Данијела Танасковић

Камен

2000.

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

Лица:

• Ови: Миле, Милисав, Археолог, Кафеџија, Хармоникаш, Гост.
• Они: Други Миле, Други Милисав, Други Кафеџија, Други Хармоникаш, Други Гост.
• Студент

Први чин

МИЛЕ: (Вири кроз прозор. Сасвим тихо.) Милисаве! (Још једном сасвим јаче.) Милисаве!

МИЛИСАВ: (Изнутра, као из гроба.) Ти си?

МИЛЕ: (Озарено.) Ја сам! Ја!

МИЛИСАВ: (Излази. Навлачи гуњ преко леђа. Изгледа мрзовољно. Неодлучно стоји на прагу и гледа свуд около.) Што каменом, побро? (Не обраћајући пажњу на Милета, долази до ограде нагиње се и мотри).

МИЛЕ: Ето... ја лечка гађ'о... (Прилази и заједно гледа са Милисавом преко ограде. Милисав се тргне. Ухвати га за рукав и одвуче даље од ограде.)

МИЛИСАВ: (Тише, заверенички.) Шта има?

МИЛЕ: Не могу то да објасним... (Застаје, Милисав га напрегнуто слуша.) У'ватио ме неки немир. (Ближе као да нешто тешко и опасно признаје.) Не могу да спавам. (Обара главу.)

МИЛИСАВ: Ама, Миле!? Ти ме замајаваш! Ти си неозбиљан човек! Еј, бре Миле! (Окреће се да уђе у кућу. Одмахује руком као да га тера.) Врати се назад на стражу! Мада нема вајде... (Гунђа.) Пхи, ја мислио вест, а он не може да спава...

МИЛЕ: Ама, чекај, Милисаве! Да ти кажем!

МИЛИСАВ: (Окреће се и нагло му прилази. Напрегнуто, брже и пригушено) Ноћ је и они вребају, а и ја вребам самог себе! Баш! (Претрчава двориште и увлачи се у орман. Наставља да прича из ормана.) Шириш црва сумње између нас двојице.

МИЛЕ: (Шири учкур од панталона и загледа.) Ма бре, Милисаве, какав бре црв?

МИЛИСАВ: Немој ти мени! (Прети прстом из ормана.)

МИЛЕ: Немој у орман, Милисаве... Ја ти заиста доносим вест. Археолог је стигао!

МИЛИСАВ: (Искаче из ормана.) Немој да причаш! (Запањено.) Па то је... Немој да причаш! (Миле озарено потврђује главом, клима горе-доле.) И какав је тај глас? Је л' то ОНАЈ археолог?

МИЛЕ: Јес' бре! Ономад збрис'о! Помог'о сам му да скине кошуљу... Ону белу.

МИЛИСАВ: (Нестрпљиво га цима за рукав.) Глас! Какав је глас, Миле, он донео... нама?

МИЛЕ: Ма рече ми он, него ја иначе ових дана мало спавам, па се лако губим. Расејан сам нешто... Све к'о да други леже, а трећи се буди, а четврти ишчуђава...

МИЛИСАВ: Па то је нормално! (Тапше га по рамену.) Шта фали броју четири? Него, шта каже Археолог?

МИЛЕ: (Збуњено испружио четири прста и посматра их.) Дошао је човек и рече да су све спремили и да са јаким снагама напредују ка нама. А због ради нас!

МИЛИСАВ: (Са занимањем, бодри га.) Да... То сам и претпостављао.

МИЛЕ: Утек'о пре три ноћи! Отад бежи по Србији.

МИЛИСАВ: До нас? (Миле клима главом.) Па он то нешто у цик-цак... Богати, толико ноћи по Србији!? Цик-Цак, Цика-Цака.... (Миле скачка. Милисав нагло прекида.) Сумњиво то мени! Три ноћи!? За ноћ, па си до мора.

МИЛЕ: (Замишљено крши прсте.) Бре, Милисаве, јес' оно ти знаш, а опет мени треба 29 година да одем на море.... И никако да стигнем.

МИЛИСАВ: Ти се, Миле, не рачунаш! Ти си драстичан случај.

МИЛЕ: Оно, ја јесам случај... Драстичан један.

МИЛИСАВ: Ниси, Миле, то се само ја шалим! Ти си Миле!

МИЛЕ: (Не чује, наставља...) А море веле има ширину, а ја не могу да спавам, ни ноћу ни дању... и стражарим... (Прене се.) Ма ја, Милисаве, нисам поуздана особа.

МИЛИСАВ: Ете га опет црв! (Миле шири учкур и скрушено гледа. Милисав долази до њега. Заједно гледају.) Него да ми баталимо то... Долази време нове концепције. Батаљујемо сумњу, црва, црвића и све то заједно!

МИЛЕ: (Дурећи се.) Лако је теби да батаљујеш... Ти по цео дан у кући! Спаваш, једеш, јебеш, једеш, јебеш, па опет једеш... А ја?! Посл'о си ме на стражу и то сваку ноћ и дан!

МИЛИСАВ: Па шта? Је ли ти гужва?

МИЛЕ: Па није кад је мост лечка срушен!

МИЛИСАВ: Ето! Није напорно! И још? (Самом себи се обраћа.) Јо! Батали га бре, Милисаве... Видиш да је човек луд! Упропастиће ствар! Јесам ти одма' рек'о. Скроз! Скроз луд! Скроз ће да упропасти! (Окреће се Милету.) Ти си, Миле, један Скроз!

МИЛЕ: Друг Скроз?

МИЛИСАВ: Друг Скроз! Господин Скроз!

МИЛЕ: Нисам ја Скроз луд, него не могу да спавам! (Ћуте и гледају се.)

МИЛИСАВ: (Грли га и теши.) Мало смо нервозни. (Миле стоји дрвено у загрљају, к'о да није жив.) Је л' дишеш ти, Миле?

МИЛЕ: (Извлачи се из загрљаја. Молећиво.) Је л' могу ти метнем главу у крило?

МИЛИСАВ: (Благонаклоно.) 'Ајд још овај пут.

МИЛЕ: Све ми се чини, Милисаве да је ово једна ноћна мора, па зато и не могу да спавам, јер већ спавам. Куд се може заспати кад већ спаваш...

МИЛИСАВ: Ма јок... Не спаваш ти, Миле. Да би сањао, мора да таласаш бурно. А ти брчкаш на ситно.

МИЛЕ: (Изненађено.) Није ваљда? Ја сам мислио да се само сања кад те нешто мучи.

МИЛИСАВ: А шта онда са лепим сновима?

МИЛЕ: То сањају они што их мучи лепо. Човека може и да мучи лепо. Невероватно!

МИЛИСАВ: (Застаје да га мази по глави.) Миле да и то баталимо. (Ћуте пар тренутака. Нешто шушне и обојица се прену. Сваки гледа на супротну страну. Ослушкују.)

МИЛЕ: Ма то неки тутумраци... Ко ће их знати и њихове путеве ноћом. (Удобно се намешта.) Неки тутумраци...

МИЛИСАВ: А онај... Шта каже Археолог? Где је он?

МИЛЕ: Остао нешто да копка око моста, каже захвалан терен.

МИЛИСАВ: Захвалан?

МИЛЕ: Да бре, можда зато ја и не спавам. Због захвалног терена. Њему захвалан, а ко зна шта је ту све било па ја сад не могу да спавам.

МИЛИСАВ: И бре!? Па овде онда нико не би могао да спава. Знаш ли ти колико овде има "свашта било места"? (Опет ћуте. Милисав застаје са тетошењем. Миле га гледа преко главе.) А који су камен узели и доносе?

МИЛЕ: Онај.

МИЛИСАВ: Откуд баш то зна? Је ли видео?

МИЛЕ: Није баш, али он га је откопао.

МИЛИСАВ: Па како га није видео кад га је откоп'о?

МИЛЕ: Однекуд каже да су га вребали и чим га он извукао, они одма'... А и сам знаш да људи свашта налазе, сваки дан, па опет то не виде.

МИЛИСАВ: То ништа не мора да значи. А на којој дубини га је нашо?

МИЛЕ: Каже тек што је загребао....

МИЛИСАВ: (Са олакшањем.) Знао сам! Није! Опет протурају камен. Али злоупотребиће његово име, као он је нашао...

МИЛЕ: Зато и је побег'о. Мада су га одмах у'ватили и дали кошуљу док не припреме информацију.

МИЛИСАВ: Белу, свечану?

