|
|
 |
O pomorandžama i hlebuRadio-dramaGLASOVI: (Događa se 1994. godine. PIKOLINA: Hajde, "fićo", potegni, molim te. Možeš ti to. Vidi tamo, eno ga beton. SINJORA: Pikolina... (Prasne u smeh.) PIKOLINA: Sinjora, s njim samo treba lepo. I on ima dušu. Fino ga zamolite... SINJORA: Samo da opet ne ožedni, čuješ li kako grgolji u hladnjaku. (Prasak.) PIKOLINA: Ja ću da ga napojim, samo vi sedite. SINJORA: Hoćeš da ti pomognem? PIKOLINA: Ne treba, hvala. Mogu sama. A i blato je do članaka, bolje da ne izlazite. (Kašlje.) SINJORA: Ogrni se. Čuješ li kako kašlješ? PIKOLINA: (Unutrašnji monolog.) Recite, gospođo X... Đavola ću da budem gospođa! Recite, gospođice... Neću ja nikada ništa nikome o ovome govoriti. Jedu mi se pomorandže! Jedu mi se pomorandže! Gospođa je italijanska grofica, pošteni pisac i novinar koji svetu prenosi pravu istinu o srpskom narodu... Da, da, pravu pravcatu istinu. Ta nisu je džabe prozvali Kontesa Nacionale. Ona, znate, još, donosi i lekove i drugu humanitarnu pomoć, a ja sam joj prevodilac. Ah, pa ja samo delujem tako mladoliko, zaista govorim italijanski... Buongiorno... Buona sera... Oni nemaju dobro jutro... Jedu mi se pomorandže! Jedu mi se pomorandže! Kad sam bila mala htela sam da budem pisac kad porastem. A kad sam bila velika htela sam da sam crkla još kad sam bila mala. Jedu mi se pomorandže! Dobro, mogu i mandarine. Mogu i jabuke ili obične šljive, ali ako bih mogla da se istuširam to bi mi baš odgovaralo zato što smrdim kao tvor. Jedan sat po ponoći. Trebalo bi da uskoro izbijemo na Modriču, onda koridor. Do jutra smo u Beogradu. Modriča-optima. Jadna si mi ti optima. Nego kad ja dođem kući, pa kad se završi ovaj rat, pa kad napišem roman. Mali, tanak, oštar kao britva... Uči, uči, Pikolina. Sve je to za đaka. SINJORA: Pikolina, da nisi zaspala? PIKOLINA: Ne, Sinjora. Sasvim sam budna. Čekam da se voda sasvim ohladi pa da dospem i ovo što nam je ostalo. Ako hoćete, sipaću odmah. SINJORA: Prvi sledeći grad je Modriča? PIKOLINA: Nema šta drugo da bude. SINJORA: Tražićemo tamo da nam neko zameni taj hladnjak. PIKOLINA: Sinjora, da li vas ikada napušta optimizam? Ko će u dva po ponoći da nam menja hladnjak? SINJORA: Dobri ljudi, draga moja. Dobri ljudi. PIKOLINA: Hajde, poguraću. Nikad se nećemo iščupati iz ove kaljuge. (Prelaz.) SINJORA: Sreća da je jaka mesečina. Slabo vidim. Nisu moje oči više za ovakve napore. PIKOLINA: Sinjora, možda bi trebalo da negde usput prenoćimo. SINJORA: Ni govora. Već prekosutra, pravo s aerodroma idem na sastanak u jednu bolnicu. Sećaš se Mićice iz Kninske bolnice? PIKOLINA: Odakle je Mićica? SINJORA: Mićica? Nije znao da mi kaže. Pitam ga kako je kod tebe kući, mislim reći će mi imamo kravu, i koku, znaću bar da li je sa sela ili iz grada... PIKOLINA: A on? SINJORA: Kaže teča stalno viče na tetku, ali je lepše nego ovde. PIKOLINA: Pile malo. SINJORA: Roditelji su mu poginuli, tetka i teča nemaju para da ga leče. Mislim da sam našla lekara koji će ga operisati besplatno. PIKOLINA: Ali ako će već da ga operiše besplatno, zar ne može da razume i da niste stigli u planirano vreme. SINJORA: Koga je moliti, nije ga ljutiti. Da li si videla Mićicine okice? Ako ne mogu svima, moram da pomognem barem nekome od njih. Oni nisu nikome ništa zgrešili. PIKOLINA: Sinjora, premoreni ste. SINJORA: Možda, ali ja mogu da se odmorim drugi put, a Mićica mora da bude operisan što pre. Nema stajanja. Pogledaj, Pikolina, šta ima s te tvoje strane. PIKOLINA: Ništa, Sinjora. Kao ni sa vaše. Bože, pogledajte, Sinjora! Kako monstruozno deluju ona vrata. Vidite, od čitave kuće, dole kod one gomile zemlje, vidite, tamo gde se put prekida, ostala su da stoje samo ulazna vrata. Kako li su to izveli? SINJORA: Granate. Možda je neko kasnije raščišćavao. PIKOLINA: Šta mu je pa ostalo da raščišćava. Pre bih rekla da je minirana. SINJORA: Nije minirana. Vidiš, ona tamo je minirana, i ona tamo, i čitav onaj red što smo maločas prošli. Ostaje dimnjak u sredini kad je