|
|
 |
Бранислав ПиповићПАГАНИ
ЛИЦА:Јануариус (Маскирани) (Почетак.) ЈАНУАРИУС: (Испред завесе; публици.) Шестокрака звезда, крст, полумесец, свастика, срп и чекић... Која је игра следећа?... Који лик? Који знак? Која графика?... (Окрену се, ухвати половину завесе и развуче је; врати се и развуче и другу половину; оде.) ***(Ћелија; ноћ; напољу, пада киша; Иван Загробов, у робијашком оделу, стоји испред високог тамничког прозора и гледа у црнило; чека стрељање; пуши; пауза; зачу се откључавање браве; уђе чувар, наоружан.) ЧУВАР: Десет до пет... Вод је већ постројен у дворишту. (Пауза.) ЗАГРОБОВ: У реду. (Пауза.) Чуо сам, још десет минута. (Пауза.) ЧУВАР: Није само то. Имаш посету. Неко је дошао да те види. ЗАГРОБОВ: (Окрену се.) Ко? ЧУВАР: Не знам. Каже да се још одавно знате. (Оде.) (Уђе маскирана прилика, сва у црном; Загробов се укочи; Пауза.) ЗАГРОБОВ: (Збуњен, тихо.) ... Ко си ти?... МАСКИРАНИ: То сам ја, Иване. Зар ме не препознајеш? (Пауза.) ЗАГРОБОВ: ... Ко си ти?... МАСКИРАНИ: Мало си ме заборавио. Али не чудим се, колико се дуго нисмо видели. (Прошета по ћелији; Пауза.) Овде је, видим, прилично јадно. Није то за људе твога кова. (Стаде и окрену се Ивану.) Зар је ово живот о којем си сањао?... Сан због којег си живео?... Зар је ово крај који заслужујеш?... ЗАГРОБОВ: ... Ко си ти?... МАСКИРАНИ: Твоја мајка имала је тежак порођај с тобом. Тада сам те први пут видео. Тога се, наравно, не можеш сетити, али, веруј ми, ја те пратим још од тога дана... Кад смо се идући пут срели, имао си девет година. Сећаш се?... Било је то онда, кад је почео овај век, најлепши од свију. "Чико, чико", вукао си ме тада за рукав, "чико, кажи ми: зашто су људи толико несрећни?" ЗАГРОБОВ: Ко си ти??... (Као убоден скочи и насрну на Маскираног не би ли му скинуо маску, али се овај вештим покретом измакну и Загробов паде.) МАСКИРАНИ: Још увек не знаш?... Ти си Иван Загробов. Рођен осамсто деведесете, у Петрограду. Кадет царске официрске школе. А од седамнаесте – револуционар! Учесник Велике промене! Онај који мења свет! Да више никад не буде онакав какав је био!... (Приђе му.) А сад, к'о псето, чекаш да те смакну. ЗАГРОБОВ: Ко си ти??... (Устаде и поново насрну на Маскираног, али деси се исто; Пауза.) МАСКИРАНИ: Зар ме се не сећаш, Иване?... То сам ја... Твој отац. (Загробов последњом снагом устаде и баци се на Маскираног; ухвати га и поче скидати маску, но овај се измигољи и неста; Загробов паде и заплака од немоћи; довуче се до свог кревета и леже; Пауза...) ***(Трошна кућа на периферији Петрограда; ноћ; скромно уређена соба, осветљена са две петролејке; на средини, празнично постављен сто, са две столице: дочек Нове Године – 1900; у углу, Иван Загробов, у робијашком оделу, непомично лежи на кревету; напољу ветар, снег, завијање паса; из даљине, чују се црквена звона; Бибиана донесе супу и постави је на сто.) БИБИАНА: Иване!... Иване, пожури, вечера је на столу!... (Припрема сто.) Забога, Иване, немој се толико излежавати, Нова Година само што није дошла!... (Са зидног сата зачу се један удар.) Пола дванаест! Зар већ! А нисам се ни обукла!... Иване, чујеш ли? Још пола сата и готово! Завршава се Деветнаести век! Долази нови, Двадесети!... Устани већ једном, среди се, овакву Нову Годину човек само једном може имати у животу!... (Иван се не помери.) Готово! Вечера је спремна, све је ту. Идем да се обучем, а ти устани, умиј се и обуци празнично одело. У ормару је, јуче сам га опеглала. (Оде; пауза; Иван се не помери; убрзо, Бибиана се врати, обучена у дугу, свечану хаљину, чисту, но већ похабану; стаде испред огледала и поче дотеривати косу.) БИБИАНА: Још ниси устао... Па нећеш, ваљда, такав дочекати Нову Годину. Људи кажу, какав будеш кад она дође, тако ће ти бити читаве следеће године!... А ми, помисли, сада чекамо Нови век! Шта да се, тек онда, каже!... Но? Устајеш ли или не?... (Пауза; неко покуца; Бибиана заста и окрену се ка Ивану.) ... Чујеш ли?... Неко куца... (Пауза.) Да ниси позвао неког од својих другова? Да ниси позвао Пећу?... Зашто ми то раније ниси рекао, поставила сам само за двоје? Зар ја увек последња треба да сазнам за твоје планове... (Поново се зачу куцање.) Добро! Ако ти већ не желиш да отвориш Пећи, идем ја. (Дође до врата и отвори их; уђе Јануариус, сав у белом; на глави носи бели полуцилиндар, у руци држи бели штап; Бибиана се избечи у њега и устукну.) ЈАНУАРИУС: Добро вече. БИБИАНА: (Прошапута.) ... Ти... ЈАНУАРИУС: Мој наклон, Бибиана. Остарела Бибиана. БИБИАНА: ... Ти... Откуд ти?... ЈАНУАРИУС: Нова Година је. Долази Двадесети век. Чујеш ли?... Петроградска звона. Звона златних купола петроградских цркви... Нисам знао да се чују и овде, на периферији. БИБИАНА: ... Откуд ти... сада... ЈАНУАРИУС: Дошао сам да вам пожелим срећу. Не видим шта је ту толико чудно. БИБИАНА: ... Ти... Толико је времена прошло... Ниси се променио... ЈАНУАРИУС: Ах, време... Трица! Знаш да никад нисам марио за то. Не могу мени наудити такве смицалице. (Приђе столу.) Као што видим, све је спремно за дочек. БИБИАНА: Да... ЈАНУАРИУС: (Виде Ивана на кревету и озари се.) Ох! Ово је он, ако се не варам?... Спава, зар не?... (Пауза; приђе кревету и нагну се над њим.) Псссст!... Спава... Као чист, невин створ... Као млади лист што се с муком извија... Као крмељиво јутро, зимска измаглица... Псссст!... Спава... (Па се одмакну један корак, испружи десну руку ка њему, и нежно, уз смешак, с пуно љубави му рече.) ... УСТАНИ, ГОЛУБЕ МОЈ... (Загробов, у робијашком оделу, уништен и оронуо, поражен до краја и предан судбини, лагано подигну главу и, као омађијано дете, испружи руку и прихвати понуђену; Јануариус га лагано поче вући к себи, све док се овај сасвим не усправи; Бибиана сагну главу и зари је у шаке.) ЈАНУАРИУС: Ох, како вам је лепо дете, госпођо! Морате ми га позајмити на неколико дана. Да пева код мене, у црквеном хору... БИБИАНА: ... Не... ЈАНУАРИУС: Научио би дивне песме, певали би заједно. (Погледа га.) Зар не би то желео?... Но?... Колико ти је година, дечаче?... ЗАГРОБОВ: (Тихо.) ... Девет... ЈАНУАРИУС: О, ти си већ велик порастао... Идеш ли у школу?... ЗАГРОБОВ: ... Идем... ЈАНУАРИУС: И добар си ученик?... ЗАГРОБОВ: ... Да, господине... ЈАНУАРИУС: Школа ти је тамо, у улици Добрињског?... Она сива зграда, потамнела од снега?... ЗАГРОБОВ: ... Да, господине... ЈАНУАРИУС: Онај што седи поред тебе, онај, најбољи твој друг, зове се Пећа Силајев, зар не?... ЗАГРОБОВ: ... Да... Пећа Силајев... Како знате?... ЈАНУАРИУС: А она, што испред вас седи, то је Магдалена Николајевна?... С њом сте, пре неки дан, јурили веверице по парку?... ЗАГРОБОВ: ... Ви мене познајете, господине?... ЈАНУАРИУС: Реци, младићу, јеси ли учио колико има великих црквених отаца? ЗАГРОБОВ: ... Осам... Четири источна и четири западна... ЈАНУАРИУС: Која су четири источна? ЗАГРОБОВ: ... Анастазије, Василије, Григорије Нисенски и Иван... Иван Златоусти... ЈАНУАРИУС: А реци ми, шта је Христ рекао Петру?... ЗАГРОБОВ: ... Рекао му је: "Ти си Петар – Стена, и на стени твојој, саградићу ја цркву своју... Теби ћу дати кључеве краљевства небеског, па шта год вежеш на земљи, биће везано и на небесима, а шта год разрешиш на земљи, биће разрешено и на небесима". ЈАНУАРИУС: А шта је рекао Син Божији кад су га разапели?... ЗАГРОБОВ: ... "Оче мој, оче мој, зашто си ме оставио?"