МИЛЕ: Ааа... Да загрлиш себе!

МИЛИСАВ: Ми ћемо их сачекати, препасти...

МИЛЕ: Јо! То! Препадање!

МИЛИСАВ: Али тиме не добијамо ништа, осим што њих спречавамо, наравно, ни ми онда немамо камен.

МИЛЕ: (Замишљено.) Је ли, Милисаве, а ја стално заборављам... Шта си ти мислио да ми радимо са правим каменом?

МИЛИСАВ: Поставићемо га....

МИЛЕ: Наравно!

МИЛИСАВ: Па ћемо онда да видимо.

МИЛЕ: Сад ми је лакше?

МИЛИСАВ: Што?

МИЛЕ: Нисам ништа заборавио, кад ништа ниси ни рекао.

МИЛИСАВ: Није. Заборавио си да ништа нисам рекао! (Ћуте.)

МИЛЕ: А чиме ће да на'ранимо Археолога?

МИЛИСАВ: Подај му нешто.

МИЛЕ: Нешто? Је л' то нешто опет ништа, да не заборавим да је ништа нешто?

МИЛИСАВ: (Зачуђено га гледа.) Миле, много размишљаш. Много размишљаш унаоколо. Знаш, ниси ти луд, него нешто си запео са тим мишљењима...

МИЛЕ: Зато што сам сам поред срушеног моста. То ти је једна бука...

МИЛИСАВ: Е сад кад их у'ватимо има ти опет да идеш међу народ, у масу, па да ништа не размишљаш...

МИЛЕ: Зато си ти овде да не изгубиш везу са базом?

МИЛИСАВ: (Ћути не проговара.)

МИЛЕ: Милисаве… (Несигурно, не знајући да ли се Милисав наљутио.) Пит'о сам Археолога, али он рече да ће да сачека и тебе, па ће ОН да нам прича изворну причу, овај мит или легенду.

МИЛИСАВ: (Одгурне га. Увређено.) Шта он има да ти прича причу? Који је он да ти прича причу?

МИЛЕ: Чекај бре, Милисаве... (Милисав нервозно устаје. Миле за њим.) Каже да целу ствар треба посматрати на нови начин....

МИЛИСАВЕ: Који бре начин? Је л' то он неки револуционар?

МИЛЕ: Прич'о је да ти то знаш, јер си се прочуо као особа од поверења.

МИЛИСАВ: (Мекше.) Оно јес' мало незгодно... кад се прочујеш… Треба да се нађемо и усагласимо легенду. Чудне су то ствари, Миле. (Надахнуто.) Али то је све теорија усаглашавања. Једно опште усаглашавање.

МИЛЕ: (Слеже раменима и поново седа.) А како иде твоја прича?

МИЛИСАВ: (Седа поред њега.) Видиш, Миле, неки пут узрок иде од неког малог детаља. Све је почело од једне новинске шлајфне неког надрилекара који се доселио одоздо са југа и који је рекламирао свој "напитак за дочек новог доба." Нико наравно није знао које је то ново доба, мада су касније многи писали и причали како су они знали и предосећали.

МИЛЕ: Зар су се некад толико читале новине код нас?

МИЛИСАВ: Ма јок. Сам чланак је прочитао мали број људи и то оних интелектуалнијих. Био је примећен, чинило се, искључиво због разметљивог потписа “Ако Вас ко пита, утицај је Надрилекар Мита!” Све би то било заборављено да није дошло до инцидента или у најмању руку до чудног догађаја.

МИЛЕ: На вашару?

МИЛИСАВ: Вашар се потрефио, али народ се искупио због камена темељца за нову зграду општине. Стара је била како кажу на бруку и за рушење.

МИЛЕ: И онда се појавио Мита?

МИЛИСАВ: Јесте. Мита се пробио кроз гомилу и у сред говора Председника Општине, иначе виђеног човека, попрскао својом водицом већ постављени и заливени камен темељац. Бетон, по старој традицији био је од бетона, са раствори и растопи и он пуф! Ишчезну. Растопи се!

МИЛЕ: Јо! Пуф!

МИЛИСАВ: Јесте, "ЈО". Одма' су га у'ватили и ту се губи Митин траг. Можда би све мирно прошло да се Председник општине није пропио и све паре за изградњу Нове Зграде Општине пропио. Јавност је још муљала и претурала догађај после тога, хтели су чак и Миту за вођу – изгледа да маса верује оном: ко зна да раствори, зна и да створи, док су интелектуалци на сувом хлебу и води мрмљали нешто о камену мудрости.

МИЛЕ: И? А Мита?

МИЛИСАВ: Мита рекох да није битан. Његова намера и акција остаје у сенци сумње да се тако нешто уопште и збило. Битан је наставак приче. Мало после, већ крајем године Власт је окупила добровољце, научнике који су остали у земљи и са новом крилатицом "Ми смо остали у земљи!", отпочела велики пројекат. Ту се и задњи пут помиње Митино име пре него што сасвим ишчезне. Неко је поменуо Митину изјаву на саслушању или је то било у једном опуштеном разговору.... (Застаје као да се он лично присећа догађаја.) Изјавио је да је основа изгубљена и да је треба наћи и не треба зидати на погрешним основама.

МИЛЕ: Баш тако?

МИЛИСАВ: Друга варијанта је да је све то било спонтано, а да се Мита нешто гадно замерио са председником општине јер је овај направио вашариште на земљи коју је Мита откупио кад се доселио. У сваком случају, у циљу да их нико не претекне наређено је да се отпочне са потрагом. Започели су копање.

МИЛЕ: Копали су?

МИЛИСАВ: Да. Интензивно! Скупили су научнике и цењене главе. Наравно, место копања су држали у тајности, да не би узнемиравали истраживаче.

МИЛЕ: А како су знали где да копају? Мора да је то било посебно место.

МИЛИСАВ: Не знам. Кажу да су имали осећај. Баш Осећај!

МИЛЕ: Баш Осећај?

МИЛИСАВ: Да! А вероватно је било то неко запуштено место. А осим тога, нико није био сигуран шта ће доле наћи и шта баш то тачно траже.

МИЛЕ: Кости, гуме, ексере, флаше, чаше...

МИЛИСАВ: Ма свашта, али према казивању рођака једног научника, већ после десетог метра, научници су мало помрачили и застали с копањем. Налазили су занимљиве примерке камена и тврдили су да су нашли везу за нит коју су тражили и да би свакако требало да изађу на површину да то заједно размотре и усагласе ставове.

МИЛЕ: А Они?

МИЛИСАВ: Они су повремено долазили у контролу и бацали поглед, мало причали са њима доле, доносили им вести, једном у месец дана носили би пошту рођацима. Сматрали су да кад је већ кренуто са тако скупим пројектом, мора да се ствари изведу до краја. Неко је изјавио у штампи да се не очекује да ће се стићи до средишта земље, али да свакако очекују да виде праве резултате.

МИЛЕ: И?

МИЛИСАВ: И сваки пут кад би се нагнули и погледали у њих доле нису видели ни чули ништа што би им представљало или звучало обећавајуће боље и баш онако...

МИЛЕ: Онако....?

МИЛИСАВ: Основно!

МИЛЕ: А храна?

МИЛИСАВ: Како им је ко бацао... И тако... Све док им нису донели нешто што је један од њих, најстарији од њих и научник од технике, тражио још на самом почетку таквог начина удубљивања у дубину проблема.

МИЛЕ: А шта то?

МИЛИСАВ: Огледало.

МИЛЕ: Баш огледало?

МИЛИСАВ: Баш једно велико округло огледало. Било им је потребно, како је један од преживелих и касније рехабилитованих научника изјавио... али не и онај који је то захтевао. Његов разлог је остао непознат.... Било им је потребно да ухвате сјај Сунца, доле у пројекту и тако мало расветле свој положај.

МИЛЕ: А ватра? Што нису запалили огромну ватру?

МИЛИСАВ: Јесте па да се погуше? Велико светло се не прави случајно.

МИЛЕ: (Потврдно клима главом.) У глобалу!

МИЛИСАВ: И шта мислиш? (Миле одречно врти главом.) Већ следећа контрола када се нагла да погледа у рупу имала је шта и да угледа.

МИЛЕ: Себе у Огледалу!

МИЛИСАВ: Баш то! То им се учинило као солидна основа за Ново време. (Миле запљеска рукама.) Научнике су извукли и издвојили за дуже време. И све је било у реду...

МИЛЕ: Али?

