|
BRANISLAV NEDIĆ
Život i priključenije
vojnika Ivana Čonkina
Po istoimenom romanu Vladimira Vojnovića
LICA:
Ivan Čonkin
Ana Beljaševa - Njura
Kapetan Zavgorodni
Vodnik Bukašev
Komandant
Kurir
Kuzma Gladišev
Froska
Predsednik Golubjev
Kapetan Miljaga
Narednik Svincov
Mojsej Solomonovič Staljin
SCENA 1.
(Kancelarija vodnika Bukaševa. Vodnik Bukašev i kapetan Zavgorodni sede zavaljeni u stolice, gledaju vojnika koji teškom mukom radi sklekove. U pauzi razgovora piju votku.)
VODNIK: Kažem vam, druže kapetane, čovek se u životu najviše treba predavati radu. Vidite, u poslednje vreme ne stižem ni kući da odem od silnog rada. (Vojniku.) Još deset, lenštino. (Nastavlja.) Koliko muke i truda da bi se od njih napravili ljudi, a posle ni hvala da kažu.
KAPETAN: Ono, u pravu si vodniče. Evo, ja već petnaest godina radim sa ovom bagrom, i još mi nijedan nije rekao hvala. Zamisli samo. (Vojniku, koji je prestao da radi.) Šta si stao, biku! Radi dok ti se ne kaže! (Nastavlja.) Je li vodniče, 'el te ona tvoja još čeka kući, a?
VODNIK: Ma čeka, samo ne znam dokle će. K'o da je meni lako ovde. (Ispije, vojniku.) Pet, šest... (Vojnik staje, teško dišući.) Što me mučiš, da znaš samo. Dig'se! (Vojnik ustaje.) Spreman za vežbu broj osam! Lezi! (Vojnik se baci na pod.) Dig' se! Lezi! Lezi! (Smeh.) Gde si krenuo? Mirno! Druže kapetane, koliko je sati na vašem zlatnom satu?
KAPETAN: (Ispije, lenjo.) Pola jedanaest.
VODNIK: Tako je rano, a već vrućina da crkneš. (Vojniku.) Lezi! Dig' se! Lezi! Dig'se!
(Ulazi kurir.)
KURIR: Druže vodniče...
KAPETAN: Marš! Izađi, kucaj, ponovo uđi!
KURIR: Razumem.
(Izlazi, kuca.)
VODNIK: Napred!
(Kurir ulazi.)
KURIR: Druže vodniče, dozvolite da se obratim.
VODNIK: 'Ajde.
KURIR: Druže vodniče, zovu vas iz kupatila. Pitaju da li ćete sami da podignete sapun ili ćete nekoga poslati?
VODNIK: Zar ne vidiš da sam zauzet! Idi i podigni sam!
KURIR: Razumem!
(Izlazi.)
VODNIK: (Vojniku.) Lezi! Dig' se! Lezi! Dig' se! Lezi!
KAPETAN: Vodniče, gde nađe ovog?
VODNIK: To vam je pravi škart, druže kapetane. Dig' se! Već mu ističe rok, a još ne ume ni da pozdravi. Lezi! Umesto da pozdravi po propisu, on prisloni raširene prste uvu i ne ide strojevim korakom, nego kao da se šeta. Dig' se. (Vadi maramicu iz džepa, briše se.) Lepo se izmori čovek sa njima, druže kapetane. Petljaš se, vaspitavaš, kidaš živce, a jedva da ima vajde. Lezi!
KAPETAN: Deder, poteraj ga malo strojevim po kancelariji malo. Neka prođe deset puta. I nek' pozdravlja!
VODNIK: Što da ne. Ta vam valja, druže kapetane. Dig' se! Vojniče Čonkin! Čuo si šta je rekao drug kapetan. (Čonkin stoji, teško dišući.) Kako samo to izgledaš! Ti nisi borac, ti si nesrećan slučaj! Napred... Marš!
(Čonkin nespretno maršira.)
KAPETAN: (Veselo.) Tako, brate. Vodniče, naredi mu da bolje diže vrh stopala, četrdeset santimetra od zemlje. Eh, škarte jedan.
VODNIK: (Čonkinu.) Više nogu, ruku savi u laktu, prste na slepoočnicu. Naučiću te ja kako se pozdravljaju starešine!
KAPETAN: Vodniče, pogledaj, razmotao mu se opasač. Sad će da se saplete i padne. Da crkneš od smeha. Što li samo uzimaju u vojsku ova strašila, je li vodniče?
(Smeju se. Ulazi kurir.)
KURIR: Druže vodniče, dozvolite...
VODNIK: Marš! Izađi, kucaj, ponovo uđi. (Čonkinu.) Stoj ti!
(Kurir kuca.)
VODNIK: 'Ajde!
(Ulazi kurir.)
KURIR: Dozvolite, druže vodniče, da se obratim drugu kapetanu.
VODNIK: Dozvoljavam.
KURIR: Druže kapetane, dozvolite da vas izvestim.
KAPETAN: Dozvoljavam.
KURIR: Poručniku Melešku otkazao motor na avionu, pa se prinudno spustio.
KAPETAN: Gde se spustio?
KURIR: Na zemlju.
KAPETAN: Pitam gde se tačno spustio Meleško!
KURIR: Pa pored neke njive, kraj rečice.
KAPETAN: A gde su ta njiva i ta rečica?
KURIR: Pa kod tog sela.
KAPETAN: Kog sela, bre!?
KURIR: Krasno.
KAPETAN: Bićeš ti krasan u zatvoru!
KURIR: Pored sela Krasno.
KAPETAN: (Ustaje, prilazi mapi na zidu. Gleda, zatim se okrene.) Vas dvojica, napolje!
(Vojnik i kurir izlaze.)
KAPETAN: (Gleda u mapu.) Evo ga. Krasno. Šta ćemo sad?
VODNIK: Vi ste dežurni oficir, vi najbolje znate. Ja mislim da treba izvestiti komandanta puka.
KAPETAN: Koga!?
VODNIK: (Tiho.) Pa njega.
KAPETAN: Da l' bismo smeli da ga uznemiravamo zbog toga?
VODNIK: Baš me briga, vi ste dežurni, vi treba da znate.
KAPETAN: Tako, a? Lezi!
VODNIK: Ali...
KAPETAN: Lezi kad kažem! Dig'se! Lezi! Dig'se!
(Vodnik čas legne, čas ustane. Ulazi komandant.)
KAPETAN: (Ne gledajući.) Izađi, kucaj, ponovo uđi.
KOMANDANT: Daću ti ja kucanje! Deset dana zatvora! Obojica!
(Kapetan i vodnik staju mirno.)
KAPETAN: Druže komandante, za vreme vašeg odsustvovanja u četi, dogodile su se neke stvari, dozvolite da vas izvestim.
KOMANDANT: Dozvoljavam, samo kratko.
KAPETAN: Poručnik Meleško prinudno sleteo. Selo Krasno. Otkazao motor. Potrebna pomoć.
KOMANDANT: Predlog?
KAPETAN: Predlažem transport aviona u delovima, kamionom.
KOMANDANT: Dvadeset dana zatvora. Nema goriva! Vodniče?
VODNIK: Pa... (Stidljivo.) Možda ako bi ga prevukli konopcem...
KOMANDANT: Dvadeset dana zatvora. Avion bi se raspao. Naređenje: Poslati jednog vojnika da čuva avion, do prispeća novog motora.
VODNIK: (Uplašeno.) Izvinite, ali to neće moći.
KOMANDANT: A zašto neće moći?
VODNIK: Cela štabska četa je već drugu nedelju na straži i nema ko da je smeni. (Krene rukom ka džepu.) Ako dozvolite?
KOMANDANT: Dozvoljavam.
VODNIK: (Uzima notes, čita.) "Lake bolesti: grip, kijavica, tifus -- komada tri. Teške bolesti: tuberkuloza -- komada dva. Polne bolesti: triper -- komada dva."
KOMANDANT: Te sa polnim, streljati.
VODNIK: Razumem! (Nastavlja da čita.) "...Pošteda: komada sedam, seča drva, komada dvanaest, odsustvo, komada jedan."
KOMANDANT: Zar nema baš nijednog? Makar neki zabušant. Neka drema tamo pored aviona, važno je da neko odgovora.
KAPETAN: Nema nijednog, druže komandante.
KOMANDANT: Da, gadna stvar. Je li, a ko je ovaj borac ispred vrata? Smrducka na štalu, a ne zna ni da pozdravi kako valja.
VODNIK: To je redov Čonkin.
KOMANDANT: Dabome, Čonkin.
VODNIK: Ali on...
KOMANDANT: Šta on?
VODNIK: Neće imati ko da dovozi drva za kuhinju.
KOMANDANT: Mesec dana pritvora, obojica! Kod nas nema nezamenljivih ljudi.
(Izađe. Vodnik ispije piće, kapetan takođe.)
VODNIK: Toga sam se plašio.
KAPETAN: Ako nešto zabrlja, mi ćemo odgovarati. U šta me uvali, biku jedan!
VODNIK: Nisam ja kriv. Vi niste podneli raport kako treba.
KAPETAN: Ja! Moje raporte su oficiri iz drugih kasarni dolazili da slušaju! Bio sam u tome najbolji u garnizonu. A sad... Pozovi onu budalu.
VODNIK: Čonkin, uđi!
(Čonkin ulazi.)
VODNIK: Lezi!
KAPETAN: Dig'se!
VODNIK: Lezi!
KAPETAN: Dig'se! Ideš u selo Krasno!
VODNIK: Lezi! Zadatak: čuvanje aviona u selu Krasno, do daljnjeg! Suvu hranu podigni kod Trofimoviča.
KAPETAN: Dig'se! Marš na izvršenje zadatka!
(Čonkin ustane, nespretno pozdravi bez kape, zatim stavi kapu, krene ka izlazu, opet pozdravi, izađe.)
VODNIK: (Ispije.) Mesec dana, druže kapetane?
KAPETAN: (Ispije.) Mesec bogami.
SCENA 2.
(U pozadini levo se nalazi olupina aviona pokrivena ciradom, na sredini je mala bašta, kuća ispod čijeg trema se nalazi sto sa stolicama i klupom uz zid, pored kojeg su ulazna vrata. Desno je drvena ograda, i bašta sa čudnim šarenim biljkama. Čonkin sa puškom o ramenu, šeta ispred aviona, povremeno gledajući u pravcu kuće. Iz kuće izlazi Njura, mlada žena, pozamašnih oblina, lepuškasta, nosi motiku, počinje da radi u bašti, ne obraćajući pažnju na Čonkina. Čonkin je "meri" sa svih strana, počinje da peva.)
ČONKIN: "Jahao kozak kroz dolinu, sve kroz kavkaski kraj... "
(Njura podigne glavu, pogleda Čonkina, zatim nastavi sa radom.)
ČONKIN: Izvinite, strašno sam žedan.
NJURA: (Prestane da kopa.) Što da ne. Samo mi je voda topla.
ČONKIN: Kakva je da je.
(Njura spusti motiku, ode do trema, zahvati kutlaču vode iz kante, daje mu.)
ČONKIN: (Uzima kutlaču, popije, ostatak prospe sebi na glavu.) Oho, što je dobra. Zar nije?
NJURA: Vratite kutlaču na mesto.
ČONKIN: Jeste li sami, ili sa mužem?
NJURA: Odakle vam tolika hrabrost! Kako vas nije sramota! (Pauza.) Zašto pitate?
ČONKIN: Zanima me.
NJURA: Sama ili ne, to se vas ne tiče.
(Čonkin se nasmeši, i zadovoljno protrlja ruke.)
ČONKIN: Jel' ako da pomognem?
NJURA: Ne treba, mogu i sama.
(Čonkin je ne sluša, naslanja pušku na avion, skida bluzu, zavrće rukave, uzima motiku od Njure, počinje da radi. Ona ga prvo gleda, zatim uzima drugu motiku pored trema, pridružuje mu se.)
NJURA: Vi ste izgleda sa sela?
ČONKIN: Zar se to vidi?
NJURA: Kako da ne. Dolazili su ovamo i varošani da pomognu. Prosto čoveka sramota da gleda. Ne umeju ni motiku da drže. Volela bih da znam čemu ih uče tamo u gradovima?
ČONKIN: Zna se čemu. Da žderu seljačku slaninu.
NJURA: Naravna stvar.