... ЈАНУАРИУС: Тако је! Тако је, мој младићу! А знаш ли причу о "Три жива и три мртва"?... ЗАГРОБОВ: ... Три младића наишли на отворене гробове из којих им проговарају три мртваца. Мртви су њихови двојници и кажу им: "Оно што сте ви сада, то смо ми некада били; а оно што смо ми сада, то ћете ви ускоро постати"... ЈАНУАРИУС: (Унесе му се у лице; озбиљно.) А ти, младићу?... Чиме ћеш се ти заслепити да би могао живети?... Чиме ћеш се опити, да би заборавио на смрт?... Јер како сретни тренутак протегнути до бескраја? Како највреднији, неба вредан дах, заувек задржати у себи, спасивши га отровног жала прошлости, злослутне будућности?... Како?, кад се ни најрадоснији човек не може доживети као сила божанствена, пуноћа вечности?... Реци, младићу! Чиме ћеш се ТИ опити, да би заборавио на смрт?... (Пауза.) ЗАГРОБОВ: ... Ви мене познајете, господине?... ЈАНУАРИУС: Зар је то живот?... Људи се рађају, читавог века муче, раде оно што не желе, и онда умиру, неостварени и узалудни. Као робови. Као инсекти!... Зар је то живот?... Зар су то звезде?... Оне, које вам је Бог обећао кад сте се родили?... Зар ћеш на то пристати? Да будеш црв? Вашка?... Зар не желиш изаћи из прљавог плебса, из руље што се ваља у свом блату? Да будеш сам, једини од свих, онај што се уздиже изнад гужве пука, победник над пролазношћу?... Зар си рођен тек онако, као толики око тебе, безвредни и неважни, без моћи да оплемене људски род?... Зар не желиш бити велик? Најгушћа кап Васионске тајне?... Ко ће да те види, чује? Где је сведок твог живота?... Зар да умреш узалуд??... Реци, младићу, како ћеш се ти спасити?... (Пауза; одмакну се од Ивана.) (Бибиана оде до грамофона у углу, нави га и спусти иглу; зачу се тиха руска песма; пауза; несигурним корацима, као дете које тек учи да хода, Загробов приђе Јануариусу и поче га вући за рукав.) ЗАГРОБОВ: ... Чико, чико, зашто су људи толико несрећни? И где је узрок толике несреће?... Је ли то смрт? И њено постојање?... Чико, кажи ми, чему трпљење ако добри Бог постоји? Зар он не види све ово?... ЈАНУАРИУС: Ево – бубица! (Сагну се и узе је; док прича, врти шаку да бубица има где да иде.) Шта она ради на овоме свету? Отрајава... Просто, понавља се у времену. Али, једном посебном човеку, још ако је млад, будућем кадету можда!, једном таквом створу, шта је његов смисао?... Сигурно не, да се, као бубица, понавља у времену!... Он би да је анђео, да полети, да се вине пут висина!... Његов циљ није што и циљ просте животињке, он жели да влада тим истим временом, свим тим минутима и сатима, данима и годинама, свим тим вековима, стварајући своју будућност!, а не, као бубица, ишчекујући је... Та мораш се бунити да би живео! Нећеш, ваљда, трпети и венути!?... Зар другог спаса има?... Но, зар га има?... (Загробов га непомично гледа.) Тако је, дечаче мој! Другде га нема и никада га није ни било! Ево, ако желиш, ја ћу ти помоћи! Хоћеш ли?... Хоћеш ли?... ЗАГРОБОВ: ... Хоћу... ЈАНУАРИУС: Не брини. Ја сам ту. Да те чувам, да те браним. Да те узмем за руку и поведем у славу. ЗАГРОБОВ: ... Ви мене познајете, господине?... ЈАНУАРИУС: Не бој се! Из твоје ледене самоће, ја ћу те извући. Јер ја знам жељу твоју, твоју жудњу за Највећим! Ја познајем твој дух, ситну пређу твоје судбине. ЗАГРОБОВ: ... Ко сте ви?... ЈАНУАРИУС: Ево, узми: "За живот о којем си сањао!" (Рашири капут са обе руке; на прслуку и унутрашњости капута указаше се редови разноразних бомбона, слаткиша, бочица са мирисима, украса, златних ланчића...) Ха, ха, ха, ха... Занемео си! Та узми, Нова Година је!... То су само украси и слаткиши за твоје новогодишње дрвце! Но, зашто оклеваш? Зар га не желиш окитити?... Није те, ваљда, страх?... ЗАГРОБОВ: ... Није... ЈАНУАРИУС: Онда, узми! Нећеш се покајати!... (Загробов стидљиво узе једну ствар.) ... Али, младићу мој, зашто тако стидљиво?! Заграби слободно читавом шаком! Ја ти нудим нешто велико, веће од живота! Хоћеш ли?... Само климни главом и читав свет биће под твојим ногама! Згазићеш га као крцкаву бубу, као љуску јајета, обрисаћеш ноге о њега као о стару крпу! Веруј мени! Једином који ти жели добро! Једином твом заштитнику! Хоћеш ли?... Само климни главом!... (Загробов климну и поче узимати слаткише и украсе.) Слажеш се, значи! Тако, само граби! Граби, дечаче мој! Само ме ти можеш спасити! Само ти!... О, срећан сам! После толико времена, толико много времена! Узимај! Само узимај!... Твој усуд у прстену сила, то је васионска тајна и ти мораш примити на себе небески потпис који те је изабрао! Не бој се, све је унапред одређено! И множина светаца и поредак звезда! Ти ћеш само припремити свет за људе који ће ускоро доћи! Ја ћу ти подарити сазнање о неуништивости човековог дела! Упркос смрти! Упркос ништавилу! Даћу ти моћ да уредиш земљу; и људски живот на њој! О, не брини! Шта год урадио – биће добро! Јер ја ћу те чувати!... ЗАГРОБОВ: ... Ко сте ви?... ЈАНУАРИУС: (Уозбиљи се.) Ја сам твој стриц. Брат твога оца. БИБИАНА: Иване, захвали се господину на поклонима. И приђите столу, послужите се. Месо ваља појести док је топло. Ускоро ће Нова Година. (Загробов се не помери, држећи прегршт слаткиша и украса.) ЗАГРОБОВ: ... А мој отац... ко је?... БИБИАНА: Забога, Иване, није сад време за такве разговоре. Захвали се господину и одложи поклоне испод бора. И поједи нешто. Нисам, ваљда, све ово узалуд припремила. ЗАГРОБОВ: ... Ви познајете мог оца, господине?... ЈАНУАРИУС: Само је једна пупчана нит којом је човек везан за небеса; једна једина из које он црпе све своје снове и слутње; једна једина која га одржава у животу и због које он ради све оно што ради – идеја бесмртности... Бесмртност!, узвикнули су људи гледајући распадање леша!... Бесмртност!, урлали су и кршили руке ка небу -богови никад не умиру!... И памти: слава – то је победа над смрћу; припојење Олимпу; гозба амброзијом! ЗАГРОБОВ: ... А мој отац, господине, где је?... БИБИАНА: Но, што стојиш ту толико?! Приђи већ једном столу! Време је да се нешто поједе. ЈАНУАРИУС: Ох, још само који минут! (Скочи до стола и насу себи вино.) Да наздравимо! Не дочекује се сваке године Нови век!... Најдражи моји, ускоро ће избити пун сат! Хиљаду осамсто деведесет девета, само што није издахнула! Још који трен и нови, Двадесети век, закмечаће својим новорођеним плачем! Читав Петроград, читава наша Русија, цела Европа завириће у још једну кутију палу с неба, не би ли видели шта је за њих спремљено у овоме столећу! За Двадесети век! (Испи.) БИБИАНА: Ево, служите се. Ту је и супа. ЗАГРОБОВ: ... Ви мене познајете, господине?... ЈАНУАРИУС: Наравно, млади човече. Ти си Иван Загробов. Будући кадет Петроградске официрске школе. Сада ти је тек девет година, али не брини, порашћеш брзо. ЗАГРОБОВ: ... Али... ја вас никад нисам видео... ЈАНУАРИУС: Ево, слободно узми батак, ја више волим крилце. Ммм, Бибиана, месо је одлично. Као некад... БИБИАНА: Једите... Служите се... ЈАНУАРИУС: Права свечаност! Нисам се надао оваквој прослави!... Иване, твоја мајка је у праву: нема потребе да ту тако стојиш. Приђи и поједи нешто. Одлично је! Верујеш, ваљда, свом стрицу. (Једе; Пауза.) ЗАГРОБОВ: ... Стриче... (Крену корак-два.) А Бога, има ли?... ЈАНУАРИУС: Шта?... Зар ти, дечаче, не знаш за тајну?... (Тихо.) Нема душе... Нема Бога... Постојиш само ти... и глува ноћ напољу... Хаотични ковитлац случајности... ЗАГРОБОВ: ... Али ипак... ко управља свим овим ако Бога нема?... Откуд све