Дубравка Кнежевић

Чекајући Фортинбраса

ОКТОБАРСКА РУКОВЕТ

1. СПАРНО ВЕЧЕ

(Црни концертни клавир. За клавиром корепетиторка. Средовечна госпођица с цвикерима. У црнини. На клавир налакћен Томислав, тенор. У масивном костиму. Упевава се. Брише зној са чела белом марамицом. Сваки пут је уредно савије и врати у џеп.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Вруће је. Спарно. Очајно. Кажу да ће бити још горе.

(Томислав се упевава. Једна степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: (Прати га.) Кажу да ће бити неподношљиво.

(Томислав за степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Али, забога, већ је октобар!

(Степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Кажу да је негде у Шпанији, да ли у петнаестом веку, било исто. Врућине су претиле масовним помором.

(Степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: И кажу да се становништво спасло тако што је јело новине, дневну штампу, краљевске летописе и извештаје бележника шпанске свете столице.

(Степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Кажу да је онда дошао Фортинбрас.

(Степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Други, опет, кажу да ће нас јара несумњиво уништити.

(Степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Кажу да смо пропали и да базени са колективним попустом не помажу.

(Степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Кажу да је благајна празна и да су паметни на време побегли.

(Степен више.)

КОРЕПЕТИТОРКА: О, боже, како ли је тек онима који имају децу?!

(Степен више.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Пева.)... uber alles... (Нагло прекине.) Es muss sein!

(Утрчи балерина.)

БАЛЕРИНА: Господине Томиславе, диригент вас зове.

(Томислав не реагује: Отпева своју фразу. Спакује своју марамицу. Крене.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Корепетиторки.) Зашто ви увек носите црнину?

КОРЕПЕТИТОРКА: То је црнина за мојим животом. Ја сам несрећна.

(За време овог разговора одвијао се свечани дефиле читавог симфонијског оркестра. Један по један. Полуобучени. Разголићени. Раздрљени. Са инструментима. Бришу зној марамицама. Рукавима. Рукама. Пију воду из пластичне боце. Поливају се. Уздишу. Неми. Комична комеморација.)

2. ДОБРО ВЕЧЕ

(Дом Константинов. Медијални хаос. ТВ пријемници разних величина. Константинов звучни стуб. Јасминин стерео касетофон. Колекција радио пријемника. Са свих страна Пучини. Тоска. Асинхроно до лудила. На једном од екрана претходна сцена. Раскадрирана. На другима Томислав, тенор увелико загазио у ролу. Местимично крупни планови разгаћених музичара симфонијског оркестра. У свему томе бели зидови и аутистична породица. На столу остаци вечере. За столом г-дин архитекта. У шортсу и шетланд џемперу. Зури у један од екрана. Константин наслоњен на свој звучни стуб. Са слушалицама на ушима. Јасмина потпуно утонула у некакву књижурину. Брише зној огромним ружичастим пешкиром. Г-ђа астрофизичарка у некаквој врсти летње хаљине. Зарозане. Бретела се сасукала са рамена. У руци грчевито стеже боцу коњака. Разне посуде са разним течностима свуда унаоколо.)

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Несрећна?! Заиста не видим разлога да будеш несрећна. Топло октобарско вече. Породица на окупу. Чаша вина. Укусно припремљена вечера.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Кажу да ће врућине потрајати.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Дивно. Обожавам михољско лето. Од малена сам био зимогрожљив. А онда сам добио свој прави шетланд џемпер. Од тада је све кренуло набоље. Од тада увек носим само џемпере од шетланда.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Вечера ти је пријала?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Била је изврсна, драга моја.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Плашила сам се због уља. Било је сумњиво. Осетило се мало.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Али је риба била свежа. И кромпир добро скуван. Ја заиста не волим кад кромпир није добро скуван.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Одувек си мислио само на себе!!!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Умукни!!! Мислиш да ми је свеједно! Што седим овде и отварам уста као пуњена риба! Што покушавам да водим овај глупи јонесковски дијалог! Што мој двапут успешно залечени чир хоће да експлодира! Што је врућина претворила моје аналгетике и спазмолитике у шаку буђи! И што смрди!!!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Нашој болести нема лека.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Та све су то тлапње, драга моја. Einmal ist keinmal.

(Г-ђа астрофизичарка се привремено примири. Почне да распрема сто. Одсутно.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Јесу ли на телевизији јавили за неку катастрофу?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Нема више катастрофа. Коме је до тога по оваквој врућини?

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Кажу да ће у фебруару бити страшна зима.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Кажу. Али тек је октобар. И нема катастрофа.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Мислиш да ли је то директан пренос?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Не разумем.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: То на екрану. У новинама пише да је директан пренос.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Лажу. Као да се то зна. Али ако пише онда је сигурно тако.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Мислиш ли да и деца треба то да виде?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Не знам. Не мислим. И зашто бих уопште ја морао да мислим? Ти си хтела да имаш децу.

ЈАСМИНА: Јебе се деци што су при том само трпно стање глагола имати. И свих осталих глагола.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ето! И сутра, кад одем у свој уред, шта да кажем колегама? Чиме да се похвалим? Имам кћерку којој се јебе.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Зашто не прошеташ, Јасмина?

ЈАСМИНА: Само што нисам.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Можда би ипак требало да погледају овај директан пренос. Господин Томислав има прекрасан тенор.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Лирски и осећајан.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Господин Томислав је један врло уљудан господин.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Штавише, он је наш венчани кум.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Господин Томислав је школски друг вашег оца.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Господин Томислав је господин човек.

КОНСТАНТИН: Господин као категорија подразумева неке квалитете који су благо речено неспојиви са том дебелом мешином јарећег гласа која се просто и народски зове Тома. С друге стране, изостављање поменуте категорије је једна од оних ретких ствари која ми пружа то задовољство да се осећам као човек који живи у некаквој својој земљи.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Зашто не скинеш то чудо с главе, Константине?

КОНСТАНТИН: Прија ми. Будући да капу небеску не осећам, оваква врста капе, панцира, шарене лаже-варалице је сјајно средство за поистовећивање некакве своје земље са некаквим својим светом. И светоназором, ако хоћете.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Опет та проклета филозофија! А лепо смо те уписали на електротехнику и све си испите дао у року.

КОНСТАНТИН: И беху створени сви услови да се из једног тако егзактног брака, између једног архитекте који претендује да буде господин и једне астрофизичарке која претендује да буде госпођа, добије и један егзактан финални продукт. Али авај! Кћи њихова, Јасмина, је клозетска успаљеница. Константин, је кретен. А и егзактни брачни пар завршио је у некаквим уредима, папирима и завршним годишњим обрачунима и свакодневним разрачунавањима.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Грешиш, Константине. Свему су криве ове врућине.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Јасмина, на пример. Она је добра кућаница. Штедљива је и свира клавир.

ЈАСМИНА: Престани да говориш у тирадама, Константине. Свака је реч излишна.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: И што је најстрашније, ја уопште не разумем шта он хоће да каже.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Кажи, сине.

КОНСТАНТИН: Шта је вама? Мој проблем и јесте у томе што ја немам шта да кажем. Простим методом силогистичке дедукције не долази се ни до каквог закључка који се може вербализовати, већ до питања на које се прећутно не одговара. То је страшно. У егзактној електротехници постоји само индукција, али питање важи за све. Ако смо телевизор увезли из Немачке, ако је звучни стуб допутовао из Јапана, а касеташ из Америке земље далеке, ако је кева због Грималдијевог астролошког атласа морала да потегне у Напуљ, ако своје дневне оброке ждеремо из ирског порцуланског сервиса, ако је наш човек Тома један господин Томислав, шта онда мени преостаје? И у чијој то земљи?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: У нашој, Константине.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А тако си красно дете био.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ох, мој чир.

ЈАСМИНА: Не играј се породичних трагедија, Константине. Не играј се Хамлета. Лупиће ти о лобању.

(Пође. За собом вуче свој огромни ружичасти пешкир.)

КОНСТАНТИН: Офелијо, иди на филолошки факултет.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Куда, Јасмина?

ЈАСМИНА: У јебачину. Да подувам нешто.

(Оде.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Касно је. Немој дуго.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: (Грчи се од бола у желуцу.) Ако, ако. Мало свежег ваздуха не шкоди.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ипак би било боље да смо сви заједно слушали господина Томислава.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: (Покушава да се концентрише на екран.) Ћути. Сада долази финале.

(Лупа из суседног стана. Лагана. Па све јача. Са финалом Тоске. И зидови се тресу. Г-дин архитекта се увија од болова.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ох, боже, шта се то дешава?!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Страшно! Шта је то? Црева су ми пуна сапунице!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Говорила сам ти да треба да променимо стан! Балканска новоградња! Зидови као од папира! Кроз канализацију сипају расол, лифт као јавни нужник! Па жути мрави, кице, буба-швабе, буба-руси! Страшно.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Где су моји лекови?!!!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Убуђали су се!!! Шта је ово?!!! Плашим се!!!

(Константин скида слушалице са ушију. Озарен. Наслања се на зид. Читавим телом.)

КОНСТАНТИН: То је човек!!! Човек!!!

(Финале Тоске. Зидови скачу.)

3. ОТУЖНО ВЕЧЕ

(дом подстанара Миљковића. Крш. Неколико раскупусаних књига. Прастара писаћа машина. Кревет. Гвоздени. Са свих страна допире Пучини. Разгаћени чланови симфонијског оркестра провирују кроз прозоре. Кроз врата. Испод кревета. Подстанар Миљковић у гаћама и разбацаној белој кошуљи. Бесни. Знојав. Раскрвављен. Рукама и телом лупа по зиду. Гађа га књигама. Писаћом машином. Самим собом.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ:
Човек! Човек! Човек!!!
Петпарац излизан!!!
Естетска трулеж!!!
Умукните, мамицу вам јебем!!!
Рудари силазе у руднике, у пакао силазе по неправду на којој се може огрејати! У фабрикама људи конзервирају сунце!!!
Доста! Доста!!!
Све што нема ватре у себи сагори!!!
Што сагори постаје ноћ!!!
Треба запалити све што може да гори!!!
Треба срушити све срушиво, све што није вечно!!!!
Доста с пиздаријама!!
Говнари!!! Сестру вам јебем!!!
Мртву вам мајку...

(Замукне. Јер, ушла је Марија. Довела су је два разгаћена музичара. Као принцезу. Хода као мачка. Има петнаест или сто педесет година. Црни шешир и црне рукавице које никад не скида.)

МАРИЈА: Добра вечер, госпон писац.