(Pauza, nastavljaju da rade.)
NJURA: A ti ako se umoriš, slobodno stani. Ionako nisi trebao.
ČONKIN: (Nastavljajući sa radom.) Ih, nije ovo ništa, mogu ja. Nego, kako se ti ono zoveš?
NJURA: Njura.
ČONKIN: Ja sam Čonkin, Ivan Čonkin. A, jel' imaš ti nekog, Njurka?
NJURA: Imam.
ČONKIN: A koga od živih?
NJURA: Imam kokoške, svoju kravu Lepojku i svog krmka Borka.
ČONKIN: (U čudu.) Aha, a jel' imaš muža?
NJURA: (Pogne glavu.) Nemam. Baš sam ožednela.
(Ode po vodu. Čonkin još jače prione na rad. Pojavljuje se Froska, kod ograde.)
FROSKA: Pa komšinice, jel' zagrnu krompir?
NJURA: Ima još malo.
FROSKA: Sad je lakše kad imaš pomoćnika.
NJURA: I jeste, čim je više ruku.
FROSKA: A jel' dobar momak?
NJURA: (Slegne ramenima.) Ko to zna? Iz prvine se ne može znati. Nije neki snagator, ali je radišan. Kako je krenuo motikom niz brazdu, nikako da ga stignem.
FROSKA: Aha, a kako mu je ime?
NJURA: (Ponosito.) Ivan.
FROSKA: Neženja?
NJURA: Ne znam, nisam pitala.
FROSKA: Trebalo je odmah da pitaš.
NJURA: Pa nekako mi je nezgodno, odmah.
FROSKA: Nezgodno je s neba pa u rebra... al' onako, izokola, to može. Mada će svakako slagati.
NJURA: A što bi lagao?
FROSKA: Kako da ne laže. Ceo naš život je u tome što muškarci lažu, a žene im veruju. Tako i onaj moj mene prevari. A ovaj je još i vojnik.
NJURA: Znači beznadežna situacija.
FROSKA: Tako izlazi.
NJURA: Ne znam zašto, ali ja mu verujem. Ne izgleda k'o lažov.
FROSKA: Ako mu veruješ, tvoja stvar. Ali ja mu ne bi dala unapred.
NJURA: A ja ću kao da mu dam.
FROSKA: To ne znam. Ja onom mom nisam unapred dala. Mada, da sam znala kakav je, dala bi' mu i dvaput unapred, samo da ga više ne vidim. Da ne mirišem ona govna po kući i jedem ove njegove smrdljive eksperimente. (Pokazuje na biljke. Uzdahne.) Odo' dete da nahranim.
(Izlazi.)
NJURA: Umorili ste se?
ČONKIN: Ma kakvi. Ovo je tek zagrevanje.
NJURA: Sad ću ja da postavim nešto za jelo. (Kreće ka kući.)
ČONKIN: Kako? Ja ne mogu. (Pokaže rukom na avion.) Zbog onoga.
NJURA: Za boga miloga, ko bi ga dirao? Naš svet ni kuće ne zaključava.
ČONKIN: E?
NJURA: Ozbiljno.
ČONKIN: Istina?
NJURA: Najozbiljnije.
ČONKIN: Pa dobro. Al' samo deset minuta.
(Seda za sto. Njura iz kuće iznosi tanjire, flašu votke i dve čaše. Čonkin sipa, nazdravlja.)
ČONKIN: Za naš susret! (Ispije, sipa odmah još jednu ispije. Raskopča bluzu, nalije čašu. Pijano se osmehne.) Dođi.
NJURA: (Stidljivo.) Zašto?
ČONKIN: Onako.
NJURA: Ako je onako možemo i preko stola.
ČONKIN: (Tužno.) Dođi, neću te ujesti.
(Njura obilazi sto, seda kraj njega.)
NJURA: Pa ja ne bi'.
(Sede, ćute nekoliko trenutaka. Čonkin uzdahne, približi se Njuri, ona se lagano odmakne. Posle nekoliko pokušaja uspeva da je zagrli.)
ČONKIN: Nešto zalad'ilo.
NJURA: Nije baš toliko.
ČONKIN: 'De nije. Smrzle mi se ruke.
(Zavlači ruke ispod njenog kaputa.)
NJURA: Da li vi uvek letite avionom?
(Čonkin otvara vrata i gura Njuru kroz njih.)
ČONKIN: Uvek.
(Vrata se zatvaraju.)
SCENA 3.
(Scena nepromenjena. Komšija Gladišev pored ograde, zaliva svoje čudno cveće. Sluša radio.)
GLAS: "Svojim najnovijim naučnim dostignućima iz oblasti eksperimentalnog izumiteljstva i inovacionih novina, drug Mičurin se sa pravom ubraja u prave sinove naše socijalističke revolucije, takođe se potvrđujući i kao borac za dalji razvoj i jačanje sistema..."
GLADIŠEV: (Isključuje radio.) Prljavi prevarant i plagijator. Lažov.
(Čonkin izlazi iz kuće, proteže se. Vidi Gladiševa.)
ČONKIN: 'Ej, komšija, zdravo da si!
GLADIŠEV: Dobro jutro želim.
ČONKIN: Kako je?
GLADIŠEV: Eto trudim se. A kod tebe, 'el ima šta novo?
ČONKIN: Ništa još. Evo, već petnaest dana, nit' dobijam kakva naređenja, nit' mi ko šta javlja... Šta bi komšija?
GLADIŠEV: Buba!
(Skače na zemlju, hvata bubu, gnječi je.)
GLADIŠEV: Prokletnice!
ČONKIN: Lepa ti ta biljka.
GLADIŠEV: Sto puta sam ti rekao komšija, to nije obična biljka. to je specijalni hibrid, krompira sa paradajzom. Dole raste krtola krompira, a na vrhu isovremeno raste paradajz. To je budućnost, pa sam ga zato i nazvao "Put ka socijalizmu", Skraćeno "PUKS".
ČONKIN: A što ti ne raste taj tvoj "PUKS"?
GLADIŠEV: Još je rano. Čekaj dok procveta, sve u svoje vreme.
ČONKIN: A šta ako ni ove godine ne uspe?
GLADIŠEV: (Uzdahne.) Ovo mora da uspe. Stabljika je već kao u krompira, a list je izreckan kao u paradajza. Jel' vidiš?
ČONKIN: Ko će ga znati, nešto se baš i ne razlikuje.
GLADIŠEV: Kako ne razlikuješ. Gledaj samo kako je gusto žbunje.
ČONKIN: Što se tiče gustoće, to je istina. Je li, a zar ne bi moglo, da paradajz bude dole, a krompir na vrhu?
GLADIŠEV: Ne može. To bi bilo suprotno prirodnim zakonima. Tako nešto je moguće samo kod onog prevaranta Mičurina. Krompir mora biti dole, a paradajz gore.
ČONKIN: Šteta, a to bi bilo vrlo zanimljivo. (Vadi duvan.) Komšija, može duvan?
GLADIŠEV: Znate li, komšija, da je duvan štetan po zdravlje. Naučnici su izračunali, da kapljica nikotina ubije konja.
(Uzima duvan, zavijaju cigarete, pripaljuju.)
GLADIŠEV: Nema šta, dobro je ljut.
ČONKIN: Duvan ti je dobra stvar, da ga puši star i mlad. Nego imao bih s tobom jedan poslić, komšija.
GLADIŠEV: Kakav poslić?
ČONKIN: Onako, sitnica.
GLADIŠEV: Dobro, ipak.
ČONKIN: Pa, malopre ti reče. Petnaes' dana, niti kakvih vesti, niti sledovanja municije, a kamoli hrane. Ne ide da od sramote živim na račun žene.
GLADIŠEV: To nije lepo, stvarno.
ČONKIN: Zbog toga sam i odlučio sledeće. Da napišem pismo svom komandiru, šta je i kako sa mnom. Ti si pismen čovek, a ja se u slova slabo razumem. U školi još i nekako, al' u kolhozu i u vojsci samo na konju, te povuci dizgine ulevo, te udesno, a za to nikakva pismenost nije potrebna.
GLADIŠEV: A umeš li da se potpišeš?
ČONKIN: A, to mogu. Pomalo da čitam, i da se potpišem. I to onako, umetnički.
GLADIŠEV: Dobro, a 'el imaš papir i olovku?
ČONKIN: Nego šta. Pa Njurka radi kao poštarka. I da ti kažem, taj posao nije za svakog. Treba imati poveću glavu.
(Ulazi Njura, nosi poštansku torbu.)
NJURA: Zdravo da ste.
ČONKIN: Ti k'o poručena. Daj papir i olovku.
(Njura vadi iz torbe.)
NJURA: A što?
ČONKIN: Pišem izveštaj komandi, pa zamolio komšiju za pomoć.
(Gladišev uzima papir i olovku.)
GLADIŠEV: Pa dobro. Prvo, ovo je ozbiljna stvar, mora se pisati, onako, politički uzdržano. Recimo, ovako: (Piše.) "Komandiru bataljona, drugu..."
ČONKIN: Zavgorodni, kapetan.
NJURA: Kako ima čudno ime!?
ČONKIN: To mu je čin, Njurka.
GLADIŠEV: Dakle: (Piše.) "Drugu kapetanu Zavgorodnom, od redova, crvenoarmejca Čonkina Ivana". Tačka, novi red. Velikim slovima: "Raport!" (Pauza.)
ČONKIN: 'El bi moglo: "Ako bi ste mogli da mi pošaljete suvu hranu... "
NJURA: Ne, bolje: "Meni je ovde dobro, i ne želim da idem."
GLADIŠEV: Ne, ne, mora suptilnije, politički uzdržano. Ovako: "Dozvolite da izvestim da se za vreme vašeg odsustva i ... "
ČONKIN: Tvog!
NJURA: Našeg!
GLADIŠEV: (Nastavlja.) "...I mog prisustva na mestu opredeljenja..."
ČONKIN: Mestu opredeljenja?! (Gladišev ga besno pogleda.) Da, da, to mi baš zvuči politički uzdržano.
NJURA: Ćuti, Vanja, ti si se opredelio.
GLADIŠEV: (Nastavlja.) "...Odnosno na čuvanju ratne tehnike aviona, nije bilo nikakvih događaja, o čemu izveštavam u pismenom obliku."
NJURA: Ja mislim da je to dosta.
ČONKIN: Ovo zadnje ti je dobro. 'Oćeš sad da pomeneš suvu hranu?
GLADIŠEV: Doći će i ona na red. Polako. (Za sebe.) Sad treba ubaciti velikog vođu, i pokazati svoju lojalnost. "...Takođe, dozvolite da izvestim da sam ja, vaspitan u duhu odanosti našoj Partiji, Narodu i Velikom Geniju Drugu J. V. Staljinu...", sve to velikim slovima!
ČONKIN: Velikim, nego šta!
NJURA: Šta više pisati, dosta je.
GLADIŠEV: (U zanosu nastavlja.) "...Spreman da i dalje bezpogovorno služim u cilju zaštite naše Socijalističke otadžbine i odbrane njenih granica, čega radi molim da mi se izda suva hrana na neodređeno vreme, a isto tako i sledovanje municije, radi što veće sigurnosti objekta."
ČONKIN: Pomeni Njuru!
NJURA: To!
GLADIŠEV: Ne može. Za kraj: "Molim da moju molbu ne odbijete. Sa tim ostajem...", još samo tvoj potpis.
ČONKIN: (Uzima olovku, potpisuje se.) Skladno, nema šta.
GLADIŠEV: Stvarno umetnički potpis.
ČONKIN: Hvala ti komšija k'o bratu. Još samo adresu, na koverti, pa idem po votku.
GLADIŠEV: Jel' a koja adresa?
ČONKIN: Otkud znam. Pa, garnizon, pored škole... E, kod Aleksejeve pekare!
GLADIŠEV: Valjda će poštar biti pametniji od tebe. (Piše.) "Pored Aleksejeve pekare". I nema valjda sto kasarni u gradu, naći će je već.
ČONKIN: Hoće. Vidi kako je moja Njura pametna. Odo' po votku.
(Uđe u kuću. Gladišev ubaci papir u kovertu, oliže krajeve i zalepi. Spusti je na sto. Pojavljuje se predsednik opštine, kod ograde.)
PREDSEDNIK: (Tiho.) Psst, Gladišev, dođi ovamo. (Gladišev prilazi.) A što ti tu sediš?
