|
|
 |
SVETA APOKALIPSAiliOBEŠENE MUZEjednočinkaLICA:I SCENA II SCENA III SCENA Primedba: poželjno je da u sve tri scene igraju isti glumci. (Sve tri scene dešavaju se u prostranom salonu kuće Rosalesovih u Granadi, tokom jednog dana i sledećeg jutra 1936. PRVA SCENA(Salon Rosalesovih. Prepodne. FILIP: Buter je ponešto užegao. LIZA: Da. To me, priznajem, čudi. (Napolju - pucnji. Hvataju precizan ritam, u kojem odjekuju sve do kraja ove scene.) FILIP: Zaista, užegao. LIZA: Da. Jako je neprijatno, osetiti ga pod jezikom. LIZA: Trebalo bi da preslišamo Pedra. FILIP: I kuvarice. Odakle samo nabavljaju ovakve namirnice? LIZA: Da. Ovo je stvarno grozno. FILIP: Ozbiljno ću ih preslišati. LIZA: Bojim se da nećeš, Filipe, darling. FILIP: Upravo sam rekao da hoću. LIZA: A ja - da nećeš. FILIP: Rekoh - hoću. LIZA: Nećeš. FILIP: E baš hoću. LIZA: E baš nećeš. FILIP: Hoću, hoću i tačka. LIZA: Nećeš, nećeš i dosta sa tim. (Pauza. Oni sa nastavljaju obed. Sa ulice pucnji.) FILIP: Elizabeta, najdraža, potkopavaš moj autoritet. LIZA: Ja? O, ne, nipošto, ljubavi. FILIP: Zaista to radiš. Sreća da deca nisu na doručku. Da si ovo rekla pred njima... LIZA: Šta sam rekla, Filipe? FILIP: ...prebio bih te do krvi. LIZA: Filipe, zaboga... FILIP: Možda bih te čak i šutirao. LIZA: Stvarno nemaš mere. FILIP: Izgazio bih te, unakazio... LIZA: I možeš li mi konačno reći - zašto? FILIP: Buter je užegao. Lepo sam to primetio. LIZA: Da. Užegao je. Zaista jeste. FILIP: I Pedra treba preslišati, nastavio sam ozbiljno. LIZA: To sam, ustvari, ja rekla. FILIP: Ne, naprotiv. Ja sam to zaključio. LIZA: Ne, Filipe, ja sam rekla da Pedra treba preslišati i to ne samo zbog užeglog butera. FILIP: Zaista je izvesno da sam ja to kazao i to vrlo autoritativnim glasom. "Pedra treba preslišati" - rekao sam. Možda čak i koji ton dublje, muklije. "Pedra treba preslišati", dakle. Ali me sad interesuje - koji su razlozi da Pedra treba preslišati? Ne računajući to da je buter istinski užegao. LIZA: To znači da ne znaš? FILIP: Ne. Upravo te pitam. LIZA: Prvo, buter je stvarno užegao i teško ga je mazati. Jako je neprijatno, osetiti ga pod jezikom. Sva je sreća da ga nismo stavljali u kolače. A drugo - vidiš, Pedro je trenutno u vezi sa našim baštovanom. FILIP: Vezi? Kakvoj vezi? LIZA: Pa, muškoj, kakvoj inače? FILIP: Muško-muškoj. Sa onim zgodnim baštovanom - kako mu je ime? LIZA: Miguel. FILIP: Da, Miguel. Zar to nije zgodno? LIZA: Pa da - krajnje uzbudljivo. FILIP: Blago dekadentno. LIZA: Umetnički avangardno. FILIP: Artificijelno. LIZA: I ja sam to htela da kažem, ali je nezgodno za izgovaranje. FILIP: Zašto mi to ranije nisi rekla? Kad smo preksinoć večerali kod Mordoovih osećao sam se tako deplasirano, demode. Oni su pričali o svojoj poslugi - divna storija, kažem ti - koju čine samo seksualno izopačene persone. Sobarice su lezbijke, batleri mazohisti, konjušari su čak najuzbudljiviji - sodomisti. Čak su nam ispričali kako su jednom u štali zatekli razapetu sedamnaestogodišnju sobaricu, dok su je dvojica sluga šibali amovima, a treći privodio konja. LIZA: Privodio konja? Zašto? FILIP: Možda zbog njene iznenadne želje da nauči da jaše? Otkud znam. Nikad nisam voleo konje. LIZA: I meni oni oduvek izgledaju nekako zli. FILIP: Ja sam, dakle, sve to slušao potišten, ne znajući za ovu priču sa kojom sam se mogao nadovezati. Rekao bih, znate - moj batler i moj konjušar su pederčine. LIZA: Baš bi tako rekao? FILIP: Možda bih ubacio još koji od tih pomodnih, lascivnih izraza. Zvučalo bi jebeno grozno. Samo da sam za to znao... LIZA: Eto, ja sam jednostavno zaboravila. FILIP: Takve se stvari ne zaboravljaju, draga. Šteta što imaju tako seljački prosta imena - Pedro, Miguel... Zvuče folklorno, kao da su toreadori. LIZA: Ali to nije razlog da me prebiješ do krvi, Filipe. FILIP: Stvarno je bilo tako, skoro sam zaboravio. Onda, buter je bio užegao, zaključio sam da Pedra treba preslišati, a sa njim i kuvarice. LIZA: Zaista! I u tom momentu, ja sam rekla - e, baš nećeš! FILIP: I posle kažeš da nisi zaslužila jedno sadističko iživljavanje! LIZA: Radi se, ustvari, o jezičkoj greški. Trebalo je da kažem - e, baš ne možeš! FILIP: Ne mogu? Zašto ne mogu? LIZA: Jer kuvarice više nisu tu, Filipe, dragi. FILIP: Pa gde su, pobogu? LIZA: Otišle. Pobegle. Vratile se svojim majkama. FILIP: Majkama? Svojim staramajkama? LIZA: Da. FILIP: Kakve odvratne krave. LIZA: I ja sam pomislila nešto slično. FILIP: Nije ni čudo da je buter užegao. LIZA: I da ga je teško mazati. FILIP: Onda, zašto? Zašto su to uradile? Zašto su pobegle? (Zvono sa ulaznih vrata.) FILIP: Oho - i već su se vratile. LIZA: Filipe, ljubavi, ne budi smešan. To ne mogu da budu one. FILIP: Liza, mila, ponovo potkopavaš moj autoritet... izazivaš moj osvetnički gnev. LIZA: To ne mogu biti one, dragi - one ne bi ulazile na glavna vrata. FILIP: Možda si u pravu, voljena - one bi se vratile na sporedna. (Zvono.) LIZA: Pa, ko to onda može da bude ispred naših vrata? FILIP: Saznaćemo ako ih neko otvori. LIZA, FILIP: (Jednoglasno.) Pedro!!! (Zvono.) FILIP: Taj je magarac ponovo negde odlutao. LIZA: Misliš li da ja treba da ih otvorim? Vrata, mislim? FILIP: Mislim. (Ona odlazi prema vratima. LIZA: Nećeš verovati šta je upravo ušlo. FILIP: Ako je ponovo otac Gonzales reci mu da je prilog za crkvu već potrošen za postavljanje avangardne opere "Antihrist", u tri čina, sa prologom u paklu i egzodosom u čistilištu. Ako želi, mogu da mu namestim epizodnu ulogu, bez teksta. LIZA: Ne, nije otac Gonzales. FILIP: Da nije konj sa razgolićenom sedamnaestogodišnjom sobaricom na leđima? (Kiselo se smeje.) LIZA: Ne, nije ni konj sa razgolićenom sobaricom, već jedno jaje. FILIP: Jaje? Prodavac jaja? LIZA: Ne, već jaje. FILIP: Jaje, jajoglavac? LIZA: Ne. Jaje. FILIP: Jaje? Testis? LIZA: Ne, već jaje. (Ulazi Jaje.) JAJE: Došlo sam ni od kuda, ni iz čega. Kroz vlažnu sam materinu sluznicu