(Запали цигарету. Да знак музичарима. Ови се повуку из наклон. Миљковић срозан уза зид.)

МАРИЈА: Но, кога смо си вечерас одабрали? Друмски разбојник, нацист, полицајац или револуционар?

(Подстанар Миљковић покушава да се доведе у ред.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Марија! О, Марија!
Није требало оваквог да ме затекнеш.
Твој драмски писац упалих образа,
вој вечити студент филозофије,
Умире, Марија.
Гомила у четвороспратницама истура очице,
Смеје се.
Кад око мртваца сјаје фењери.
А ја сам човек прост, Марија,
Кога је сипљива ноћ искашљала.
Марија, хоћеш ли ме таквог?

МАРИЈА: И што сад? Треба ли заувијек проматрати живот једино погледом пуним мржње упућеним смрти?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: И поезија има своју револуцију, Марија,
Своје црвене и беле.
У револуцији треба стварати светове,
А не правити инвентар.
Неће ме зауставити. Више не могу да будем спокојан.
На улицама су звери,
На врату прсти дављења.
То боли!

МАРИЈА: Револуција је тек средство да се подари смисао своме животу. А посједовање је увијек програм те пустоловине.

(Марија се свлачи. Лагано.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Марија!
Речи су мртве чауре лишћа што пада у октобарске дане,
Буктиња је у мојим грудима,
Од ње горим и умирем.
Љубав, Марија!
Њом се опрашта на гиљотини
И за њу грме топови октобарске револуције.

МАРИЈА: Осетљивост. Осећајност. Осећаји. Љубав. Утисак. Терор. Тражење цјелине. Округло трбуха живота.

(Привија Миљковића себи.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Марија!
Твој драмски писац упалих образа,
Твој вечити студент филозофије,
Не пита ко си и откуд долазиш,
Твоје тело просто моли,
Као хришћанин хлеб наш насушни.
Револуција, Марија!
Револуција!
Под нама гори земља!
Небо пламти више нас!
Молим те, Марија!
Ја се већ, погурен, сламам!
Мхм...
угаси лампу...

(Лупање на вратима. Храпав глас.)

ГАЗДАРИЦА: (Off.) Кирајџија! Кирајџија! Отварај!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Santa Maria della Salute!!!

(Упада газдарица. Масна. Рашчупана. Знојава. Звера унаоколо.)

ГАЗДАРИЦА: Бре, Миљковићу, што си ти једна бараба! Други месец како стан не плаћаш!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Платићу. Ових дана. Знате како је...

ГАЗДАРИЦА: Милицију има да позовем! У новине да те метнем, Миљковићу! Је л знаш ти који је датум? Октобар месец! Први октобар! А камо паре за август и септембар! Цело ми богатство дугујеш!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Смилујте се. Ни динара немам...

ГАЗДАРИЦА: И није те срамота да се поврх свега јебаваш овде! По оваквој врућини! Камен се сам од себе усијава! А теби мало!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Море, да се носиш...

(Марија га ошамари. Миљковић се укочи. Ухвати за образ.)

МАРИЈА: Не брините, госпа. Будем ја платила. Колико?

(Вади чек. Попуњава га.)

ГАЗДАРИЦА: Колко год да дате, има мало да буде. Да је до пара, никад не би ни издавала.

МАРИЈА: Но, добро. Ово је чек. Уписат ћете потребну суму. Имам повјерење у вас.

ГАЗДАРИЦА: Хвала, госпођо. Није до пара, кажем вам. Имала сам ја посла и са пристојнијим но што је овај, ваш Миљковић. Хвала вам лепо. И да се срећно узмете.

(Изађе. Марија се лагано облачи.)

МАРИЈА: Ћутиш? Дакако! Јунак најрадије шути. Рјечито. Јер он је прозрео свеколико људско зло, издају, окрутност и нискост. Њега се не може преварити.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Зашто ми то чиниш, Марија?
Нека ме недостојног ветар обавије.
Тешка ми је душа ко уста од јода.
Остани, Марија!
Речи су мртве чауре лишћа што пада у октобарске дане.
Не питам ко си и одакле долазиш.
Речи ми пеку грло.
И земља гори.
Земља!

(Марија оде.)

4. КРВАВО ВЕЧЕ

(Сквер. Улица. Ђубриште. Томислављева арија лута кроз ноћ. Јасмина и Буразер на ружичастом пешкиру. Посткоитална жвака.)

БУРАЗЕР: И земља се ознојила. Толике су врућине.

ЈАСМИНА: Ћути.

БУРАЗЕР: Како, бре буразеру, сад да ћутим? После свега. Што се десило – десило се. Ал не дешава се сваки дан да можеш, с опроштењем, на сред улице. Леп ти овај пешкир.

ЈАСМИНА: Ћути.

БУРАЗЕР: А што ми не кажеш како се зовеш? Волим баш да знам. Кажи, буразеру.

ЈАСМИНА: Умукни.

БУРАЗЕР: Ево, ја на пример, много добро живим. Крваво добро. Отворим боловање, па се дам у живот. А увек се нађе неки разлог да се човек поквари. Натегнеш неки мишић, ил ти се очни живац премори. Много ти леп овај пешкир.

ЈАСМИНА: Завежи!!!

БУРАЗЕР: Знаш шта, буразеру, ти си једна страшно чудна персона. А да знам ко си, ја бих те можда и оженио. После овога.

ЈАСМИНА: Einmal ist keinmal.

БУРАЗЕР: Лепа си ко богиња!

(Јасмина се заплаче. Цвили.)

БУРАЗЕР: Немој, буразеру, сад да плачеш. Има да прође.

(Јасмина цвили.)

БУРАЗЕР: Много ми је добро било с тобом. Прва лига. Најбоља си, кад ти ја кажем.

(Јасмина цвили.)

БУРАЗЕР: Начисто си ме уништила.

(Јасмина цвили. Буразер никако да се снађе. Долази Константин. И не примећује Буразера.)

КОНСТАНТИН: Jessy, устани! Идемо кући. Хајде Jessy.

БУРАЗЕР: Шта је сад ово? Ко си ти?

ЈАСМИНА: Нећу кући. Не могу.

КОНСТАНТИН: Прошетаћемо. Топло је. Онда ћемо кући. У крпе. На кунтање.

(Оставивши без одговора Буразер устаје. Закопчава се. Тресе прашину. Вади чешаљ. Намешта свој раздељак.)

ЈАСМИНА: Прошетаћемо. Вечерас је у ствари лепо вече.

БУРАЗЕР: Не да је лепо – крваво, буразеру! Нико живи нема сутра да ми верује.

(Оде.)

ЈАСМИНА: То није тачно, Константине. Ништа није тачно.

КОНСТАНТИН: Шта то, Jessy ?

ЈАСМИНА: No future for us. Црвени графит у клоњари на филолошком. C'est impossible, n'est-ce pas?

КОНСТАНТИН: Qui, c'est impossible.

(Оду у ноћ.)

5. ОКТОБАРСКА НОЋ

(Дом Константинов. Г-дин архитекта и г-ђа астрофизичарка сами. У пиџамама. Он за столом. Зури у један од екрана. Г-ђа астрофизичарка грчевито стеже боцу. На ТВ пријемницима Буразер. Рекламира пасту за зубе. Асинхроно. Одмах потом телопи. Разни. Извињавамо се због прекида програма. Кратка станка. Сметње на везама. Момењаморакутракура. И томе слично. После тога екрани снеже. Сви екрани. За то време г-дин и г-ђа из летаргије улете у хистерију. Ломе све што им дође под руку. Туча. Г-ђи је потребан мушкарац. С времена на време појави се понеки разгаћени музичар.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: C'est impossible, n'est-ce pas?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Море, марш!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Мислим на господина Томислава.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Мислим на сплачине које си нам скувала за вечеру.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Господин Томислав је један изузетан господин!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Кромпир је био некуван! Уље ужегло! Риба покварена!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Могао би понекад да позовеш господина Томислава. Могли бисмо да се дружим оса господином. Забога, он је ваш венчани кум!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Могла би понекад да нам скуваш нешто друго за вечеру. Могли бисмо да једемо, чак. До ђавола, знаш ли ти уопште да куваш?

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Значи ли то да би позвао господина Томислава када бих скувала нешто друго за вечеру?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Позвао бих господина Томислава кад не бих имао жену интелектуалку!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Значи ли то да нећеш позвати Томислава?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Позвао бих господина Томислава када би нам деца била лепо васпитана!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Али господин Томислав има красан оперски тенор!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Његов тенор је ужасан исто као и наша деца!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Наша деца су необразована!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Наша деца су празна!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: И ја сам празан!!!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Наша деца су несносна!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Наша деца немају ништа!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Јасмина је добра кућаница! Штедљива је и свира клавир!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Константин је будала! Мрзи своје родитеље и електротехнику!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: И ја мрзим!!!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Зато имаш чир!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Све је то од ових врућина!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А ми смо им све дали!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ко то – ми?

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ми! Нас двоје!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Море, марш!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А имали смо красне перспективе!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ништа ми нисмо имали!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Јесмо!!!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Имао сам чир!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ето видиш!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: И црева су ми исушена као флис-папир!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: И зидови су нам такви!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А што у новинама пише да папира нема?!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А што су новине сваког дана исте?!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А што се постављају амбициозни задаци?!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А што се усвајају закључци?!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А што инфлација незадрживо расте?!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А што ми ништа не предузимамо?!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ко то – ми?!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ми нас двоје.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Прекини!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Крајње је време да угинемо.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А што су на Западу председнички избори?!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А на Истоку је хладно!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А што бацају бомбе?!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А демонстрације?!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А атентат?!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А масакри?!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А што ми ништа не чинимо?!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ко то – ми?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ми. Нас двоје.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Могли бисмо бар стан да заменимо!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Бар живот!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Човек мора да има здрав сексуални живот!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Пре свега – друштвени!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А љубав?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ја имам љубавницу!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: У твојим годинама то је сасвим природно!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Прекини! Умукни! Доста ми је да те драме апсурда коју тако безуспешно глумимо! Дилетантски!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А шта друго да радимо? Наше осећање света је умрло.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Све је то од ових врућина. Спазмолитици, аналгетици, анаболици, гастроентерколитиси – све је гастро-индиковано. Све се убуђало.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А ми смо само обични људи.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: И деца су нам ужасна.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: О, како су нам деца ужасна.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А ми ништа не предузимамо.

(Г-дин и г-ђа једно наспрам другог. Немоћни. Господин приђе једном радио пријемнику. Тражи станицу. Радио крчи. И пишти. Најзад груне валцер. Са свих страна.)

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Закаснили смо. Поноћне вести су управо прошле.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Che miseria.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Quelle domage.