minirana. Ovo su granate. Kod mina ostane dimnjak. Pogledaj, vidiš tamo, ono je bila dvospratnica. Ostao je dimnjak i po jedan šporet u prizemlju i na svakom spratu. PIKOLINA: Je l' se sećate da kad sam prvi put prevodila za vas kako nisam imala pojma koja je razlika. "Toliko i toliko kuća je uništeno.", a da l' je mina ili je granata, na isto izađe. Mislila sam da je sve to od bombardovanja, tek posle shvatim: kakvo crno bombardovanje kad toga nije ni bilo... Sve se ovo može i sa zemlje. Sad mogu da pišem trojezični rečnik ratne terminologije. SINJORA: Za ovu kuću bi morala da uvedeš novi termin. PIKOLINA: (Unutrašnji monolog.) Kuća razarana sa naročitom pažnjom, gotovo umetnički rad nepoznatog kreatora koji je uspeo da kombinovanom tehnikom miniranja i granatiranja, verovatno i naknadnog dopaljivanja učini da od jednog toplog porodičnog doma ostanu samo ulazna vrata. Bože mi oprosti, s čim ja teram šegu! SINJORA: Mogli bismo da stanemo. Sasvim sam se ukočila. PIKOLINA: Kako hoćete. Čini mi se da je mirno, mada bi valjalo da potažimo nekog da pitamo gde smo. SINJORA: Ovo nije Modriča. PIKOLINA: I vi ste primetili? SINJORA: Nije Modriča baš ovoliko... ima gdegod da je nešto ostalo i čitavo. A i popravljali su je. Nije ona ovako gadno izgledala ni kad sam ja prvi put ovuda prolazila, a kamoli sada. PIKOLINA: Nije, nije Modriča... SINJORA: Nije Modriča. PIKOLINA: A da je nisu u međuvremenu... SINJORA: Da smo se setile da ponesemo tranzistor. Bar bismo neke vesti slušale. PIKOLINA: Ne mislite, valjda, da bi na vestima javljali o novim napadima? SINJORA: Čulo bi se, nekako. Možda i jeste Modriča, ali smo ušle s neke druge strane. PIKOLINA: U pravu ste. Ovo je tu negde. Samo bih ja volela da nam je i mapa tu negde. Pa da se mi lepo nađemo prvo na mapi, a onda i ovako uživo. SINJORA: Eh, sad i ti mnogo tražiš. Dali su nam dozvolu za kretanje, dali nam da kupimo benzin, dobili smo i kanticu za vodu, vozimo ljutu mašinu... PIKOLINA: (Imitira duboki muški glas.) "Naši će ti reći. Pitaj naše. Šta šta će ti mapa, kad si međ' svojima!" Gde ste, ehej, naši! Da vas pitam nešto! SINJORA: Da li se sećaš da li smo prošli pored nekog saobraćajnog znaka? PIKOLINA: Jesmo, kako da nismo. SINJORA: Šta je pisalo? Nisam videla. PIKOLINA: Ratna zona. SINJORA: To piše svuda! Ja pomislila -- da nije neki putokaz? PIKOLINA: Nije, nije... Ne brinite. Nema toga po Bosni. A i šta će nam, kad smo međ' svojima. SINJORA: Pikolina, pogledaj. Je li ono odsjaj od mesečine ili neko svetlo? PIKOLINA: Gde to, sinjora? SINJORA: Vidiš tamo, levo od onog spaljenog kamiona. PIKOLINA: Mislite kod one kuće što su joj ostale zavese. To se zavese belasaju. Sablasno. Sva sam se naježila. SINJORA: Ne, ne to. Pogledaj, još dole, niže. Vidiš gde je palo ono drvo? PIKOLINA: Vidim, ali ne vidim iza. Bojim se da se popnem na branik, provaliće se. SINJORA: Ono je baterijska lampa. PIKOLINA: Nešto se brzo pomera. SINJORA: Jeste svetlost, nije odblesak. PIKOLINA: Mnogo se brzo pomera. SINJORA: Brže će stići, ako brže ide. PIKOLINA: Sinjora, kako izgleda svetleća raketa dok vam se približava. SINJORA: To je biciklista. Čuješ kako okreće pedale. Ti si se uplašila? PIKOLINA: Nisam. Pokušala sam da budem duhovita. SINJORA: Mora da si umorna, Pikolina. Vozimo već dvanaest sati. Bleda si. PIKOLINA: Ja sam uvek bleda. To je moj aristokratski beogradski ten. Ništa vi ne brinite. SINJORA: Žao mi je, dete, što se ovoliko mučiš. Da sam znala da ćemo na kraju završiti u pozajmljenom "fići", bez mape, bez radija... Kamo sreće da ti majka nije ni dozvolila da ideš. PIKOLINA: Šta tu ona ima da mi dozvoljava. Kao da bih je i pitala. SINJORA: Nemoj tako, znaš li koliko se ona sada sekira. PIKOLINA: Sinjora, rekla sam vam da moram i hoću da idem. Ovo je jedini način da budem korisna. Tamo bih se po vazdan izležavala i slušala kako smo mi ratom ometena generacija. Osim toga, veća je mogućnost da me u sred srede Beograda unakazi neki psihopata nego da mi se sa vama nešto