Јелена Вуксановић

Округ број 5

Драма написана у седам сцена

Београд 2000.

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

Ликови:

• Тина - Џона
• Бистра - Тревира
• Петар
• Нађа
• Слон
• Реви
• Нили
• Краљица и њена група
• Још група које чине масу

Сцена 1

БИСТРА: Добро је да је нико није заузео. (Помилује клупу, седа на њу пажљиво, види да око ње нема никога, као да прича некоме, али јако тихо.) Шта да јој кажем? Да се свега сећам? Каква глупост! Нисмо се виделе само два месеца. Да, свега се сећам. (Снижава глас.) Био је пун месец.

ТИНА: Ба! (Бистра врисне.)

БИСТРА: Будало! Како си ме уплашила!

ТИНА: Опет причаш сама са собом?

БИСТРА: Нисам причала сама са собом.

ТИНА: Где си ти, будалино?

БИСТРА: Ево ме. (Загрле се јако и не пуштају се дуго.)

ТИНА: Још увек лажеш?

БИСТРА: Нисам причала сама са собом!

ТИНА: Зашто мислиш да те ја кривим што си отишла? И ја бих исто то урадила само да сам могла.

БИСТРА: Немаш појма како ми је било грозно!

ТИНА: Имам, веруј ми!

БИСТРА: Оно вече када смо се последњи пут виделе био је пун месец. Тачно се сећам. Небо је било ведро и само је понеки облак прелазио преко звезда. Сећам се да ми се чинило како осећам траву и дрвеће како расте, али ипак недовољно брзо да направи џунглу око нас и заштити нас од света. Само сам седела и плакала. Осећала сам како се откида део мене.(Сузе јој крећу на очи, Тина је загрли.)

ТИНА: Немој. Не могу да верујем да си запамтила све до детаља.. Ти све схваташ толико трагично. (И њој крену сузе на очи.)

БИСТРА: Видиш да ниси ни ти боља. (Одмакну се једна од друге и гледају се.)

ТИНА: Променила си се.

БИСТРА: И мени се чини.

ТИНА :(Погледа на клупу.) Види још увек је овде. (Помази клупу.)

БИСТРА: Да. Плашила сам се да ће је неко заузети.

ТИНА: Разбила бих тог неког.

Бистра: (Почне да се смеши.) Ма доста је да се ми појавимо, па би сви побегли.

ТИНА: (Исто се смеје.) Да, да, само промолимо њушке.

БИСТРА: Причај ми шта се овде дешавало.

ТИНА: Ено га Петар.

БИСТРА: Откуд он овде?

ТИНА: (Дере се.) Петре, Петре, дођи овамо! (Маше му руком.)

БИСТРА: Види како се вуче. (Почне да се дере.) Петре, глисто једна слузава.

(Петар прилази.)

ПЕТАР: Ако сам ја глиста ти си онда слина.

БИСТРА: (Почне да се смеје изопачено.) Њам, њам.

ПЕТАР: Уосталом, видео сам вас, нисте морале да се дерете.

ТИНА: Где си ти, Петре? Шта радиш? Зар нећеш ни да се поздравиш са нама? Да те није можда срамота што се ми деремо? (Петар пружа руку, здраве се.)

ПЕТАР: Немој да си тако параноична. Нервира ме галама.

БИСТРА: Добро ти иде. Знаш, Петре, Тина вежба дресуру. Хоће да се отисне у свет и путује са циркусима, кроти дивље звери. (Тина и Бистра почну да се смеју.)

ПЕТАР: Овако дивље као ја, је ли?

ТИНА: (Са подсмешљивим вриском) Јао, Петар - дивља животиња која напада јадне мале девојчице, и једе их са све одећом. Петре, а знаш шта Бистра тренутно ради?

ПЕТАР: (Са досадом.) Шта Бистра тренутно ради?

ТИНА: Бистра вози камион са пет приколица и пет звездица и по цео дан се зноји, и скупља камио-стопере по цео дан.

ПЕТАР: Онај део са знојењем осећам.

БИСТРА: Неваспитанко (Почне да се смеје.) Где си нашла камионџијски посао?

ТИНА: Што да не? По читав дан упознајеш занимљиве људе?

ПЕТАР: Тек сте дошле, а већ серете.

БИСТРА: Откуда ти знаш да смо ми тек дошле.

ПЕТАР: Знам. Ајде, идем ја сада. Видимо се касније.

ТИНА: Ајде. (Петар одлази.)

ТИНА: Некако ми је чудан.

БИСТРА: Немој на јадног дечка да пројектујеш своје особине.(Смеје се.)

ТИНА: Свињо!

БИСТРА: Хвала, хвала.

БИСТРА: Шта ти је?

ТИНА: Ништа.

БИСТРА: Не мораш и мени да причаш како ти није ништа.

ТИНА: Зашто ме сви стално питају то, као неког дебила?

БИСТРА: То што те сви питају и то што те ја питам су две различите ствари.

ТИНА: Нервира ме, та ствар са питањима. Као да су сви научени да чим уоче неку промену започну са питањима.

БИСТРА: А у ствари их не занима шта се дешава са тобом.

ТИНА: Ако те питају, они очекују велики и помпезни одговор, знаш?! Јер ипак они су се сетили да питају! А ја немам ништа помпезно да им понудим.

БИСТРА: Немају ни они теби, па шта?

ТИНА: У томе је ствар. Не схватају колико су ништавни, и они и њихова питања. Не схватају да су обична прашина. Ми смо обична прашина. Не, не, не, још горе. Ми смо они микроорганизми што живе у прашини и делују штетно на човека. Једемо сами себе. (Смеје се.)

БИСТРА: Које поређење! (Девојка буквално искаче испред њих, оне се тргну.)

НАЂА: Баш и није неко поређење.

БИСТРА: Шта се овде дешава?! Је ли то неки нови спорт који сви упражњавате?

НАЂА: Какав спорт?

БИСТРА: Прислушкивање! Сви само искачете као чупавци из кутије.

ТИНА: Претерујеш.

БИСТРА: Да. Мора да си у праву. (Иронично.)

НАЂА: Зашто се нервирате око тога, обе сте у праву. Да ли сте сада задовољне?

ТИНА: Извини, да ли се ми познајемо? Како се зовеш?

НАЂА: Да. (Бистра у чуду погледа Тину, она слегне раменима.)

НАЂА: Знате шта? Не? Јуче сам гледала италијански квиз. (Бистра и Тина је и даље гледају запањено, она као да не примећује то, и наставља да прича.)

НАЂА: Све се одвија као и у осталим глупим квизовима, лепе цурице и лепи дечаци, када одједном - појављује се слон у квизу. (Као да почне да их интересује њена прича.) И то слон који је исцртан по телу. Одмах ми је пало на памет како су украли фору из оног филма "Парти". (Застаје са причом као да ликује.) Кладим се да нисте гледале тај филм.

БИСТРА: Мислиш онај у коме Питер Селерс глуми Индијца?

НАЂА: (Наставља да прича као да није чула питање.) Можете ли уопште да појмите колико је то нехумано?

БИСТРА: Она нас као да не констатује.

ТИНА: Пусти је нека се испуца.

НАЂА: Није то сада зато што ја нешто посебно волим слонове, понекад ми се чак и гаде.

ТИНА: Срам те било!

НАЂА: Зашто? Ови код нас толико заударају, а и када их видим изблиза то ме одмах подсети како ми кожа изгледа када се не мажем зејтином.

БИСТРА: Сада је стварно доста!

НАЂА: Шта ти је? Не верујеш ми? А шта мислиш зашто ми је кожа оволико бела?

БИСТРА: Не знам. Користиш фактор - сто? (Нађа заврне ногавицу, Тина и Бистра су запањене.)

