Богдан Шпањевић

Наказе

Сви лудаци не могу у лудницу
Ни све сузе нијесу туга.
На тренутак си нечија тема
Преболиш занос
и пробудиш се у јутро
а јутра
више нема.
(Јутро -- Рајко Шоћ)

ЛИЦА:

МИЛОШ
ЛАНА
БЕЛИ
ЖАКЛИНА
ЧАСЛАВ

ЛАНА: Зашто лежиш у мраку, мачак?

МИЛОШ: Угаси светло.

ЛАНА: Како да се спремим, мачак? Сигурно ти не смета толико.

МИЛОШ: Лана, угаси то. Смета ми.

ЛАНА: Јеси ли ми негде видео фен?

МИЛОШ: Хоћеш ли угасити то светло? Болестан сам и смета ми.

ЛАНА: Утриповао си, Милоше. Грип не траје два месеца.

МИЛОШ: И не траје.

ЛАНА: Све је то из главе, драги мој. Кажи мачкици -- јеси ли тужан што идем?

МИЛОШ: Бежи.

ЛАНА: Нећеш мазиш мацу?

МИЛОШ: Нећу мазим мацу. Угаси светло.

ЛАНА: Ни испод репа?

МИЛОШ: Дебилан фазон. А и није ми до тога.

ЛАНА: У пичку материну, ово није опеглано.

МИЛОШ: Понеси тамо па пеглај. И угаси јебено светло.

ЛАНА: Шта радиш у толиком мраку два месеца? Ниси нормалан.

МИЛОШ: Размишљам.

ЛАНА: А, дајеш му га. Капирам.

МИЛОШ: Рекао сам да размишљам а не да мастурбирам.

ЛАНА: Теби је то исто. Фен и даље ниси видео?

МИЛОШ: Весела си, до јаја.

ЛАНА: И ти ћеш бити.

МИЛОШ: Кад дођем?

ЛАНА: Аха.

МИЛОШ: Разговараћемо и о томе.

ЛАНА: Нема шансе да стигнем. Где је јебени фен?!

МИЛОШ: Лежим у мраку и размишљам о томе како си ти једна обична курветина.

ЛАНА: Ако хоћеш да вређаш, вређај. На част ти је вечерас.

МИЛОШ: А, зашто не вечерас?

ЛАНА: Јеби га, Милоше, нећемо се видети пола године. Ако то теби ништа не значи...

МИЛОШ: А, не уваљуј ми тај фазон. Теби ништа не значи.

ЛАНА: Немој да идеш за мном.

МИЛОШ: Само да се разумемо. То што ти идеш да се курваш -- са мном нема никакве везе.

ЛАНА: Ја не идем да се курвам него да радим свој посао.

МИЛОШ: Управо то.

ЛАНА: Види, сачувала сам једно вино из татине колекције кад смо је продавале мама и ја. Оставила сам да га попијемо вечерас.

МИЛОШ: Социјалистичко мудо је сакупљало скупа вина.

ЛАНА: Мој отац је мртав и немој да га вређаш. Твоји су живи па какви су, такви су.

МИЛОШ: Што не цркну, маму им јебем, да ми оставе стан.

(Саплете се о плочицу паркета која је испала из лежишта.)

МИЛОШ: Јебем ти! Повадићу га целог, последње ми било.

ЛАНА: Милоше, нервозан си. Види како си се згрчио. Види ово -- као струна. Виолинска. Отвори вино.

МИЛОШ: Нећу.

ЛАНА: Мммм.

МИЛОШ: Лана, нећу, гади ми се.

ЛАНА: Додај ми чашу.

МИЛОШ: Додај је сама.

ЛАНА: Какав си ти то човек! Ја сутра ујутру путујем и пола године се нећемо видети, а ти правиш срања. Па, јеби га, Милоше.

МИЛОШ: Ти знаш добро какав сам. А и ја знам да си ти једна обична сеоска курва.

ЛАНА: Нећу да се свађам вечерас, је л' ти јасно? Где су ми лекови?

МИЛОШ: Боли те глава?

ЛАНА: Не -- понећу их.

МИЛОШ: У Лондону можеш да купиш и боље.

ЛАНА: Али је скупо.

МИЛОШ: А не боли те глава?

ЛАНА: Не. Да ли би волео?

МИЛОШ: Шта?

ЛАНА: Да ме боли?

МИЛОШ: Не, само ми је чудно.

ЛАНА: Зајебавам се са тобом, а нећу стићи да оперем косу. Где је јебени фен? И где су лекови? Ништа нећу стићи.

МИЛОШ: Није те уопште болело у ова два месеца? Баш нимало?

ЛАНА: Не. Партитура!

МИЛОШ: Како то?

ЛАНА: Шта, како то?

МИЛОШ: Да те годинама разваљује мигрена и да пузиш по патосу и да те водим у хитну и да онда то све само од себе престане?

ЛАНА: Не поновило се.

МИЛОШ: Па, како то?

ЛАНА: Не знам -- ваздушни притисак.

МИЛОШ: Ваздушни притисак -- курац.

ЛАНА: Не знам уопште шта хоћеш. Ако нећеш да се растанемо лепо, онда немој да ме малтретираш.

МИЛОШ: Мало је то колико си заслужила.

ЛАНА: Шта хоћеш?! Да не идем у Лондон? Да престанем да свирам и да седим с тобом у Битке на Неретви?

МИЛОШ: Не.

ЛАНА: Онда је све океј? Види, нема ниједне ствари која се није офуцала. Тек кад се човек пакује па види све на гомили....

МИЛОШ: Јебаћеш се с њим?

ЛАНА: С ким, бре?

МИЛОШ: Са Форестером?

ЛАНА: Ти си болестан. Он има седамдесет година. Албино.

МИЛОШ: Нису теби проблем ни године ни албинизам.

ЛАНА: Ниси нормалан. Али, -- сутра је мој дан -- и не можеш да ми га поквариш. Ево, љубим те, лудог.

МИЛОШ: Не, ја сам нормалан а ти си курва. Маркантни господин из лондонске концертне агенције, добро -- албино, то га мало зеза, и секси виолинисткиња из Србије, тек изашла са Академије. Има да падне јебање -- само тако.

ЛАНА: Еј, Милоше, дозови се. Деда? Разумеш? Оћеш да позовемо Бату и Милу, да се мало зезамо после? Мила има вутру.

МИЛОШ: Па, затворена је пошта.

ЛАНА: Тип одозго има мобилни...

МИЛОШ: Не!!!

ЛАНА: Шта ти је?

МИЛОШ: Бата и Мила су ми досадни.

ЛАНА: Теби су сви досадни. Пасош и гарантно писмо су ми у торбици... да проверимо...

МИЛОШ: Дај вино.

ЛАНА: А, ипак хоћеш да се дружиш? За твој долазак.

МИЛОШ: За крај.

ЛАНА: Какав крај?

МИЛОШ: Овог срања.

ЛАНА: Чекај, бре, рекао си да долазиш у Лондон кад се ја тамо средим. Пола године...

МИЛОШ: Јок. Остајем у Битке на Неретви.

ЛАНА: Је л' ме зајебаваш?

МИЛОШ: Је л' ти изгледам тако?

ЛАНА: Како не идеш?!

МИЛОШ: Лепо. Са тобом више ништа.

ЛАНА: Идиоте.

МИЛОШ: Усташо.

ЛАНА: Сад си претерао. Ја три месеца вежбам, ти стварно мислиш да ја толико волим Менделсона, све мислим -- свираћу, намакнућу неку лову, онда ће идиот доћи па ћемо заједно у Даблин. Он воли Џојса. Аха!

МИЛОШ: Ма, боли тебе уво за мене.

ЛАНА: Боли ме уво, у праву си. Остани ту и ждери се ко и до сад. Ја идем. Ако успем да се спакујем.

МИЛОШ: А, ниси ме питала зашто нећу.

ЛАНА: Зашто нећеш, Милоше?

МИЛОШ: Зато што си курва и што се јебеш с ким стигнеш.

ЛАНА: Ја више немам шта са тобом да причам.

МИЛОШ: Добро ти је ово татино вино.

ЛАНА: Носи се.

МИЛОШ: Где га је купио? У Паризу?

ЛАНА: У Бриселу. Пише, али си ти неписмен.

МИЛОШ: Одлично вино. У Бриселу, кажеш?

ЛАНА: Шта сад хоћеш?

МИЛОШ: Јесте ли били заједно кад га је купио?

ЛАНА: Јесмо! У пичку материну -- колико је сати?

МИЛОШ: Које године?

ЛАНА: Ти стварно нећеш са мном у Лондон?

МИЛОШ: Стварно нећу.

ЛАНА: И, ово је... сад готово?

МИЛОШ: Технички -- није још.

ЛАНА: Због твојих трипова?

МИЛОШ: Не. Због чињеница.

ЛАНА: Ти си болесник.

МИЛОШ: Не, ја само добро видим. Вуковарска школа.

ЛАНА: Да, вуковарска школа. Какав ли си био пре ње?

МИЛОШ: То сад није битно.

ЛАНА: Наравно. Никад и није било.

МИЛОШ: Па, и није. Није сад Вуковар проблем него то што си ти курва.

ЛАНА: Три месеца не излазим из куће, будало.

МИЛОШ: Јак ти је аргумент.

ЛАНА: Носи се!!!

(Саплете се о паркет.)

ЛАНА: Све се распало.

МИЛОШ: Које године?

ЛАНА: Шта?

МИЛОШ: Које године сте били у Бриселу и купили ово вино?

ЛАНА: Осамдесет шесте.

МИЛОШ: Капетан ЈАТ-ове десетке Радивоје Ковачевић и његова ћеркица са бесплатном картом. Купују вино у Бриселу. Баш слатко.

ЛАНА: Замолила сам те да не помињеш мог тату.

МИЛОШ: Заиста одлично вино. Кад мало боље размислим -- никада нисам пио боље. Ово је најбоље јебено вино у мом животу!!!

(Тресне флашу о зид.)

ЛАНА: И, шта сад?

МИЛОШ: Ништа. Волим те.

ЛАНА: Да.

(Пауза.)

ЛАНА: Ово носе сви војници?

МИЛОШ: Носи америчка војска. Наша не носи али сам се ја курчио па сам дао да ми ураде.

ЛАНА: Онда кад си ишао у Вуковар?

МИЛОШ: Пусти то.

ЛАНА: Зашто никад нећеш да причаш о томе?

МИЛОШ: Нема ту шта да се прича.

ЛАНА: А, видиш, баш је практично: на једној плочици име и адреса, на другој крвна група и матични број. Што их не скинеш понекад?

МИЛОШ: Сујеверје. Пусти.

ЛАНА: А, што има рупице?

МИЛОШ: Кад погинеш и кад те нађу онда преломе плочице. Две половине иду са тобом у гроб а друге две у команду.

ЛАНА: Баш је суморно. Па, што то носиш?

МИЛОШ: За срећу. Кад су ме ранили.... оно код Товарника.... тад су ми гледали у плочице да ме препознају.

ЛАНА: Оне те онда стално подсећају на то?

МИЛОШ: Пусти.

ЛАНА: Па, јеси ли зато увек суморан?

МИЛОШ: Ти знаш због чега сам такав.

ЛАНА: Да, ја знам због чега си такав.

(Лана преломи плочице.)

МИЛОШ: Курво!!! Преломила си ми плочице!!!

ЛАНА: Морам да оперем косу.

МИЛОШ: Мени је ово спасило живот, маму ти јебем!!! Ко си, бре, ти да ово ломиш!? Шта мислиш -- ко си?! Чујеш ли шта те питам? Ко си ти да мени ломиш ствари, а?! Ја то носим пет година!

ЛАНА: Што дижеш фрку око плочица. Купићеш нове.

МИЛОШ: Али, ове су биле моје!!!

ЛАНА: Биће и следеће.

МИЛОШ: Пичка ти материна уображена! Уметничка! Возили смо се транспортером и мали Раде је хтео да веже пертле на чизмама. Било му тесно на његовом седишту па се заменио са мном. Кад је ударила кумулативна њему је однела обе ноге а само минут раније ја сам седео на том седишту. Ти си у то време шетала пичић у "Соул фуду" и ти ћеш мени да ломиш плочице!?

ЛАНА: Сад морам да се спремим.

МИЛОШ: Не можеш сад да се спремаш!

ЛАНА: Милоше, пусти ме закаснићу. Лет је рано ујутру.

МИЛОШ: Закаснићеш да легнеш матором албину!

ЛАНА: Пусти ме!

МИЛОШ: Што сам ја годину дана кокао шаку "Бенседина" дневно -- јебе ти се. Да ли то мени нешто значи -- и то ти се јебе.

ЛАНА: Да.

МИЛОШ: Шта -- да?

ЛАНА: Да, јебе ми се.

МИЛОШ: Видим.

(Пауза.)