desi. Ovo je jedini način da budem živa. SINJORA: Obećavam ti, Pikolina, čim stignemo, sređujem ti papire i vodim te kod mene u Italiju. Potreban ti je odmor. PIKOLINA: Sinjora, ode nam biciklista. Skrenuo je ka onoj kući samo sa vratima. SINJORA: Viči ga. Viči, on će nam reći gde smo. PIKOLINA: Gospodine, gospodine! Dobra noć, gospodine! (Tiše.) Ti jesi gospodin. Mora da si gospodin i da me nećeš opendrečiti po glavi zato što sam ti rekla "Gospodine". Molim te. Molim te. Molim te. Ti si jedan fini slučajni prolaznik i ne siluješ ni italijanske grofice, ni mlade beogradske prevodilice. Molim te. BICIKLISTA: Dobro jutro, ćero. Poranila si. Otvaram tek u šest. PIKOLINA: Dobro jutro. BICIKLISTA: Vidim nisi ovdašnja. PIKOLINA: Ne, nisam. Samo sam u prolazu. BICIKLISTA: Pa svratila na doručak. Fino, fino. Samo si mnogo poranila, ćero. Tek u šest. A najbolja pekara s ove strane Drine. Nego me ova brava muči. Zaglavilo se nešto... Ni da makne. Bojim se, ključ će da mi se polomi. De, podrži mi ti malo, možda brže otvorimo zajedno... Onda ću ti odmah napeći vrućeg hleba... Mora da si gladna. Vidi kakva si žgoljava! Od kad nisi jela? Reci, nemoj da se stidiš, naši smo. (Čuje se kako se ključ s mukom okreće u bravi, pucketanje nagorelog drveta i prasak vrata koja se stropoštavaju na zemlju.) BICIKLISTA: Puče, majku mu njegovu. Puče, šta sad da počnem? PIKOLINA: Gospodine... Ne bih želela da budem neučtiva... Ne znam... Mislim... BICIKLISTA: A je l' ti žuriš negde? PIKOLINA: Onako... I žurim i ne žurim. Zapravo ne znam da nađem put. BICIKLISTA: A gde si pošla? PIKOLINA: U Beograd. Ja sam iz Beograda. BICIKLISTA: E, jesi blesava! U Beograd! Ej, mladosti, mladosti... Nikad kraja šali. U Beograd... Dobra ti je ta. Nego, dete... Kad si već zaludna, bil' ti ovde malo posedela, da pričuvaš radnju dok ja odem do kuće da donesem čekić da opravim bravu. Bojim se, svakakvog sveta ima. Neko treba da uđe da polupa ili odnese... (Šapatom.) Ima puno vojske, naokolo. Đavo će ih znati šta rade ovuda. Slute, na zlo! PIKOLINA: Izvinite, ali ja zaista idem u Beograd. Htela sam da vas pitam za put. BICIKLISTA: Mora da si mnogo gladna. Brzo ću ja. Sedi, čuvaj radnju, nikoga ne puštaj i ne pričaj ni sa kim. Rek'o sam ti, raznih ima, vucaraju se naokolo k'o gluve kučke. PIKOLINA: Gospodine, stanite... BICIKLISTA: (Dovikuje .) Onda ću da ti napečem hleba. Možeš i majci da poneseš. Mora da je i ona gladna. PIKOLINA: (Unutrašnji monolog.) Moguće i da jeste. Samo ako jeste ići će u samoposlugu, a neće da sedi na zgarištu najbolje pekare s ove strane Drine i da se raspituje gde je Beograd... Bože Gospode. (Zvuk koraka koji se približavaju.) SINJORA: Pikolina, je li sve u redu? PIKOLINA: Jeste, ne brinite. SINJORA: Šta je bilo sa onim čovekom? Gde ode? PIKOLINA: Ode da donese čekić da popravi vrata... A onda će da nam ispeče vruć hleb za doručak. Ovo je znate najbolja pekara s ove strane Drine... Samo mi se čini da on još uvek nije primetio da je izgorela. Ja treba da pričuvam, da neko nešto ne ukrade. (Pauza.) SINJORA: Hajdemo u kola, Pikolina. (Prelaz.) PIKOLINA: (Unutrašnji monolog.) Šta nam se dogodilo? Šta nam se dogodilo? Možda ja nisam normalna? Možda sam ja istripovala da su kuće spaljene, da su sela sravnjena sa zemljom, da gradovi zjape razvaljeni. Možda sad jedem vruć hleb u najboljoj pekari s ove strane Drine, a da to i ne znam. Kakve fraze! Dragi posetioci, sa vaše leve strane možete videti šumu dogorelu do panjeva. Crnu zemlju, počađavelu, vlažnu od kiše koja ne pljušti. Što bi i pljuštala, toga ima samo po filmovima. Ovde, dragi posetioci, mi imamo samo retke kapljice koje vam paraju kožu, ako promolite nos napolje i, naravno, prave blato. Sa vaše desne strane, nešto manje zanimljiv prizor. Grad, varošica... Ko će ga znati? Ja ne znam, jer ja ovde nikad nisam bila pre rata, a sad mu je malo promenjen lični opis. Može da bude i selo, ali ja to ne znam, verovatno smo učili iz geografije, ali ja toga dana nisam bila u