GLADIŠEV: Eto tako, pozvao me novi komšija, pa malo pričamo.
PREDSEDNIK: A o čemu to pričate?
GLADIŠEV: O svemu pomalo. O stanju u selu, poljoprivredi, najviše o ovim mojim Puksovima, ne znam da li sam vam pričao...
PREDSEDNIK: Jesi, jesi, nego o čemu još?
GLADIŠEV: Recimo o njegovom zadatku ovde, i izveštaju koji treba da pošalje u komandu.
PREDSEDNIK: (Prepadnuto.) Izveštaju! Vi znate da sam ja izdvajao dovoljno narodnih para za razvoj našeg kolhoza, kao i za razvoj grafikona rasta industrijske proizvodnje. I sve setve i žetve su na vreme izvedene. A i ono što se priča da sam povećao cifru mlečnog doprinosa za prošli kvartal, to je laž!
GLADIŠEV: (Zbunjen.) Jeste, ovaj, nije... Izvinite me.
(Izađe. Predsednik polako prilazi stolu, gleda pismo.)
PREDSEDNIK: Kao da im nije dosta što me muče sa pisanjem izveštaja, nego moraju i da šalju kojekakve špijune da me lično kontrolišu. Ko zna šta je napis'o, čini mi se da je dosta lukav.
(Ulazi Čonkin, nosi votku.)
ČONKIN: Komšija... A gde je... vi ste... ?
PREDSEDNIK: Dozvolite, Golubjev, predsednik kolhoza, na usluzi.
ČONKIN: Čonkin, Ivan Čonkin. A kakvim poslom ste vi došli?
GOLUBJEV: Tek onako. Prosto sam svratio da vidim kako živite. Znate, ja kao predsednik kolhoza, prosto osećam dužnost da se staram o svojim meštanima. Pišete izveštaj? (Pokazuje na koverat.)
ČONKIN: Pišem onako, šta mi padne na pamet.
(Pauza.)
GOLUBJEV: Kes-ke-se? Hau du ju du?
ČONKIN: (Uplašeno ustukne.) Šta?
GOLUBJEV: (Sporije.) Kes-ke-se? Hau du ju du?
ČONKIN: Di du li du du. Ama šta ti je čoveče? Šta pričaš to? 'Oćeš čašicu da ti bude lakše? (Sipa.) Znaš šta? Batali ti takve reči. Govori ti kako treba. Nisam ti ja pao sa Marsa.
GOLUBJEV: (Odlučno.) Vidim i ja da nisi pao sa Marsa! Vi iz vrha mislite da smo mi ovde budale, a? Da ne znamo da su nam postavili prismotru, a? E pa, danas su se i budale opametile. Možda kod nas ovde nije sve najbolje, ali nije gore nego kod ostalih! Evo, uzmite bilo koje susedno selo za primer! (Pauza.) A to što smo zimus sejali po mrazu, to je bilo naređenje! Odozgo naređuju, a na nama sitnima se lome kola. A vi samo letite i pišete izveštaje. Lako je vama. Uostalom, pišite šta hoćete! Napišite da je predsednik upropastio kolhoz, napišite i da je pijanica! (Ispije votku.) Evo već ceo dan pijem. (Dune mu u nos, Čonkin se namršti.)
ČONKIN: Šta sam ja uradio? Ja radim samo ono što mi narede.
GOLUBJEV: (Obradovan.) Pa što ne kažeš odma' da su ti naredili, nego se pretvaraš, glumiš. Kaži kakvo ti je naređenje? Da vratim partijsku knjižicu? Vratiću. Na robiju? (Čonkin pokušava da mu kaže, ne uspeva.) Bolje i robija, nego ovakav život. Molim lepo, spreman sam. Imam šestoro dece, pa svakom torbu o rame, pa neka prose po selima. Nekako će se prehraniti. (Gotov da brizne u plač.) Samo ti piši!
(Besno izlazi. Čonkin u čudu gleda za njim. Uzima pismo, gleda ga, sipa čašu rakije, popije. Izlazi Njura iz kuće.)
NJURA: Vanja, šta ti je? Šta je hteo predsednik?
ČONKIN: Ne znam. Došao je, pa je... A onda... Ne znam. Ko će ga znati? Nego, ovo pismo, Njurka, sutra da predaš u poštu.
NJURA: (Uzima pismo, uplašena.) Je li, Vanja, a ti ćeš otići?
ČONKIN: Ako bude takvo naređenje, moraću. (Odlazi do ograde.) Komšija!
NJURA: Znači oni kad dobiju ovo pismo, ti ćeš otići odavde?
ČONKIN: Vrlo moguće. Komšija!
NJURA: Dobro, odneću ga.
(Cepa pismo i ulazi u kuću. Čonkin uključuje radio, obešen o ogradu.)
GLAS: "...Za sada našoj zemlji ne preti nikakva ratna opasnost, bile su reči druga predsednika. Iz zemlje, stopa industrijskog razvoja je u porastu... "
(Ulazi Gladišev, Čonkin isključuje radio.)
ČONKIN: Gde pobeže komšija, ostavi me sa onim manijakom.
GLADIŠEV: Ma dobar je on čovek, samo kako da kažem, malo je neshvaćen. Jel' te komšija, šta ti kaže Njura?
ČONKIN: Ništa, dado joj pismo. Što pitaš?
GLADIŠEV: Nešto se razmišljam, misliš li ti da ostaneš sa njom i kada izađeš iz vojske?
ČONKIN: Još nisam odlučio. Njura je žena na mestu, ali i ja sam mlad, treba da proživim malo, pa tek onda da osnujem zakonitu porodicu.
GLADIŠEV: A šta imaš da proživiš, Oženi se i gotovo. Njurka ima i kuću i kravu. Gde još takvu možeš da nađeš.
ČONKIN: Ono, istina je...
GLADIŠEV: Lepo ti kažem. Oženi se. Njurka je dobra devojka, niko za nju ništa ti loše reći. Koliko god da je živela sama, nikad se ni sa kim nije spetljala. U životu nije imala muškarca. Jedino je kažu živela sa Borkom.
ČONKIN: Sa kojim Borkom?
GLADIŠEV: (Izvlačeći se.) Ma to su samo seoske priče. (Pauza.) Pa sa njenim krmkom Borkom.
ČONKIN: (Ljutito.) Ne šegači se. Kakva je to glupost s krmkom?
GLADIŠEV: Pa šta sam ti rek'o. Nije to ništa. Nego znaš selo. Kad je ženska sama, i ona ima onu potrebu, jel' tako. I još što je davno trebao da bude na stolu, a ona ne da da ga kolju. Čak ih videli zajedno i u postelji. Ali sve su to izmišljotine, komšija...
(Čonkin se polako okreće, ide ka kući. Gladišev se izgubi. Ulazi Njura, nosi večeru.)
NJURA: Čekaj dok večeramo, pa ćemo onda da se...
ČONKIN: (Ulazi u kuću, izlazi noseći pušku.) Nemam ja šta da čekam.
NJURA: Šta ti je?
ČONKIN: (Proverava pušku.) Ništa.
NJURA: (Stane ispred njega.) Šta si to naumio, šta će ti puška?
ČONKIN: Pusti me.
NJURA: Reci zašto.
ČONKIN: (Spusti pušku niz nogu, zagleda se Njuri pravo u oči.) E pa kad baš hoćeš: šta si imala s Borkom?
NJURA: Šta to pričaš, sa kojim Borkom?
ČONKIN: Zna se s kojim. Sa krmkom. Odavno spavaš sa njim, a?
NJURA: (Bledo se osmehujući.) Vanja ti se šališ, jel' da?
ČONKIN: (Podiže kundak, iznerviran.) Pokazaću ti ko se šali! Kaži, kurvo, kad si se spanđala sa njim!
NJURA: (Jecajući.) Bože, šta se ovo zbiva?
(Sedne na klupu. Pauza.)
ČONKIN: Čuješ, Njurka, ne marim i ako je bilo nešto. Daću mu šansu. Koknuću ga pošteno, i gotovo. Biće barem, kakvog takvog mesa. Ionako samo jurca po dvorištu kao kakvo pseto, džabe ga samo hraniš.
(Njura zaplače još jače.)
ČONKIN: Dobro, ako nije bilo ništa, onda mi kaži. Nisam hteo da te vređam. Zaleteo sam se. Komšija Gladišev mi je natrabunjao nešto o tome kako selo priča. (Njura i dalje plače.) E, Njurka, šta ti je? Nisam hteo, u stvari ja sam sve to izmislio. Da bih se našalio, jeste. Ja sam budala, Njurka, eto šta sam. Gađaj me, udari me nečim, samo nemoj da plačeš. (Njura ga gađa tanjirom.)
NJURA: (Briše suze.) 'Oćeš da jedeš?
ČONKIN: (Radosno.) Ne branim. (Uzima tanjir sa zemlje.) Kako sam samo mogao da poverujem u to. (Krene da sedne, čuje groktanje, zastane, priđe Njuri, spusti je na klupu.) Čuj, Njurka, ljutila se ti ili ne, ja ću Borka sutra da ucmekam!
NJURA: Zašto?
ČONKIN: Nema tu zašto da se pita. Nizašto. Čim je svet počeo da šuška, znači ima da se ucmeka, i onda više neće biti nikakvih priča.
NJURA: Znači, misliš ako ga ubiješ, svet će prestati da ogovara. E, moj Vanja, ne poznaješ ti naše ljude. Pa oni će tek onda da skaču od radosti. Tek će onda krenuti rekla- kazala. "Što li je on odjedanput ubio krmka?" Drugi: "Pa zna se što, zato što je Njura živela s njim." I tako redom. Jedan kaže jednu, drugi doda dve, sve dok ne ispredu takvu priču da ni u jednoj bolju ne možeš naći. "Izašla Njura jedno veče da pomuze kravu, a Ivan ostao u kući. Čekao malo, čekao, nema Njurke. Hajde da pogledam da nije zaspala," pomisli on. "Navrati u štalu, kad Njurka..."
ČONKIN: (Drekne.) Kuš bre ti! (Skoči po naslonjenu pušku, Njura se ispreči ispred.) Pusti me!
(Otimaju se o pušku.)
NJURA: Neću.
ČONKIN: Ta pusti me!
NJURA: Neću kad kažem!
(Prekinu sa borbom, zatim sednu.)
ČONKIN: Sad je jasno, Njurka, da selo govori istinu. Da između tebe i Borka nema ništa, ti mu ne bi držala stranu. On je već odavno trebao da bude na stolu, pretopljen u čvarke, a ti ga jednako čuvaš. E, pa kad je tako, mi nemamo šta da tražimo zajedno. I, sada, Njurka, ovakvo pitanje: ili jedan, ili drugi. Ili ja, ili krmak. Razmisli dobro. Inače kupim prnje i odlazim.
(Oboje zagledani u jednu tačku. Posle duže pauze, Čonkin je pogleda.)
ČONKIN: Dakle, šta si smislila?
NJURA: Nemam šta da smišljam. Ti si Vanja, sve sam odlučio. Čini kako ti je volja. Ali ja ne dam da ubiješ Borka. Tebe poznajem tek neku nedelju, a on je ovde već dve godine. Pojila sam ga mlekom na cuclu, grejala mu trbuščić toplom vodom kad je bio bolestan. Možeš da se smeješ koliko 'oćeš, ali on je meni kao sin. I niko mi nije draži od njega. Ponekad mi se, Vanja, srce tako stegne, da čučnem kraj Borka i plačem k'o luda, a ni sama ne znam da l' od radosti ili tuge. Ma koliko, Vanja, da sam se navikla na tebe, i zavolela te kao rođenog muža, ali ti si danas ovde, sutra onde, naći ćeš sebi drugu, lepšu, Borku sam ja najbolja. Kad ostanem sama, on će biti tu, i biće mi lakše. I on je živi stvor.
ČONKIN: Šta onda da radimo, Njurka? To je baš načisto bruka.
NJURA: Tvoja stvar, Vanja.
ČONKIN: Dobro kad je tako.
(Ulazi u kuću, iznosi svoje stvari, šinjel, pušku, lončić i sl. Priđe Njuri.)
ČONKIN: Odoh ja onda, Njurka.
NJURA: (Odsutno.) Idi.
ČONKIN: Zbogom ostaj.