napredovalo ka crvenim svetlima zore. Iz njene sam utrobe udarilo ravno o pločnik... lično sam prerezalo pupčanu vrpcu. LIZA: Mislila sam da jaja nemaju pupčanu vrpcu. FILIP: Zaveži, Elizabeta. JAJE: Trčalo sam i trčalo, o koliko sam trčalo, trčalo bez daha... LIZA: Jaje, pa bez daha. FILIP: Zaveži, Elizabeta. JAJE: Bežalo sam između vojnika i radnika, prostitutki i popova, dece i pasa... i najzad sam ovde! LIZA: Ala je to dramatično. FILIP: Zaveži, Elizabeta. JAJE: Ovde! Pred vama! Živo i pulsirajuće! Sa pukotinom na kori - pukotinom koja najavljuje Veliko otvaranje - rađanje čoveka novog doba! Recite mi - ko sam?! FILIP: Misliš ko si ti, ispod te, je li, maske - ili zajedno sa njom, kao simbol? JAJE: (Glasnije.) Recite mi - ko sam?!! FILIP: Pa šta ja znam... LIZA: Hmmm... Jaje! JAJE: (Zaurla.) Recite mi - ko sam?!! FILIP: Da nisi slučajno ti... Salvadore? (Pauza.) JAJE: Kako ste znali? FILIP: Nismo bili sigurni, naravno. LIZA: Zapravo, više smo nagađali. FILIP: Pa da. Nagađali, nagađali i eto... pogodili. LIZA: Ko bi to uopšte mogao da zna? Prošle nedelje pojavio si se kao falus, svi smo bili silno zbunjeni, onda si skinuo masku, tek eto ti našeg domišljatog Salvadora. Sad nas iznenadi i obraduje jedno jaje, totalno smo zbunjeni, opet naravno, tek eto ti ponovo iznenađenja - Salvador! SALVADOR: Drago mi je da te vidim, Liza. I tebe, Filipe. FILIP: Jako nam je drago zbog tvog dolaska, Salvadore. Doduše, očekivali smo te tek za večerom, sa Luisom i Federikom. SALVADOR: Nisam siguran da ću moći da ostanem do večere. A sad, pažnja - prisustvujete rađanju čoveka! LIZA: Jedva čekamo da to vidimo. FILIP: Samo izvoli, Salvadore. SALVADOR: I sad... konačno... (Jaje se drma. FILIP: Zar to nije zgodno? LIZA: Krajnje uzbudljivo. FILIP: Blago dekadentno. LIZA: Umetnički avangardno. FILIP: Artificijelno. SALVADOR: O, zavežite! Ne mogu da izađem iz ove prokletinje! FILIP: Molim? SALVADOR: Ugušiću se u ovoj gluposti! Vadite me odavde! LIZA: Salvadore, jesi li dobro? SALVADOR: Klaustrofobija. Zaboravio sam na prokletu klaustrofobiju! Hoću napolje! FILIP: Samo polako. Evo, sad ćemo ti pomoći. (Oni hvataju ivice procepa na kartonskoj ljuski. Vuku, svako na svoju stranu.) LIZA: Ne ide. FILIP: Ni pedalj. SALVADOR: Hoću napolje! FILIP: Prvo se saberi, Salvadore. Hajde, sedi za sto i opusti se. (Jaje seda za sto. FILIP: Kako ti se sviđa moje platno? (Pokaže rukom ka slici izloženoj na štafelaju.) Danas sam ga izneo iz ateljea, mada Liza tvrdi da još smrdi na terpentin. Ja volim taj miris, ima neku romantičnu aromu. LIZA: Hmmm... (Pauza.) FILIP: Šta ima novo kod Vas, i u Madridu, takođe? LIZA: Hmmm... (Pauza.) FILIP: Eto, ja sam upravo dobio onaj čuveni Nadrealistički upitnik. Moje omiljeno pitanje je - kad onanišete? Naravno, ne mogu ti reći odgovor sada. Bojim se da bi Liza bila skandalizovana. LIZA: Hmmm... SALVADOR: Hoću napolje! FILIP: Jesi li za liker? Ovaj na stolu je od mente. Odličan je. (Tiho.) Liza, podrži me malo. LIZA: Kakvo je vreme u Figuerasu? FILIP: Tako je! A kako je draga Gala? LIZA: A njeno psetance? FILIP: Kako je prošlo otvaranje izložbe? LIZA: Jeste li pozdravili Marinetija? FILIP: I preneli mu naše pozdrave? LIZA: Ovde je bilo prilično vetrovito poslednjih nedelja. Oblačno i tmurno, tek se danas malo prolepšalo. Maločas rekoh - Filipe, biće divno i sunčano kad stigne Salvador, i Luis, i Federiko, sa tim svojim tekstom o kome se toliko priča... FILIP: "Sveta romansa", tako se zove, zar ne? LIZA: ...koju će nam pročitati onim svojim nadahnutim, božanskim glasom. U čekanju toga, čitava nam je porodica preležala grip. Gospođica Kaninos je tvrdila da će nas izlečiti tek Lorkini stihovi. FILIP: Hajde, uzmi liker. Stvarno je odličan. SALVADOR: Upomoć! (Ulazi Žastina.) LIZA: Konačno si odlučila da nam se pridružiš. ŽASTINA: Šta je za doručak? FILIP: Jaje. Hehehe. (Kiselo se smeje.) SALVADOR: Filipe, jesam li ti rekao da imaš dara koliko i jasen, procvetao u kupatilu? ŽASTINA: I ti si tu, Salvadore? Dobro jutro. SALVADOR: Otkud znaš da sam to ja? Kako možeš i da pretpostaviš da se upravo ja krijem u svem ovom kartonu? ŽASTINA: Otkad si sa onom malom Ruskinjom, svaki ti je štos isti. Ponavljaš se, u stvari. FILIP: Žastina, kako možeš... LIZA: Oprosti joj, Salvadore. Juče je dobila menstrualni ciklus sa strašnim zakašnjenjem. SALVADOR: (Žastini.) Ti odvratna, nevaspitana kučko... FILIP: Ne ljuti se... Izletelo joj je... LIZA: Osim toga, stvarno je odvratna, nevaspitana kučka. FILIP: (Žastini.) Hajde, smesta nam pomozi. ŽASTINA: Pomozi - gde? FILIP: Ovde! (Pokazuje na pukotinu kartonske ljuske.) Možda naš gost želi da mokri, možda da pojede svinjsku glavu u jednom zalogaju, ali ne zna kako da je uvuče unutra... Šta te briga! Uhvati tu i vuci sa majkom. (Vuku, Filip sa jedne, Liza i Žastina sa druge strane.) FILIP: Ovo je beznadežno. LIZA: Da probamo još jednom? ŽASTINA: Najbolje sa sekirom. SALVADOR: Upomoć! (Ulazi Karlos.) KARLOS: Dobro jutro, svima. Oprostite što kasnim na doručak, ali u gradu je neverovatna zbrka. Oni ludi anarhisti divljaju i pucaju posvuda, i to pravim mecima. FILIP: Znao sam da sam nešto čuo. LIZA: Kao da nije dovoljno što je buter užegao. Kakav dan. KARLOS: O, već si stigao Salvadore. Očekivali smo te tek sutradan, sa Luisom i Federikom. SALVADOR: Kako si, dođavola, znao da sam to ja? KARLOS: Otkad si sa onom bivšom Elijarovom muzom, vicevi ti se ponešto ponavljaju. SALVADOR: Ti ljigavi, skorojevićki gade... FILIP: Pustite sad to. Karlose, pomozi ovamo. KARLOS: Pomozi, gde? FILIP: Ovamo! (Pokazuje na pukotinu kartonske ljuske.) Možda naš gost želi da se okupa i malo dremne. Možda je iznenada oboleo od besnila i mora nekog da izujeda... šta te briga! Samo uhvati ovde i vuci sa mnom. (Vuku, ne uspevaju.) LIZA: Pa, dakle, to je to. SALVADOR: O, gospode, zar je to moj usud? Zar ću ceo život provesti u ovom prokletom jajetu? FILIP: Nemoj se