Биљана Стајић

Чекајући….

радио-драма

Београд, 2000.

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

Лица:

• Дечак
• Човек
• Старац
• Девојчица
• Жена
• Старица
• Мама

Прва сцена

(Тишина. Чују се кораци. Одзвањају у тишини и празнини.)

ДЕЧАК: Мама…Мама…Мама, мрак је, где си?!

(Отварање и шкрипа врата.)

ДЕЧАК: Мама…Је си ли ту?…Мама…

(Кораци.)

ДЕЧАК: Мама…

(Шкрипа врата, кораци.)

ДЕЧАК: Мама, где си?

(Дечак почиње да плаче.)

ДЕЧАК: Мама. Мама. (Ехо.) Мама!

(Прелаз на следећу сцену)

Друга сцена

(Кораци.)

СТАРИЦА: Добар дан.

СТАРАЦ: …

СТАРИЦА: Видим седите сами…Приметила сам вас и раније.

СТАРАЦ: Први пут вас видим.

СТАРИЦА: (Храпаво.)Не примећујете ви никога. (Прочисти грло.) Увек једете у ћошку.

СТАРАЦ: Моје место.

СТАРИЦА: Ваш цимер?

СТАРАЦ: Нема га.

СТАРИЦА: Видела сам кад су га односили. Као да никада није био жив.

СТАРАЦ: Хоћу да будем сам.

СТАРИЦА: Мислите да неће никога преместити? Овде се увек тражи место више.

СТАРАЦ: Не волим старце.

(Старица се насмеје.)

СТАРИЦА: Али, стари смо.

СТАРИЦА: Не причате ни са ким…?

СТАРАЦ: Вама је досадно. Само се шетате.

СТАРИЦА: Како ви знате?

СТАРАЦ: Откуд ви овде?

СТАРИЦА: У дому?…А не, шетала сам и видела…Волите самоћу.

СТАРАЦ: Нико вам не долази у посету?

СТАРИЦА: Данас не очекујем никога.

СТАРАЦ: Ни јуче вам нико није дошао.

СТАРИЦА: Заборављам, понекад.

СТАРАЦ: Баш сте стари.

СТАРИЦА: Не желите у шетњу?

СТАРАЦ: Рекао сам вам да чекам.

СТАРИЦА: Нисте.

СТАРАЦ: Сенилни сте.

СТАРИЦА: Нисте изашли од јуче из собе. Видела сам.

СТАРАЦ: Ви ме пратите?

СТАРИЦА: Ја шетам. У ствари, чекам пролеће.

СТАРАЦ: Желите са свима да причате.

СТАРИЦА: …Не. Не смета вам да поново дођем?

СТАРАЦ: Колико имате година?

СТАРИЦА: Ја сам жена.

СТАРАЦ: Шетајте. Падаће снег.

СТАРИЦА: Зашто не заливате цвеће?

СТАРАЦ: Ви немате пара за нове папуче?

СТАРИЦА: Волим ове са рупама.

СТАРАЦ: Брзо ћете умрети. На вама се све распада.

СТАРИЦА: Ви се не бојите?

СТАРАЦ: Не. Већина људи се боји смрти, немојте да вам је непријатно.

СТАРИЦА: Не боли вас ништа?

СТАРАЦ: А вас?

СТАРИЦА: Све.

СТАРАЦ: Где највише?

СТАРИЦА: Све. Свуда. Не могу да одредим. Старим.

СТАРАЦ: Уплашили сте се.

СТАРИЦА: Нисам болесна само...Изгледа да сам стара.

СТАРАЦ: Шетајте.

СТАРИЦА: А ви?

СТАРАЦ: Чекам.

СТАРИЦА: Бојите се да вас тај неће пронаћи? Ево, ја ћу седети овде и ако неко дође…

СТАРАЦ: Не, не, не…

СТАРИЦА: Ви ми не верујете?

СТАРАЦ: Кад види да ме нема неће чекати. Никада није чекала.

СТАРИЦА: Жена? Ћерка? Сачекаће. Оне воле своје очеве. Моја ћерка је више волела мог супруга. Мене ретко кад посети. Не љутим се.

СТАРАЦ: Она неће чекати. Можда ће доћи.

СТАРИЦА: Седите онда. Ако дође вредело је.

СТАРАЦ: Ако не дође, ја ћу је чекати. Увек сам је чекао.

СТАРИЦА: Ви је много волите. Имате само њу?

СТАРАЦ: Ја сам стрпљив. Увек ми је говорила: Немој да си нестрпљив!

СТАРИЦА: Опасница. Сад она вама може да наређује.

СТАРАЦ: (Мало у страху.) Ако скупи косу?…Ја волим кад је распусти, а она мирише. Тада не изгледа тако строго. Последњи пут је имала црну косу. Ја волим жуту. Тако је нежна онда.

СТАРИЦА: Можда ће носити капу. Данас ће падати снег.

СТАРАЦ: Ја знам да је нежна.

СТАРИЦА: Да ли је удата?

СТАРАЦ: Њега никада нисам волео. Он је груб. Она је постала груба због њега!

СТАРИЦА: Воли вас сигурно.

СТАРАЦ: (Непријатељски.) Како ви знате?!

СТАРИЦА: Причате само о њој. Она то сигурно зна. И воли вас.

СТАРАЦ: Никада ми није рекла.

СТАРИЦА: Људи зазиру…

СТАРАЦ: Неколико пута је показала… Мислим да сам то само измаштао. Па помислио да осећам. Верујем да ће доћи.

СТАРИЦА: Ви не волите зиму?