МИЛОШ: Носиш и ову хаљину? Има велики деколте. Хоћеш ли у њој свирати пред маторим? Сећам се -- пре три године на Коларцу, кад си свирала, -- само сам те у сисе гледао, нисам те уопште слушао. Јебо те, како сам се те вечери смрзао. Само у сакоу на минус пет. Имао сам само маскирни гуњ а он не иде уз сако. Али, како сисе изгледају у овоме, брате! Свако може да их види. После вероватно дркају кад дођу кући. Говоре један другом "Брате, ко ово кара?". А, ти -- моја. Јеби га.

ЛАНА: Јесам ли спаковала регенератор?

МИЛОШ: Јеси.

ЛАНА: Шта радиш са том хаљином?

МИЛОШ: Ништа, -- исцепаћу је.

ЛАНА: Исцепаћеш је?

МИЛОШ: Да.

ЛАНА: Хаљину од хиљаду и седамсто марака коју ми је отац купио кад сам уписала Академију? Да у њој свирам на првом концерту?

МИЛОШ: Са задовољством.

ЛАНА: Са задовољством?

МИЛОШ: Да. Носићеш је пред Форестером?

ЛАНА: Увек си био сељак. Пред њим свирам послеподне у малој сали. То је вечерња хаљина. Милоше, дуго сам се спремала за ово. Професор је послао снимке Форестеру и човек треба да ми среди неколико малих концерата по британским музејима. Живо ми се јебе да му показујем сисе.

МИЛОШ: Утолико пре.

ЛАНА: Шта, утолико пре?

МИЛОШ: Утолико пре ћеш му показивати сисе.

ЛАНА: Дај ми то.

МИЛОШ: 'Оћеш, курац! Бежи тамо.

ЛАНА: Дај ми је!

МИЛОШ: А, зашто би ти отишла тек тако? Да видиш мало како гуза боли.

ЛАНА: Дај ми!

МИЛОШ: Знам ја шта ти хоћеш. Да одеш у Лондон и да те боли уво за Милоша. Е, не може. Има да ме запамтиш.

ЛАНА: Јесам ли те звала да идеш са мном?

МИЛОШ: Немам ја шта тамо да тражим.

ЛАНА: Дај ми то!!!

МИЛОШ: Бежи, бре!

ЛАНА: Дај ми је, ја ћу да је поцепам!!!

(Поцепа своју хаљину.

МИЛОШ: Лана, волим те.

ЛАНА: Пусти ме.

(Пауза.)

ЛАНА: Где су ми лекови?

МИЛОШ: Боли те глава?

ЛАНА: Сева.

МИЛОШ: Мигрена?

ЛАНА: Где су?

МИЛОШ: Не знам.

ЛАНА: Угаси светло.

МИЛОШ: Зашто?

ЛАНА: Смета ми.

БЕЛИ: Хало? 'Де си, Рашо, брате! Ка'ем: 'Де си, Рашо, брате. Ка'ем: 'де си брате, идиоте! Како не чујеш!? Је л' чујеш, сад!? Батерије су ослабиле!!! Шта!? Ба-те-ри-је! Јеси ли набавио!? Кад!? Дери се мало!? Дери се мало, пичко!!! Пичкица, не може да се дере. Шта!? Шта!? Имам!? Пет сома сам ти дао -- још шест кад видим сошку!!! Ово чујеш, маму ти јебем. Ко? Батерије!!! Јеби своју!!! Пел... Шта УНПРОФОР?? Је л' то још увек постоји?! Дери се, пичко!!!

(Милош одоздо лупа у плафон.)

МИЛОШ: Не дери се сељачино.

БЕЛИ: Ако ти сиђем, брате... Који Финац?! Шта, бре? Говори да ти пичку не разбијем!!! Пуковник УНПРОФОРА Пелконен?! Боли ме уво ко сређује -- сутра ујутру да си донео. Ако зајебеш -- муда си зајебао. Ка'ем: ако зајебеш, зајебао си своја муда!!! Рекао сам да ћу те убити ако ме испалиш. Рек... Ма...

ЖАКЛИНА: Угаси светло.

БЕЛИ: Ко ти је рекао да смеш да упалиш цигарету?

ЖАКЛИНА: Извини, Бели. Где је пепељара?

БЕЛИ: Лепо устани па у ве-це шољу. 'Ајде.

ЖАКЛИНА: 'Ајмо негде.

БЕЛИ: Ћут!

ЖАКЛИНА: Бели...

БЕЛИ: Ћути, -- рекао сам!!!

ЖАКЛИНА: Што си груб?

БЕЛИ: Жаклина, глупа си к'о курац. Завежи.

(На првом спрату.)

МИЛОШ: Шта је то лупкало?

ЛАНА: Шта је лупкало?

МИЛОШ: Сад је нешто лупкало одатле.

ЛАНА: То си ти лупао о плафон.

МИЛОШ: Одавде се нешто чуло. Као да неко удара о цеви.

ЛАНА: Где су јебени лекови?

МИЛОШ: То си ти тукла о цеви, је л' тако ?

ЛАНА: Зашто бих ја ударала о цеви?

МИЛОШ: Шта је ово? Ова бела тачка на четки?

ЛАНА: Боли ме глава, престани.

МИЛОШ: Ова четка је била црна. А, сада има белу тачку.

ЛАНА: Пусти ме.

МИЛОШ: Ово је антикорозивна боја. Где су ми наочаре? Ма, да. Антикорозивна боја са радијатора. Нема грешке. Неко је лупао по цевима.

ЛАНА: О чему ти причаш?

МИЛОШ: О томе да си ти курва, драга моја.

(На другом спрату.)

ЖАКЛИНА: Бели. Еј, Бели. Је л' смем сад?

БЕЛИ: Шта?

ЖАКЛИНА: Да питам нешто?

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Нећеш да будеш груб?

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Хоћеш?

БЕЛИ: Шта?

ЖАКЛИНА: Бићеш груб ако те питам?

БЕЛИ: Говори, Жаклина и не сери.

ЖАКЛИНА: Зашто си продао ауто?

БЕЛИ: То си хтела да питаш?

ЖАКЛИНА: Аха. Много ми се свиђао твој "бе-ем-ве". Бели. Еј, Бели.

БЕЛИ: Шта је?

ЖАКЛИНА: Па, што си продао ауто? Да би купио "мечку"? Знаш које ја волим? Оне...

БЕЛИ: Жаклина.

ЖАКЛИНА: А?

БЕЛИ: Не сери више. Колико је сати?

ЖАКЛИНА: Поноћ.

БЕЛИ: Већ?

ЖАКЛИНА: Излазиш негде? Је л' могу и ја?

БЕЛИ: Не.

ЖАКЛИНА: А, са ким идеш?

БЕЛИ: Јеси ли чула нешто малопре?

ЖАКЛИНА: Шта?

БЕЛИ: Као да неко лупка о цеви?

ЖАКЛИНА: Не. Нервозан си, Бели. Због мурије?

БЕЛИ: Мурија. Нема више мурије.

ЖАКЛИНА: Шта ти је вечерас?

БЕЛИ: Колико си рекла да је сати?

ЖАКЛИНА: Поноћ, јебо те.

БЕЛИ: Жаклина.

ЖАКЛИНА: Молим?

БЕЛИ: Чисти се.

ЖАКЛИНА: А?

БЕЛИ: Чисти се.

ЖАКЛИНА: Где да се... чистим?

БЕЛИ: Супер нам је било, лепо смо се зезали, одлично се јебеш -- просто да човек заборави колико си глупа. Ево ти... нешто лове, купи себи крпице. Бели није стипса. Пали. Само пожури.

ЖАКЛИНА: Шта...

БЕЛИ: Жаклина, немој да ти понављам. Купи се и иди. Бели је увек био коректан према својим рибама. Узми лову и излази.

ЖАКЛИНА: А када ћемо се видети... поново?

БЕЛИ: Нећемо се видети.

ЖАКЛИНА: А?

БЕЛИ: Брже то, Жаклина.

ЖАКЛИНА: Што ме тераш...

БЕЛИ: Брже.

ЖАКЛИНА: Чекај, не могу тако брзо.

БЕЛИ: Брже.

ЖАКЛИНА: Стани... Бели...

БЕЛИ: Напоље!!!

(Избаци је из стана.

ЖАКЛИНА: Заборавила сам... гаћице. Не могу да их нађем.... Где смо били кад си...

БЕЛИ: Не требају ти. Пали.

ЖАКЛИНА: Чекај...

БЕЛИ: Ионако си више без њих него са њима. Марш напоље!

(Жаклина се ухвати за ногу од кревета.)

ЖАКЛИНА: Немој да ме тераш, молим те!

БЕЛИ: Марш!

ЖАКЛИНА: Нећу!

БЕЛИ: Молим? Бели никад није тук'о жене. Да не буде срања -- боље сама.

ЖАКЛИНА: Кажи ми зашто?

БЕЛИ: Боље изађи сама!!!

ЖАКЛИНА: Знам шта трипујеш... Пусти ме да кажем... Ја знам да си ти утриповао да сам ја са тобом због лове... Ти си такав тип... Никоме не верујеш. Бели, ово нисам никоме рекла... Боли ме уво за лову и за то што си продао "бенџу", мада ниси морао, био је "бе-ем-ве" до јаја.... Не мораш више ништа да ми купиш... Нигде да ме изведеш, боли ме уво да ли ће она сисата курвица из IV/2 да ме види да улазим у "бенџу " или у смрдљиву "петнају"... Боли ме уво, Бели... Ја те волим. Капираш? Ја сам глупа али нисам толико глупа да не знам шта осећам... Веруј ми. Није лова.

БЕЛИ: Ти мене волиш? Јеси ли ти то мени рекла да ме волиш?

ЖАКЛИНА: Јесам, Бели.

БЕЛИ: Немој то више никада да кажеш. Пали.

ЖАКЛИНА: А, где ћеш ти?

БЕЛИ: Селим се.

ЖАКЛИНА: Стварно!? Кад? Негде у центар?

БЕЛИ: Сутра ујутру. Више се нећемо видети.

ЖАКЛИНА: Нећу, убиј ме.

БЕЛИ: Пусти тај кревет! Лепо смо се туцали -- немој сад да делим шамаре овде.

ЖАКЛИНА: Зашто?

БЕЛИ: Доста је било. Био сам коректан према теби и....

ЖАКЛИНА: Ти имаш другу!

БЕЛИ: Жаклина...

ЖАКЛИНА: Ко је курва?!

БЕЛИ: Ма, пали, бре!

ЖАКЛИНА: Немој!

БЕЛИ: Пусти ми ногу, разбићу те!

ЖАКЛИНА: Ноге ћу да ти љубим, само немој да ме тераш.

БЕЛИ: 'Оћеш да пустиш?

ЖАКЛИНА: Хоћу да будем са тобом!

БЕЛИ: Риба је луда, јебеш ми све.

ЖАКЛИНА: Ти си мој!

БЕЛИ: Бежи, бре!!!

ЖАКЛИНА: Бели...

(Бели је избаци напоље.

БЕЛИ: Шта ћемо сад?

ЖАКЛИНА: Убиј.

БЕЛИ: 'Ајде, лепо се спакуј и иди кући.

ЖАКЛИНА: Ја се у школу не враћам без тебе. Она сисата курва да умре од среће. А где се селиш?

БЕЛИ: Палим преко црте.

ЖАКЛИНА: Палиш ме да ме откачиш.

БЕЛИ: Добро, селим се на Нови Београд.

ЖАКЛИНА: Лажеш. Стално говориш да ти се повраћа од блокова јер си одрастао тамо. Ти имаш курву -- признај.

БЕЛИ: Хоћеш ли сама или да те ја...

ЖАКЛИНА: Ја сам тебе нашла и ти си мој. Без тебе ... убиј ме.

БЕЛИ: Ја сам, бре, тебе покупио у "Џоју". Ниси знала с ким ћеш пре да легнеш.

ЖАКЛИНА: Ал' сам тебе заволела.

БЕЛИ: Јебо те, ал' си ти глупа. Рекао сам ти да то не говориш! Марш доле!

ЖАКЛИНА: Јесам, али немој да ме тераш.

БЕЛИ: Жаклина, не зајебавај се!!!

(Жаклина лизне цев пиштоља.)

ЖАКЛИНА: Како си секси са утоком.

(Пауза.)

БЕЛИ: Улази унутра. Како мушкарац ниско падне. (Улазе.) 'Ајде.

ЖАКЛИНА: Оно?

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Ти и ја смо у возу.

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: И путујемо.

БЕЛИ: То ми је јасно, глупачо.

ЖАКЛИНА: Добро, Бели. Путујемо и....

БЕЛИ: Шта си обукла?

ЖАКЛИНА: Ону моју златну хаљиницу.

БЕЛИ: Срање. Терај даље.

ЖАКЛИНА: Ти улазиш -- ја седим у пуном купеу. Слободно је само место насупрот мом.

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Ти ме гледаш... онако.

БЕЛИ: Срање... 'Ајде даље.

ЖАКЛИНА: Вруће је и мени се зноје бутине.

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Хладим се... нечим.

БЕЛИ: Читаш спорт. Француски L 'Equipe. Њиме се хладиш.