školi. Lepo. Lepo, draga moja. Baš učestvuješ u bolu svoga napaćenog naroda. Dakle, dragi moji, potpuno nezanimljiv prizor: lobanje izbijenih zuba, povađenih očiju, počupane kose, kože sastrugane sa kostiju... Zjape, poštovani posetioci, zjape, na znaju šta ih je snašlo i ćute, pokrile se ušima. K'o vele, pusti, ček' da vidimo šta još može da nam se dogodi?.. Ako i govore nešto ne čuje se jer vetar šiba kroz njih... A svaka od tih zgranutih lobanja je donedavno bivala karakterisana na sledeći način: tri sprata, dvesta šezdeset kvadrata, podno grejanje, plafonsko osvetljenje, stepenište u duborezu, drvenarija od, pa sad neko fensi drvo, ne znam ni ja koje... Kako poetično. Ja ću da pišem ljubiće u roze zlatnom povezu, namenjene isključivo američkim domaćicama. Babi ledi Dijane ima da otmem hleb iz ruku, kako ću da ih pišem! Kako? Kako? Kako? Bolje da spavam. Spavaj. Spavaj. Nema spavanja. (Kraj unutrašnjeg monologa.) Sinjora, a šta su vama rekla vaša deca kad ste rešili da idete u Krajinu? SINJORA: Misliš, prvi put, ili sada? PIKOLINA: Mislim, uopšte. Šta vam oni kažu? Vi ovo ne morate da radite. SINJORA: Kažu da sam lujka. Doduše, mislim da se ponose. PIKOLINA: Imaju kime. SINJORA: Oni imaju svoje živote, karijere. To su već odrasli ljudi. Boje se da mi se nešto ne dogodi. PIKOLINA: A vi se ne bojite? SINJORA: Čega da se bojim? PIKOLINA: Svega ovoga? SINJORA: Mislim da radim pravu stvar. PIKOLINA: Kako znate? SINJORA: Preda mnom se sva vrata otvaraju. Da ne radim pravu stvar, nešto bi me već zaustavilo. PIKOLINA: Je l' možemo da stanemo? SINJORA: Ovde? PIKOLINA: Da, piški mi se. SINJORA: Pikolina, pa što nisi ranije rekla. (Zvuk kočenja automobila, povlačenja ručne kočnice. Pauza. Odjekne dug rafal iz automatskog oružja, a za njim još nekoliko istih takvih.) PIKOLINA: Ako nemate ništa protiv... ja bih tu pored kola. SINJORA: Samo ti idi. (Zvuk nekoliko eksplozija. Zvuk rajsfelšlusa i šuškanje odeće.) PIKOLINA: Izvinite što ja ovako... SINJORA: Pikolina, ne budi dete. (Zvuk piškenja.) PIKOLINA: Evo, gotovo. (Zvuk rajsfelšlusa i šuškanje odeće.) SINJORA: Pošto je ovo već četvrta Modriča, šta misliš kuda bi trebalo sada da krenemo? PIKOLINA: Peta, Sinjora. Četvrta je bila ona s pekarom. SINJORA: Možeš li da odrediš odakle dopire pucnjava? Meni se čini s desna. PIKOLINA: Meni se čini i s desna i s leva. SINJORA: Da ne odjekuje? Eno tamo neka visoka zgrada. Čitava fasada joj je srušena. Možda je eho. PIKOLINA: Možda je i svadba negde u blizini, pa se kum malo raspojasao. Znate, to je kod nas običaj. SINJORA: Vozimo pravo ovim putem dok ne naiđemo na kontrolni punkt. Ja mislim da je to jedino rešenje. PIKOLINA: Juriš! (Prelaz.) PIKOLINA: Sinjora, kontrolni punkt! SINJORA: Konačno! PIKOLINA: Dajte mi vaš pasoš, dozvole su kod mene. Hvala milom Bogu. PIKOLINA: Dobra noć. VOJNIK: Dobro veče. Koje ste vas dve? PIKOLINA: Gospođa je italijanska grofica, pisac i novinar, ja za nju prevodim. Evo vam papira, tu je njen pasoš.... VOJNIK: Čekaj, sestro... Je l' znaš ti gdje si ti? PIKOLINA: Ne znam. VOJNIK: Pa vidim da ne znaš. PIKOLINA: Mi, u stvari, i nismo sigurne da je baš ovo pravi put. Doduše noć je. Ni jedna ni druga nismo ovuda prolazile noću. Možda, nismo ni danju... Ne znam. VOJNIK: Vidim da ne znaš. A gdje ste se zaputile? PIKOLINA: U Beograd. VOJNIK: Za Beograd? PIKOLINA: U Beograd. VOJNIK: E, pa, nije ti ovuda za Beograd. PIKOLINA: Nije? VOJNIK: Nije. (Zvuci nekoliko jakih detonacija.) PIKOLINA: A kuda jeste za Beograd? VOJNIK: Da se vratite trideset kilometara ovim putem kojim ste došli. Ima tamo grad. Modriča. Izbićete, kažu, ima kafana. "Kod Mikija" se zove. Onda na koridor. Dalje, valjda, znaš. I vas dve same, ovim "fićom" za Beograd? PIKOLINA: Do jutra, eto nas u Beogradu. VOJNIK: Pa, kako ste krenule... Hajd' srećan vam put. PIKOLINA: Srećan ostanak... I srećno. VOJNIK: Bog čuva lude i pijane. Sjedaj i vozi! Vozi, kad ti govorim. PIKOLINA: Izvini, htela sam još da pitam... VOJNIK: Nisam li ti