СТАРАЦ: Био сам болешљив и никада се нисам грудвао. Нисам ни излазио из куће кад би захладило. Она је увек правдала изостанке. У разреду су ме звали трут и то зато што сам био незграпан у оној свој одећи што ми је облачила. А у ствари сам био мршавко.

СТАРИЦА: Ваша мајка?

СТАРАЦ: Мршавко. Ћутолог. Тако су ме звали, а нису знали…Нису знали да ми је глава пуна прича. И да причам. И да причам много…Сам са собом. А хтео сам са њом.

СТАРИЦА: Ваша мајка?

СТАРАЦ: Она.

СТАРИЦА: Волели сте је?

СТАРАЦ: Доћи ће, знам.

СТАРИЦА: (Изненађено.)Ваша мајка је жива?!

СТАРАЦ: Она и он су много путовали. Ја сам остајао са неком женом која ме је чувала и причала ми досадне приче… А ја им не би сметао. Не би сигурно! Не знам зашто ме нису водили.

СТАРИЦА: Где она сад живи? Сигурно је врло стара.

СТАРАЦ: Тад сам почео да читам и да памтим све те приче. Замишљао сам их у глави а неке и мало измишљао. Историја је једна велика прича. И нисам волео те играчке које су доносили. Ја сам хтео да се играм с њом. Њему никада нисам рекао тата, иако он јесте мој... отац. И када би мама рекла, иди реци тати, или однеси тати… или када би требало да га дозовем и викнем: Тата!, ја сам прилазио полако, никада нисам трчао, и увек сам му говорио ти, или сам ћутао и увек ми је било хладно, хладно и кад сам био мали трут било ми је хладно, али тада нисам знао зашто. Само бих се следио. Сад знам. Био је хладан, хладан.

(Пауза.)

СТАРАЦ: А играчке сам закопавао у дворишту. У земљу.

СТАРИЦА: И?

СТАРАЦ: Кад је она то открила добио сам батине. Одмах сам се расплакао али како ме је тукла све више и више ја сам престао да плачем, и више нисам плакао. Уопште нисам плакао. И више ми никада није доносила играчке. А ја је нисам питао. Тада сам већ читао и памтио приче…О Цезару, о …Нап…олеону…(дуне) заборавио сам. Не сећам се. Како сам заборавио?

СТАРИЦА: А она може да се брине о себи?

СТАРАЦ: Увек су мушкарци били око ње. Била је јако лепа. А она се досађивала. Видео сам да преврће очима. Видео сам. То могу да раде само лепе жене. И увек јој је било опроштено. Сви ти мушкарци су поново долазили.

СТАРИЦА: А ваш отац?

СТАРАЦ: Он је ћутљив. Не волим га.

СТАРИЦА: (Изненађено.) И он је жив?!… Зато се ви не бојите…Моји обоје су умрли до своје седамдесете. Ја сам на добитку, и чекам.

СТАРАЦ: Никад ме није ударио. Само је ћутао и гледао. Не волим људе са ситним очима. Али њега нема. Никад га није ни било. Можда је и умро. Не знам.

СТАРИЦА: Ја чекам пролеће. Волим…Све је…јој…некако…Живот! …Ако…Не, не…Видите, старост. Па се збуним. Али…Ако треба да умрем…Некако живот…У пролеће! …(Весело, збуњено.) Зашто нисте појели компот?

СТАРАЦ: То што сте рекли, тако је бљутаво.

СТАРИЦА: Хоћете шећера?

СТАРАЦ: Сад ће она.

СТАРИЦА: Ја не смем слатко.

СТАРАЦ: Она зими обуче бунду. Тамно смеђу. На једном месту је рупа. То сам ја почупао длаке. Добио сам батина.

СТАРИЦА: И треба. Бунда је бунда.

СТАРАЦ: Не знам.

(Пауза.)

СТАРИЦА: Ја ћу ипак да прошетам…Падаће снег.

(Кораци.)

СТАРАЦ: (Гласно.) Оставите отворена врата.

СТАРИЦА: Да вам сачувам место за вечером?

СТАРАЦ: Не затварајте, ако ме не види, отићи ће…Хеј, упалите светло! Не волим мрак. Неће ме видети.

(Прелаз на следећу сцену)

Трећа сцена

(У другом плану је жамор и тиха музика.)

МАМА: Докле ћеш је одвезивати?! Шта сам ја рекла?!

ДЕЧАК: Мама, смета ми. Стеже ме.

МАМА: Машна мора да стоји ту! Је л' ти јасно!.. Ако је још једном одвежеш идемо кући и мама неће плесати! Ти нећеш да мама плеше? Не даш?

ДЕЧАК: Нећу више. Тако си лепа.

(Женски кораци, потпетице, удаљавају се. Чују се мали кораци који се приближавају плану где девојчица пева мелодију без речи, све су ближе и ближе. Девојчица док не говори пева.)

ДЕЧАК: Ко си ти?

ДЕВОЈЧИЦА: Жуља ме ципела.

ДЕЧАК: Ходаћеш боса? Испрљаћеш чарапе.

ДЕВОЈЧИЦА: Смешна ти је та машна.

ДЕЧАК: Мени се баш свиђа.

ДЕВОЈЧИЦА: Ја сам своју изгубила.

ДЕЧАК: Кад си глупа.

ДЕВОЈЧИЦА: А ти лажеш! Видела сам како си је стално одвезивао и како те мама грди. Видела сам. Не лажи!

ДЕЧАК: Ја сам то намерно. А машна ми се баш свиђа. И мене мама никад не грди.

(Пауза)

ДЕВОЈЧИЦА: Мене тата и туче.

ДЕЧАК: Кад ниси добра.

ДЕВОЈЧИЦА: Што се ти не изујеш?

ДЕЧАК: Имам нове ципеле…Видиш? Шпицасте. Као Луј 14.

ДЕВОЈЧИЦА: Ја ћу сад намерно да подерем чарапе.

ДЕЧАК: Сигурно ће те истући.

ДЕВОЈЧИЦА: Али тек кад дођемо кући. Сад не сме. Сад ме само љуби. И мази. Има много људи.

(Девојчица пева.)

ДЕВОЈЧИЦА: А што ти не почнеш да се дереш и не бациш ту машну? И изгазиш је. Овако. (Чује се топот ногу) Овде ти ништа не може. Има много људи.

ДЕЧАК: …Рекао сам да ми се машна свиђа!

ДЕВОЈЧИЦА: Ти си досадан.

ДЕЧАК: А где је твоја мама?…Не знаш?

ДЕЧАК: А знаш ли да моја мама никад неће умрети?

(Пауза.)

ДЕВОЈЧИЦА: Шта је то умрети?

(Прелаз на следећу сцену.)

Четврта сцена

СТАРАЦ: Зашто гасите светло?!

СТАРИЦА: Мислила сам да спавате.

СТАРАЦ: Не, ја само…

СТАРИЦА: Није долазила?

СТАРАЦ: Ја, нисам спавао, само сам затворио очи и…(У страху.) Шта ако је долазила?

СТАРИЦА: Пробудила би вас.

СТАРАЦ: Не. Видела је да спавам и отишла је.(Себи.) Будало!

СТАРИЦА: Можда ипак није. А можда ће сутра доћи.

СТАРАЦ: Знам. Знам да је долазила а ја сам имао склопљене очи. Помислила је да не желим да је видим, да желим да оде, да се само правим да спавам. (себи) Будало! Мислиће да сам намерно! А ја сам се само једном давно правио да спавам кад је она ушла у собу. Само једном! Онда сам био стварно љут јер је отишла без поздрава на пут. После сам јој признао да сам био будан. А сад… Сад сам стварно заспао.

СТАРИЦА: Доћи ће она поново.

СТАРАЦ: Неће! Знам је. Ја сам увек први долазио да се извиним, она никад. И кад нисам био крив. Она неће прва. Никад!

СТАРИЦА: Можемо питати да ли је неко видео.

СТАРАЦ: Нећу да питам никога! Знам! А и она је таква да уђе и да је нико не види. Увек је ходала као сенка. Кад је хтела да је сви виде била је већа од свих, Клеопатра, а кад је хтела да промакне погледима постајала је сенка. Неприметна…Нико је не би видео. Она не би дозволила да је неко види и да ми каже да је била. Хоће да мислим да неће да дође. Она ме мучи. Мучи ме!

СТАРИЦА: Треба да легнете. Нисте ни вечерали?

СТАРАЦ: Сад мисли да је победила... Чекаћу је сутра. И нећу заспати. Чекаћу је. Више никада нећу заспати.

(Звук нестајања гласа у тунелу.)

(Прелаз на следећу сцену)

Пета сцена

(У другом плану се чују аутомобили који пролазе, спорадично звук аутомобилских сирена, спорадично шкрипа кочница.)

ЧОВЕК: (Крик.) Не остављај ме!

(Чује се трк и ход на потпетицама. Судар двоје људи. Мук. У другом плану је мук.)

ЧОВЕК: Где си?

ЖЕНА: Тражите некога?

ЧОВЕК: Где је?! Где је нестала?!

ЖЕНА: Овде нема никога.

ЧОВЕК: Била је ту! Сад је зашла за угао!

ЖЕНА: Никога нисам видела.

ЧОВЕК: Опет је побегла! Сенка! Морам да је нађем!

ЖЕНА: То је слепа улица.

(Чује се трк.)

ЧОВЕК: Како?! Где је?! (Продере се.) Где си?!!!

(Човеково убрзано дисање.)

ЖЕНА: Ви плачете?

ЧОВЕК: Знам да је била ту…Знам…

ЖЕНА: Тамо нема ништа. Зидови. Ја сам ту паркирала. Није било никога.

ЧОВЕК: Сакрила се у ваш аутомобил?! Који је ваш?!

ЖЕНА: Не будите смешни…Извините…А кога тражите? Жену?

ЧОВЕК: Сад је била ту. Није хтела да прича са мном. Окренула се. Знала је да ћу да кренем за њом. И сад је нема.

ЖЕНА: Можда је отишла на другу страну.

ЧОВЕК: Увек то уради. А зна да ћу кренути за њом.

ЖЕНА: Хоћете ли марамицу?

ЧОВЕК: Имате тако звонак глас…Не плачем. Ја…Бесан сам.

ЖЕНА: Вратиће се.

ЧОВЕК: Ви је не познајете. (У нади.) Познајете је?!

ЖЕНА: Не. Не знам кога тражите. Не познајем вас.

ЧОВЕК: Нема везе.

(Кораци.)

ЧОВЕК: Људи се не познају. А толико је времена прошло, и долази… Толико људи. Толико великих људи. Толико прича.

ЖЕНА: Куда идете?

(Кораци. Стану.)

ЧОВЕК: …Не знам.

ЖЕНА: Пуно среће.

(Пауза.)

ЖЕНА: Да је нађете. Ту што тражите.

(Кораци.)

ЖЕНА: (Гласно, из првог плана.) Мора да сазна.

(Кораци.)

ЖЕНА: (Гласно.)Да вам значи! Женама то морате понављати.

(Станка.)

ЧОВЕК: (Из другог плана.) Пронаћи ће она мене. Кад то она буде хтела.

(Кораци у другом плану.)

ЧОВЕК: (Из другог плана.) Ја само не волим кад ме напушташ.

(Прелаз на следећу сцену.)

Шеста сцена

СТАРИЦА: Ви сте били леп човек. Још сте, али кад човек остари некако не доликује да се каже да је леп. Ипак ми трунемо. Лепота цвета а кад нешто сахне близу је краја. Смрт није лепа.

СТАРАЦ: Ви?

СТАРИЦА: Дошла сам да проверим да ли сте на месту, да се нисте можда успавали. Она може да дође.

СТАРАЦ: Ишао бих до тоалета.

СТАРИЦА: Идите.

СТАРАЦ: (Прекида је.) Нећу. Данас не мрдам одавде. Данас се неће извући.

СТАРИЦА: Ја ћу стражарити. Ви тркн…

СТАРАЦ: Не! Не мрдам одавде.

СТАРИЦА: Па како ћете? Не можете трпети. То није здраво.

СТАРАЦ: Ако дође сувише касно и види ме наљутиће се, рећи ће да сам смрдљивко, може и замахнути да ме удари. Мисли да ја то намерно радим. А не, ја то само у сну. Ипак, рећи ћу вам (Шапне.): Једном сам из ината. Да види да и ја постојим.

(Старица се смеје.)

СТАРИЦА: Никада се нисам инатила.

СТАРАЦ:… Јесам! Због ње. Није ме примећивала.

СТАРИЦА: Нећете да одете?

СТАРАЦ: Не.

СТАРИЦА: Једна жена је ноћас умрла.

СТАРАЦ: Жена? Која жена?

СТАРИЦА: Видела сам је пар пута. Увек је лежала у кревету.

СТАРАЦ: Ааа… Можда од досаде.

СТАРИЦА: Молим?

СТАРАЦ: Можда је умрла од досаде.

СТАРИЦА: Ви се шалите. Ово није било смешно.

СТАРАЦ: Извините, ја сам заборавио да се ви бојите смрти.

(Пауза.)

СТАРИЦА: У сну. Лепа смрт…Само, кад су је односили ја сам вирнула унутра и…знате, она уопште није личила на жену…то је, у ствари, личило на једну велику кост обмотану кожом…мало чворновату…Тако некако…

СТАРАЦ: Не бојте се.

СТАРИЦА: Хвала вам.

СТАРАЦ: Волите да подилазите људима?

СТАРИЦА: Пре сам с нелагодом причала о смрти.

СТАРАЦ: Да она умре ја више не бих живео.

СТАРИЦА: Ја бих још једном да узберем цвеће. У пролеће...А ви варате...

СТАРАЦ: Откуд ви знате? Па ви се бојите смрти, ви не смете ни да размишљате…Ја нисам страшљивац, ја чекам!... Груб сам.

СТАРИЦА: …Нека.

СТАРАЦ: Биће. Доћи ће.

СТАРИЦА: Молим?

СТАРАЦ: Она.

СТАРИЦА: …Смрт?

СТАРАЦ: И она.

СТАРИЦА: Данас сте ћутљиви.

СТАРАЦ: Нећу више ни толико...

СТАРИЦА: Зашто?

СТАРАЦ: Имам њој нешто да кажем.

СТАРИЦА: Важно?

СТАРАЦ: У ствари, ћутаћу. Ништа јој нећу рећи. Ни реч.

СТАРИЦА: Мислите? А кад дође…

СТАРАЦ: Нек мисли зашто ћутим.

СТАРИЦА: Може да се наљути па оде.

СТАРАЦ: Биће јој чудно. Неће отићи.

СТАРИЦА: Она ће причати?

СТАРАЦ: Копкаће је. Она не воли кад не зна…А ја ћу ћутати.

СТАРИЦА: И?

СТАРАЦ: Нервираће се. Али то неће показати. Нема везе. Ја ћу знати да се нервира. И показаћу јој. Знаће и она да ја знам.

СТАРИЦА: Нећете издржати.

СТАРАЦ: Ја? Ви ме не познајете.

СТАРИЦА: Ви сте чудни.

(Пауза.)

СТАРИЦА: О чему сад размишљате?

(Пауза.)

СТАРИЦА: Ћутите?

(Пауза.)

СТАРИЦА: Ћутите.

(Прелаз на следећу сцену)

Седма сцена

ДЕЧАК: (Умилно.) Изволи. То сам набрао за тебе. Узми. За тебе. На једном посебном месту где је цвеће најлепше. А, то је тајна. Не смем да ти кажем. Знам да нема тајни али не смем да ти кажем, ти ћеш рећи њему, а он може да исприча некоме и онда ће сви ићи тамо да ти беру цвеће. Нећу. Нек они пронађу неко друго место. Немој да се љутиш! Зашто ти се не свиђа?! Било је и плавих али ја знам да ти волиш црвене. Ја сам мислио да ћу те обрадовати. Увек нешто погрешно! Увек! Идем да ти наберем плаве. Не, ја хоћу да ти донесем плаве и да будеш срећна. Мама, ја нећу сад да идем тамо, хоћу да ти наберем цвеће! (Плаче.) Нећу у госте, тамо сам увек сам, нећу да идем! Хоћу да причам с тобом! Хоћу онда да причам сам са собом! Нек мисле да сам луд! Има толико прича, толико прича! Па нек сам луд! Немој мама, молим те, нећу у ћошак! Нећу више, само немој у ћошак! Немој њему, ево, ићи ћу и ћутаћу, немој рећи њему, ево идем у ћошак! Немој рећи…тати!!!

(Дечаков плач. Врата собе се отварају. Плач. Звуци потпетица.)

МАМА: Зашто плачеш?

(Плач полако јењава.)

МАМА: Зашто плачеш? Да видим…

(Плач престаје.)

ДЕЧАК: (Умилно.) Изволи. То сам набрао за тебе.

(Пауза.)

ДЕЧАК: Узми.

(Пауза.)

ДЕЧАК: За тебе.

МАМА: Где си то набрао?

ДЕЧАК: На једном посебном месту где је цвеће најлепше.

МАМА: Где је то?

ДЕЧАК: А, то је тајна.

(Текст из претходног дечаковог монолога се убрзава, дечакове и мамине реплике се испреплићу све више и више и стварају нејасну буку која ескалира на крају у плач у еху.)

(Прелаз на следећу сцену)

Осма сцена

(Старчев смех.)

СТАРАЦ: Видим вас. Вири вам сукња. Уђите.

(Пауза.)

СТАРАЦ: Знам да сте ту. Уђите.

(Пауза. Старичин стидљив смех.)

СТАРИЦА: Само сам…

СТАРАЦ: Дошли сте да ме проверавате.

СТАРИЦА: Нисам. Ја…

СТАРАЦ: Рекао сам вам да више никад нећу заспати?…И ви не верујете.

СТАРИЦА: Ма, ја сам била у пролазу. Није дошла?

СТАРАЦ: Ви нисте веровали!

СТАРИЦА: Ја бих вас пробудила. Знам да би вам било жао да преспавате. Сан превари.

СТАРАЦ: Ја знам зашто ви не спавате...

СТАРИЦА: Зашто?

СТАРАЦ: Знате.

СТАРИЦА: Ја не чекам. Ја немам никога.

СТАРАЦ: Вас може да изненади на спавању.

СТАРИЦА: Имам лак сан.

СТАРАЦ: Зато што се бојите. Да заспите. Јер ко зна...

СТАРИЦА: Ааа, сад знам на шта мислите...

СТАРАЦ: Ни ја не смем да заспим, јер шта ако дође?

(Пауза.)

СТАРИЦА: Ја сад идем у шетњу.

СТАРАЦ: Али...ако вас изненади вама не остаје више ништа, а мени, мени остаје следећи дан да је чекам. И следећи. И следећи. Док не дође.

СТАРИЦА: Безобразни сте, али ја се не љутим…(шапуће) Не бојим се више…толико.

СТАРАЦ: Рекли сте за ону жену да је имала лепу смрт.

СТАРИЦА: Ви причате једно те исто!

СТАРАЦ: Станите! Немојте! Не желим да вас отерам. Ми обоје чекамо. Доћи ће. Обе.

СТАРИЦА:...Волела бих да је видим. Вашу мајку.

СТАРАЦ: Само да дође.

СТАРИЦА:…Да.

СТАРАЦ: Знате, ја још од јутрос трпим…

СТАРИЦА: (Изненади се.) Није ваљда…?…Па хоћете…

СТАРАЦ: Не. Рекао сам вам. Ако ускоро дође…, а ако закасни, па нисам једном био смрдљивко.

СТАРИЦА: Могу да питам да вам донесем ношу, па овде…?

СТАРАЦ: Не. Баш да видим хоће ли доћи на време.

СТАРИЦА: Уморила сам се.

СТАРАЦ: Шетали сте по снегу?

СТАРИЦА:Да удахнем свежег ваздуха. Пресеца дах.

СТАРАЦ: Веје.

СТАРИЦА: Где видите?

СТАРАЦ: Погледајте.

СТАРИЦА: Уморни сте, данас још нисте одспавали.

СТАРАЦ: Нисам ваљда луд, или слеп?!

СТАРИЦА: Неее…Ви сте сигурно били, то вас никада нисам питала, али сигурно сте били неки…професор?

СТАРАЦ: …Причао сам приче. Историја је једна велика прича.

СТАРИЦА: Знала сам! Професор! Зашто ћутите? Ви сте скромни! Професор историје!

СТАРАЦ: Све сам заборавио.

СТАРИЦА: Немојте. Реците. Сигурно имате неку причу. Да убрза…

СТАРАЦ: Заборавио сам. Све сам заборавио…Датуме, места, револуције, имена…Ништа. Ничег се не сећам. Празно. А можда могу нешто да измислим…?

СТАРИЦА: То није могуће. Ви не желите да причате. Добро.

(Старац дуне.)

СТАРАЦ: Питајте ме нешто, можда се сетим.

СТАРИЦА: Да ли је истина да су некада жене биле...То сам негде чула...?

СТАРАЦ: Шта?

СТАРИЦА: Заборавила сам.

СТАРАЦ: Ја се ничега не сећам.

(Прелаз на следећу сцену)

Девета сцена

(У другом плану се чује сирена локомотиве и жагор људи, ход. Звуци полако ишчезавају тако да је у једном тренутку мук и чује се само говор човека и жене.)

ЧОВЕК: Да вам помогнем?

ЖЕНА: Није тешка.

ЧОВЕК: Али та торба је превелика!

ЖЕНА: Навикла сам.

ЧОВЕК: Често путујете?

ЖЕНА: Ах, далеке земље…

ЧОВЕК: Сами сте?

ЖЕНА: Увек се нађе неко.

ЧОВЕК: Не плашите се непознатих…?

ЖЕНА: Ја волим људе.

ЧОВЕК: Пријатни сте.

ЖЕНА: Хвала.

ЧОВЕК: А да вам ипак понесем?

ЖЕНА: Рекла сам вам…

ЧОВЕК: Опростите. Нећу да будем наметљив.

ЖЕНА: А ви чекате некога?

ЧОВЕК: Ја?…Зашто то питате? Види се?

ЖЕНА: Видим да не путујете.

ЧОВЕК: То што не носим торбу не значи да…У праву сте. Чекам.

ЖЕНА: Следећи воз стиже тек ујутру. Знам напамет ред вожње. Ја путујем.