ово, ако Бога нема?... ЈАНУАРИУС: Нема Бога... Нема казне... Све је само варка, опсена... (Загрли га.) Не бој се, све је дозвољено. Све се сме!... Ни милион туђих живота не вреди једног додира звезда... А сад иди! (Баци изнад њега сребрнаст, светлуцав прах.) И чувај тајну бесмртности!... (Зидни сат поче откуцавати поноћ.) ЈАНУАРИУС: Ево га! Коначно је дошао! Нови, велики век, највећи од свију! Најдражи моји, срећна вам Нова година!... Бибиана, један плес?... (Бибиана стави нову плочу на грамофон и зачу се валцер; он је ухвати и поче плесати с њом.) ... Ишчезни у својем болу, Европо, Европо моја, / Колико си до сад родила хероја?... ЗАГРОБОВ: (И даље непомично стоји, грлећи дарове.) ... Стриче... Кад човек умре, може ли оживети?... БИБИАНА: (Плешући.) Забога, Иване, каква су ти то питања? Касно је. Време је за спавање. ЈАНУАРИУС: (Плешући.) И реци, шта би пре изабрао: смрт у маси или самотничку смрт?... Оно друго?! Браво! И ја навијам за то!... БИБИАНА: Не ваља остајати будан дуго у ноћ. Сутра ћеш бити поспан. ЈАНУАРИУС: Добри људи, зашто све то раде?... Хоћеш ли и ти бити један од њих?... Хоћеш ли и ти бити добротвор? Добротвор човечанства?... БИБИАНА: Иване, дечаци твојих година већ увелико спавају. Захвали се господину на даровима и иди у кревет. Касно је. ЗАГРОБОВ: ... А смрт?, а страх?, а удес?, а крај?... А време?, а вечност?, а анђели?... ЈАНУАРИУС: Тако је, мали! Ти знаш све што је потребно!... У твом крилу биће судбина овог света! Само напред! Болест времена лечи се једино мачем! Уздај се у то!... Не брини! Бићеш велик! Највећи од свих!... И не бој се смрти -сећаће те се!... Лаку ноћ, Иванушка! Мирно спавај! Твој те стриц чува!... БИБИАНА: Лаку ноћ!... И срећна ти Нова година!... ЈАНУАРИУС: Нови, Двадесети век!... Најлепши од свију!... Иванушка!... Иванушка!... Иванушкааа!... (Иван се окрену, оде до свог кревета и леже; ово двоје наставише да плешу; на крају, Јануариус стаде, повуче је са собом и започе своју љубавну игру с њом... .) ***(Ћелија; ноћ; напољу, пада киша; Иван Загробов лежи на свом затвореничком кревету и дрхти.) ЗАГРОБОВ: ... Стриче... Стриче... (Устаде и ухвати се за решетке.) Стража!... Стража!... Овамо!... Стража! Брзо!... (Приђе чувар.) ЧУВАР: Шта се десило? ЗАГРОБОВ: Где је онај човек?!... ЧУВАР: Који то? ЗАГРОБОВ: Онај, што је био ту малопре!... ЧУВАР: Који "онај"? ЗАГРОБОВ: Онај, с маском на лицу! Малочас је отишао одавде! Доведи га, брзо, брзо!... ЧУВАР: О чему то говориш? ЗАГРОБОВ: Али ту је био! Ту!... Зови га, брзо!... ЧУВАР: Кога? Не разумем. ЗАГРОБОВ: Али ја га морам видети! Важно је! Није могао далеко стићи!... Отићи ће, чујеш ли! Ја га морам још једном видети! Морам!... ЧУВАР: Смири се. ЗАГРОБОВ: Али ти си га довео! Ти си ми рекао да имам посету! Малопре! ЧУВАР: Ја?... Учинило ти се. Већ месецима овде нико није долазио. ЗАГРОБОВ: Зар не чујеш шта ти говорим?!... Малопре је био овде! ЧУВАР: Нема никог. Мркла је ноћ. (Погледа на сат.) Још који минут. Вод је већ постројен у дворишту. (Оде.) ЗАГРОБОВ: (Поче дрмати решетке.) Стриче!... Стриче!... Стричеее!!... (Напослетку, у очајању, стаде главом ударати у решетке, све док се не раскрвари; паде на под и оста тако, без свести...) ***(Петроград; 1919; кућа грофа Николаја Ростова; вече; напољу, чују се спорадични пуцњи и гранате; четворица играју карте и пију: гроф Ростов, Силобабин, Трошкин и Клебанов; Загробов, у униформи царског официра, стоји поред прозора и гледа напоље, у мрак.) ТРОШКИН: Чујете ли ово?... Они долазе. КЛЕБАНОВ: Играјте, Трошкин. На вас је ред. ТРОШКИН: Али, зар не чујете?... Они пуцају. КЛЕБАНОВ: Пуцају већ две године, па шта?! ТРОШКИН: Ево, као да су ту негде... КЛЕБАНОВ: Да вас није страх, Трошкин? ТРОШКИН: Не... Само ми се учинило да су овога пута стигли врло близу. СИЛОБАБИН: Не брините, Трошкин, ваш страх потпуно је безразложан – ми ћемо свакако доћи на ред. КЛЕБАНОВ: Мртвац више или мање, у чему је разлика? Силобабин, ви делите. Кад сам се синоћ вратио кући, испред самог улаза лежала су двојица. Једног сам морао да померим не бих ли ушао у кућу. ТРОШКИН: Двојица њихових? КЛЕБАНОВ: Не. Сасвим обични људи. ТРОШКИН: Господе, како могу убијати тек тако?... ГРОФ РОСТОВ: Шта је ово? Нема више вина. Безобразлук. Послуга!... (Уђе слуга.) Вина. СЛУГА: (Понизно.) Опростите, ваше благородство. Одмах, ваше благородство. (Оде.) КЛЕБАНОВ: Трошкин, на вас је ред. ТРОШКИН: Тек тако... Ни због чега. СИЛОБАБИН: Кажу да убијају због нечег што су негде прочитали; што нико никада није ни чуо, ни видео; што никад нигде није постојало. Трошкин, опет је на вас ред... ТРОШКИН: Али то је неморално! Потпуно неморално! СИЛОБАБИН: Какав морал, Трошкин, о чему ви то? Морал не постоји. Постоји једино власт... И одговорите на боју. То није пик. ТРОШКИН: Зар не чујете, господо?... Као да су ту негде, можда чак у нашој улици... КЛЕБАНОВ: Пик, Трошкин. Одговорите на боју. ТРОШКИН: Господо, опростите, али ја више не могу да играм. (Устаде.) Просто, не могу. КЛЕБАНОВ: Забога, Трошкин, тек смо почели... СИЛОБАБИН: Није вас, ваљда, пореметила ова бука?... Трице! Седите. Смирите се и играјте. Но, шта вам је наједном? ТРОШКИН: Не знам. Једноставно, не могу више да играм. (Уђе слуга.) СЛУГА: (Поклони се и остави боцу вина на сто.) Изволите, ваше благородство. Опростите, ваше благородство. (Поново се поклони и оде.) ГРОФ РОСТОВ: (Сипа им вино.) Ко је сад на реду? КЛЕБАНОВ: Трошкин, али прво би морао да седне. ГРОФ РОСТОВ: Трошкин, кад вас молимо... ТРОШКИН: Ја једино да седнем и да бацам карте насумице. ГРОФ РОСТОВ: Онда седите и бацајте. (Трошкин седе.) КЛЕБАНОВ: И одговорите на пик... Тако. СИЛОБАБИН: Узмите мало вина, Трошкин, пријаће вам. (Играју; напољу, чују се пуцњи и гранате.) Но?... Нећете?... ТРОШКИН: Не. СИЛОБАБИН: Зашто, Трошкин? Па вино је одлично. ТРОШКИН: Забога, Силобабин, не мислите, ваљда, да ми је до вина? Зар не видите шта се све ово дешава?... СИЛОБАБИН: А шта се то посебно дешава? Сваког дана раселе по један кварт. Провале, похапсе, протерају, попљачкају, неку кућу и запале, да прославе... Не то, сад је треф! ТРОШКИН: Више не знају шта ће с лешевима. Нико не зна колико је људи побијено. Нити зашто се све то ради. Ако овако наставе, побиће све Русе! Ниједног неће остати међу живима! Ниједног!... СИЛОБАБИН: Остаће их. Остаће бар један, да исприча све то. ТРОШКИН: Као да су људи мрави. Као да је читав свет само једна хумка у којој сваки мрав механички испуњава свој нагон, као да немамо ни осећаја, ни разума, ни очију, ни ушију, ничег, ничег!... КЛЕБАНОВ: Ко сада дели?... СИЛОБАБИН: Ја... (Дели.) ТРОШКИН: То је ужасно, господо... Царство истоветних, маса једнаких, милиони безначајних... Мравињак. КЛЕБАНОВ: Треснеш ногом по мравињаку, мислиш, згазио си га. А већ сутра, кад се вратиш, све је на свом месту; и мрава колико хоћеш! ТРОШКИН: Клебанов, забога, то није за шалу! КЛЕБАНОВ: А зар се ја шалим?.. Мрави к'о мрави... Игра треф... Хтели су скочити на сам Крај. Завршити већ једном Историју! Дојадило им чекање, шта ли?... И? Шта се догодило?... Тренутак који им се чинио бескрајно далеко и којем су тако махнито јурили – поново је одбачен у бескрај! Као магарац и шаргарепа... А кад су се отрезнили, злочини над другима били су им једини начин да се освете животу, да забораве на јадни учинак свог постојања. СИЛОБАБИН: Увек је било исто, Трошкин. Не разбијајте