ЖАКЛИНА: Л... Шта?

БЕЛИ: Терај даље.

ЖАКЛИНА: Гледам те... имаш билдерску мајицу.

БЕЛИ: Глупачо, -- имам Арманијево летње одело.

ЖАКЛИНА: Видим утоку испод одела.

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Сасвим мало размакнем бутине....

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Ти ме гледаш. Палим те.

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Излазим из купеа.

БЕЛИ: Зашто сад излазиш из купеа?

ЖАКЛИНА: Враћам се брзо. Мало размакнем бутине.

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Више немам гаћице испод.

БЕЛИ: Аха. Рекао сам ти.

ЖАКЛИНА: Шта?

БЕЛИ: Терај даље.

ЖАКЛИНА: Ти можеш све да видиш.

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Улазимо у тунел.

БЕЛИ: Аха.

ЖАКЛИНА: Имамо десет минута форе до Сутомора...

БЕЛИ: Сутоморе!? Какво Сутоморе, мајку ти јебем сељачку?! Какво Сутоморе, глупачо новобеоградска?! Јеси ли некад чула за Те-Же-Ве? А? 'Ајде, марш напоље!!!

ЖАКЛИНА: Бели....

БЕЛИ: Напоље!

МИЛОШ: Је л' чујеш наркомане како дивљају по згради? То све треба побити. Ајде сад реци -- откуд антикорозивна боја на четки за косу?

ЛАНА: Остави ме на миру, садисто.

МИЛОШ: А, почели смо да губимо живце. 'Ајде лепо реци.

ЛАНА: Јеси ли ти сакрио моје лекове?

МИЛОШ: Шта трипујеш? Зашто бих ја сакривао твоје лекове?

ЛАНА: Нигде их нема. Колико је сати?

МИЛОШ: Прошла је поноћ.

ЛАНА: Нећу стићи да се спакујем! Још само сутра да добијем напад мигрене пред Форестером...

МИЛОШ: Не скрећи тему. Зашто си лупала четком о цеви?

ЛАНА: Где су?

МИЛОШ: Коме дајеш сигнале?

ЛАНА: Немој да ме малтретираш! Сева ми у слепоочницама!!!

МИЛОШ: Је л' оном типу одозго?

ЛАНА: Ти си болестан. Никаквог лупкања није било. Ништа се није чуло.

МИЛОШ: Кажи слободно. Њему дајеш сигнале?

ЛАНА: Где сам их последње видела? Купатило.

(Зачују се нејаки ударци о цеви.

МИЛОШ: Па, добро, курво је л' ' ти мислиш да сам ја глув?! Или да сам будала!?

ЛАНА: Не могу да верујем.

МИЛОШ: Ево, сад се лепо чуло!!! Реци, курво -- шта ћеш сад? Да кажеш да се не чује? (Саплете се о паркет.) Целог ћу га почупати!!!

ЛАНА: Ово ми радиш да ме мучиш? Да ме сутра упропастиш, је л' тако?

МИЛОШ: Јебала си се са типом одозго? Док Милош продаје чарапе и козметику по предузећима? А? Јесте ли на нашем кревету, а? А, на мојим стварима? Је л' ми свршио на наочаре? Имају необичне флеке. Да ја то после ставим на очи, а? Јеси ли њему давала сигнале?

ЛАНА: Јесам.

(Пауза.)

МИЛОШ: Шта јеси?

ЛАНА: Била сам са типом одозго.

МИЛОШ: Где си била?

ЛАНА: Јебала сам се са типом са другог спрата. Јеси ли сад задовољан?

МИЛОШ: А?

ЛАНА: Кад год окренеш леђа, по пет пута, по седам пута на дан.

МИЛОШ: Стварно?

ЛАНА: Је л' могу сад у апотеку? Претпостављам да ти нећеш да ми купиш лекове.

МИЛОШ: Ти то мени озбиљно?

ЛАНА: Мртво.

(Пауза.)

МИЛОШ: Није требало да напустим студије.

ЛАНА: Ти стварно ниси нормалан.

МИЛОШ: Види на шта сам се направио. Упропастиле ме комуњаре, маму им јебем. Види како говорим -- као Ган-ци са Кванташа. Кад продајем женама чарапе по фирмама -- боље и не може. Знаш да не могу да се сетим како почиње јебена Илијада? Цело послеподне покушавам да се сетим.

ЛАНА: Која апотека је дежурна? Ићи ћу са виолином и ручном торбицом, видим.

МИЛОШ: Чекај. Је л' оно истина?

ЛАНА: Наравно. Тип је феноменално развијен и сјајан је у сексу.

МИЛОШ: Добро....

ЛАНА: Има курац од тридесетдва центиметра. Колики је твој?

МИЛОШ: Лана...

ЛАНА: Радили смо то и на нашем кревету а нарочито на твојим наочарима. Ту смо најчешће.

МИЛОШ: Овај...

ЛАНА: Вози "мечку". Шта ти возиш?

МИЛОШ: Вози црног "бе-ем-веа". Гледам стално на паркинг.

ЛАНА: Сувише је он добар фрајер за црни "бе-ем-ве". Тип плива у парама. Колико ти зарађујеш?

МИЛОШ: Ти се играш. Је л' било нешто или није?

ЛАНА: Рекла сам ти.

МИЛОШ: Зезаш ме, боли те уво. А, опет -- они ударци. Боже.

ЛАНА: Сигнали. Колико пута лупнем о цеви толико пута ћемо се креснути тог дана.

МИЛОШ: Ја стварно понекад претерам...

ЛАНА: Не претерујеш уопште.

МИЛОШ: Патолошки сам љубоморан, знам, али то је зато што...

ЛАНА: Кад ме је дохватио на наочарима...

МИЛОШ: Лако ти је да се зајебаваш. Извини, јеби га.

ЛАНА: Нисам могла да ходам после.

МИЛОШ: Добро, укапирао сам.

ЛАНА: А, како има лепу гузу.

МИЛОШ: Лана, укапирао сам, немој више. Дођи да те мачак мази.

ЛАНА: А кад га ухватим за...

МИЛОШ: Престани!!! (Пауза.) Сачувао сам сто марака да ти дам кад кренеш. Више нисам могао. (Лана узме новчаницу и исцепа је.) Е, јеби га.

ЛАНА: Могу ли сад у апотеку?

МИЛОШ: Ма, боли тебе уво за мене.

ЛАНА: Не могу да верујем да се ово дешава.

МИЛОШ: Заборавио сам и енглески.

ЛАНА: Па?

МИЛОШ: Па, шта ћу ја тамо?

ЛАНА: То више није битно. Ти си своје рекао. Идем у апотеку.

МИЛОШ: Немој да идеш.

ЛАНА: Милоше, ионако нећу стићи да се спакујем. Пусти ме бар да...

МИЛОШ: У Лондон.

ЛАНА: Шта -- у Лондон?

МИЛОШ: Немој да идеш у Лондон. Остани.

ЛАНА: У Битке на Неретви? Са тобом?

МИЛОШ: Вратићу се на факс.

ЛАНА: Ма, враћај се ти где хоћеш. Тебе, Милоше, више нема. Склони се.

МИЛОШ: Немој, молим те.

ЛАНА: Склони се. Боли ме.

МИЛОШ: Шта ти је фалило? Бар си имала чарапе.

ЛАНА: Хоћеш ли се склонити?

МИЛОШ: Шта хоћеш, у ратно време жене су се курвале за чарапе.

ЛАНА: Е, ја више нећу да се курвам за чарапе.

МИЛОШ: А, курвала си се?

ЛАНА: Рекла сам ти.

МИЛОШ: Опет ме зајебаваш. Је л' нећеш да идеш?

ЛАНА: Склони се одатле!

МИЛОШ: Ја те нећу пустити да одеш. Ти си сувише драгоцена.

ЛАНА: Пичко мушка!

МИЛОШ: Борићу се за тебе.

ЛАНА: Ма, пусти ме да прођем!!!

МИЛОШ: Нећеш отићи.

ЛАНА: Идем!

МИЛОШ: Не идеш!

ЛАНА: Идем!!!

МИЛОШ: Е, да видимо!!! (Вади њене ствари из торби и баца их по соби.) Волим те, цркла дабогда!!!

(Пауза.)

ЛАНА: Ни то више није битно, Милоше.

МИЛОШ: Оно... за типа је била... зајебанција?

ЛАНА: Наравно да је била.

МИЛОШ: Немој да идеш... Молим те.

ЛАНА: Јадни мој Милоше. (Пауза.) Боли ме.

МИЛОШ: Ево, мачак.

(Гаси светло.

БЕЛИ: Јесам ли ти, глупачо, рекао да се чистиш?! Ко си , бре, ти?

ЧАСЛАВ: Видим, не сјећаш се.

БЕЛИ: Шта 'оћеш, матори? 'Ајде, бежи одатле.

ЧАСЛАВ: Мјењ'о си паре код мене, пре мјесец дана, сјећаш се?

БЕЛИ: Ти мене зајебаваш, деда?

ЧАСЛАВ: Ост'о си ми дужан.

БЕЛИ: Бели никоме не остаје дужан. Сад ћу да ти платим.

(Часлав упери пиштољ у Белог.)

ЧАСЛАВ: Ни макац, дијете.

(Пауза.)

БЕЛИ: Ууууу, сад ће да буде зезања.

ЧАСЛАВ: Улаз'.

БЕЛИ: Јеси ли добро, деда? А? Срце те држи? Боље да те држи. Сад ћемо да се карамо ти и ја. Шта пијеш?

ЧАСЛАВ: Не пијем.

БЕЛИ: Ја ћу да попијем. Да ми лакше падне кад те будем ломио.

ЧАСЛАВ: Ост'о си ми дужан.

БЕЛИ: Колико је сати?

ЧАСЛАВ: Немам сат.

БЕЛИ: Имамо форе до јутра. Радо бих те шибао и дуже али, јеби га, путујем. Молићеш ме да пожурим.

ЧАСЛАВ: Рек'о си донијет'.

БЕЛИ: У то име. Шта сам дужан?

ЧАСЛАВ: Заборавио си. Мијењ'о си код мог паше у баракама. Ниси им'о ситно и рек'о си донијет' два'ес' марака. На ријеч.

БЕЛИ: Двадесет марака!? Зато се и не сећам, јеби га. За двадесет марака да губиш главу, деда?! То је принцип.

ЧАСЛАВ: Не ваља кад зајмиш а заборавиш.

БЕЛИ: Јеби га, брзо се живи. А, ко си ти -- ја се тебе нешто слабо сећам.

ЧАСЛАВ: Часлав Коприв'ца. Мијењ'о си код мене.

БЕЛИ: То ми ништа не значи. Није битно. Је л' смем? Ево, Чаславе... педесет.

ЧАСЛАВ: Рек'о си донијет дваес.

БЕЛИ: Увек проблем са сићом, брате. Педесет, нема фрке. Гледај да их потрошиш пре него што изађеш одавде. После нећеш моћи.

ЧАСЛАВ: Не.

БЕЛИ: Дуга је ноћ. Викаћеш ти и "немој" -- полако, деда.

ЧАСЛАВ: Дај кол'ко си дужан.

БЕЛИ: Може у динарима?

ЧАСЛАВ: Јок.

БЕЛИ: Опусти се, матори. Слободно узми. Даћу ти и целих сто кад завршим са тобом.

ЧАСЛАВ: Јок.

БЕЛИ: Капирам. Нема зезања са принципима. Са животом још и може да зеза, али са принципом -- не.

ЧАСЛАВ: Сам' ти, дијете, изравнај дуг.

БЕЛИ: Журиш? Мени је таман било досадно. Не могу да спавам а имам авион тек ујутру.

ЧАСЛАВ: 'Оћеш дат' ил' нећеш?

БЕЛИ: Немој да дижеш глас, матори. Остаћеш без њега.

ЧАСЛАВ: Остав' се ти мога гласа него враћај моје.

БЕЛИ: Чекај, стварно нећеш да узмеш педесет?

ЧАСЛАВ: Сам' што је моје.

БЕЛИ: Како се ти зезаш, матори. А, одакле си?

ЧАСЛАВ: Из Сарај'ва.

БЕЛИ: Имао сам ортака у Сарајеву. Душкета. Душке је имао најбољу гуд-ро у СФРЈ. А, нешто ми не звучиш као Сарајлија?

ЧАСЛАВ: Скоро сам дош'о у Сарај'во. Живио сам у Приједору, одатле сам родом.

БЕЛИ: Где је јебени Приједор?

ЧАСЛАВ: На Сани. Испод Козаре. Ал' нећ' се ја више зајебават' с тобом. Врати моје и ја одо'. Иначе...

БЕЛИ: Иначе?

ЧАСЛАВ: Видјећеш.

БЕЛИ: Опасно је почело вечерас. Последња ноћ у Београду -- ко зна шта ће још да буде. Стварно ћемо да видимо. Какав си изнутра, деда?

ЧАСЛАВ: Ти, изгледа, не'ш да вратиш?

БЕЛИ: Ти, изгледа, не знаш шта ће са буљом да ти буде?

ЧАСЛАВ: Ко те тако васпитао?

БЕЛИ: Ниси ти баш свој, деда. Много се зајебаваш.

ЧАСЛАВ: Дај што си дужан и квит смо.

БЕЛИ: Жао ми је, немам ситно.

ЧАСЛАВ: Им'о си кад уситнити.

БЕЛИ: Сам ово тражиш.

ЧАСЛАВ: Мислио си -- избјеглица, зајебаћу га како волим.

БЕЛИ: Ослепећеш од батина.

ЧАСЛАВ: Све сам ја то већ видио

БЕЛИ: Ово још ниси.

ЧАСЛАВ: Још једном те, дијете, питам -- 'оћеш вратит' моје ил' не?

БЕЛИ: Глуп си ко курац, Босанчино. Немам двадесет -- имам педесет марака, идиоте. Педесет је веће од двадесет. Двадесет је мање од педесет. Је л' те то неко у твојој планини учио, а, дебилу?

ЧАСЛАВ: Не псуј тол'ко, дијете. Врати моје.

БЕЛИ: Немам.

ЧАСЛАВ: 'Оћеш дат'?

БЕЛИ: Нећу дат', Мујо.

(Часлав га удари кундаком у главу. Бели падне. Звоно на вратима.)

ЧАСЛАВ: Не зови ме Мујо.

(Пауза. Звоно)

БЕЛИ: Пуцај.

ЧАСЛАВ: Прво -- моје.

БЕЛИ: Пуцај.

ЧАСЛАВ: Дијете, не зајебавај се. Дај, и да се са миром разиђемо.

БЕЛИ: Немаш муда?

ЧАСЛАВ: Дијете...

БЕЛИ: Пуцај!!!

(Жаклина на вратима.

ЛАНА: Шта је то било?

ЖАКЛИНА: Бели!!!

МИЛОШ: Наркомани!

ЛАНА: Био је пуцањ!?

ЧАСЛАВ: Не бој се, дијете, пуц'о сам у ноге, жив је.

МИЛОШ: Где си кренула?

ЛАНА: Нешто се десило?

ЖАКЛИНА: Шта се десило?

МИЛОШ: Шта тебе брига шта се десило?

ЛАНА: Убили су некога!

ЖАКЛИНА: Крв... мама... телефон... Где је телефон!?

МИЛОШ: Остани ту!

ЛАНА: Пусти ме да изађем.

ЧАСЛАВ: Нема изласка док се не измире дугови. Бац' то!

ЖАКЛИНА: Крвари...

ЧАСЛАВ: Нисте ви овдје ни омирисали крви. Увиј му то. Узми плахте и исцијепај на танко.

МИЛОШ: То је због оног горе? Због њега? Са се питаш -- да ли је мртав? Можда крвари? А можда је само чистио пиштољ?

ЛАНА: Пусти ме да прођем!

БЕЛИ: Пусти ме, глупачо!

ЛАНА: Пусти ме!

ЧАСЛАВ: Пусти цуру да те превије. Искрварићеш.

МИЛОШ: Стало ти је?

БЕЛИ: Боли ме курац за глупачу.

ЛАНА: Стало ми је!

ЧАСЛАВ: Вежи га, цуро. Тим плахтама.

МИЛОШ: Е, тако је већ боље. Сад нећеш изаћи.

БЕЛИ: Убићу те.

МИЛОШ: Ја сам то наслутио одавно, Лана.

ЧАСЛАВ: Е, тако.

(Жаклина плаче. Лана плаче.

МИЛОШ: Ти стварно због њега плачеш? Због њега. Истина је. Лежим у мраку. Почело је светло да ми смета. Знаш ли зашто два месеца лежим овде? Није грип. Чувам стражу. Пазим да ми се девојка не појебе са криминалцем. Слушам. Прислањам чашу уз плафон. Шуњам се на спрат па му вирим кроз кључаоницу. Згодан тип. Али нема курац од тридесет два центиметра. Кад сте то радили? Кад ја одем код мојих? Јебо их недељни ручак, сто пута сам им рекао да не могу да долазим. Са њим, Лана? Због пара? Татица? Те-Же-Ве? Француска? Флорида? А, ја мислио она ће да воли типа који је пукао али је добар. Пропалог студента? Био је у Вуковару, продавао је гориво, продаје чарапе али је добар ко леба. Мене су комуњаре сјебале, њега дигле. Јеби га.

ЛАНА: Нису комуњаре. Сам си се сјебао.

МИЛОШ: Молим?

ЛАНА: Сам си крив. Што си такав.

МИЛОШ: Сам сам крив?

ЛАНА: Аха. Изјел'и те комплекси а мука те је само дотукла.

МИЛОШ: Ти немаш права да ме анализираш. Ти си овде курва а не ја.

ЛАНА: Нема више права. Само живот. Тебе више нема, Милоше.

(Пауза.)

МИЛОШ: Да, нема ме.

ЛАНА: Шта бих ја са тобом?

МИЛОШ: Не знам.

ЛАНА: За мене постоји бољи. Неко жив.

МИЛОШ: Неко жив.

ЛАНА: Сви су бољи.

(Пауза.

МИЛОШ: Знаш, Лана...

ЛАНА: Кажи, мачак.

МИЛОШ: Нека си.

ЛАНА: Шта?

МИЛОШ: Била са њим.

ЛАНА: Ха!

(Пауза.)

МИЛОШ: Остани. Ево, нема везе. Заборавићемо. Све што је било -- брише се. Ја то могу. Прошао сам и много горе. Видео сам страшне ствари. Шта људи раде једни другима. Ово је ништа. Знаш како каже Рилке: Биће све поново велико и снажно. Остани са мном.

ЛАНА: Мене јако, јако боли глава и ја морам да спавам. Ујутру одлазим. Више нећемо разговарати о томе. Лаку ноћ.

(Угаси светло и остави Милоша у мраку.)

ЧАСЛАВ: Лијепо дај моје па да се разилазимо.

БЕЛИ: Мртав си.

ЧАСЛАВ: Можда. 'Оћеш ли ми вратит' моје?

БЕЛИ: Рекао сам ти, Мујо, да не дам.

ЧАСЛАВ: Не знаш ти шта је балија. Немој ме тако зват', очију ти, јер ћу те убит'.

БЕЛИ: Мртав си, Мујо. (Ударац.) Јаче, Мујо. (Ударац.) Шта је, Мујо, не можеш јаче!? (Ударац.) Јаче то. Мушки, Мујо. (Ударац.) Јаче, Мујо!!! (Ударац!) То... Му...јо. Ја...че...

ЖАКЛИНА: Престани, Бели!!!

БЕЛИ: Ммм...арш... глу...пачо.

ЧАСЛАВ: Остави га, цуро, сам ће се он смирити. (Пауза.) Дај моје.

БЕЛИ: Не... дам... (Ударац.) Колико... тражиш?

ЧАСЛАВ: Дваес марака.

БЕЛИ: Немам... си...тно...

ЖАКЛИНА: Имам ја по педесет

ЧАСЛАВ: Ја сам' тражим што је моје. Ништа више.

БЕЛИ: Колико?

ЧАСЛАВ: Моје. Јес' глув?

БЕЛИ: Немам... ситно, чујеш?

ЧАСЛАВ: Е, то не ваља.

БЕЛИ: Ти утерујеш... камате?

ЧАСЛАВ: 'Оћеш ли ми вратит'?

БЕЛИ: Колико? Сто... Двеста?

ЧАСЛАВ: Дијете, не замлаћуј ме.

БЕЛИ: Ти си неки... већи играч. Колико?

ЧАСЛАВ: Моје.

БЕЛИ: Набијем ти твоје у буљу, Мујо!

(Ударац.)

ЖАКЛИНА: Доста!!!

ЧАСЛАВ: Ти се, цуро, не мијешај. Ово није за жене. Мен' су балије... Не знаш ти ништа о томе, дете.

БЕЛИ: Наћи ћу те... ископаћу те... из твоје рупе.

ЧАСЛАВ: Лако ћеш ме наћ' -- у Батајници. Раније сам био у Пионирском граду. Мој је син ту спав'о кад је иш'о на ескурзију. Можда је био у истој соби гдје и ја. Мислим се -- можда је ово исти јастук. Ту је Браца главу држ'о. Имам и нешто родбине овдје. Пашу из Зен'це и жену му. У баракама у Земуну. Ту си дош'о паре да мијењаш. Не буд' смијешан -- нећ' се ја крит' од тебе. Немам ја више ни рашта ни од кога бјежат'.

БЕЛИ: Колико?

ЧАСЛАВ: Моје.

БЕЛИ: Петсто?

ЧАСЛАВ: Ти, богами, добро живиш.

(Пауза.)

БЕЛИ: Колико је сати?

ЧАСЛАВ: Глуво неко доба.

БЕЛИ: Реци -- колико.

ЧАСЛАВ: Рек'о сам ти, дијете.

БЕЛИ: Сома?

ЧАСЛАВ: А?

БЕЛИ: Хиљаду?

ЧАСЛАВ: Јок.

БЕЛИ: Онај ко те послао ти је рекао колико да тражиш.

ЧАСЛАВ: Нико мене није посл'о.

БЕЛИ: Нећеш хиљаду а хоћеш дваес?

ЧАСЛАВ: Тако.

БЕЛИ: Још једном -- немам ситно.

ЧАСЛАВ: Твоја ствар.

БЕЛИ: Одвежи ме па ћу уситнити негде.

ЧАСЛАВ: Јок.

БЕЛИ: Може глупача да иде. Дај њој да уситни.

ЖАКЛИНА: Хоћу, Бели.

ЧАСЛАВ: Ни макац.

БЕЛИ: Па, шта онда хоћеш?

ЧАСЛАВ: Моје.

БЕЛИ: Како да добијеш то!?

ЧАСЛАВ: Снађи се.

(Пауза.)

БЕЛИ: Колико?

ЧАСЛАВ: И мен' после кажеш да сам глуп?

БЕЛИ: Не, ја сам глуп. Колико?

ЧАСЛАВ: Немаш ти те паре, дијете.

БЕЛИ: Ту смо. Решио си од мене да се скућиш, а? Да извучеш од Белог лову, да направиш бизнис и запослиш жену и децу. Је л' тако, деда?

ЧАСЛАВ: Немам ја кога да упослим.

БЕЛИ: Имаш, имаш. Пун вас је град, пичка вам материна.

ЧАСЛАВ: Не псуј.

БЕЛИ: Кажи цифру.

ЧАСЛАВ: Рек'о сам. Дај што је моје.

БЕЛИ: Теби је ово занимљиво?

ЧАСЛАВ: Јок.

БЕЛИ: Јебо те. Два сома... хиљаде?

ЧАСЛАВ: Јок.

БЕЛИ: Дакле, профи.

ЧАСЛАВ: Нисам профа. Грађевински радник.

БЕЛИ: Ко те пустио са ланца, маму му јебем. Требало је да останеш да носиш бетон по Босни док ти кичма не пукне, животињо босанска.

ЧАСЛАВ: К'о да ниси им'о родитеља но си у свињцу раст'о. Пуна су ти уста погани. 'Оћеш враћат?

БЕЛИ: Вратићу тебе у дупе из којег си испао. И ти и сви твоји.

ЧАСЛАВ: Моје не дирај!!!

(Ударац.)

БЕЛИ: Убићу те!!!

ЧАСЛАВ: Убиј. Ал' моје да вратиш. И то одма'.

БЕЛИ: Колико? (Ударац.) Муууууу-јоооооо.

(Ударац.)

ЖАКЛИНА: Немој га више, молим те ко Бога.

БЕЛИ: Марш, глупачо, маму ти јебем.

ЧАСЛАВ: Немој ме, ћеро, ко Бога молит'. Поган сам ти ја за то.

БЕЛИ: Кажи... ко те послао?

ЧАСЛАВ: Нико. Сам сам дош'о.

БЕЛИ: Курац си ти... грађевински радник. Про...фесионалац а нико га не ...шаље?

ЧАСЛАВ: Нико.

БЕЛИ: Укруг. (Пауза.) Колико је сати?

ЖАКЛИНА: Свануће ускоро.

(Пауза.)

БЕЛИ: Слушај, Чаславе. Ја ујутру путујем.

ЖАКЛИНА: Где?

БЕЛИ: Марш, кучко!

ЧАСЛАВ: И?

БЕЛИ: Са овим овде сам готов. Палим из земље. У добро време си наишао. У ормару, на горњој полици, испод кутије за ципеле имаш пет хиљада марака. Пише "Ив Сен Лоран" на кутији. Узми и пусти ме. Идем с миром. Ја теби паре -- ти мене одвежеш и ћао. Ништа се није десило.

ЧАСЛАВ: Јок. Док моје не вратиш нема мицања.

БЕЛИ: Ево ти и кајла. То-зла. Скини ми је, слободно. Вреди сигурно још два сома... хиљаде. Океј?