(Г-дин се наклони. Лагано, па све луђе играју валцер. Преко комада и крхотина. Преко ђубрета.)

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Треба да предузмемо нешто у вези с тим.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ти треба да пројектујеш, да конструишеш, да изграђујеш. Забога, ти си архитекта!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А ти да осматраш, да прорачунаваш, да предвиђаш. До ђавола, ти си астрофизичар.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: То је тако дивно.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Још кад децу не бисмо имали.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Зар их имамо?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Треба нам забранити да се размножавамо.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Крајње је време да угинемо.

(Играју валцер до избезумљења. Музика fortissimo.)

INTERMEZZO

(Квартет разгаћених музичара у пози за наступ. Уштимавање. Шмрцање, хукање и брисање зноја. А онда Вивалди. Четири годишња доба. Пролеће. Први став. Све уз шмркање и хукање. И грешке. Излази Томислав, тенор. У свом масивном костиму. Брише зној белом марамицом.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Театрално.) Прољеће стиже и сретан се чује
Глас усхићеног птичјег хвалоспјева,
А лахор када зраком попухује,
Врело, уз благи мрмор, воду љева.
Навјештајућ га, долазе олује,
Из црна плашта тутњи гром и сијева,
Кад све се стиша, птица опетује
У исти час чаролију свог пјева.
Крај вјерна пса, на лијепу, расцвјетану
Тратину, сада козар главу ставља
И спава већ, уз шумну траву и грану.
Плећу уз звуке свиралина славља
Нимфе и пастир у миломе стану
Пролеће које блиставо се јавља!

(мрак.)

НОВЕМБАРСКА РУКОВЕТ

1. ПРАЗНО ЈУТРО

(Црни концертни клавир. Крај њега балерина. Вежба нешто. Загрејава се. У празно. Без музике. Концентрисана. наоколо дефилују разгаћени музичари. Долази Томислав, тенор. Седне на под. Па рашрафљује свој масивни костим. Део по део. Загледа. Гланца. Игра се.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Ето, дође и новембар. А врућине никако да стану.

(Балерина га не констатује. Полугласно одбројава.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Кажу да ће бити још горе. Неподношљиво.

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Кажу да је било исто тако. У Данској, ваљда, откуд, знам.

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Други, опет, кажу да нам се кућа претвара у дом стараца. У дом за стара и немоћна лица.

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: И да је благајна празна. А репертоар се од оснивања не мења. Увек иста песма.

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Кажу да смо у дуговима до грла. Es muss sein!

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Изгледа да је тај Миљковић једино решење. Кажу да је паметан, ал ко је још од памети вајду видо. Потребно нам је освежење у ова јута нестабилног ваздушног притиска.

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Кажу да треба да се заложим за њега. Пази богати! Зар за једног обичног подстанара да се залажем?

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Кажу да ће и киша доћи са њим. Да ће снег пасти. Као да су им новембарске врућине мозак попиле. У оваквим ситуацијама метеорологија отказује.

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Кажу, кажу, кажу! Као да сам ја свемогућ! Истина је, мој глас се поштује. Само сам једном поменуо Мокрањчеве Руковети и сместа су их ставили на репертоар. Али шта ће мени то? И какве ја везе имам с тим?

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Имам још сасвим мало времена. Седница почиње у десет. И ја морам да донесем одлуку. Кажу да морам! Чујете ли?! Морам да одлучим!!!

(Балерина не реагује. Томислав се смири. Устане.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Као да сам ја тај који треба да одлучује. Јебем ли га ако је на мене спало.

(Балерина не реагује.)

ТОМИСЛАВ ТЕНОР: Извините, нисам се ни представио. Томислав, тенор.

(Балерина стане. Погледа га. Томислав приђе. Окрене се. Стане.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Извините на индискрецији, госпођице. Да ли бисте спавали са мном?

БАЛЕРИНА: Ви увек тако брбљате?

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: То је брбљање у празно. Ја сам празан човек.

(Оде. Балерина настави да вежба.)

2. БУНОВНО ЈУТРО

(Мрак. Будилник звони. Миљковић скаче из кревета. Унезверен. У гаћама и кошуљи. Одмах се маша џезве за кафу. Петља нешто. Пресипа. Рукавом брише зној с чела. Из даљине, у off-у. Томислављеве кукумавке из претходне сцене. Понеки разгаћени музичар.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Празан. Потпуно празан. Кога ја то фолирам? И Зашто? Па, ја сам обичан подстанар. И лајем у празно.
Празно време и празни снови.
Куда да одем после празног сна?
Празан ми је дан који још дошао није.
Воде не теку и ништа не постоји.
Уа фолирант!!! Уа!!!
(Излије себи бокал воде на главу. Непомичан.)
Цео један народ измишља речи за песму
коју ће се усудити да напише
један човек тек после сто година.
Срање.

(Два разгаћена музичара уводе Марију. Црни шешир. Црне рукавице. И велики бели коверат у једној руци. Да знак музичарима. Ови изађу. И Томислављев off престане.)

МАРИЈА: Добро јутро, госпон писац.

(Миљковић ћути.)

МАРИЈА: Но, што је. Опет смо си умислили да смо празни, не?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Ко поједе своје срце тај је у праву.
Свет ће спознати онај ко га мења.
А ја сам празан, Марија.
Празан до избезумљења.

МАРИЈА: Испухан као балон. Убијеђена сам да те ово буде поново напунило.

(Пружи му коверат. Миљковић га зграби зубима. И тако стоји пред фаталном Маријом.)

МАРИЈА: То је рјешење. Умјетничко вијеће је одлучило. Примљен си.

(Миљковић егзалтиран. Скаче. Урла. Зубима цепа коверат.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: О, Марија, да ли је то сан?!
Ко сам ја?!
Одакле?!
И шта сам?!
Да у комунистичку будућност уђем?!
Јер, осим свеже опране кошуље,
Кажем по савести,
Ништа ми не треба!!!

МАРИЈА: Ма, дај! Ти и твоје комунистичке тлапње. Једноставно, ради се о казалишту.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Марија, свемогућа Марија!
Ти све знаш и све измислиш!
А ја сам човек прост, Марија,
Кога је сипљива ноћ искашљала
И више не могу да будем спокојан!

МАРИЈА: Дићи револуцију тешко је, дакако. Али и то је мало. Јер није важно против чега се бори револуционар. Важна је његова борба, његова вриједност и снага.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Слаби су позвани да постану вође
У земљи где се поштују сунцокрети.
А револуција је створила заставе које се чувају као реликвије
И због тога је црвене боје!

(Марија се лагано свлачи. Миљковић попаљен. Све време мота коверат по шакама.)

МАРИЈА: Важно је јемство, посједовање, пустоловина.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Револуција ме чека, Марија.
Све стране света стичу се на њеним обалама.
Стога дозивам пепео без страха.
Јер нема пепела већ само пламен који спава!

МАРИЈА: Револуција је револуција an sich, Миљковићу. То нису пјесници и казалишта.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Ја примам на себе осуду пропевале гомиле!
Ко не уме да пева слушаће олују!
Чујеш ли звездани систем мога крвотока?!
(Једва успе да се отараси коверта и да спопадне Марију.)
Под нама гори земља!
Небо пламти више нас!
Мхм..
Угаси светло!

(Мрак и крик.)

Револуција!!

3. МУЧНО ЈУТРО

(Дом Константинов. Доручак. Порцулански чајни сервис. Чај. Звецкање порцулана. Лупкање кашичицом по љусци јајета. На екранима подстанар Миљковић даје изјаве. Севање блицева. Осмеси. Махање. Миљковићев митинг. Али све без тона. Асинхроно. Доручкујући шумови трају. А онда Константин скочи и заурла.)

КОНСТАНТИН: Револуција!!!

(Стоји безнадежно. С кифлом у руци. Нико ништа не примећује. Г-дин архитекта се уби од читања новина. Константин седне. Опет доручкујући шумови. Јасмина са својим ружичастим пешкиром.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Још шећера, Јасмина?

ЈАСМИНА: Не, хвала. Још мало чаја, молим.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Врућине никако да стану. А већ је новембар.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Да је бар лето било овакво.

КОНСТАНТИН: Зашто ја немам права на своју револуцију?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Изволи, направи је, драги сине. Нисам је ни ја имао. Порасте човек и без тога.

ЈАСМИНА: Шта је то револуција, Константине? Fruhling, fruhling, du bist da! Новембар је месец. Чекај пролеће.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Гледај, сине, од чега живиш. Да преживиш.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Јеси ли читао новине, Константине?

КОНСТАНТИН: Престао сам. Узалудно је. Дезинформисање и прећуткивање. Нема ни речи о рестрикцији воде и струје. А до тога ће морати да дође.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Али зато има разних других обавештења.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: У јучерашњим новинама, на пример, изашла је једна ванредна информација о планети број 1566 коју је открио Валтер Баде на опсерваторији Mount Pallomar у Калифорнији.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Требало би да читаш новине, Константине. Бар повремено.

КОНСТАНТИН: Што се спољне политике тиче, последња поштена новинска вест изашла је још давне тридесет четврте године. У Њујорку је 28. фебруара компанија Double Bubble незапосленим радницима уместо хлеба поделила десет милиона пакетића жвакаћих гума. А у Лондону је, ни месец дана касније, хлеб пловио Темзом. У данашњим новинама све је ово објашњено са једва две овештале фразе – хиперпродукција и опадање куповне моћи.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Зар то није исто?

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Али мораш признати да је информација у јучерашњим новинама ванредна! Изузетна! Јер, планета број 1566 има необично издужену орбиту и приближава се нашој земљи на свега 28 милиона километара.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: На свега 28 милиона?

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Да, свега двадесет осам милиона!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Интересантно!

ЈАСМИНА: Одвратно!!!!

(Јасмина лупи главом о сто. Порцулан се разлети.)

КОНСТАНТИН: Драги родитељи, престаните да се фолирате.

ЈАСМИНА: Одвратно!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: За доручком се не говори, Јасмина.

КОНСТАНТИН: У овој кући се уопште не говори.

ЈАСМИНА: Мармелада је одвратна! Прокисла! мука ми је!!!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ја држим да је мармелада изврсна.

КОНСТАНТИН: Ту се уопште не ради о мармелади.

ЈАСМИНА: Excuse me, daddy. Excuse moi, mamman! Не могу да једем мармеладу за доручак. Не осећам се добро. Повраћа ми се!!!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Да ниси покварила стомак?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Да се ниси прехладила?

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Да ти скувам камилицу?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: зашто не пазиш на своје здравље, Јасмина?