ТИНА: Погледај колико је она бела!

БИСТРА: То баш и није здраво, зар не?

НАЂА: А што не би било здраво? Све је то чиста природа. Када се намажеш зејтином, парче вате уваљаш у брашно, натапкаш га по целом телу, стојиш тако неколико минута да ти не би одело упило ту смешу, па још на кифлу да личиш.

БИСТРА: Како уопште можеш да се мажеш зејтином?

НАЂА: Али, ти, зајтин је јако здрав. Зашто би иначе људи јели сунцокрет, и зашто би га цртали где стигну и зашто би га правили за украс ако није здрав?

БИСТРА: Ја нисам ти, моје име је Бистра.

НАЂА: Моје име је Нађа - Усисивач Знања, и исисивач по потреби.

ТИНА: Моје…

НАЂА: (Прекине је) Идем ја сада. Чека ме још пуно обавеза. Ви ме слободно замолите још који пут да попричам са вама, волим ја да помажем људима у невољи. До виђења. (Тина и Бистра је запањено гледају и машу са оклевањем.)

ТИНА: Здраво!

БИСТРА: Остај ми здраво. (Почне хистерично да се смеје.) Шта се овде дешава? Ови људи су луди.

ТИНА: Ма, пусти.

БИСТРА: Хтела сам нешто да ти кажем.

ТИНА: Колико има сати?

БИСТРА: Не, нисам то хтела да ти кажем.

ТИНА: Знам да ниси, али те ја питам. Задржи ту мисао.

БИСТРА: Што? Да не журиш можда некуда?

ТИНА: Наравно да журим. Колико је?

БИСТРА: Девет.

ТИНА: Видимо се за два сата.

БИСТРА: Није ваљда да идеш кући?

ТИНА: Рећи ћу ти касније. Видимо се.

БИСТРА: А шта ако ја не будем могла да будем овде за два сата?

ТИНА: А зашто ти не би могла да будеш овде за два сата?

БИСТРА: Можда имам и ја неке обавезе. (Тина почне да се смеје.)

ТИНА: Ћаоска.

БИСТРА: Свињо!

Сцена 2

ПЕТАР: I just can't wait to be king!

ТИНА: He just can't wait to be King - Kong.

ПЕТАР: Јако паметно!

ТИНА: Шта ћеш ти овде?

ПЕТАР: Чекам тебе.

ТИНА: Петре, причај то неком другом медиокритету.

ПЕТАР: Напокон си признала. (Смеје се.)

ТИНА: Увек се испалим!

ПЕТАР: Ниси ти крива.

ТИНА: Слушај! Ако си дошао овде да би ме зезао, можеш одмах слободно и да одеш.

ПЕТАР: Нешто можда није у реду?

ТИНА: Сада стварно одлази! Ово је Бистрина и моја клупа.

ПЕТАР: Ја чекам Бистру, у том случају.

ТИНА: Зашто би ти чекао Бистру, немој мене да лажеш.

ПЕТАР: Ја сам заљубљен у Бистру.

БИСТРА: Мени је довољно бљувотина за један дан, хвала.

ПЕТАР: Твоја другарица хоће да ме отера као да сам неки шугавко.

БИСТРА: У праву је. Шта сад?

БИСТРА: Ајде не изводи.

ТИНА: Какви су ти то завоји на рукама? (Он не реагује.)

БИСТРА: Дај, само смо се мало шалили.

ПЕТАР: (Полако диже главу.) Стварно?

БИСТРА: Да. Стварно. Часна Бистрина реч. (Љубопитљиво.) Шта ти се то десило?

ПЕТАР: Мало сам секао вене. Није ништа страшно. (Тина и Бистра су шокиране.)

БИСТРА: Али зашто?

ПЕТАР: Како зашто? Морао сам да пробам.

БИСТРА: Мора да постоји и неки други разлог.

ПЕТАР: Ти си иста као и они доктори. Сви мисле да постоји неки издубљени проблем. Волели би да ми завире у главу. Они мисле да сам ја луд, а они су три пута луђи, него ја.

ТИНА: Искрено да ти кажем, тренутно ми изгледаш помало болесно.

ПЕТАР: Зашто? Добро сам ја. Знаш како је било док нисам ово урадио.

БИСТРА: Само немој да се узбуђујеш.

ПЕТАР: Мисли разних људи су ми се провлачиле кроз главу. Као да сам имао два тега обешена са стране главе. Доктор ми је давао неке таблете. То ме је само терало да спавам, и тако заспим па сањам како ме једу бубе и како ме пробадају стреле.

ТИНА: То сам и ја једном сањала.

ПЕТАР: Једном? И онда сам био приморан да примам инфузију пошто нисам могао да једем.

БИСТРА: Ја баш волим да примам инфузију.

ТИНА: Бистра, ајде ћути!

БИСТРА: Немој ти мени да наређујеш!

ТИНА: Шта се онда десило?

ПЕТАР: И то ми се у том тренутку чинило толико себично. (Погледа у њих и види да су збуњене.)

ПЕТАР: Чинило ми се да је ужасно себично да само примам у вене, и пожелео сам да вратим дугове. Два реза и реке су почеле да истичу из мене. Чинило ми се да могу да чујем њихов жубор. Чујем како се праве слапови преко прстију. Уместо рибица се праћакају леукоцити, еритроцити, тромбоцити. Радују се коначној слободи, заједно са мозгом. И нема више притиска у глави. Нема гласова који те опомињу. Све је мирно.

БИСТРА: Звучи лепо, али не знам баш…. (Тина је прекине у сред реченице.)

ТИНА: Не знаш баш да ли би ти то смела да урадиш! Није ни чудо када си кукавица. Петре, хоћемо ли ти и ја да пробамо једном заједно?

БИСТРА: Нисам то пошла да кажем, а то што ти тумачиш све како ти највише одговара…

ТИНА: Могла би да завршиш једном реченицу.

БИСТРА: Гледај своја посла и своје реченице, а мене пусти на миру.

ТИНА: (Подругљиво.) Јао, мала девојчица је почела да се вређа.

ПЕТАР: Да ли могу да вас замолим да се не свађате више? Смета ми бука, а и грозне сте док се свађате.

ТИНА: А зашто смо грозне?

ПЕТАР: Зато што немате појма да се свађате. Уосталом, ако не можете да саслушате човека до краја, немојте ништа ни да га питате.

БИСТРА: Човек? Где је човек? (Осврће се свуда око себе.)

ПЕТАР: Јако лепо. Јако лепо. Теби значи није стало што својим неповезаним блебетањем негативно утичеш на мој разум.

БИСТРА: Разум? Добро. У реду. Све ми је јасно. Опрости на искрености. Хоћемо ли полако да кренемо кући?

ТИНА: Тек смо дошле.

БИСТРА: Већ је почео да пада мрак.

ТИНА: Ко се боји мрака нека га поједе вештица. (Почне да се смеје.)

БИСТРА: Појешће тебе Чувар парка!

БИСТРА: Није лепо у друштву шапутати.

ПЕТАР: Јел’ те то мама научила? (Почне да се смеје.)

ТИНА: Што? Нама је баш било лепо док смо шапутали.

БИСТРА: Наравно. Када сте скотови!

ТИНА: Бистра, а тај Чувар парка који ће мене да поједе, је ли то онај исти о коме ти је Петар причао? (Петар и Тина почну да се смеју.)

БИСТРА: Свињо, није ваљда да си ме лагао?

ПЕТАР: Нисам, Бистра. Шта ти је? (И даље се смеје.)

БИСТРА: Баш ме брига за вас идиоте! Ви и тако ништа не верујете. Ви не бисте поверовали чак и да дође испред вас, онако нем и да вам прогута душу. Ви бисте и даље мислили да он не постоји. (Почиње да се дере, бесна је.) А знате зашто? Не знате? (Урла.) Зато што немате душу!