(Čonkin odlazi ka avionu, Spušta stvari, leže preko šinjela. Iz pravca Gladiševe kuće se čuju vesti sa radija.)
GLAS: "...Nemačka se isto kao i Sovjetski savez nepokolebljivo pridržava uslova sovjetsko-nemačkog pakta o nenapadanju, u vezi sa čim su prema mišljenju sovjetskih krugova, glasovi o namerama Nemačke da prekrši pakt i izvrši napad na Sovjetski Savez, lišeni svake podloge."
(Ulazi Gladišev.)
GLADIŠEV: Za'ladnelo, komšija, a ti baš rešio da obavljaš dužnost. Čuo si vesti, neće Nemci nas.
ČONKIN: Ma nije meni ni do Nemaca, ni do dužnosti. A jaka mi pa i dužnost. Uostalom, nama skitnicama je svejedno. Ja sam se, znaš, posvađao sa Njurom, napustio sam je.
GLADIŠEV: A što, crni komšija?
ČONKIN: Pa onako, kako to obično ide. Ja njoj jednu, ona meni dve, ja njoj da mora da se zna gazda u kući... I tako ti se ja lepo pokupim.
GLADIŠEV: E, vidim ja, kako sam izašao iz kuće, neko leži pod avionom. I baš kažem ženi, ono mora da je Ivan.
(Ulazi Froska, noseći dete.)
GLADIŠEV: (Nastavlja.) Jel' tako, Afrodita.
FROSKA: Ja sam Froska.
GLADIŠEV: 'Ajde, Afrodita, dodaj mi iz kuće kantu sa vitaminskom tečnošću. Vreme je da zalijem svoje Puksiće.
FROSKA: Uzmi sam svoju smrdljivu vodu.
GLADIŠEV: E, žene. Nego, Ivane, ti mora da si gladan. 'Ajdemo k meni. Začas ću da raspalim vatru, pa da spremim kajganu, a ima i votke. (Namigne mu.) Taman da vidiš kako živim.
ČONKIN: Pa ja ne bih smeo...
(Sakriva pušku, kreće za Gladiševim. Froska sedi kraj vrata, drži dete.)
GLADIŠEV: Podmetni neku mušemu ispod deteta, usmrdeće ti suknju.
FROSKA: Bolje pomiriši po kući. I neka gost pomiriše.
GLADIŠEV: Jesi li čuo kako razgovara sa mnom? I tako svakog dana. Prljava glupača. (Froski.) Kod mene smrdi sa naučnim ciljem, a kod tebe zbog prljavštine!
(Froska pljune u pravcu muža. Ovi uđu u kuću.)
SCENA 4.
(Soba Gladiševa. Puna lonaca sa zemljom rasturenih po celoj sobi. Po zidovima izlepljeni isečci iz novina, slike čudnih biljaka i nekoliko fotografija. Stolice i sto sa prljavom mušemom, dve čaše. Ulaze Čonkin i Gladišev. Čonkin se zatetura od smrada, Gladišev ga pridrži.)
GLADIŠEV: Na stolu imaš štipaljke. Uzmi dok se ne navikneš. Raskomoti se, sad će jelo.
(Izlazi, Čonkin stavlja štipaljku, pravi bolnu grimasu. Šeta po sobi, razgleda slike. Čita neke natpise, kao "Klip suncokreta", "Drvo paradajza", i sl. Ulazi Gladišev, nosi tiganj sa jajima i flašu votke. Sve to spusti na sto. Čonkin sede i približi tiganj sebi.)
ČONKIN: Nešto me steže ova štipaljka.
GLADIŠEV: (Skida mu štipaljku.) Normalno kad nije tvoj broj. Četvorka. Za tebe je sedmica. (Daje mu veću štipaljku.)
ČONKIN: (Gleda u jelo.) Neka, navikao sam se. Hoćemo li?
GLADIŠEV: Pričekaj.
(Uzima dve čaše, zagleda ih, pljune i istrlja ih krajem košulje. Sipa.)
GLADIŠEV: Vidiš, Vanja, mi smo navikli da se prema izmetu odnosimo sa takvom gadljivošću, kao da je to nešto rđavo. Ali, ako se bolje pogleda, to je možda najdragocenija materija na zemlji, jer ceo naš život proizilazi iz govana i opet odlazi u govna.
ČONKIN: Jeste, jeste. (Prene se.) Ovaj, kako to misliš?
GLADIŠEV: Svakojako. Prosudi sam. Za dobar prinos, zemlja mora da se nađubri balegom. Od balege niče trava, korov i povrće, koje jedemo mi i stoka. Stoka nam daje mleko, meso, vunu i ostalo. Mi sve to upotrebljavamo i prerađujemo u govna. Eto, tako da kažem, nastaje cirkulisanje govana u prirodi. Postavlja se logično pitanje, zašto bi smo ta govna upotrebljavali u vidu mesa, mleka, pa čak i hleba, odnosno, prerađena. Zar nije bolje da odbacimo predubeđenje i lažnu gadljivost, i da govno upotrebljavamo u čistom vidu kao vitamin. (Čonkin se strese.) U početku, naravno, možemo da otklonimo prirodni zadah, a zatim kad se čovek navikne, da ostavimo onakvo kakvo je. Ali to je već stvar daleke budućnosti i uspešnih dostignuća nauke.
ČONKIN: U pravu si.
(Uzme viljušku i strpa parče kajgane u usta. Ispeče se, počne da duva.)
GLADIŠEV: (Nastavlja.) Predlažem, Vanja, da nazdravimo za uspehe naše nauke, za našu sovjetsku vlast i lično genija svetskih razmera, druga Staljina!
ČONKIN: (Obriše usta.) Pa, živeli!
(Ispije na eks. Gladišev ga posmatra. Čonkin počne da duva još jače da duva, suze mu pođu na oči.)
GLADIŠEV: (Nasmeje se nadmoćno.) Šta veliš, Vanja, kakva je?
ČONKIN: Kao grom! (Briše suze iz očiju.) Prosto ti istera vazduh.
(Gladišev sipa malo votke u tanjir, prinese šibicu, tečnost se zapali.)
GLADIŠEV: Jesi video?
ČONKIN: Od žita ili od cvekle? (Sipa još jednu, kreće da je popije.)
GLADIŠEV: Od govana, Vanja. (Čonkin ispljune.)
ČONKIN: (Sa nevericom.) Kako to misliš?
GLADIŠEV: To je vrlo prost recept, Vanja. Na kilo govana, uzmeš kilo šećera...
(Čonkin ustaje od stola, obara stolicu, odlazi do prozora, počinje da povraća. Gladišev mu prilazi.)
GLADIŠEV: (Sa saučešćem.) Šta ti je Vanja? To je čista votka, video si kako gori.
(Čonkin podigne glavu, ali na pomen votke opet počne da povraća. Ulazi Froska.)
FROSKA: (Vidi Čonkina.) Još jednog si napojio govnima, kugo prokleta! Ne bilo te dabogda! (Pljune ga.)
GLADIŠEV: (Uvređeno.) Umesto što pljuješ, bolje bi bilo da doneseš kisele jabuke iz podruma. Zar ne vidiš da je čoveku pozlilo.
FROSKA: Ama kakve jabuke! I te jabuke su se usmrdele od govana! (Čonkin zastenje.) Cela kuća u samim govnima. (Čonkin se zaceni.) Pa dabogda se i udavio u njima, nesrećo idiotska! Napustiću te mučitelju, radije ću da prosim sa detetom nego da stradam u govnima!
(Istrči napolje. Gladišev priđe prozoru.)
GLADIŠEV: Kuda juriš, Afrodita! Vrati se, nemoj da brukaš i sebe i mene! Ej, Afrodita!
FROSKIN GLAS: Ama kakva sam ti ja Afrodita! Ja sam Froska, ja sam Froska! Čujte ljudi, ja sam Froska!
GLADIŠEV: (Pored Čonkina, kraj prozora.) E, luda žena. (Pogleda kroz prozor, vikne.) Njuro! Šta to radiš? Pa skloni tu kravu iz moje bašte! Njuro! Ne daj joj ! Pa pojede mi sve Puksove! Njuro! Vanja, učini nešto! (Čonkin opet počne da povraća.) Moj rad. Moj ponos. A bio sam toliko blizu. (Seda na stolicu.) Druže Čonkine, marš iz moje kuće! Marš! Osvetiću vam se zbog ovoga!
ČONKIN: Ali šta sam ja kriv...
GLADIŠEV: Tvoja žena je to uradila! Tvoja žena, i njena krava, druže Čonkin! Marš! (Gađa ga stolicom.) Zapamtićeš ti mene!
ČONKIN: (Izmakne se, zastane kraj vrata. Ponosno.) Moja žena.
(Izađe. Gladišev sedne, slomljen.)
GLAS: (Radio.) "... Drugovi, građani, braćo i sestre! Izdajnički napad Hitlerove Nemačke na našu otadžbinu koji je počeo dvadesetdrugog juna, se nastavlja. Bez obzira na herojski otpor Crvene armije, neprijatelj i dalje napreduje, bacajući na front nove snage... "
SCENA 5.
(Kancelarija Oblasne uprave, tzv. Ustanova, kancelarijski sto, iznad stola Staljinova slika, ispod slike plakat sa njegovim govorom. Ulazi kapetan Miljaga, spušta torbu na sto, pozdravlja sliku, čita govor.)
MILJAGA: "Mi moramo da organizujemo nemilosrdnu borbu protiv svih podrivača pozadine, paničara, širitelja glasina, da uništavamo špijune, diverzante, neprijateljske padobrance, pružajući u svemu hitnu pomoć našim udarnim jedinicama." (Zadovoljno se nasmeje.) Svincov!
(Ulazi narednik Svincov.)
MILJAGA: Raport!
SVINCOV: Ništa, druže kapetane.
MILJAGA: Kako ništa?
SVINCOV: U stvari, momci su pronašli zalutalog konja.
MILJAGA: A gde je sad taj konj?
SVINCOV: Privezan za drvo u dvorištu.
MILJAGA: Jeste li mu dali sena?
SVINCOV: A što da 'ranimo tuđeg konja?
MILJAGA: E, Svincove, Svincove, vidi se da ne voliš mnogo životinje.
SVINCOV: Ne volim ja mnogo ni ljude.
MILJAGA: U redu, šta ima još?
SVINCOV: Juče, sam druže kapetane u'vatio špijuna!
MILJAGA: (Obradovan.) Špijuna? Gde je?
SVINCOV: Odma' ću da ga dovedem.
(Izlazi. Kapetan Miljaga zadovoljno trlja ruke, gleda ka slici i govoru.)
MILJAGA: "...Uništiti špijune, diverzante, neprijateljske padobrance... ". E pa lepo. Onda da uništavamo.
(Ulazi rđavo odeveni starčić, u pratnji Svincova.)
SVINCOV: Druže kapetane, špijun. Pozdravi kapetana, bagro kapitalistička!
STARČIĆ: (Pružajući ruku.) Dobar dan.
(Svincov ga udari.)
SVINCOV: Ko ti je dozvolio da se obratiš? (Smeh.)
MILJAGA: Neka, dobar dan, dobar dan. Sedite.
STARČIĆ: (Seda.) Slušam vas.
MILJAGA: (Smešeći se.) Vi -- mene? Bolje će biti obrtno. Hajde da ja saslušam vas.
STARČIĆ: Dobro, ali pre svega, molio bih vas da pošaljete nekoga do moje žene Cile. Ona sedi na klupici pored moje kapije, da joj kažete da ću uskoro doći.
MILJAGA: A kako vi to znate, da je ona tamo?
STARČIĆ: Pa nisam sigurno kod švalerke.
MILJAGA: Mislim, zar ne bi mogla pomisliti, na... srčani napad... zbog vaših godina. Ili da ste na primer pali pod auto?
STARČIĆ: Ma šta govorite, pobogu? Moja Cila je strašna paničarka, ona uvek pomisli na najgore.
MILJAGA: (Zadovoljno.) Aha. Znači vi smatrate da je gore pasti nama u ruke, nego pod auto. Vidim da ste vrlo pametan čovek i sviđate mi se što vrlo tačno procenjujete situaciju. Ali u tom slučaju morate priznati da bi bilo preuranjeno slati nekoga vašoj supruzi i ulivati joj nadu da ćete se skoro vratiti. Vi znate da se mi baš ne rastajemo drage volje sa našim gostima, i kad se to ima u vidu, da li onda vredi zabadava uznemiravati staru ženu? To bi bilo u izvesnoj meri, nehumano.