ЧАСЛАВ: Дијете, нећ' ти понављат' више.

ЖАКЛИНА: Где идеш, Бели?

БЕЛИ: Ћут'.

ЖАКЛИНА: Поведи и мене.

БЕЛИ: Марш, глупачо, маму ти јебем!

ЧАСЛАВ: Што је ћераш ко псето?

БЕЛИ: Чаславе, јеси ли ме чуо?

ЧАСЛАВ: Шта?

БЕЛИ: Узми лову и пусти ме!!!

ЧАСЛАВ: Како си осјетљив, дијете. И мој је Брацо тако врискао на најмању ситницу.

БЕЛИ: Свануће, матори.

ЧАСЛАВ: Баш добро.

БЕЛИ: Ја имам авион ујутру.

ЖАКЛИНА: Идеш авионом? Молим те, молим те, поведи и мене. Ја сам авионом летела само до Тивта. Молим те, Бели.

БЕЛИ: Кажи, Чаславе, је ли поштена понуда?

ЧАСЛАВ: Која понуда? Имаш моје?

БЕЛИ: Ово се не дешава.

ЖАКЛИНА: Води ме.

БЕЛИ: Матори, пет сома и кајла. Уместо јебених дваес. Узми. Неће ти нико ништа кад ме пустиш, кунем ти се. Идем одавде. Је л' поштено?

(Чују се јачи ударци о цеви.

БЕЛИ: Јесте ли чули?!

ЧАСЛАВ: Да.

БЕЛИ: Шта је то?

ЧАСЛАВ: Кога брига. Врати.

БЕЛИ: Зајебаваш ме, дупе ми помераш. Је л' поштена понуда?

ЧАСЛАВ: Јок

БЕЛИ: Није?!

ЧАСЛАВ: Није.

БЕЛИ: Шта хоћеш још!? Да ти попушим!?

ЧАСЛАВА: Не псуј, рек'о сам ти.

БЕЛИ: Шта хоћеш!?

ЧАСЛАВ: Моје.

БЕЛИ: Психопато!

(Жаклина се најзад домогне пиштоља.)

ЖАКЛИНА: Хоћеш ли да ме водиш са собом?

БЕЛИ: То, рибо. Пуцај!

ЖАКЛИНА: Ал' да ме водиш.

БЕЛИ: Разнеси му главу, мала. Одвежи ме!

ЖАКЛИНА: Водиш ме?

БЕЛИ: Наравно.

ЖАКЛИНА: Сигурно?

БЕЛИ: Сигурно, бебо. Ти и ја. Сами. Разнеси га, маму му јебем.

ЖАКЛИНА: А, где идемо?

БЕЛИ: У Лондон. Разбићемо се по лондонским дискотекама. Убиј га.

ЖАКЛИНА: Водићеш ме у Лондон?!

БЕЛИ: Да. Само пуцај. Одмах!

ЖАКЛИНА: А, нисам се спаковала. Не знам ни за визе како то иде...

БЕЛИ: Ма, то ћемо лако. Не мораш ни да се пакујеш. Тамо ћемо ти купити крпице. Само пуцај. Пази. Ухвати са обе руке. Пуцај!!!

ЧАСЛАВ: Пуцај!

ЖАКЛИНА: Баци пиштољ!

ЧАСЛАВ: 'Ајде, ћеро.

БЕЛИ: 'Ајде, Жаклина.

ЖАКЛИНА: Баци, разнећу ти лобању!!!

ЧАСЛАВ: Разнеси, ћеро.

БЕЛИ: 'Ајде, мала, шта чекаш!

ЖАКЛИНА: Разнећу ти дупе маторо. Баци пиштољ, маму ти јебем.

ЧАСЛАВ: Пуцај... молим те.

БЕЛИ: Сад!

ЧАСЛАВ: Сад! Пуцај!!!

БЕЛИ: Сад!!!

(Пауза.)

ЖАКЛИНА: Не... могу.

БЕЛИ: Пуцај, кучко!!!

ЖАКЛИНА: Не могу.

БЕЛИ: Пуцај, дрољо, да те ја не убијем.

ЖАКЛИНА: Не могу, Бели!!!

(Плаче.)

ЧАСЛАВ: 'Ајде дај ми то.

ЖАКЛИНА: Не... прилази.

ЧАСЛАВ: Дај, повриједићеш се.

БЕЛИ: Убиј га, маму му јебем!!!

ЧАСЛАВ: Дај ми то, ћеро.

ЖАКЛИНА: Не...

ЧАСЛАВ: Ето, тако. Није лако убит', знам ја то. Има свиња које и не трепну а убију. Боље је за тебе 'вако.

(Пауза.)

БЕЛИ: Свануло.

(На првом спрату.)

ЛАНА: Свануло.

МИЛОШ: Је л' те прошла главобоља?

ЛАНА: Мигрена. Иде у нападима. Како ружан крај. Што неко не позове шинтере да одведу ове псе?

МИЛОШ: Да би ловци имали шта да убијају ван сезоне.

ЛАНА: И људи су ружни.

МИЛОШ: Нико не изгледа лепо кад иде на посао овако рано.

ЛАНА: Овај народ обожава црно и сиво. Види, сви су исто обучени.

МИЛОШ: Воле и драп.

ЛАНА: Изгледају као пси.

МИЛОШ: Не сери више, Лана.

ЛАНА: У Монаку су сви, до последњег, лепи. У јавном ве-цеу седи девојка која је сјајно сређена и супер изгледа. Наплаћује улаз.

МИЛОШ: Не знам. Нисам био.

ЛАНА: Имају две врсте семафора: високе и ниске. Ови ниски су за возаче "ферарија", пуно их има тамо, да не морају да криве врат да виде семафор. Неки ћалетов пријатељ, наш човек, има кућу тамо. Провели смо два дана код њега. Били смо и на јахти, сунчали се, ја сам хтела и да се коцкам али ме не би пустили у касино. И то сам запамтила, мада сам била клинка, да за та два дана нисам видела ни једног јединог ружног човека. Пуне су ми биле очи.

МИЛОШ: Ниси поменула да сте посетили и Океанографски музеј.

ЛАНА: Већ сам ти причала ово?

МИЛОШ: И то, и како је било у кући Ернеста Хемингвеја на Ки Весту, и како сте изгубили викендицу у Порторожу кад је почео рат и како си била у хотелу "Голден енчор" у Сингапуру, -- све.

ЛАНА: Све је то било пре него што сам тебе упознала.

МИЛОШ: Све је то било пре него што је почео рат и пре него што ти је отац умро. Како ти не досади?

ЛАНА: Шта?

МИЛОШ: Да жваћеш исту причу.

ЛАНА: Постоје приче које је здраво причати. Зато ти ћутиш о Вуковару. (Пауза.) Штета што је морало овако. Идем.

ЛАНА: Здраво, Милоше. Нећеш ни "здраво" да кажеш? То тако личи на тебе. (Пауза.) Е, па... Где је?

МИЛОШ: Шта, мачак?

ЛАНА: Где је!? Ту је био.

МИЛОШ: Што не идеш, мачак?

ЛАНА: Где ми је јебени пасош!?

МИЛОШ: Ово тражиш?

ЛАНА: Врати ми пасош!!!

МИЛОШ: Кад будемо разговарали.

ЛАНА: Немамо више о чему да разговарамо. Врати ми!

МИЛОШ: Имамо. Размислио сам...

ЛАНА: Милоше!

МИЛОШ: Молим?

ЛАНА: Дај ми мој пасош, лепо те молим.

МИЛОШ: Чекај да ти објасним...

ЛАНА: Последњи пут те зовем да се растанемо као људи. За два сата имам авион. Немој више да мучиш и себе и мене.

МИЛОШ: Да ти објасним....

ЛАНА: Немој да ми објашњаваш! Дај ми мој пасош!

МИЛОШ: Чекаћеш да ти објасним. Свакоме може да се деси то што си ти урадила. То је занос. Али -- кад преболиш занос...

ЛАНА: Хоћеш ли да ми вратиш јебени пасош или нећеш?!

МИЛОШ: Нећу.

ЛАНА: Нећеш!?

МИЛОШ: И, шта ћеш сад?!

ЛАНА: И, шта ћу сад!?

МИЛОШ: Зашто идеш кад сам ти опростио?

ЛАНА: Ти си... Господе Боже...

МИЛОШ: Лана, шта ти је?! Боли? Лана, је л' глава? Лана. Еј, је л' ме чујеш? Хоћеш ли да ти причам причу да ти прође? Је л' ' хоћеш? Мислим да сам тада био најсрећнији -- када имаш мигрену и када си попила лекове и када лежимо у мраку и ја ти причам приче да ти прође бол. Тако буде мирно и топло. Онда је све то нестало. Хоћеш ли да ти причам? Да наставим? Још увек се сећам где сам стао. Океј. ... Дулетов стан, међутим, није био обичан стан. Био је то стари, предратни стан на Врачару у коме су некада биле просторије некакве банке а који су комуњаре после рата поделиле на дава мања. Од тог времена није промењен паркет, ево као наш -- прича ми је и пала на памет једном кад сам се саплео -- стара рибља кост златне боје који је језиво шкрипао. Дуле се једног послеподнева вратио из школе, био је новембар -- баш као сада, и падала је киша. Никога није затекао код куће. Отац и мајка се још нису вратили са посла а старији брат је отишао некуда -- да јури неке рибице, ваљда. Дуле је кренуо у кухињу и саплео се о плочицу паркета која је испала. Сагнуо се да плочицу врати на место и испод ње је угледао нешто црно и метално. Карику великог ланца. Погледао је боље -- стварно карика. Џиновска. Као стопало. Лана, слушаш ли ме? Сад долази најбољи део. Просто сам прижељкивао да те заболи глава да бих ти га испричао. Он отвори још једну плочицу -- види следећу карику. Отвори следећу -- још једна. Почне да разваљује паркет. Није уопште размишљао шта ће му рећи када буду видели шта је урадио. Тако је скидао плочице идући од врата салона ка центру и открио је да се испод паркета налази огромни, зарђали ланац који се завршавао негде испод великог стола у средини собе. Померио је сто и наставио да скида плочице укруг. Испод паркета се налазило -- шта? Шта је било испод, Лана? А, шта мислиш? Никад не би погодила. Испод паркета се налазило велико, зарђало бродско сидро на коме су се нахватале шкољке и морска трава. Право, правцато бродско сидро. Други крај ланца је водио до улазних врата од стана. У ходнику је била ниша са старудијама. Када их је расклонио -- открио је чекрк. Још увек са траговима машинског уља на себи. Дуле је налегао на чекрк и овај се покренуо. Полако, сасвим полако намотавао је сидро на чекрк док га није извукао скроз. А, онда -- онда се цео стан заљуљао. Код прага се направила мала пукотина. Дуле је гледао из ходника како пукотина постаје све већа. Када је већ постала велика за читав корак -- он је укорачио у стан и овај се полако одвојио од зграде. Цео стан у Авалској улици полако је испловио из зграде и кренуо у кишу. Дуле је стајао на прагу и гледао како зграда остаје иза њега...

ЛАНА: Ти си луд!!! Пусти ме!!!

МИЛОШ: Лана... стани...

ЛАНА: Пусти ме!!!

МИЛОШ: Чекај!!!

ЛАНА: Полиција!!! Пусти ме!!!

МИЛОШ: Не вичи!

ЛАНА: Пусти ме, је л' чујеш!!! Остави ме на миру!!!

МИЛОШ: Немој да вичеш!!!

ЛАНА: Ти си луд!!! Не дотичи ме!!!

МИЛОШ: Рекао сам ти да не вичеш јер...

ЛАНА: Бели!!! Бели!!!

МИЛОШ: Марш, пизда ти материна!

(Ударац.)

МИЛОШ: Нећеш ти звати своје јебаче да те бране! И то од мене!? Који те волим. Нигде не идеш док ти не објасним. (Везује је за столицу.) Е, тако. Ако не можемо да водимо нормалан дијалог онда ћемо овако. Разумеш, ја ти желим добро. Желим да будемо људи и да нормално разговарамо. Најједноставније је да те пустим да одеш. Да те не волим то бих и урадио. Капираш? Сад ћемо лепо да разговарамо. Имамо времена. Ево, скуваћу нам кафу па ћемо ко људи. Ти мало одмори. Немамо шећера. Горка кафа, може?

(На другом спрату.)

ЖАКЛИНА: Тебе је неко звао? Био је женски глас. Ко је то? Шта има тебе да зове? Бели. Шта има да те зове?

БЕЛИ: Матори.

ЧАСЛАВ: А?

БЕЛИ: Бели још никог није молио...

ЖАКЛИНА: Зашто зове курва?

БЕЛИ: Реци јој да зачепи.

ЧАСЛАВ: Смир' се, ћеро. Пусти мушке да причају.

БЕЛИ: Матори... ево, Бели те... моли.

ЧАСЛАВ: Немој ме молит', рек'о сам ти.

БЕЛИ: У торби, на кревету је лова коју сам оставио да купим сошку ујутру. Куповао сам белгијски пасош за једанаест сома. Пуковник УНПРОФОР-а, неки Финац, то ради као на пијаци. У торби је други део -- шест хиљада. Први сам дао пре недељу дана. Узми то. Ако хоћеш можеш и жену и децу да доведеш овде. Јебеш бараке. Ја ћу узети само оно што морам и отићи ћу. Све што је у стану -- твоје је. Ако си хтео да се скућиш -- урадио си то. Заједно са оним у ормару и "Ролексом"... Најбоља понуда у твом животу. Узми, одвежи и ја ћу нестати. Доведи жену и децу. Да живите ко људи.

ЧАСЛАВ: Немам ни жене ни ђеце.

БЕЛИ: Боли ме курац да ли имаш или немаш!!! Мени више ништа не треба. Ја палим. Капираш? Заувек. Некако ћу се снаћи. Ја сам завршио са овом земљом и овим градом. Пусти ме.

ЧАСЛАВ: Прво ми врати моје.

БЕЛИ: Најбоља јебена понуда у твом јебеном животу. Не одбијај, Чаславе.

ЧАСЛАВ: Дај што си дужан и одма' те пустим.

БЕЛИ: Да ли можеш да схватиш да немам ситно двадесет марака? Да ли разумеш? Још има времена. Ја ћу се снаћи за сошку. Раша ми то дугује. Узми све. Ако мислиш да имам још нешто па тврдиш пазар -- зајебао си се.

ЧАСЛАВ: Дете, ја никад нисам узимао туђе па нећу ни сад.

БЕЛИ: Због двадесет марака! (Пауза.) Јеси ли некад волео некога?

ЧАСЛАВ: Жену и ђецу.

БЕЛИ: Рече да их немаш.

ЧАСЛАВ: И немам.

БЕЛИ: Шта је било са њима?

ЧАСЛАВ: Ти значи не даш.

БЕЛИ: Немам.

ЧАСЛАВ: Мог'о си да узмеш а не умеш да вратиш, а?

БЕЛИ: Могао сам.

ЧАСЛАВ: Е, даћеш моје, -- видјећеш.

(Пауза.)

БЕЛИ: Чаславе, ја сам откинуо на једну рибицу.

ЖАКЛИНА: Бели!

БЕЛИ: Одлепио сам за девојком.

ЧАСЛАВ: Шта си одлијепио?

БЕЛИ: Знаш оно... љубав, јеби га.

ЖАКЛИНА: Шта причаш, бре, ти?!

БЕЛИ: Први пут.

ЧАСЛАВ: Да ниси матор за први пут?

БЕЛИ: Још има времена да се нагодимо. Ја палим са њом. Сад. Одмах. Чим ме одвежеш. Ако си волео жену и децу онда знаш. Први пут ти је неко важнији од јебених ствари, од било чега. Због ње. Одвезуј или убијај. Сад.

ЖАКЛИНА: Маму ти јебем!!!

(Удара га.)

БЕЛИ: Скини ми, кучку!!!

ЖАКЛИНА: Продао си ме, пичко!!! Где је курва?

БЕЛИ: Скини ми је!!!

ЖАКЛИНА: То је она курва са доњег спрата. Јебаћу јој...

(Покуша да изађе.)

ЧАСЛАВ: Марш! Док не дате моје нема изласка.

ЖАКЛИНА: Шта је. деда. Побили ти жену и децу па се на нама иживљаваш? Склони се и иди умри, време ти је.

ЧАСЛАВ: Марш, кујо!

(Ударац.

ЖАКЛИНА: Како си могао?

БЕЛИ: Побили су ти све?

ЧАСЛАВ: Нису.

БЕЛИ: Па, је л' имаш некога?

ЧАСЛАВ: Имам.

БЕЛИ: Кога?

ЧАСЛАВ: Жену и ђецу.

БЕЛИ: Луд. (Пауза.) Луд си к'о струја али ваљда можеш да укапираш прост рачун. Ја палим са рибом коју... коју... волим а ти остајеш, доведеш жену и децу, имао их или не, узмеш лову и живиш ко краљ. То се теби исплати. Да ли ме разумеш? То је добро за тебе. Пусти ме. Још има времена.

ЧАСЛАВ: Кад ми даш моје.

БЕЛИ: Јеботе! А, како ти се зове жена?

ЧАСЛАВ: Смиљана.

БЕЛИ: А, је л' жива Смиљана?

ЧАСЛАВ: Јесте.

БЕЛИ: Јесте?

ЧАСЛАВ: Јесте.

БЕЛИ: А, где је?

ЧАСЛАВ: Сарањена на...

БЕЛИ: Матори, доста је. Пуштај или убијај или се носи у пизду материну!

ЧАСЛАВ: Два пута ју је шлог ударио.

ЖАКЛИНА: Мени си говорио да сам курва.

БЕЛИ: Матори, пусти ме.

ЧАСЛАВ: Мјесец дана пре него што се закувало у Сарајеву, моја Вјерица је авионом дошла 'вамо -- код мог паше.

ЖАКЛИНА: Лоше сам ти пушила, а?

БЕЛИ: Слушај, матори -- ја сам овде јео своја говна.

ЧАСЛАВ: Бар нам се 'ћер спас'ла. Браца је у то време још таксир'о.

БЕЛИ: Било је лове, пливало се у парама, пичке колко хоћеш, кола до јаја — али, брате, сваког дана гризеш муда и једеш говна да то платиш.

ЖАКЛИНА: Е, морам да ти кажем нешто.

ЧАСЛАВ: А, пре рата сам био грађевински радник и никад не бих добио стан, тако ти је било, градиш другима а теби дупе на ливади, ал' је мој паша био директор стамбеног. Доб'ли Смиља и ја стан у Сарајеву. На Миљацки. У војној згради.

ЖАКЛИНА: Никакав си фрајер.

БЕЛИ: Спаваш са утоком. Никад не знаш ко ће да те скине. Напаљени клинци са кашикарама --, штанглирање по блоковима, бомбе испод аута -- живци, брате, као струне. Од виолине, јеби га.

ЖАКЛИНА: У ствари, ти си једна обична пичкица.

ЧАСЛАВ: А, Вјерка, моја ђинђува, увијек била добар ђак ал' не мож' школу нормално завршит' -- отац јој се стално сели. Кад смо доб'ли стан -- она се највише радовала. Њена соба гледала право на Извршно вијеће и Миљацку.

БЕЛИ: Једнога дана се просто замислиш и кажеш: Бели, отишао ти живот у курац.

ЖАКЛИНА: Неће да ти се дигне.

ЧАСЛАВ: А., школовали смо је, Смиља и ја, да има што ми нисмо имали. Да буде прави човјек. Уч'ла је талијански. А, Браца зато -- никад ништа. Кад је прије рата побегла за Београд, рекосмо: Извуче се, Вјерка.

ЖАКЛИНА: Мора човек да ти прича да би могао да крешеш.

БЕЛИ: Кад то једном схватиш, окренеш се око себе -- "бе-ем-ве" пред кућом, гу-дро кад треба, најбоље рибе -- али ти, брате, немаш ништа.

ЧАСЛАВ: Послије је почело. Испели снајперисте на Извршно вијеће и на Музеј, па право туку у мој стан. Вјеркина соба изгорје л'а скроз. Убац'ли запаљиву гранату. Брацо отиш'о у војску. На Игман. А, Вјерка и ја, шта ћемо -- у подрум. Послије сам и ја отиш'о код Браце. Срамота ме било да оставим дијете. Бољ' да никад нисам.

ЖАКЛИНА: Слабо јебеш ал си зато пун ко брод.

БЕЛИ: Замисли, матори, да си био са... не знам... сто или стопедесет жена. Као фабрика, опалиш и бациш. И онда наиђе та јебена једна. Она која вреди.

ЧАСЛАВ: Ал' што ти је женско лудо. Бандоглава на оца, јадна. Док је била на студијама, упозна Бакира. Фин момак -- није се тад гледало ко је ко и чији је. Лијепо васпитан, добар -- није чудо што га је Вјерка завољела.

ЖАКЛИНА: А, имам још нешто да ти кажем.

БЕЛИ: И онда укапираш где си се зајебао. Укапираш да си губио време и да си правио срања. И пожелиш да се то заврши. Да једном буде како треба. Капираш -- да буде обично. Курац обично -- вози те, мислиш, брате, да ће срце да ти искочи. Просто пожелиш да умреш у њеном кревету -- као нормалан човек.

ЖАКЛИНА: Знаш ли шта је Раша за тебе? Закон.

БЕЛИ: Туцала си се са Рашом?!

ЖАКЛИНА: Јок, ти си.

ЧАСЛАВ: Заједно су и ишли на оне демонстрац'је прије рата. Онда кад су пуцале и балије и усташе и наши. Нису хтела ђеца у рат. Све ђаво однио.

БЕЛИ: Одвежи ме да јој кичму поломим!!!

ЖАКЛИНА: Кад ти не можеш, има ко може.

ЧАСЛАВ: А, Бакир је Алијин унук. Ни више ни мање. Па, ти вид'.

БЕЛИ: Одвежи ме!!!

ЖАКЛИНА: Унервозио си се, фрајеру? Продао те ортак?

ЧАСЛАВ: Касније је Бакир пост'о неки фактор у СДА. Стално га слика телевизија.

БЕЛИ: Мислиш, рибо, да ћеш да се извучеш?

ЧАСЛАВ: Вјерка нам је за ове године долаз'ла дватрипут. Донесе понешто -- храну, цигаре, ми смо слабо имали да купимо. Ал' је будала тај пут дошла да вид' Бакира. Вољела га ко очи. А није смје л'а да прича -- Браца би јој руке изломио да зна. Ни ми ништа нисмо знали. Послије смо све чули од Сенаде, Вјеркине другар'це.

БЕЛИ: Брзо се то сазна.

ЖАКЛИНА: Раша је за тебе закон у кревету. Капираш?

ЧАСЛАВ: Послала му поруку. Договор'ли се. Волео и он њу. Од Алијиног копилета копиле. Ми мислили да је отишла назад за Београд. А, она, ноћу преко моста -- на другу страну. Код Бакира. С ким је сред'ла да се не пуца -- не знам. Сенада не уме да каже. Каже да ју је Бакир тамо у лимузини сачек'о.

БЕЛИ: Неко ће те мој сачекати. Најебала си.

ЧАСЛАВ: И врат'ла се. И ујутру отпутовала преко Пала за Београд. Кад нешто упре -- иста је ја. Ко магарац. Дође поново послије пет мјесеци. Шта је ту све било -- ђаво га зна. Сенада нам рекла да је Вјерка преко некога била са Бакиром у вези. Он је знао да ће она доћ'. Стигла је до Лукав'це и сад ту има мали брисан простор који мораш претрчат до првих зграда. Прешла га је Вјерка -- пет-шест пута до сад. Овај пут ју је погодио балија снајпером како је искоракнула. К'о да ју је чек'о. Можда ју је чек'о, можда није. Вјерка је, јадна, била тешка. Трудна. Пети мјесец. Тад се Смиља први пут шлогирала. Бакира сад виђам на телевизији. Рукује се са овима из СФОР-а. (Пауза.) Е, сад лепо -- врати моје.

БЕЛИ: Немој поново, матори!

ЧАСЛАВ: 'Оћеш вратит'?

БЕЛИ: Нек ти врати она муслиманчина што ти је карала ћерку!!!

(Ударци.)

ЧАСЛАВ: Вратићеш ми моје. (Пауза.) Живе.

(На првом спрату.)

МИЛОШ: Узми кафицу. 'Ајде, мачак, мац -- узми кафицу. Мац, мац -- види кафа. Еј, Лана -- је л' ти боље? Дај да причамо ко људи. Мало је безвезе што си везана али то си ти крива. Еј, гледај ме. Дигни главу.

ЛАНА: Пусти ме.

МИЛОШ: Пустићу те ако ми обећаш да нећеш да идеш.

ЛАНА: Пусти ме.

МИЛОШ: Обећаваш? Јеби га, онда не смем да те пустим. Шта би ти урадила да си на мом месту? Да волиш некога и да ће тај да те остави чим га одвежеш. Сутра мало би га одвезивала. Лоше изгледаш. Ставићу ти облоге.

ЛАНА: Склони... то.

МИЛОШ: Реци шта да урадим да ти буде боље. Само не смем да те одвежем. Да одем по лекове? У ствари то не смем. Зваћеш ону џукелу.

ЛАНА: Ја тебе... не познајем.

МИЛОШ: Како -- не познајеш?

ЛАНА: Ко си ти?

МИЛОШ: Немој, бре, да ме плашиш.

ЛАНА: Шта хоћеш од мене?

МИЛОШ: Како шта хоћу? Хоћу да будеш са мном.

ЛАНА: Ти ниси мој Милош.

МИЛОШ: Лана...

ЛАНА: Зло неко.

МИЛОШ: Ма, немој да драмиш, само сам те везао.

ЛАНА: Пусти ме... молим те.

МИЛОШ: Да те пустим са столице или да те пустим у Лондон?

ЛАНА: Пусти ме.

МИЛОШ: Не могу.

ЛАНА: Зло. Ко зна шта си радио у Вуковару... клао, силовао?

МИЛОШ: Немој да драмиш. Нисам силовао. Знам, додуше, оне који су то радили. Ја не. Клао... нисам ни то,

ЛАНА: Шта си радио?

МИЛОШ: Војна полиција. Чистио терен.

ЛАНА: Шта је то?

МИЛОШ: Бомбе и "аповке". Само то. Углавном без ножева.

ЛАНА: Углавном.

МИЛОШ: Па, да, углавном. Зајебано је било, знаш.

ЛАНА: Колико си их убио?

МИЛОШ: Лана, то је било пре пет година. Прошло је. Не споменуло се. То нема везе са овим сад.

ЛАНА: Ти си убијао.

МИЛОШ: Морало се.

ЛАНА: Чудно... све сам то знала... и сама изабрала.

МИЛОШ: Не ударај у патетику, молим те. Био је рат, прошао је како другима -- тако исто и мени. И шта сад? Није рат крив што си ти мени набила рогове.

ЛАНА: Јеси ли убијао и жене?

МИЛОШ: Лана...

ЛАНА: А децу?

МИЛОШ: Престани! (Пауза.) Ти не знаш како деца пуцају. Као велики.

ЛАНА: Значи и децу си...

МИЛОШ: Нисам.

ЛАНА: Лажеш.

МИЛОШ: Не лажем. Имао је шеснаест година. То није дете.

ЛАНА: Шеснаест година!?

МИЛОШ: Зенга. Борбено способан.

ЛАНА: Убио си дете од шеснаест година!?

МИЛОШ: Курац дете. Ја сам тада имао двадесетједну. Ако је он био дете и ја сам био.

ЛАНА: И колико си их још?

МИЛОШ: Лана, не сери више. Они су убијали наше, ми смо убијали њихове -- крај. Пуцало се. Убациш бомбу у кућу -- пичи даље. Не знаш, не гледаш. Крв падне на очи.

ЛАНА: Крв падне на очи?

МИЛОШ: Радио сам што и други. Нисам клао, нисам силовао, нисам убио никога ко не би убио мене.

ЛАНА: Колико си их побио?

МИЛОШ: Лана...

ЛАНА: Колико?

МИЛОШ: Доста о томе.

ЛАНА: Одговори ми!!!

МИЛОШ: Не знам! Не знам колико сам их побио! Јеси ли сада задовољна? Не знам. У пичку материну.

ЛАНА: А ја сам спавала поред тебе. Ја сам ноћу спавала поред човека који не зна колико је људи убио. Љубила га.

МИЛОШ: Шта је сад? Ниси знала да сам био у Вуковару? Сад си сазнала?

ЛАНА: Мислила сам само о томе како је теби било тамо. Никад о томе шта си ти тамо радио. Другима.

МИЛОШ: А шта си мислила да се тамо ради?

ЛАНА: Ти си сав у крви.

МИЛОШ: Еј...

ЛАНА: Не додируј ме!!! Бежи од мене!!!

МИЛОШ: Душо, слушај...

ЛАНА: Даље од мене!!!

МИЛОШ: Немој да вичеш јер ћу те...

ЛАНА: Убити. (Пауза.) Убићеш ме, зар не? Као оног дечка?

МИЛОШ: Нећу. Шта ти је? Искулирај. Еј, то сам ја -- твој Милош. Све што сам био раније то сам и сад. Ништа ново. Немој сад да правиш срања где их нема. Чим се мало смириш, одвезаћу те. Сад си хистерична.

ЛАНА: Како се звао?

МИЛОШ: Ко?

ЛАНА: Дечко.

МИЛОШ: Ти још увек о томе размишљаш? Молим те, смири се. И немој да се вадиш на њега јер...

ЛАНА: Реци ми како се звао.

МИЛОШ: Остави се тога.

ЛАНА: Како се звао?

(Пауза.)

МИЛОШ: Младен Шпољар. Српско име. Јебо нам је кеву снајпером. Из своје куће. Нисмо могли преко дворишта. Два сата нас је ту држао.

ЛАНА: Дечко је био у својој кући?

МИЛОШ: Да, после сам му погледао исказницу.

ЛАНА: Он је бранио своју кућу.

МИЛОШ: Милана у чело, Бату у стомак -- тако је бранио.

ЛАНА: А, где си ти њега?

МИЛОШ: Стукли смо га зољом. Још се копрцао кад смо ушли.

ЛАНА: И?

МИЛОШ: Шта -- и?

ЛАНА: Где си ти њега?

(Пауза.)

МИЛОШ: У око.

(Пауза.)

ЛАНА: Јеби га, мој је проблем што то нисам знала.

МИЛОШ: То не би променило ствари.

ЛАНА: Променило би али то сада није битно. У праву си -- убијали су и они нас.

МИЛОШ: И то много црње и много више, веруј ми. Нашли смо код Боровог Села јаму...

ЛАНА: Ти си само био део нечега што је зло. Ниси ти крив.

МИЛОШ: Лана, муда сам своја јео због тога годину дана.

ЛАНА: Извини.

МИЛОШ: А?

ЛАНА: Извини за моје понашање.

МИЛОШ: Ти то... стварно?

ЛАНА: Стварно. Капирам -- ја сам те испровоцирала и морао си да ме вежеш.

МИЛОШ: Па... јеси. Испровоцирала си ме и...

ЛАНА: Ипак си ти мени опростио. Оно што сам ти урадила.

МИЛОШ: И то од срца. Ја тебе...

ЛАНА: Ти си стварно добар.

МИЛОШ: Лана.

ЛАНА: Молим?

МИЛОШ: Ти... мене зезаш?

ЛАНА: Не. Заиста то мислим.

МИЛОШ: Како то... одједном?

ЛАНА: Схватила сам. Још једном извини.

МИЛОШ: Хвала ти.

ЛАНА: Теби је било много теже него мени ако може да се пореди. Увек је лакше да теби учине зло него ти некоме. Ако је неко добар као ти, онда много више пати.

МИЛОШ: Ти си то укапирала?

ЛАНА: Да.

МИЛОШ: И стварно знаш како ми је било?

ЛАНА: Никад нећу знати. Само ми те је много жао.

МИЛОШ: Никад не бих помислио да неко као ти може да каже тако нешто.

ЛАНА: Зашто као ја?

МИЛОШ: Неко негован, мажен, пажен, себичан.

ЛАНА: Неко заљубљен.

МИЛОШ: У криминалца са другог спрата.

ЛАНА: У ветерана.

МИЛОШ: Ког ветерана?

ЛАНА: У тебе, будало.

МИЛОШ: Ма, зајеби.

ЛАНА: Озбиљно.

МИЛОШ: Ти, бре, не можеш очима да ме видиш. Морам да те везујем.

ЛАНА: Понекад је потребно везати човека да би схватио.

МИЛОШ: Шта ти је одједном?

ЛАНА: Ништа. Љубав.

МИЛОШ: Љубав? А, што си звала ону џукелу малопре?

ЛАНА: Хистерија.

МИЛОШ: Хистерија? Ништа друго.

ЛАНА: Има и нешто друго.

МИЛОШ: Шта?

ЛАНА: Остајем овде.

МИЛОШ: Где, бре, остајеш?

ЛАНА: Овде. Са тобом. У Битке на Неретви.

МИЛОШ: А Форестер, концерти у Енглеској, три месеца вежбања? Ти си виолиниста -- за тебе је много боље да идеш. И ја серем -- за свакога је боље да побегне одавде.

ЛАНА: Схватиш да губиш нешто много вредније.

МИЛОШ: Мене?

ЛАНА: Тебе.

МИЛОШ: Лана, ништа ти не верујем.

ЛАНА: Ти си такав, никоме не верујеш.

МИЛОШ: Имам и разлога. Увек се установи да сам у праву.

ЛАНА: Зато ово себи и радиш.

МИЛОШ: Када год сам сумњао -- требало је да сумњам. Кад год сам се опустио -- стерали су ми га. Вуковар научи човека.

ЛАНА: Веруј ми.

МИЛОШ: Зашто бих ти веровао?

ЛАНА: Зато што те волим.

МИЛОШ: Ти мене?

ЛАНА: Ја тебе.

МИЛОШ: Оваквог?

ЛАНА: Дивног. И остајем са тобом.

МИЛОШ: Ја сам или луд или си ти сувише добар играч за мене. Ово није истина, сигурно.

ЛАНА: Дођи. Пољуби ме.

(Љубе се.)

МИЛОШ: Гадим се.

ЛАНА: Још увек?

МИЛОШ: Себе се гадим . Направили су чудовиште од мене. Можеш ли да ми опростиш? (Одвезује је.) Лана, ја некада тако страшно грешим да...

(Лана га шутне у тестисе.)

ЛАНА: У око, а?! Дај ми пасош!!! Дај пасош!!! Бели! Бели! У око?! Где си га ставио?! Где си ставио мој пасош!?

(Поново га шутне.)

МИЛОШ: Уууууу... бићу те.

ЛАНА: Откључај врата!!! Бели!!! Говори! Кључ и пасош! Где су!?

(Ударац.

ЛАНА: Дај! Боже... у око?! Дај ми!!!

(Милош поцепа пасош. Лана вришти и дрмуса кваку на вратима. Милош пузи.)

ЛАНА: Не прилази!!! Белииииииииии!!!

(Туча. Ударац. Лана клоне.)

МИЛОШ: Сада ће ти Бели кости избројати.

(На другом спрату.

ЧАСЛАВ: И ноге му вежи. Брже! Ову крпу му тури у уста. Боље то гурни! Где су моји? Врати Вјерку. (Ударац.) И Смиљу. (Ударац.) И Брацу. (Ударац.) Вјерка. (Ударац.) Смиља. (Ударац.) Браца. (Ударац.) Вјерка.

(Ударац.)

ЖАКЛИНА: Ако ћеш да га убијаш, уради то одмах.

ЧАСЛАВ: Све да ми врати. Живе. Ја не могу више чекат'.

ЖАКЛИНА: Матори, он никада није био у Сарајеву.

ЧАСЛАВ: Нисмо ни ми никад били.

ЖАКЛИНА: Сви лудаци не могу у лудницу.

ЧАСЛАВ: Ни све сузе нијесу туга.

(На првом спрату.)

МИЛОШ: Знао сам. Знам ја све. Све Милош зна. Овде на столу? Ту те креснуо? Је л' ти било лепо? Било је одлично. Јеси ли била влажна? Као никада са мном. Била си луда од жеље. Знам те. Заривала си му нокте у леђа? А он има огроман? Да, он има огроман. Иако нема. Растурио те је. Како вам је било добро! Он то одлично ради. Он јебе па растура. Како је добро. Бољи је од мене? Много бољи. Он је жив. Ја нисам. Како мртав да јебе? Шта сте још радили? Оно што мени ниси? Доообро је. Јесте ли у колима? Ја их немам. Жао ми је што вас нисам видео. Он је моћан. Он одлично јебе. Он је жив!

(На другом спрату.)

ЧАСЛАВ: Вјерка, јес' то ти?

ЖАКЛИНА: А?

ЧАСЛАВ: Вјер'це, ђинђувице, кад си стигла?

ЖАКЛИНА: Који ти је, матори?

ЧАСЛАВ: Загрли оца!

ЖАКЛИНА: Не 'ватај ме, бре!!!

(Часлав упери пиштољ у њу.)

ЧАСЛАВ: Кад си стигла, љепото?

ЖАКЛИНА: Малопре, тата.

ЧАСЛАВ: Е, само нек си ти мени жива и здрава. Ми ти и немамо штогођ добро рећ' -- мајка ти је у болници. Критично, кажу љекари. Кома.

ЖАКЛИНА: Идем да је посетим.

ЧАСЛАВ: Забрањене су посјете. Сједи.

ЖАКЛИНА: Потпуно луд.

ЧАСЛАВ: Испеци нам кафе, љепото. Испек' о би ја ал' не смијем овога пустит'. (Белом.) Јесам ли ти рекао да ћеш вратит' моје. Како си Вјерку, тако ћеш сад и Бранислава. (Жаклини.) Виђам ти Бакира на телевизији.

ЖАКЛИНА: Ког Бакија?

ЧАСЛАВ: Бакира.

ЖАКЛИНА: А. И?

ЧАСЛАВ: Ти ко да не носиш његово дијете.

ЖАКЛИНА: Шта? Терај се, матори, немам ја ничије дете.

ЧАСЛАВ: Очистила... си?

ЖАКЛИНА: Шта? Очистила сам.

ЧАСЛАВ: А то може и у петом мјесецу?

ЖАКЛИНА: Може, тата, све се среди.

ЧАСЛАВ: Мора да је неки добар љекар био.

ЖАКЛИНА: Најбољи јебени доктор у граду.

ЧАСЛАВ: Дођи да те отац пољуби, ђинђувице. Ја, Браци ништа нисам говорио, — убио би те да зна. Сад ће и он стић'. (Белом.) Врати Брацу. (Ударац.) Вратићеш, последње ти било. (Ударац.) Врати ми сина. Врати ми сина!!!

ЖАКЛИНА: Тата...

ЧАСЛАВ: Кажи, ћеро.

ЖАКЛИНА: Мислим да има нешто да ти каже.

ЧАСЛАВ: Извад' му то.

(Пауза.)

БЕЛИ: Зашто ја?

ЧАСЛАВ: Ето.

(На првом спрату:

МИЛОШ: Које си носила -- са тангом или обичне? Први пут те је изненадио -- вероватно су биле обичне. После -- тангица. Ова мајичица? Не. Ууу -- ова је добра. Сто посто је та. Сисе... још мало... не толико... дискретније. Парфем. Је л' била ноћ или дан? Јебени недељни ручак. Дан. (Имитира њих двоје.) Ћао, Бели. Сензуалније. Ћао, Бели. Уђи. Здраво, маче. Кретен је отишао код мамице. Боли ме уво где је. Ммм.... Каква уста. Туцај ме. Ако ме замолиш. Кретен је ко мртав. Молим те, туцај ме. Тако је већ боље. (Пауза.) Цигарету? Аха. Зашто си с њим? Жао ми га је. Шта има, који мој, да ти га буде жао? Теби треба право мушко. Сјебо га Вуковар. Некада је био бољи. Ко га јебе кад је глуп. У праву си. Мени треба неко прави. Ти.

(Пауза.)

ЛАНА: Потпуно луд.

МИЛОШ: У овој земљи су сви луди. Само то још не знају.

(На другом спрату.)

ЧАСЛАВ: Где ми је син?

БЕЛИ: Само што није. Отишао је код мајке у посету.

ЧАСЛАВ: Лажеш! Он је на Игману.

БЕЛИ: Сишао је са Игмана и свратио код мајке.

ЧАСЛАВ: Није мог'о сић' оданде.

БЕЛИ: Пустили су га да обиђе своје.

ЧАСЛАВ: Он је погинуо.

БЕЛИ: Е, јеби га.

ЧАСЛАВ: Мен' си мислио лагат', а?

БЕЛИ: Из које си ти лударе побегао?

ЧАСЛАВ: Копривице никад нису бјежале. Ни мој отац, ни ја, ни син ми. (Белом.) Ајде, враћај ми сина.

БЕЛИ: Мртвог?

ЧАСЛАВ: Јок. Живог. Шта ће ми мртав?

БЕЛИ: Што ме не убијеш, матори?

ЧАСЛАВ: Како ћеш ми мртав вратит' моје?

БЕЛИ: Боље ћу ти их довести мртав него жив.

ЧАСЛАВ: Не лапарај више. Доста сам чек'о.

БЕЛИ: Сад имамо времена. Нигде не журимо.

(На првом спрату.)

МИЛОШ: Да ли се ти можда сећаш како почиње Илијада?

ЛАНА: Немој да ме убијеш.

МИЛОШ: Значи -- не сећаш се. Да имамо телефон сад бих звао некога да питам. Не знам зашто ми се Илијада данас увртела у главу.

ЛАНА: Је л' нећеш?

МИЛОШ: Сећам се само срџбе. Нешто тако...

ЛАНА: Мишо...

МИЛОШ: Молим, мачак?

ЛАНА: Нећеш да ме убијеш?

МИЛОШ: Свашта питаш.

ЛАНА: Значи -- нећеш?

МИЛОШ: Нећу, не бој се.

ЛАНА: Могу... у ве-це?

МИЛОШ: Са мном.

ЛАНА: Помози.

МИЛОШ: Ништа не покушавај. (Пауза.) Право женско -- прво се огледа. Ја бих се увек прво умио. Како, бре, можеш да носиш ову мајицу? Не могу да дишем колико је тесна. А ти имаш веће сисе од мене.

ЛАНА: Затвори врата.

МИЛОШ: Притвори. Срџба... Полудећу, човече. Како почиње? То сам некада растурао. Јеби га, тад сам био на факсу. Возио "голфа", јурио рибице. Тад је било -- до јаја. Ћале и кева после чабрирали, продали ауто и ћао. Као да ничег није било. Ко је мене тукао по ушима да се пријављујем у добровољце!? Јеботе, сећам се како је то изгледало на телевизији -- убијају наше, кољу, копају очи у дворцу грофа Елца. Ја се будала упецао. Србија је тамо где су нам гробови. У нашим становима. Требало је да гледам своје дупе. Увукла ми се танга. Као што си ти гледала. Боли тебе уво. И за Бога и за Србе и за мене и за све. За мене нарочито. И у праву си. Само сам некада био другачији. Ко ће после онога да студира? Изађеш на улицу да продајеш гориво онима који имају шта да возе. Без везе. И шта ми је од свега остало? Ти. А, шта остаје? Бог, нација, посао, љубав, курац. Са новобеоградском примитивчином, а?

(Јаки ударци о цеви.)

МИЛОШ: Па, је л' ти мене толико зајебаваш!!!?

(Улеће у купатило. Тресак стакла.)

ЛАНА: Немој!!!

(Пауза. Милош изводи Лану из ве-цеа. Лице јој је крваво.)

МИЛОШ: Што му сад не даш знак?

(На другом спрату.)

ЧАСЛАВ: Ајде лепо. Као Вјерку што си.

БЕЛИ: Знаш ли ти, Мујо, да су муслимани обрезани.

ЧАСЛАВ: Не зови ме тако, рек'о сам ти!

(На првом спрату.)

МИЛОШ: Што се смејеш?

ЛАНА: Ти си... ми смешан.

МИЛОШ: Престани.

(На другом спрату.)

БЕЛИ: Твоја Верка воли такве? А, Мујо?

(Први спрат.)

МИЛОШ: Престани!!!

ЛАНА: Не... могу. Ужасно си ... смешан.

МИЛОШ: Престани, рекао сам!!!

(Први и други спрат.)

БЕЛИ: А, шта је са Брацом било? Како је он погинуо? Због неке муслимаче, а, Мујо?

ЧАСЛАВ: Сина ми не дирај!!!

ЛАНА: Ти се тако трудиш.

БЕЛИ: Мора да је и он направио неко срање, Мујо.

ЛАНА: Хтео би да живиш.

БЕЛИ: А, ти Србин, Мујо.

ЛАНА: А, мртав си.

БЕЛИ: Како су га убили?

ЧАСЛАВ: Сина ми не дирај, рек'о сам ти!!!

ЛАНА: А мртви не умеју да живе.

БЕЛИ: Треба вас побити.

ЛАНА: Знаш ли како је пити кафу на Кроазети ујутру? У априлу. Не знаш?

БЕЛИ: Сви сте ви рођени накарадни.

ЛАНА: Ништа не знаш.

БЕЛИ: Ништа немате.

ЛАНА: Али си зато трагичан до имбецилности.

БЕЛИ: Али што сте курчевити -- то је невиђено.

ЛАНА: Наказо.

БЕЛИ: Носите се у пизду материну одавде. У ствари -- останите овде. Овде вам је место.

ЧАСЛАВ: Сад се помоли.

МИЛОШ: Да, сада је готово.

МИЛОШ: Нешто ме боли глава. Добри су ти ови лекови.

ЧАСЛАВ: Брацо, ти ли си?

(Милош испија пуну бочицу лекова. Часлав се загледа у Белог.)

МИЛОШ: Сачекаћемо мало.

ЧАСЛАВ: Брацо?!

МИЛОШ: Ја сам стварно наказа. Једна обична циркуска наказа. Жена са брадом. Нећу те дуго замарати, Лана.

ЧАСЛАВ: Замало те не убих, сине.

БЕЛИ: А, ти си тако непогрешиво, сабласно, фина. Нас наказе то пали.

ЧАСЛАВ: Као на Игману што су те убили. Могао сам те убит', Браниславе.

МИЛОШ: Кафа. Април. Овде је увек новембар.

ЧАСЛАВ: По други пут да те видим мртвог.

(Седне на кревет и плаче.)

БЕЛИ: Одвежи ме.

ЖАКЛИНА: Нећеш ми ништа?

БЕЛИ: Одвежи ме.

(Жаклина га одвезује.

ЖАКЛИНА: Оно за Рашу је било само да те повреди.

(Бели узме своје ствари и сиђе на доњи спрат. Развали врата.)

ЛАНА: Бели!!!

БЕЛИ: Шта ти је то урадио?!

ЛАНА: Идемо, одмах...

БЕЛИ: Чекај, бебо. Шта ти је то? Шта си јој радио?!

МИЛОШ: Разбио сам јој главу о огледало.

(Ударац.)

БЕЛИ: О огледало? (Ударац.) Жену си, сисо, ударао о огледало!?

(Ударац.)

ЛАНА: Немој!!!

БЕЛИ: А, пичко!?

(Ударац.)

ЛАНА: Остави га!

МИЛОШ: Нека.

БЕЛИ: Жену?

(Ударац.)

ЛАНА: Бели!!! Остави га! Идемо.

БЕЛИ: Иди горе, узми телефон и зови такси. (Милошу.) Сад ћемо ти и ја мало да попричамо.

МИЛОШ: Може. Пролази ми главобоља.

БЕЛИ: Требало би да те укокам, пичко. Захвали Лани за живот.

МИЛОШ: Захвалан сам јој за живот.

(На другом спрату.)

ЛАНА: Где... је... телефон?

ЖАКЛИНА: Тамо. Имаш лепу косу.

ЛАНА: Хало. Хало!!! Да ли ме чујете!? Такси у Битке на Неретви број деведесет и седам!!! Да! Битке на Неретви деведесет седам! Хвала!!!

(Лана излази.)

ЖАКЛИНА: Дуго нисам видела тако лепу.

ЧАСЛАВ: ... а сина су ми... ... а сина су ми...

(Жаклина узима пиштољ који је остао у соби.

ЛАНА: Осам-један-један за пет минута.

БЕЛИ: Идемо.

ЛАНА: Немам пасош.

БЕЛИ: Шта је било са пасошем?

ЛАНА: Поцепао је.

БЕЛИ: Поцепао? (Ударац. Ударац. Ударац.) Садисти и лудаци!!!

ЛАНА: Шта је са твојим пасошем?

БЕЛИ: Заборави. Снаћи ћемо се некако. Ових дана.

ЛАНА: Милоше.

(Изузетно јаки ударци о цеви.)

МИЛОШ: Јеби га.

(Излазе.)

МИЛОШ: Срџбу ми богињо певај
Ахилеју, Пелеју синца,
злосрећног, што Тројанцима
хиљаде зададе јада.

(Пуцањ споља.)

МИЛОШ: Заборављам основне ствари, без везе. (Крене преко собе. Саплете се о паркет.) Е, и ти дођеш на ред.

(Бесно вади плочице и баца их по соби.

МИЛОШ: А, то ви лупате?

(На другом спрату.)

ЧАСЛАВ: ...на Игману...

(На првом спрату.)

МИЛОШ: Још мало па као у причи. Не познајем никаквог Часлава. Поручићу му. Ако га сретнем. Мада сумњам да ћу га срести, И теби, Браниславе.

ЖАКЛИНА: Бели. Еј, Бели. Је л' може за оне паре да се купи "бе-ем-ве"?

БЕЛИ: Може...

ЧАСЛАВ: ... убили на моје очи.

(Умре.)

БЕЛИ: ...полован.

(Умре.)

МИЛОШ: Још минут. Боже, да ли много тражим? Само минут. Шездесет секунди, Боже. Минут један, дај ми, Господе...

(Пауза.)

МИЛОШ: ...радости.

Н 98

КРАЈ

У крипти, новембра 1997.

Богдан Шпањевић

Драмски писац и сценариста (рођен 1970). Дипломирао на катедри драматургије на Факултету драмских уметности у Београду 1997, где тренутно похађа магистарске студије на одсеку Филмологија и теорија медија. Студирао и Филолошки факултет (Катедра за општу књижевност и теорију књижевности). Током 1996-1997. био члан редакције "Књижевне речи" где је уређивао драмске прилоге у оквиру пројекта "Сто драма до краја века" (оснивач Зоран Стефановић). Радио је као сарадник Редакције програма из културе на РТС (емисије "Колективне сенке" и "Метрополис").

Драма "Наказе" је била његов дипломски рад, а објављена је и на Интернету у Библиотеци савремене српске драме у оквиру "Пројекта Растко -- Библиотеке српске културе на Интернету".

Важнији пројекти: "Бајпас", емисија из културе, учесник Међународног ТВ фестивала у Бијарицу (продукција БК Телеком). Радио-драма "Глас у глави" изведена 1996. у режији Војина Пауновића (Радио Београд); објављена на Интернету у Библиотеци српске драме. Документарни филм "Пут" реализован 1997. у режији Александре Јелић (продукција Б92). У реализацији је научнопопуларна серија "Космос" у режији Владана Здравковића (компјутерска анимација).