БИСТРА: (И даље се дере, на ивици је суза) Лудаци, лудаци, најобичнији лудаци!

ТИНА: Петре, хоћемо ли по пиво?

ПЕТАР: Хајде. Бистра, ‘оћеш ти овде да нас сачекаш?

БИСТРА: Да, Бистра ће овде да чека. Бистра ће овде да умре. Бистра је баш бистра. Нема везе, видећете ви ко је Чувар парка.

ТИНА: Шта је са тобом?

БИСТРА: (Полагано и тихо.) Са мном или без мене, зар није свеједно? Вама је увек свеједно.

ТИНА: Немој само да ми кажеш да си поново упала у фазу самосажаљевања. Немој, молим те. То ми се много гади.

БИСТРА: Теби се гади!? (Почне да се смеје) Знаш шта? Не могу више да поднесем твоје егоистично перформирање. Одлазите више, и ти и твој потрчко!

ПЕТАР: Потрчко! Нисам ја крив што сам се заљубио.

ТИНА: Петре, умукни! А ти, Бистра, уради исто то, уосталом рекла си да сам ја некада тако лепо егоистична.

БИСТРА:(Полако се диже и почиње да виче, љутито.) Сада је стварно доста! Одлазите из мог парка!

ТИНА: (Исто се дере.) Ово није твој парк.

ПЕТАР: Доста! Тина, полази са мном, а ти Бистра, лези ту и чекај нас!

БИСТРА: Дечко је још почео и да наређује.

ПЕТАР: Дечку је заиста мука од ваших небулозних расправа.

ТИНА: Идемо.

БИСТРА: Срећан вам пут. И не морате да се журите!

ТИНА: И нећемо да се журимо.

Сцена 3

ТИНА: Шта радиш? (Зове је.) Бистра, Бистра, шта радиш?

БИСТРА: (Поспано.) Сањам.

ТИНА: Добро, доћи ћу ја онда касније.

БИСТРА: Не мораш. (Полако се придиже.) Где су Петар и Нађа?

ТИНА: Петар се задржао са једним другом, а Нађа није ни била са нама.

БИСТРА: Није?

ТИНА: Можда си сањала.

БИСТРА: Јесам, али сам била убеђена да је и она ту негде.

ТИНА: Немој молим те да је она ту негде. Шта си сањала?

БИСТРА: (Збуњена.) Сањала сам неко раскринкавање.

ТИНА: Раскринкавање, чега?

БИСТРА: Не знам баш тачно да ти кажем. Имало је везе са оним чиме желимо да се бавимо.

ТИНА: А чиме ми то желимо да се бавимо?

БИСТРА: (Види се да се није потпуно пробудила, на пола је пута између сна и причања.) Није ни битно, али ми смо морали да пронађемо неке делове и да направимо слагалицу. Ти и ја смо се вртели у круг. Нисмо знали куда да кренемо. Онда је дошла Нађа и рекла да зна где се налази један део. Сишла сам у двориште, али нисам могла да га нађем. Затим је Нађа сишла, узела лопату, једном је зарила у земљу и бели брусхалтер је изашао напоље као да га је неко убо виљушком. Био је сав рупичаст, а на једном крају као да је био умочен у прелив од чоколаде. Киша је падала па смо брзо ушли унутра, као награду сам нашла чоколаду. Била је од слатке поморанџе, беле чоколаде и са црним преливом около.

ТИНА: И, које је марке чоколада?

БИСТРА: Не знам. Само знам да је била чудесна.

ТИНА: Знаш које су нам шансе да је сада пронађемо у продавници?!

БИСТРА: (Наставља да прича занесено) Почнем да једем чоколаду. Пошто није била цела, нисам хтела сувише да је поједем, да не бих разрушила те дивне облике који се међу собом не уклапају, а неко, кога ја не видим, ме лаже како је то управо задивљујуће како смо успели да урадимо то што смо хтели, и како је то мало ко успео.

ТИНА: Али, шта смо то ми успели?

БИСТРА: Не знам. Али, знам да ме тај неко лаже, али ме ни то не занима. Све што видим је тај наранџасти обруч од чоколаде који грицкам полако, као да је тај мали обруч читав свемир, па ми се са сваким залогајем открива 1500 нових тајни. После пола обруча пожелим да спакујем чоколаду и кренем, када приметим да чоколада не може да стане у целофан, као да су се облици намножили.

ТИНА: Значи - двапут чудесно.

БИСТРА: Јесте. И таман што сам поново кренула да поново узмем обруч, стиже Кристина да ме зове на изигравање слонова.

ТИНА: Откуд знаш?

БИСТРА: Зато што сам ја Бистра - бистра. Знаш ону стару народну изреку…

ТИНА: Да, знам ону стару народну изреку. Много се ти правиш паметна. Као да ти примењујеш те глупости.

БИСТРА: О, па то је само због тога што оне на мене нису применљиве.

ТИНА: (Прво почне грохотом да се смеје, а затим и да се дере, али у шали.) Зато што си ти нешто изнад просека, је ли? Природа и човек сједињени у једном. Дођите и видите светско чудо, морско чудо. Упућени и неупућени! (Пење се на клупу.) Овамо, овамо, само вечерас у вашем парку. (Бистра се прво пропиње као коњ, а затим стави руке испред себе, широко, нос истури напред, покушава да имитира слона.)

БИСТРА (Покушава да њишти као слон.): Тина, безобразна си.

ТИНА: Погледај се и биће ти јасно због чега сам таква.

БИСТРА (Почне да се смеје као мало дете.): Само покушавам да нас забављам.

ТИНА: Да. У праву си. (Крене ка слону - Бистри, прво је помази по глави, а онда легне испод ње. Бистра се креће пажљиво као да пази да не згази Тину. Са предњим ногама пређе лако, али онда задњим ногама почне да је гази, изгуби равнотежу, падне преко Тине, а она почне да вришти.)

ТИНА: Упомоћ! Упомоћ! (За то време Бистра се читавом тежином ваља по Тини. Људи почињу да се окупљају око њих, али у широком кругу. Мало дете крене ка њима, али га мајка шчепа за руку и врати.)

ТИНА: Слон ме је спљоштио. Упомоћ! (Спљоштено.) Умирем!

МАСА: Наркомани! Будале!

ТИНА и БИСТРА: Хвала, хвала, дођите нам и идући пут.

ТИНА и БИСТРА: Хвала, хвала. Јако сте љубазни. (Поново се клањају, и тада сви одлазе.)

ТИНА: Свака ти част! Ти баш знаш како да забавиш гомилу.

БИСТРА: Исто важи и за вас, колегинице. Били сте јако добри.

ТИНА: Слушај!

БИСТРА: (Ослушкује.) Шта? Ништа не чујем.

ТИНА: (Као у неком заносу.) Никада до сада нисам приметила колико је тихо у овом парку.

БИСТРА: Чекај! Слушај сада! (Ћуте поново пола минута.)

ТИНА: (Све изговара благо.) Чујем лишће како шушти. Чујем мрава како се храни. Чујем птицу како се плаши. Осећам да ме ветар воли. Осећам како ме једу микроорганизми. Осећам како ми нестаје део по део тала. Умирем.

БИСТРА: (Почне да се смеје.) И све си то осетила у ових пар сек?

ТИНА: Не. Осећам све то већ пар месеци.

БИСТРА: Извините, Госпођице Мистична, да ли бисте могли да ми појасните ваше речи?

ТИНА: Нисам то хтела да ти кажем. Али сада осећам да морам. И због тебе и због мене. Не зна нико сем мене и мојих.

БИСТРА: (Нестрпљиво.) Шта то?

ТИНА: Сачекај!

БИСТРА: Уосталом, од када причаш са твојима?

ТИНА: Од када сам то сазнала. Мало пре него што си ти отишла. Нисам хтела нико да зна, а поготово не ти.

БИСТРА: Али зашто?

ТИНА: Када сам ишла на неки преглед, доктору се учинило да нешто није у реду и пошаље ме на анализе, не знам ни ја чега све.

БИСТРА: И?

ТИНА: И, нашли су ми нешто. Они кажу да не знају шта је, али ја мислим да знају. Рекли су ми да нисам баш безбедна. Мислим да и моји знају шта ми је, али ни они неће да ми кажу. Само су ми рекли да је то “нешто” расуто по целом мом телу и да им је јако тешко да ме лече зато што сам у таквом стању. Рекли су да ће сачекати још мало, ако ми се то скупи, а ако се не скупи, да ће ризиковати и оперисаће ме.

БИСТРА: Мајмуни!

ТИНА: Нису они криви.

БИСТРА: Али како? Због чега? Немогуће да не знају. То ми, Тина, звучи као да се ради о чаши сока - ако буде, биће.

ТИНА: (Озбиљно.) Мораш да схватиш да ће бити све више ствари које нећемо схватати.

БИСТРА: Чуј се само! Ко је причао да неће да пристаје на компромисе? (Помало се љути.)

ТИНА: Ово је много јаче од мојих тинејџерских умишљотина.

БИСТРА: (Љуто) Ја не дам да буде јаче. (Влаже јој се очи, почиње да плаче.) Баш ме брига ко је јачи, ми ћемо заједно да се боримо.

ТИНА: (Такође плачно) Умукни! Нема начина, не буди макар сада патетична.

БИСТРА: Баш хоћу. (Плаче још јаче.)

ТИНА: Ућути! Молим те, ућути.

НАЂА: Шта плачете? Слинавуше једне? Као да сте направљене да бисте плакале? Ви немате право!

НАЂА: Здраво.

БИСТРА: Тина, дај ми марамицу.

ТИНА: (Извлачи марамицу из џепа.) Изволи.

БИСТРА: Ти би да ми увалиш твоје коришћене марамице? (Обе почињу тужно да се смеју.)

ПЕТАР: Имаш за мене једну?

ТИНА: Имам колико желиш.

БИСТРА: Ако ти ништа друго не крене у животу, моћи ћеш да препродајеш половне марамице.

НАЂА: Шта је са тим пивом?

ТИНА: Откуда ти знаш да имамо пиво?

НАЂА: Лепо сам вам рекла да ја све знам.

ПЕТАР: Ко је ово? Ја се извињавам.

НАЂА: А ово? (Упери прстом у Петра.)

БИСТРА: Није лепо упирати прстима у људе.

ПЕТАР: (Почне да се смеје) И то те је мама научила?

БИСТРА: Ња, ња.

ТИНА: И, откуд знаш да је пиво код нас?

НАЂА: Зашто сте тако ограничени? Видела сам вас у продавници када сте га куповали.

ТИНА: Ооо, тако дакле. Ти ниси видовита, него си обична парковска ухода.

НАЂА: То не. Стварно јесам видовита.

БИСТРА: (Почне запањено да се дере.) Људи, слон! Видите! Слон!

СЛОН: Шта је? Шта се запањујете? Као да никада нисте видели слона.

БИСТРА: Шта сте ми ви стрпали у ово пиво?

ПЕТАР: Да ли сви ви видите слона који стоји испред нас и прича?

ТИНА: Ја видим.

НАЂА: (Обраћа се слону.) Одакле си дошао?

СЛОН: (Погледа је пажљиво.) А ти?

ТИНА: Ма то је обично привиђење.

СЛОН: Слушај! Немој ти мене да вређаш! Ако људи могу да имитирају слонове, зашто слонови не би могли да имитирају људе?

БИСТРА: Одједном су сви постали видовити! Одакле знаш да смо ми изигравале слона?

СЛОН: Нисам рекао да сте ви изигравале, него човек, као врста. Дошао сам да вам кажем да је за решавање ваших проблема потребно мало више маште. То је све. Идем сада. (Намигне Нађи, окрене се и крене од њих и одједном нестане, као да је пропао у неку другу димензију.)

ТИНА: Нисам сигурна да сам разумела шта се овде догодило.

ПЕТАР: И како лабилан човек да не полуди потпуно, поред оваквих дешавања?

БИСТРА: Нађа, ако си стварно оно што тврдиш, мораћеш да ми помогнеш, нешто ми је пало на памет.

НАЂА: У вези чега?

БИСТРА: Рећи ћу ти касније, морам да размислим о томе.

НАЂА: Морам да знам о чему се ради, ако желиш да ти помогнем.

БИСТРА: У хумане је сврхе. Објаснићу ти касније.

ТИНА: (Подозриво.) Шта си смислила сада?

БИСТРА: И теби ћу рећи касније.

ПЕТАР: А мени?

БИСТРА: Размислићу.(Узме кесу и свакоме даје по конзерву пива, док отвара своју посече се и почне да кука.)

НАЂА: Дај ми тај прст! (Бистра пружи руку, а Нађа почне да јој сиса крв.)

БИСТРА: Не тако јако.

НАЂА: Шта ти радиш када ти је крв оволико затрована?

БИСТРА: Вампирушо!

НАЂА: Приметила сам да се јако лоше понашате према мени, а ја само хоћу да вам помогнем.

ТИНА: Па, помози нам.

НАЂА: Не могу да вам помогнем док ви то не желите.

ТИНА: Сада желимо.

НАЂА: Није довољно да се изговори.

ПЕТАР: (Испија своје пиво.) Друштванце, морам хитно да кренем кући. Навратићу касније да видим како сте.

БИСТРА: Зар те не занима шта нам се десило, и шта се теби десило заједно са нама?

ПЕТАР: И када би ме занимало, не би смело да ме занима зато што ми је доктор забранио да се узбуђујем и да се мешам са људима.

ТИНА: А шта си ти?

ПЕТАР: Тако ми је рекао. Шта ја ту могу?

ТИНА: Од када си ти почео да слушаш лекаре?

ПЕТАР: (Креће.) Видимо се.

БИСТРА: (Дере се за њим.) Тина је болесна, манијаче. И доктори не знају шта јој је. Само да знаш. И немој да се узбуђујеш на путу до куће, молим те!

ТИНА: Пусти га. Шта ти је? Као да сам ја једина болесна.

БИСТРА: За мене јеси.

ТИНА: Ако је тако, онда избриши то из главе.

БИСТРА: Зашто?

ТИНА: Од када сам се разболела, у неким тренуцима ми се гади колико смо себични и колико не видимо лоше ствари док се нама не десе. А то приметим тек када признам да сам болесна. Тек када се сетим.

БИСТРА: Имам идеју, али не знам да ли ћеш се сложити.

НАЂА: Ваљда се и ја ту нешто питам?

БИСТРА: Да, да, наравно. Ти нам исто требаш, мислим, ако желиш да нам помогнеш.

НАЂА: Да ли је то било питање?

БИСТРА: Паа, претпостављам.

НАЂА: Имамо договор.

ТИНА: Нема потребе да шапућеш, и тако нема никога око нас.

БИСТРА: (Осврне се.) Ух, види стварно.

БИСТРА: Када осетиш да је тренутак, ти позови хитну помоћ, и ми испадамо. Да ли мислиш да је то могуће?

НАЂА: О, да, ја то стално радим.

БИСТРА: Не могу да верујем да нам никада раније није тако нешто пало на памет. А ти Тина мораш све остало да спремиш.

ТИНА: Ајде да се нађемо за два сата.