МИЛИСАВ: Али један од њих је са собом понео камен који је по њему био основа и на коме је све време у извесној институцији држао говоре. И људи су чули и обилазили га.

МИЛЕ: А камен?

МИЛИСАВ: Показао се корисним за надахнуте говоре. Сам научник је тврдио да му је то само привремена функција. То је по њему била основа новог доба.

МИЛЕ: А да камен није њему био страх?

МИЛИСАВ: Миле, туко једна! (Удари му чвргу.) Човек је нашао прави камен!

МИЛЕ: Нешто ми се учинило... Али шта је било даље?

МИЛИСАВ: Камен је нестао, а и научник са њим. Кажу да су обојица завршила у земљи. Нико се и не сећа камена, да ли је био велики, мали, тамнији, смеђи, и опет који је то тип камена. Нико се и не сећа научника, нити његовог имена.

МИЛЕ: Чак ни тај преживели научник?

МИЛИСАВ: Поготову не он.

МИЛИСАВ: Видиш! Увребаше нас!

МИЛЕ: (Искорачио напред. Ослушкује.) То је неки појединац!

МИЛИСАВ: Миле! Слушај ме добро! (Миле заустављен у пола покрета, не сме да мрдне.) Иди и разбуди народ и остале јунаке! Време је да се изиђе из скровишта!

МИЛЕ: Време?!

МИЛИСАВ: Ми смо будни, Миле!

МИЛЕ: (Чешка се по глави.) Ја сам зато и дош'о... Не могу да спавам.

МИЛИСАВ: (Већ у неком заносу.) 'Ајде иди! Ја ћу одма' до моста! Пазићу да не нагрну пре препада! Иди! Скупи народ да их препаднемо! Иди! Да препадамо!

Други чин

КАФЕЏИЈА: Шта је, Миле? Ниси код моста?

МИЛЕ: (Сручује ракију, сипа још једну.) Ето... Стиго ми глас који сам тако дуго чекао. (Значајна станка.) А и иначе ми је био најављен!

КАФЕЏИЈА: А тај глас (Брише шанк.) је л' га само ти чујеш или још неко може да потврди?

МИЛЕ: Ено га човек тамо! Човек... (Испија још једну и наслања се лактовима на шанк, да му пришапне.) Њега сам чекао. Или ето да убијем време... А? (Сумњичаво.) А ти то мени...

КАФЕЏИЈА: Не ја.... само питам. Све ми се чини да нешто пропуштам. Ипак, тај глас ти стиже преко срушеног моста.... Није баш очекивано... Мораш да признаш.

МИЛЕ: (Уноси му се у лице, претури оближњу пуну чашу при томе.) Ништа ја не признајем и не потписујем. (Гласно и окрећући се по први пут ка онима у углу.) Па шта? Па шта што је срушен? Ти мислиш да се све завршава ако је мост срушен? Већ сама чињеница да је то место намењено за мост, много говори. Неко је увидео погодност и неко ће је увидети. Докле год има неког на обали!!

КАФЕЏИЈА: Де, де што си осетљив толико?

МИЛЕ: Ма пост'о сам опасно осетљив.

КАФЕЏИЈА: Много, а?

МИЛЕ: А... Сав сам осетљив! (Застаје и претура по џеповима као да се нешто присећа. Гледа наквашене рукаве.) Је л' ово било вино?

КАФЕЏИЈА: А... домаће. Који је тај?

МИЛЕ: Археолог... (Тише) Али немој то да причаш. (Кафеџија врти главом.) И побег'о им.

КАФЕЏИЈА: И дош'о код нас?

МИЛЕ: Јес' бре. Ено га с Милисавом, чекају мене и народ да се искупимо око моста.

КАФЕЏИЈА: (Гледа иза Милисава.) Па нема народа?

МИЛЕ: (Намрштено.) Нема. Спавају или их нема, а ја не знам где зека пије воду.

КАФЕЏИЈА: Не пратиш редовна обавештења месне заједнице где зека пије воду?

МИЛЕ: Јок ја. (Застаје.) Овај свет је полудео са тим информацијама! Ко зна где зека пије воду? Који ће па да и у'вати тог зеца?

КАФЕЏИЈА: Па шта ћеш сад?

МИЛЕ: Мислиш шта ЋЕМО сад?

КАФЕЏИЈА: Јесте! Шта ћемо ми сад?

МИЛЕ: Ти знаш да не смемо дозволити. (Кафеџија клима главом.) Потребно је... (Чека на одговор, кафеџија ћути.) Потребно је да.... (Почиње да му шапуће.)

ХАРМОНИКАШ: Окаснио? А?

СТУДЕНТ: (Тапше старог по рамену.) Ја оним у осам. Није могло раније.

СТУДЕНТ: Него… једва те нађох.

ХАРМОНИКАШ: Па је л' те нашо шеф станице?

СТУДЕНТ: Јесте. Тек што сам сиш'о, видим нема те, па рекох да сачекам.

ХАРМОНИКАШ: Кад ето ти га шеф станице?

СТУДЕНТ: Виче још из даљине "Не морам ни да питам, види се ко те је правио. Ћале ти је оставио поруку! Код Миланчета је." Питам ја: а где је Миланче. И ту ми рече да је то кафана одмах поред гробља.

КАФЕЏИЈА: (Нервозно треска крпом по шанку, као да склања неку јако фину прашину.) А шта фали кафани код гробља?

СТУДЕНТ: (Збуњено се окреће.) Ништа… Ништа јој не фали... Овој кафани код Миланчета ништа не фали... Господине Миланче.

МИЛЕ: Њима не смета… (Показује према гробљу.) Ником не смета! Осим тога, ми смо дошли први, они су касније умрли. А навалили нешто... па догурали до нас живих.

КАФЕЏИЈА: И прешишали... А и ја нисам Газда Миланче. Он се пре две године преселио иза кафане.

МИЛЕ: И шта има везе? Овде је најфинији свет. Сви су тихи, курве су пристојне а и пандури нас избегавају. Јес' да сам код моста ал' знам ја све то. Пратим и мотрим.

КАФЕЏИЈА: (Више за себе прича.) Земљиште је припадало неком Леки кројачу. После га држава национализовала... и Леку и земљу. Сад је ничије. И кафану нико неће да дира, свима одговара.

СТУДЕНТ: Него... Изгледа опет нека фрка. Три пута су ме претресали и легитимисали. Траже неког. (Миле помно прати њихов разговор. Хармоникаш то види. Тапше по руци сина да тише прича. Младић примиче столицу ближе оцу.)

МИЛЕ: Је ли, мали? (Студент се не окреће.) А кога то траже? А?

(Студент ћути. Гледа испред себе. Хармоникаш купи преостали новац и ставља у џепове. Миле им прилази на шепав начин. Студент креће да устане, Миле га хвата за раме и спушта назад на столицу.) Кога траже?

СТУДЕНТ: Не знам кога траже. (Оклевајући.) А зашто бих и знао?

МИЛЕ: Ти КАО случајно потрефио кад да дођеш. (Издиже се на прсте.) Ти КАО не знаш да сам Ја страшан јер ЈА сам изолован! Тамо, на стражи, изолован! Ал' ја се не жалим, а ни ти немаш право! И да те питам: Је си ти са њима или са НАМА?

СТУДЕНТ: (Збуњено.) Ја сам дошо кући и нисам ни са ким. Сам сам собом.

МИЛЕ: А који си ти?

ХАРМОНИКАШ: (Пакује новац и устаје да крене.) Мој је! Учи дете школе, дош'о мало кући. Мој син! И молимо Вас, мало више поштовања! Он је камен темељац ове земље!

МИЛЕ: Шта је он?

ХАРМОНИКАШ: Камен темељац!

МИЛЕ: Немој да ме зајебаваш! Баш он?

ХАРМОНИКАШ: За мене, свакако!

МИЛЕ: Али он ипак и свакако? Појединачно...

ХАРМОНИКАШ: (Већ несигурније.) Да... и многи други... То је нужан напредак...

МИЛЕ: Дај га овамо!

ХАРМОНИКАШ: 'Ај бре! (Руком Милета склања да прође. Студент устаје. Крећу према вратима. Младић тегли кофер, снуждених рамена.)

МИЛЕ: (Окренут кафеџији упире прстом у малог.) Имам ја њега и сви имају њега, а он има све. Поноћна Демократија. Сви повампирени! И мртви и живи у кафаници! Стани! (Ово изговара кроз зубе.) Стани!

МИЛЕ: (Миле прети кажипрстом.) Стани! (Кафеџија нестаје негде иза шанка.)

ХАРМОНИКАШ: (На вратима.) 'Ај бре, Миле, твојим сам родитељима свирао на свадби, а ти сад...

МИЛЕ: Пусти ти сад то! Време је да делујемо!

ХАРМОНИКАШ: Па ја стално делујем.

МИЛЕ: Сви ми делујемо, ал' се то не види! Сви!

ХАРМОНИКАШ: Јесте, бре, Миле, и што си сад нашао да делујеш овде? Иди делуј поред моста.

МИЛЕ: (Хвата студента за рукав и поново га увлачи у кафану.) А ти, Камен темељац? Где си пош'о? Ти мислиш да ја не знам да си ти "нова концепција"?

СТУДЕНТ: (Отима се.) Нисам ја никаква нова концепција! Пусти ме!

(Сви нагрну назад у кафану. На улазу се појављује кафеџија са пиштољем. Држи га са обе руке, али несигурно, рекло би се без много искуства. Хармоникаш и Студент збуњено гледају у пиштољ и лагано се повлаче корак по корак назад у кафану. Миле раширио руке као да их прима у загрљај.)

МИЛЕ: Јавила се потреба да попричамо. (Чеше руке у нервози, расејано, као да има неке бубе.)

СТУДЕНТ: Мислим да је овде дошло до неспоразума. Нема потребе за артиљеријом.

МИЛЕ: (Узима кафеџију за рамена и позиционира га насупрот студента и хармоникаша. Њима ређа столице као на суђењу. Њих двојица седају.) Ма би нека конфузија... и овај народ се нешто не одазива... Ја викнем, а оно глас замре и нико и не мрда. Среле се две приче...

КАФЕЏИЈА: (Поверљиво.) Је л' ти испричао археолог?

МИЛЕ: (Мрзовољно.) Јесте.

КАФЕЏИЈА: Па сад знамо на чему си.

МИЛЕ: Смо! Ми смо на нечему! Смо Сви!

КАФЕЏИЈА: Па јесте, Миле. Што си толико осетљив?

МИЛЕ: Много сам постао осетљив.

КАФЕЏИЈА: Много.

МИЛЕ: Их! Много! А опет се зезнуо! Тек сад увиђам нову концепцију! Превазићи ћемо форму камена темељца! Не треба нам препад нити неки непоуздани археолог. Нема више потурања, кад сам ЈА нашао прави камен темељац! Њега!

ХАРМОНИКАШ: У питању је грешка. Један страшан неспоразум. Нема потребе за артиљеријом. Па знамо се! Ја сам то рекао фигуративно. Ми смо са Вама наравно! А и будни смо.

МИЛЕ: (Нервозно цупка, не зна којим редом да почне. Маше рукама као да се спрема за скок.) Ја сам слаб говорник. А опет су ме ноћас послали да ја будим људе. Пошао сам на тај задатак без праве визије шта би смо са тим препаднутим каменом темељцем урадили и ударили. (Кафеџија га тапше по леђима, у знак подршке.) Оно што је извесно, МИ им не бисмо дозволили да дижу овде ОНИ тај камен, за који се и не зна да ли је прави камен, без... БЕЗ обзира на оно за шта су хтели да га намене. Без!

КАФЕЏИЈА: Без!

МИЛЕ: Без! Бззззз… Није битно да ли они знају или не да тај камен који носе, није ОНАЈ камен темељац – А ја то знам (Удара се о груди, мало на леву страну.) Ми не желимо да овде дижу ИНСТИТУЦИЈУ!

КАФЕЏИЈА: (Еуфорично.) Тако је! Тако је! То! Уа институција!

СВИ ОСИМ СТУДЕНТА: Уа Институција! Уа! (Хармоникаш при том устаје од столице. Левом руком овлаш грли сина.)

СТУДЕНТ: Али то вам не треба... све време тражите споља, по пустопољини! Ви сте луди! Ви сте у институцији!

МИЛЕ: (Замахне руком да удари студента, али покрет заврши тако да заглади косу уназад. На исти начин понавља тај покрет.) Ми нисмо вршњаци… Колико се сећам ми нисмо исписници.

СТУДЕНТ: Исписници? Не, али ја се тебе сећам.

МИЛЕ: И ја се тебе сећам.

СТУДЕНТ: Значи нема неповерења. Ја нисам постојан, а ни сив к'о камен. Немам ту каквоћу! Ја сам само ја. А и то је дискутабилно, јер у овој ситуацији, могу и да узмакнем...

МИЛЕ: Али да посумњаш? Бар мало?

СТУДЕНТ: Одучавам се од сумње. Некако знам да ниси у праву. Ето...

МИЛЕ: Е па видиш, Скоро исписниче, ти се вараш! Сваки камен је битан и баш зато што се не зна каквоћа, много пута је био погрешно биран и у разним бојама и сад... Да!_Много пута смо бирали погрешан камен, а можда нисмо ни могли да га нађемо јер се он од времена уситнио, па сад треба по путу каменчиће да скупљам и још више! – Зрнца прашине! Зрнца прашине треба да скупљамо! Од тог нашег камена само прашина остала! И сад треба да скупимо свако зрнце света....

СТУДЕНТ: Али то је већ пешчана олуја! Не можеш да дишеш. Напунила ти је уши, па не чујеш.

МИЛЕ: Мислиш не видим?

СТУДЕНТ: Не, не ослушкујеш добро! Ти већ одавно осматраш. Сав си у томе. Изгубио си функцију гледања. Мораш поново да научиш да гледаш. Заборавио си да ослушкујеш. Мораш прво да ослушнеш.

МИЛЕ: Јо! А тамо дува! Страшно учи.

КАФЕЏИЈА: Шта?

МИЛЕ: Учи! Фијуче ветар! Ветрометина, а нема где да се склониш!

СТУДЕНТ: (Истим мирним тоном.) Нема где да се склањаш, кад уочиш шум.

МИЛЕ: Шум?! Ћути! Стани! (На онај његов начин!) Али ти си ми сумњив! Сад дефинитивно!? Ниси ни наиван, а ни случајан! Откуд ти знаш за ту олују?

СТУДЕНТ: (Збуњено.) Олуја је одувек било, наравно на овима нашим просторима је то другачије...

МИЛЕ: Не, не специфично си се изразио... и ти то знаш!

СТУДЕНТ: Пешчана олуја?

МИЛЕ: Ето! Баш! Тај израз!

СТУДЕНТ: Замара ме твоје сумњичење. Желео сам да ти само кажем...

МИЛЕ: Зашто? Хоћеш мени да помогнеш?

СТУДЕНТ: Није то помоћ... Али ти тражиш нешто силно и мало си се изгубио.

МИЛЕ: А ти ћеш као да ми помогнеш?

СТУДЕНТ: (Лупка руком по колену.) Не, у праву си сасвим. Као причам и као помажем... Убеђујем те формом, а ти не можеш да спаваш од тога?

МИЛЕ: (Узбуђено одлази до шанка. Тргне једну ракију.) Причај ми о томе.

СТУДЕНТ: О несаници?

КАФЕЏИЈА: Миле не откривај се пред њим? Где о несаници с туђим да причаш?

МИЛЕ: Није он туђ, он је наш. Наш камен темељац!

СТУДЕНТ: (Устаје.) Доста више о томе! Како нормално да разговарамо с таквим фикс идејама и упереним пиштољем? (Кафеџија, који је дотле млако држао пиштољ, нагло се прене и будније мотри.)

КАФЕЏИЈА: Само ти причај! Гледам те ја.

СТУДЕНТ: Ма не видимо се ми пријатељу! (Коракне према њему, али га хармоникаш повуче назад. Седа. Одмахује руком.)

КАФЕЏИЈА: 'Ајде, Миле! Само се не откривај! (Више за себе, додаје тише.) Много си осетљив.

МИЛЕ: (Прилази студенту.) Шта ти знаш о мојој несаници?

СТУДЕНТ: (Погнуте главе, уморно.) Ништа не знам о твојој несаници.

МИЛЕ: А пешчана олуја? Како баш да потрефиш тај термин?

СТУДЕНТ: Случајност, усаглашеност у тренутку ...шта ли већ?

МИЛЕ: И? Реци, реци... Та усаглашеност?

СТУДЕНТ: Шта да ти кажем? Желим да те замајавам до зоре и да се избавим из ове ситуације. На светлу, ствари и људи и појаве.... све изгледа другачије.

МИЛЕ: А да ми мало помогнеш? (Студент подиже главу.) Онако, као лек против несанице?

СТУДЕНТ: Не могу ти ја помоћи. Да се не лажемо.

МИЛЕ: А шта ако ти кажем да неће скоро сванути?

МИЛЕ: (Узврпољио се.) А да ствари поставимо баш на праву основу?

КАФЕЏИЈА: (Диже два прста.) Само да питам...

МИЛЕ: Шта је било?

КАФЕЏИЈА: Да се мало заменимо?

МИЛЕ: Шта? Ти да испричаш причу?

КАФЕЏИЈА: Ма не. Ти држи пиштољ, ја ћу да слушам. Укочиле ми се руке. Тресу ми се, не могу ја ово да поднесем.

МИЛЕ: Како? (Шири руке у неверици.) Је с' ти луд? Како ћу да их убедим с пиштољем у својој руци? Од Милисава… (Лупа се по челу. ) Јо! Конспирација! Од Оног сам научио да човек треба предано да слуша. Пиштољ одвлачи пажњу. Дај музиканту.

ХАРМОНИКАШ: Где мени?

МИЛЕ: Ти си поштен човек, не би ти злоупотребио поверење. Молим те! (Гледају се.) Молим те...

ХАРМОНИКАШ: А нема ни потребе, све ћемо разрешити. Мирним путем.

МИЛЕ: Баш.

ХАРМОНИКАШ: (Оставља хармонику и клима главом студенту. Узима пиштољ. Кафеџија одлази на његово место да седне. Хармоникаш држи уперен пиштољ у ону двојицу.) Ево, ја ћу да помогнем, али да се разиђемо у миру.

МИЛЕ: Ти си добар човек.

ХАРМОНИКАШ: Добар и луд су браћа.

МИЛЕ: (Озбиљно.) Немој тако да говориш.

КАФЕЏИЈА: (Устаје и показује нешто на пиштољу.) Откочи га. Руке ми се много тресле, па сам га закочио.

СТУДЕНТ: Бре, ћале претерујеш. (Смеје се.)

ХАРМОНИКАШ: Замолио ме човек.

МИЛЕ: (Хармоникаш загледа пиштољ. Миле трља рукама као после добро обављеног посла.) Ето... Ово је нова прича из поузданог извора. (Седе на столицу поред пијаног госта.) Негде у ово доба године, Археолога су послали на једно налазиште сасвим ново и тазе. Налазило се на имању Мите апотекара, који је негде пре извесног времена дош'о са југа и нагло се обогатио. У периоду између два рата Мита је узнапредовао па се и оженио. Накотили клинце, али их је Мита све растерао. Људи се замерили и чудно почели да гледају Миту, а он све о неком хаосу и невремену, о изгубљеном камену темељцу и основи. Човек помрачио скроз и неразумљиво се отуђио. Затворио се у кућу, имање запустио, само је кућу надограђивао и калемио, тако да је врло брзо почела да личи на неку мрачну и страшну кулу са још страшнијом и мрачнијом тајном. Као да је цело имање наткрилио облак бриге и неке туге. У олујним ноћима изгледала је претеће, а за дугих белих зимских ноћи као опрљени матори див залеђен у пустопољини. Нико се више и није сећао Мите, већ само куле. Извитоперена природа, ето шта беше, а и уз име му се беше прилепила, па су га звали Мита Кула. Како му се имање расуло и разградило, то на ту утрину изби градско земљиште и почеше да ничу прва дивља насеља, најпре Цигани, а после разни дођоши и избеглице. И никоме, као по навици, Мита се не свиде, онако незнан у својој мрачној ћутљивости.

КАФЕЏИЈА: Ја сам чуо за неког Миту надрилекара... Који ти је тај Мита?

МИЛЕ: Их, па има их.

КАФЕЏИЈА: А кула? Нисам чуо за ту кулу? (Погледа у Хармоникаша.)

МИЛЕ: Их, па кула, наравно да ниси чуо. Осим тога то је и било између два рата.

КАФЕЏИЈА, СТУДЕНТ и ХАРМОНИКАШ: (Одмахују руком.) Их, па што не кажеш... Између два рата!

КАФЕЏИЈА: Јасна ствар! И ми живимо између неба и земље.

МИЛЕ: То вам је један вашар.

ХАРМОНИКАШ: Какав вашар?

МИЛЕ: У јесен, изместише вашар на Митино имање. И цео дан је била врева, певаљке, роштиљ, игре, рингишпил све до увече, кад се нешто небо намргоди и сви се скупише под један и највећи шатор.

КАФЕЏИЈА: А певаљке?

МИЛЕ: Иха! Име певаљке се губи временом, али врло је вероватно да их је било најмање две.

КАФЕЏИЈА: Мали неки вашар.

МИЛЕ: Јесте мали вашар. И у тај час у вашар упаде Мита и иако га нико никада није видео, сви су баш знали да је то он – Мита Кула. У први мах нико се не снађе. У руци је држао кашикару и чинило се само мало и пусти је он.

КАФЕЏИЈА: Како је држи?

МИЛЕ: У вис! (Показује.) Диго руке у вис к'о да се предаје, кад оно он држи бомбу.

КАФЕЏИЈА: Па је л' га у'ватише?

МИЛЕ: (Не обраћа пажњу.) Први се снаш'о 'армоникаш. Почео ситно да везе, а Мити заиграло срце па стисо бомбу. (Хармоникаш поново враћа пиштољ кафеџији, узима хармонику и почиње ситно да везе. Миле стисо песницу као да он држи бомбу. Хармоникаш га полако прати, а Миле се шепаво окреће око себе.) И Мити би мило и би му лакше, па се врти и опет. И све још само ово да чује и да мало заигра. Па после и нек пукне. Нек иде све.

КАФЕЏИЈА: (Зането гледајући, Хармоникашу на уво.) А да нема он бомбу?

ХАРМОНИКАШ: (Гледа у Милета.) Ма нема, него онако. (За то време студент се искрада према излазу.)

МИЛЕ: (Застаје.) Држ га! Побеже! (Сви, па чак и хармоникаш скачу да задрже студента. Настаје рвање. Студента коначно обарају. Миле изнад њега. Седа му на груди. Шири руке и показује празне шаке. Надгласава их у збрци.) И у'вате они њега и отму му бомбу! Али, у тој бици дође до проливања једног огромног бурета ракије и настане гужва. Народ похрли са шерпама, лонцима, чашама... Да се не баци.

ХАРМОНИКАШ: А Мита?

МИЛЕ: Мита се искобеља и подвикне: Општина части! Општина части! А народ навалио… То је касније узроковало да се не изгради зграда нове општине. Председник општине је морао да части ту ракију. Ништа није остало од новца.

КАФЕЏИЈА: А Мита?

МИЛЕ: Мита је почео да скачка около и да виче: "Чудотворна течност ова бучна ракија све лечи, све разједа и раствара"! (Миле почиње да скачка.)

СТУДЕНТ: (Устаје, одгурнувши кафеџију који је стајао изнад њега са офрље упереним пиштољем.) А шта је било са тим Митом Кулом Алхемичарем?

МИЛЕ: Мита утече из шатора, у мрклу ноћ, а беше отпочела незапамћена олуја, набаса на прву циганску кућу и уђе унутра. Тамо затече стару бабу која рече да га је чекала, те разви карирану марамицу и из ње извади једно зрнце песка. Рекла му је да је то камен темељац за нову кућу и веће имање и да је на њему уписан начин израде правог камена темељца онога што Мита хоће да изгради.

СТУДЕНТ: Али гарант га је изгубио.

МИЛЕ: (Сумњичаво и полако.) Да... Напољу је јако дувало и при јаком ветру оде то зрнце...

СТУДЕНТ: А да га Он не прочита... Што није пробао са пасуљем? У овом народу гледа се у пасуљ, а и једе се обилато.

МИЛЕ: (Седе, а и сви остали.) Пасуљ није у плану.

КАФЕЏИЈА: Мора да се Мита изнервирао?

МИЛЕ: Јесте и узео је будак.

КАФЕЏИЈА: Да копа?

МИЛЕ: Јок. Да руши. Прво је срушио кулу, а онда кренуо и куће по крају. Тражио је веле то зрнце. Срушио је и оно мало започете општине. А онда кад је све срушио, почео је фино то да ситни. Све док га нису одвели. Ту се прича о њему и зрнцету губи или бар на видљив начин престаје да се везује за појаву "Правих" камена темељаца и за нову концепције градње и надградње.