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Здравље је човеку најпрече.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Болест је увек погубна.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Болест у породици увек значи уништење те породице.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Здрава породица најбитнији је услов здраве културе, заједнице, ако хоћеш и државе.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Породица је крајњи циљ једног органског и логичког развоја.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Она је најмања, али најдрагоценија јединица изградње. Микрокосмос!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А дете оплемењују мајку!

ЈАСМИНА: Мука ми је!!!

КОНСТАНТИН: Била је то само хиперпродукција. Тоне хлеба пливале су Темзом. Један незапослени радник коме је жена умрла од туберкулозе скочио је да извади бар једну векну. Није знао да плива и удавио се. На обали је остао његов трогодишњи син.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Прекини, Константине!

КОНСТАНТИН: Све је то само ниска куповна моћ и чај од камилице.

ЈАСМИНА: Мука ми је!!!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Није добро ово време.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Велике су врућине.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Сви ћемо излудети пре него што падне снег.

КОНСТАНТИН: Пре или касније то нас чека. Кроз сто година сви ћемо бити клинички случајеви.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Умукни, Константине!

КОНСТАНТИН: Пише у новинама! Читајте ако не верујете!

(Скочи. Истрчи. Бучно. Очајнички.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Чекај, сине, куда ћеш?!

ЈАСМИНА: Мука ми је. Мислим да сам почела да умирем.

4. УЖАСНО ЈУТРО

(Црни концертни клавир. За клавиром корепетиторка. На клавир налакћен Томислав, тенор. У масивном костиму. Упевава се. Брише зној марамицом. Нервозан и кочоперан. Разгаћени музичари унаоколо.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Умирем. Ко биљка се сушим. Помозите ми, госпођице. Другарице. Сапатнице моја.

КОРЕПЕТИТОРКА: Почните с упевавањем, господине.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Зар сада? После свега! После састанка на коме смо изгласали једног подстанара Миљковића!

КОРЕПЕТИТОРКА: Подстанара Миљковића?

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Управо њега. Ја сам тако хтео. У ствари, моја жена је тако хтела. Тражила. Захтевала. Шапутала ми у кревету. Сервирала за доручком. Ужасно!

КОРЕПЕТИТОРКА: Изволите се упевати, господине!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Али ја сам несрећан човек! Чујете ли глас очајника?! Ја сам несрећан!

КОРЕПЕТИТОРКА: Моје радно време истиче, господине!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Али ја сам несрећан, госпођице!

КОРЕПЕТИТОРКА: Заборавили сте да ја носим црнину и да сам ја несрећна!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: А ја?!!!

КОРЕПЕТИТОРКА: Могла сам да будем врхунска пијанисткиња!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Могао сам да певам у Метрополитену!

КОРЕПЕТИТОРКА: Могла сам да завршим конзерваторијум у Лењинграду!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Хтео сам да будем бесмртан!

КОРЕПЕТИТОРКА: Хтела сам да свирам са Карајаном!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Био сам леп као Аполон!

КОРЕПЕТИТОРКА: Освајала сам мушкарце!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Мој баритон се дегенерисао!

КОРЕПЕТИТОРКА: Прсти удрвенили!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Тело омлитавело!

КОРЕПЕТИТОРКА: Све смо изгубили!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Као да младости никад није било!

КОРЕПЕТИТОРКА: Као да никада ничега није било!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: И та проклета врућина!

КОРЕПЕТИТОРКА: Ужасна врућина!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Остала ми је само она. Моја жена. Светица. Моја једина жена... Курва!!!

КОРЕПЕТИТОРКА: Осао је само Миљковић.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Лаааж!!!

КОРЕПЕТИТОРКА: Изволите се упевати, господине!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Нисам ја никакав господин, госпођице!

КОРЕПЕТИТОРКА: Моје време истиче!

(Томислав се баца на њу. Млати је. Лудачки. Урла. Она ћути. И трпи.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Зашто ме бијете, господине?

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Мрзим вас! Ја сам несрећан!

(Очајан. Плаче.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Уживајте у својој несрећи, господине. Моје време је истекло. Напољу су спарине. Људи умиру. А ја идем својој кући. Ја ћу заборавити своју несрећу. Заборавићу је скоро сасвим. Кад се хоће све се може.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: О, како сам ја несрећан!

КОРЕПЕТИТОРКА: Несрећа не постоји, господине. Постоји пристајање и непристајање. Привикавање и узмицање. Постоји страх. Кукавичлук. Слабост. Духовна онанија!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Госпођице!!!

КОРЕПЕТИТОРКА: Нисам ја никаква госпођица! И зовем се Клара!

(Оде.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Вратите се, госпођице! Вратите се, Кларо! Сапатнице! Подведите ми нешто младо! Сам сам и несрећан! Један обичан оперски певач! Нисам тенор! Никада нисам певао! Ја немам слуха! Учитељица ми је рекла да немам слуха и да ћу једног дана умрети!

5. НОВЕМБАРСКИ РУЧАК

(Марија и подстанар Миљковић за столом. Полуодевени. Марија са обавезним рукавицама. Распарени тањири. Боца коњака. Неколико испражњених боца. Разгаћени музичари. И Константин у углу. Непрекидно и обавезно са својим слушалицама. Све време. Из off-а допире неко Томислављево цвиљење. Марија и Миљковић пију. Наздрављају.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Умрети, спавати, можда сањати. Треба ићи до краја света и наћи росу на трави. Е, да га јебем?!

МАРИЈА: Но, што је сад? Ниси сретан?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Не. Филип није сасвим срећан. Није ни пијан, али је понесен коњаком. Филип је узбуђен. Он осећа немир својих живаца.

МАРИЈА: И Марија се данас осјећа нарочито сломљеном. Као пред болешћу. То је умор какав се јавља пред сломом свију снага. Прилази лагано у омаглицу и немоћну бесвијест. Марији је доста тога дима и смрада. И тога коњака.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: И Филип је уморан. Поцепан. И он гуши у себи тиху и дубоку потребу да се напије. Смртно. Ко свиња.

МАРИЈА: Кад једном схватимо што јунак жели, истодобно схваћамо да никад не може бити задовољан. Зна да ће једног дана умријети и помисао на то му је неподношљива. Свијет ће се окретати и након његове смрти. Што би сад хтио, Миљковићу? Бесмртност?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Не знам, Марија. Али у позоришту нећу радити!

МАРИЈА: О, наш си јунак умишља да је гениј!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Шта ћу ја у позоришту? То нема никакве везе са мном!

МАРИЈА: Чему онда цијела ова комедија, Миљковићу? Чему?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Треба изаћи на улице, Марија. Треба срушити све срушиво, све што није вечно. Покушати бар.

МАРИЈА: Einmal ist keinmal Вани је вруће! Тлак нестабилан! Иди у казалиште, Миљковићу!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Мене ничега више није стид,
Треба све поново и другачије рећи.
Живот још није завршен
Иако је прошао!
(Крене ка Константину. Овај све време зури у њега.)
Путујмо док још има света и сазнања.
Бићемо лепи од прашине.
Спознаћемо прах и сјај.

(Константин крене ка њему. Гледају се. Дуго.)

МАРИЈА: Подјетињио си, Миљковићу.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: То је мала шетња до непознатог и натраг.
Треба ићи до краја света и наћи росу на трави.
Треба срушити све срушиво.
Треба изаћи на улице и бити мина у раскрвављеном небу!

МАРИЈА: С мушкарцем не треба ратовати. Рат, је наиме, средство с помоћу којег он стјече своју вриједност. Та, то је бескрајно забавно!

INTERMEZZO

(Разгаћени гудачки квартет и Томислав, тенор. Вивалди. Први став. Лета.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Сви сунчевом су ватром притиснути,
Малакше човјек, стадо, бор се жари,
Глас пусти кукавица и зашути,
Грлице поју тад у чешљугари.
Благ лахор душе, ал сјевераца љути,
Не часећ часа, диже вријеме кварит,
И плаче пастир, јер злу судбу слути
И охол вихор да ће се разјарит.
Трудноме тијелу починути не да
Рој крупних муха бијесно што махнита
И страх да гром за громом ће заредат.
Ах, бојазан се каже истинита,
Грми и шиба него и зрњем леда
Врхове сијече поносита жита.

(мрак.)

ДЕЦЕМБАРСКИ РУКОВЕТ

1. ВЕЛИКИ ДАН

(Ramires. Missa Creole. Буразер са обућарском кецељом. Шије некакву ципелу. Као да је изашао из Капитала. Крај њега газдарица. Опасана кухињском кецељом. Мути нешто у прљавој вангли. Обијен црвени емајл. Миљковић са револвером. Константин блене у њега. Разгаћени музичари, корепетиторка, балерина и понеко униформисано лице као хор. Re-make сцена Missa in a-minor.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Запамти овај дан, Константине! Понедељак! Трећи понедељак месеца децембра!

БУРАЗЕР: ако је производ рада мени туђ, ако се мени супротставља као туђа сила, коме он онда припада?

Ако моја властита делатност не припада мени, ако је она туђа, изнуђена делатност, коме она припада. Неком другом бићу, а не мени.

(Погледа у газдарицу. Ова га помилује по коси.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Револуционар је уротник! Нема личних интереса, нема осећања, нема личних потреба ни имовине, ни имена нема!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Ин туди имена па не! При њим се замењимо искључно з еним интересом, з ено мислио, з ено страстјо – револуцијо!!!

БУРАЗЕР: Ако претпоставиш човека као човека, а његов однос према свету као људски однос, онда љубав можеш заменити само за љубав, поверење само за поверење.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Револуционар презира вса кршно доктринарство ин не соделује в модернем разисковању законов ин знаности, то препушча преходнијем генерацијам! Позна само ено знаност – знаност уничења!!!

БУРАЗЕР: Ако желиш уживати у уметности, мораш бити уметнички образован човек; ако желиш вршити утицај на друге људе, мораш стварно бити човек који делује потичући и унапређујући друге људе.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Револуционар презира јавно мњење! Презира ин совражи седањо дружбено етико в всех њених обликах покварјености! За њ је морално то кар омогоча змаго револуције, неморално ин престопнишко па всех кар јо препречује!!!

БУРАЗЕР: Шта је друштво, ма какав облик оно имало?

ГАЗДАРИЦА: Производ узајамне делатноти људи.

БУРАЗЕР: ДА ли су људи слободни у избору овог или оног облика друштва?

ГАЗДАРИЦА: Нипошто.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Суров до себе мора бити суров труди до других! Вса нежна, сентиментална чувства љубезни ин дружбе морајо бити в њем потесна складно страстјо револуционарног делања!!!

БУРАЗЕР: претпоставите одређено стање развитка производних снага и добићете одговарајући облик промета и потрошње. Претпоставите одређени ступањ развитка производње, промета и потрошње и добићете одговарајући облик друштвеног уређења, одговарајуће грађанско друштво. Претпоставите такво грађанско друштво и имаћете одговарајуће политичко уређење.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Суров према себи мора бити суров и према другима!!!

ХОР: При њем се замењамо искључно з еним интересом, з ено мислио, з ено страстјо – револуцијо!!!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Нежност, сама по себи, за њега је лаж!!!

ХОР: Позна само ено знаност – знаност уничења!!!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Револуционар је уротник! Нема личних интереса, нема осећања, нема личних потреба ни имовине, ни имена нема!!!

(Прилази Константину. С упереним револвером. Лепи му на чело црну петокраку.)

ХОР: Ин труди имена па не! При њем се замењамо искључно з еним интересом, з ено мислио, з ено страстјо!

СВИ: Револуцијо!!!

(Константин збацује са себе слушалице које непрестано вуче. Екстаза. Црвено са свих страна. Народ се разилази. Остају само Константин и Миљковић. Овај други седне. Одхукне. Обрише зној надланицом.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Побуна је константна, Константине.

КОНСТАНТИН: Извини, Филипе, али ја мислим да си ти луд.

(И даље блене у њега. Фасцинирано.)

2. ДОБАР ДАН

(Дом Константинов. Медијални хаос. На екранима поново Буразер рекламира пасту за зубе. Асинхроно. Па онда држи говор. У оделу, са машном. Па је онда обућар из претходне слике. У потпуно истој пози. С газдарицом. Г-ђа астрофизичарка у својој летњој хаљини која се распада. Јасмина без ичега на себи. Умотана у свој велики ружичасти пешкир. Г-дин архитекта у кади пуној воде. Понеки разгаћени музичар.)

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Молим лепо, али моје лудило је моја приватна ствар.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: И како човек да не полуди по оваквој врућини?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А већ је децембар.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Увелико децембар.

ЈАСМИНА: Још мало па ће Нова година. И јелка.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Шта су рекли у временској прогнози?

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ништа. Већ данима ништа не јављају.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Све се тумбе окренуло.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А Константина нема.

(Заплаче се. Пије. Из чаше. Нормалне чаше за коњак.)

ЈАСМИНА: И он, попут пса, осећа чежњу за бескрајем. И жели да буде пас. Да завија на месец. Да сконча далеко од дворишта у коме је провео читав свој псећи век. А ипак, он је само син човека и жене. Тако су му бар рекли.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: (Плаче.) Охладила му се супа.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Глупости! Каква супа?! Ми уопште нисмо имали супу за ручак!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Не, супу нисмо имали. Имали смо сендвиче са сиром и говеђим језиком!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Смрдљиве сендвиче.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Али увек се тако каже – охладиће му се супа!

(рида.)

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Мислио сам, да бисмо редовно ишли на посао..

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: (Прекине га.) Више нико не одлази на посао!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Кад бисмо редовно, од седам до три, и после три, одређивали своје плате, остало би нам много мање времена да размишљамо.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Можда би требало да се дружимо са нашим пријатељима. Са господином Томиславом, на пример.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Можда. Но, све су то тлапње, драга моја. И лапарање у ветар.

ЈАСМИНА: А Константин?

(Реакције нема.)

ЈАСМИНА: А ја?!

(Реакције нема. А онда се на екранима појави Буразер као обућар. И грмне његов глас.)

БУРАЗЕР: О повезивању удруженог рада и, је ли, културе. Ја мислим, у своје лично име и у име својих колега, да сви врло добро схватају нашу ситуацију и у складу с претходним се и понашају. Под тим подразумевам да је наше предузеће у том питању и у целини врло за.

(Јасмина урла. Г-дин архитекта и г-ђа астрофизичарка примете да она урла. Али наставе да дрежде у екран.)

БУРАЗЕР: Радимо и боримо се за своје личне дохотке као и за проширену производњу, а уједно и за повезивање с културним садржајем. У том смислу се може говорити о политичкој ситуацији која је иста много боља него у друштвеним делатностима где се још није довољно схватила стабилизација и одрицање од ранијег начина.

(Јасмина се смота у клупко. Јечи.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Јасмина, сине, опет си покварила стомак?

БУРАЗЕР: Друштво то, је ли, неће моћи још дуго да поднесе и ту ће се морати тражити решења у складу са могућностима и у смислу једног општег повезивања. Ето, то је што би имао да вам кажем.

(Јасмина јечи.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Да ти скувам камилицу?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Зашто не пазиш на свој стомак, Јасмина=

ЈАСМИНА: Јебите се са својим стомацима?! Питајте ме једном за главу!!!

Г-ДИН АРХИТЕКТА: А лепо сам вам говорио, Јасмина. И теби и Константину. У којој је мери болест једна погубна ствар.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Наше се време, у ствари, разболело.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Разболело, нажалост. Данашњи човек је млитавац. Воља му је слаба. А више ничег нема да за држи у стези и одговорности.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Осврни се око себе, дете моје. Свуда бестидност и разуларене страсти.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Данашњи млади човек себе сматра јако паметним ако се заклиње на теорију иживљавања.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А жена је пре свега – мајка. Она је чуватељица породичног живота.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Треба да пазиш на своје здравље, Јасмина.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Да ти скувам камилицу?

ЈАСМИНА: Има једна много добра ствар у свему томе. Wednesday morning, у среду, at five o'clock. Једна риба отишла од куће. Запалила. (Јасмина се купи. А никако да се покупи. Аутистично. Г-дин и г-ђа блену у њу.) Једноставно отишла. Мало је шмрцала, after living alone. Мало, for so many years. А они су мислили да су јој све дали. Све су јој дали. А она отишла. Wednesday morning, у пет. As the day begins. Полако. Silently. И неприметно. Запалила. Далеко.

(Лагано одлази. Само у пешкиру. Са својим касетофоном. Из њега, у лаганом крешченду, , The Beatles, She's Leaving Home. Г-дин и г-ђа блену. Онда она налије нову чашу.)

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Али данас уопште није среда. Данас је понедељак.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Стари Египћани су у сваком месецу одређивали по два несрећна дана. Тада не трба ништа започињати. Никакве послове, никакве подухвате, ништа.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Али ми ништа нисмо ни започели.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Најкритичнији дани били су последњи понедељак у априлу, други понедељак у августу и трећи – трећи понедељак у децембру.

(Заплаче.)

Све велике светске катастрофе десиле су се баш на овај дан.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Којешта! Ја то уопште нисам приметио! (Устане.) Дођи да ми обришеш леђа.

3. ЗАЛУДАН ДАН

(Буразер као обућар и газдарица са прегачом. Негде иза њих обриси фабрике. Миљковић и Константин у револуционарном налет. С једне стране Јасмина у пешкиру. С друге корепетиторка. Један разгаћени музичар сео на земљу, па се игра пиљака. Иза свега тога једно униформисано лице. С рукама на леђима.)

ГАЗДАРИЦА: Даћу ја вама по леђима, циркузанти једни!

БУРАЗЕР: Бре, кево, кажем ти ко буразеру, што да се женираш. Нека их, нека седе мало овде, има брзо да нестану. То ти је таква професија, кратак им век.

ГАЗДАРИЦА: Што се културе тиче, немам против. Ал имам против кршења реда пословног и дисциплине. Ако су они залудни не мора то поштен свет да окајава.

БУРАЗЕР: Пусти, кево! Замлате!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Кад народ открије тају како се постаје велик,
Тргови ће остати без споменика,
Некад само песницама доступне тајне
Биће проглашене својином народа!

КОНСТАНТИН: Нема споразума, нема примирја са људима који су мислили како ће опљачкати народ, надајући се да ће то пљачкање остати некажњено, за које је република представљала шпекулацију, а револуција занат!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Небо је будућношћу бременито,
Слушајте проповед грома у паду,
Бацимо на сто јабуку буре!

КОНСТАНТИН: Поделимо овај мрак између себе!

ГАЗДАРИЦА: Нема шта ми између себе да делимо. Сваки себи нек дели. А ја одо, имам преча посла.

(Оде. Свако ради свој посао. Миљковић и Константин зуре. Забезекнути. Нико их и не примећује. Јасмина прилази корепетиторки.)

ЈАСМИНА: Wednesday morning, у пет. Отишла. Иза брда. а иза брда – мрак. The fool on the hill.

КОРЕПЕТИТОРКА: Шта је? Заглавила си?

ЈАСМИНА: Не знам. Не сећам се. Заборавила сам.

КОРЕПЕТИТОРКА: Ако, ако. Становништво се размножава.

(Униформисано лице проњуши мало, одмахне руком и оде. Јасмина се сроже на земљу. Пева. Преко њене песме, Миљковић и Константин покушавају још једном.)

ЈАСМИНА: The poor soul sat sighing by a sycamore tree,
Sing all a green willow;
Her hand on her bosom, her head on her knee,
Sing willow, willow, willow:
The fresh streams ran by her, and murmur'd her moans;
Sing willow, willow, willow;
Her salt tears fell from her, and soften'd the stones;
Sing willow, willow, willow...

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Слаби су позвани да постану вође,
Стога дозивам пепео без страха,
Јер нема пепела, већ само пламен који спава!

КОНСТАНТИН: Свет ће спознати онај ко га мења!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови!

КОНСТАНТИН: Будућност је ту,
Само је треба препознати и издвојити!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Треба ићи до краја света и наћи росу на трави!!!
Треба срушити све срушиво, све што није вечно!!!
Треба изаћи на улице и бити мина у раскрвављеном небу!!!

(Чекају реакцију. Реакције нема. Само Јасмина пева своју песму. Миљковић опсује нешто себи у браду. Пљуне.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: О, горко и слепо море, заљубљено у бродолом! Хајдемо, Константине. Узалудно је. (Сиђе с бурета.)

КОНСТАНТИН: Куда, Филипе?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: (Изгубљен.) Даље.

КОНСТАНТИН: Куда даље?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Даље од руковети.

КОНСТАНТИН: Каквих руковети?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Мокрањчевих.

КОНСТАНТИН: О чему ми то говоримо?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: О људима.

КОНСТАНТИН: Којим људима?

(Миљковић упрти своје буре. Крене лагано. С буретом. Стане. Говори себи и за себе. Као опело.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: У земљи где се поштују сунцокрети
Пали су лицем према Истоку,
Чини ми се да сам и ја пао с њима,
Различит од онога што ћу рећи.

ЈАСМИНА: (Такође изгубљена.) Комадић неба. Плишани медвед без једног уха. Конзерва сардина у маслиновом уљу. Један зарђали шраф од бицикла. И црне мушке чарапе. Распарене и штрокаве. господе, зар сам све то могла да стрпам у себе?

КОРЕПЕТИТОРКА: Ја ћу кафу без шећера, а ти?

ЈАСМИНА: Коца колу.

КОРЕПЕТИТОРКА: Дериште.

(Један разгаћени музичар доноси кафу и Коца колу на послужавнику.)

БУРАЗЕР: Да знаш, кево, да си се зајебала. Био много добар литерарни кружок.

(Настави да ради. Миљковић оде са својим буретом. Константин трчи за њим.)

КОНСТАНТИН: Покажи своје срце, Филипе! Покажи своје срце и умри!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Хајдемо, Константине. Више нас нико не јебе.

4. КОШМАРАН ДАН

(Црни концертни клавир. Крај клавира Јасмина. У пешкиру. Крај клавира када. Пуна воде. Томислав, тенор свлачи свој масивни костим. Корепетиторка му помаже. Балерина стоји са послужавником и кафом. Разгаћени музичари дефилују.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Нико ме не јебе – па шта. И паметнији од мене су изгубили главе. А ко и не би по овој врућини.

КОРЕПЕТИТОРКА: Умукните, господине.

(Томислав улази у каду. озарен. Обраћа се Јасмини.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: А ти, мала? Како се зовеш? Колико ти је година? Шта ти тражиш овде? Хоћеш ли да спаваш са мном?

ЈАСМИНА: Не сери, матори.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Корепетиторки.) Глупачо! Рекао сам ти да ми приведеш нешто младо!

КОРЕПЕТИТОРКА: Завежи!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Корепетиторки.) Молим вас, госпођице. Молим вас, Кларо. Приведите ми нешто. Макар шта.

БАЛЕРИНА: Охладиће вам се кафа, господине!

КОРЕПЕТИТОРКА: Господин чека лимун.

БАЛЕРИНА: Кажу да сте постали расејани, господине.

(Томислав крене да узме своју кафу. Али, узме је корепетиторка.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Кажу да је сам себи ускочио у уста.

БАЛЕРИНА: Кажу да дотични Миљковић одбија сарадњу.

КОРЕПЕТИТОРКА: Кажу да је згодан.

БАЛЕРИНА: Али покварен.

КОРЕПЕТИТОРКА: Млад и покварен.

БАЛЕРИНА: Кажу да више нећете моћи да одлучујете.

КОРЕПЕТИТОРКА: Али то није разлог да свиња пати.

БАЛЕРИНА: Кажу да ћете се повући.

КОРЕПЕТИТОРКА: Али он је тек сад у пуној снази.

БАЛЕРИНА: Кажу да сте почели да фалширате.

КОРЕПЕТИТОРКА: Нарочито по питању Миљковића.

БАЛЕРИНА: Жао ми је што га никад нисам видела.

КОРЕПЕТИТОРКА: А кажу да је згодан.

БАЛЕРИНА: Ипак, никад га нисам видела.

КОРЕПЕТИТОРКА: Чудно, ни ја га нисам видела.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Скочи и заурла.) Нисам ни ја!!! Нисам!!!

(Улази Марија. Као и обично. Црни шешир, црне рукавице.)

МАРИЈА: Но, што чекате, дјевојке?

КОРЕПЕТИТОРКА: Господин Томислав нас малтретира.

БАЛЕРИНА: Мрцвари нас, госпођо.

КОРЕПЕТИТОРКА: Уништава.

БАЛЕРИНА: Безосећајан је.

КОРЕПЕТИТОРКА: И непоштен.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Опрости ми, Марија. Опрости, мила моја. Мени је тако вруће, неподношљиво. Умрећемо, Марија, сви ћемо умрети. Од јаре. Кажу да је у Шпанији, не – у Данској, исто тако било. Бојим се, Марија.

(Корепетиторка и балерина одлазе. И Јасмина.)

ЈАСМИНА: (Марији.) Као можете да живите са овим кретеном?

(Оде.)

МАРИЈА: (Гледа у корепетиторкину шољицу на клавиру.) Охладила ти се кава.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Зашто си дошла?

МАРИЈА: Миљковић не жели имати никакве везе с Мокрањцем. Миљковић се не жели компромитирати.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Мила моја, ја ништа не разумем!

МАРИЈА: Миљковић не жели писати за казалиште.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Хајдемо одавде. Бојим се.

МАРИЈА: Чујеш ли што говорим? Миљковић диже револуцију. Хода по фабрикама, агитира.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: О, боже, опет та револуција!

МАРИЈА: Опет.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Хајдемо кући.

5. ДЕЦЕМБАРСКИ ЦЕХ

(Кафански сто. Брдо испијених боца. Миљковић пијан. Тетура. Налази месингани лавор. Сипа воду. Седне. Изује се. Стави ноге у лавор. Ужива. За то време тече прича.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: А шта ћемо, који мој код куће?!

КОНСТАНТИН: Пијани смо, Филипе.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Престани тако да ме зовеш, будало. Ја сам подстанар Миљковић. Подстанар, запамти!

КОНСТАНТИН: Пијани смо као свиње.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Слушај, балавац! Немој, бре, у традицију да ми дираш! Ја сам Србин!

КОНСТАНТИН: Ја нисам. Ја сам из Београда.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Као да је Ниш прек освета.

КОНСТАНТИН: Где је Ниш?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Двеста километара надоле. Плус – минус бесконачно

КОНСТАНТИН: Шта се гаји у Нишу? Кукуруз или горушица?

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: У Нишу се гаје мали подстанари.

КОНСТАНТИН: То је из друге приче.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: А јок, бато! У другој причи се ништа не зна. Ништа нема да стоји на свом месту. Неки то зову револуција. Други кажу да је тај баук одавно изједен. Да ме јебеш ако знам. Ал ја сам хтео унутра, па макар и као подстанар.

КОНСТАНТИН: Мој матори је архитекта.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: У, што је то добра ствар, буразеру! Много добра! а шта ти је деда?

КОНСТАНТИН: Деда ми је умро. Свако мој деда има свој портрет и свој ексер о који се дотични окачи на зид. А ставили су ексере и за нас живе. За сваког по један. Ја сам свој извадио. (Тражи по џеповима.) Сад ћу да ти покажем.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Ма, шта ти значи балавандеру? Ти си једно обично градско дерле. Читав век си провео у граду. А градски људи су ко сипљиве мачке. Имају труло зубало, умиру од рака, пишу дебеле књиге о својим цревима и седе по којекаквим Академијама.

КОНСТАНТИН: Престани да пијеш, Миљковићу!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Ти ћеш да ми кажеш! А што да не пијем кад све има да оде до ђавола! Све! И све има лепо да се распадне. И да изветри.

КОНСТАНТИН: Лажеш, Миљковићу! Пијан си! Не знаш шта говориш! Ништа не сме да се распадне! Ништа не сме да се изветри, па макар смрдело до угушења! За мене је тек почело! Тек сам окусио! Ја нисам имао своје студентске немире и нису ме купили зградом на углу Масарикове и генерала Жданова!!!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: (Заценио се од смеха.) Чекај, бре, Константине! Видиш да су нас ови овде закључали. Келнер који воња на десет с луком лепо узео кључ и закључао. Отишао човек да спава. А прозори имају решетке као у КПД-у, ил у Митровици, не дај боже. Кад келнер ујутро дође, а ми још увек овде. Онда ће да тражи да платимо, а ми нећемо. Немамо паре. И то у круг. Нико живи нема из гована да те извади. Какав Фортинбрас, какви бакрачи?? То си ти ионако све измислио. Лупила ти ова врућина у главу.

КОНСТАНТИН: Ђубре!!! Издао си ме!!! Срушићемо све зидове ако хоћемо да изађемо!!! Само ако хоћемо!!! Издао, си Миљковићу!!!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Немам ја, дете, времена да се бакћем са зидовима. Чека ме моја Марија. У мом изнајмљеном стану седи Марија и чека. Е, кад би ти знао шта је љубав

КОНСТАНТИН: Ја имам довољно времена, Миљковићу! Имам времена да покушам! И да успем! Чујеш ли, Миљковићу? Ја имам довољно снаге! Само зато што немам ексер и нећу да имам Марију!

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Ако, ако. Ко је љубио, тај не љуби више.

КОНСТАНТИН: Треба срушити све срушиво, Миљковићу. А ти си готов да се срушиш.

INTERMEZZO

(Разгаћени музичари и Томислав, тенор. Вивалди. Четири годишња доба. Јесен. Први став.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Прослављају сељаци пјевајући,
Радост што љето обилно им роди,
Од Бахова су сока многи врући,
И сласт их пића у сласт снова води.
Лако је пустит плес, уживајући
У благу зраку, дому соме ходит,
Јер ово доба сваког зове кући,
Гдје сладак сан надасве ће му годит.
У праскозорје разљеже се позив,
Излазе ловци, а звијерка се крије,
На трагу су јој пушке, пси и рози.
Од силне буке страх и јад је бије,
Па уморна и рањена се грози
Слабашним бијегом, ал пане и мрије.

(мрак.)

ЈАНУАРСКА РУКОВЕТ

1. ДАН ПОБУНЕ

(Константин на барикадама. У поцепаној кошуљи. Прашњав, знојав, прљав. Са поломљеним транспарентом у рукама. Сам. Уплашен. Нигде ни живе душе.)

КОНСТАНТИН: Данас је двадесет седми јануар!
Двадесет седми!
Срећан рођендан, Миљковићу!
Прошла је Нова Година и ничег није било испод јелке!
Врућине и даље трају!
Сунце је изашло у ору!
Нећу му дати да зађе!
Чујеш ли, Миљковићу?!
Шта чекаш?!
Да умреш или да постанеш генерал=!
Јасмина је отишла у децембру и нико не зна куда је отишла!
И то је побуна, Миљковићу!
Она је покушала!
Данас је двадесет седми јануар!
Двадесет седми!
И ја покушавам!
Чујеш ли, Миљковићу!
Покушавам да собом заклоним прошлост!
Будућност је за мене поуздана и неоспорна!
Покушавам да вратим метак на своје место!
Метак излеће из срца Мајаковског и кроз опрљену
рупу на кошуљи враћа се цев маузера број
четири-нула-три-девет-осам-шест, а дотични маузер у фиоку!
Мислим на будућност, Миљковићу!
Јер, ја сам тај број четири-нула-три-девет-осам-шест!
И с ѓ м сам!
Усамљен на барикадама!
Имам само двадесет две године, а оседео сам!
Смеју ми се деца и кучићи!
Ја сам покушао!
Ово је моја револуција, Миљковићу!!!
(Здере са чела црну петокраку. Крв шикља.)
Зашто!!!