rekao rekao da voziš? PIKOLINA: Kuda smo ovim putem pošle? VOJNIK: Za Beograd niste sigurno. Bježi. PIKOLINA: Idem, idem... U zdravlje. VOJNIK: Gubi se. Življe. Bez zadržavanja na rampi. (Jak šum koji se pretvara u zvuk veoma ubrzanog kucanja srca. U ehu odzvanja muški glas docirajući.) GLAS: Jezik je sistem znakova koji je /govorno i pisano/ sredstvo opštenja, sporazumevanja među ljudima... Određenu jezičku zajednicu čine svi oni ljudi koji u svojoj svesti i u svome govoru imaju zajedničke sve delove jednog jezičkog sistema... Južnoslovensku jezičku grupu... Srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik... Postoje štokavska narečja ekavskog, /i/jekavskog i ikavskog izgovora. Odličan, pet, sedi... (Prelaz.) PIKOLINA: (Peva.) "Gaudeamus igitur, iuvenesdum sumus SINJORA: Bravo! Bravo! Vidiš da znaš da pevaš. PIKOLINA: Gde znam da pevam? Pojma nemam. Ovo su nas udresirali u gimnaziji. Da znate kako je ružna zgrada moje gimnazije. Neka bivša osnovna škola, sve se raspada. S jedne strane pijaca, s druge stane Picin park. To je mesto gde se okupljaju prostitutke. I pored autobuska i železnička stanica. A mi unutra pevamo na latinskom. Ne znam ni zašto sam se toga setila. Nije bitno. SINJORA: Je li, je l' ono promače neki vojnik. PIKOLINA: Nije, nije Sinjora. Učinilo vam se. SINJORA: Nije mi se učinilo. Eno dole, trojica se smandrljaše u jarak. PIKOLINA: To su senke, Sinjora. Umorni ste. SINJORA: Nešto si mi se ti umusila. Da ti onaj vojnik na kontrolnom punktu nije rekao nešto ružno? PIKOLINA: Nije. Šta bi mi rekao ružno? SINJORA: Ne znam. Vojska ume da bude prosta. Mogao je da bude pijan. U svakom slučaju, s kim god da razgovaraš, ma gde i ma u kojoj situaciji, ne smeš da zaboraviš na to da si ti dama. I uvek i od svakoga moraš da zahtevaš da se prema tebi ophodi kao prema dami. Hteli -- ne hteli, ljudi na to automatski pristaju. I oni najdrskiji. Zbune se i ne mogu da ne budu učtivi i predusretljivi. Je li ti to jasno? PIKOLINA: Jasno, Sinjora. SINJORA: Lep momčić. Može tvoj vršnjak da bude. PIKOLINA: Možda je i mlađi. SINJORA: Kako su ovdašnji momci visoki i kršni! Svaki put kad vidim nekog takvog dođe mi da ga pitam, pa dobro, dete, čime su te hranili kad si toliki izrastao. Je li i tvoj dečko tako visok. PIKOLINA: Odakle meni dečko? SINJORA: Šta je bilo sa onim što si mi ga pominjala prošli put? Mislila sam da ti je to dečko. PIKOLINA: I ja sam mislila, Sinjora, samo izgleda da on nije. SINJORA: Čime se on bavi? PIKOLINA: Ničim. Planira da ode iz zemlje, kobajagi studira i pljuje po svemu. A talentovan dečko, nema šta, samo što neprekidno ponavlja da je njega rat upropastio. SINJORA: Bio je mobilisan? PIKOLINA: On? Ni u snu. On je jedan od onih što viču War in Bosnia, War in Bosnia, a napravi skandal kad u kući nema kikirikija. Manite ga, Sinjora, nek' ide bestraga. SINJORA: Izvini što sam pitala. U ostalom, sasvim je sigurno da nisu baš svi takvi. PIKOLINA: U Beogradu? Dajte da ne pričamo o tome, spopadne me muka i kad pomislim. SINJORA: Znaš šta ćemo nas dve sad da uradimo? PIKOLINA: Šta? SINJORA: Idemo na kafu. PIKOLINA: Gde idemo?!? SINJORA: Na kafu. Prepoznajem put. Po onoj razvalini dole. Podseća me na Miki Mausa zbog one tri rupe. One dve u prazno su kao uši, a ova crna sa zidom u pozadini je kao nos. Kao da je neko namerno pravio. PIKOLINA: Kafana "Kod Mikija". Bože, mislim da je ovo Modriča! SINJORA: Odmah iza Mikija, izlazimo na raskrsnicu. PIKOLINA: Stvarno raskrsnica. Sinjora, vi ste neverovatni. Eno je i strelica: Modriča -- dva kilometra. SINJORA: I, evo je kafana. PIKOLINA: Mislite da je pametno da ulazimo u ovo doba noći? SINJORA: Pikolina, maločas sam ti objasnila. PIKOLINA: Nisam sigurna da ta logika važi i za ovdašnji mentalitet. SINJORA: Mila, to je problem tvoje nesigurnosti, a ne tuđeg prostakluka! Dodaj mi torbicu, hoću da popravim ruž. (Prelaz. PIKOLINA: Izvolite, sedite, Sinjora. SINJORA: Hvala. PIKOLINA: Vi ćete samo kafu? SINJORA: Da, duplu. Hvala. KELNERICA: Hranu ne služimo. PIKOLINA: Nikakav problem. Mi bismo samo dve kafe, molim vas. Duple, ako može. KELNERICA: Plaća se u markama. PIKOLINA: Sinjora, plaća se u markama. To izađe negde tri marke. SINJORA: Nema problema. (Zvuk suvog kašlja.) SINJORA: Pikolina, mnogo kašlješ. Izgleda da si se noćas prehladila. PIKOLINA: Ne, Sinjora. Kašljem ja stalno, samo noćas nisam imala vremena. Sećate se kako sam se zacenila u onom blatu? SINJORA: Ideš ti sa mnom u Italiju. Ideš i nema govora. Mnogo se naprežeš. Još i ovaj put. PIKOLINA: Vi mislite da je to tek tako? Švrć, pa u Italiju. SINJORA: Kad si mogla sa mnom preko Bosne do Krajine i natrag, možeš i do Italije, a ako ti se prohte i ne moraš natrag. PIKOLINA: Sinjora, lako je meni ovde po Bosni i Krajini... Ali Italija... Prvo, nemam para, a osim toga potrebni su mi papiri... SINJORA: Biće mi drago da budeš moj gost. Red je i da ti se odužim za pomoć. PIKOLINA: Sinjora, hvala vam. Mnogo vam hvala, ali ja to ne bih nikako mogla da prihvatim... Koliko puta treba da vam ponovim da je meni čast da vam pomažem. Osim toga, celo ovo naše putešestvije, sve što sam videla... Pomoglo mi je da razumem, koliko-toliko šta se to događa ovom mom prokletom narodu. Možda ću jednog lepog dana o tome i pisati. KELNERICA: Dvije kave. SINJORA: Grazie mille. PIKOLINA: Hvala. KELNERICA: Ova nije naša? PIKOLINA: Ne, gospođa je Italijanka. KELNERICA: Još se ja pitam što se ovako namazala! I šta me gleda, koju majčinu? PIKOLINA: Pita da li ste strankinja. SINJORA: Da. Ja budem stankinja iz Italiju. No, no, iz Italijanska. PIKOLINA: Iz Italije. SINJORA: Strankinja iz Italije. Pijem jedna dupla kafa. KELNERICA: Lepo, lepo. Strankinja iz Italija. Da naplatim, ja. PIKOLINA: Recite samo. KELNERICA: Trideset maraka. PIKOLINA: Koliko? KELNERICA: Trideset maraka. SINJORA: U čemu je problem? PIKOLINA: Sinjora. Bože, meni je neprijatno. Kaže da su ove dve kafe trideset maraka. SINJORA: Jesi li dobro preračunala cenu u dinarima? PIKOLINA: Tačno dve marke i osamdeset pfeninga. SINJORA: Reci joj da ja za svoj novac hoću da imam odgovarajuću uslugu. Ove su šoljice prljave, kašičica za šećer je olizana, tražila sam duplu kafu, a dobila sam pola od jedne, i -- ako mi njen šef potvrdi da to sve košta trideset maraka, nema nikakvih problema. KELNERICA: Ova neće da plati? PIKOLINA: Hoće, kako da neće. Samo traži da vidi vašeg šefa. Zaista, trideset maraka za dve duple kafe, malo je mnogo. KELNERICA: To je cena za strance. SINJORA: Ja hoću da govoriti sa vaš šefa! KELNERICA: Je li? Evo, sad će šef. PIKOLINA: Sinjora, ne znam. Možda je trebalo da joj platimo koliko traži. Napraviće se velika neprijatnost. Znam, zaista je mnogo, ali vidite, otišla je kod policajca. SINJORA: Nema govora. Ja sam ovamo došla o svom trošku, ne očekujem da me iko finansira, ne da mi nisu nudili, već zato što ja to neću, ali nisam došla ni da me pljačkaju. Tačka. (Prelaz.) POLICAJAC: Italijanka, kažeš. KELNERICA: Tako ona mala kaže. Ona samo ćuti i stegla kesu. POLICAJAC: Italijanka. Pa šta ako je Italijanka? Šta zajebavaš ženu? KELNERICA: 'Ajde, ti si ovde organ, idi tamo, nek mi plati kol'ko sam rekla. POLICAJAC: Bjež, ostavi me se, ženturino! (Prelaz.) SINJORA: Lepa ženica ova kelnerica. Mnogo lepa. Samo grehota što se ne neguje. Mogla bi bar da skine brkove. Znaš li da me je to najviše zapanjilo? Zar žene ovde nikad ne skidaju brkove? PIKOLINA: Baš je njoj sada do brkova. Vidite da joj dete spava ispod šanka, a vama je do brkova. SINJORA: Jadno dete. PIKOLINA: Kako neki žive, blago ovom ovde. (Prelaz.) KELNERICA: Jako si mi ti mudo! Da s' ti pravi pandur, još bi se ona pitala da l' će duplo da mi da. A vid' ga šonjavog. POLICAJAC: More, kome ti to!? KELNERICA: Tebi! Kome? Neke tamo belosvetske puštaš, uvatio se za astal, dan-noć, dan-noć, bolje da su te materi o sisu objesili, nego što ti dadoše taj pištolj u ruke. Čime ja da hranim ovo djete? Koja si mi ti sila i snaga? POLICAJAC: Da ti ja pokažem i koja sam sila