preterano uzbuđivati. Do večere će stići i Bunjuel i Lorka, Federiko će pročitati svoj veliki tekst o ljubavi i smrti, onda ćemo te svi zajedno osloboditi i potom zajedno obedovati. LIZA: I to divno obrađene prepelice, čije ću pripremanje lično nadgledati. SALVADOR: Do večere? Do večere u ovom? Vi ste ludi, potpuno ludi! I to zbog teksta onog homoseksualca! FILIP: Kad reče homoseksualac, setio sam se nečega i mogao bih se zgodno nadovezati. Vidiš, Salvadore, moramo ti otkriti da se u našoj posluzi nalaze i dve autentične pederčine. Zar to nije tako prestižno?! SALVADOR: Ma, vadite me odavde! FILIP: Upravo u tome i jeste stvar, Salvadore. Oni su kršni momci, jedan baštovan, drugi dobro građeni batler i sigurno su u stanju da otvore to nesretno jaje. SALVADOR: Baštovan? Batler? FILIP: Mi, doduše, ne znamo gde su trenutno nestali... LIZA: Da, ali očekujemo da se svakog momenta pojave. SALVADOR: Pa vi ste stvarno potpuno poludeli! Zar mene, sada, u ulozi novorođenog čoveka da oslobode jedan batler i jedan baštovan! Radnička klasa, dakle! To zvuči kao neka krajnje vulgarna metafora, a ja sam nadrealista! Čujete - nadrealista! Bio sam u kafeu Sirano, trg Blanš, Pariz, pio sam tamo kafu, najgoru na svetu, i nadrealista sam! Odbijam sva politička, kulturna i psihološka tumačenja koja bi se mogla izvesti iz tog banalnog čina - razbijanja ovog kartonskog jajeta! (Porodica za stolom jedan trenutak ćuti. Filip sedi uzdržan, ispravljen i pomalo nervozan, Liza kao da se dosađuje. Žastina se tiho kikoće, Karlos nemirno poskakuje u stolici. Potom...) FILIP: Zaista. LIZA: O tome nismo razmišljali. KARLOS: U svakom slučaju, ako ti je unutra dosadno, ja sam uvek raspoložen za partiju šaha. ŽASTINA: Pa i u dominama si dosta dobar. KARLOS: Da, možemo i domine. ŽASTINA: Ili da ipak donesemo onu sekiru. SALVADOR: Upomoć! (Ulaze Pedro i Miguel, zagrljeni i krvavi.) FILIP: Ah, konačno ste tu. (Oni posrću.) LIZA: Šta se događa? ŽASTINA: Ranjeni su. PEDRO: (Miguelu.) Miguel, čuješ li me? MIGUEL: Krvav si. Čitavo ti je lice u krvi... PEDRO: Nije to ništa... MIGUEL: Znam, krv je moja, zar ne? PEDRO: A suze moje, Miguel. FILIP: Zar to nije zgodno? LIZA: Krajnje uzbudljivo. FILIP: Blago dekadentno. LIZA: Umetnički avangardno. FILIP: Artificijelno. (Pucnji sa ulice postaju se glasniji. Karlos izlazi na balkon. Onda utrči nazad.) KARLOS: Anarhisti... dole su, puna ih je ulica. I penju se ovamo, ka našim vratima. (Miguel u Pedrovom naručju klone. SALVADOR: Zar nisam već rekao? Nema uzbudljivijeg prizora od vagona punog mrtvih buržuja... (Rosalesovi stoje ukočeni, okupljeni oko jajeta kao na porodičnoj fotografiji. DRUGA SCENA(Salon u domu Rosalesovih, sada opljačkan i ruiniran. Stvari rasturene i razbacane unaokolo. ARČIBALD: To je to mesto, zar ne? LUIS: Da. Izgleda tako. ARČIBALD: Slobodno se smesti, kao svoj na svome. Meni ovde treba samo balkon, i to samo na kratko. LUIS: Sve se toliko promenilo, otkad sam poslednji put bio ovde. ARČIBALD: Možda je najbolje da zauzmeš čitavu kuću. Komuna se širi, uskoro će obuhvatiti celo predgrađe, sa svim tim nalickanim, buržujskim vilama... I ti bi morao da daš svoj doprinos. LUIS: Ovde je visio nakazno velik kristalni luster. Tamo, jedno sjajno Magritovo platno, porodični portreti... ARČIBALD: Ti me i ne slušaš. Ne zaboravi da nisi u salonu kakvog skorojevića, već u komuni gole slobode i potpune anarhije. Samo da smo zatekli nekog od tih tvojih buržujskih prijatelja - lično bih mu presudio... (On pljesne šakom po futroli brauninga na svom pojasu.) ...gnevom pravednika. LUIS: Kako ti kažeš. ARČIBALD: To je pravi duh. LUIS: Samo žalim što revolucija znači toliko propasti... ARČIBALD: Jesam li se ja tužio kad je juče nestao tovar urmi koje su pripadale mojoj familiji? Gadim se tih sitnoposedničkih interesa i zelenaške kuknjave. (Iz džepa svog mantila on vadi papir i pruža ga Luisu.) ARČIBALD: Dobro to pogledaj. Znaš koliko cenim tvoj sud. LUIS: I kad bi to trebalo da pročitaš? ARČIBALD: U devet. Ali pošto svi valjani anarhisti preziru tačnost i masovna okupljanja, polovina će ih doći u osam, a polovina u deset. LUIS: Smatram da je tačnost vrlina. (On čita. Arčibald izlazi na balkon i naslonjen na terasu, gleda dole, prema ulici. ARČIBALD: Onda? LUIS: Jednostavno ne znam... ARČIBALD: Ne oklevaj. Želim da čujem. LUIS: I ja želim da kažem, ali nisam siguran šta... ARČIBALD: Dosta tog prenemaganja. Reci konačno. LUIS: Onda, u redu. Arčibald, prijatelju... meni sve ovo miriše poznato - na one brošure što su se besplatno delile po studentskim domovima. (Arčibald ga gleda bez reči.) LUIS: ...i vremenu kad fašisti već udaraju topovima po Granadi. Ove reči mogu nas koštati glave, zajedno sa svim tim ljudima što su se razmileli po napuštenim kućama. (Arčibald ga gleda bez reči.) LUIS: Sam si ovo tražio. I zaista izgleda tako. ARČIBALD: (Sporo, tiho.) "Miriše ti poznato" - tako si rekao? LUIS: Da, pomalo podseća na... ARČIBALD: Podseća? Znaš li da su slično rekli i u Madridu, kad je pre dve godine postavljeno poslednje što sam ikada napisao za pozorište... LUIS: Misliš na "Kralja Bibija"? ARČIBALD: Moje delo, moj komad, moj tekst, napisan ovim anarhističkim rukama... rekli su da podseća na nekakvog Žarija... svi ti dugonosi intelektualci, zavaljeni po kafanama, sa kurvama i vinskim mušicama... LUIS: Ako mene pitaš, Žari je običan vodoinstalater... ARČIBALD: Neki su me čak nazvali i plagijatorom. LUIS: Nisam to uopšte mislio. ARČIBALD: I sad, kad moj prvi politički deklament pokažem čoveku koga sam smatrao za prijatelja, šta on kaže... "podseća", to ga "podseća"... LUIS: Oprosti mi. Znam da sam preterao, ali kad počnem da pričam strast me povuče i eto. ARČIBALD: O, Bože pomozi... LUIS: Mislio sam da valjani anarhisti ne veruju u te religiozne smicalice... ARČIBALD: Svejedno.... i daj mi taj tekst. Iscepaću ga. LUIS: Nemoj. ARČIBALD: Ne. Iscepaću ga. LUIS: Nemoj. ARČIBALD: Ne pokušavaj da me ubediš. Iscepaću ga. LUIS: Potpuno te razumem. ARČIBALD: I znaj da sam svojevremeno bio jako blizu - da i "Kralja Bibija" iscepkam u hiljadu komadića. LUIS: Srećom, nisi to uradio. ARČIBALD: Nisam, ali sam bio jako blizu. (Pauza. ARČIBALD: Luise... čuješ li ti to? LUIS: Šta to? ARČIBALD: Muziku, jedva čujnu... LUIS: Zaista. ARČIBALD: Kao priviđenje. Možda je iz one kafane preko puta. LUIS: Nemoguće. Streljali su i vlasnika i njegovog sina... ARČIBALD: Onda, možda je iz hotela. LUIS: Juče je izrešetano predvorje i par zaostalih gostiju. Još leže tamo. ARČIBALD: Prekini sa tim konačno. Možda je onaj prosjak - video sam ga juče i delovao je prilično živ. LUIS: Živ, ali bez ruku. Neko je minirao vergl. (Sa desne strane, iz unutrašnjosti kuće, u salon ulazi Devojka. ARČIBALD: (Vadi svoj brauning.) Dakle, nisu svi pobegli... Vrlo dobro. LUIS: (Postavi se između Arčibalda i Devojke.) Arčibalde, stani! ARČIBALD: Skloni se, Luise, vidiš da nišanim! LUIS: Ne! Ne smeš to da uradiš! ARČIBALD: Ma pusti me... Evo, obećavam da ću pucati samo jedanput! LUIS: Rekao sam ti da spustiš revolver! ARČIBALD: Ja sam je video prvi i valjda imam neka prava! To je običan buržujski špijun! Pogledaj tu haljinu, tu čipku, te karnere, tu svilu... Biće savršeno dekorativno sa nekoliko krvavih mrlja! LUIS: Prestani! Ta je jadnica gluvonema... Pogledaj je... Liči na preplašenog klovna, tako drhtava i zarozana... Mora da se ušunjala ovamo kad je kuća napuštena, uvukla se u te krpe... Vise na njoj kao na čiviluku... ARČIBALD: Ma šta me se to tiče, Luise! Kad je upucam, izgledaće kao svaka autentična, mrtva buržujka! LUIS: Prestani sa tim glupostima, Arčibalde. (Pauza. LUIS: Izgledao si smešno, tako razmahan sa tim pištoljem... Je li uopšte nabijen? ARČIBALD: Jeste, u stvari... Mada nisam siguran da bih bio u stanju da ga upotrebim. Luise, to je strašno, ali... ja još uvek nisam... otkad je počelo sve ovo, nikog nisam, ma ni mrava... LUIS: Biće vremena, Arčibalde. ARČIBALD: Kakav sam ti ja revolucionar... salonski, ovde mi je pravo mesto. Anarhist sa večernjeg kursa. LUIS: Gadno si je preplašio. Sva drhti. (On prilazi Devojci.) ARČIBALD: Kad sam je ugledao, učinilo mi se - samo mi je Nebo šalje. LUIS: Mislio sam da valjani anarhisti ne veruju u te religiozne smicalice. ARČIBALD: Svejedno. LUIS: (Devojci.) Evo, ja ću ti skupiti ploče. Hajde sad, idi... Niko ti neće ništa. ARČIBALD: Šta je sad? Neće da ide? LUIS: Slobodno kreni... Pusti muziku ponovo, pre nego što se ova završi. ARČIBALD: Gluvonema devojka sa razvijenim muzičkim ukusom. Luise, mislim da ću ipak pucati. LUIS: Zaveži, Arčibalde. Ona je jednostavno umobolna. ARČIBALD: Aha. To sve objašnjava. Možda je ona pokrala i one urme? LUIS: Neka ostane ovde. Ne smeta nam. ARČIBALD: Šta me se to tiče. Nisi mi dao da pucam, sad radi sa njom što te volja. (Ploča koja se dosad čula zakrešti i utihne. Začuju se pucnji, glasna vika i pesma sa ulice.) ARČIBALD: Eto, vidiš - njima niko ne brani i lepo se zabavljaju. Koliko je sati? LUIS: Skoro je osam. ARČIBALD: Odlično. Hajdemo. (Arčibald jurne ka balkonu i povuče za sobom Luisa. Devojka ostane gde je i bila, nepomična, kakva je i dotad bila.) ARČIBALD: Pogledaj! Pogledaj dobro, Luise, sve te ljude tamo dole... Osećaš li? LUIS: Šta to? ARČIBALD: Tu snagu! LUIS: Snagu? ARČIBALD: Taj naboj! LUIS: Naboj! ARČIBALD: Koji kao da će se svakog trenutka odlepiti sa zemlje, provaliti i razneti čitav poznati svet, zajedno sa nama samima! LUIS: Ma, ovi dole su pijani kao zemlja. (Jedan kuršum se odvoji sa zemlje i prozuji iznad njihovih glava.) LUIS: A uz to i naoružani. (On se povuče nazad, u salon. Arčibald se nagne nad ogradu balkona i obrati ulici.) ARČIBALD: Braćo anarhisti! Stojim ovde, pred vama, ushićen činjenicom da ste došli u tolikom broju... ili ćete doći, svejedno. Pre nego što vam pročitam ovaj deklament sa temom "Praksa slobodne ljubavi u prvoj anarhističkoj komuni Granade", dozvolite mi da istaknem tri stvari. Prva je - fašisti jesu svinje, ali nisu veće od komunista! Čuvajte se crvenih, boljševičkih đavola i sudite, sudite, sudite! Druga je - ova zajednica mora, po svaku cenu i bez obzira na žrtve, živeti i ponuditi bolesnom svetu novu nadu! Osvrnite se, pogledajte oko sveta! Da, noć je, ali ja vidim još nešto... To se zove zora, kažem vam! (Pijana vika i pijana pesma i pijana pucnjava postaju sve glasniji. Arčibald ih za trenutak smiri rukama.) ARČIBALD: Treća je - onaj tovar urmi što je juče ukraden u po bela dana... (Odjekne pucanj. LUIS: Arčibalde... ARČIBALD: Kakve strašna glupost... te prokleta urme... LUIS: Rekao sam ti da budeš oprezan, rekao sam ti! Ali ne, ti i tvoj politički deklament! ARČIBALD: Prestani da brbljaš... Muka mi je... LUIS: Gadno su te pogodili... ARČIBALD: Pa to i kažem. Pogledaj tu rupu, zaboga! LUIS: Mislio sam da valjani anarhisti ne... ARČIBALD: Svejedno. Gadno boli. LUIS: Moramo naći doktora. ARČIBALD: Ne, ne, ostani... Treba mi svedok, više nego doktor. Želim da kažem nešto krucijalno... nešto za budućnost... dok sam još pri svesti... LUIS: Arčibalde, prijatelju... (Sa leva upada odred četiri anarhista. Svi su naoružani. Kreću se u gomili, sudaraju, istovremeno viču.) VOĐA ANARHISTA: Dakle, to je to đubre! Hvatajte ga! (Oni okružuju Luisa sa podignutim puščanim cevima. Devojku odgurnu.) LUIS: Ma šta to... VOĐA ANARHISTA: Prijatelju, digao si svoju prokletu ruku... DRUGI ANARHISTA: Odnosno, potegao je pištolj... TREĆI ANARHISTA: Ja mislim da je to bio brauning. (Četvrti anarhista blene neodlučno.) VOĐA ANARHISTA: ...na jednog časnog borca, što ćeš sad da platiš... LUIS: Arčibalde, reci im... Ovi su ludi! ARČIBALD: (Sa poda.) Ja... Morao bih... VOĐA ANARHISTA: Hajde, brate, reci nam. DRUGI ANARHISTA: Mada, to nije ni tako bitno... TREĆI ANARHISTA: Ja mislim da treba da kaže. (Četvrti anarhista blene neodlučno.) VOĐA ANARHISTA: Znam da boli, ali se potrudi. Treba nekog da streljamo. ARČIBALD: Želim da kažem... (Pauza. ARČIBALD: (Sada glasno.) Čuvajte mi anarhiju! (On klone. Svi odstupe korak.) ARČIBALD: (Pridigne se.) Sranje... I to mi zvuči odnekle poznato. Zar ću i umreti kao plagijator? (Ponovo klone. Ovaj put ostane nepomičan.) VOĐA ANARHISTA: Umro je. DRUGI ANARHISTA: U stvari, poginuo. TREĆI ANARHISTA: Ja mislim da to treba proveriti. (Četvrti anarhista blene neodlučno.) VOĐA ANARHISTA: (Luisu) To stavlja tačku na tvoju karijeru, kompadre. LUIS: Ali kunem vam se... u ime Boga... VOĐA ANARHISTA: Ne spominji nam Boga, prijatelju. I oprosti što ti nećemo dovesti sveštenika. Sve smo ih već streljali... (On napinje pištolj. Ostali puške.) VOĐA ANARHISTA: Onda, idemo bratski, na tri, četiri... DRUGI ANARHISTA: Je l' na tri ili na četiri... TREĆI ANARHISTA: Ja mislim da treba na jedan... (Svi nišane na Luisa, čekaju ko će prvi da opali. Vođa anarhista zaštiti šakom lice i uperi cev u Luisovu glavu.) VOĐA ANARHISTA: I pozdravi svetog Petra, brate... LUIS: Stanite! Ne treba meni sveštenik! ...a svetog Petra možete nabiti ravno u moje seljačko dupe! (Anarhisti smesta zastanu. LUIS: A što se tiče device Marije... (Kao da su ga čuli i dole na ulici - anarhisti zapevaju i pijanije i glasnije, puške nasumice zaprašte, čak odjekne i jedna vesela eksplozija ručne bombe. LUIS: ...i to je sve što bih dodao povodom njegove svetosti. (Pauza.) VOĐA ANARHISTA: Mora da se prizna - imaš dara. (Svi spuštaju oružje.) VOĐA ANARHISTA: Posle ovakve priče, ne bi bilo ljudski ubiti te. Ovoj zemlji trebaju ljudi sa tako poganim jezikom. (Anarhistima.) Ajd, idemo... (Pokaže na Arčibaldov leš.) Ponesite i njega, popićemo čašicu zajedno u čast njegove pogibije. (Luisu.) A ti mi više ne izlazi pred cev. Pucaću iz navike. (Dva anarhista uhvate Arčibalda pod miške, svi kreću ka vratima.) DRUGI ANARHISTA: I ne druži se više sa umirućim anarhistima. TREĆI ANARHISTA: Pozdrav od vesele čete kleroubica. ČETVRTI ANARHISTA: (Odlučno.) Napred! (Izlaze. LUIS: Valjda će mi Bog oprostiti. DEVOJKA: Hoće, gospodine. Bog je milostiv. LUIS: Više od anarhista? DEVOJKA: Više. LUIS: Onda je u redu. (Pauza.) LUIS: Nisi me prevarila. Setio sam te se. DEVOJKA: Bila sam na madridskoj premijeri, onda, u novembru. Sedela sam u prvom redu. LUIS: Da. Posle si me poljubila i nestala u gužvi. Bila si najdivnije stvorenje u čitavom tom društvu, i zvali su te po nekom čudnom prezimenu... DEVOJKA: Kaninos. LUIS: Naravno... moje bledo psetance... šta ću ja sad? DEVOJKA: Tada ste puštali Vagnera i pozivali na ubistvo. LUIS: Čini mi se da se radilo o nekom drugom vremenu. (Smeje se.) Šta je tebe dovuklo ovamo, moje bledo psetance? DEVOJKA: Onaj Lorkin tekst o kome se toliko priča... Bila sam pozvana na večeru kod Rosalesovih... LUIS: Čini mi se da od toga neće biti ništa, gospođice Kaninos. (On podigne glavom prema njoj. Stidljivo zalaje. LUIS: Ostala je samo priča o ovdašnjim kerovima. (On ponovo zalaje.) DEVOJKA: Čini mi se da je tako, gospodine Bunjuel. (Sad i ona piskutavo zalaje prema njemu. DEVOJKA: Tada ste govorili da je pravi čin umetnika i nadrealiste... pucati po gomili. LUIS: Jesam li, moje bledo psetance? DEVOJKA: Da, gospodine Bunjuel. LUIS: Onda izgleda da živimo u naciji nadrealista... Ili bar u pravom vremenu. Šteta što sad mislim da to ne vredi truda. DEVOJKA: Niti greha, gospodine Bunjuel. LUIS: Stvarno to misliš, moje bledo psetance? DEVOJKA: O, da. (Začuje se pisak topovskog đuleta. Nedaleko od kuće Rosalesovih odjekne snažna eksplozija. TREĆA SCENA(Salon Rosalesovih, ogoljen do poda i plafona. Vide se posledice topovske paljbe - cigle koje proviruju iz zida, razbijena stakla prozora, izgorela vrata balkona. Zora. PORUČNIK: (Promrmlja) Mmm, zgodno, zgodno... (Pogleda desno.) PORUČNIK: (Promrmlja) Vrlo lepo, vrlo lepo. (Ađutant ga prati nezainteresovanog pogleda. PORUČNIK: Krv! Krv! Užas! Užas! AĐUTANT: Ako vi tako naredite. PORUČNIK: (Iznenada svestan da je ispao pičkica.) Naređujem. AĐUTANT: (Afektirajući.) Krv, krv - prava bara krvi i smrti - o, kakav užas, o, kakav užas! PORUČNIK: Isprljao sam i košulju - ah, rat je stvarno pakao. AĐUTANT: (Sve više afektirajući.) Pakao lišen nade, ponor lišen dna, mora lišena kraja, anatema lišena blagoslova, kob i prokletstvo, zlo i zlopatnja, strah i dušogriza... PORUČNIK: Dosta! Bez preterivanja! AĐUTANT: Ako vi tako naredite. PORUČNIK: Naređujem, nego šta nego da naređujem. AĐUTANT: Pa onda - nije ni tako loš ovaj rat. Sinoć sam spavao, jutros sam jeo, gnjida i vaški nemam, a i sutra je proslava... PORUČNIK: Upravo tako - sutra je proslava, a ovo mesto potpuno zadovoljava sve potrebne uslove. Smesta mi pozovi sestre Muerte. AĐUTANT: (Promrmlja.) Razumem. (Ađutant izlazi. Poručnik seda za sto, ispred rukopisa. Pogleda dole i uzdahne. PORUČNIK: Redovi, budite srećni. Vaše sestre će slaviti dan kad ste se zakleli svetoj Berti i otadžbini. Imate zadatak od izuzetne važnosti! MUERTE: Eh, poručniče... da je stvarno tako, sestre i ja bi sad zapevale slavnu himnu naše slavne falange... PORUČNIK: Šta to znači, redovu Muerte? MUERTE: Izašle smo iz manastira i prišle falangi da bi ratovali, Poručniče. Ne da bi čistili, kuvali i krpali čarape. Da smo to htele - ostale bi kući. Želimo rata i oružja, eto šta to znači! OSTALE SESTRE: Nećemo igle! Nećemo lonce i konce! Dole zakrpljene čarape! PORUČNIK: (Poučno.) Mnoge su bitke koje u ratu treba dobiti. Borbe se ne vode uvek puščanim cevima. Urednost je majka discipline. MUERTE: Sve je to lepo, Poručniče, ali mi hoćemo rata! OSTALE SESTRE: Tako je, rata! Bojeve municije! Mesa! Krvi, takođe! PORUČNIK: Krvi imate tu po podu, pa izvolite sa krpama! Hoću da ovo mesto blista! (One nevoljno kreću na izvršenje.) AĐUTANT: A šta ću ja? PORUČNIK: Sačekaj dalja naređenja. (Poručnik se vrati za sto, nagne se ka rukopisu. Plotun!) PORUČNIK: Ko bi, ah, ko bi uopšte mogao da piše u ovakvim uslovima? (Brzo, u strahu da je loše shvaćen.) Ne mislim na buku - bar sam na zvuk plotuna streljačkog stroja svikao u toku poslednje godine! AĐUTANT: Pa šta onda ne valja? PORUČNIK: Ne valja zvuk tvog seljačkog glasa, mazgo jedna! Ne valja zadah piva i crnog luka koji se oseća od tebe! Ne valjaju pogledi ove četiri kobile, bulje u mene kao u prazne jasle... AĐUTANT: Jele su kad i ja. Pivo i crni luk. Za desert zaplenjene urme. PORUČNIK: Zaveži! Naređujem ti da ćutiš i da radiš šta ti je naređeno! AĐUTANT: Naređeno mi je da čekam vaša dalja naređenja. PORUČNIK: Moja dalja naređenja su da radiš šta ti je naređeno, odnosno da čekaš dalja naređenja, kako je i naređeno ranijim naređenjima! (Očajno.) Ah... (On ponovo seda za sto, pokušava da se koncentriše i radi. PORUČNIK: (Ađutantu.) Dovedi mi zarobljenika. Hajde, hop, bez zadržavanja, odmah! AĐUTANT: (Promrlja.) Razumem. (Ađutant izađe. Poručnik doteruje svoju uniformu.) PORUČNIK: Jesam li ja okrutni, bezosećajni, brutalni oficir fašističke armade, ili gimnazijalac pred maturskim ispitom? Dosta je bilo odlaganja - ovu stvar treba uraditi što pre! (Ulazi Ađutant, uvodi sa sobom Federika, ruku vezanih na leđima i sa crnom kapuljačom preko glave.) PORUČNIK: Molim sve za pažnju! Budite na visini trenutka! (Pljesne odlučno dlanovima.) Pred vama je čuveni španski pesnik, imenom Federiko Garsija, zarobljen juče od strane naše nepobedive vojske! Zahtevam da mu svi ukažete dužno poštovanje! (Svi gledaju ka Federiku.) PORUČNIK: Vrlo čudno izgleda. Zašto nosi tu kapuljaču? Je li to poslednji krik madridske mode? AĐUTANT: Ne, ali naših zarobljenika svakako jeste. (Ađutant mu skida kapuljaču, Federiko je bled i drhtav.) PORUČNIK: Šta je sa njim? AĐUTANT: Živci, poručniče. Nije mu bilo lako. Bio je sa komunistima. PORUČNIK: Sirota duša. Onda se sigurno namučio. AĐUTANT: Još gore, poručniče. Izvukao sam ga neposredno pred streljanje... PORUČNIK: Streljanje? Zar je bio u grupi za streljanje? AĐUTANT: Bio je sa komunistima. Znate kakvi su oni. Prema programu, trebalo je da budu streljani sutra posle užine, ali je to njima bilo prekasno. Zahtevali su ekspresnu egzekuciju i odvezane ruke na streljanju, kako bi mogli da umru sa pozdravom. PORUČNIK: Pobogu... Stvarno nemaju mere... AĐUTANT: Naši su im rekli da se strpe, da će svakako umreti mučeničkom smrću - čak su obećali da će pustiti priče o zverskom mučenju, na šta komunisti inače otkidaju - ali ovi nisu hteli ni da čuju. Streljanje, odmah, ili ništa. PORUČNIK: Pa šta oni misle? Da se nalaze u hotelu, da samo pozvoniš, doleti dežurni krvnik, naručiš: jednu ekspresnu egzekuciju molim, ovaj izvadi pištolj i - paf! paf! - uradi po želji gosta! AĐUTANT: Kažem vam, razmažena boljševička balavurdija. Maločas su streljani. Naši su ih ipak poslušali. PORUČNIK: (Nezadovoljno.) Vrlo lepo, baš vrlo lepo. Pa, ko je ovde čiji zarobljenik? Mi njihovi, ili oni naš? AĐUTANT: Komunisti su zapretili da će sve do streljanja pevati Internacionalu. PORUČNIK: Šta? Internacionalu? Užas, grozno! To je bila najobičnija ucena! AĐUTANT: Ucena, poručniče. Ti su ljudi bez ikakvih skrupula... PORUČNIK: Internacionala - pevana bez prekida, do streljanja. To prevazilazi i legendarnu brutalnost komunista. AĐUTANT: Srećom, komandant streljačkog voda je dobro reagovao i smesta ih sve streljao. Ja sam po njega (Pokaže ka Federiku.) došao upravo kad su ih izvodili. PORUČNIK: Nesrećnik, zarobljen - pa još sa tim zverima... Je li vam bolje? FEDERIKO: Bolje? Zar bi moglo da mi bude... PORUČNIK: (Prekidajući ga.) Ali da, naravno. (Ađutantu.) Zar ti ne misliš da Federiko već izgleda mnogo bolje? AĐUTANT: Ako vi tako naredite. PORUČNIK: Naređujem. AĐUTANT: Gospodin Federiko zaista izgleda bolje - čini mi se čak da je i u licu rumen - mnogo, mnogo bolje. PORUČNIK: Dragi moj Federiko, zavalite se u stolicu i budite spremni. Čeka nas veliki rad. FEDERIKO: Rad? Kakav rad? PORUČNIK: (Prekidajući ga.) Vaš komad, vaš tekst. (U salon upada Major; viče i mahnito gestikulira. MAJOR: Svi su jednaki pred smrću, svi su jednaki ispred Njenog Veličanstva sa natrulim zubima i gadnim zadahom, svi su jednaki pred Njom koja nikad ne drema i čeka nas među maslinama! Sve nas, bez izuzetaka! (Svi prisutni, sem Federika, ga vojnički pozdravljaju.) MAJOR: Zašto je ovaj tu, zašto je zavaljen u tu stolicu? PORUČNIK: To je zarobljenik, majore... MAJOR: Vrlo dobro znam da je to zarobljenik! Ali zašto je ovde, umesto da je ispružen na onoj ledini, sa smrtonosnim mecima našeg časnog stroja u telu?! PORUČNIK: Zarobljenik koji nam uprvo pomaže u spremanju sutrašnje predstave. MAJOR: Tako dakle... A znate li kakva su naređenja vezana za tu predstavu? Dodajem im nova - hoću da ta predstava očvrsne, a ne omekša vojničke duše našeg odreda. Izbacite poeziju, ubacite leševe! PORUČNIK: Ma naravno, Majore... samo po sebi se razume. MAJOR: Prizore eksplicitnog nasilja! Neumerenog krvoprolića! Torture i mučenja! Vojska to voli, civili nešto manje - bar se niko neće dosađivati! PORUČNIK: Razumem, razumem... (Major krene ka izlazu, onda...) MAJOR: Čekaj! Stani! (Svi stanu.) MAJOR: Gde je moje stopalo? Jutros sam obukao obe čizme, sad imam samo jednu! Još gore, nemam ni nogu, sve do kolena! Gde je sad nestala moja desna noga, ona koju stavljam u uzengiju? PORUČNIK: U Alžiru, majore. Setite se - bitka kod Magbara - pričali ste nam... MAJOR: Sad se sećam. Gadna rana. Nastavi sa izvršenjem. (Izlazi.) PORUČNIK: (Federiku, brzo.) Vidite - ovde nema šale! Počnimo odmah. (Kreće po salonu i ushićenim pokretima pokazuje ga Federiku.) Pogledajte ovaj salon. Dobro ga pogledajte. Tamo - veliki prazni hol - idealan za publiku. Ovde - savršeni proscenijum. Tamo - terasa, ovi ogromni prozori - predivna kulisa. Treba nam još samo zavesa i imaćemo pravi pozorišni prostor. FEDERIKO: Zašto mi to pričate? PORUČNIK: Pa, zato što ćemo ovde - još koliko večeras - izvesti jednu zabavnu inscenaciju... FEDERIKO: Inscenaciju? PORUČNIK: Pa, vašu predstavu. Vaš komad, vaš tekst. "Svetu romansu", sećate se (Udari po tekstu.) - uz mala doterivanja, razume se. FEDERIKO: "Svetu romansu", kažete... PORUČNIK: Da, "Svetu romansu"; lep naslov, dopada mi se. FEDERIKO: Hoćete da postavite... moj tekst. PORUČNIK: (Prekidajući ga.) Pa naravno, Federiko, šta bi inače? (Ađutantu.) To je sjajan komad, zar nije tako? AĐUTANT: Ako vi tako naredite. PORUČNIK: Naređujem. AĐUTANT: (Deklamuje.) Sjajan tekst - velike dramske snage, precizno vođene radnje, dobro uobličenih karaktera, dirljivih lirskih tonova i duhovitih opaski, na rubu ironije - sjajan tekst. PORUČNIK: Tekst koji vam je i život spasao, dragi moj Federiko - da ste uhapšeni bez njega, možda bi ste sad već bili klasični mrtvi pisac... (Upada Major.) MAJOR: Mala je ovo zemlja za sve leševe koje u njoj treba sahraniti! Teritorije povećati, populaciju smanjiti - inače ćemo svi živeti na grobljima... (Prisutni ga, sem Federika, vojnički pozdravljaju.) MAJOR: Je li ovo fašistička falanga ili kabare? Kako napredujete, poručniče? (Ne čekajući odgovor.) Slušajte - još jedan zahtev, u datim okolnostima - naredba! Hoću golotinju i prizore atraktivnog seksa na ovoj pozornici! Hoću da mi vojnici posle predstave urliču kao bikovi, izjebu sve žensko u ovoj prljavoj selendri i onda ne razmišljaju o tome sledećih pola godine! Jeste li razumeli? PORUČNIK: Naravno, majore - prema vašim naređenjima. (Major krene ka izlazu. Onda...) MAJOR: Čekaj! Stani! (Svi stanu.) MAJOR: Gde je moja ruka? Gde je moja leva ruka - jutros sam je oprao! Gde je leva ruka kojom punim revolver? PORUČNIK: Niste, majore. Setite se - obračun prilikom iskrcavanja, sudar sa pobunjenicima... MAJOR: Sećam se. Gadna rana. Nastavi sa izvršenjem. (Izlazi.) PORUČNIK: Jeste li čuli? Zadatak dobija na ozbiljnosti... Sa pripremama krećemo odmah! Predstava treba da bude spremna već sutra - evo promena koje predlažem! FEDERIKO: Promena, kažete? PORUČNIK: Zbog toga mi je nužna vaša pomoć, Federiko. Nisam želeo da tekst menjam bez vaše saglasnosti. FEDERIKO: Šta bi ste želeli da menjate, Poručniče? PORUČNIK: Pa, evo šta sigurno ne bih... Prvi čin, to je sjajno. Treći čin, briljantno. To nećemo menjati, to ćemo sve izbaciti. FEDERIKO: Izbaciti? PORUČNIK: Dragi moj Federiko, mi ovde nismo profesionalna pozorišna trupa, imajte razumevanje za naše grube duše. Sve ćemo to izbaciti. A što se tiče drugog čina, njega ćemo značajno skratiti. U stvari, sve što nas interesuje jest, u stvari, jedna scena. FEDERIKO: Recite koja, poručniče. PORUČNIK: Čudno zvučite, Federiko. Mislite da su moje intervencije loše? Evo, ova scena: oko mlade junakinje komada obigravaju dva mladića i svaki se trudi da se, ubedljivije od onog drugog, stavi u službu voljenoj devojci. Redovu Muerte! (Najstarija sestra se diže sa poda. Dlanovi su joj vlažni, iz stegnute spužve na pod pljusne krv.) MUERTE: Izvolite, Poručniče. PORUČNIK: Budi srećan, redove. Sveta Berta će gore na nebu odvojiti najubodniju stolicu za tvoje sretno dupence. Imaš zadatak od izuzetne važnosti! MUERTE: Eh, poručniče... Da je stvarno tako, moje sestre i ja bi sad zapevale slavnu himnu naše slavne falange! PORUČNIK: Opet izvoljevate, redovu Muerte... MUERTE: Da nismo obećane nebu, muškarce bi hvatale oružjem! Na prepad - prsa u prsa! Ne bih sedela u salonu i osluškivala njegovo disanje iza mog vrata... OSTALE SESTRE: (Skoče sa poda.) ...čekala da mi recituje. ...da se smeška i mreška. ...da mi šalje namirisane poruke i pokloni venčanicu svoju majke. Ne! SVE SESTRE, KAO JEDNA: Nikad! PORUČNIK: (Federiku.) Vidite kakve su? U vojsci, a hoće ovo, neće ono... Improvizovaćemo. (Ađutantu.) Ti ćeš glumiti našu junakinju. AĐUTANT: Samo ako vi to naredite. PORUČNIK: Naređujem. AĐUTANT: (Ženskim glasom i pokretima.) Hoću li ja - lepa, mlada i nesretna, moći da prihvatim na svoja slabašna ramena i svoje bujne španske grudi - ulogu kakva je ta? Odnosno, ova? PORUČNIK: (Federiku.) Vi ćete tumačiti lik mladića koji devojku napastvuje. FEDERIKO: Ja? Takve uloge nema u tekstu! PORUČNIK: Nema, zato ćemo je dopisati. Vi ste, dakle, vojnik Republikanske armije - mali, pokvaren, gadan, lajav, nakaradan i nikakav, mutivoda i secikesa, povezan sa masonima, kriminalcima, boljševicima, krupnim kapitalom i sitnim kriminalom... Eto kakav ste vi, odnosno on! Bljah, užas jedan! AĐUTANT: Pa kako je jedan takav gad, kao što je on, ćapio jednu ovako lepu, mladu i nesrećnu devojku, kao što sam ja? PORUČNIK: Nasrtljivost, možda... Ili slatkorečivost, šta ja znam. Ne ulazim u nečasne metode i pogana sredstva tog pokvarenjaka. AĐUTANT: Ali, šta ćemo sa njom? (Pokazuje na sebe.) Odnosno, sa mnom? PORUČNIK: Spašću te ja lično! Sebi dodeljujem ulogu mladog oficira naše falange. (Ustaje, govori pažljivo birajući reči.) Mladog i zgodnog. Nežno lepog, ali odlučnog. Hrabrog vojnika, duhovitog kozera, prefinjenog šarmera, neumornog ljubavnika... (Federiku.) Leži mi ta uloga. AĐUTANT: Pa kako bih vam mogao odoleti? PORUČNIK: Kako? Nikako! Njega pretučem, ugazim, koknem iz revolvera pride, potom bacim sa balkona, uz nekoliko pošalica! Spasem te iz zamke u koju si upala i - kraj! Kako vam to izgleda, Federiko? (Jedan trenutak Federiko ne reaguje. Onda progovori, za sebe.) FEDERIKO: Verovao sam da ću stići na vreme. Salvador je obično dolazio ranije, Luis je uvek bio tačan, precizan kao sat. Ja sam ponovo zakasnio. AĐUTANT: (Poručniku.) Je l' ovo u vezi naše predstave? FEDERIKO: Video sam leševe, čitave krvave otkose, čim su nas izveli iz zatvora. Onda su me prozvali, odvojili iz stroja. Pomislio sam, ipak je istina - smrt i rat se događaju samo drugima. PORUČNIK: (Ađutantu.) Izgleda da mu se ne dopada. FEDERIKO: Sad shvatam da sam ovde, samo da bih pre sopstvenog, prisustvovao pogubljenju svega što je moje - mojih reči, mojih stihova, likova kojima sam hteo da udahnem život... PORUČNIK: (Federiku.) Vi baš nemate mere. FEDERIKO: (Okrene se, Poručniku.) ...a koje sad vidim obešene kao ordenje na uniformi koju vi nosite. PORUČNIK: Mi smo u ratu, dragi moj Federiko. A gde bi umetnici, kao vi i ja, tražili mesto u ratu? Gde, ako ne na uniformama? Moje su muze davno žrtvovane kao topovsko meso naše borbe; izgleda da je sudbina vaših da sutra uvesele našu vojsku. (Po naredbi koja se nije izgovorila, ali se ipak čula, Ađutant mu namakne kapuljaču na glavu. MAJOR: Jeste li završili? Je li zarobljenik sarađivao? PORUČNIK: Na žalost, ne, majore. Uopšte ne pokazuje želju da učestvuje u našoj predstavi... MAJOR: Svi smo jednaki ispred smrti, Njenim Veličanstvom natrulih zuba i gadnog zadaha! Bio sam u šetnji - tamo, među maslinama, jedna prazna raka čeka na svoj leš! Pozovite streljački vod! AĐUTANT: To je nemoguće, majore. PORUČNIK: Nemoguće? MAJOR: Zašto? AĐUTANT: (Pokazuje ka terasi i dvorištu.) Umoran preko svake mere, komadant streljačkog voda maločas je naredio sopstvenu egzekuciju! Eno ga tamo, leži blaženog izraza i uživa u zasluženom odmoru! MAJOR: Tim gore! Poručniče, preuzmite izvođenje smrtne kazne nad ovim zarobljenim intelektualcom! PORUČNIK: Razumem. MAJOR: (Poručniku na uvo.) I još nešto dodajem, povodom te predstave... Gadan je ovo život, svakog dana treba nekog ubiti. Nek' u tom komadu bude što više prostačkih šala, grubih viceva i gadnih psovki - nek' nas sutra oraspoloži i razveseli! PORUČNIK: (Klimne mu glavom i obrati se sestri Muerte.) Budi srećan, redove. Oči otadžbine uprte su ka tebi. Imaš zadatak od izuzetne važnosti. MUERTE: (Ustajući, nesigurno.) Viva la muerte... OSTALE SESTRE: (Viknu u skoku.) Viva la muerte!!! (Poručnik vadi pištolj i pruža joj ga.) PORUČNIK: Predlažem da zarobljenik bude pogubljen tamo... (Pokazuje na mesto gde su izdahnuli Miguel i Arčibald.) Taj deo još uvek nije očišćen, a nema smisla prljati novi. MAJOR: Čekaj! Stani!!! (Svi stanu, iščekuju.) MAJOR: Moje oko! Gde je moje oko! I to desno - kako ću nišaniti u neprijatelja?!? Sećam se - jutros sam imao oba, zašto sad gledam na jedno? PORUČNIK: Grešite, majore. Izgubili ste ga davno - setite se, pričali ste nam... MAJOR: Opet neka bitka, čini mi se... PORUČNIK: Ne baš. Brijali ste se pijani, sečivo je kliznulo i eto... MAJOR: Sad se sećam. Gadan mamurluk. Nastavi sa izvršenjem! (Trenutak zastala, scena se nastavlja! Kraj sve bliži! Stiže poslednji leš poslednjeg dela ovog komada!) MAJOR: Samo napred, redove Muerte! Hajde, pucaj! PORUČNIK: (Okreće glavu od čitavog prizora, Ađutantu.) Ti gledaš? Meni je ovo previše strašno, tako dobar pesnik, prava šteta... (Redov Muerte okleva.) MAJOR: Hajde, redove Muerte, ne boj se... Početak je uvek težak, njega ćeš zapamtiti kao što si zapamtila i prvog muškarca kojeg si imala. MUERTE: Ja nisam od takvih, majore. Ja sam obećana Nebu... MAJOR: Tim bolje - pucaj! Nek umre od ruke nevinog krvnika! PORUČNIK: (Ađutantu.) Zar to nije strašno? AĐUTANT: Ako vi tako naredite. PORUČNIK: Naređujem. AĐUTANT: Strašno je... Strašno... (Odjekne pucanj. Scena se istovremeno zamrači.) EPILOG, TOKOM VEČERI ISTOG DANA(Improvizovana scenska zavesa spuštena je preko salona. PORUČNIK: Toliko mi je drago što vas vidim u tolikom broju da sam čak obukao i novu košulju. (Pokazuje čist rukav.) Zahvaljujem na aplauzu podrške. Unapred bi hteo da vam kažem samo: nemajte straha! Jer, komad koji ćemo vam sad prikazati nema poruke zbog kojih biste zamarali glavu! Naprotiv! Sve ovde namešteno je da vas zabavi, prikaže vam scene borbe i nasilja koje će otvrdnuti vaše vojničke duše; prizore golotinje i atraktivnog seksa, koje će vas naterati da pojebete sve žensko u ovoj selendri i posle pola godine ne razmišljate o tome; prostačke šale, grube viceve i gadne psovke, koje će vas oraspoložiti i razveseliti. Šta biste više mogli i da očekujete od jedne predstave, u vreme kad se vodi odlučujuća bitka za pobedu naše moćne i neuništive sile?! (Začuju se uvodni taktovi vojničkog marša - brutalna zvonjava limenih instrumenata, tvrdi ritam koračnice, udarci drvenih đonova o razrovanu kaldrmu. U Beogradu, juna 1992. Đorđe MilosavljevićScenarista i dramaturg (r. 1969. u Ivanjici). Apsolvent dramaturgije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Dramu "Sveta apokalipsa ili Obešene muze" izvodili Dramski studio Doma omladine Kragujevac 1994. (režija Slavice Urošević), kao i Amatersko pozorište Vrbas 1995. (režija Marka Srdanovića). Drama "Strah od praznog" premijerno izvedena početkom maja ove godine na sceni Doma omladine, Kragujevac. Scenarista celovečernjeg filma "Paket aranžman" u režiji Ivana Stefanovića, Dejana Zečevića i Srdana Golubovića (produkcija FDU i M&P agencije 1994) - učesnik filmskih festivala u Kijevu i Minhenu. Realizovani scenariji za više kratkometražnih filmova. Jedan od najistaknutijih srpskih strip-scenarista u devedesetim. Album "Kalokagarti: vetar u purpurna jedra" (crtež: Milan Jovanović, Orbis, Beograd) dobio nacionalnu nagradu "Zlatni kraguj" za najbolji strip u srpskim zemljama 1994. U magazinu Tron objavljen album "Svindl" (crtež: Miroljub Brada Milutinović), u Politikinom zabavniku serijal "Krakov, Krakov" (crtež: Milan Jovanović). Jedan je od osnivača i organizatora Godišnjeg salona domaćeg stripa u Kragujevcu. Kao urednik ili član redakcije delovao u Pogledima, Književnoj reči, Eterni (osnivač i prvi glavni urednik), Sloga Weekly (Melburn, Australija)... Sarađivao u Košavi, Beoizlogu, kao i u TV emisiji Popovanje (RTS). Za zbornik filmske kritike "Svetlo u tami" (priređivači prof. Nebojša Pajkić i Dragan Jeličić, Klio, Beograd) priredio esej o stvaralaštvu američkog režisera Majkla Mana. Autor plakata i ilustracije za kragujevačku predstavu "Svete apokalipse" je Milan Jovanović. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |