 |
Dubravka Knežević
Petar Pan
Mjuzikl
Lica:
- PETAR
- MALA, Petrova devojčica
- STELA, isto to samo malo drugačije
- DUH, Petrovog oca
- SOLOMON, u stvari Oskar
- BOŽO KUKA, kapetan u penziji
- G-ĐA POPOVIĆ, supruga mu
- TRIO STARACA, izgubljenih dečaka
- KVARTET UNIFORMISANIH LICA, čuvara reda
- SLUČAJNI PROLAZNICI - jedna stara učiteljica, jedan lovac na leptirove, jedan pijanac i jedan lojalan građanin
- PETROVA GENERACIJA, Petrovi vršnjaci
- STANOVNICI OBEĆANE ZEMLjE, isto to samo malo drugačije
Rođendan
(Noć.
Mrkla noć.
Krovovi velegrada i gradska buka.
Padaju zvezde.
Ispod svega toga jedna sasvim obična rođendanska torta.
Kraj nje Petar. Jedan sasvim običan momak. U farmerkama. Sa gitarom.
Uz Petra se pripila devojčica. Obgrlila ga rukama i nogama. A njemu ni do čega.
Unaokolo Petrova generacija. Drugari - reklo bi se.
Tablo.
Samo zvezde padaju.)
Muzička tema br. 1.
SVI: Ovde sve je podložno relativitetu,
Relativna mladost je u relativnom cvetu,
Relativno sutra je u relativnom planu,
Ovde, na Balkanu.
Svi smo generacija relativno ista,
Svako gleda svoja posla, relativno čista,
Vreme je na našoj strani kao u romanu,
Ovde, na Balkanu.
Zato,
Kupi si cvikere violet ultra,
Ne daj da ti se pritisak digne,
Živi od danas do malo sutra,
Negde između i negde nigde.
Zato,
Nemoj da kopaš po sebi unutra,
Izvedi pamet u kafanu,
Živi od danas do malo sutra,
Ovde, na Balkanu.
JEDAN OD PETROVIH VRŠNjAKA: Jer, uzimajući u obzir Ajnštajnovu teoriju relativiteta i trenutnu situaciju kod nas, ja imam apsolutno sve preduslove da ostanem relativno mlad i evergrin zimzelen sve do svoje smrti, a možda i posle nje. Pa, zašto onda da ne budem srećan? Makar relativno!
Čekaj da ti životu prođe, šta bi više hteo,
Relativno bićeš mlad i mrtav i beo,
Doneće ti sve na tacni, ko u restoranu,
Ovde, na Balkanu.
(I tako se generacija zaista provodi. Petar sedi i blene u tortu. Devojčica je sve vreme ludo uposlena oko njega. Bez efekta. A zvezde padaju).
PETAR: Slušaj, mala, ostavi me na miru!
MALA: Petre, ti si svinja!
PETAR: Hvala!
MALA: Ja te volim, Petre!
PETAR: Lažeš kao pas! Sasvim ti je svejedno! Jer, bože moj, sve je relativno! Da nema mene, moga bi sa bilo kim!
MALA: Pa šta onda?
(Petar joj razvali šamarčinu. Ali to kao da nikoga ne uzbuđuje.)
JEDAN OD VRŠNjAKA: Ej, Petre, ne preteruj!
VRŠNjAKINjA: Olabavi, Petre!
DRUGI VRŠNjAK: I sviraj, jebo te, šta si stiso tu gitaru?!
(Treći vršnjak mu uzme gitaru i sam zasvira).
VRŠNjAK: Stoga,
Kupi si cvikere violet ultra,
Živi od danas do malo sutra,
Negde između i negde nigde.
Zato,
Nemoj da kopaš po sebi unutra,
Izvedi pamet u kafanu,
Živi od danas do malo sutra,
Ovde, na Balkanu.
(Opšte veselje. Samo Petar i dalje blene.).
PETAR: Mislio sam, eto rođendan mi je, prošla je još jedna godina. Sada smo svi, i ne samo ja, za godinu dana iskusniji, zreliji, pametniji, za godinu dana stariji. Ali, izgleda da to ništa ne znači. Ništa se nije dogodio, a kategorija starosti je i definitivno izumrla.
MALA: U, jebo te, al si pametan!
Ti još ne znaš i ne slutiš, mi odavno znamo,
Kad porasteš, kad se smisliš, kašće ti se samo,
Svejedno je hoćeš-nećeš, tek dobićeš na dlanu,
Ovde, na Balkanu.
Želeli smo samo da nam raj na zemlji stvore,
Što se buniš, moli boga da ne bude gore,
Kako nam je - tako nam je, nismo krivi mi,
I zato - let it be.
PETAR: Prekinite!!! Ovo je moj rođendan! I nije važno ko je kriv! treba nešto učiniti, nešto preduzeti, promeniti!
NEKO OD VRŠNjAKA: Ua, demagog!
PETAR: A mi smo apsolutno nesposobni za bilo šta! Niko od nas ne zna čak ni koliko godina ima! Ovde se godine broje mnogo kasnije, život počinje tek u pedesetoj!
MALA: Jao, Petre, što si dosadan!
PETAR: Mi nemamo nikakvih želja, nikakvih osećanja, čak ni imena nemamo! Nemoćni smo i obezličeni!
VRŠNjAKINjA: Žali se omladinskoj organizaciji!
PETAR: Mi više nemamo ideala, nemamo snova, nemamo mašte! Mi smo defetisti! Mi smo defektni!
MALA: Umri, Petre, da ti bude lakše.
PETAR: Mi više nemamo za šta ni da umremo, ali to ne znači da treba živeti za sve ovo!
DRUGI VRŠNjAK: Dobro, Petre, što se ti toliko potresaš? Jedan se tako potreso, pa završio na psihijatriji. Sedi, burazeru, de si, krckaj natenane, studiraj, čekaj da ti život prođe, zabole te. Ja uopšte ne primećujem, mislim, da to nije O. K. Što bi ja nešto, kao, radio, kad više niko ništa ne radi i kad je, kao, ta - kriza? Nisam lud, jebo te, nije se moja keva za to borila.
TREĆI VRŠNjAK: Nije ovo, Petre, ono, kao, USA, mali Kenedi se slika u radničkom kombinezonu, i to - pazi da me ne naložiš! Ovo je mnogo humanija stvar, keve mi. Ko ne veruje može da proba.
I zato,
Neću da kopam po sebi unutra,
I ne dam da mi se pritisak digne,
Živim od danas do malo sutra,
Negde između i negde nigde.
I zato,
Zabole mene za krizne teme,
Šta će mi želja, šta će mi sni,
Mene već danima ništa ne zanima
i kažem - let it be.
(Ponovo opšte veselje. Petar se sprema da ode.)
PETAR: Više nikada neću slaviti rođendan. Ne želim da napunim pedesetu, ako sam nesposoban da pre toga bilo šta uradim.
MALA: Čuj, Petre, nismo ti kupili limeni doboš za rođendan. Zato prestani da se igraš malog Oskara.
I zato,
Zabole mene za krizne teme,
Krenuću tamo kud krenu svi,
Mene već danima ništa ne zanima
I kažem - let it be.
(Petar odlazi.
Iza njega ostaje samo jedna obična rođendanska torta. Nemi svedok svih zbivanja do samoga kraja.
Pred njim se krovovi velegrada dižu i lete u nebo.
I tako Petar zakorači u svoj dom.)
Dom:
(Ogroman prozor.
Noć.
Padaju zvezde.
Velika Mama u svom krevetu. Usnula Botičelijeva Venera.
Nestvarna. Lutka. Možda slajd.)
PETAR: Mama! Mama, došao sam da ti kažem. Danas mi je rođendan... Rođendan mi je, mama, a tebi je svejedno! Ti uvek spavaš. Oduvek si samo spavala! Budilnik koji si navila još pre mog rođenja nikada nije zazvonio! Pokvaren je, kevo! Po-kva-ren!!! Ja više ne mogu ovako. Ni tamo, ni ovamo. Negde između. Granica mladosti se otegla u beskonačnost, a vreme curi, šiba, biroi se pune besposlenima, niko ni za šta nije kriv, javašluk i ošljarenje, snađi se kako znaš, umuvaj se, učantraj se, sam sebi glavu otkini, važno je samo da se prikačiš na voz a kuda se voziš, ko zna. Ne pas se pencher au dehors, E pericoloso sporogresi. Opasno je zijati kroz prozor... Odlazim, kevo. Dosta mi je vozova. Hoću da letim. Nisam ptica, ali i ptice lete samo zato što u nešto veruju, jer verovati znači imati krila. Možda ćeš razumeti kad se probudiš. Ako se ikada budeš probudila... Čuješ li?!! Odlazim!!!
Muzička tema br. 2.
Kevo, hajde probudi se,
Pameti privedi se,
Neko je reko davno pre -
Pogledaj dom svoj, anđele.
Vidi, šta se dogodilo,
Vreme se izzglobilo,
Kevo, meni je odavno
Priselo mleko majčino.
Žvake za ludake
- Ne kupujem!
Ne znam šta hoću,
Al hoću to što pre!
(I dok Petar peva unaokolo izniče njegova generacija, uniformisana lica, slučajni prolaznici. Proviruju. Mile sa svih strana. Sa jastuka. Iza gvozdenih prečaga kreveta. Sa prozorskog rama.)
MALA: Jebo te, on je i definitivno poludeo!
JEDNO UNIFORMISANO LICE: A, neće moći to tako, drugovi.
(A Petar ništa ne primećuje).
PETAR: Kevo, hajde probudi se,
Ne daj da me udese,
Sve će da nas pošalju
U budućnost svetliju.
PETAR (parl.): Uvek sam se pitao kako si ti tako lepa, možda najlepša na svetu, mogla da rodiš jednog ovako ružnog i pogrešnog sina.
Kevo, spasi me molim te,
Pomozi mi da pobegnem,
Dalje, što dalje odavde,
U tri lepe majčine.
(Petar se popne na prozor. Za trenutak zastane.)
PETAR: Zboogooom!!!
(Odleti u nebo)
JEDNO UNIFORMISANO LICE: Za njiiim!!!
DRUGO UNIFORMISANO LICE: Dršte beguncaaa!!!
JEDAN OD VRŠNjAKA: Stani, Petre!!! Kuda ćeš?!!
(I svi istrče na drugu stranu, eda bi osujetili Petrovo bekstvo).
Bekstvo
(Noć.
Padaju zvezde.
I prozor kroz koji je Petar odleteo ostao je tamo negde, iza.
Škiljave ulične svetiljke i krovovi velegrada.
Vatrogasne, bolničke, policijske sirene. Rotaciona sveta.
Snopovi baterijskih lampi.
Opšta pometnja.
Petar leti i svi jure za njim. Njegov i vršnjaci, kvartet uniformisanih lica, slučajni prolaznici, jedan lovac na leptirove čak. Sa mrežom.
I penzionisani kapetan Božo Kuka izašao je u svojim toplim kućnim papučama. Ova gužva omela ga je u čitanju Borbe, ili kakvih drugih novina štampanih na velikom formatu, te ih je poneo sa sobom, onako raskriljene. Skida svoje koštane socijalne naočari i zuri u nebo).
MUZIČKA TEMA br. 3. (KVARTET UNIFORMISANIH LICA): Stanite, Petre -
To se ne sme!
Sjašite s neba,
Druže Petre!
Zakonom to je -
Zabranjeno!
Dekretom višim -
Poništeno!
Opasnim poslom -
Proglašeno!
Siđite kad vam
Govorimo!
PETAR: Ja letim! Rekli ste da je nemoguće! A može se! Sve je moguće, samo treba imati petlju!
(Među slučajnim prolaznicima zatekla se i mala kočoperna učiteljica. Sa jednim starostavnim kišobranom i jednim pohabanim školskim dnevnikom).
UČITELjICA: A ti li si onaj što je sedeo u poslednjoj klupi do prozora. Sećam se, sećam se, davno beše. Silazi dole, daću ti jedinicu iz vladanja!
(I dok učiteljica zuri u Petra, pijanac grli svoj kandelabr).
PIJANAC: Siđi, burazeru, da popijemo po jednu!
(Učiteljica besno odšepesa nekoliko koračića i tresne kišobranom o pločnik. Zauzme novu preteću pozu).
UČITELjICA: Ja želim da siđeš! (Zažmuri. Jako.)
Varijacija na Muzičku temu br. 1.
(Petrova generacija)
PRVI VRŠNjAK: Mi ti se zaista divimo, Petre!
DRUGI: Mi te molimo, sve nam oprosti!
TREĆI: Ti možeš da letiš a to se ne sme!
ČETVRTI: Svima si uterao strah u kosti!
SVI VRŠNjACI: Ali,
Mani se svoje glupe koride,
Svuda je isto, neverni stvore,
Negde između i negde nigde
Nije bolje, al nije ni gore!
(Učiteljica odgega novih nekoliko koraka. Tresne kišobranom i uspendreči se).
UČITELjICA: Ja želim da siđeš! (Jako zažmuri).
LOVAC NA LEPTIROVE: Siđi malo niže, lepi moj! Samo malo! Nikako da te dokačim! (Maše mrežom).
PETAR: Ako siđem, onda istina nikada neće izaći na video! Onda ova priča nikada neće biti ispričana do kraja!
(Lojalni građanin uporno pokušava da kvartetu uniformisanih lica ukaže na svoju malenkost.)
LOJALAN GRAĐANIN: Molim vas, ja kao lojalan građanin osećam dužnost i potrebu da prijavim jedan slučaj neidentifikovanog letećeg objekta koga sam upravo primetio na našem nebu. Evo, ovo su moji lični podaci, a ovo je broj mog žiro računa.
(Ali uniformisani kvartet uporno pokušava da Petru ukaže na potrebu hodanja po zemlji.)
MUZIČKA TEMA br. 3. (KVARTET UNIFORMISANIH LICA): Stanite, Petre -
To se ne sme!
Sjašite s neba,
Druže Petre!
Poslednji put -
Opominjemo!
Skakanje nebom -
Zabranjeno!
Siđite kad vam
Govorimo!
Sledećeg puta -
Pucaćemo!!!
(I dok oni vade pucaljke, prilazi im Božo Kuka).
BOŽO KUKA: Dozvolite meni da preuzmem slučaj!
Varijacija na Muzičku temu br. 1.
(Petrova generacija)
PRVI VRŠNjAK: U ovoj trci mi smo za tebe!
DRUGI: Ti imaš petlju, prvi si šmeker!
TREĆI: Ti si već stvorio mit od sebe!
ČETVRTI: Svima si drmno kveker!
SVI VRŠNjACI: Ali,
Promeni kurs, da ne bude kasno,
Ovde, na zemlji, oluja se sprema,
Utuvi sebi, jer nama je jasno -
Obećane zemlje nema!
UČITELjICA (zauzevši novu pozu): Ja želim da siđeš!
(I dok učiteljica jako žmuri, Božo Kuka trijumfuje pred začuđenim kvartetom).
KVARTET UNIFORMISANIH LICA: Ko ste vi, druže?!
BOŽO KUKA (salutira): Božo Popović - Kuka, kapetan u penziji! Nepokolebljivi borac za isterivanje opštenarodne pravde!
PIJANAC: A ja sam mislio da čovek može svašta da vidi samo onako, kad malo trgne. Ovo su, izgleda, ušle u modu neke masovne halucinacije.
UČITELjICA: (sela je i izgubila svaku nadu): E, nije to više kao što je nekad bilo. Kad padne zvezda, a ti zažmuriš, pomisliš neku želju, i gotovo... A šta sad ima kog đavola da želim kad zvezde padaju ko kiša?!!
LOVAC NA LEPTIROVE (takođe beznadežan): Eto, pobeže. A bio je to tako krasan primerak za moj herbarijum!
KVARTET UNIFORMISANIH LICA: Šta sad da se radi?!?
BOŽO KUKA (savija novine u durbin): Ne bio ja penzionisani kapetan Božo Kuka, koji jesam, ako ovaj slučaj ne okončam u korist čitavog pravdoljubivog čovečanstva. Jer jedino ja sam spreman da se uhvatim u koštac sa jednim... jednim neidentifikovanim letećim omladincem! Za mnom!!!