ЧОВЕК: Морао сам да вам приђем.

ЖЕНА: Лепа сам?

ЧОВЕК: …Имате нежне руке….и леп врат.

ЖЕНА: Баш то најбрже стари. Зато се трудим. Суђе никад не перем.

ЧОВЕК: Имате некога?

ЖЕНА: Немам суђе. Никад не једем код куће. Ја у ствари немам кућу.

ЧОВЕК:…Да ли ви мене познајете?

ЖЕНА: Први пут вас видим. Ја све видим први пут.

ЧОВЕК: Да, ви стално путујете.

ЖЕНА: Нисте ми одговорили…

ЧОВЕК: Шта то?

ЖЕНА: Кога чекате?

ЧОВЕК: Нисте ме питали.

ЖЕНА: Нисам? Ево сад ћу…

ЧОВЕК: Једну жену.

ЖЕНА: И није вас срамота да мене замајавате? Ви сте бестидни.

(Жена се грлено смеје.)

ЧОВЕК: Тако сте пуни духа. Срећни сте?

ЖЕНА: Паа…Није вас срамота! (Смеје се, опрезно.) То је крајње лично питање.

ЧОВЕК: Излетело ми је. Нећу да будем наметљив. Делујете смирено.

ЖЕНА: Рећи ћу вам, ионако вас видим први пут.

ЧОВЕК: А то значи и последњи…

ЖЕНА: Онда морам даље.

ЧОВЕК: Бежите?

ЖЕНА:…Не више.

ЧОВЕК: Бежали сте?

ЖЕНА: Јесам. Јесам, јесам.

ЧОВЕК: Па реците ми…

ЖЕНА: Пронашла сам… је.

ЧОВЕК: Кога? И ви сте је тражили?

ЖЕНА: Јесам. Више не бежим. У ствари, она ме прати.

ЧОВЕК: Ви имате тајну?

ЖЕНА: Не. Не и не! Нисам тајанствена, немам тајну. То што ћутим не значи да имам тајну. Људи ћуте јер немају шта да кажу. Да! Не дајте да вас преваре.

ЧОВЕК: Немам текста.

ЖЕНА: Па ћутите. Ћутите! Зар је то тако страшно? …Аа, ви сте несигурни као неки… дечак? У праву сам?

ЧОВЕК: Нисте.

ЖЕНА: Лагање је слабост, а ви хоћете да будете јак мушкарац. Не може...Не.

ЧОВЕК: Шта је то јак мушкарац?

ЖЕНА: Ви мене питате...а, не вреди причати.

ЧОВЕК: Не. Реците ми. Занима ме…Не знам.

ЖЕНА: А та жена коју чекате, лепа је?

ЧОВЕК: Најлепша. Не љутите се.

ЖЕНА: И волите је?

(Пауза.)

ЖЕНА: Што сте зинули?…Знала сам. Кад треба да се одговори кратко са да или не, ви заћутите. Ви сте онај тип човека који на свако питање одговара дугим објашњењем, и на крају никад и не каже да или не, него само прича, прича, прича…А иза тога …ништа. Ха?…Да или не? Знала сам. Ви сте дилетант. Морам да кренем.

ЧОВЕК: Није истина! Није то. Ви нешто друго знате. Реците ми! Морате ми рећи.

ЖЕНА: Шта, мили?

ЧОВЕК: Шта је то јак мушкарац, шта то… знате, знате нешто што ја не знам, … Кога сте пронашли?

ЖЕНА: Три жеље…?

ЧОВЕК: Реците…

ЖЕНА: Нисте били довољно вешти.

ЧОВЕК: Реците! Немојте и ви да ме мучите.

ЖЕНА: Она ће све да вам каже. Ја не смем...(Смех.) Могу бити кажњена.

ЧОВЕК: Али реците…

ЖЕНА: Па ви сте очајни.

ЧОВЕК: Шта је то јак мушкарац, шта то знате и…

ЖЕНА: Не може све. Не може све!

(Пауза.)

ЖЕНА: Једно. Изаберите.

ЧОВЕК: Мучите ме.

ЖЕНА: Ви то волите.

ЧОВЕК: Добро…

(Пауза.)

ЖЕНА: А сад не знате шта? Журим.

ЧОВЕК: …Где журите?

ЖЕНА: То? Ја идем у…

ЧОВЕК: (Прекида је.) То није питање, не! То…

ЖЕНА: Сад ме збуњујете! Шта ви хоћете?!

ЧОВЕК: Шта је то јак мушкарац, шта ви…Не. Не знам! Тренутак!

(Мала пауза.)

ЧОВЕК: (Очајно.) Не знам! Не знам шта да вас питам!

ЖЕНА: Боље. Тако је боље. То значи да ви све желите да сазнате. А боље је овако. Нећете знати ништа.

ЧОВЕК: …Ви…Ох, идите…

ЖЕНА: …Хтела сам да помогнем.

ЧОВЕК: Идите. Идите!

(Чују се кораци потпетица који се удаљавају. Затим човеково мумлање и стењање.)

ЖЕНА: (Из другог плана.): Немоћан мушкарац…није јак мушкарац. (Смех.)

ЧОВЕК: (Гласно, с надом.)Хоће ли доћи?

(Кораци потпетица у другом плану.)

ЧОВЕК: (Гласно.) Хоће ли доћи?!

(Кораци потпетица у другом плану, губе се…)

ЧОВЕК: (Урла.): Имам право на једно питање!

(Потпетице, губе се. Човеков урлик немоћи.)

(Прелаз на...

Као међуигра)

СТАРАЦ: Некултурни сте. И стари притом! Свуда забадате ваш нос, и имате право да ме питате да ли ће доћи?