2. ДАН ПОНИЖЕЊА

(Црни концертни клавир. На њега налакћен Томислав, тенор. У свом масивном костиму. Пред њим Миљковић. Са свежњем исписаних папира. Испадају му. Купи их за собом. Разгаћени музичари се шетају. Однекуд из off-а, Константинов глас из претходне слике. Слабо се чује. Крчи.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Зашто! Питате ме – зашто?! Па дошли сте мало прекасно, друже Миљковићу. У међувремену се много тога издогађало. Увели су нам тоталну рестрикцију воде, на пример. Шта ћете – суша. А преко вашег случаја нахватало се прашине, за прст. Више никоме нисте потребни, друже Миљковићу.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Али...

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Прекине га.) Искрено говорећи, ви немате апсолутно никаквих права да се осећате угроженим. Ценили смо ваш таленат, изашли вам у сусрет, али ви сте неодговорни, не испуњавате обавезе и, немојте ми замерити, неваспитани.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Написао сам...

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Прекине га.) Млади сте, друже Миљковићу. Има времена, тек ћете писати. Наша кућа је одувек гајила младе ствараоце. Имали сте шансу, али сте је прокоцкали. Покушајте други пут. Овога пута нисте ни имали шта да понудите. Збогом, друже Миљковићу.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Све што сте од мене тражили...

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: (Прекине га.) Други пут, Миљковићу.

(Крене. Утрчи балерина.)

БАЛЕРИНА: Господине Томиславе! Сачекајте! На радију јављају за немире на Електротехничком факултету. Деца штрајкују. Неки клинац се испео на барикаде. Пола града је блокирано.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Шта кажу за време?

БАЛЕРИНА: Наоблачило се, али без промене.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Више ми нису потребне речи. Треба ми време.

3. ДАН СПОЗНАЈЕ

(Г-ђа астрофизичарка у својој лабораторији. За столом. Мантил преко распаднуте летње хаљине. Пред њом готово празна боца коњака. Пије из чаше од два деци. Сипа у себе. И радио пред њом. Укључен. Вести.)

ГЛАС СПИКЕРА: Време у југозападним, северним, те североисточним крајевима – без промена. (Звучни сигнал.) Данас је на електротехничком факултету дошло до непријатног инцидента. Апсолвент електротехнике Константин Карамарковић, са просечном оценом 9,84 покушао је да изазове неред, извикујући бројен пароле солипсистичко-унитаристичке оријентације. Тачан узрок и непосредан повод овог немилог догађаја још увек су непознати. На питање постављено од стране органа службе градске безбедности, приведени омладинац Карамарковић изјавио је да не може бити речи ни о каквом непосредном, већ о исконском људском пориву, те да се у његовом случају ради о нагомиланом искуству свих досадашњих светских револуција и послератном искуству у нас. (Звучни сигнал.) Спорт. На стадиону Хејсел у Бриселу...

(Г-ђа астрофизичарка искључи радио.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Боже мој, како су звезде далеко! А увек сам се питала да ли сам ја несрећна. Несређена можда, али никако несрећна. Зашто ја као једна мајка, мајка пре свега, а тек онда магистар астрофизике, научник рекло би се, не могу да имам свој живот? Зашто ја као мајка не могу да имам миран живот?! Зашто сам ја уопште мајка?!!!

(Збаци мантил са себе. Преврне боцу. Потрчи према вратима.)

4. ДАН ГНЕВА

(Г-дин архитекта за својим радним столом. Лењири, папири, цртежи. Портабл ТВ у близини. Укључен. Без тона. Слике разне. Демонстрације. Из белог света. А онда се појави Константин. У крвавој кошуљи. На барикадама. Неколико униформисаних лица баци се на њега. Овај се опире. За то време г-дин архитекта има свој дискурс.)

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Каже да неће да говори. Ако. Прети да ће штрајковати глађу. Ако. Шта ја имам с тим? Говорио сам и њему и Јасмини! Ако! и опет ћу кад буде потребно. Омладина ће великим захтевима будућности моћи да одговори само ако је испуњена народном и државотворном мишљу. А то значи васпитање и образовање за одговорност и пожртвованост наспрам целине. Никакво мекуштво и претерано обазирање на индивидуална скретања. Омладина ће бити правилно припремљена за живот тек онда када научи да ради стварно, мисли јасно, испуњава своје обавезе, тек онда када се навикне на покорност и послушност према васпитачу и подвргне се његовом ауторитету. Није вредело! Не вреди! Откако су нам искључили воду, не може човек ни руке да опере. Негде смо се зајебали, другови! Негде смо се поштено зајебали!

(Истрчи. На екрану Константин. Крупно. Крв лије са чела. Стоп кадар.)

5. ЈАНУАРСКИ ЛАМЕНТ

(Миљковићев брлог. он у кошуљи и гаћама. Слуђен. Изгубљен. Пред њим торта.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Више ми нису потребне речи, треба ми време,
И нема мене, ал има љубави моје,
Нека ме недостојног ветар обавије,
Јер веровао сам у сан и непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу.
Сањајући, ја сам све празнике преспавао!
(Урла. Гњечи торту. Са све свећицама. Приноси шаке лицу. Хвата се за слепоочнице. Замазан као прасе.)
Срећан ми рођендан!!!

(Улази Марија. Доводи је Томислав, тенор. И остаје поред ње.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Марија!
Љубави моја мртва, а ипак жива,
Зашто ме срце боли, Марија?
И зашто ти је кожа тако жута?
Као спржена трава.

МАРИЈА: Ја одлазим, госпон писац.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Зашто, Марија?
Обећавам ти да нећу пити,
Обећавам ти.
Пићу само из твог срца,
Живим само за љубав
Само реч љубав гори као света ватра,
Љубав, Марија!
Њом се опрашта на гиљотини,
У њено име нож се спушта у корице,
Због ње сам у твоје месо зарио срце,
Она ће сачувати намере моје и твоје
И васкрснуће мртве рођендане –
Љубави Марија!

(Бауља за њом.)

МАРИЈА: То је јако лијепо речено, госпон писац. Али ја идем својој кући.

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Чуј, плаче месец, Марија,
Слушај ветар са лишћа свелог,
Ја сам љубио јесен,
А не твоје страсти и чланке твоје голе,
Ја свирам смрт, Марија,
И мене нема, ал има љубави моје,
Треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку!

МАРИЈА: Марија одлази са својим човјеком. Одлази. Заувијек.

(Скине своје црне рукавице. Баци их пред Миљковића.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Желим да после снова
Не остане траг мој на твом телу,
Чујеш ли, Марија?
Марија!!!
(Марија и Томислав већ су на вратима.)
Пичка ти материна загребачка!!!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Ми смо свиње, а свиње иду кући.

(Оду.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Више ми нису потребне речи, треба ми време,
И нема мене, ал има љубави моје,
Нека ме недостојног ветар обавије,
Јер, сањајући, ја сам све празнике преспавао
И за пријатеље прогласио сам хуље.
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући!!!

INTERMEZZO

(Разгаћени музичари и Томислав, тенор. Вивалди. Четири годишња доба. Зима. Први став.)

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Од бритка даха страховите буре
У смрзнутом се снијегу слеђен кочит,
Од силна леда вилицом дрхтурећ,
Ногама у вис сваки час поскочит,
Крај ватре трајат мирне, сретне уре,
Док вани киша стотине их мочи,
Преко леда, никад не журећ
Из бојазни од пада, брижног крочит,
Посклизнути се, на земљу се свалит,
Дићи се опет, ледом трчат јако
Док не почне се крхат и талит,
Чут где на гвозден излаз свеједнако
Сјеверац хрупи и вјетри остали –
То је зима, ал радосна сваком!

(мрак.)

ФЕБРУАРСКА КОДА

1. ВЕЧЕ

(Дом Константинов. Седељка. Г-дин архитекта, г-ђа астрофизичарка, Марија и Томислав, тенор. Константин аутистично наслоњен на голи бели зид. Игра се својим слушалицама. Глава уфалчована. Једна рука обешена око врата. С друге стране зида ритмично ударање. Једва чујно. У лаганом крешченду. Музичара ни од крова. Сви екрани снеже.)

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Дивно вече, драги моји, дивно вече! Још кад би нам пустили ту проклету воду, па да сви, овако заједно, опремо руке.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: А већ смо се уплашили да господин Томислав никад неће доћи.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Већ смо мислили да врућине никад неће престати, а захладнело је.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Да ли је господин Томислав заборавио своје пријатеље?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: своје венчане кумове, чак.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Или је супруга господина Томислава инсистирала на томе?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Госпођа господина Томислава је савршена супруга.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Госпођа је лепа.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Варате се, пријатељи! О, како се варате! Госпођа је необично шкрта, срдита и џангризава дама. Увек је нерасположена. Јуче, на пример, није ми дала да ручам. Да само знате како се ја ње плашим. Ужасно. Плашим се кад ме гледа, кад се смеје, кад говори. Али кад се напијем, а ја се обично напијем од једне чашице, онда ми је на души истовремено тако пријатно и тако тужно да ја то не могу да искажем.

МАРИЈА: Но, Томиславе, молим те лијепо, с тиме је свршено. Твој ме значајни израз лица, та трагична фигура – насмијава.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Када бисте само знали колико желим да побегнем! Колико желим! Да побегнем, да оставим све и да бежим колико ме ноге носе. Свеједно где. Само да побегнем од овог гладног, баналног и бесмисленог живљења које је од мене начинило комплетног идиота. Да побегнем од те глупе, ништавне, зле жене, од моје жене која ме годинама мучи. Да побегнем од музике, од Мокрањца, од госпођице Кларе, од свих тих трица и кучина.

(Улази корепетиторка. По први пут у белом. Сасвим. Седне поред Томислава.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Варате се, господине. Од мене нећете побећи.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Ох, боже мој, само да побегнем и да се зауставим негде далеко, далеко, у пољу, и да стојим као дрво, као стуб, као страшило за птице под бескрајним плавим небом. И да сву ноћ гледам како нада мном плови тихи, јасни месец. И да заборавим, да заборавим.

МАРИЈА: Чему та комедија чији је ограничени чин и кокетирање господара са смрћу јако забављало Батаја? Не заборавимо да је управо Батај гурнуо Хегела све до руба понора у који се цивилизирани човјек уздржава упасти.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Да заборавим и да се ничега не сећам. Да свучем са себе овај одвратни стари фрак у коме сам се неколико пута венчавао. Стар сам, јадан и несрећан као овај прслук с изношеним, олињалим леђима.

МАРИЈА: На жалост, Хегел није пронашао ништа. Сав тај процес, описан посебно у Феноменологији духа, доиста је само опћенито на дјелу у свакодневној баналности. Хисторија као хисторија фалоцентризма, мијењала је смијер само да би се поновила.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Уколико сам разумео, госпођа је врло у праву. Пораз деветсто четрнаесте објашњава се преодмишљањем социјалдемократије, а онај из осамнаесте њеном издајничком политиком и њеним илузијама, а таква објашњења, дозволићете, не уклањају чињеницу пораза.

(Гледа у г-ђу астрофизичарку. Она се све време налива коњаком. Из боце.)

МАРИЈА: Ви ме уопће нисте разумјели. Већина је становништва осиромашена, милијуни људи су незапослени и животаре на рубу глади. Експропријација експропријатора је изостала и повијест се, у супротности с очекивањима, на размеђи између социјализма и барбарства креће у правцу барбарства и примарне бестијалности.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: (Г-ђи астрофизичарки.) Прекини да пијеш тај проклети коњак!

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Шта друго да пијем? Нема воде.

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Време је истекло. Рекао сам шта сам имао.

(Улази Јасмина. У другом стању. С пешкиром.)

ЈАСМИНА: Вратила сам се.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Одакле, побогу?

ЈАСМИНА: Из шетње.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ово је наша кћерка.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Иди у своју собу, Јасмина!

ЈАСМИНА;: Није ми добро.

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Покварила је стомак.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Иди у своју собу!

(Али Јасмина се смести поред Константина.)

КОРЕПЕТИТОРКА: Има ли овде нормалног света?

КОНСТАНТИН: Ниси смела да се вратиш, Јасмина.

ЈАСМИНА: Изгубила сам исправе.

КОНСТАНТИН: Двозначно постављање спрам ауторитета. Побуна уз истовремено признавање и подвргавање. То је малограђанска побуна, Јасмина.

ЈАСМИНА: Ја више нисам Јасмина.

КОНСТАНТИН: Мислио сам да си бар ти успела.

ЈАСМИНА: Успела сам да се вратим.

КОНСТАНТИН: Зашто, Јасмина?

ЈАСМИНА: Изгубила сам исправе. Више се не зовем Јасмина. Не знам како се зовем. Не знам колико ми је година. а чини ми се да сам још врло млада.

(Прогута кнедлу.)

Es muss sein!

МАРИЈА: Када сам била посве мала дјевојчица, мама и тата су били циркуски артисти. Ја сам изводила салто мортале и разне трикове. А кад се мама и тата пошли к Мирогоју, узела ме је к себи на одгој једна госпа, Њемица. Одрасла сам и отишла у балерине. А одакле сам и тко сам – не знам.

КОНСТАНТИН: (Јасмини.) Einmal ist keinmal!

(Упада газдарица. Са све Буразером.)

ГАЗДАРИЦА: Ди је мој кирајџија?

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Добро вече. Кога тражите?

ГАЗДАРИЦА: Овог несрећника од прек опута. Опет ми дугује. За три месеца. Ево, син ће мој да посведочи ко очевидац.

БУРАЗЕР: Друг Миљковић дугује за три месеца, везано. За месец децембар, за месец јануар и за текући месец фебруар.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Чекајте! О чему говорите?

ГАЗДАРИЦА: О мом кирајџији, Миљковић се зове.

БУРАЗЕР: Друг се презива Миљковић, статус – подстанар, а по занимању замлата.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Ја вас најлепше молим да нас оставите на миру. Ми немамо ништа с тим... вашим...

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Ми не познајемо никаквог друга Миљковића.

ГАЗДАРИЦА: За мал да вам поверујем! (Упери прстом на Марију.) Ал ова овде биће да га добро познаје. Ко да сам и једном затекла у оној ствари.

БУРАЗЕР: Друг Миљковић и његова дотична пријатељица, затечени у corpus delicti, два пута званично и ко зна колико пута незванично.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Молим вас да сместа напустите овај стан!

МАРИЈА: Hinaus, bitte!

ГАЗДАРИЦА: Ја вас молим ко прве комшије. Има стан да ми демолира. У ваздух ће нешто да дигне.

БУРАЗЕР: Друг Миљковић је под бројем један навукао резу на врата под бројем два – од отуд допире нека лупњава да бог сачува, а под бројем три – претпоставља се да је друг шенуо памећу, те на тај начин угрожава животе својих најближих, као и животе невиног грађанства.

ГАЗДАРИЦА: Имате л уши, бре?! Слушајте!

(Сви напрегнуто слушају. С друге стране зида све јаче лупање. Томислав, тенор почне да пева. Сасвим тихо. Литургија. Готово нечујно. Г-дин архитекта се хвата за желудац. Г-ђа астрофизичарка за боцу. Константин и Јасмина аутистични.)

Г-ЂА АСТРОФИЗИЧАРКА: Шта то лупа?!

ГАЗДАРИЦА: Кажем ја, лупа.

БУРАЗЕР: Евидентно лупа.

Г-ДИН АРХИТЕКТА: Мој чир!

КОРЕПЕТИТОРКА: Ко је то?!

МАРИЈА: Шта је ово?!

ТОМИСЛАВ, ТЕНОР: Мокрањац.

(Настави да пева. Крешчендо.)

КОНСТАНТИН: То је човек. Човек.

2. НОЋ

(Подстанар Миљковић удара у зид. Рукама, ногама, главом. Све јаче. Раскопчана кошуља. За појасом револвер. Томислављева арија напредује.)

ПОДСТАНАР МИЉКОВИЋ: Фебруар, ноћ између једанаестог и дванаестог,
Фебруар, набавити мастила и плакати,
Писати о фебруару уз ридање,
Моја усамљеност је апсолутна,
Моје речи траже моју главу,
Фебруар, ноћ између једанаестог и дванаестог,
Фебруар, пронаћи црна кола, јевтина,
Нико се због жене није убио,
због љубави се убија,
Љубав нас открива у нашој голотињи,
У нашој беди и сиромаштву,
У неспособности и ништавилу!
Зашто сам измислио да се не вратим?
(Престане да лупа. Узме револвер. Принесе га слепоочници.)
Фебруар, ноћ између једанаестог и дванаестог,
Фебруар, набавити мастила и плакати.

3. D. C. AL FINE

(Дом Константинов. Сви као на крају прве слике. Дува ветар. Олуја. Завесе лете. Грми. И сева. Све више гласова придружује се Томиславу. Литургија све јача. Један по један, улазе и музичари. Дотерани. Изгланцани. Као за наступ. Концентришу се око Томислава. Долази и балерина. Само Јасмина остаје са стране. Уза зид. Константин стоји. Одмотава чалму са главе. Пошто је с друге стране тишина, он почиње да лупа у зид.)

КОНСТАНТИН: Ја никад нисам знао више но што данас знам,
И никад нисам више сумњао у оно што данас знам,
Ја данас не знам шта знам и појма немам шта хоћу,
Јер не постоји педесет начина за борбу.

Постоји само један –
Бити победник.

(Лупа све јаче. Низ лице крв. И Литургија све јаче. И олуја. И све више људи на сцени.)

КОНСТАНТИН: И знам да и логика има воју гиљотину,
И само памет има право памети,
И можда ће се десити једног дана,
Ако не данас, десиће се сутра,
Сутра и данас, свеједно кад и где,
Свеједно ко и како, и зашто, и по чему,
Лупиће неко ногом о ову трулу тикву,
И погасиће лампе на овој лудој гозби!

(Константин на крају снаге. Зид крвав. И киша пада. И снег. По све бројнијем хору. А онда пуцањ иза зида.)

КОНСТАНТИН: А ко не може да буде Фортинбрас,
И ко не жели да буде Фортинбрас,
На овој сахрани човечности,
Уз посмртну почаст топова и огња,
И ко неће да буде Фортинбрас,
Нека прећути оно што говори покољењима!
Нека прећути!!!
Нека умукне!!!
Јер, питаће га чему све ово!!!
Чееему?!!!

(Константин се руши. Локва крви. Сви се концентришу око њега. Као за фотографију. Литургија са свих страна. Беспрекорно тачна. Језива. И мрак је. Уместо блица, севају муње. И киша пада, и снег. И сви су мокри, и бели, и збијени једно уз друго. И све то траје.)

КРАЈ

ДУБРАВКА КНЕЖЕВИЋ

Драматург, драмска списатељица, позоришна критичарка и есејистичарка, рођена 1962, дипломирала 1986. драматургију и магистрирала 1995. театрологију на ФДУ у Београду где је радила као асистенткиња на II години драматургије код редовног професора Јована Христића. Тренутно живи негде на америчком континенту.

Ауторка девет целовечерњих драма извођених на професионалним сценама широм бивше Југославије – од Београда, преко Новог Сада, Крагујевца, Шапца, Подгорице, до Зенице и Сплита. Три од ових девет драма су и објављене. Такође ауторка четири изведене радио драме. Пре рата, две године била стално запослена као уредница у Драмском програму Радио Београда. Такође била сценаристкиња бројних ТВ емисија (у културном, образовном и музичком програму) на ТВ Београд и ТВ Сарајево, а сарађивала и са ТВ Загреб.

Позоришном критиком и есејистиком бавила се у разним медијима, такође широм екс-Југославије. Писала за дневне новине Вечерње новости и Експрес политика, као и за недељнике и двонедељнике – од Студента, НОН-а и Става до Интервјуа, Politika International Weekly, Демократије, Књижевне речи... Написе о позоришту објављивала или још увек објављује у периодици – Момент, New moment, Пацифик, Етерна, Транскаталог, Хид, као и стручним часописима Еуромаске, Сцена и Пролог. Сарадница часописа Scottish Drama. Критике и приказе такође радила за разне програме на Радио-Београду, ТВ Београд, ТВ Сарајево, ТВ Љубљана, ВИН. Године 1990. добила је Стеријину награду за критику, седму уопште додељену и последњу у комплетној екс-југословенској конкуренцији.

Од 1988. радила као стална водитељка округлих столова Битефа, а као гошћа-модераторка исту функцију пре рата обављала на неколико дискусија у оквиру загребачког Еуроказа. Учествовала на бројним театарским симпозијумима, семинарима и конгресима – од Београда, Новог Сада, Љубљане, Дубровника, до Салцбурга и Бризбејна. На краћи рок усавршавала се у САД и Аустралији. Последњих година интензивно је радила на оживљавању алтернативног позоришног живота у Београду.