STARČIĆ: Ja vas razumem. Vrlo dobro razumem. I meni je prijatno u vašem društvu, ali ćemo uskoro morati da se rastanemo, a reći ću vam i zašto, čim iz prostorije izbacite ovog idiota. (Pokazuje na Svincova.)
MILJAGA: Kog idiota?
STARČIĆ: Pa nego šta je? Pitajte ga zašto se zakačio za mene na pijaci.
MILJAGA: Zaista, šta je uradio Svincove?
SVINCOV: Neka vam sam ispriča.
STARČIĆ: I ispričaću.
MILJAGA: Sa zadovoljstvom ću vas saslušati. (Vadi iz torbe list.) Zapisnik sa saslušanja. Nastavite.
STARČIĆ: (Polaskan.) Vi hoćete da zapišete ono što ću reći?
MILJAGA: Neizostavno.
STARČIĆ: Dobro, pišite. Imam platu od dvanaest rubalja. Prošlog jutra moja Cila me probudila u 7 i 20. Kaže ona meni:"Mošo, mi nemamo šta da jedemo, moraš da odeš na pijac i prodaš neku stvar."Ja sam obućar, pa uzmem neke stare sare od boksa i odem na pijac. Tada mi je prišao ovaj vaš idiot, i pitao me otkud meni pravo da špekulišem. Zatim me je uhvatio za jaknu, i odvukao u vaše odelenje. Oko nas se bio skupio svet i počeo da priča kako sam ja špijun. A ja to nisam. A ako se njemu nije dopalo moje prezime...
MILJAGA: A kakvo je vaše prezime?
STARČIĆ: Moje prezime je Staljin.
MILJAGA: (Trgne se.) Kako ste rekli?
STARČIĆ: Dobro ste čuli kako sam rekao.
(Miljaga klimne Svincovu, ovaj izmakne stolicu, Starčić padne.)
STARČIĆ: (Ustaje stenjući.) Jao, šefe, ovaj vaš idiot se tuče, neka i to uđe u zapisnik!
MILJAGA: (Nasmeši se.) Ne mari ništa. Iznervirao se čovek, vređate ga. A kroz njegovu ličnost, vređate i one organe koje on predstavlja. Da i ne govorim što ste se usudili da sebe nazovete imenom koje nam je isuviše dragoceno, koje u našoj zemlji može da nosi samo jedan čovek, vi dobro znate na koga mislim.
STARČIĆ: Jao, šefe, zašto tako strogo razgovarate sa mnom. Vi ni ne možete zamisliti šta će se dogoditi kada pogledate moje isprave. Zajedno sa vašim idiotem lizaćete moju krv sa poda! A onda ću ja da skinem pantalone, a vi će te zajedno sa vašim idiotem da me ljubite u stražnjicu!
(Miljaga klimne, Svincov ga obori udarcem u glavu. Starčiću ispadne veštačka vilica od udarca, i zajedno sa njim padne na zemlju. Starčić jaukne, držeći se za glavu.)
MILJAGA: Svincov, gde su u stvari njegove isprave?
SVINCOV: Ne znam, nisam gledao.
MILJAGA: Pogledaj.
(Svincov pretura po džepovima, vadi umašćeni pasoš, dodaje ga Miljagi. Ovaj ga gadljivo uzima, otvara, prestaje da se smeje. Pali lampu na stolu, zagleda.Gleda čas u starčića, čas u pasoš. Uzima lupu, zagleda.)
MILJAGA: Svincov, izađi napolje.
(Svincov zbunjen, izlazi. Miljaga uzima hartije sa stola, sređuje ih, zatim lagano odgurne pasoš do ivice stola. Zauzme stav "mirno".)
MILJAGA: (Glasno.) Dobar dan, druže Staljin!
STARČIĆ: (Bez proteze.) Dobar dan, dobar dan. Mi smo se već videli.
MILJAGA: (Drhteći.) Vi ste ... (Oliže usne.) ... tata druga Staljina?
STARČIĆ: (Puzi, skuplja parčiće vilice.) Jao, sve me boli. Moji zubi! Bože moj, šta ću da radim bez njih? (S mukom ustane, pogleda Miljagu.) Šta si se prepao, razbojniče? Sedi, đubre jedno, kuga te odnela! Gde da nađem ja sad ovakve zube?
MILJAGA: (Snishodljivo.) Mi ćemo vam napraviti nove.
STARČIĆ: (Podrugljivo.) Nove! Baš bih voleo da znam gde ćete naći nove? Ove mi je nameštao moj sin.
MILJAGA: Ove zube je napravio lično drug Staljin? (Pruži ruku.) Smem li da ih pipnem?
STARČIĆ: Budalo, tvoje ruke su krvave, a ti bi hteo sve da pipaš!
MILJAGA: Ja se izvinjavam, ali čini mi se da je tata druga Staljina imao drugačije prezime. Zašto se vi, ako ćemo pravo, predstavljate kao tata druga Staljina?
STARČIĆ: Zato što ja i jesam tata druga Staljina. Moj sin, drug Zinovij Staljin, najpoznatiji je zubotehničar u Gomelju.
MILJAGA: (Radosno.) Tako dakle! Pa šta, ni naši zubotehničari ne rade loše. Svincov!
STARČIĆ: (Uznemireno.) Vi ponovo hoćete da zovete onog idiota? Znate šta, ne savetujem vam da to činite. Vi ste mlad čovek, život je pred vama. Zašto da kvarite karijeru? Poslušajte savet starog čoveka.
MILJAGA: (Sa osmehom.) Ja sam vas već slušao. Svincov!
STARČIĆ: Slušajte još! Daću vam savet besplatno. Hoću da vam kažem: Ako neko sazna da ste uhapsili i tukli Staljina, pa makar ne onoga Staljina niti njegovog tatu, nego prosto bilo kog Staljina, bože moj, ne možete ni da zamislite šta će s vama biti!
(Ulazi Svincov.)
SVINCOV: (Trlja ruke.) Izvol'te druže kapetane!
MILJAGA: Marš napolje!
(Svincov zbunjen izlazi.)
MILJAGA: Čujte... Mojseju...
STARČIĆ: Solomonovič!
MILJAGA: Mojseju Solomonoviču, zašto nosite to ime? Pa vi znate kome ono pripada?
STARČIĆ: Pre svega ono pripada meni! Zato što je moj otac bio Staljin, moj deda takođe. Mi smo to prezime dobili još za vreme cara.
MILJAGA: Ipak ta podudarnost nije zgodna...
STARČIĆ: To vama nije zgodno, a meni je sasvim zgodno. Jer da se prezivam Špulman, ili recimo Ivanov, onda bi onaj vaš idiot mogao da mi namešta zube koliko god hoće. Uostalom, šef policije u Gomelju mi je mnogo puta predlagao da promenim prezime, ali ja sam mu rekao samo jednu reč- ne!. Uzgred budi rečeno, on mnogo liči na vas. Da vam to nije brat?
MILJAGA: (Tužno.) Ja nemam braće.
STARČIĆ: (Saosećajno, pomiluje Miljagu po glavi.) Ipak mi vas je žao. Jedno dete u porodici, to je uvek loše. Može dete da izraste u egoistu.
(Miljaga cepa zapisnik.)
MILJAGA: E, pa drago mi je što smo se upoznali i doviđenja. (Pruži mu ruku.)
STARČIĆ: Prvo ako biste mi vratili moje sare za čizme i da mi napišete uput za izradu nove proteze.
MILJAGA: Dobro, to ćemo srediti. Svincov!
(Ulazi Svincov.)
SVINCOV: Izvol'te druže kapetane.
MILJAGA: Vrati drugu... drugu, njegovu robu. I kaži sekretarici da mu napiše uput za oblasnu polikliniku, za izradu nove zubne proteze.
SVINCOV: (Podrugljivo.) Da nećete da ga pošaljete i u banju?
STARČIĆ: Ja mnogo volim banje, naročito Krim. Samo tamo će uskoro biti Nemci, pa ne bih baš išao.
SVINCOV: A Nemci bi vas baš lepo izlečili!
STARČIĆ: Ja se ozbiljno plašim za budućnost ovog vašeg idiota! (Svincov krene da ga udari.)
MILJAGA: Svincov! Neka Maša to napiše što pre, i neka isprati druga... Druga.
SVINCOV: (Iznerviran, kreće ka vratima.) Na koje prezime?
MILJAGA: Nije potrebno nikakvo prezime. Neka napiše na donosioca.
STARČIĆ: Ja imam svoje prezime!
MILJAGA: Ono je tajno. Rekao sam na donosioca. Molim te idi i uradi šta ti je rečeno. Donosilac se upućuje...
(Svincov izlazi.)
STARČIĆ: Zahvaljujem. I da vam kažem, moja žena Cila bi baš volela da vas upozna...
MILJAGA: I ja bih isto, ali drugi put. Navratite opet, ponekad, kad uzmognete, što ređe možete. Do viđenja druže... Druže, i puno sreće u životu... Zbogom.
STARČIĆ: Do viđenja, do viđenja... (Izlazi.)
MILJAGA: I što dalje od mene! (Vraća se stolu, seda.) Svincov!
(Ulazi Svincov.)
SVINCOV: Izvol'te, stigla današnja pošta.
MILJAGA: Odlično, taman da me malo oraspoloži. Šta imamo danas?
SVINCOV: Slabije nego inače. Tri prijave protiv trgovaca, dve protiv pesnika, dve u kojima predlažu reforme...
MILJAGA: To baci odmah.
SVINCOV: (Gužva dva koverta, baca.) I jedno prijavljivanje dezertera.
MILJAGA: Daj šta daš. Deder, prošaraj malo.
SVINCOV: (Čita.) "Ovako nešto se ne bi smelo tolerisati. Reči dotičnog pesnika, direktna su pretnja našem sistemu i državi... "
MILJAGA: To je dobro, čitaj dalje.
SVINCOV: "U pesmi 'Nema ništa lepše na ovom svetu' koja se čuje sa ploča i radija širom Sovjetskog Saveza, ističu se sledeći stihovi: 'Vidim u daljini stogova naših...'"
MILJAGA: Kako, pročitaj ponovo?
SVINCOV: "'Vidim u daljini stogova naših', (Miljaga klimne glavom.) ali ako pažljivo budete slušali, čućete: 'Vidi muda, sto govana...' "
MILJAGA: Kakva budala.
SVINCOV: "U potpisu Budni drug." (Uzima drugo.) Ovo je dobro. Piše da trgovac koji živi ispod njega drži američke cigarete i to...
MILJAGA: Svincov...
SVINCOV: Izvol'te, druže kapetane!
MILJAGA: Reče li ti -- dezerter?
SVINCOV: Kada mislite... A, pismo. Da, druže kapetane, stiglo iz sela Krasno.
MILJAGA: (Namesti se u stolici.) Čitaj!
SVINCOV: Ovako: (Otvara pismo, čita.) "Izveštavamo da se u našem selu Krasno krije dezerter i izdajnik Otadžbine... "
MILJAGA: Dezerter i izdajnik Otadžbine!
SVINCOV: (Čita.) Drug Čonkin Ivan, koji živi u kući poštonoše Beljašove Ane -- Njure, i ima uzase oružje... "
MILJAGA: Pravi dezerter, i to u našem kraju.
SVINCOV: "...I isto tako ratnu tehniku u vidu aeroplanu, čime direktno uskraćuje pomoć..."
MILJAGA: Ma nije moguće!
SVINCOV: "...Našim snagama na frontu.Takođe upražnjava razvrat i pijanstvo, kao i siledžijstvo, ne poštujući marksističko-lenjinističko učenje."
MILJAGA: Kakav izdajnik! Marksa i Engelsa ne poštovati!
SVINCOV: "...A kao pride gore pomenutom, on je dozvolio da krava Ane Njure Beljaševe, nanese zločinačku štetu bašti poznatog mesnog odgajivača i prirodnjaka, Gladiševa Kuzme... Naneo veliku štetu Sovjetskoj poljoprivredi... molimo uhvatite drskog dezertera... Žitelji sela Krasno."
MILJAGA: (Nasmeje se. Uzme olovku i pismo podvuče i pročita reči.) "Dezerter, izdajnik, Čonkin... Gladišev". (Svečano.) Svincov, sutra polazimo u selo Krasno da uhapsimo državnog neprijatelja. Trči po naredbu od državnog tužioca.
SVINCOV: Razumem. (Izađe.)
SCENA 6.
(Kancelarija predsednika Golubjeva. Golubjev za pisaćim stolom, sastavlja izveštaj.)
GOLUBJEV: (Računa.) Žito petsto, kukuruz sedamsto, ne to je malo, deve'sto, prošlog meseca sto pedeset. Od Ivanoviča uzeti još sto. (Gleda u papir.) Kako opet fali? Dvesta, trista, šesto. Pa gde da im nađem toliko? (Računa.) Ako oduzmem od idućeg meseca četristo, pa od prošlog februara sedamsto, koje dodam na ovosezonski mart plus ono što će se izvaditi ovog meseca uključujući i ona dva magacina na kraju sela, i svemu dodam stopedeset od Ivanoviča i pedeset od Trofiča, ne računajući dodatak, imam viška trista. Konačno dobro izračunah. Znači, opet preko norme trista. U stvari, bolje stopedeset, da ne bude sumnjivo. Ko zna šta je pisao onaj. Znači, vraćam martu sto pedeset. (Uzdahne.) Taman.
(Čuje se galama iz susedne prostorije. Čuje se glas kapetana Miljage.)
MILJAGIN GLAS: Gde je predsednik? Hitno mi treba. Svincov, postroji ljude i za mnom!
(Golubjev uplašeno gleda oko sebe, gužva papir i trpa ga u usta. Sa mukom ga žvaće. Ulazi kapetan Miljaga.)
MILJAGA: Ti si predsednik? (Golubjev zamumla i klimne potvrdno glavom.) Šta si ti, gluvonem, a? Razumeš? Ovde ima jedan čovek, (Počne da gestikulira rukama.) dezerter, razumeš? Neprijatelj, bum, bum, a on... (Imitira čoveka koji trči.) A mi njega treba da... (Izvadi pištolj, nabije ga Golubjevu u stomak.) Ruke u vis!
(Golubjev zine, papir mu ispadne, zatim tresne o zemlju.)
MILJAGA: Vidi vraga! Čim je ugledao pištolj, odmah je pao u nesvest. I još žvaće hartiju. (Podigne hartiju gadljivo i baci je na sto.) Ej, diži se, ustaj! (Šutne ga polako nogom.) Svincov! Dolazi ovamo!
(Ulazi Svincov.)
SVINCOV: Izvol'te!
MILJAGA: Daj razbudi ovoga čoveka, ne znam šta mu je.
(Svincov se savije, počne da šamara Golubjeva.)
SVINCOV: Neće.
MILJAGA: (Savije se oslušne mu srce.) Svincov ne trupkaj, ne čuje se ništa.
SVINCOV: Možda zato što je mrtav. Dajte da ja probam. (Savije se, oslušne. Podigne glavu.) Miševi.
MILJAGA: Kakvi miševi?
SVINCOV: Grebu ispod patosa. A možda su i pacovi. Lane se nakotili kod mene u podrumu, a ja isprva nisam znao da to nisu miševi, pa im budala pustio mačku. Kad je oni dočepali, oglodali joj rep, jedva je živa ostala.
MILJAGA: Svincove, srce, da li kuca ili ne?
SVINCOV: Ko će ga znati? Nisam ja doktor, ne razumem se ja u te stvari. Mislim da treba da se otvori prozor, poradi svežeg vazduha. Ako je živ, povratiće se, a ako je mrtav, pomodreće mu nos. Ovako se ništa ne zna.
MILJAGA: E i ovaj svet ima slabe živce! I što se tol'ko uplašio od nas. Kao da mi hapsimo kog stignemo. Mi samo po nalogu.
SVINCOV: Evo ga, budi se.
MILJAGA: Sad samo polako. Ako se još jednom uplaši, umreće. (Golubjev polako ustaje.) Pazi, em gluv, em nem, em slabo srce, em gluvonem...
GOLUBJEV: Šta se desilo?
MILJAGA: (Gestikulirajući.) Mi smo iz... Pazi, progovorio. Mi smo iz oblasne uprave i treba da privedemo... (Golubjev pada u nesvest.) Čoveče, šta je sa tobom? (Prodrma Golubjeva, koji dođe k svesti. Pokaže mu pismo.) Došli smo da uhapsimo izvesnog Ivana Čonkina.Poznaješ li ga?
GOLUBJEV: Koga da čuknem?
SVINCOV: Daj da ga ja čuknem.
MILJAGA: Stani. Čonkin, Ivan Čonkin.
GOLUBJEV: Nešto mi je poznato, ali nisam siguran.
MILJAGA: Kako nisi siguran! Pa, jesi li ti predsednik ovog kolhoza! Tvoja dužnost je da znaš sve stanovnike.
GOLUBJEV: Setio sam se! Poslednja kuća na izlazu iz sela!
MILJAGA: Konačno! Svincov, idemo!
(Izlaze, Golubjev sa mukom seda u fotelju, uzima zgužvani papir, vrteći glavom.)
SCENA 7.
(Ista kao druga, Gladiševe biljke uništene, Čonkin sedi na klupi, štrika. Ulazi Njura, zadihana.)
NJURA: Vanja, brzo, neki ljudi su u selu. Kažu da su došli da hvataju dezertera!
ČONKIN: Klot-frket-klot... Pa neka ih, neka ga hvataju, šta me briga... Frket -- smičem na treću, ili beše na četvrtu...
NJURA: O, Bože, pa zar ne možeš da shvatiš! Pa ti si taj dezerter!
ČONKIN: Ja dezerter!?
NJURA: Pa nisam valjda ja?
ČONKIN: Ti, Njuro, pričaš svašta. Mene su ovamo poslali da čuvam avion. Koliko puta sam se obraćao jedinici -- ništa. Ja ne smem da napustim stražarsko mesto, dok ne pošalju zamenu. To je po pravilniku, pa prema tome, ja nisam dezerter.
NJURA: Vanja, molim te, uhapsiće te, odvešće te odavde. Idi sakrij se u šumu, a ja ću da lažem za tebe.
ČONKIN: (Ustaje, ostavlja štrikanje.) Ne, Njurka, meni ne priliči da se krijem, jer ja nemam pravo da ostavim stražarsko mesto. I niko ne može da me ukloni, osim razvodnika, komandira straže, dežurnog u jedinici... (Ulazi u kuću, izlazi noseći opremu.) I... I komandanta lično! Jeste, komandanta.
NJURA: Pa šta ćeš da radiš?
ČONKIN: A šta mogu? Idem na stražarsko mesto, i neka samo neko proba da mi priđe. (Krene.)
NJURA: Pucaćeš u njih?
ČONKIN: (Stane.) Ako me ne diraju, neću. Ali ako me diraju, onda neka izvine.
(Pritrči, zagrli ga.)
NJURA: Vanja, predaj se, ubiće te.
ČONKIN: (Uzdahne.) Šta da se radi, Njurka? Ja sam stražar. Hajde da se oprostimo, za svaki slučaj.
(Poljube se tri puta, Njura ga nevešto prekrsti. Čonkin ode do aviona, Njura uđe u kuću. Čonkin počne da patrolira pored aviona, nespretnim strojevim korakom. Čuju se glasovi, pojavljuje se kapetan Miljaga i Svincov, kod ograde.)
ČONKIN: Stoj, ko ide? (Skloni se iza aviona.)
MILJAGA: Tu je! Svincov, spremi ljude za intervenciju.
SVINCOV: Razumem. 'Ajde ljudi, silaz'te!
ČONKIN: Stoj, ne prilazi!
MILJAGA: (Polako prilazi.) Baci oružje, uhapšen si!
ČONKIN: Stoj pucaću, stoj, pucaću, stoj pucaću, pucam! (Opali.)
MILJAGA: Na zemlju! (Zalegnu.) Ej, ti! Ti si uhapšen! Evo naloga za tvoje hapšenje, potpisao ga je državni tužilac!
ČONKIN: Zar je tužilac lično potpisao?
MILJAGA: (Uvređeno.) Ne misliš valjda da lažem? Mi ne hapsimo bez tužiočevog naređenja.
ČONKIN: Tužilac zna i moje prezime?
MILJAGA: Nego šta! (Vadi nalog.) Zar ti nisi Čonkin?
ČONKIN: Jesam, ko bi drugi bio.
MILJAGA: Dakle, kako ćeš da se predaš?
ČONKIN: Ne mogu, druže kapetane, nikako ne mogu. Razumem ja vas, vi ste dobili naređenje. Ali da si ti razvodnik ili komandir straže, ili makar dežurni u jedinici...
MILJAGA: Evo, smatraj da sam dežurni u jedinici.
ČONKIN: Ne mogu. U našoj jedinici nema takvih. Ja poznajem sve komandire lično, jer sam služio u trpezariji. Razumeš? I uniforma ti je drugačija.
MILJAGA: (Ljutito.) U redu. Ako nećeš milom, onda ćeš silom.
(Izvadi pištolj i ustane, noseći visoko podignuto nalog. Svincov takođe ustane, krene za Miljagom.)
SVINCOV: Juriš drugovi, napred!
ČONKIN: Ej! Ej! Bolje stanite, ja sam na straži.
(Počne da puca, Miljaga i Svincov padnu na zemlju. Miljaga pogleda nalog.)
MILJAGA: Vidi šta si uradio, uštvo! Upropastio si dokument koji je potpisao tužilac. Pogodio si u pečat sa grbom Sovjetskog Saveza! Platićeš ti za ovo! (Odjekne pucanj. Miljaga se pribije uz zemlju.) Svincove, otpuzi sa druge strane da ga zavaramo, i reci ljudima... Gde su ljudi, Svincove?
SVINCOV: Pobegli, druže kapetane. (Odjekne novi pucanj. Svincov jaukne.)
MILJAGA: Šta ti je Svincove, jesi li ranjen?
(Svincov nastavi da jauče od bolova.)
MILJAGA: Gde si pogođen?
SVINCOV: (Bolno.) U ponos. (Drži se za stražnjicu.)
MILJAGA: Jak ti je ponos.
ČONKIN: Bacite oružje, ako nećete sve da vas pobijem!
SVINCOV: A mnogo nas je ostalo.
MILJAGA: Ćuti! Vojniče Čonkin! Ti treba da se predaš, a ne mi. Svakog trenutka treba da nam stigne pojačanje, a onda si naš.
ČONKIN: (Pauza.) Njuro, Njurka!
(Izlazi Njura.)
NJURA: Šta se dešava, Vanja? Jel' rat počeo?
ČONKIN: Slušaj Njuro, oduzmi oružje ovim neprijateljskim drugovima, a zatim ih veži kanapom. A, vi, jeste li čuli? Ako se ko protivi, ubiću ga na mestu! Jel' jasno? Sa mnom nema šale!
NJURA: Junačina moja! (Priđe Miljagi.) Pištolj, molim.
MILJAGA: Gubi se, kujo, ubiću te!
NJURA: Ja kuja? (Udari mu ćušku.) Ti ćeš da mi kažeš! Vidi kakve su ti uši klempave.
MILJAGA: Sklanjaj se da ne bi stradala!
NJURA: Vanja!
ČONKIN: Šta je?
NJURA: On se izdeva.
ČONKIN: Taj? Skloni se onda malo u stranu. (Nišani.)
MILJAGA: Ej, ne pucaj, samo sam se šalio!
(Baca pištolj u stranu, Njura ga uzima.)
NJURA: Vanja, pištolj!
ČONKIN: Dobro, dobro. Uzmi i drugi, pa ih veži.
(Njura uzima od Svincova, zatim ih vezuje kanapom.)
SVINCOV: Ja sam ranjen dušo. Trebalo bi da se previjem. Isteći će mi sva krv. Imam troje sitne dečice, kome da ih ostavim.
NJURA: Tako vam i treba kad udarate na mog Vanju. Još ste i dobro prošli.
ČONKIN: Smatrajte se ratnim zarobljenicima!
(Prilazi im, ulaze u kuću.)
SCENA 8.
(Ista kao prva. Vodnik Bukašev i kurir. Ulazi kapetan.)
KAPETAN: Vodniče, jesi li uspostavio vezu sa oblasnom upravom?
VODNIK: Izvol'te druže kapetane, još nisam.