ХАРМОНИКАШ: (Узима хармонику.) Прича је хаотична и напорна. То није и моја прича.

СТУДЕНТ: Ни моја. (Устаје да крене.)

КАФЕЏИЈА: И сад? (Прилази Милету.)

МИЛЕ: И сад је време за концепцију, сасвим нову!

СТУДЕНТ: (Несигурно.) Коју?

МИЛЕ: Нову. (Хвата га за раме.) Идемо! (Застаје на трен.) Ти си наш камен темељац који смо тражили. Исувише смо били обузети старом концепцијом: пфух камен, мораш да га носиш а ти све имаш што треба а и ходаш сам! А ни ветар те баш неће однети! ХАХАХ!

Трећи чин

(Види се почетак некадашњег моста. Са те тачке посматрања, друга страна изгледа далеко и непремостиво, мала тачка на хоризонту. Испред на средини, у првом плану је огромна бела стена, правилно обликована. На врху се налази исцепано војно шаторско крило. Парчићи падају и прекривају врх стене. Назире се нешто налик на крупна слова, неправилно размакнута и прекривена маховином: "НЕМА". Милисав наслоњен на ограду гледа у даљину. Има став војсковође. Ветар опасно фијуче. Појављује се Миле. На канапу води везаног студента. Цима му канап и окреће се да му види лице. Студент га прати поприлично миран. Долазе до стене и Миле гурне студента као врећу кромпира. Иза стене извирује Археолог. Са занимањем посматра студента. Прилази и узима му руке те их вага. Студент се отима. Фијук ветра нагло престаје.)

МИЛЕ: (Гледајући около.) Гле!? Престаде!

МИЛИСАВ: (Држећи руке на леђима. Нагиње се напред да погледа студента, али не прилази ближе.) Шта престаде?

МИЛЕ: Па, ветар! Човече, од тога може да се полуди! Данима фијууууу! (Продорно фијуче, на граници звиждука.) Данима!

МИЛИСАВ: Ја нисам ништа чуо. А ти? (Окреће се Археологу.)

АРХЕОЛОГ: Не, али ја и нисам одавде.

МИЛЕ: Немој да ме завитлавате. (Гледа око себе.) Данима је...

МИЛЕ: Добро! Добро! Ја то дувам УУУ... (Јако и дубље. Трчи око стене.) Нема! Нема! Ово је стварно НЕМА место! Нема!

МИЛИСАВ: (Одлази и гледа у правцу из кога су дошли Миле и студент.) Него, Миле... (Миле и даље трчи око стене, онако шепаво.) Где су ти људи? (Миле престаје да трчи. Цупка у месту. Оборио главу.) Нема људи! Нема људи! (Иде према Милету.) Где су људи? Како ће да препадамо без људи? Немам препад!

МИЛЕ: (Сасвим тихо.) Па, Милисаве, нема људи. То јест, има их али нису дошли! Нисам их пробудио. Но велим сад ће зора, па ће можда доћи.

МИЛИСАВ: (Бесно рукама за главу, али само заглађује косу.) У 'бем ти... Како ће да дођу? Па није ово излет! Ово је препад! (Дрмуса Археолога за рукав. Овај све време са занимањем посматра студента и бриска га археолошком четком. Студент се мршти и врпољи. Уста су му везана, мумла.) Шта га бришеш? Је ли, Миле, па само си овог довео и то видим добровољац! А?! Је ли да си ти добровољац?

СТУДЕНТ: (Везаних уста, врти главом одрично.)

МИЛИСАВ: Је ли, Миле, што си му везао уста?

МИЛЕ: Много прича, а и ја сам хтео први да те изненадим.

МИЛИСАВ: (Изненађено.) Што? Је ли њихов, па утек'о или ....

МИЛЕ: (Смешка се.) Не... Он је Камен темељац! Нова концепција!

МИЛИСАВ: Он? (Обилази студента. Овај покушава да устане. Мумла онако везан. Миле му брани да устане. Археолог баца четку и прилази да се званично рукује са Милетом.)

АРХЕОЛОГ: Знао сам! Очекивао сам! Честитам!

МИЛЕ: Сад ми је лакше. (Трља рукама као после добро обављеног посла.) Кад нас је двојица, а ја иначе вредим за четворицу.

МИЛИСАВ: Ма?! Ти си, Миле луд?

МИЛЕ: Што сам ја луд? Што?! Да те пита овај Човек? (Окреће се Археологу. Прстом показује на себе.) Да га питају Ови људи? Нас четворо?

АРХЕОЛОГ: (Археолог потврдно клима главом.) Што?

МИЛИСАВ: Прво – послао сам те да побудиш људе на препад, Друго – нисам... НИСАМ те послао да нађеш ОНАЈ прави камен темељац, а камоли да донесеш све што нађеш уз пут.

МИЛЕ: Стани, Милисаве! (Специфично, кроз зубе.) Стани! Ти хоћеш да кажеш да ти њега не видиш на прави начин?

АРХЕОЛОГ: Да ли је могуће, Милисаве да сам ја толики пут прешао и каријеру бацио због тебе, а ти сад немаш визију?

МИЛИСАВ: Ма какву бре каријеру? Ко још овде мари за копала? Народ вековима нешто копа и на свашта наилазе па их нико и не пита. Гробари копају земљу, па свашта наилазе и свашта унутра стављају. Много ми је јака твоја репутација! Их!

АРХЕОЛОГ: Да, али нас смо двојица! А ти један!

МИЛИСАВ: (Запањено их гледа.) Да попричамо... (Одлази сасвим у крај и театрално седа. За њим иду сасвим полако Миле и Археолог. Нешто се домунђавају.)

МИЛЕ: (Гласније према Милисаву.) Подједнако право гласа?

МИЛИСАВ: Да, правило је: ко кога надгласа. Признајем јачину гласа.

МИЛЕ: Јачину гласа?

МИЛИСАВ: Да, правило надгласавања.

АРХЕОЛОГ: (Према Милету.) То је у реду... баш демократски.

МИЛЕ: Па да почнемо?

МИЛИСАВ: Прво ја. Кога си то довео? Или боље шта си то донео?

МИЛЕ: Он је Интелигенција. (Сви се окрећу. Студент пузи с напором, везали су му ноге.) Знам како изгледа, али он је заиста интелигенција.

МИЛИСАВ: И добро? Шта сад? Шта ће нама интелигенција? Спремали смо препад. Само што нису прешли мост и онда готово. Подигоше овде лудницу.

МИЛЕ: Нико неће овде да диже Институцију! Бар док сам ја жив.

АРХЕОЛОГ: Милисаве, ради се о томе, да можемо да избегнемо насиље око препада и да их спремно дочекамо са постављеним правим каменом темељцем! Ти знаш да ћемо их убедити и обезоружати, правим каменом. (Руком показује на студента.)

МИЛИСАВ: Схватам ја то, али ипак мало патим од форме. Он није камен! Камен не говори, не миче се и не кородира, бар не у видљивом временском интервалу. Камен не зајебава!

АРХЕОЛОГ: Факат!

МИЛЕ: Нисам био сигуран шта је тачно нова концепција, док нисам чуо како га отац назива каменом темељцем.

МИЛИСАВ: Немој да причаш?! (Загледа студента пажљивије.) Он?! Немој да причаш?!

МИЛЕ: Морам да кажем... Да, ОН!

АРХЕОЛОГ: ЈА сам ти цео живот нешто копк'о. (Из џепова вади два камена.) И меркам их тако кад оно исти, за исто могу да послуже. Ми смо ти који им дајемо намену и прихватамо прошле вредности. Овај мали може исто да буде камен као и овај већи и шта фали? А то је праг нове концепције.

МИЛЕ: Ништа ти не фали ако се тако усагласимо!

АРХЕОЛОГ: Тебе смо прогласили за човека са визијом!

МИЛЕ: Јесте. Немој сад да зајебаваш!

МИЛИСАВ: И што онда не бисмо прогласили (Узима мали камен од Археолога.) Овога као КАМЕН ТЕМЕЉАЦ?

МИЛЕ: Зато што бисмо онда били исти као ОНИ.

МИЛИСАВ: Исти? Како исти кад му намена није иста?

МИЛЕ: Није уникат. Није ОНО!

МИЛИСАВ: ОНО?

МИЛЕ: То!

МИЛИСАВ: Али, зар само уникатност одређује добар камен темељац?

АРХЕОЛОГ: О да! Историја је пуна доказа!

МИЛИСАВ: Батали ме историје. Ништа јој не верујем! Ничега се не сећам. Некако знам... Али шта смо малопре причали о једнакости каменова... Откуд сад та уникатност?

МИЛЕ: Па шта ти онда тражиш?

МИЛИСАВ: Па не знам.

МИЛЕ: Ето! Оће да води, а не зна!

МИЛИСАВ: (Шчепа га за оковратник.) Ово пашче оће да га воде, а прича о уникату! Сви смо ми нешто на пола!

МИЛЕ: (Искобеља се.) Пази ти шта причаш, Милисаве, наступила је нова концепција!

МИЛИСАВ: Не разумемо са ја и ти! (Устаје и креће према мосту.) Време је за препад. (Устаје.) Да гласамо. Ко је за Препад нека каже ДА.

МИЛЕ и АРХЕОЛОГ: Не!

МИЛИСАВ: (Много гласније.) ДА!!!

АРХЕОЛОГ: Бациш будак па где падне...

МИЛЕ: Мало смо претерали.

МИЛИСАВ: Оно јесте... Човек са стране... будаком да нас мири. (Грле се.)

МИЛИСАВ: (Одлучније.) Одвежите му уста.

МИЛЕ: Што?

МИЛИСАВ: Је ли има нешто да каже пре него што га поставимо.

АРХЕОЛОГ: Дело ће само говорити.

СТУДЕНТ: Шта вам је људи? О каквом уникату ви причате! Уникат?! Грешите! Овај неспоразум можемо да разрешимо. Ваш импулс ће вас одвести на погрешну страну.

МИЛЕ: Преко моста?

СТУДЕНТ: Опростимо једни другима, па да идемо. Опростимо!

МИЛИСАВ: Запушите му уста!

СТУДЕНТ: (Студент се отима.) Стани! Немојте да грешите! Ви не знате, зато ... Ви нисте убице!

МИЛЕ: (Оним његовим специфичним.) Стани! (Студент застаје. Везују му уста.)

АРХЕОЛОГ: Сад ћемо лакше кад му не чујемо реч.

МИЛЕ: Јах! Дај га овамо. (Узимају студента и носе га до велике стене.)

МИЛИСАВ: Немојте ту, неће да буде упечатљив. (Стају у гледају увис. Миле и Археолог држе студента.) Нова концепција поред места Нема. Мало ће лоше да звучи, а?

МИЛЕ: Је` с бре. А оно моје старо крило... (Показује на врх стене.) Је л' ти видиш где сам ја био?

МИЛИСАВ: На чистом ваздуху.

АРХЕОЛОГ: Али та кота је још од раније била осматрачница и из прошлих војевања. Требало би можда погледати пажљивије место.

МИЛЕ: Нећеш ти да гледаш пажљивије моје место!

МИЛИСАВ: (Помирљиво.) Де де...

МИЛЕ: Али да кренемо.... Нисмо спремили бетон да излијемо около, а ни мало гвожђа...

МИЛИСАВ: Ово је симболика. Цело место ће после прикладно да средимо и уредимо за обилазак.

АРХЕОЛОГ: (Гледа на часовник.) Већ за прву суботу која наиђе...

МИЛЕ: А где ћемо га? А? Где?

МИЛИСАВ: Можда да препустимо то нашем Археологу, он ће знати где је најпогодније за ископавање.

АРХЕОЛОГ: Кад овог закопамо и поставимо, нећемо скоро да га откопавамо. (Миле потврдно клима главом. Смеју се и тапшу један другог по рамену..) Али ипак... (Гледа нешто, одбројава кораке од стене, поскакује, пипа земљу, нешто ослушкује.) Овде… могли би овде. (Театрално узима будак и баца га.) Бациш будак па где падне.

МИЛЕ: (Вуче студента.) То! Бациш па где падне.

МИЛИСАВ: (Археолог копа. Милисав командује.) Немој много широко, треба да стоји усправно! Нема времена за утапкавање. То ти је што ти је. И до појаса! Да, до појаса, мора и да вири.

АРХЕОЛОГ: (Оставља будак.) Толико од мене.

МИЛЕ: Говор! Мора Говор!

АРХЕОЛОГ: Говор свакако, прикладно кратак.

МИЛЕ: Говор! Говор! (Сви гледају у Милисава.)

МИЛИСАВ: (Заузима позу за прикладан говор.) Преко ових простора стално се крчмило достојанство и поверење будућих генерација. Засијавали смо у тој ветрометини не знајући шта ће да жањемо нити како ће нас подржати време. Али ми смо посматрали то на прави начин и ево! (Показује руком на студента.) Време је за нову концепцију на другачијим квалитетима. (Археолог кратко запљеска. Прстима говорнику показује маказице да скрати.) Хм.. Вођени природним правом о усамљености, уникатној намени и обећању једног камена темељца – али ПРАВОГ камена темељца. (Прекида га аплауз. Миле и Археолог искрено тапшу.) Правог камена темељца, дакле ми ћемо поставити њега, а све у нади да ће одговорити времену и генерацијама које долазе. Намену ће одредити будуће генерације. (Сви тапшу. Студент мирно посматра.) И на крају… морам признати, пред вама драги пријатељи, да сам се плашио да бирамо погрешно или да не видимо прави камен, онај који је и раније тражен, али сада бих рекао да се потрага завршава овде и на овом месту.

МИЛИСАВ: Препад! Препаде нас наш препад! Препад!

МИЛЕ: Бежи! (Беже.)

АРХЕОЛОГ: Бежи! (Покушава да вуче студента. Осврће се. Оставља га и бежи.)

(Наступа затишје. Остаје само студент који се бори и котрља, да се одвеже. У диму се појављују Они. Излазе из провалије поред моста. Чим се успење, напред командирским ходом вођа, Милетов лик само промењен шињел, не храмље. За њим храмље Милисав у старијем шињелу и погурен носи камен. Археолог носи транспаренте и неку војну опрему. Једва иде под толиким теретом. Одлази и спушта мало даље, близу ограде моста. Осматра у даљини. Не обазире се више на ове. За њим долази Други кафеџија у шињелу са неком старом шкљоцаром. Други хармоникаш и Други гост угуравају неке шерпе и лонце. Све то личи на војну кухињу. Застају на тренутак нешто се дошаптавајући. Остављају онај крш и одлазе.)

ДРУГИ МИЛЕ: Одвежи му ноге!

ДРУГИ МИЛИСАВ: Разумем. А да спустим камен, прво?

ДРУГИ МИЛЕ: (Долази гледа место, ногом рашчишћава место. Прстом показује.) Тамо има мало прашине.

ДРУГИ МИЛИСАВ: Где?

ДРУГИ МИЛЕ: Ено тамо.

ДРУГИ МИЛИСАВ: Ма где?

ДРУГИ МИЛЕ: (Сагиње се и нешто дохвата.) Све сам морам.

ДРУГИ МИЛИСАВ: Извини, Шефе, али нисам вид'о. То много ситно.

ДРУГИ МИЛЕ: Одвежи му и уста. Шта је радио овде? (Више за себе.) Каква необична ноћ. И никако да сване? Је ли… (Обраћа се Другом Милисаву.) Је л' се теби нешто одужила ова ноћ, а?

ДРУГИ МИЛИСАВ: (Таман да одвеже уста студенту, застаје. Одговара у ставу “мирно.”) Јесте, Шефе! Баш нешто много дуго траје. Целу ноћ траје ова ноћ!

ДРУГИ МИЛЕ: Скоро да ми је сумњиво ово одсуство сарадње зоре.

СТУДЕНТ: (Смеје се.) Као да се знамо... Али не брините и не оклевајте! Пожурите! Доћи ће зора! Сад знам да ће сванути.

ДРУГИ МИЛЕ: Јер смо ми дошли?

СТУДЕНТ: Не. Свакако не због тога. Независно од свега и зато што ће да ми прија!

ДРУГИ МИЛЕ: (Одбацује шињел и пење се на донети камен темељац. Балансира.) А шта су хтели од тебе тако паметног па су те везали?

СТУДЕНТ: Одвежите ми руке.

ДРУГИ АРХЕОЛОГ: Нема их сви су побегли, а ни Они још нису стигли имамо времена за препад.

ДРУГИ МИЛИСАВ: (Још увек стоји поред њега.) Нема шта ми да ти одвезујемо руке. Ћути, ноге су ти слободне. Моћи ћеш да бежиш.

СТУДЕНТ: (Збуњено.) Зашто да бежим? Који Они, зар ви нисте Они на које је првобитно спреман препад?

ДРУГИ МИЛЕ: Па јесмо. Наравно да јесмо!

ДРУГИ МИЛИСАВ: То оно куче издајничко! Археолог! Оно Куче! Побег'о па им дојавио. Спремали препад на нас! Замало да им успе.

ДРУГИ МИЛЕ: Јесте, па сад ми не бисмо могли да спремимо препад на ОНЕ. (Гледа у даљину са камена темељца.) Замисли, имају неки тамо камен, па хоће овде да дижу Институцију, другачију али опет и наравно Они би да дижу институције! А Ови… (Показује руком правац у коме су побегли претходни.) Ови су одувани!

ДРУГИ МИЛИСАВ: (Додаје спремно.) Они засигурно имају погрешан камен темељац.

ДРУГИ МИЛЕ: ХА! Погрешан!

СТУДЕНТ: Јесте ли сигурни у то?

ДРУГИ МИЛИСАВ: Јесмо! А ти нешто ниси?

ДРУГИ МИЛЕ: Нека, њега ће да убедимо. Не мора он одма' да увиди! (Окреће се на камену, према извиднику археологу.) Је л' иду?

ДРУГИ АРХЕОЛОГ: Јок, Шефе! Нигде никог.

ДРУГИ МИЛЕ: А је л' свањава?

ДРУГИ АРХЕОЛОГ: Јок! Не свањава!

ДРУГИ МИЛЕ: Тху бре, ово ме нервира. Него, мали, шта си ти овде тражио?

СТУДЕНТ: Прогласили ме за камен темељац. Хтели су да ме поставе.

ДРУГИ МИЛИСАВ: Шефе, овај је од крви и меса.

ДРУГИ МИЛЕ: Па то је нека нова концепција и нова форма.

СТУДЕНТ: И они су то тако посматрали...

ДРУГИ МИЛЕ: Па ти си потенцијално опасан!

СТУДЕНТ: Ма чекајте, људи!

ДРУГИ МИЛЕ: Мотри на њега! У одсудном тренутку ћемо га склонити. Неће он бити камен темељац! Он ће бити само једна цигла у зиду!

ДРУГИ МИЛИСАВ: У реду, Шефе! (Сасвим се прибија уз Студента.)

ДРУГИ МИЛЕ: Каква глупост прогласити човека за камен темељац... Кад је човек био основа за изградњу? Пази молим те. Кад се гради, гради се нешто трајно! Човек из краја, сад је овакав сад је онакав... Каква бре основа? Па не знам какав да је...

ДРУГИ МИЛИСАВ: Шефе, а да га искористимо за основу Институције за Посматрање?

ДРУГИ МИЛЕ: Ћут' бре! Знам ја шта је основа. И нећемо овде да посматрамо. Осим тога… (Шири руке као да лети.) Ја Вас посматрам са овог камена. Их знаш колико ја далеко видим. Толико далеко да видим и нову концепцију. И знаш шта?

ДРУГИ МИЛИСАВ: Шта?

ДРУГИ МИЛЕ: Мислим да смо први! Мислим да сам ја први који ће да постави камен темељац.

СТУДЕНТ: (Смеје се.)

ДРУГИ МИЛЕ: Шта се овај смеје? Питај га шта се смеје?

ДРУГИ МИЛИСАВ: Шта се ти смејеш?

СТУДЕНТ: Тужно је. Каква глупост!

ДРУГИ МИЛИСАВ: Шефе па он је скренуо скроз. Он је један Скроз!

ДРУГИ МИЛЕ: Штета, он Скроз не схвата! Доказ више! (Силази са камена.) Могли бисмо да одржимо пригодну церемонију и поставимо баш овде Прави камен темељац. Пре него што направимо препад.

ДРУГИ МИЛИСАВ: Кад сване?

ДРУГИ МИЛЕ: Не смемо толико да ризикујемо. Можда не сване.

ДРУГИ МИЛИСАВ: (Преноси камен до означеног места.)

ДРУГИ МИЛЕ: (Објашњава Студенту.) Овај камен је право чудо. Поделиш га на два дела, а он исти. Подједнако стабилан и постојан. Коначно на овим просторима имамо праву основу: подељено, а исто. Можеш да се разметнеш и изметнеш и тамо и овамо!

СТУДЕНТ: (Смеје се.)

ДРУГИ МИЛЕ: Е, дечко, како ти фијукну, па сад не знаш...

СТУДЕНТ: Нисам ја луд. Него вас гледам нешто... Па ми жао.

ДРУГИ МИЛЕ: Па се смешкаш. (Увређено.) Нећемо ми тебе за камен темељац! Ниси ти за то! Ми ћемо тебе у зид! Ниси ти ништа посебно.

ДРУГИ МИЛИСАВ: Ево, све је спремно!

ДРУГИ МИЛЕ: (Другом Милисаву.) Мотри на овога! (Пење се на камен.)

ДРУГИ МИЛИСАВ и ДРУГИ АРХЕОЛОГ: (Други археолог притрчава. Кратак аплауз.)

ДРУГИ МИЛЕ: Браћо, време је да овде и по сваку цену подигнемо први и једини камен темељац. Ово место ће ући у читанке као место (Застаје. Према Другом Милисаву.) Како се зове ово место?

ДРУГИ МИЛИСАВ: Нема. (Шири карту.) Ево пише Нема. Одавно се тако зове, а ваљда према овој стени. (Загледају камен.)

ДРУГИ МИЛЕ: (Гледајући навише.) Стани!

ДРУГИ МИЛИСАВ: Стани!!

ДРУГИ МИЛЕ: (Гледа и прстом показује.) Види стварно нека слова... пише НЕМА. (Силази са камена.) У... мало незгодно да се зове Нема... Па кад питају: Где смо поставили камен? А историја: У Нема или на Нема...

СТУДЕНТ: У то је заиста незгодно. Треба бити опрезан са тим стварима.

ДРУГИ МИЛЕ: Ти да ћутиш! Опет се смешкаш... Треба да пожуримо! Нећемо имати времена за препад. Овај нас замајава. (Опет гледа у вис.) Али какав је оно шатор?

СТУДЕНТ: Претекло од претходног осматрача нове концепције.

ДРУГИ МИЛЕ: Да се скине одмах! А ја ћу за то време да одржим говор! Место ћемо после да преименујемо. (Другом Милисаву.) Скидај то! Одмах!

ДРУГИ МИЛИСАВ: (Пење се.)

СТУДЕНТ: (Довикује.) Пази да не постанеш још једна прва жртва још једног погрешно постављеног камена темељца!

ДРУГИ МИЛЕ: С тобом ћу касније. А и са овом стеном... Сумњива је она мени.

ДРУГИ МИЛИСАВ: (Скида шаторско крило. Руком скида маховину.) Ево! Готово!

СТУДЕНТ: Горе нешто пише...

ДРУГИ МИЛЕ: (Не обраћа пажњу. Прича више за себе.) У ствари, овде ће баш бити лепо излетиште. Скоро да имам визију. Знаш... (Обраћа се студенту, али овај гледа горе све време.) Ово је заиста прави камен темељац, не бих ја тек тако на њега. И ја имам право да станем на њега. Само ја, јер и ја сам нека врста надоградње и основе истовремено. (Застаје, удаљава се и полако сриче.) Ка...ме... н тем...е ..љац...

СТУДЕНТ: КАМЕН ТЕМЕЉАЦ! Већ је постављен камен темељац ! ХАХА! Ви не видите, а сад? Ха! Уууууу колики камен темељац!! Малецки! Тек за пример!

ДРУГИ МИЛЕ: (Пада са камена.) Па ово је...

СТУДЕНТ: (Скаче везаних руку!) Наравно! Само још и ви да увидите! Штета би било... (Застаје као да ослушкује.)

ДРУГИ МИЛЕ: Све ћу да позовем! Има да га издробимо и да га делимо около...

СТУДЕНТ: (Усхићено. Везаним рукама показује у даљину.) Ево је! Ту је!

ДРУГИ АРХЕОЛОГ: (Дотрчава.) Касно је! Свиће!

ДРУГИ МИЛЕ: Бежимо! Препаде нас зора!

Крај

О аутору

Данијела Танасковић, рођена у Крагујевцу 1970, ради у Београду. Објављена једна већа SF новела 1996. у Антологији српске фантастике “Тамни вилајет 4” и једна кратка прича (Конкурс за кратку причу у "Панчевцу, 2000").

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]