бадава главу око тога. Једни одлазе са првих места пљачке, други похлепно јуре да их замене и заузму што боља места у предстојећој гозби, све док и њих не прегазе трећи и тако у бескрај. Све је то небитно. Комешање на површини. Пука промена лица. Толико је боље играти карте, зар не?... КЛЕБАНОВ: Толико је боље играти карте. (Играју...) ТРОШКИН: Вама је до карата, а напољу је ужас. СИЛОБАБИН: Трошкин, забога? Шта се дешава с вама?... Шта то желите да вам кажемо?... Да вукови кољу јагањце?... Па вукови су одувек клали јагањце! И ниједно јагње никада није заклало вука! Па ипак, на свету је увек било много више јагањаца него вукова. У томе је трик! И шта сад?... Ми играмо карте!... (Пауза; играју.) ГРОФ РОСТОВ: А где је сир? Послуга!... (Уђе слуга.) Сира. СЛУГА: Опростите, ваше благородство. Одмах, ваше благородство. (Оде.) КЛЕБАНОВ: Ето, опет сте погрешили боју... Вратите то. ТРОШКИН: Ја сам већ рекао. Нисам у стању да играм. Не, заиста. (Устаде.) Кажу – хоће да промене свет. СИЛОБАБИН: Будалаштина, Трошкин. Свету не треба промена, већ поновно стварање. (Уђе Магдалена Николајевна.) ГРОФ РОСТОВ: Шта би, кћери? МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Не могу да заспим. ТРОШКИН: Није ни чудо, колико се пуца. МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Загробову.) Иване, и ти су ту... (Овај се не помери.) КЛЕБАНОВ: Магдалена Николајевна, умете ли да играте вист? МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Хвала на позиву, Силобабин. Није ми до тога. КЛЕБАНОВ: Штета. Пропуштате добру партију. (Уђе слуга.) СЛУГА: (Поклони се и постави тањир сира на сто.) Изволите, ваше благородство. Опростите, ваше благородство. (Поново се поклони и оде.) КЛЕБАНОВ: Трошкин вечерас игра добро: до сад губи све. СИЛОБАБИН: Каже да га омета некаква бука, шта ли? Не верује да му се све то само учинило. (Зачу се пуцањ, споља, врло близу.) ТРОШКИН: Ево, јесте ли чули?... Пукло је овде, у нашој улици! (Оде до прозора.) МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: И ја сам чула пуцањ... Иване, чуо си га и ти, зар не?... СИЛОБАБИН: Магдалена Николајевна, то вам се само учинило. ТРОШКИН: Доле је неко комешање... Мрак је, не види се добро... СИЛОБАБИН: Не говорите глупости, Трошкин. Седите да завршимо игру. Имамо важнијих ствари од тога. ТРОШКИН: Ушли су!... Чујете ли? Двојица су ушли у ову кућу! СИЛОБАБИН: Карте су подељене. Почнимо! ТРОШКИН: Ово је пропаст, господо!... Како можете тако мирно седети?... Не можете вином и картама вратити Русију! СИЛОБАБИН: Ко то каже? Живели!... (Из суседне просторије уђе Ањука.) АЊУКА: (Сва уплакана, кршећи руке.) Ваше благородство, опростите ми, ваше благородство, али ја више не смем да будем сама у соби. Чула сам пуцањ и... опростите ми! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Загрли је.) Ањука, добра наша Ањука... Не брините, све ће бити у реду. То је пукло негде тамо, далеко од нас... (Неко залупа по улазним вратима.) ТРОШКИН: Шта сам вам рекао?! Дошли су по нас!... (Лупање се понови.) ГРОФ РОСТОВ: Ањука! (Ањука, сва преплашена, приђе вратима и отвори их – уђе Пећа Силајев, тетурајући се, задихан и знојав, рањен у леву руку; у десној држи пиштољ; за њим уђе његов друг, носећи са собом гитару.) МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Па то је Пећа!... (Загробов се осврну, но само за трен.) Господе, како сам се уплашила! ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Магдалена Николајевна, ја сам вам захвалан што сте ме вечерас примили у свој дом! Напољу је велика гужва! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Глупости, Пећа. Опет причате глупости. И опет сте пијани. ПЕЋА СИЛАЈЕВ: О не, није то пијанство, Магдалена Николајевна! То нам се само небеса приближавају!... Грофе, поздрављам вас! Трошкин, Силобабин, Клебанов, видим, сви сте ту! Иване, добри мој... (Приђе Загробову и загрли га; овај се не помери, зурећи кроз прозор.) Радујмо се, господо: долази крај света! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, па ви држите пиштољ! ТРОШКИН: Значи, ви сте малочас пуцали? ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Наравно, господо! Браним моју Русију! ТРОШКИН: Та шта то говорите, Силајев!? Ако су вас видели, доћи ће овде и све ће нас похапсити! ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Магдалена Николајевна, упознајте мог пријатеља! Довео сам га само због вас! ТРОШКИН: Будите озбиљни, Силајев, није сад време за музику! ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Само сада и јесте време! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, па то је крв! Ви сте рањени! Ањука, брзо, воду и завој! (Ова отрча у собу.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: У бој, господо! Где ће бити наш народ на Страшном суду народа? Шта ћемо ми, Руси, понудити Богу на испруженим длановима? С чиме ћемо ми изаћи пред њега?... Свирај, мали!... (Баци му новац; овај поче тихо да свира.) ТРОШКИН: Забога, Силајев, могли сте погинути! ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Погинути, него шта!... ТРОШКИН: Шта то причате? ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Јурнути из рова на високу, неосвојиву тврђаву, и бити топовима разнет, у парампарчад!... Јуришати у сусрет смрти, поносан и сретан! На отвореном длану понудити сав будући живот!... И погинути, тек тако... За безвредне речи, за смисао без истине, за црвљиву шљиву. ТРОШКИН: Пијани сте. ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Зар је то мали разлог за пиће, господо? Грешите! Разлог је голем, вечан: да би себе још више мучили!... Избљујмо своју утробу, покидајмо нити што нас везују за тло, јурнимо ка коначном крају света!... Сагоримо сами себе! Убијмо се, да не би умрли!... (Врати се Ањука, носећи лавор воде и завој.) МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Ево овде, полако... (Покуша га поставити на столицу, али он се отргну.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: ... Пссст! Зар не чујете?... Слушајте... (Пауза; Мали свира.) ... На све четири стране света, људска се патња само увећава! Питате се: "докле?", зар не, господо?... Испитујете проблем: до којег ће се подеока попети и коначно зауставити жива на мерачу патње! Очи свих упрте су не би ли се напокон догодило нешто што би личило на завршетак!, али господо!, будимо озбиљни – све има свој крај; само је људска патња бескрајна!... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, седи... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: И бити потом тежак или цар, чиновник или слуга; и бити потом то даљи од себе што је игра боља а намет већи. Каква досада, господо! Умире се подједнако!... ТРОШКИН: О чему то говорите, Силајев? Они само што нису дошли по нас! СИЛОБАБИН: Ставите га на кревет, забога. (Поседоше га на кревет; Магдалена Николајевна поче превијати рану; Ањука му обриса лице.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Све је то, Магдалена Николајевна, само привид, магла, дим у облацима!... И каквог ли смисла: поново мерити свет, сећи га, развлачити, укинувши при том све оно што није дељиво целим бројем! Укинути остатак, Магдалена Николајевна, укинути остатак!... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Лези, Пећа, одмори се... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Ходамо по гробовима бивших бића! Толики су већ нестали, одвучени у дубину. Хиљаде очију, глава, руку, ногу, сваког се трена претвара у прашину! А онда их тражимо – по навици!... Тражимо, али сем прашине и водене паре, зрна соли и по које кошчице, не нађосмо ништа! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, забога, не померајте се... Да вам превијем рану... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: "Историја", кажу они! А шта је то?... Па то је оно чега нема и што је немогуће пронаћи било где, сем у ђаволовом џепу! Чепркати по пожутелим листовима и метлицама склањати прашину – какве ли заблуде, господо! Сплачине из професорских глава! Не верујте у то! Постојимо само ми, и зрно вечности у нама! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Полако, Пећа, полако... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: "Историја", кажу! О, велике ли обмане! Пуста реч, ето шта је!... Историја је само једна Велика лаж! Нешто што не постоји! Царство мртвих! Пуки збир трупала, беживотних телеса, цркнуте материје! Дуги низ бивших имена и облика, празних конзерви што као сабласти ландарају око нас и за које нам је речено да су се збили пре него што смо се родили, и то је све! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Ћути, Пећа... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Јер време није ни вечно, ни историјско, већ моје, једино! Оно које је кренуло из тачке на обзорју из које сам и ја кренуо својим првим удисајем и које ће ишчезнути у тој истој тачки заједно са мном! КЛЕБАНОВ: Лакше, Силајев... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Слагање секунди, бројање без смисла, глупи календар!... А једино је овде (Показа на груди.) прави живот, истински, непоновљив! Не зависи моја судбина од протока дана и година! Напротив: време зависи од моје судбине! И нисам ја последица наталожених минута, које ви тако страсно одбројавате; то се само они рађају из мог постојања! И капају у понор, да ме тамо, на његовом дну, једног дана сачекају!... Не меримо време! Оно са собом доноси једино пропаст! Бацимо сатове на ђубриште! Поломимо им страшне зупчанике! И живимо сад! Сад!... Живео живот! Живела садашњост! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Ањука, на чело! (Ова стави облог.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: ... И не би нам било досадно да све ово овако није; и не би тад помишљали да живот ма ког човека вреди колико и једно шупље "ништа", и да животима читавих генерација управљају ниткови!... Јер доћи ће дан, Магдалена Николајевна, када ће свако од свих сто десет милијарди досадашњих људских бића, сакупивши на малену хрпу своје трошне кости, устати из гроба и викнути: "Ни историја, ни наука, ни уметност – нису ме вредни!"... И тек тада – почеће Век!... ТРОШКИН: Пијани сте, Силајев! ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Ми, до тад, бићемо мртви. Али не и без наде... Свирај, мали!... КЛЕБАНОВ: И подвежите му руку чврсто, да не искрвари. МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, шта вам је?... Зашто дрхтите?... СИЛОБАБИН: Грозница. АЊУКА: (Пипну му чело.) Ох, Боже мој, па он гори!... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Шта ли сада раде тамо, у Петрограду?... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Па ми јесмо у Петрограду, Пећа. ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Шта ли сада раде наше куће, наше ствари?... А Нева?... Да ли је већ замрзла?... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Па ми јесмо у Петрограду, чујеш ли? ПЕЋА СИЛАЈЕВ: А да се спремимо?... Магдалена Николајевна, да се лепо спакујемо, узмемо кофере и правац – нашим кућама. Ето, то је бар просто: спакујмо се и кренимо. Ионако смо већ предуго одвојени. Шта ће нам наше куће рећи?... Наше улице, паркови, наше веверице?... А Нева?... Можда је већ замрзла... ТРОШКИН: Потпуно је изгубио разум. ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Али ја знам шта је узрок томе... Привиђење. АЊУКА: (Крсти се.) Господе Боже... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: ... Оно исто које се јавља у тренуцима пометености, у пијаним облацима из којих капљу сулуде, отпадничке помисли да је могуће победити људску природу, да је могуће решити питање света, читавог човечанства... Привиђење толико нејасно, а опет, ту, надохват руке, град-привиђење: Петроград!... АЊУКА: (Крсти се.) Господе Боже... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Но? Кренимо већ једном, Магдалена Николајевна! Каснимо! Они нас чекају иза угла! Шта?... Заборавили сте да узмете шал? О, забога, Магдалена Николајевна, па већ је пола девет! Пола девет, кажем! Добро, ја ћу вас чекати овде, поред капије. А ви пожурите, да поново не закаснимо на вечеру. Сећате се како је Марта Сергејевна била љута прошли пут, кад смо закаснили. Трчите, трчите, а ја ћу вас чекати овде!... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Воде, Ањука, донесите још воде! (Ањука отрча.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Кренимо! Ако ви нећете, кренућу сам!... Побегнимо одавде! Далеко! Тамо, иза Волге и Урала, иза Лене и Чукотских планина, тамо, где не значе ништа ни прошлост, ни будућност!... Кренимо!... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Лези, Пећа, мораш се одморити... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Кренимо! Потражимо планинско село у којем ћемо сањати сан о изласку из времена!, из страшног, стравичног круга којем тепамо "Историја"! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, смири се... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: То је саблазан која саму себе одржава, која нас претвара у приказе што нестају у њеном вртлогу, баш као да нас никада није ни било!... Или нас никада није ни било?... И све нам се ово само учинило?... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, Пећа... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Ево ме, Русијо! Долазим да ти се предам до краја! Постаћу твој роб, изгубивши све своје, само ме и даље храни својим пространством и слутњама, својом тајном, слатким ништавилом!... Јер ја знам да ћу на крају ипак стићи на твој север, у твоју сиву јутарњу студен, онда, када ти то буде било најпотребније, онда, кад стигнем у најдаље снежно поље, да се смрзнем певајући, да умрем у срцу твоме, у мајчинској утроби твојој!, тамо одакле црпеш сву своју неизмерну, опојну светску тајну, тамо ћу доћи, да се заувек утопим у теби, да се искупим за постојање које си ми подарила!... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Ћути, ћути... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Тамо, хиљадама дана далеко одавде, у нашој несталој отаџбини! Ишчезлој попут последњег прамичка светла!... Од ње смо сада остали само ми – као троглодити у стенама. (Магдалена Николајевна урони главу у шаке и заплака; Пауза.) О, Русијо, Русијо моја! Бити загледан у Бога, није у Бога се и претворити!... ГРОФ РОСТОВ: Нека... Нека, кћери... Проћи ће... Не можеш помоћи... Проћи ће... (Врати се Ањука; стави му нови облог на чело.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Пссст!... Чујете ли?... Зове ме тихи глас... АЊУКА: Какав глас? Господе... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Лези, Пећа, лези... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Не дајте ме, Магдалена Николајевна, не дајте ме тихом гласу што ме зове... Да нема вечних ствари на овоме свету, смрт не би толико болела, господо моја!... Не дајте ме, не дајте... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Грли га.) Пећа, добри Пећа... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Пссст!... Чујете ли?... Тамо... Нешто шушка испред врата... То је моја смрт дошла по мене. МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, забога, престаните!... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Отворите јој, пустите је нека уђе... ГРОФ РОСТОВ: Донесите камфора. (Ањука оде.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Нека уђе... И смрт је само моћ Историје у нама! Моћ милиона мртвих што збијени у аветне хорде марширају у нама и управљају нашим мислима и делима... И чине оно ужасније од свега – подсећају на наш крај... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, не говорите тако... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Побегнимо из Историје, господо! То је само утвара владара и попова! Гумена лутка коју развлачимо, истежемо, али узалуд; она се увек изнова враћа у првобитно стање! ТРОШКИН: Пијани сте, Силајев. Опет ваше приказе. ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Зар не видите, господо?!... Она је Царство мртвих!... Ту мртви оживљавају, а живи постају мртви! Побегнимо из тог страшног света! Тамо живе само они који су умрли! Они којих више нема! И којима ми, живи, служимо само да би, као лутке на концу, спроводили њихову лажну вољу! Вољу непостојећих!... Зар нисте свесни у каквој смо заблуди, господо?!... Историја – то је Царство мртвих! Бескрајно тешка кугла која мрви све пред собом, ширећи трулеж на све стране! Марш слепих батаљона, марш мртвих милиона! Јер људи, о, људи! – и даље остају под земљом! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Дрма га.) Пећа, Пећа!... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Та страхота живи једино у нашим главама! Мртви воде живе, мртви нам причају Историју! Приче састављене од реченица, реченице од речи, речи од слова! А шта је слово?... Црта на папиру!!... И где је живот?... Тамо? Тамо??... О, немојте ми само о томе, господо! Немојте ми само то говорити! Јер живот није живљење у Историји, у Хаду! Живот – то је све оно друго! (Врати се Ањука, носећи бочицу камфора.) МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Даде му камфор.) Ево, узми, узми... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: (Одгурну је.) Ево решења, господо! Затворимо болнице и гробља!... И правимо споменике једино од снега! МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Лези, Пећа, лези... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Укинимо историју! Скршимо је једним јединим потезом! Испијмо је у једном једином гутљају! Па макар тај потез био замах мача који нам одрубљује главе, па макар се у мукама угушили од превеликог гутљаја!... (Напољу, зачуше се пуцњи.) ТРОШКИН: (Приђе прозору и провири напоље.) Чујете ли?... Они долазе! ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Читава Историја, читав Светски поредак, постоји једино захваљујући цени плаћеној у страшним патњама милиона и милиона потпуно недужних људи!... Историја, историја – чађ димњака крематоријума!... ТРОШКИН: Али зар не чујете шта вам говорим?! Они долазе! ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Нека их! Нека дођу! Слуге Историје! Ни не слуте да је њихова краљица само један понор без дна! Ништавило!... Нешто што не постоји!... Господо, Историја не постоји! То је само смицалица царева и генерала!... Као грозни створ, као најстрашнија од свих машина она убија сваког од нас, сише нам душу и претвара нас у шупљи, празни облик, она, љубавница сујетних!, бездан без имена којем се само бедници клањају, Светска Лаж!, која постаје то гладнија што више прождире своје поданике који јој и даље жедно гутају бале што јој цуре из гадног ждрела и вичу "још!", "још!"... плешући свој аветињски плес, пијани од клања и надути од слина!... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Покуша га лећи.) Трошкине, Силобабин... помозите!... (Сви устају и прилазе кревету; једино Загробов оста, непомичан.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Ко нас то држи, ко нас повлачи, ко не жели стишати страшни хук што хучи изнад наших глава?... (Озари се.) Ђаво, господо! АЊУКА: (Устукну, престрашена.) Господе!... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Ђаво – то је она сила која жели поставити између Бога и људи што више посредника! А има ли веће силе од ње, Историје? Од ње, мајке свих сабласти, богиње бедника??... Има ли веће лажи, страшнијег отрова??... Има ли горег тумача света??... (Иван Загробов, не могавши више издржати, изађе.) АЊУКА: (Крсти се, гледајући Пећу.) Господе, полудео је!... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Историја је историја свих!... Нема безначајних смрти, нема великих дела! Постоје само људи које је светски ужас више мучио и људи које је мање мучио!... И то је све!... АЊУКА: Шта се то дешава, Господе!... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Иване, учини нешто, не стој тако!... (Осврну се и заста – њега више не би.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Историја не постоји!!... Та највећа од свих немани, ђаволово је дело!, то посао је ђавола!!... Тамо Ђаво станује!!... Сотона! Сотона!!... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Скида му кошуљу, мокру од зноја.) Ањука, кошуљу!... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Збацимо терет који нас мрви!!... Зграбимо за гркљан страшну неман!! Уништимо чудовиште!! И пљунимо му у лице!!... Херојима налик!!... Херојима налик!!... (Придигну се, али га ове две оборише на постељу и он нагло клону.) МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Заплака.) Јадни Пећа... КЛЕБАНОВ: У грозници је. ТРОШКИН: Треба звати лекара. СИЛОБАБИН: Каквог лекара, Трошкин? О чему ви то?... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Лези, Пећа, смири се... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Тамо, далеко одавде, иза најдаљих црних тајги, тамо, на истоку, на крају света, иза Лене и Чукотских планина... седимо на пустом пољу и плачемо... А снег пада на нас... Певај, мали!... Пробуди небо!... ТРОШКИН: Лекара, господо, у грозници је!... СИЛОБАБИН: Не причајте глупости, Трошкин. Где да нађемо лекара? МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: А да скувамо један чај, јак, какав ти волиш... (Загрли га.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Лагано умирати, претварати се у пепео... – и ништа више... Истопити се у ватри, као коцкица масти... И не тражити истину и правду; већ сићи у свет свиња. МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Шта вам је, Пећа?... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: И ходати... Ходати на све стране, свуд по свету, отворити широм очи и уши, разјапити уста, удахнути... Удахнути!... И гурнути клатно на супротну страну. ТРОШКИН: Потпуно је изгубио разум. ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Пссст... Слушајте... Зове ме тихи глас... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, престани, престани... ПЕЋА СИЛАЈЕВ: Не тугујте, Магдалена Николајевна: све вредно на овоме свету може стати у кутијицу за дуван... Ево, у једну овакву. (Извуче је из џепа и даде јој; па нагло скочи, попе се на прозор и свом снагом повика напоље.) О, Русијо!... Ево ме!... Стојим пред тајном твојом, нем и упаничен! Јер знам добро: бићу или опчињен, ил' ужаснут! О пресвета, прегрешна Русијо! Ти, уснула у бескрају! Ти, љубави моја! Певати о теби јесте срицати слова из почетка!... Предуго ћутање твоје, шта нам доноси: небеса или смрт?!... (Зачу се ломљава у непосредној близини; неко је долазио ка њима; упаде Загробов, са својим друговима; све утихну; тајац.) МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: (Цикну.) Иване!!... (Пауза; ништа се померало није; сви ћуте и гледају у Ивана.) ПЕЋА СИЛАЈЕВ: (Нагло се окрену, потпуно умирен.) Умире ли наша Русија, господо?... Умире ли Русија?... (Пауза.) Иване, Иване мој, реци ми... Умире ли Русија?... (Крену од једног до другог: Силобабин, Клебанов, Трошкин.) Зашто ћутите?... Реците ми: умире ли наша Русија?... (Пауза.) Моје руске брезе, моја руска тројка, моја руска степа, моје руске песме... Где је моја Русија?... (Пауза.) Николај, где је моја Русија?... ГРОФ РОСТОВ: Нема је више... Појели је ђавли. (Пауза.) (Пећа Силајев забаци главу уназад, стави цев пиштоља у уста и окину у себе; паде и оста тако, непомичан; Магдалена Николајевна цикну и сручи се на њега; Загробов оста леден и нем.) МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа! Пећа!... (Плаче и дрма га.) Пећа, устани!... Не измотавај се, Пећа!... Устани!... ТРОШКИН: Ужас!... Ужас!... КЛЕБАНОВ: Готово. ТРОШКИН: Ужас!... ГРОФ РОСТОВ: Остави, кћери... Пусти... (Но ова настави да га дрма.) МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Не измотавај се, Пећа!, чујеш ли?, устани!, чујеш ли?... ГРОФ РОСТОВ: Кћери, смири се... Ништа сад не вреди... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Пећа, устани!... Хајдемо!... Хајдемо заједно, да побегнемо одавде!... Не измотавај се, Пећа!... ГРОФ РОСТОВ: (Приђе јој и покуша је подигнути.) Кћери, пусти, пусти... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Ево, спаковали смо се! Да кренимо, тамо ка северу, на чај код Марте Сергејевне!... ГРОФ РОСТОВ: Пусти... пусти то сад... МАГДАЛЕНА НИКОЛАЈЕВНА: Тако, подигни руку... тако... још мало, Пећа, још само мало... СИЛОБАБИН: (Викну.) Та оставите га већ једном, Магдалена Николајевна, зар не видите да је мртав?!... (И она, као опржена, скочи од њега, склупча се на поду и настави да цвили; Пауза.) КЛЕБАНОВ: К'о што смо вам рекли, Трошкин: дошли смо на ред. ТРОШКИН: Иване Загробове, овде ником нисте потребни. Вратите се тамо одакле сте дошли. ГРОФ РОСТОВ: Знам вас откад сте били оволицки, Иване... И увек сте били добродошли у овој кући... Били сте силан младић, прави кадет!... Реците ми, шта се то десило са вама?... (Пауза.) ТРОШКИН: Ствари теку и ти им не можеш променити ток... ЗАГРОБОВ: Ко то каже?! СИЛОБАБИН: Шта желиш, Загробове?... Да учиниш људе срећним делећи им хлеб, к'о што се бомбоне деле малоумној деци?!... Да буду наједени, напојени, као срећне свиње?!... Или мислиш да ћеш истребљењем другачијих, истребити и све оне будуће, њима налик?... Будало, биће их на милионе! ЗАГРОБОВ: Народу ће бити боље! СИЛОБАБИН: Јесу ли ови око тебе тај "народ"?! Ови што су клекли и четвороношке, као чопор гладних паса вапе "још!", "још!", док им у балаве губице сипаш сплачине и гледаш како све то гутају, машући реповима захвални што су још живи! Дати топове подивљалој руљи, да раскрчи себи место на државној гозби! Олош прогласити за идеал и дати му потом власт!, да свој задах прошири на све четири стране света! ЗАГРОБОВ: Доста сте уништавали оне испод себе! То је закон историје! СИЛОБАБИН: Не будите смешни, Загробове! Какав "закон историје"! Прочитати пар тлапњи напабирчених у пијаном стању, прогласити се за спасиоца, сакупити банду и убијати наоколо! Леп изговор за пљачку! ЗАГРОБОВ: Не вређајте, Силобабин! Дошло је време да се наплате рачуни! Да завлада правда! СИЛОБАБИН: "Правда"?! У име "правде" волети више нечију измишљотину од властитог народа, у име "правде" бити против сопствене историје, вековног духа који је створио нашу земљу, и заузврат, поделити људе на паоре и кулаке, на богате и бедне, на ДОБРЕ И РЂАВЕ, и убијати потом селективно!... (Један из дружине крену ка Силобабину, али га Загробов заустави.) Колико сте их до сад побили, Иване Загробове?... Колико хиљада њих?? Колико хиљада потпуно недужних??... Оних, које то твоје замешатељство уопште није ни интересовало??... Делиш "правду", кажеш! Делиш "правду", а да то НИКО НИКАДА НИЈЕ ОД ТЕБЕ ТРАЖИО!... ЗАГРОБОВ: Не грешите душу, Силобабин! Толико људи живи попут робова! СИЛОБАБИН: А сад?! Како сад живе?! И како су, уопште, сви људи свих времена до сад живели?!... Која је сврха твога "добротворства"?! Одузети све од господара да би направили нове господаре, а старе претворили у оне исте робове, од пре?! И који ће онда бити кињени од оних истих које су некад кињили?!... У чему је новост, у чему промена? То је већ постало досадно! Оног истог дана када једни изроне из блата, они други урониће у тај исти кал! ЗАГРОБОВ: Неће више бити кала! СИЛОБАБИН: Неће?! Па он постоји вековима! Неко у њему мора бити!... Какав је смисао извртања чарапе? Да се ослободимо нагомилане прљавштине и смрада?! Па на виделу, смрад постаје само још гори! ЗАГРОБОВ: Биће људи једнаки! СИЛОБАБИН: Неједнакост не долази због количине хране коју ће жвакати! Та је тајна другога порекла! То си само ти лагао не би ли се додворио гомили и искористио је за свој циљ! "Власт гладнима", урлао си! "Власт беднима", сиктао си као кер и убијао потом редом! ЗАГРОБОВ: Не вређајте, Силобабин! СИЛОБАБИН: И шта си понудио заузврат?... Лепљиви црни хлеб??... Као да смо марва! Као да смо стока!... Нису људи због тога саздани! Не живи човек хране ради! То је само твоје булажњење, сабласт којом заводиш пук, твој чудовишни трик! ЗАГРОБОВ: Умукните, Силобабин! СИЛОБАБИН: Ти си врло притворан човек, Иване Загробове! Говориш "правда", а чиниш злочине!; вичеш "истина", а лажеш!; урлаш "слобода!", а поробљаваш; "једнакост!", а пљачкаш; "братство!", а убијаш потпуно недужна људска бића! Убијаш, псето, и позиваш се на најсветије! Мислиш, то ће те спасити! То ће те опрати!... ЗАГРОБОВ: Умукните већ једном! СИЛОБАБИН: (Приђе му.) Колико си их до сада убио, Загробове?... Колико си својих Руса побио, ти, притворни Иване Загробове?... Ти – који умеш тако лепо да говориш?... Ти -златних уста?... ЗАГРОБОВ: Куш! (Одгурну га.) ГРОФ РОСТОВ: Ко те је послао овде?... Одговори... Да убијаш руске људе, опљачкаш руску земљу, погубиш руског цара, да уништиш читаву Русију? Ко?... Говори! Ко те је овде послао!? ЗАГРОБОВ: Ћути, грофе! ГРОФ РОСТОВ: Којег то господара служиш?!... Одговори! Ко те је послао?? Ко??... Ко??... ЗАГРОБОВ: Русија ме је звала! ГРОФ РОСТОВ: Па ко те је од нас звао?? Ко??... Нико!... НИКО!... ЗАГРОБОВ: Ми само чинимо добро! ГРОФ РОСТОВ: Али добро се не доноси злочинима! Добро се даје милосрђем!... ТРОШКИН: Смирите се, грофе... ГРОФ РОСТОВ: Да усрећиш друге? Ти??... Зар си се икада запитао да ли они то заиста желе? Да ли уопште маре за то твоје "доброчинство", за тај твој "поклон"? ТРОШКИН: Позлиће вам, грофе... ГРОФ РОСТОВ: Да спасеш свет?! Ти?!... А ко те је слагао да је свет икада тражио да од тебе буде спашен?! Ко? Ко??... Сем несреће, људима ништа ниси дао! ТРОШКИН: Позлиће вам... ГРОФ РОСТОВ: Знаш ли шта то чиниш, балавче!?... Зар од ових гована да створиш бесмртнике!?... ЗАГРОБОВ: Не говори то, грофе! ГРОФ РОСТОВ: Твоји идеали: гомила просутих црева!... Пу! (Пљуну га.) ЗАГРОБОВ: (Обриса се.) Не чини то, грофе! ГРОФ РОСТОВ: Послуга! (Уђе слуга.) Ево га!... Ти си због овог до сад гинуо??... Због овог си овде пљачкао и убијао?! Због ове си хуље крчио пут бомбама, да га поставиш да влада?!... Уместо цара?!... Зар ову свињу, олош, зар ову гњиду, која, ако не цвили, онда лиже туђе бале??... Ти би оваквог да за владара поставиш?!... Да овакво ђубре управља туђим животима, читавом Русијом?!!... Хајде онда, узми га!... Узми свог идола, узми љигавца, преваранта, лопова!... Шта је? Нећеш га?... Мислиш да можда није добар примерак?! Да није управо онакав какав је у твојим књигама?!... О, уверавам те: тај је прави! Оригинал! Погледај га само!... Узимаш ли га или не?!... Не одговара ти, шта ли?! Не одговара ти ово ђубре, ова смрдљива хуља?!... ЗАГРОБОВ: Не говори то, грофе!! ГРОФ РОСТОВ: (Виче.) И шта се онда чудиш?! И што се онда питаш: одакле све ово?! Одакле толико беде, понижења, одакле толико убијања, пљачке, иживљавања над потпуно недужним, одакле толико зла, ОДАКЛЕ ТОЛИКО ЗЛА??... Па из њега! ИЗ ЊЕГА!! Из самог срца твог идола!! Из саме његове гадне, прљаве душе!! Та чему си се надао??... То је само обично псето, и ништа од њега никада не може друго постати! Ништа и никада! Колико год био добар према њему, само ћеш га учинити још већом хуљом! Дао си му све, а сад јуриш наоколо и урлаш: "како, како?!" Ево, овако, (Показа га.) – овакав један влада, а још гори су му слуге! (Приђе и ошамари га; слуга паде.) Само ти убијај и гини за њега! Не брини: тај ће ти се снисходљиви скот заузврат осветити првом приликом, чим буде могао! Показаће ти и ко је и шта све уме! (Понуди му руку, да је пољуби.) На, псето једно! (Пљуну га.) ЗАГРОБОВ: Не чини то, грофе!!... СЛУГА: Да, ваше благородство. (Па у скоку дође до зида, скину са њега заставу Руске царевине и свом снагом зари врх копља у грофа; гроф паде, прободен копљем; жене цикнуше; слуга шмугну иза Загробова и оста тамо.) ЗАГРОБОВ: Ако Бог постоји, исправиће неправду! Неће дозволити да невини страдају! Неће дозволити такав поредак ствари на земљи!... Ево, све грехе узимам на себе!... Напред, другови моји! Слободно побијте псе!... (Ови прискочише и почеше их убијати... ... ; потом скинуше драгоцености с њих, покупише вредне ствари из куће и одоше напоље.) ЗАГРОБОВ: (На изласку.) Нема Бога, нема казне... Постојимо само ми, и глува ноћ напољу... хаотични ковитлац случајности. (И оде.) ***(Ћелија; ноћ; напољу, пада киша; Иван Загробов лежи на поду, раскрвављене главе; Пауза... ; уђе Маскирани, носећи у руци свећу.) ЗАГРОБОВ: (Пренерази се.) Ти... Опет ти... ЈАНУАРИУС: (Нежно.) Ево ме. Рекао сам ти да ћу поново доћи. ЗАГРОБОВ: Ко си ти?... ЈАНУАРИУС: Не брини, ја ћу те спасити. (И осветли се онај прозор.) ЗАГРОБОВ: Ко?... ЈАНУАРИУС: Ја сам центар неба, Господар живота и смрти, Искра светске тајне што је проклијала на сувоме тлу. У мом су прсту сахрањени векови. ЗАГРОБОВ: (Хтеде да устане.) Ко си ти?... ЈАНУАРИУС: Не, не додируј ме... Не бој се, ја сам ту. Веруј мени, једином који те воли. ЗАГРОБОВ: Ко си ти?!... Говори!... ЈАНУАРИУС: Ја сам продавац слаткиша и украса. ЗАГРОБОВ: Доста!... (Зграби га за ревере.) Ко си!?... ЈАНУАРИУС: (Нагло промени расположење.) Забога, Иване, толико вике због једне ситнице; због једног обичног стрељања. Врло важно! Два-три метка у срце и тап!, готово. Ништа нарочито. ЗАГРОБОВ: (Дрма га.) Ко си ти?!... Ко си ти?!... (Али се Јануариус вештим покретом измаче и Загробов тресну о под.) ЈАНУАРИУС: (Намести одело.) Кажем ти, нећеш ни осетити. У питању су одлични стрелци. Но? Идемо ли? Тачно је пет. ЗАГРОБОВ: (Зацвили, превијајући се на поду.) Ко си ти?... Ко си?... ЈАНУАРИУС: "Смрт у маси или самотничку смрт?", питао сам те онда, сећаш се, и ти си изабрао ово друго! Хајде, брзо, каснимо! Чека ме још толико посла... Чујеш ли?... Чујеш ли шта ти говорим?!... (Снажно га удари ногом.) Чујеш ли?!... (Поново га удари.) Чујеш ли?!... (Поново.)... ЗАГРОБОВ: (Цвили и превија се од болова.) Ко си?... Ко си?... ЈАНУАРИУС: (Плану.) Устај, бедниче!!... А ко си ти?! И шта си?!... (Удари га.) Цмиздрио си као баба, вукао ме за рукав и молио: "Дај ми макар зрно бесмртности!, бар једну кап васионске Тајне!" А сад ту клечиш и тражиш милостињу!, скапаваш попут обогаљеног псета!!... (Удари га.) Ко си ти кад си се усудио дирнути у Поредак ствари?! Да мењаш непроменљиво, ломиш несаломиво?? Да дираш у судбину Света??... (Удари га.) Гољо!! Црве!!... Ти – да прескачеш векове! Ти -да се обрачунаш са мном! Као да се то може!... Та не бираш ти мене, ја тебе бирам! Сваког милионитог, сваког милијардитог! На хиљаде и хиљаде светских дана сахрањују се због једног јединог! Чујеш ли, због једног јединог!!... А ти још желиш бити већи од мене!! Бити већи од Историје!!... Копиле!... Како ћеш се тек мучити!... ЗАГРОБОВ: Стриче... ти ли си то?... ЈАНУАРИУС: И шта си очекивао?!... Да нешто кане с неба и понуди ти пуноћу трена?... Додир звезда, сласт Спасења??... Будало!... ЗАГРОБОВ: Стриче, ти ли си?... Ниси се много променио... Не стариш... ЈАНУАРИУС: Не смеш ме сада изневерити! Толико сам уложио у тебе! ЗАГРОБОВ: Ја... само сам хтео... да не умрем узалуд... ЈАНУАРИУС: И шта би сад: клекнуо у мрачни угао и говорио молитве које су други написали, ил' писао молитве које ће други у углу изговарати?... Само живео!, лако и чисто, детету налик, узимајући оно што су други начинили, или се мучио и цедио да би те се једном други сећали?... Примао дарове или даривао?... ЗАГРОБОВ: ... Само то... да не умрем узалуд... ЈАНУАРИУС: (Клекну, подухвати му уплакану главу и нежно је обриса.) Знам, добри мој... Не тугуј: тебе више нема... Ово што је остало, само је бледа, слаткаста водица која ти кваси образе и лагано испарава... (Устаде.) Кренимо... Време је. (Оде.) (Уђе чувар.) ЧУВАР: ... кажем кренимо... Време је... ЗАГРОБОВ: (Прену се.) Да... да... (И крену за њим; изађоше у затворско двориште; у кишно, магловито јутро; вод је, постројен, већ чекао; чувар завеза Загробову руке иза леђа и постави га уз зид.) ЧУВАР: Капетане, све је спремно! (Појави се капетан: онај исти слуга грофа Ростова, шепурио се као паун!.) ЗАГРОБОВ: Ти!!... Ти!!... Зар ти, ђубре издајничко!!?... Зар ти, кучкин створе?!!... (Капетан приђе и свом снагом га удари у стомак; Загробов јаукну; удари га поново и поново, све док се не замори; потом поправи одело и одмакну се.) КАПЕТАН: Пушке на готовс!... Нишани!... Пали!!... (Одјекну плотун; шест хитаца пробурази Загробова и он паде; капетан му приђе, извади пиштољ и опали метак у главу.) КАПЕТАН: Вод, мирно!... На лево!... Кораком!... (Одоше.) (Пауза; тмина; пада киша; однекуд, јави се анђеоски хор; пауза; зачу се зов: "Иванеее!... Иванеее!... Иванушкааа!... Иванушкааа!... "; појави се Маскирани, дође до Ивановог леша, клекну и нежно га помилова.) ЈАНУАРИУС: ... Мирно спавај, сине мој... (Пауза.) Не бој се, ја ћу те спасити... Потребан си ми као вода земљи, као светло тами, јер ја, без тебе, опстати не могу... Без тебе – нема ме. (Подухвати Иванов леш и гурну га у раку; мрак...) Крај првог дела други део
|
// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена
драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]