KAPETAN: Ako nam Miljaga ne dostavi ljude sa regrutacije, u sosu smo. Već deset dana kasni. Okreni opet.
(Vodnik okreće.)
KURIR: Ako bih smeo da kažem...
KAPETAN: Ne smeš. Obrati se po propisu.
KURIR: Druže kapetane, dozvolite da se obratim.
KAPETAN: Odobreno.
KURIR: Ja sam ako dozvolite, druže kapetane, bio jutros na pijaci.
VODNIK: Šta kažu, 'oće li da skače cena votke?
KAPETAN: Ja bi' rek'o da je već poskupela. Dakle?
KURIR: Ne bih znao, nisam pitao.
KAPETAN: Deset dana zatvora! Zašto nisi pitao!
KURIR: Ali znam nešto drugo, dozvolite da završim samo. Vidite, malo sam oslušnuo šta žene pričaju. One su najpouzdanije kad su takve stvari u pitanju. Priča se dakle da je kompletna ustanova, na čelu sa kapetanom Miljagom otišla u selo Krasno, da uhapsi nekakvog dezertera. Tada su poslednji put viđeni.
VODNIK: Pa jel' su to tebi provereni podaci, je li biku!
KAPETAN: Čekaj malo. Zašto mi je poznato to selo Krasno?
KURIR: Ako dozvolite, tamo ste poslali vojnika Čonkina, da čuva avion.
KAPETAN: Znao sam. Vodniče, zovi selo Krasno, odmah. Predsednika lično.
VODNIK: (Okreće.) 'Alo, selo Krasno... Predsednik mi treba... Ma ne, niko ga ne vreba... 'Alo, a, ti si, slušaj, ovde je oficir prvog narodnog herojskog puka. 'Alo, što mucaš, čoveče!
KAPETAN: Daj ga meni! (Uzima slušalicu.) Slušaj bre ti ovamo. Interesuje me gde se nalazi odred koji je došao u selo Krasno, sa zadatkom da uhvati dezertera... Dezertera, bre, jesi li gluv! (Vodniku.) Mnogo loša veza, ništa se ne čuje. (U slušalicu.) 'Alo... Kako, šta kažeš... Uhapsio ih Čonkin! Aha... Čonkin sa njegovom... Bandom! (Vodniku.) Čonkin sa bandom! (U slušalicu.) Je li, pa jel' velika, ta njegova banda? Dobra, a, poprilična... Ima je svuda... 'Alo... Prekide se. Da čovek ne poveruje!
VODNIK: Ko bi to očekivao od Čonkina. Mada... Bio je on meni sumnjiv od početka. Namerno je zabušavao i pravio se nesposoban. Kad vidiš, on obučeni komandos.
KAPETAN: Jeste, nego šta.Primetio sam ja to u njegovim pokretima, nego...
(Ulazi komandant, svi staju mirno.)
KOMANDANT: Šta se ovde dešava?
KAPETAN: Druže komandante, strašna vest! Upravo smo dobili vest od naših špijuna. Bivši vojnik ove jedinice, Ivan Čonkin, poslat po zadatku u selo Krasno, sakupio je bandu sa kojom žari i pali selom i okolicom.
KURIR: Čuo sam da mu je banda sastavljena isključivo od Nemaca.
VODNIK: A kako se je sećam, njegov deda je bio čisti Nemac!
KURIR: Jeste, imao je veliku bradu i nož...
KAPETAN: (Udara ga.) Nije budalo, to su drugi. Moje je mišljenje da je on komandir nemačkih padobranaca, sa zadatkom da organizuje rad u pozadini i pripremi teren za ostalu vojsku.
KOMANDANT: Tišina! Svi po deset dana zatvora! Zašto o tome nisam pre obavešten? Kapetane!
KAPETAN: Izvol'te, druže komandante.
KOMANDANT: Objavi opštu uzbunu! Ceo puk da je spreman za pola sata. Artiljerija takođe! Pokazaćemo đavolim Nemcima da sa nama nema šale!
SVI: (U glas.) Razumem, druže komandante!
SCENA 9.
(Polumrak. Kapetan Miljaga puzi livadom. Pojavljuje se Čonkin sa fenjerom u ruci. Kreće se polako. Njurin glas dopire iz kuće.)
NJURA: Šta vidiš tamo? Jel' ga ima negde?
ČONKIN: Ne vidi se ništa. Kao da je u zemlju propao.
(Miljaga je odmah pored Čonkina.)
NJURA: Pa šta sad? 'Oćeš da ga juriš?
ČONKIN: Nisam lud. Šuplje su mi čizme. Neću badava da gazim po blatu u njima. Ionako je već daleko.
NJURA: Neće valjda tebe da čeka. Vraćaj se u kuću, nemaš zašta da gacaš to blato. Ovaj ranjeni opet jauče.
ČONKIN: Ti si kriva. Nisi ga dobro vezala.
(Miljaga ustaje, blatnjav. Neko mu prilazi s leđa, onesvešćuje ga i iznosi.)
SCENA 10.
(Improvizovani vojni štab. Na sredini sto, stolice, krevet desno, ulazna vrata i radio uređaj levo. Komandant nervozno šeta, kurir je za radio uređajem, pokušava da uspostavi vezu.)
KURIR: Lastavice, ovde orao, prijem. Lastavice, ovde orao, prijem. Lastavice, lastavice, milu li ti majku, ovde orao, koj' moj ćutiš!
KOMANDANT: Niko se ne javlja, a? Pet dana zatvora. Trči po izveštaj na lice mesta. Brzo!
(Kurir istrčava, sudara se sa Vodnikom, koji nosi onesvešćenog Miljagu.)
VODNIK: Druže komandante, dozvolite da ga spustim.
KOMANDANT: (Zbunjeno.) 'Ajde.
VODNIK: Druže komandante, uspeo sam!
KOMANDANT: Šta to?
VODNIK: Uhvatio sam jezik, druže komandante.
KOMANDANT: Ovo nije jezik, ovo je leš!
VODNIK: Nije, druže komandante, verujte mi. Dajem glavu da mu nije ništa. Ja sam sa Volge, druže komandante, a tamo je tih Nemaca bilo k'o kusih pasa. Mnogo žilav narod. Da sam drugog čoveka tako udario, na mestu bi mrtav ostao. Ali Nemac, on će ostati živ! Evo, vidite. (Pritiska ga po grudima.) Diše.
KOMANDANT: (Zagleda ga.) Dobro, de. U redu je. Nego, što li je umazan u blato ovoliko, ne može da se raspozna ni uniforma ni čin. Vodniče!
VODNIK: Izvol'te.
KOMANDANT: Koji ste jezik učili u školi?
VODNIK: Nemački, druže komandante, dva razreda!
KOMANDANT: Ako se zarobljenik probudi, pristupite ispitivanju!
VODNIK: Ako dozvolite...
KOMANDANT: Ne dozvoljavam, druže vodniče, petnaest dana zatvora, zbog odugovlačenja. Jasno!
VODNIK: (Skrušeno.) Razumem.
KOMANDANT: Na izvršenje!
(Izlazi. Vodnik prilazi Miljagi i počne da ga šamara. Ovaj ne reaguje.)
VODNIK: Potreban je drugi pristup.
(Odlazi do ugla, uzima kofu vode. Zamahuje da ga polije. Miljaga se osvešćuje, skače iz kreveta.)
MILJAGA: Aaaaaa!
(Vodnik ispušta kofu, vadi pištolj.)
VODNIK: (Dere se.) Aaaaaa! Halt!
MILJAGA: (Gleda oko sebe, polako.) Halt? (Pauza.) Guten morgen!
VODNIK: Nemac! Guten morgen! (Spušta pištolj.)
MILJAGA: (Obodren.) Guten morgen... Her.
VODNIK: (Prisećajući se.) Komen zi her.
(Pokazuje mu rukama da mu priđe. Miljaga prilazi, udvorički se smešeći.)
VODNIK: Zicen zi. (Pokazuje mu na stolicu. Miljaga sedne, klanjajući se.) Namen?
(Miljaga se zamisli, pa uplašeno pogleda vodnika.)
VODNIK: Namen? (Ljutito.) Namen! Zi namen! Her namen! (Uzdahne.)
MILJAGA: (Setivši se.) Ih bin kapitan Milaga!
VODNIK: (Živne.) Kapetan Mileg! (Sedne za sto, izvadi zapisnik, zapiše.)
MILJAGA: (Žurno, pokazujući rukama.) Ih bin arbajten... Arbajtn, feršten? (Pokazuje kao da kopa, ili testeriše. Zastane, pa odjednom.) Ih bin arbajten in rusiš gestapo!
VODNIK: (Skoči.) Gestapo! (Strogo.) Du ju komunisten strelirt, bum, bum?
MILJAGA: Ja, ja! (Odlučno.) Und komunisten, und vanpartijcen, sve strelirt! Bum, bum! (Imitira pucanje.)
(Vodnik zavrti glavom u neverici. Izvadi pištolj i uperi ga u Miljagu. Zatim ga spusti, besan.)
VODNIK: Vot ist vaš ferband dislocirt?
MILJAGA: Vas?
VODNIK: (Ljutito.) Vot ist vaš ferband dislocirt?
(Miljaga gleda u čudu, Vodnik se hvata za pištolj.)
MILJAGA: (Uplašen.) Es lebe genose Hitler! Hajl Hitler! Staljin kaput!
(Vodnik uzdahne, odustajući. Zapisuje.)
VODNIK: Neviđeni fanatik. (Miljagi.) Banditen Čonkin?
MILJAGA: Tamo, tamo! (Pokazuje.) Ist hauz, nast hauz, ist Čonkin! Feršten?
VODNIK: Feršten.
MILJAGA: Ist Čonkin, und ajn ziben Rusiš gestapo! (Uhvati se za glavu, tetura se.) Feršten? Und Njura, und ajn flig, avionen... (Širi ruke, imitirajući avion.)
VODNIK: (Svo vreme piše.) Ja, ja... Pilot Jura, izdajnik.
MILJAGA: (Pridržava se za krevet.) Ih bin bolestan. Feršten? Glava majn kampf. Bum-bum. Ih bin hteti buji-paji. (Onesvesti se, padne na krevet.)
(Ulazi komandant i kurir. Vodnik staje mirno.)
KOMANDANT: Šta kaže lastavica?
KURIR: Kaže da raspolaže sa jednim topom od četrdesetpet milimetara. I jednom granatom uz njega, zatim jednim mitraljezom, tipa "Maksim", bez redenika, dva bataljonska bacača mina, bez mina, po dve puške sa ograničenom rezervom metaka na svako odeljenje i po jednom bocom zapaljive tečnosti na tri čoveka.
KOMANDANT: Pa gde je ostalo oružje?
KURIR: Vojnici bili pospani, pa zaboravili.
KOMANDANT: Po povratku, svkog desetog vojnika streljati. Jasno?
KURIR: Razumem! (Izlazi.)
KOMANDANT: Vodniče?
VODNIK: Zadatak izvršen, pripadnik nemačke vojske ispitan.
KOMANDANT: Izvrsno. Da čujem.
VODNIK: Prilikom istrage, zarobljenik izjavio da je on oficir Gestapoa Mileg.
KOMANDANT: Ma nemoj, ko bi rek'o.
VODNIK: (Nastavlja, čita.) "Za vreme službe u Gestapou, odlikovao se surovošću i nemilosrdnošću i lično učestvovao u masovnim streljanjima komunista i vanpartijskih sovjetskih građana."
KOMANDANT: Taj! (Vadi pištolj, uperi ga u Miljagu, spusti ga.) Ima vremena. Dalje!
VODNIK: Razumem! (Nastavlja.) "Istovremeno je izjavio da se štab nemačkog štrumbfirera Čonkina nalazi u onoj kući tamo". (Pokazuje kroz prozor.)
KOMANDANT: Da, da.
VODNIK: On je takođe popravio avion, koji je sada spreman za vazdušne napade.
KOMANDANT: Da, da.
VODNIK: (Nastavlja.) "Pored Čonkina, tu su i sledeća lica: Jura, vrhunski pilot, izdajnik zavrbovan od strane Čonkina. Takođe, jedan pojačani odred gestapoaca, povezan najtešnjim vezama."
KOMANDANT: Svi su Nemci takvi, majku im švapsku!
VODNIK: Detaljnije podatke gore pomenuti Mileg je izbegao, uprkos vrhunskom ispitivanju. Prilikom ispitivanja se ponašao izazivački, sa fanatizmom. Više puta je uzvikivao fašističke parole, naročito...
(Šapne komandantu.)
KOMANDANT: Nije moguće. Na glas? Hajl... ?
VODNIK: Da, druže komandante. Nekoliko prevratničkih ispada se odnosilo na politički sistem naše zemlje, i lično na svetlu ličnost druga J. V. Staljina!
KOMANDANT: Nema šta, dragoceni podaci. Dvadeset dana nagradnog.
(Ulazi kapetan Zavgorodni.)
KAPETAN: Druže komandante, dozvolite da se obratim!
KOMANDANT: Dozvoljavam.
KAPETAN: Vojska spremna, čeka znak za napad.
KOMANDANT: Vrlo dobro. (Prilazi mapi na zidu.) Promena plana. (Povlači linije.) Ovako...
(Miljaga se budi, polako seda.)
KAPETAN: Pa ovaj mi je nešto poznat. Pa da... Afanasij Petrovič... Drug Miljaga?
MILJAGA: Vuk je tvoj drug. (Komandantu.) Molim bite da se uzme u obzir moj izjava. Ovaj švajn ovde ist kapitan of rusiš armija. Kapetan Zavgorodni! Feršten?
KAPETAN: (Zbunjen.) Druže Miljaga, šta je tebi, priberi se!
MILJAGA: Sad će oni tebe da priberu! Sad će ti dati.
(Komandant i kapetan se zbunjeno pogledaju.)
KOMANDANT: Šta je bre ovo, milu mu majku? Ko je bre ovaj ovde, vodniče?
VODNIK: Rekoh vam, druže komandante, kapetan Gestapoa.
KAPETAN: Kakve veze ima Gestapo, sa ovim? To je drug Miljaga iz rejonskog komiteta.
VODNIK: Ali ja sam ga saslušavao. On je rekao da je streljao komuniste i vanpartijce!
KOMANDANT: E više ništa ne razumem! (Miljagi.) Ko si bre ti?
MILJAGA: (Ošamućen.) Ih bin...
KOMANDANT: (Kapetanu.) Vidiš, Nemac.
MILJAGA: (Zbunjen.) Najn, najn! Ja ne Nemac, ja niks Nemac, ja Rus, druže general!
KOMANDANT: Kakav si ti to Rus, majku li ti tvoju, kad nijednu reč ne umeš da kažeš ruski!
MILJAGA: (Vatreno.) Ja mogu! Ja mogu mnogo! Živeo drug Hitler! (Shvati šta je rekao, uhvati se za glavu.)
KOMANDANT: Na streljanje!
(Vodnik izvadi pištolj i izvede Miljagu.)
MILJAGA: (Dok izlazi.) Greška... Ih libe Sovjetski Savez... Hitler... Staljin...
(Izađu.)
KAPETAN: Da čovek ne poveruje! A isti kapetan Miljaga!
KOMANDANT: (Uzima dvogled sa stola.) Dosta priče. Kurir! (Ulazi kurir.) Zovi lastavicu, naređujem napad!
(Prilazi prozoru, gleda dvogledom. Kapeta takođe. Kurir seda za radio stanicu, zove.)
KURIR: Lastavice, ovde orao, javi se. Lastavice, ovde orao, javi se. O, lastavice, da ti jeb... 'Alo, tu ste. Naređenje -- napad!
KOMANDANT: (Gleda.) Eno, krenuli su. Je li, kapetane, a što zamahuju rukama?
KAPETAN: Čini mi se da bacaju zapaljive boce.
KOMANDANT: Ako su zapaljive, što nema plamena?
KAPETAN: Ne znam ni sam, druže komandante.
KOMANDANT: Da li su ih potpalili šibicama? (Kapetan ćuti.) Tebe pitam. Jesu li ili nisu?
KAPETAN: Kurir, pitaj!
KURIR: 'Alo lastavice, da li su boce paljene pre upotrebe ili nisu? (Sluša odgovor.) Nisu, druže kapetane.
KAPETAN: Nisu, druže komandante.
KOMANDANT: Zašto nisu?
KAPETAN: Kurir...
KOMANDANT: Zašto pitam?
KAPETAN: Nisam znao da treba, druže komandante.
KOMANDANT: Na sudu ćeš saznati! Zatvor do daljnjeg! Kako se zvaše onaj vodnik što je ispitivao Nemca?
KAPETAN: Bukašev.
KOMANDANT: Predaj mu komandu, i marš u zatvor!
KAPETAN: Razumem, druže komandante.
(Izađe. Začuju se pucnji i štektanje mitraljeza. Komandant uzima dvogled, gleda kroz prozor. Kurir prilazi, gleda takođe.)
KOMANDANT: Milu im li majku! Mitraljez na avionu! Rastera nam svu vojsku! (Udara kurira u glavu.) Kako to može! Vidi, zvezda na avionu. (Spušta dvogled, prilazi radio uređaju, uključuje ga.) Još jedan neprijateljski trik. (Udara kurira.) Mali, pozovi tu tvoju lastavicu.
KURIR: 'Alo, lastavice, orao ovde. (Komandant uzima slušalicu.)
KOMANDANT: 'Alo, slušaj. Koliko još granata imamo... Jednu? Vrlo dobro. Odvucite top što bliže možete, i nišanite pravo u cilj. Jasno! ... Pa šta ako će izginuti ljudi? Rat je zato da ljudi ginu! Prevucite top, kad naređujem! (Spušta slušalicu.) Mali, ponesi mi pušku, idemo pravo na front! Napred marš!
(Izlaze.)
SCENA 11.
(Ista kao prva, mnogo dima, čuje se pucnjava. Čonkin i Njura pored olupine sada otkrivenog aviona sa mitraljezom. Njura drži pušku.)
ČONKIN: Njurka.
NJURA: Šta je?
ČONKIN: (Osmehne se.) Živa si? Odmori se malo.
(Petlovi kukuriču, paljba se stišala.)
ČONKIN: Njurka, jesi li se odmorila?
NJURA: A, što?
ČONKIN: Da doneseš malo vode. Žedan sam. Samo trčeći, inače ćete ubiti.
(Njura pognuta utrči u kuću. Čonkin se nasloni na avion, poče da pretura po džepovima. Izvadi svoju sliku iz džepa, i olovku. Zagleda sliku.)
ČONKIN: Pa nisam ja ni tako loš. (Okrene je, počne da piše.) Ne... k' ne... žni (Pauza, piše.) do... ta... kne, (Pauza.) ... pri... se... titi. I još posveta... Nju... ri... (Pauza.) ... ži... vota. Tako.
(Začuje se fijuk granate, i žestoka eksplozija na mestu gde se Čonkin nalazio. Sve je prekriveno dimom. Utrčava vodnik, za njim komandant i kurir.)
VODNIK: Uraaaa! (Čuje se huk ljudi koji ponavljaju usklik. Vodnik vitla pištoljem. Zastaje, iznenađen prizorom. Dim se polako razilazi, na zemlji leži Čonkin, nad njim Njura plače.) Šta je ovo, gde su neprijatelji?
KOMANDANT: (Gleda oko sebe.) Ko je ovaj borac na zemlji?
NJURA: (Kroz suze.) To je Vanja Čonkin, moj muž.
KURIR: Vidi stvarno, jeste! (Komandant ga udari.)
VODNIK: (Staje mirno.) Druže komandante, zadatak likvidacije Čonkinove bande -- izvršen!
KOMANDANT: Ovo je Čonkin?
VODNIK: Jeste, druže komandante!
KOMANDANT: A gde je banda?
(Iz kuće izlazi Svincov, vezan, hramljući.)
VODNIK: Eno bande! (Pokazuje na Svincova.)
SVINCOV: Predajem se ljudi, nemojte mene, teško sam ranjen, imam troje sitne dečice...
(Pada na kolena.)
KOMANDANT: Ovo banda? Odveži ga!
VODNIK: (Udari kurira.) Odvezati!
(Kurir ga odvezuje. Ulazi predsednik Golubjev.)
GOLUBJEV: Dobro jutro svima. Kao predsednik ovog kolhoza, osećao sam se odgovornim...
VODNIK: Ti si predsednik? Druže komandante, mislim da bismo njega trebali pitati. On je javio za bandu. Jel'te druže, a gde je ta banda?
GOLUBJEV: Koja banda?
VODNIK: Koja banda!? Bivši kapetan Zavgorodni te je zvao telefonom, pitao za kapetana Miljagu i drugove, a ti si mu odgovorio:"Čonkin sa svojom bandom".
GOLUBJEV: U pitanju je očigledan nesporazum. Ja nisam rekao banda, već mlada. Čonkin sa svojom mladom. Sa ovom ovde, s Njurom.
(Njura se na pomen svog imena još više zaplače, približivši se Čonkinovom licu. On se trgne i otvori oči. Jedan za drugim, svi kažu "Živ je".)
NJURA: Vanjice, živ si!
ČONKIN: Nešto sam dugo spavao. (Gleda oko sebe, zagleda se u komandanta.) Ko je to?
NJURA: Vrag će ga znati. Neki načelnik, ne razumem se ja u činove.
ČONKIN: Onda je to general, Njurka!
KOMANDANT: Da, sinko, ja sam general.
ČONKIN: Njurka, da ja slučajno ne spavam?
NJURA: Ne, Vanja, ne spavaš.
(Čonkin nespretno potraži kapu, stavi je na glavu pogrešno, jedva nekako salutira.)
ČONKIN: Druže generale, za vreme vašeg odsustva, nije bilo nikakvog prisustva... (Zbuni se.)
KOMANDANT: Je li, sinko, jesi li se ti sam borio sa celim pukom?
ČONKIN: Nisam sam, druže generale!
KOMANDANT: (Obradovan.) Znači nisi bio sam? A sa kim si bio?
ČONKIN: Sa Njurkom, druže generale! (Kurir se nasmeje, vodnik ga udari.)
KOMANDANT: Ceo puk nije mogao da izađe na kraj sa jednim govnjivim vojnikom! A, ti si, Čonkine, pravo da kažem, heroj, iako izgledaš kao pravi jadov! U ime komande, majku li ti tvoju, nagrađujem te ovim ordenom. (Skida orden sa bluze, kači ga Čonkinu.)
ČONKIN: (Ponosito.) Zahvaljujem, druže generale.
SVINCOV: Dozvolite da se obratim, druže generale.
KOMANDANT: Dozvoljavam.
SVINCOV: Molim da se upoznate sa ovim dokumentom. (Pruža mu nalog za hapšenje.) To je nalog za hapšenje vojnika Čonkina Ivana.
KOMANDANT: A gde je pečat?
SVINCOV: Prostreljen u borbi.
KOMANDANT: Pa šta da se radi? Ako je tako, onda razume se... Nema razloga da ne verujem. Postupite po naređenju. (Svincov prilazi Čonkinu, skida orden, daje generalu. Uzima pištolj sa zemlje, uperi ga u Čonkina.) Drugovi moja naredba o odlikovanju vojnika Čonkina se ukida. Vojnik Čonkin se pretvarao da je heroj, da bi osvojio poverenje. Jel' jasno?
SVI: (U glas)Jasno!
KOMANDANT: Vodniče, povedi ljude nazad. (Izađe.)
VODNIK: Razumem! U stroj svi! (Izlazi, udara kurira.) 'Ajde i ti!
GOLUBJEV: (Čonkinu.) Kes-ke-se? Hau du ju du? Ode ti u zatvor? (Smeh.) E, pa zbogom svima. (Izlazi.)
SVINCOV: Vojniče Čonkin, napred marš! (Gura ga pištoljem u leđa.)
NJURA: (Kroz plač.) Vanja! Vanja!
ČONKIN: Njuro, slika. (Pokazuje joj sliku na zemlji.) Uzmi je. Vratiću se ja, Njurka, ne plači! (Počinje da peva.) "Jahao kozak kroz dolinu, sve kroz kavkaski kraj..."
(Izađu. Njura podigne sliku, pročita posvetu.)
NJURA: (Čita, kroz suze.) "Nek' nežni pogled oka tvoga, dotakne sliku lika moga. I tada ćeš se može biti, mene nekad prisetiti. (Plač.) Njuri B. od Vanje Č. u dane zajedničkog života."
(Poljubi sliku i polako uđe u kuću.)
KRAJ
Beograd 1995.
// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
| 