НАЂА: Прошетаћу се мало, па ћу доћи, само морам да вам кажем да ћете се мало другачије осећати када се вратите. И још нешто. Немојте се бринути ако осетите да се понашате другачије него уобичајено. То је за преласке нормално, пошто ипак мењате средину.

ТИНА: Надам се да неће бити ништа страшно.

НАЂА: То се никада не зна. Само без бриге.

БИСТРА: Супер. Нема везе. Видећемо се. Идем и ја да се спремим.

Сцена 4

ЏОНА: Драги моји следбеници, овде ћемо застати, одморити се и упознати. Прво станите у врсту, молим вас најлепше и најблаже. Мирно!

ЏОНА: Представите се и немојте да вам понављам више пута, мрзим то!

РЕВИ: Ја сам Реви, из округа број 5.

НИЛИ: Нили, округ број 5, станица број 3.

ТРЕВИРА: Тревира, округ број 5, станица број 2.

ЏОНА: Тревира, Тревира да ли је могуће да сам те ја већ негде срела, видела, чула, осетила.

ТРЕВИРА: Не знам, leader-ко, и ти си мени позната, имам осећај да те познајем, али не знам баш одакле.

ЏОНА: (Замишљено.) Врло, врло чудно. Обично такве ствари не заборављам. Јако, јако чудно. (За себе.) Да, осећам. (Потпуно другачијим тоном.) Ходамо кроз овај коров већ читава три сата. Седите на грумен земље, отворите торбе, извадите сендвиче и клопајте.

РЕВИ: Leader-ко, али ја нисам гладан.

НИЛИ: Јели смо бисквите умочене у лимфу мало пре.

ЏОНА: (Мало вишим гласом.) Као да је важно што сте ви јели бисквите. Ја сам гладна , а наређење је наређење.(Изнервирано.) Мрзим када морам сваку ситницу да вам објашњавам.

ТРЕВИРА: Морам да те подсетим да не смеш да нас угњетаваш. Кренули смо пре месец дана , а ти изгледа већ мислиш да можеш да нас угњетаваш.

ЏОНА: Да, да, леп говор, хвала ти што си ми скренула пажњу.

ТРЕВИРА: Једино што је добро до сада у овој авантури је песма и то зато што је ниси ти смислила.

ЏОНА: Најлакше је жалити се, али ја вас нисам ни на шта терала. Сами сте се ставили под моје шапе, зар не?

ТРЕВИРА: То те не оправдава, зар не?

НИЛИ: Мени су рекли да морам.

РЕВИ: И мени исто.

ТРЕВИРА: Ето, видиш да смо ипак натерани.

ЏОНА: Ња, ња, ња, увек постоји други избор. Запамти! Само, сада је касно. Можеш и да заборавиш.

ТРЕВИРА: Само ми ти паметуј, паметнице!

ЏОНА: Одакле те знам. Одакле је знам? Излудећу! (Седа на земљу, тренутак тишине.) Седите! (Сви седају полако.)

НИЛИ: Можда са зимовања.

ЏОНА: Шта са зимовања?

НИЛИ: Па можда је знаш са зимовања.

РЕВИ: (Који гледа око себе изненада, као да је о томе дуго размишљао каже.) Зар вам се не чини као да увек пролазимо кроз исте пејсаже? Ми мора да се крећемо истим стазама у круг.

ЏОНА: То је немогуће. Уосталом одакле ти идеја да си ти меродаван да закључујеш такве ствари?

НИЛИ: Свако ко има орган за размишљање, има право нешто да закључује.

ЏОНА: А откуд ти идеја да ти имаш орган за размишљање? (Још јаче се смеје, а Нили јој се кревељи.)

РЕВИ: Могли смо макар нека превозна средства да набавимо.

ТРЕВИРА: Онај небулозни закон о Новинама нам забрањује да користимо возила људске енергије.

ЏОНА: Нећемо ваљда да користимо те модерне трице. Органи за кретање су највеће благо.

ТРЕВИРА: Наравно, када немамо никакво друго благо. (Подсмешљиво је гледа, а Нили и Реви као да помало негодују.)

НИЛИ: Тревира, да ли постоје ствари које тебе задовољавају?

ТРЕВИРА: Понекад…

ЏОНА: Добро, мислим да је крајње време да се зауставимо и преноћимо.

НИЛИ: И ја мислим.

ЏОНА: Немој да мислиш. Молим те. Само разапни те постеље.

ТРЕВИРА: Угњетавачу!

РЕВИ: Али, Тревира, зар се теби не спава?

ТРЕВИРА: Чак и да ми се спава не бих ти то рекла. Не може мени нико на тај начин да се обраћа.

НИЛИ: Али није се теби обраћала него мени.

ТРЕВИРА: А тебе то не погађа, је ли?

НИЛИ: А шта?

ТРЕВИРА: Безнадешци!

ЏОНА: Е, сада је доста! Не можеш ти да вређаш моје драге следбенике!

НИЛИ: Тако је!

РЕВИ: Тако је!

ТРЕВИРА: Ужаснији сте него што сам мислила.

(Полако сви скидају ранце са леђа и лежу да спавају, међусобно говоре): Лако спавање, лако сањање.

Сцена 5

ЏОНА: Буђење, буђење. Дижите своја заносна тела! Буђење! Ленштине.

ТРЕВИРА: Добро јутро, добар дан и теби.

ЏОНА: Добро јутро, добар дан, нема више одмора. Нема више стајања. Идемо напред, напред, напред.

РЕВИ: Само да не идемо у круг.

ЏОНА: Храна!

ТРЕВИРА: Сањала сам да јашем мрава.

НИЛИ: Ма дај.

ТРЕВИРА: Не, озбиљна сам. Сањала сам да сам набила бисквит на штап, ставила га мраву испред органа за мирис и тада је ходао куда сам померала штап.

РЕВИ: Колико глуп мрав! Зар није схватио да га само искоришћаваш?

ТРЕВИРА: Није, али не зато што је био много глуп, него зато што у сну мрави нису имали развијену свест као што имају у стварности. Могао си и да их убијаш ако би ти пало на памет или ако ти засметају.

РЕВИ: Фуј!

ТРЕВИРА: На крају су свуда око мене били мртви мрави, док сам ја јашио на овом, још увек живом, ко зна где бих стигао да није дошао Џонин глас.

ЏОНА: Ти само измишљаш неке приче и одвлачиш нас од главног задатка. Ти добро знаш да имаш дужности и у телу, тако да немој претерано да се удаљаваш.

РЕВИ: Тревира, то је окрутно.

ТРЕВИРА: Нисам их ја поубијала. Знам да је окрутно. Ја сам их све видела.

НИЛИ: Добро је да су закони организма тако уређени да нико не завршава. Не знам шта бих радио када бих морао да се плашим.

ЏОНА: Да, а ја не знам шта бих радила када бих морала читаву вечност да проведем са вама. Стварно ми није јасно како можете да разговарате о таквим глупостима. Ви као да сте створени мени да упропашћујете дане.

ТРЕВИРА: Не, ти би волела да постоји неко ко је створен да ти упропашћује дане, али нико није толико бескористан. Када би постојао неко такав, то би значило да ти вредиш, али не постоји, схваташ?

ЏОНА: Ти немаш појма. Ја сам макар leader-ка, а ти си само сапутник, ако сам ја ништа онда си ти дупло ништа, тродупло ништа, четвородупло ништа!

НИЛИ: Умукните!

РЕВИ: Сви смо нешто! И то је било наређење.

ЏОНА: Ја сам овде командант и само ја могу да наређујем.

РЕВИ: Онда би ти било боље да наредиш да смо сви нешто.

ЏОНА: Сви смо нешто! То је било наређење.

РЕВИ: То је било добро. А сада, Џона, пошто си имала примедбу да ми увек причамо о тако глупим стварима, ти предложи о чему би ти разговарала - паметно - са нама!

ЏОНА: Не знам. Али ви стварно увек причате о тако глупим стварима.

НИЛИ: А шта су за тебе паметне ствари?

ТРЕВИРА: Рећи ћу вам ја. Главне теме разговора: кишобрани и прождирање сендвича на свака два сата, без секунде кашњења. Да ли сам погодила?

ЏОНА: Није баш све у томе. Можемо да причамо, на пример…(Смеши се несташно.) Можемо да причамо на пример о мени. (Брзо изговори.) Зар вам не личим помало на…

ТРЕВИРА: (Прекине је оштро) Не личиш!

НИЛИ: Ако мислиш да је то паметно, онда ми под хитно треба да те скинемо са места leader-а.

ЏОНА: Још једанпут изговори такву клевету и више неће бити ни клевете ни тебе.

ТРЕВИРА: Ко се то нама разбеснео?

ЏОНА: То исто важи и за тебе! Распусници. Leader вам да мало слободе а ви одмах пожелите да га смењујете и убијате. Све вас треба сабити у једно зрнце. (Исплази им се и почне да вади сендвич из торбе.)

Тревира: Сетила сам се једне приче коју су ми причали раније.

ЏОНА: (Строго.) Добро знаш да су приче из прошлости забрањене.

ТРЕВИРА: Прича која подсећа на нашу leader-ку.

ЏОНА: Али, пошто сам добро расположена, пустићу те да је испричаш. Али само полако и гласно.

ТРЕВИРА: Дивна си, Џона. Знала сам да си бунтовница у души. (Смеје се за себе.)

НИЛИ: Почни већ једном.

ТРЕВИРА: Једнога дана, једна читава група одлучила је да се пресели на друго место, због хране, пића и размножавања. Све су припремили, али им је био потребан leader пресељења. У то време у групу је стигла новопридошлица која је стално ћутала. Староседеоци су закључили да је новопридошли - геније и изабрали су га за leader-а. Наравно не може се рећи за све leader-е да су изабрани због своје ћутљивости.

ЏОНА: Да ли ти то скрећеш пажњу на себе? Рекла си да ова прича има сличности са мном.

ТРЕВИРА: Стрпљења молим.

НИЛИ: Настави већ једном.

ТРЕВИРА: Дакле, кренули су на пут. Новопридошли их је водио и водио, некадашњи староседеоци су умирали и умирали, све док их није остало троје.

РЕВИ: Ти стално причаш о неком крају.

ТРЕВИРА: Не прекидајте ме више ако желите да вам завршим причу.

РЕВИ: Извини.

ТРЕВИРА: И то троје је упитало leader-а због чега стално иду истим путевима и рекли су му да више ниједан пут нема смисла зато што нема староседелаца који би ишли путевима.

ТРЕВИРА: И тада им је leader признао да је он слеп и да не зна куда их води, и то су биле његове прве и последње речи које је изговорио.

РЕВИ: То је гадно!

ТРЕВИРА: Да, да, признајем, али сам морала то да вам испричам.

ТРЕВИРА: Не бих да намећем своје мисли, али мислим да је неко рекао како се стално вртимо у круг!

ЏОНА: Ха! Нећеш да намећеш своје мишљење! Ко је то рекао да се стално вртимо у круг? Да чујем!

НИЛИ: Ја сам рекао. Зашто?

ТРЕВИРА: Али како ти није јасно? Ако се вртимо у круг, сасвим је могуће да је leader-ка слепа. Је не желим да завршим.

РЕВИ: Не могу да верујем!

НИЛИ: Преваранткињо једна! Хулиганко! Злочинцу прљави! (Плачно.) Шта сада да радимо?

РЕВИ: Шта смо ти ми скривили, па нас водиш ка крају? Ми, који смо те увек поштовали.

ТРЕВИРА: Твоје жеље су за нас биле заповести. (Сво троје почну да ридају, и поседају на под, а Тревира се окрене ка Џони, смеје јој се и намигне јој - кварно. Џона је бесна, али као да се мало сабере и почне да прича гласом невинашцета.)

ЏОНА: Али ја нисам слепа. Хеј, па то сам ја, Џона, ваша leader-ка, ваша једина срећа. Хајде, хајде проћи ће вас такво стање, не дозволите да вас обузимају силе зла. То је само глупа прича.

ТРЕВИРА: (Брише очи и прича поверљиво.) Ипак, мораћеш да нам докажеш да си неслепа, зар не момци? (Реви и Нили климају главама.)

НИЛИ: Тревира, а како се доказује неслепило?

РЕВИ: Ако си слеп, очи ти не реагују на убоде и бол, а ако си неслеп, тада урлаш када ти их неко додирује или боцка.

НИЛИ: Нисам тебе питао.

РЕВИ: Баш ме брига!

ТРЕВИРА: (Са усхићењем.) Имам идеју! Можемо да замолимо ону пантљичару што је прошла овуда малопре да га мало убоде или грицне, па ако буде вриштао - невин је, а ако не буде вриштао онда не знам шта ћемо да радимо. Ајде да је позовемо. (Почиње да звижди.)

РЕВИ: Еј, Тревира, стани! (Мрда је за раме.) Стани, када ти кажем. (Она не реагује, Реви се продере.) Стани!

ТРЕВИРА: Ха! Зашто ме цимаш? Зар се нисмо договорили да јој тестирамо очи?

РЕВИ: Па, јесмо, али…

НИЛИ: Слушај! Пантљичаре су нешто много похлепне ових дана. Може да јој прождере читаво око, а ми ни да не стигнемо да кажемо: Стани, будало, не једи јој цело око!

ТРЕВИРА: Изгледа да си у праву. Шта сада да радимо?

ЏОНА: Верујте ми на реч. Видим да си ти Тревира из округа број пет, станица два.

ТРЕВИРА: Стварно је добро да то видиш.

НИЛИ: (Наивно.) Можемо да га боцнемо нашим прстићима.

РЕВИ: (Са одушевљењем.) Да, добра идеја.

ТРЕВИРА: Хајде, Џона, извади их!

ЏОНА: Али, ја стварно не могу.

ТРЕВИРА: Плашиш се да не откријемо истину, је ли? (Злобно.) Признај!

ЏОНА: Не, не, не, стварно није због тога. Али надлежник ми је рекао да не смем да их вадим више од једанпут дневно. Искрено. Можда можемо то да обавимо сутра ујутру. Ево, свечано обећавам да ћемо обавити то сутра ујутру.

ТРЕВИРА: (Смеје се.) Сада! Одмах!

НИЛИ: Џона, покажи мало leader-ског духа.

ЏОНА: У реду. Ако сте већ толико запели. (Вади "очи" и окреће леђа публици, то су две шљиве, молећиво, али са подсмехом.) Само пажљиво, овај пар ми је омиљен. Немојте јако да стискате.

НИЛИ: Стискаћемо онолико колико мислимо да треба да стискамо!

РЕВИ: (Прилази Џони, узима од њега "очи", пажљиво их држи на длану, гледа их, боцне мало прстом.) Боц!

ЏОНА: Јојјј, мама! (Јеца.)

РЕВИ: Изгледа да је стварно неслепа!

НИЛИ: Немој ти да наседаш на тако јефтине трикове. Дај их мени да их тестирам. (Узима очи, баца их на под, почне да скаче по њима, Џона искрено вришти.)

ЏОНА: Престани, престани, престани! Скоте!

НИЛИ: О, изгледа да стварно јесте. (Пружа Тревири очи.) Ево ти. Пробај их.

ТРЕВИРА: (Одмахује главом са гађењем.) Јасно ми је. Нема потребе. Хвала. Ипак је било боље да дамо пантљичари да је тестира!

РЕВИ: Нема везе, сада је касно.

ТРЕВИРА: Да. Џона је си ли добро?

ЏОНА: Као да те је брига! (Узима очи назад, поново се окреће публици, обраћа се Ревију и Нилију.) Хвала што сте поштовали моју молбу.

НИЛИ: Нема на чему.

РЕВИ: Коју молбу?

ЏОНА: Заборави!

ТРЕВИРА: Извини на сумњи. Шта се сада љутиш око ситница? Ево помирење (Пружа руку.) и нећемо више да се свађамо.

ЏОНА: Да се не свађамо? Добро.

НИЛИ: Не разумем. Мислите, нећемо да се свађамо сем ако није неопходно?

ЏОНА: Па, да, наравно.

РЕВИ: Онда је у реду.

ЏОНА: Време је за спавање! Сутра нас очекује дуг пут до циља. Лако спавање, лако сањање.

РЕВИ: Лако спавање, лако сањање.

НИЛИ: Лако спавање. Лако сањање.

ТРЕВИРА: Да, то.

(Сви лежу на земљу.)

Сцена 6

ЏОНА: Шта се дешава?

РЕВИ: Ти си вођа, ти би требала да знаш шта се дешава.

КРАЉИЦА: Стој! (Група стане.) Где се сада налазимо?

ЏОНА: Налазите се у нашем реону. Молила бих вас да нам објасните одакле сте се створили и шта тражите овде.

КРАЉИЦА: Ја сам Краљица и ја постављам питања.

ЏОНА: А, по чему си то ти Краљица? Да није можда зато што имаш круну?

КРАЉИЦА: Јесте. А сада се сви поклоните!

ЏОНА: Одбијамо послушност док нам не објасните шта тражите овде.

КРАЉИЦА: Колико са ове висине могу да видим, исте смо врсте. Сем ако нисте неки побуњеници, требали сте да извршавате наређења и да идете ка великом скупу.

ЏОНА: Значи и ви сте кренули тамо? Баш ми је драго, пошто смо се ми мало изгубили.

РЕВИ: Знао сам да смо се изгубили, варалице једна.

КРАЉИЦА: Не бих рекла да сте се изгубили, зато што је ово место састајања.

ЏОНА: Ето, видите да сам читаво време била у праву, и да сам неслепа и да сам најбоља.

КРАЉИЦА: Немој бити толико сигурна око тога која је најбоља.

ТРЕВИРА: Мислила сам да нема више заљубљеног у себе него што је наша leader-ка, али изгледа да сам се прешла.

КРАЉИЦА: (Строго, обраћа се Џони.) Још овај пут ћу толерисати непослушност ваших поданика, али ми се чини као да не схватате какве вас последице могу снаћи.

ЏОНА: Ја не одговарам за дела својих поданика.

КРАЉИЦА: У том случају, није ни чудо што изражавају такво непоштовање.

ЏОНА: То се вама само чини. (Обраћа се Ревију и Нилију.) Скините ранчеве са леђа, извадите бисквите и почните да грицкате.

КРАЉИЦА: Забрањено је грицкање док се сви не скупимо.

ЏОНА: Нећете ваљда бити тако ситничави.

КРАЉИЦА: О, да, хоћу.

ЏОНА: У реду. Момци, извадите сендвиче и почните да их грицкате. А ти Тревира остани да стојиш, треба нешто да ми помогнеш.

РЕВИ: Тревира, је’ си добро?

ТРЕВИРА: Зашто не бих била добро?

РЕВИ: Не, само…

КРАЉИЦА: Раздор је такође забрањен.

КРАЉИЦА:(Дере се.) Стој! Сви станите на једно место!

КРАЉИЦА: Станите, када вам кажем! Заповеда вам ваша Краљица!

ЏОНА: Еј, ја мислим да су ово све скупине, требало би да кренемо.

ТРЕВИРА: Треба да сачекамо на Нађин знак, иначе би могли да примете да нешто није у реду.

ЏОНА: Да, у праву си.

ЏОНА: (Шапне Тревири.) Бришемо.

Сцена 7

БИСТРА: (Усхићено.) Стигла си!

ТИНА: Где си ти, потчињена моја? (Смеши се.)

БИСТРА: Да ли је сада све у реду?

ТИНА: Скоро све. Мислили су да Нађа није нормална, замало да је подвргну испитивањима, али овог пута, ја сам спасила њу. Отпутовала је.

БИСТРА: (Нежно.) Драга девојка. Зашто је ниси задржала?

ТИНА: Рекла ми је да јој је иначе било време да крене.

БИСТРА: А, ти?

ТИНА: А, ја? (Одговара јој жустро.) Баш и ниси морала да их наводиш да ми уништавају очи. Знаш ли ти колико то боли? (Смеје се.) Који глупаци!

БИСТРА: Не знам шта ми је било. Осећала сам да треба да будемо што убедљивији, а са друге стране нисам имала контролу над собом. Нађа је била у праву. Она средина је утицала на мене. А што је најгоре, знала сам да сам лоша, али ми је на неки начин пријало, баш зато што нисам имала контролу.

ТИНА: Да знаш да си била уверљива. Али признајем, потпуно те разумем.

БИСТРА: Иначе?

ТИНА: (Полагано.) Иначе могу да осетим како се мењам. После операције сам се хиљаду пута упитала зашто сам се толико плашила те болести.

БИСТРА: Како да се не плашиш болести?

ТИНА: Али хиљаду пута пре тога сам пожелела смрт. И још сам хтела да се самоубијем са Петром. Да ли је то у реду?

БИСТРА: А шта ако би умрла? Шта бих ја радила?

ТИНА: Једном ћемо морати да научимо да живимо одвојене.

БИСТРА: Једном, то је у реду, али не сада.

ТИНА: Да, не сада. (Свечано.) И коначно сам схватила да сам само човек.

БИСТРА: Мислим да знам на шта мислиш. Ако би тако посматрала око себе, (Мало промисли.) онда ја до сада нисам упознала ни једног човека. Ти се не рачунаш.

ТИНА: Е, баш ти хвала. (Ућути за тренутак, а онда поверљивим тоном.) Плашила сам се, Бистра. Немаш појма колико сам се плашила. И сада се плашим од онога што ће се десити, баш зато што сада знам да могу да осетим страх. Али, осим тога све је у реду са мном. Осећам као да се унутар стомака нешто распукло и почело да се шири. Нека топлота.

БИСТРА: Немогуће, све смо их уништили.

ТИНА: О, не мислим на болест. То је осећање.

БИСТРА: Осећање? Ти осећаш? (Почне да се смеје и почне да пева.) Алелуја, алелуја.

ТИНА: Добро је Бистра, сви знамо да познајеш музику, али немој више да певаш, молим те.

БИСТРА: Шалим се. само ми је много лакше што се све добро завршило. Ја се осећам сетно. То сам тек сада схватила. Као да се један део мене откинуо и отпливао на другу страну, и остао као сећање.

ТИНА: Али, све у свему ја се осећам пријатно, само му не знам назив и не могу да га опишем, али ваљда су најлепше оне ствари које се не могу објаснити.

БИСТРА: Рећи ћу ти нешто, само немој да ми причаш како сам патетична.

ТИНА: Ајде, добро.

БИСТРА: Обећај!

ТИНА: Шта је? Зар ми не верујеш?

БИСТРА: Моја највећа жеља је да живим у пустињи, у шатору, као пустињак. Да око мене нема никога, само шарени јастуци, да имам воде и папира.

ТИНА: Зашто баш у пустињи?

БИСТРА: Стани, нисам завршила. И највише на свету мрзим пацове и голубове.

ТИНА: Сви воле голубове.

БИСТРА: Ја их мрзим.

ТИНА: Зашто мрзиш голубове?

БИСТРА: (Жустро.) Зато што су то исто пацови, само летећи.

ТИНА: Знаш шта ја највише мрзим?

БИСТРА: Колики је списак?

ТИНА: Пораз. Сетила сам се да нећу више да причам о томе шта волим, а шта не и да нећу да причам о својим осећањима и да их разлажем.

БИСТРА: Зашто нећеш више да причаш? Јел’ то нешто због мене?

ТИНА: Ма не, али ми овде можемо да седимо још сто година и да причамо. И шта још радимо?

БИСТРА: А шта би ти радила, молим те реци ми?

ТИНА: Не знам, још увек. А сада, ја теби причам о чему размишљам, ти мени причаш о чему размишљаш и уопште се не усуђујем да кажем да је то што причамо - нешто.

БИСТРА: А шта би ти волела? Да постанеш принцеза, да се испред твога двора воде битке мачевима, да ти аждаје куцају на врата и онда да их бијеш тигањима. (Почне да се смеје.)

ТИНА: Ма дај.

БИСТРА: Раније су се дешавале ствари људима. Тина, раније су људи као нешто радили, али то је зато што их је било мање. Нас има исувише да би имали дешавања у животу.

ТИНА: Ајде ми само још реци да је једино решење да масакрирамо пола света да би уживали, па ћу ти стварно лупити шамарчину.

БИСТРА: Масакрирање не долази у обзир, прошла ме је та тинејџерска жеља за убијањем.

ТИНА: Уосталом, шта мене брига како је некада било и како је сада.

БИСТРА: Не може да те не буде брига.

ТИНА: Не разумеш. Не желим да налазим оправдања за свој сјебани живот. Ја живим сада. Разумеш. Ја сам сада жива и хоћу да живим сада. Како могу да знам да ли ћу бити поново у овом облику, да ли ћу бити уопште у неком облику.

БИСТРА: Откуд знаш да си баш сада жива?

ТИНА: Ако идем тим путем размишљања, онда и не знам, али морам макар у то да поверујем. Ако не верујем да сам жива сада, шта онда да радим? Да не постојим?

БИСТРА: Шалила сам се. Ипак мораш у нешто да верујеш. Ваљда си схватила до сада у кога ја верујем.

ТИНА: Да, само ми није јасно због чега. Објаснићеш ми то једном.

БИСТРА: Важи, али не сада.

ТИНА: Приметила сам да прелазим мост у различита доба и да тек када пређем, приметим колико се све променило.

БИСТРА: Мислиш да би требало да се макнемо одавде.

ТИНА: Опет ми читаш мисли! Браво, Бистра. Дефинитивно мислим да треба да се макнемо одавде, да се не би уцрвљале и да би коначно почеле нешто да радимо.

БИСТРА: Слажем се, ево руке.

ТИНА: Ево руке.

БИСТРА: Било би добро да падне киша, осећам се јако прљаво.

ТИНА: Окупаћемо се успут.

БИСТРА: Није то исто, много волим ритуале.

ТИНА: (Запуши уши.) Не, нећу више да слушам шта воле ни Бистра ни Тина.

БИСТРА: (Нагло.) Еј, где је Петар?

ТИНА: Нисам ти рекла? У другом је делу парка, није хтео да ми се јави када сам прошла, још увек носи завоје, само не мислим да их носи зато што мора него зато што хоће. Кревељи се са неким клинцима. Са ким сам ја хтела да се жртвујем! Стварно ме је срамота.

БИСТРА: Стварно? Који је то дебил!

ТИНА: Да, али ваљда је доста било приче о несрећним утицајима. Где смо оно стали? (Поново запуши уши.) Нећу да слушам шта волиш, само хоћу да слушам шта радиш.

БИСТРА: (Склања јој руке са ушију, мало вишим гласом.) Пишем.

ТИНА: (Обрадована почне да тапше) Браво, браво.

БИСТРА: А ти?

ТИНА: Ћутим.

БИСТРА: Јел’ ти је то занимање?

ТИНА: (Почне да се смеје.) Ћутим, значи не радим још увек ништа. (Мало промисли, онда усхићено.) Добра идеја, за почетак бавићу се ћутањем.

БИСТРА: Браво, браво.

ТИНА: И?

БИСТРА: (Као да најављује.) А сада – обред напуштања.

ТИНА: Хм, хм. (Вади оловку и почиње да прича у оловку као да је микрофон.) Testing, testing: један, један. У реду је. (Попну се обе на клупу и наклоне се иако нема никога око њих.)

ТИНА: Када отворим уста изневерим себе. Због тога, желим да се поздравим од свих вас и од свих себе. Желим да вам кажем збогом, зато што овог пута одлазим заувек. (Обраћа се дрвећу.) До сада су то били кратки одмори и за вас и за мене. Моје личности се коначно повлаче. У парку остајете сам ви. (Поклони се.)

БИСТРА: (Вади своју свеску, почиње да чита у оловку.) Одавно сам пожелела да ти напишем писмо. Али идем у школу, празно време, парк, празно време. Покушавам да се снађем. Тренутно се осећам чудно. Не знам да ли ме то мој љубљени полуцилиндар чини тако званичном. Постајем интровертна и нисам сигурна да ми се то допада. Знам да би ми требао ти. Осећам да би ми требао ти и твоје лудорије. Истина је да ми је лакше када маштам о теби и када пишем. Али, изгледа да ми моја природа не допушта да радим на лакшим задацима. (Поклони се, и обе почну да тапшу, заједно се још једном поклоне.)

БИСТРА: Има само једна ствар.

ТИНА: Која?

БИСТРА: Хајде да понесемо нешто са нама.

ТИНА: Мислиш као сувенир?

БИСТРА: Не, него као предмет.

ТИНА: Па шта?

БИСТРА: (Свечано.) Ајде да понесемо клупу са нама.

ТИНА: Мислиш?

БИСТРА: Да.

ТИНА: Важи. Ја ћу напред, ти позади.

БИСТРА: Ево руке. (Рукују се, силазе са клупе, дижу је.)

ТИНА: Идемо? (Крену.)

БИСТРА: (Одједном.) Стани, стани, стани! Нешто смо ипак заборавиле.

ТИНА: Шта смо сада заборавиле? Дај, спусти клупу док не кренемо поново.

БИСТРА: Ура за Бистру и Тину. Ура, ура, ура.

ТИНА: Бистра, то ме подсећа на покличе у послератним филмовима.

БИСТРА: Признај да имамо сличну ситуацију.

ТИНА: Мислиш, имале. Преживеле и ојачане крећу у даље акције. Бистра, прави си калупаш.

БИСТРА: Хајде, молим те.

ТИНА: Добро, хајде, ако ће те то учинити срећном.

БИСТРА: Три, четири - сад.

ТИНА и БИСТРА: Ура, ура, ура!

ТИНА: (Раздрагано.) Можемо ли сада да кренемо?

БИСТРА: Мислим да можемо.

БИСТРА: Видиш како ти весели поклици лепо утичу на расположење. (Тинин смех.)

ТИНА: Не каже се поклици, него покличи.

БИСТРА: Баш ме брига како се каже.

ТИНА: Е, писцу један.

Крај

О аутору

Јелена Вуксановић, рођена 1981. у Београду, тренутно редовна студенткиња Центра за женске студије. Похађала радионицу коју је водио Владимир Арсенијевић, где је написала и књигу, која већ две године чека штампање. У новембру месецу 2000. премијерно је приказан видео рад "У Теби" у чијем је прављењу учествовала (текстови, слике, монтажа и глас).

У оквиру пројекта Play Against Violence (Игром против насиља) у Центру за културу Стари град, радила са групом "Неки нови свет" коју су водили Гордана Дедић и Слободан Бештић и са којом је имала пар искуства на сцени. Једно од њих је било на 6. ИНФАНТ-у у Новом Саду.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]