(On staje na čelo čitave bulumente i odvodi je u nepoznatom pravcu. I svi prihvataju pesmu uniformisanog kvarteta. S druge strane dotrčava G-đa Popović, domaćica. Netom je izašla iz kuće i nosi varjaču).
G-ĐA POPOVIĆ: Božidare! Božidare, polazi kući! Čuješ li, Božidare?! Stoput sam ti lepo rekla da ne zabadaš nos u tuđa posla, sedi de si, čitaj novine, Božidare, gledaj televiziju, eto ti se i večera ohladila. Dovde mi je od te tvoje pravde, Božidare! Dobićeš ti svoje, samo dok te popristignem!
(I ona odgega za bulumentom. Sa njenim odlaskom gase se zvezde i nestaju krovovi velegrada. Rađa se novi dan i Petar silazi na obećanu zemlju.)
Obećana zemlja
(A obećana zemlja je nekakvo ostrvo.
S ove strane je pesak. Ružičasto mrk.
Na onoj tamo, drugoj strani, raste trska i ino barsko rastinje.
Natprirodno visoko. Čudesno. I Petar je spram njega beskrajno mali.
Jutro je. Vedro nebo i cvrkut ptica.
Priroda se budi.
Petar oduševljeno blene.)
Muzička tema br. 4.
PETAR: Daleko negde izvan neizvesne noći,
Daleko izvan straha obojenog snom,
Obećana zemlja čeka na sve nas,
Ja verujem u to.
Poželi novi život,
Poželi drugi svet,
Ispruži ruke iznad oblaka,
Pređi preko ponora.
(Iz trske se iskobeljava Stela. Jedna sasvim obična devojka. U svakom slučaju bunovna. Proteže se i zeva.)
PETAR: (parl.): Zdravo!
STELA: Zdravo, Oskare!
PETAR: Ali, ja nisam Oskar.
STELA: Nema veze.
STELA: Daleko negde izvan neizvesne noći,
Daleko izvan straha obojenog snom,
Postoji ljubav i ništa osim nje,
OBOJE: Ja verujem u to.
Poželi novi život,
Poželi drugi svet,
Istruži ruke iznad oblaka,
Pređi preko ponora.
PETAR: (parl.): Kako se zoveš?
STELA: Zar ti to ne znaš?
PETAR: Otkud bih znao?!
STELA: Ja sam Stela.
OBOJE: Poželi novi život,
Poželi drugi svet,
Istruži ruke i dodirni me,
Samo ljubav može sve.
(Iz šipražja proviruju i ostale glave. Isto tako obične kao Petrova. I isto tako bunovne kao Stelina.)
PETAR: Sviđaš mi se, Stela.
STELA: Zaista?
PETAR: I... volim te.
STELA: Baš lepo od tebe, Oskare.
PETAR: Ali ja nisam nikakav Oskar!
STELA: Kako nisi?!
PETAR: Već sam ti rekao! Zovem se Petar! Petar, a ne Oskar!
STELA: Pa ti nisi odavde?!
PETAR: Nisam, upravo sam došao!
STELA: Kako to misliš - došao?
PETAR: Doleteo sam!
STELA: U, jebo te! (Ustukne. Pa zaurla u pomoć.) Oskare!!! Oooskaare!!!
(Na njeno zapomaganje pomaljaju se prilike iz šipražja. Kao da nisu previše uzbuđene. Ni iznenađene. Pre bi se reklo da se smrtno dosađuju. Ruke u džepovima. Trom hod. Primiču se Petru.
Zagledaju ga. Al opet im ni do čega nije. Sedaju unaokolo.
Izvaljuju se. Posmatraju Petra i reč ne izgovaraju. Sve vreme zvižde četvrtu muzičku temu. Petar zvera. Nije mu jasno o čemu se radi. Pokušava da uspostavi kontakt. Ali njegovi vršnjaci iz obećane zemlje ne primećuju ništa sem njegovog fizičkog prisustva.)
PETAR: Zdravo... Ja sam Petar... Ovaj, mislim, zovem se Petar... I nisam odavde... Hoću da kažem, upravo sam došao, tačnije, doleteo sam... Ovaj, pa baš vam je lepo ovde... Mislim, lepo je uopšte, i vreme vam je lepo, i vremenske prilike, i to... A kod nas vam je vreme posebna priča. Ha-ha! Znate, dole kod nas je vreme vrlo šareno. Nekad je sunčano, nekad je oblačno, nekad pada kiša... A ima i košave... Pa, recite nešto, majku mu! Kakvi ste vi to ljudi?!
STANOVNICI OBEĆANE ZEMLjE: Daleko negde izvan neizvesne noći,
Daleko izvan straha, vremena i sna,
Možeš da se igraš, ali moraš da znaš -
Igra ima pravila!
Poželi novi život,
Poželi drugi svet,
Ispruži ruke iznad oblaka,
Ali poštuj pravila.
Mi plovimo tamo izvan neizvesne noći,
Mi plovimo izvan straha, vremena i sna,
Slepi putnik na tom brodu leteće u vodu,
Igra ima pravila!
Poželi novi život,
Poželi drugi svet,
I zakorači iznad ponora,
Ali poštuj pravila.
PETAR (parl.): Ja zaista više ništa ne razumem.
JEDAN OD MOMAKA: Ovde se ne dolazi tek tako, burazeru! Sudićemo ti!
(I dok stanovnici obećane zemlje, onako zavaljeni i opušteni, zvižde svoju četvrtu muzičku temu, unaokolo se spuštaju zidovi jedne klasične, stereotipne sudnice. Pale se neprijatna neonska svetla.
Petar preplašen. Sa strepnjom očekuje početak procesa.)
Proces:
(Sudnica.
Petar na optuženičkoj klupi.
Oko Petra stanovnici obećane zemlje. Izvaljeni, poluležeći, nezainteresovani. Spava im se. Masovno zevaju.
S druge strane samo mudri Solomon. U sudskoj odori. Sa batom u ruci. I njemu se smrtno spava.
Ispred Solomona mudrog, bokal i čaša s vodom.)
SOLOMON: Molim za tišinu i red u sudnici! (Žamor utihne). Otvaram proces povodom ovog ovde uljeza koji je jutros osvanuo na našem ostrvu. Neka dotični uljez ustane i rečju prisutan potvrdi svoje prisustvo!
PETAR: (ustane): Prisutan.
SOLOMON: Zahvaljujem na prisustvu! Sedi dole! Dakle, kao što pretpostavljate, i kao i obično, suđenju ću predsedavati lično ja, mudri Solomon, čovek s imenom i pameću, za koga sam se istog sam proglasio. Stoga molim vrhovnog sudiju, mudrog Solomona, čoveka s imenom i pameću, to jest sebe, da ustane i rečju prisutan potvrdi svoje prisustvo.
(Ustane) Prisutan u celosti!
(Sedne) Zahvaljujem vrhovnom sudiji na prisustvu i budući da je isti već seo, ne moram mu ukazivati na to da treba da sedne. Istovremeno, naimenujem sebe istoga za vrhovnog tužioca vrhovnog suda koga pozivam da ustane i rečju prisutan potvrdi svoje prisustvo.
(Ustane) Prisutan... Delimično. Znate, malo me boli glava.
(Sedne) Ništa strašno, poštovani kolega. Srknite malo vode, prijaće vam.
(Ustane. Sipa vodu u čašu. Otpije.) Blagodarim!
(Sedne) Molim, molim, nema na čemu. Želeo bih isto tako da istaknem da ću u toku ovog procesa na sebe primiti i tešku i nezahvalnu ulogu punosnažnog advokata prisutne stranke, sa apsolutnom moralnom i materijalnom odgovornošću, te uloge ključnih svedoka optužbe i odbrane. Njihovo prisustvo biće kasnije utvrđeno, ukoliko se za tim ukaže potreba. Hvala.
(Zevne) A sad dajem reč optuženom uljezu da kaže šta ima, pa da stvar polako privodimo kraju.
PETAR: Ja nisam nikakav uljez. Zovem se Petar. Rođen sam na jučerašnji dan, pre... ne znam koliko godina. Nadao sam se da ću se toga ovde setiti, ali nisam. Možda mi je petnaest, možda četrdeset pet, ko bi to mogao da zna. Verovatno moja majka, ali ja nikada nisam uspeo da je probudim. Naime, otkud znam za nju ona spava snom pravednika, a kad neko tako spava, onda ga je uzaludno buditi, uzaludno je bio šta očekivati, kad neko tako spava, to je isto kao da ništa ne zna...
(Solomon poluzaspao, klonule glave. Trgne se.)
SOLOMON: Bez patetike, molim lepo, pređimo na samu stvar po sebi! (Ponovo se bori sa snom).
PETAR: Izvinite, mislio sam da je bitno to što me tamo svi smatraju mladim. A biti mlad kod nas znači ništa ne raditi, ništa ne videti, ništa ne čuti, biti bezbojan i bezbolan, biti autsajder, radovati se svojoj praznini, uživati u svom suštinskom nepostojanju, u najboljem slučaju biti mlad znači biti izmanipulisan. Ako si na taj način, lepo i poslušno, mlad do svoje pedesete, onda će ti se možda i pružiti šansa da otkriješ koliko godina imaš, bar otprilike, možda ćeš čak uspeti i nešto da uradiš, onako, nešto sitno, tek toliko da ne umreš prazan. Ali, ako se buniš i urlaš, ako se čupaš i rukama i nogama, ostaćeš večiti omladinac, do kraja života će te šljapkati po glavi i govoriti - nestašno neko dete, pametno je, al mnogo arlauče...
(Solomon se još jednom trgne iz sna.)
SOLOMON: Ta, prekini već jednom, budalo! To te niko nije pitao!
PETAR: Pa, vi me u stvari niste ništa ni pitali. Ali ne mari, ja sam navikao da me ne pitaju...
SOLOMON: Odgovaraj u ime zakona!
PETAR: Ne znam šta hoćete da vam odgovorim...
SOLOMON: Gde ti je perje?!!
PETAR: Kakvo perje?
SOLOMON: Tvoje perje, tupoglavče!
PETAR: Nemam nikakvo perje...
SOLOMON: Ta, jesi li ti ptica ili nisi?!!
PETAR: Ne razumem...
SOLOMON: Priznaj da jesi!
PETAR: Ali šta?!
SOLOMON: Priznaj da si ptica, budalo!!!
PETAR: Ali ja nisam ptica...
SOLOMON: Priznaj!!!!
PETAR: Nisam ptica!!!
SOLOMON: E, zamlato! Bolje bi ti bilo da jesi... Šta sam ono hteo...
PETAR: Srkni malo vode, biće ti lakše.
SOLOMON: (otpije vodu): Da... To u mnogome otežava stvar.
PETAR: Žao mi je, ali ja zaista nisam ptica.
SOLOMON: A kako si, onda, mogao da letiš?!!
PETAR: Ne znam ni sam, verovao sam.
SOLOMON: Kako si smeo da letiš, glupane?!!
PETAR: Verovao sam da smem, da mogu.
SOLOMON: Ko ti je dao dozvolu, idiote?!!
PETAR: Kakvu dozvolu? Ne razumem. Zar i ovde postoje zabrane?
SOLOMON: Gde su ti preporuke, gnjido?!!
PETAR: Kakve preporuke?
SOLOMON: Gde ti je viza, gde ti je pasoš, gde su ti lični dokumenti, ko ti je otac?
PETAR: Nemam oca.
SOLOMON: Šta kažeš!
PETAR: Nemam oca.
SOLOMON: E, zamlato! Pa ti ništa nemaš.
PETAR: Imam. Kevu.
SOLOMON: Jebeš kevu!
PETAR: Ona me je bar volela. Mislim da jeste.
SOLOMON: Jebeš ljubav! Nego, šta sam ono hteo...
PETAR: Vode?
SOLOMON: Ma, jok! Hteo sam da ti kažem, tupane, ovde se ne dolazi tek tako. Eto, to sam hteo da ti kažem.
PETAR: Ja zaista ne znam šta sam to tako strašno učinio. I čemu sve ovo, čitav ovaj cirkus?! Mislio sam da to postoji samo kod nas, tamo gde su ljudi zaboravili da lete.
SOLOMON: Ta, ljudi nisu nikad ni leteli! Ptice lete, budalo!
PETAR: Nije važno. Presudi, mudri Solomone, meni je dosta.
SOLOMON: Hm! Presudi! Ko da je to kumova slama!
PETAR: Presudi, Solomone! Pun mi je nos svega ovoga!
(I stanovnici obećane zemlje bude se iz letargije. Svi traže presudu.)
Varijacija na Muzičku temu br. 3
SOLOMON: Ima još dana
Za megdana!
Presuda nije
Kumova sama!
Presuda blaga,
Presuda stroga,
Ko je još vido
Vajdu od toga?!
(I svi se priključuju Solomonu u pesmi. Samo Petar ćuti. I pati.)
Kada su jaja -
Polupana,
Kada su fakta -
Izmućkana,
Kad je sloboda -
Preterana,
Presuda je ziher -
Zapetljana!
Sam si sebi -
Zakuvo čorbu,
Sam si strpao
Glavu u torbu!
Sam si se igrao
Nezvanog gosta,
A sad si obrao -
Zelen bostan!
Kada su jaja -
Polupana,
Kada su fakta -
Izmućkana,
Kada su prava -
Zacrtana,
Istina je ziher -
Prećutana!
SVI: Presudi, mudri Solomone!!!
SOLOMON: Nema milosti za polutana!!!
(I svi kao eho ponavljaju Solomonove reči.)
SVI: (parl.): Nema milosti za polutana!
Milosti za polutana!!!
Za polutana!!!
Za polutana!!!
Za polutana!!!
(Tajac)
PETAR: Milost nisam ni tražio! Ispunite mi samo poslednju želju, objasnite mi šta je to polutan.
SOLOMON: E, zamlato! Ta, polutan je, kao što reč kaže, to što jeste! Ni tamo - ni ovamo! Ni čovek, ni ptica, ni bože pomozi! Nešto između! Nešto nigde! Jedan običan polutan!.
SVI: Presudi, mudri Solomone!!!
SOLOMON: Ta, ja sam mudri Solomon, čovek s imenom i pameću, i kao takav presuđujem sledeće! Ovaj ovde polutan koji sebe naziva Petrom, doleteo je na naše ostrvo bez odobrenja i bez preporuke!. Ništa ne zna i ništa ne poseduje! Glup je! Ne voli da spava, mnogo priča i arlauče, do zla boga je dosadan! Ja, mudri Solomon, čovek s imenom i pameću, osuđujem ovog ovde polutana budući da je to što jeste, to jest polutan, to jest ništa, kaznom ostanka na našem ostrvu u neograničenom vremenskom trajanju! Presuda stupa na snagu istog trenutka i ima punu važnost do daljnjeg, što će za glupog polutana možda značiti i do kraja njegovog polutanskog života! (Ali na ovu presudu više niko ne reaguje. Petru nije ni do čega. Ostalo društvo je za vreme Solomonove tirade - zaspalo. I samom Solomonu se smrtno prispavalo. Zeva.)
Ta, eto vam sad... presudio sam... laku noć...
(Hrče. Uopšte, palo je jedno masovno hrkanje. Jedino je Petar budan. Očajan. Ide prema izlazu. Preskače preko opruženih tela).
Varijacija na Muzičku temu br. 1
PETAR: A ja,
Ja sam samo - ni ovde ni tamo,
Polutan glupi, bez korena tikva,
Nešto između i nešto bezveze,
Ja sam niko i ništa.
PETAR (parl.): Hteo sam da odem u tri lepe... Eto mi sad, dobio sam šta sam tražio.
Jer ja,
Ja sam samo - ni ovde ni tamo,
Ja sam niko i ništa.
(I dok narod srećne zemlje masovno hrče, Petar korača prema izlazu.
Zidovi sudnice se dižu.
Odnekud dopire krčanje radio predajnika. Nekakva čudna Morzeova azbuka.
I ostrvo se samo okreće ka svojoj drugoj strani. Prema šikari).
Šikara
(Tu je Božo Kuka instalirao svoju bazu. Nekakav izanđali radio primo-predajnik. Krči i pišti.
Oko njega šljapka Božo Kuka. Neprestano se osvrće i motri na situaciju. Povremeno se češe. Dolično je zamaskiran za ovakvu konfiguraciju terena.
Sa strane G-đa Popović. Onako kako se zatekla. Sa varjačom.
Besna. Vreba.
Božo Kuka je ne primećuje.)
BOŽO KUKA: Orao zove Sokola, Orao zove Sokola, Sokole, javi se, prijem! (Bez odgovora. Samo krčanje i pištanje.) Orao zove Sokola, Sokole, da li me čuješ, prijem!
G-ĐA POPOVIĆ: Primiću ja tebe, Božidare! Još kako ću te primiti!
(Božo Kuka se osvrće. Nešto mu je sumnjivo. Zakrekeće.)
BOŽO KUKA: Sokole, ako me čuješ, ostani na vezi. Diktiram poverljiv izveštaj. Naslov, dve tačke, za rubriku "Pisma čitalaca". (Osvrće se. Krekeće). Ovo nemoj da pišeš, to ja krekećem da zavaram protivnika. Jesi l napisao naslov, dve tačke, za rubriku "Pisma čitalaca"? Diktiram dalje. Veliko slovo. Ja, kapetan u penziji, Božo Popović Kuka, redovni čitalac vaših novina, javljam da sam konačno ušao u trag odbeglom beguncu. Stop. Tačka, veliko slovo. I ne samo to. Tačka. Moje je mišljenje da ovaj slučaj može da preraste u jednu opštu zaveru međunarodnog karaktera. (Osvrće se. Krekeće). Tačka, veliko slovo. Naime... naime, odbegli begunac Petar se, da tako kažem, spanđao sa jednom sumnjivom personom ženskog pola. Tačka. Ime ove persone nije ni poznato, ali sam svojim očima video kako ta persona spava bez spavaćice.
G-ĐA POPOVIĆ: Ju, crni Božidare!
(Božo Kuka se osvrće. Krekeće).
BOŽO KUKA: Hoću da kažem da ta persona redovno leže u svojoj dnevnoj preobuci, što znači samo jedno - ona je stalno na oprezu. Tačka. A stalno na oprezu može biti samo onaj ko se nalazi na specijalnom zadatku, a specijalan zadatak je isto što i terorizam, a terorizam je zlo! Tačka! (Osvrće se. Krekeće). Isto sam tako primetio da je najčešća reč koju ovo dvoje zaverenika upotrebljavaju jedno lično ime, i to lično ime stranog porekla. Tačka. To ime je Oskar, a kad se kaže Oskar, mi znamo sa koje strane vetar duva! (Osvrće se. Krekeće). Tačka, veliko slovo. Taj se Oskar dodeljuje u Holivudu, taj Holivud se nalazi u Americi, u toj Americi se nalazi i Njujork, a kao što smo lepo videli na televiziji, taj Njujork je leglo kriminala! Tačka, nov red! Za sada toliko! Tačka! Javljam se kroz nekoliko dana sa novim informacijama, a dotle primite puno pozdrava iz... iz... iz, kako da kažem... E, jebem li ga, ako znam kako se ovo zove! Orao zove Sokola, Orao zove Sokola, Sokole, je l ti znaš gde sam ja sada?! Sokole, da li se čujemo?! Prijem! Da li se čujemo, Sokole?!!
(Upada g-đa Popović).
G-ĐA POPOVIĆ: Ne čujemo se, Božidare, čitavog života se gluvih telefona igramo. Pakuj se i polazi kući!
BOŽO KUKA: Ženo, šta ćeš ti ovde?!!
G-ĐA POPOVIĆ: Pa, došla i ja da vidim kako izgledaju te - bez spavaćice! Sram te bio, bagro matora!
BOŽO KUKA: Ne viči, molim te. Samo nemoj da vičeš. (Osvrće se. Krekeće). Sve ću ti objasniti.
G-ĐA POPOVIĆ: Nemaš šta da mi objašnjavaš. Uvek ista priča. Penzionisani kapetan Božo Popoviću Kuka, dežurna budala iz rubrike "Pisma čitalaca". Čitav si život na to potrošio, i svoj i moj, a za čije babe zdravlje, Božidare?
BOŽO KUKA (zbunjen): Za pravdu, ženo, za istinu, za dobrobit čovečanstva.
G-ĐA POPOVIĆ: A ja, Božidare, spadam li ja u to tvoje čovečanstvo? Na mene si zaboravio.
Muzička tema br. 5
G-ĐA POPOVIĆ: Svako jutro od početka -
Pravilo bez izuzetka -
Trči život, ja trčim za njim,
Da ga stignem, da ga smirim,
Pa u miru da poživim -
Svega mi je dosta!
Problemi se stalno množe,
Ne mogu iz ove kože -
Trči život, ja trčim za njim,
Radi, rintaj, peglaj, kuvaj,
Kuću spremaj, novac čuvaj -
Svega mi je dosta!
BOŽO KUKA (rastužio se): Ti misliš meni je lako, lepo mi je, jeste - samo se ponadaj. Sedim u ovoj travuljini, voda ladna - bubrezi mi otpadoše, komarci me izjeli - drapam se ko šugav, a već danima ništa okusio nisam. Ako ne crknem od gladi, lipsaću od zapaljenja pluća i od malarije.
(Krekeće. Onako, iz navike).
G-ĐA POPOVIĆ: Kad vremena sve su gora,
Živeti se, kažu mora -
Trči život, ja trčim za njim,
Prođe mladost, prođe snaga,
Otišlo je sve bestraga -
Svega mi je dosta!
BOŽO KUKA: Nemoj tako, ženo. Nije sve crno ko što ti se čini. Kad bi čovek bio pesimista, onda ne bi ni bio čovek.
(Krekeće. Tužno).
G-ĐA POPOVIĆ: Kad protutnje svi vozovi,
Gde je ljubav, gde su snovi -
Trči život, ja trčim za njim,
leti vreme, teku vode,
Dlanom o dlan - i sve ode -
Svega mi je dosta!
(G-đa Popović sela je pored supruga joj i baš se rasplakala. I on se raspekmezio. Šmrca.)
G-ĐA POPOVIĆ: Hajdemo kući, Božidare. (Božo Kuka ćuti). Evo sam ti donela nešto da pojedeš. Onako, malo, nisam znala da gladuješ. (Daje mu sendvič. Božo Kuka jede halapljivo.) Pa sam mislila, kad pojedeš, da idemo odavde.
BOŽO KUKA: Ne možemo, ženo.
G-ĐA POPOVIĆ: Zašto, Božidare?
BOŽO KUKA: Zato što je objektivna situacija! Zato što je sticaj okolnosti! Zato što je ljudski faktor zakazao! Zato što-- zato što ne znam ni kako sam dospeo ovde, a kamoli kako da se vratim.
G-ĐA POPOVIĆ: Kako ne znaš, Božidare?
BOŽO KUKA: Ne znam. Imam samo odobrenje, ausvajs, crno na belo.
G-ĐA POPOVIĆ: Ja ni to nemam. Pošla sam za tobom, mislila sam da znaš kuda ideš.
BOŽO KUKA: Drugi put nemoj da misliš.
G-ĐA POPOVIĆ: Šta sad da radimo, Božidare?
BOŽO KUKA: Ništa. Da sednemo ovako, da se zagrlimo i da čekamo da umremo.
G-ĐA POPOVIĆ: Znaš, nešto sam razmišljala, sve bi bilo drukčije da smo decu imali.
BOŽO KUKA: Ćuti, ženo, ne razmišljaj. Samo bi nam bilo gore. Ko se još s decom usrećio?!
(Odnekud se začuje muzika. I koraci. I vetar počne da duva. Božo Kuka se uspaniči).
BOŽO KUKA: Naopako, otkriveni smo! Krekeći, ženo, krekeći, evo neko ide!
(Krije ženu i sebe. Unezveren. G-đa Popović gleda u čudu. Ulazi Petar. Preko ramena nosi Stelu. Kao džak. Ona bunovna i nezainteresovana. Petar pokušava da je animira.
Zanesen do ludila).
STELA (parl.): Meni zaista ni do čega nije! Pusti me, spava mi se! Što si me doveo ovde? Hoću da spavam...
(Božo Kuka krekeće)
STELA (parl.): Ja ništa ne čujem.
Muzička tema br. 6
PETAR: Čuj kako raste trava,
Čuj pesmu iz šipraga,
Vetar plače, vetar cvili, vetar zavija,
Sve je samo muzika!
STELA (parl.): Ne znam o čemu govoriš i ne znam šta hoćeš. Prestani da bulazniš i pusti me da spavam.
PETAR: Čuj sazvučje kristala,
Čuj zvono katedrala
(Božo Kuka krekeće).
PETAR: Nebo, zvezde, čovek, svemir, jeza beskraja,
Sve je samo muzika!
STELA (parl.): E pa ti si i definitivno lud!
PETAR: Čuj pesmu iz šipraga,
Čuj zvona katedrala,
Plima krvi, vatre gore, sumrak bogova,
Sve je samo muzika!
STELA (parl.): Čuj, Petre, odabro si pogrešnu osobu, keve mi. Ja nisam iz tog filma.
(Šta vredi Petru što iz njegove fantazije provejava nekakav Bah, barok, orguljske harmonije, kad ga niko ne razume. Ipak, uporan je.)
PETAR: Kako ne razumeš, Stela?! Kako ne shvataš?! Trska!!!
STELA: Trska, pa šta?! Da ti se slučajno nije prohtelo da pleteš?!
PETAR: Muzika, Stela! Musica divina!!! Napraviću orgulje!
STELA: Orgulje?! (Zacereka se.) Zajebi, Petre! Kako došlo, tako i otišlo. Proći će te. Ajmo da spavamo.
(I dok Stela odlazi, Petar još uvek mašta. Božo Kuka na ivici strpljenja).
PETAR: Velike! Čudesne! Kao u bečkoj katedrali! Još veće!
BOŽO KUKA (iz prikrajka): E pa neće moći, druže!
PETAR (trgne se): Molim!
(Božo Kuka odmah zakrekeće. Petar zbunjen. Gleda unaokolo, pa slegne ramenima).
PETAR: Izgleda da mi se učinilo. Stela! Sačekaj, sve ću ti objasniti! Nemoj da spavaš, molim te! Sačekaj!
(I dok Petar juri za Stelom, Božo Kuka trijumfalno izlazi iz svog zaklona).
BOŽO KUKA: A to bi ti hteo, je li?! Katedralu da napraviš!
G-ĐA POPOVIĆ (još uvek zbunjena): Nije katedralu, Božidare! Orgulje!
BOŽO KUKA: Ma, nemoj ti tu meni! Ko da to nije isto! Sve je to religija, a svaka religija je opijum za narod, a svaki je narod dužan da stane na sopstvene noge i da progleda na sopstvene oči!
G-ĐA POPOVIĆ: A meni se učinilo dobar neki čovek. Tako je lepo pevao.
BOŽO KUKA: Ne trabunjaj koješta! Ovome se mora stati na put!
G-ĐA POPOVIĆ: Hajdemo kući, Božidare.
BOŽO KUKA: Ti idi, ali ja ostajem! Uspravan na braniku pravde! Pa makar me to i života stajalo!
(Krene za Petrom. A za njim i g-đa Popović).
G-ĐA POPOVIĆ: Čekaj, Božidare, kuda ćeš?! Prizovi se pameti, čoveče! Pogubićemo glave po ovoj Nedođiji!
(Ali, kasno je. Čarolija je već počela. Ostrvo se lagano okreće u suprotnom pravcu. Sevnula je munja iz vedrog neba. Sve je spremno za akciju.)
Akcija
(Čuda se dešavaju.
Ostrvo je počelo da se okreće oko svoje ose. To kretanje nije kontinuirano, aritmično je, prekida se, na momente potpuno zastaje. Ipak, okreće se.
Na peščanoj strani je Petar. Go do pojasa. U poslu. Pobio je nekoliko trščanih štapova u pesak. Muva se oko njih.
Meri.
Preračunava. Struže testerom. Veliki plan njegove konstrukcije okačen je na jednom od štapova.
Poneka začuđena bunovna glava proviri sa strane. Vremenom ih biva sve više.
I nebo svakog časa menja boju. Potpuno samovoljno se šeta kroz dugin spektar.
Pa ipak, Petar je još uvek sam. Tri bunovna starca su mu prišla najbliže. Najhrabriji su ili najblesaviji. Do zla boga su stari, sedi, zanemoćali. A odeveni su u kratke pantalonice kao deca s fotografija iz prošlog veka. Poneli su i kofice i lopatice da se igraju u pesku).
Muzička tema br. 7. (Trio staraca)
STARAC I: U-u, dečače!
STARAC II: Dečko!
STARAC III: Hajde da se igramo!
STARAC I: Više niko neće da se igra!
STARAC II: Igraj se s nama!
STARAC III: Igraj se s nama, dečače!
STARCI: Izgubljeni mi smo dečaci,
A kažu da smo u godine zašli,
Sve se nadasmo da će nas naći,
A nas još uvek nisu pronašli.
Ovde se nije pronašao niko,
I sve što radiš je za bambadava,
Nemoj da se mučiš toliko,
Bolje je da se igraš s nama.
Igraj se s nama!!!
Jer, sve je samo kula od peska,
I sve je samo kolač od blata,
Igrajmo igru od početka,
Trula se kobila za glavu hvata.
Igraj se s nama!!!
Izgubljeni mi smo dečaci,
Izgubili smo što nismo ni stekli,
Svi smo lopovi i policajci,
Pametan budi, sve smo ti rekli.
Jer, sve je samo kula od peska,
I sve je samo kolač od blata,
Igrajmo igru od početka,
Trula se kobila za glavu hvata.
(Za to vreme ostrvo je već opisalo pun krug. Možda i dva. Možda i više. U svakom slučaju, Petrov posao napreduje).
STARCI: Igraj se s nama, Oskare!
(I već su se sasvim približili Petru. Petar zastane).
PETAR: Ja nisam Oskar. Ja sam polutan, niko i ništa, i zovem se Petar.
STARAC I: Nemoguće! Ovde se svi zovu Oskar! I ja se tako zovem!
STARAC II: I ja!
STARAC III: I ja!
(A Petar je ponovo počeo da radi).
STARAC I: I mudri Solomon se zove Oskar, samo je izmislio to ime da bismo se lepše igrali.
PETAR: Baš mi je drago! (Pruža jedan kraj štapa prvom starcu). Pridrži mi ovo, molim te. E, tako.
STARAC II: A zašto ti nećeš da se igraš s nama?
PETAR: Zato što hoću da se vi igrate sa mnom.
(Starci oduševljeni. I svi prionu na posao.)
STARCI: Jer, sve je samo kula od peska,
I sve je samo kolač od blata,
Igrajmo igru od početka,
Trula se kobila za glavu hvata.
STARAC III: Kako se zove ova igra, Petre?
PETAR: Nema imena. Važno je da se igra.
(I dok starci pevaju i rade, ostrvo se okreće. Petar uzima sekiru i kreće prema šipragu. I Stela je tu negde. Bunovna kao i uvek. Traži Petra).
STELA: Petre!!! Petre!!! Gde si, budalo?!!
(Stavi dva prsta u usta i zviždi sumanuto. Iz šipraga se čuje Petrova sekira. Stela prilazi).
STELA: Petre, jesi li to ti?! Što se ne javiš, idiote?!
PETAR: Igram se, Stela.
STELA: Dobro znaš da to nije igra. Zajebaćeš se, Petre. Svi smo mi pokušali, pa smo odustali.
PETAR: Idi ti lepo da spavaš, Stela! Idi da pajkiš, blago meni!
STELA: Neću da spavam, Petre!
Varijacija na Muzičku temu br. 4.
STELA: Daleko negde izvan neostvarenih želja,
Namerama dobrim vrvi put u pakao,
Postoji ljubav i ništa osim nje -
Ja verujem u to!
(Petar joj uvali naramak trske. Sebi takođe. Pa zapevaju zajedno. I krenu ka gradilištu).
ZAJEDNO: Poželi novi život!
Poželi život!
Poželi drugi svet!
Poželi svet!
Ispruži ruke iznad oblaka!
Samo poželi!
Pređi preko ponora!
STELA: Znaš, Petre, htela sam da ti kažem, ja se u stvari ne zovem Stela.
PETAR: Nema veze, volim te.
STELA: Ma ne, ja se zovem Stela, ali...
PETAR: Ali tako se zovu i sve druge devojke na ostrvu, je l to?
STELA: Da. I kako onda možeš da znaš ko sam ja?
PETAR: Ko ti kaže da znam?! Sve je relativno, Stela.
ZAJEDNO: Poželi novi život...
(I dok oni pevaju, ostrvo se okreće. Posao napreduje. Starci skakuću. Prišlo je još nekoliko mladića i devojaka. Daleko od toga da im se spava. Petar se pentra po konstrukciji. Prišao je i Solomon, pa šara nogom po pesku.)
SOLOMON: E, zamlato! Siđi malo dole, hoću nešto da te pitam!
PETAR: A što se ti ne popneš gore?
SOLOMON: Neću ja nigde da se penjem! Hteo sam samo da te podsetim! To nije fer! Kad smo igrali moju igru, ja sam tebe zvao! I još sam ti dao glavnu ulogu! A sad ništa!
PETAR: Pa i ja tebe zovem! Popni se gore, Solomone mudri!
SOLOMON: Nisam ja nikakav Solomon! To je bio samo onako, iz zezanja!
PETAR: Izvini! Popni se gore, Oskare!
Varijacija na Muzičku temu br. 3.
SOLOMON: Kad smo već jaja -
Polupali,
Kad su se lonci -
Pobrkali,
Istu smo čorbu
Svi srkali,
Nismo se, valjda, -
Nasukali!
(I dok pesma traje, ostrvo se okreće. Prilaze i drugi. Prilazi i Božo Kuka sa suprugom).
BOŽO KUKA: Ja ovo više neću i ne mogu da gledam!
G-ĐA POPOVIĆ: Nemoj opet da počinješ, Božidare!
BOŽO KUKA: Šta ti meni - nemoj?! Imam odobrenje, ausvajs, crno na belo!
G-ĐA POPOVIĆ: Nemoj, Božidare!
(Ali Božo Kuka je već u centru zbivanja. Uskopistio se.)
BOŽO KUKA: Slušaj ti, begunac! Ne može to tako kako se tebi prohte! Evo, ja imam odobrenje, ausvajs, crno na belo, a svaka je religija opijum za narod, i svaki je terorizam zlo, i... i...
PETAR: Šta je, šta hoćeš?
BOŽO KUKA: Ja sam Božo Popović Kuka, kapetan u penziji, nepokolebljivi borac za isterivanje narodne pravde!
PETAR: U redu je, kapetane! Ja sam Petar!
(Uvali mu drvenu gredu i nastavi da radi. Božo zbunjeno stoji. Niko ga ne konstatuje. Svi rade. Prilaze i novi ljudi. Prilazi i g-đa Popović).
BOŽO KUKA: Kad je bal, nek je na vodi!
(Jer, sada su apsolutno svi prešli na Petrovu stranu. I svi su apsolutno uvučeni u posao. Neko je dovukao veliki vojnički kazan i g-đa Popović se zdušno prihvatila varjače. Konture velikih orgulja su jasno vidljive).
Muzička tema br. 8.
SVI PEVAJU: Ova igra se zove akcija,
Animacija plus zanimacija,
Nije to, druže, zajebancija -
Industrijalizacija plus elektrifikacija,
Uhvati ritam!
Ova je igra asocijacija,
Federacija i kooperacija,
Drugovi, molim, bez govorancija,
Kolektivizacija plus konkretizacija,
Uhvati ritam!
(Spušta se noć. I zvezde počinju da padaju. Ali se sa pesmom, igrom i radom ne prestaje. Petar prilazi kazanu. Sa porcijom.
G-đa Popović je puni do vrha).
G-ĐA POPOVIĆ: Jedi, sine, da povratiš snagu!
PETAR: Hvala, gospođo! (G-đa Popović ga zadivljeno posmatra).
SVI: Ova je igra konstatacija,
Realizacija i korporizacija,
Živeli snovi, dole reakcija!
Rehabilitacija plus konsolidacija!
Let the sunshine in
Let the sunshine in,
The sunshine in!
(I Božo Kuka prilazi kazanu. Sa porcijom).
BOŽO KUKA: Jesi li čula kako me zove? Obraća mi se sa - kapetane! (Nesumnjivo ponosan).
G-ĐA POPOVIĆ: A meni je rekao - gospođo!
SVI: Ova je igra likvidacija
Svih mahinacija i špekulacija,
Svih degradacija i deklamacija,
Dole masturbacija i komemoracija!
Uhvati ritam!
Ova je igra argumentacija
Protiv apstrakcija i devijacija,
Protiv svih kritičnih situacija,
Deratizacija plus defenstracija!
Uhvati ritam!
(Petar je prišao Solomonu i zagledao se u nebo sa koga padaju zvezde).
PETAR: Da li se to meni čini, ili i ovde padaju zvezde?
SOLOMON: Ta, zvezde su oduvek padale, Petre. Zar ti to nisi ranije primetio? (Petar odmahne rukom). Dosta je bilo insinuacija,
Vulgarizacija i privatizacija,
Drugovi, molim, bez improvizacija,
Racionalizacija plus melioracija!
Let the sunshine in
Let the sunshine in,
The sunshine in!
(Stela prilazi zamišljenom Petru).
STELA: Volim te, Petre.
PETAR: Da, znam. Ti veruješ u ljubav, a svejedno ti je. Mogla bi bilo s kim.
STELA: Da, pa šta?
PETAR: Ništa. Zaboravi.
Dole inflacija i devalvacija,
Treba nam dobra stabilizacija,
Dole leva i desna frakcija,
Živela kolektivna inspiracija!
Let the sunshine in
Let the sunshine in,
The sunshine in...
(Orgazmični završetak pesme je ujedno i završetak gradnje. Čudesne orgulje i nestvarno svetlo. Petar zamišljen. Go do pojasa. Radni narod je umoran i pospan. A vojnički kazan se izvrnuo te iz njega curi pasulj.
Tajac.
Zvezde padaju
Neko hrče.
Petar prilazi orguljama. I zabruji jedna strašna Bahova "Tokata". I nebo se uzjogunilo. Seva. Ali se ništa ne dešava.
Božo Kuka i njegova supruga su malo postajali, malo su blenuli, pa priđoše Petru.)
BOŽO KUKA: Druže Petre, ako je ovaj poso završen, mi bismo da idemo kući!
PETAR: Idite, kapetane.
G-ĐA POPOVIĆ: Zbogom, Petre!
PETAR: Zbogom, gospođo!
BOŽO KUKA: A koji put vodi do naše kuće?
PETAR: Bilo koji. Dovoljno je samo da poželite.
G-ĐA POPOVIĆ: A ti? Ne ideš s nama?
PETAR: Meni je svejedno. Ja nemam više šta da poželim.
(Božo Kuka i supruga mu odlaze. Petar stoji pred orguljama i pred Bahom. I "Tokata" guta šestu muzičku temu).
Varijacija na Muzičku temu br. 6.
PETAR: Čuj zvona katedrala,
Čuj ropac ideala,
Nebo, zvezde, čovek, svemir, jeza beskraja,
Sve je puka prevara!
Plima krv i, vatre gore, sumrak bogova,
Sve je puka prevara!
(I narod obećane zemlje budi se iz sna. I nije nimalo prijateljski raspoložen).
STELA: Sam si se prevario, Petre! Prevario si i sebe i nas!
SOLOMON: Danas si hteo orgulje, sutra ćeš tražiti metro, prekosutra svemirski brod! Nama to nije potrebno, zamlato!
STARAC I: Bilo nam je lepše dok smo spavali!
STELA: Mislio si samo na sebe, hteo si da se igraš!
SOLOMON: Doneo si sa sobom svu tvoju prljavu civilizaciju, tvoju partizanštinu i hajdučiju, jelo sa istog kazana! Ti si đubre! Ti si polutan!
PETAR: Nije istina! Imao sam plan!
SOLOMON: Imao si plan, a gde je svrha, idiote?!
VOX POPULI I: Nosi se odakle si došao!!!
VOX POPULI II: Vreme je da odletiš, ptičice!!!
VOX POPULI III: Gubi se odavde!!!
STELA: Hoćemo da spavamo!!!
VOX POPULI IV: Ua polutan!!!
Varijacija na Muzičku temu br. 1.
STANOVNICI OBEĆANE ZEMLjE: Pakao tvoj je u tebi samo,
lezi i spavaj, ne budi druge,
Jer život nije ni ovde ni tamo,
Život je negde drugde!
I ma gde bežao, pobeći nećeš,
Uvek će isto da ti bude,
Nikome nigde ne cveta cveće,
Život je negde drugde!
(Praćen zvižducima i urlanjem Petar se penje na orgulje.
Čarolija nestaje. I sve nestaje. Samo zvezde padaju. I Petar skače na svoj prozor.)
Prozor
(A to je onaj isti prozor sa koga je Petar nekada odleteo. Ali sada se nalazi sa spoljne strane i ne može da uđe. Na prozoru su debele gvozdene prečage.
Sve ostalo izgleda nepromenjeno.
Velika Mama spava u svom krevetu. Krovovi velegrada i gradska buka.
I zvezde padaju.
Ipak, u jednom uglu štrči sablasno parče orgulja.
Petar netom proteran iz obećane zemlje. Go do pojasa. Besan.
Drmusa prečage.)
PETAR: Kevo!!! Kevo, otvori!!! Šta je ovo?! Otvori, hoću da uđem!!! Bajke više ne postoje!!! Ja nemam gde da pobegnem!!! Otvori, mama. Probudi se. To sam ja, tvoj jedini sin. Ovakav kakav sam. Ni bolji ni gori. Hteo sam samo da budem dobar i ništa više. Otvori!!! Makni te jebene rešetke!!! Probudi se!!! Mama!!! Kevo!!! Kurvo!!!
(I tada se na sablasnim orguljama, kao na sablasnim zidinama elsinorskog dvorca, ukaže duh Petrovog oca).
DUH: Zakasnio se, Petre. Svi mi koji smo učinili veliku pogrešku sasvim bismo drugačije postupili kad bi nam se ponovo ukazala prilika. Ali ono što propustimo, ne može se nadoknaditi. Kad stignemo do prozora, on je zatvoren. I gvozdene prečage ostaju na njemu zauvek.+
PETAR: Ko si ti?! Duh?! Sablast?! Utvara?!
DUH: Pa ipak, ma šta se desilo,
ne prljaj dušu svoju i ne smišljaj
ništa u srcu protiv majke svoje,
Ostavi je nebesima i blatu!++
PETAR: Kaži ko si, ako smeš!
DUH: Ja sam ti otac, budalo!
(I duh iščezne. Petar preneražen. Zanemeo. U groznici. Hladno mu je).
PETAR: Umreti, spavati... možda sanjati... sanjati... U početku beše reč... Hladno mi je... Šta je bilo na početku?
(I dok zvezde padaju, Petar silazi s prozora. I njegovo buncanje meša se sa bukom rođendana).
Rođendan
(Rođendan isti onakav kakav je i na početku bio. Generacija se i dalje ludo zabavlja.
I torta, sve vreme, strpljivo čeka.
I zvezde padaju
Samo što se Petrova devojčica prilepila za nekog drugog tipa).
Muzička tema br. 1.
PETROVA GENERACIJA: Ovde sve je podložno relativitetu,
Relativna mladost je u relativnom cvetu,
Relativna stvarnost i relativne želje,
Udri brigu na veselje!
Svi smo generacija, relativno ista,
Svako gleda svoja posla, relativno čista,
Niko više ne veruje u obećane zemlje,
Udri brigu na veselje!
(Ulazi Petar. U groznici. Pokušava da se obuče. Tetura prema svojoj torti. Diže gitaru s poda. Podupira se njom. Generacija se i dalje veseli.)
PETROVA GENERACIJA: Zato,
Nemoj da kopaš po sebi unutra,
Ne daj da ti se pritisak digne,
Živi od danas do malo sutra,
Negde između i negde nigde!
PRVI VRŠNjAK (parl.): Šta je, Petre, vratio si se?
MALA: Jesi se ispiškio da ti bude lakše?
DRUGI VRŠNjAK: Imaš problema, Petre?
TREĆI VRŠNjAK: Imaš frku?
PETAR: Nemam... Ništa nemam... Hladno mi je... Zovem se... (glumac kaže svoje ime i prezime)... I samo još danas ima ___ godina... (kaže i godine)
Ali,
Pakao tvoj je u tebi samo,
Ćuti i spavaj, ne budi druge,
Život nije ni ovde ni tamo,
Život je negde drugde!
(Petar je uzeo svoju rođendansku tortu. Blene u nju.)
PETAR: Reč? Delo? Volja?
Gde je moja klasa?
Gde mi je klas?
Na kojoj zemlji bi on mogao da uspe
Kad će da svane?
Hladno mi je.
Ja starim.
Vrlo mi je hladno.+++
(Zakrka sebi tortu u lice i ode u noć u kojoj padaju zvezde.)
PETROVA GENERACIJA: Jer,
Pakao tvoj je u tebi samo,
Uvek će isto da ti bude,
Život nije ni ovde ni tamo,
Život je negde drugde.
(A zvezde padaju)
KRAJ
Beograd, februar 1986.
+ Džejms Metju Bari "Bela pričica"
++ Viljem Šekspir "Hamlet"
+++ Slobodan Šnajder "Hrvatski Faust"
Dubravka Knežević
Dramaturg, dramska spisateljica, pozorišna kritičarka i esejističarka, rođena 1962, diplomirala 1986. dramaturgiju i magistrirala 1995. teatrologiju na FDU u Beogradu gde je radila kao asistentkinja na drugoj godini dramaturgije kod redovnog profesora Jovana Hristića. Trenutno živi negde na američkom kontinentu.
Autorka devet celovečernjih drama izvođenih na profesionalnim scenama širom bivše Jugoslavije - od Beograda, preko Novog Sada, Kragujevca, Šapca, Podgorice, do Zenice i Splita. Tri od ovih devet drama su i objavljene. Takođe autorka četiri izvedene radio-drame. Pre rata, dve godine bila stalno zaposlena kao urednica u Dramskom programu Radio Beograda. Takođe bila scenaristkinja brojnih TV emisija (u kulturnom, obrazovnom i muzičkom programu) na TV Beograd i TV Sarajevo, a sarađivala i sa TV Zagreb.
Pozorišnom kritikom i esejistikom bavila se u raznim medijima, takođe širom eks-Jugoslavije. Pisala za dnevne novine Večernje novosti i Ekspres politika, kao i za nedeljnike i dvonedeljnike - od Studenta, NON-a i Stava do Intervjua, Politika International Weekly, Demokratije, Književne reči... Napise o pozorištu objavljivala ili još uvek objavljuje u periodici - Moment, New Moment, Pacifik, Eterna, Transkatalog, Hid, kao i stručnim časopisima Euromaske, Scena i Prolog. Saradnica časopisa Scottish Drama. Kritike i prikaze takođe radila za razne programe na Radio-Beogradu, TV Beograd, TV Sarajevo, TV Ljubljana, VIN. Godine 1990. dobila je Sterijinu nagradu za kritiku, sedmu uopšte dodeljenu i poslednju u kompletnoj eks-jugoslovenskoj konkurenciji.
Od 1988. radila kao stalna voditeljka okruglih stolova Bitefa, a kao gošća-moderatorka istu funkciju pre rata obavljala na nekoliko diskusija u okviru zagrebačkog Eurokaza. Učestvovala na brojnim teatarskim simpozijumima, seminarima i kongresima - od Beograda, Novog Sada, Ljubljane, Dubrovnika, do Salcburga i Brizbejna. Na kraći rok usavršavala se u SAD i Australiji. Poslednjih godina pre iseljavanja intenzivno radila na oživljavanju alternativnog pozorišnog života u Beogradu.
|