ЧОВЕК: Ове фотеље су удобне, а и кафа је најбоља у граду.

ДЕЧАК: Што ти имаш ружне ноге…

(Старица почиње да се смеје, храпаво, старачки.)

ЖЕНА: (Звонко.) Ти си идеалиста!

ДЕВОЈЧИЦА: Шта им фали?

СТАРАЦ: Немојте се смејати, немате зубе.

ЧОВЕК: Данас си лепша него икада.

ДЕЧАК: Немој више играти ластиш. Бићеш набијена.

(Старица се смеје па нагло престане.)

СТАРИЦА: Имам права да се смејем.

ЖЕНА: Прескочи.

(Чује се скакутање. Траје неколико секунди.)

ДЕВОЈЧИЦА: Ја волим ластиш.

СТАРАЦ: Фрфљате!

ЧОВЕК: Мали поклон за тебе.

ДЕЧАК: И длаке су почеле да ти расту.

СТАРИЦА: Жуља ме протеза, нећу више да је носим. Бацићу је.

ЖЕНА:Ниси ме позвао да би ћутали…?

ДЕВОЈЧИЦА: Па шта? Помери се.

СТАРАЦ: Нећете моћи да једете.

(Мушкарац се насмеје.)

МУШКАРАЦ: Мени је довољно да те гледам.

(Чује се скакање. Ударац ногом.)

ДЕЧАК: Глупачо…

СТАРИЦА: Морам да смршам.

ЖЕНА:…А ти си некако остарио.

ДЕВОЈЧИЦА: Макни ногу.

СТАРАЦ: Ви никада нисте били витки. Види се. Ви сте једна врећа!

ЧОВЕК: Не свиђам ти се?

ДЕЧАК: Нећеш се више овде играти.

СТАРИЦА: Бацићу је у шољу и пустити воду да оде заувек.

ЖЕНА: Кријеш нешто....?

ДЕВОЈЧИЦА: Зваћу маму.

СТАРАЦ: Крезубост уопште не мора бити гадна.

ЧОВЕК: Волим те.

ДЕЧАК: Исећи ћу ти ластиш. Имам нож.

СТАРИЦА: Нисам ја баба!

ЖЕНА: Мање него пре.

ДЕВОЈЧИЦА: Пусти ме да се играм.

СТАРАЦ:Она може значити један нови почетак, једну наду да ће вам зуби поново израсти.

ЧОВЕК: Волим те још више.

ДЕЧАК:Је си ли чула шта сам ти рекао, дрољо?

(Старица се захихоће.)

СТАРИЦА: Па ви верујете у живот!

(Чује се пљесак.)

ЖЕНА: А сад?

ДЕВОЈЧИЦА: (Виче.): Мама! Мама!

СТАРАЦ: Сетите се деце. Она су на почетку крезуба.

ЧОВЕК: Још више.

ДЕЧАК: Ти немаш маму.

СТАРИЦА: Можда сте у праву.

(Пљесак. Пљесак. Пљесак.)

ЖЕНА: А сад?

ДЕВОЈЧИЦА: (Виче.) Мама! Мама!

(Старац се насмеје иронично.)

СТАРАЦ: Ви сте глупи. Спремни сте да поверујете у све!

ЧОВЕК: Волим те! Још више те волим!

ДЕЧАК: Што се дереш? Нико те неће чути!

СТАРИЦА: Видим. И вама фали зуб.

ЖЕНА: Ти си луд…Ти си луд и не лажеш.

ДЕВОЈЧИЦА: Ено моје маме!

СТАРАЦ: Насели сте!

ЧОВЕК: Зацрвенела си се.

ДЕЧАК: Како си јадна!

СТАРИЦА: Преварант!

ЖЕНА: А ја тебе не волим. И досадан си. Знаш да те не волим и поново долазиш…

ДЕВОЈЧИЦА: А ти? Ти је немаш! Твоја мама никад није ту! Ти си сам! Ти си увек сам!

СТАРАЦ: Изађите.

ЧОВЕК: Имаш велики нос...

ДЕЧАК: Лажљивице.

СТАРИЦА: Збогом.

ЖЕНА: Нећеш да ме испратиш? (Смех.) ...Шалила сам се.

ДЕВОЈЧИЦА: Не сеци то!

СТАРАЦ: Да.

ЧОВЕК: Сачекаћу рачун.

ДЕЧАК: Мама ти није помогла.

(Кораци у папучама одлазе у други план. Кораци потпетица одлазе у други план.)

ДЕВОЈЧИЦА: (Прво плачно, па бесно, па кроз смех, ехо.): Ти немаш маму, ти немаш маму, ти немаш маму…(Ехо.)

Десета сцена

СТАРИЦА: Зашто ме тако гледате? Не свиђам вам се?

СТАРАЦ: Зашто сте обули штикле?

СТАРИЦА: Какво је то питање? Ја сам жена.

(Старац се иронично насмеје.)

СТАРАЦ: Ви желите да будете жена. То је велика разлика…Али… није то. То сте намерно урадили. Зашто сте обули сандале са том штиклом? Напољу пада снег!

СТАРИЦА: Хоћу да још једном…

СТАРАЦ: Не лажите!

СТАРИЦА: Непријатни сте.

СТАРАЦ: Искористили сте ме!

СТАРИЦА: Зашто?

СТАРАЦ: Долазили сте овамо сваки дан да би слушали о њој. И сад, шта сад желите?! Да будете као…О боже, ви сте скренули с памети! Ви, ви нисте нормални. Скидајте те штикле!

СТАРИЦА: Не знам кад ће пролеће…А ја чекам… пролеће, па баш сам данас пожелела да обујем сандалице јер… ко зна кад ће пролеће, а ја бих хтела да их још једном осетим на нози, да стојим на потпетицама и будем мало виша и онда све некако… треперим, подрхтавам од среће. Знате, бити жена… Ах, било је лепо.

СТАРАЦ: А ви сте зли!

СТАРИЦА: Нећу више долазити.

СТАРАЦ: Ви сте једна баба!!! Баба!!!

СТАРИЦА: Ја ћу данас бити жена. Цео дан.

СТАРАЦ: Ви никада не можете бити она! Шта ће вам те штикле?!

(Чује се степовање на потпетицама.)

СТАРАЦ: Прекините! Прекините с тим!

(Степовање се наставља.)

СТАРАЦ: (Запомаже.) Нее! Нее!

(Степовање.)

СТАРАЦ: Зачепићу уши!

(Степовање.)

СТАРИЦА: Неће вам помоћи. Ја сам изврстан играч.

СТАРАЦ: (Претећи.) Зваћу…

(Степовање престаје.)

СТАРИЦА: Кога? Немате кога да зовете. А она неће доћи.

(Степовање се наставља.)

СТАРАЦ: Зваћу да вас однесу у лудницу! Ви сте једна луда баба!

(Старица почиње уз игру да мрмља неку мелодију. Све гласније и гласније.)

СТАРАЦ: Мислите да ћу да полудим! То хоћете!

(Старичино мрмљање надглашава старчеве речи.)

СТАРАЦ: Напоље! Напоље из собе!

(Мрмљање мелодије све гласније, неколико секунди само се то чује.)

СТАРАЦ: Она! Све време се претварала! То је ипак она!

(Чује се шкрипа столице.)

СТАРАЦ: То си ти! Само ти можеш тако…Ти?

(Степовање, мрмљање прелазе у други план.)

СТАРАЦ: Кад сам глуп! Од самог почетка…

(Мрмљање у другом плану.)

СТАРАЦ: Знао сам да ћеш доћи! Чекао сам те…

(Степовање и мрмљање у другом плану. Кораци иду ка другом плану.)

СТАРАЦ: Стани! Стани мало.

(Мрмљање и степовање. Све даље и даље.)

СТАРАЦ: (У другом плану). Знао сам…Знао сам…

(Мрмљање и степовање. Одједном престану.)

(Први план.)

СТАРАЦ: Сад те препознајем.

СТАРИЦА: Извините?

СТАРАЦ: Ти си. Знам. То си ти. Не можеш да ме превариш.

(Старица одахне.)

СТАРИЦА: Доста је и ово. Како је само мало потребно за срећу.

СТАРАЦ: Где ћеш?

СТАРИЦА: Да обујем папуче. Па ћу да седнем, видећу, чекаћу. А пролеће и ако не стигне…Ех, да сам млада. Нема везе. Лепо је било.

СТАРАЦ: Ти немаш папуче. Ти мрзиш папуче!

СТАРИЦА: Пустите ме. Уморила сам се.

СТАРАЦ: Немој више да се претвараш! Знам да си то ти и немој да ми причаш о папучама!!! О папучама!!! О некаквим папучама!!! Ти немаш папуче ти…

СТАРИЦА: (Гласно.) Зваћу некога. Не стежите ми руку!

СТАРАЦ: …Опрости. Дођи да седнемо. Имам да ти кажем.

СТАРИЦА: После ћу доћи.

СТАРАЦ: Нећеш. Знам да нећеш.

СТАРИЦА: Долазим сваки дан. Знате, побогу.

СТАРАЦ: Опет. Опет ти! Нећу те пустити! Сад! Чекам те сваки дан, чекам те и сад очекујеш да те пустим?! Сад кад си дошла? Стално сам причао о теби.

СТАРИЦА: Ја нисам она.

СТАРАЦ: Јеси.

СТАРИЦА: Нисам.

СТАРАЦ: Јеси, јеси.

СТАРИЦА: Ја сам…

СТАРАЦ: Ти си.

СТАРИЦА: Ја сам луда баба.

СТАРАЦ: Јеси, ти си она!!! Ти си ти!!!

СТАРИЦА: Не могу…Морам да се изујем. Боле ме ноге.

СТАРАЦ: Не смеш!

(Старица се изува, чује се пад потпетица о под. Чује се ударање руку по телу и пад тела о под. Старичин јаук.)

СТАРАЦ: Извини!!! Извини, молим те! Само немој да се изуваш…

СТАРИЦА: (Задихано али полако, без даха.) Вратите се на своје место. Нисте тамо, а она је можда дошла.

(Пауза. Чује се старчево дисање, храпаво.)

СТАРИЦА: (Исто.) Кад види да вас нема, она ће…

СТАРАЦ: (Хропће, рик.) Нееееееее! (Губи се у другом плану.)

СТАРИЦА: (Тешко, гадљиво.) Уф. Смрдљивко.

(Старица издахне. Старчев крик се још чује и прелази у крешендо урлика и старичиног издаха.)

Крај

О аутору: Биљана Стајић.

Рођена 1977. године у Сплиту. Студент четврте године Факултета драмских уметности у Београду, одсек драматургија. Учествовала у пројектима и радионицама Фонда за отворено друштво, у пројекту "ФИЛМ 1998", сценаристичкој радионици Центра за стваралаштво младих у чијем је издању изашао и зборник три сценарија НА ПУТУ КА ФИЛМУ (аутор једног сценарија). Похађала интернационалну позоришну академију у Бохуму 1999. године. Прву премијеру имала 30. 03. 2000. године у позоришту Дадов, где је на сцену постављена драматизација Толкиновог романа ХОБИТ, коју је режирао Александар Божина. Уврштена Лексикон уметника Војводине (2001).

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]