i koja sam snaga. (Zvuci šamaranja i lomljave.) KELNERICA: Jest, jest. Meni ćeš da pokažeš, a od one tamo ne umiješ paru da uzmeš! (Detinji plač.) PIKOLINA: Sinjora, ne mešajte se. Sinjora! SINJORA: Stop! PIKOLINA: Sinjora! SINJORA: Stop! Stop! Stop! (Kafanska galama naglo zamre, čuju se samo muzika i veoma tihi detinji jecaji.) POLICAJAC: Gasi muziku! (Muzika umukne. Zavlada potpuni tajac.) POLICAJAC: Ausvajs, Italijano. I ti mala, daj ličnu kartu. PIKOLINA: Hoće da proveri naša dokumenta, Sinjora. Izvolite, gospodine. POLICAJAC: Koja je ova? PIKOLINA: Piše vam, tu gospodine. Gospođa je italijanska ... POLICAJAC: Šta ti meni "Piše mi ovde", odgovaraj na postavljeno pitanje! PIKOLINA: Gospođa je italijanska grofica... POLICAJAC: Ih, grofica?.. PIKOLINA: I novinarka. POLICAJAC: Špijun, majku joj jebem! SINJORA: Pikolina, nešto nije u redu. PIKOLINA: Ne sve je uredu. Malo je popio. POLICAJAC: Ne šuruj! Đubre izdajničko. PIKOLINA: Verujte, gospodine. Evo imamo uredno izdate dozvole za kretanje na teritoriji Republike Srpske. POLICAJAC: Kuš. Šprehenzi dojč, Italijano? SINJORA: Non parlo "dojč", signore. POLICAJAC: Nemoj ti meni tu. Šta je ovo? PIKOLINA: Saobraćajna dozvola, gospodine. POLICAJAC: Ovo je saobraćajna za "fića". PIKOLINA: "Fiću" i vozimo, gospodine. Evo, parkiran je ispred, možete da pogledate. SINJORA: Pikolina, šta nije u redu? POLICAJAC: Ajde, los, napolje. Da napravim uviđaj. PIKOLINA: Mislim da ne veruje da putujemo "fićom". Hoće da vidi kola. Nismo platile račun. POLICAJAC: Čuješ ti mene, kad kažem uviđaj, onda uviđaj, a posle ima da gledamo ko će šta da plati! POLICAJAC: Muzika! (Zvuk dva pucnja iz pištolja. Muzika grmne iznova. Detinji jecaji se pojačavaju.) DETE: Tetka, tetka... To je ona teta što je bila kod mene u bolnici. (Prelaz.) PIKOLINA: Gospodine, naša kola su se pokvarila. Ova smo dobili na poslugu, od prijatelja u Kninu. POLICAJAC: Los. Da vidimo mi to auto. PIKOLINA: Evo, ovo je "fića". POLICAJAC: Nisam sljep. A koja je ova, kažeš? PIKOLINA: Gospođa je italijanska grofica... POLICAJAC: Grofica? Paz' da nije... PIKOLINA: Pogledajte u njenim ispravama, ako meni ne verujete. POLICAJAC: Ovdje piše rođena u Beogradu. PIKOLINA: To je moja lična karta. POLICAJAC: Ovdje piše "fićo". PIKOLINA: To je saobraćajna dozvola za "fiću". POLICAJAC: Državljanin SRJ, pa još si iz Beograda? PIKOLINA: Jesam. POLICAJAC: Ma šta mi napriča! Grofica pa da se vozi u ovolišno auto. PIKOLINA: Ako ne verujete ni ispravama, pozovite nekoga od vaših pretpostavljenih. Moraju biti obavešteni o našem prolasku. Gospođa o sopstvenom trošku doprema velike količine lekova. Dužni smo da joj ukažemo barem minimum poštovanja. POLICAJAC: Kuš, đubre lajavo. Kuš. Je l' znaš ti, bre, da si ti strankinja u ovoj zemlji, znaš ti da je ova žena strankinja u ovoj zemlji, znaš ti da je ovo auto strankinja u ovoj zemlji! Mogu, bre, sve da vas povešam ovde. Ovde sam ja vlast! Ja sam vlast! Mene ima da pitaš, a ne još da mi pričaš što ću i kako ću sa rođenom ženom. (Zvuk repetiranja pištolja.) SINJORA: Pikolina, reci mu da spusti ton i pištolj. (Zvuk otvaranja vrata i sitnih dečijih koraka.) DETE: Ta je teta meni donela lek, nemoj da je ubiješ, molim te! KELNERICA: Mićice! Natrag! SINJORA: Mićica! PIKOLINA: Mićice! DETE: Ne dam ja tebe teto! PIKOLINA: Kao što vidite, gospođa grofica... POLICAJAC: Koja, bre, grofica? PIKOLINA: Ova ovde, grofica. POLICAJAC: Ova, namazana? PIKOLINA: Da, gospodine, ta grofica. POLICAJAC: Ti oćeš da mi kažeš da se grofica, pardon, grofica Italijano, vozi u ovoj kanti. Čuješ, bre, ti derište, ili ovo nije grofica, ili ovo nije "fićo"! Šta je? Šta bleneš u mene? PIKOLINA: Ovo jeste "fića", a ovo je grofica. Molim vas, pustite nas da platimo kafu i da idemo svojim putem. KELNERICA: Kontesa Nacionale. Pozn'o Mićica. DETE: Ne dam ja tebe, teto. SINJORA: Mićica, ti mnogo dobra sada. Ne boli. DETE: Boli, al' proć' će. KELNERICA: Vidiš, zna i u šta je bolestan. POLICAJAC: Ja to samo rutinski proveravam. Ja znate i nisam policajac. Prevedi joj. Prevedi joj. Sad jesam, ali nisam bio pre rata. Ja sam bio konobar. SINJORA: Reci mu da bruka i sramoti svoju zemlju! DETE: Uno, due, tre, kvatro, ćinkve, sei, sete, oto, nove, djeći. SINJORA: Pikolina, objasni Mićici da mi moramo da idemo. DETE: Teto, ostani. SINJORA: Reci mu da ćemo se brzo vratiti. POLICAJAC: Kontesa, stani! Ih bin kelner, garson, pre rata. A sad jebeš kelneraj kad je rat. Sad mi žena radi. Dođ' se izvini Kontesi, kobilo. Kolke si joj pare tražila! SINJORA: Here you are, your thirty Deutsche marks. KELNERICA: Taman, posla. Oprostite. Oprostite, ako ikako možete, gospođo! POLICAJAC: Ništa marke, Najn marke, najn dinari. Ja častim. Ekskuz, pardon, pardon, ekskuz, Kontesa. SINJORA: Ovo za tebe, Mićica. DETE: Hvala, ne treba. SINJORA: Uzme, Mićica, posle ima kad mu treba. KELNERICA: Hvala, Kontesa. SINJORA: Ti lepa žena, dobra žena. Mora bude dama i mora čuva Mićica. KELNERICA: Hoću, Kontesa k'o oči u glavi. SINJORA: Lepo spava Mićica. Good night, officer. KELNERICA: Mogle ste nešto da pojedete. Da odspavate. Ima dolje, ispod šanka mjesta. Dić' ćemo Mićicu, il' mož'te skupa. PIKOLINA: Gospođa mora da stigne u Beograd do sutra ujutru. Hvala vam na ponudi. Zdravo, Mićice, hvala ti. Laku noć. POLICAJAC: Doviđenja. Aufiderzen, sinjor Kontesa. (Zvuk treskanja vratima automobila, paljenje motora i odlazak automobila.) POLICAJAC: Matere ti, je l' ovo stvarno Kontesa Nacionale? KELNERICA: Glavom i bradom. A ti hteo da je hapsiš. POLICAJAC: Čuj, da hapsim. 'Nako, malo, da je poplašim. DETE: E, budale. (Prelaz. SINJORA: Pikolina! Pikolina! Je li sve u redu? (Svi prateći zvuci nestaju. Zvuk škriputanja postelje usled naglog ustajanja.) SINJORA: Pikolina! Je li sve u redu? PIKOLINA: Jeste, Sinjora. Loše sam sanjala. (Zvuk bosih nogu koje tabanaju preko sobe. Otvaranje vrata.) PIKOLINA: Vi ste već ustali? Žao mi je. Ja sam se uspavala. SINJORA: Neka, dušice... Samo se ti ispavaj. Potreban ti je odmor. Bolje lezi još malo. Ja idem, treba da predam članak, da odem do frizera, posle imam sastanak u udruženju hemofiličara. Popodne možemo da svratimo do Mićice u bolnicu, a uveče bismo mogle negde da izađemo. Voliš li kinesku kuhinju? PIKOLINA: Ne baš. SINJORA: Onda ćemo smisliti nešto drugo. Bolje se sad vrati u krevet, i nemoj bosa da hodaš, prehladićeš se. PIKOLINA: Ne, neću, odmah ću otići da se obujem. SINJORA: Za doručak imaš nekoliko vrsta kifli, crni hleb, beli hleb, hleb sa susamom, ražani hleb, hleb od integralnog zrna, razne voćne jogurte, džem od jagoda, malina, kestena i lubenice... Da u vratima frižidera ti je puter, ima samo dve tri vrste sira... Nisam znala šta voliš, pa sam pokupovala nasumice, šta mi je palo pod ruku. PIKOLINA: Da nemate možda neku pomorandžu? SINJORA: Svakako, one u manjoj posudi su crvene, a ove druge su žute. Hoću da ih sve pojedeš. Evo ti ključ. Ovaj je od kapije, ovaj je od ulaznih vrata gornja brava, ovaj je donja brava, a ovaj je za onu u sredini. Jesi upamtila? PIKOLINA: Jesam. Mislim da jesam. SINJORA: Pikolina, želela bih da ti kažem... Ako poželiš da ostaneš ovde, dovoljno je da mi to kažeš. Ti si inteligentna i sposobna devojka. Bilo bi šteta da to ne iskoristiš. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali moj ti je savet da ipak ostaneš u svojoj zemlji. Sumanuto zvuči, ali to je privilegija. Ko ostane pričaće. Bitno je sačuvati zdrav razum. PIKOLINA: Sinjora, lako je vama da tako govorite. Razumem šta ste hteli da kažete, ali vaša adresa je, ipak, sa ove strane granice. SINJORA: Bitno je sačuvati zdrav razum. Ne znam da li sam ti ranije pričala moju priču o ključu. Sa ključem u džepu u svakom kavezu možeš mirno da sediš. Znaš da je na tebi da odlučiš kad ćeš izaći. Ko ima ključ, Pikolina, njemu je svejedno s koje strane brave se nalazi. A ti, mila, ti imaš ključ. PIKOLINA: Hvala, Sinjora. Vrlo ste ljubazni. KrajBeograd, 1996. Godine // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |