Јелена Вуксановић

Тајне

Драма

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

Ликови:

• Мајка
• Девојка
• Фигура 1
• Фигура 2
• Фигура 3

Нова сцена 0

ДЕВОЈКА: (Прилично детињаста, креће се повијених леђа. Њен ход потсећа на мешавину кретања вука, мајмуна, а глава јој се креће исто као и код кукавице.) Мама! Дођи!

МАЈКА: (Из колибе.) Зашто?

ДЕВОЈКА: Хајде, само дођи. Имам нешто да ти покажем.

МАЈКА: (Појављује се на вратима колибе, стрпљиво, хода слично као девојчица, само што је њен ход још више изражен, кичма повијенија.) Шта сада имаш да ми покажеш? Шта си сада смислила? Исправи се!

ДЕВОЈКА: Доста са питањима! Зажмури!

МАЈКА: Знаш да не волим изненађења.

ДЕВОЈКА: Молим те.

МАЈКА: (Затвори очи, Девојка је поведе за руку ка једној гомилици лишћа са десне стране колибе.) Реци када да их отворим!

ДЕВОЈКА: (Узбуђено.) Ево, само још мало. Отвори очи!

МАЈКА: (Отвара очи.) И?

ДЕВОЈКА: (Помало љуто.) Зар не видиш?

МАЈКА: Реци ми шта, па ћу видети.

ДЕВОЈКА: Ево је испред тебе. Надам се да видиш ту гомилу испред тебе.

МАЈКА: Наравно да је видим. Значи, то је изненађење.

ДЕВОЈКА: Да. (Пауза.) Зар није то дивна идеја? (Погледа у мајчино збуњено лице.)

ДЕВОЈКА: Нисам ти рекла? Навикла сам да све знаш унапред.

МАЈКА: Што си старија све мање схватам, навикни се да ми унапред објашњаваш.

ДЕВОЈКА: Скупила сам гомилу лишћа.

МАЈКА: Надам се да га ниси насилно скупљала.

ДЕВОЈКА: Нисам. Скупљала сам само оне непотребне. Насложила сам га на гомилу. Да чујеш само како лепо шушка. (Спушта се на под и почне да муља лишће кроз прсте.)

МАЈКА: (Занесено.) Да. (Пауза.) Стварно је лепо.

ДЕВОЈКА: Одлучила сам да га сваки дан посматрам. Како се распада. Да сваки дан бележим и најмању ситницу која се мења. (Поносно.) Решила сам да се бавим најмањим могућим променама и процесима како бих стигла до оних најкрупнијих.

МАЈКА: (Рашири руке као да је зове у загрљај.) Дођи овамо! (Загрли је, пољуби је у главу.) Само тако настави.

ДЕВОЈКА: Значи и ти мислиш да је то могуће?

МАЈКА: (Видно узнемирена.) Ко још тако мисли?

ДЕВОЈКА: (Смеје се и одговара као неко мало дете.) Ја.

МАЈКА: (Са олакшањем.) Ох, па наравно. Иди играј се док ја не очистим кућу. Касније ћемо заједно да читамо. Исправи се!

ДЕВОЈКА: Касније. (Отрчава весело.)

МАЈКА: Нисам. (Осврне се око себе и крене ка колиби.)

Нова сцена 1

ДЕВОЈКА: Добро је, чекале сте ме. (Почне да се смеје.) Па, куда бисте и отишле? Немојте да мислите да вас зезам, али тако ми је смешно зато што не можете да се померите. Данас сам размишљала да ли ви мене чујете, да ли ишта осећате, да ли бисте икада могли да прошетате са мном кроз ово лишће. Да упознате моју Мајку. Не могу вас заувек крити, само размишљам како да јој кажем. У ствари, како сте се ви створили овде? Нећу да вас изазивам, само сам радознала.

Нова сцена 2

МАЈКА: (Прича сама са собом.) Заборавила сам на претходне догађаје. Да ли имам право? Како то да туга више не залази у мене онако озбиљно као раније? (Улази Девојка.)

ДЕВОЈКА: Шта те мучи?

МАЈКА: Сећања.

ДЕВОЈКА: Сећања? Шта то беше значи?

МАЈКА: Хтела сам да те питам када ћеш очистити свој део куће и очистити своје фигуре.

ДЕВОЈКА: Зашто да чистим? У кући не може бити другачије него напољу. А моје фигуре живе ту где живе. Морају да се сналазе.

МАЈКА: Да си им подарила живот можда би и могле да се старају о себи. Ти си одговорна за њих, као ја за тебе.

ДЕВОЈКА: Али, јесам. Старају се оне за себе, на свој специјалан начин. То могу и да докажем. Да ли знаш да ја могу да их оживим када год пожелим?

МАЈКА: Због чега то и не урадиш?

ДЕВОЈКА: Плашим се.

МАЈКА: Стигли смо и дотле. Због чега се бојиш?

ДЕВОЈКА: Знаш ти и сама. Свако би се бојао када би те слушао како причаш о свима њима.

МАЈКА: Али ти мени верујеш?

ДЕВОЈКА: Ти си ми мама. И није то само зато што ти њих не волиш као мене, него зато што само тебе и нашу околину познајем.

МАЈКА: И ти знаш да те ја никада не бих преварила. Једино што за тебе желим је добро, знање и здравље.

ДЕВОЈКА: Али ствари које си ми давала да читам нису лоше, зар не?

МАЈКА: Нису. Знаш ли зашто? Људи су тако мудри да умеју да те заведу и претставе себе као дивна бића и онда када им се приближиш, да их помазиш или умилно дотакнеш, они ти одгризу руку. Ето, сада знаш.

ДЕВОЈКА: Зашто ми ниси рекла раније?

МАЈКА: Знаш да си била исувише мала да би то схватила. Ја не желим да икога мрзиш.

ДЕВОЈКА: Ако бих ја оживела фигуре, оне би биле онакве каквим сам их ја замислила. Не могу бити никако другачије него као замишљене. А свака од њих има понешто позајмљено од ликова из књига које си ми давала. Замишљала сам како би изгледало да оне живе ту негде око мене. Да ми причамо, да заједно шетамо, посматрамо лишће, беремо храну.

МАЈКА: (Помази Девојку по глави као да је сажаљева.) Да ли би волела да су они прави? Да ли би волела да имаш некога осим мене? (Тужно.) Да причаш са неким другим?

ДЕВОЈКА: (Радосно) Да, да, да, да.

МАЈКА: Причаћемо о томе.

ДЕВОЈКА: Зашто не сада?

МАЈКА: Зато што ћеш се сада побринути за своје ствари. (Мајка одлази у колибу, а Девојка негде у страну.)

Нова сцена 3

ФИГУРА 1: (Промишљено.) Ако је настајање битно за откривање идентитета, предлажем да од девојке изнудимо тајну настајања. Поред свих тих ствари које ради у шуми, она мора да зна већину онога што ми не знамо.

ФИГУРА 2: Извини што морам да те потсетим да у Девојчином присуству немамо дар говора.

ФИГУРА 3: Долазим до закључка да нас неко контролише.

ФИГУРА 2: Свака ти част.

ФИГУРА 1: Мора да постоји неко решење на питање – Због чега смо ми овде?

ФИГУРА 3: А шта ако не постоји?

ФИГУРА 1: У том случају остајемо на овом месту заувек.

ФИГУРА 3: Слушајте! Ја се не задовољавам оваквим стањем бивствовања. Сећам се неких других шума и лишћа друге боје. Знам да сам био на другим местима.

ФИГУРА 2: Како можеш бити сигуран? И ја се сећам неког другог неба , али уопште нисам сигуран да је то било стварно.

ФИГУРА 3: Да, да. (Размишља кратко.) Видиш?! Ти ниси сигуран. Ја јесам. Разумеш? Ја јесам. И толико колико сам сигуран толико нешто у шта сам сигуран интензивно постоји. (Као да декламује математичку формулу.) Интензитет постојања једнак је степену сигурности.

ФИГУРА 1: Значи, ти мислиш да својом убеђеношћу ствараш неке друге ствари, које у том тренутку, процесу стварања још увек не постоје.

ФИГУРА 3: Постоје, али нису чврсте.

ФИГУРА 2: По твојој теорији, ти можеш да одеш одавде, или промениш ову шуму, само ако то сигурнираш.

ФИГУРА 3: Да!

ФИГУРА 2: (Иронично.) Због чега то и не урадиш?

ФИГУРА 3: Зато што још увек нисам потпуно сигуран где се налазимо, ко су Девојка и Мајка, од чега је направљено ово лишће, кестење. Печурке које осећам да ме трују свакога дана.

ФИГУРА 1: Чудно је да ти знаш имена тим стварима. На пример, ја имам осећај као да их никада раније нисам видео.

ФИГУРА 2: Ја не осећам никакво тровање, мада ни ја не знам шта то значи.

ФИГУРА 3: Значи да оне желе само мене да уклоне. Знао сам. Увек су ме гониле, само је било питање времена када ће ме стићи. Хтео сам ја вама да причам. То је једна од ствари којих се јасно сећам. Као да ми је неко убацио у главу филм без опције "брисање". Прогањале су ме преко сирева, сосева, цртаћа. Гљиве! Гљивице! Повраћа ми се! (Тело му је у грчевима. Израз лица му је као да ће му се распући мозак и из њега потећи пена затрована зеленим , буђавим шлајмом.) Прогањале су ме у сновима. Затрпавале ме преко главе, испуњавале уста буђем и маховином из које су излазили црви и из које су се излегале ларве, бубашвабе и пацови. Из њих су прштале текућине на све стране. Пуниле моје грло и нос, избијале ми на уши. Очи су ми постајале црвене. Руке и ноге длакаве као у мајмуна. А крв више није била крв. Постајала је њихова бљувотина. Боли! (Из блиске даљине чују се Девојчин и Мајчин глас.) Боли! (Слабијим интезитетом. Противно вољи Фигуре 3, од лица у агонији његово лице и тело полако се трансформишу. На лицу се појављује благи осмех, без трага од малопређашњег лудила. Са Фигуром 1 и Фигуром 2 се дешава слична ствар. Њихов запрепашћен израз лица претвара се у израз лица какав су имали до сада сваки пут када су били и друштву Девојке.)

ДЕВОЈКА: (Прилази им, са њом је и Мајка) Види их! Они су увек ту када желим да их видим. Стални су. Њихови осмеси пуни благости дају ми свакога дана све више снаге и храбрости за коначну и најбитнију одлуку до сада.

МАЈКА: Да их оживиш?

ДЕВОЈКА: Да. Решила сам да када дође тај дан, нећу никога од њих приморавати да остане са мном. Ако они не сматрају да им нисам урадила довољно добрих ствари, онда ја ту ништа не могу да урадим.

МАЈКА. Њихова лица су искрена. (Као да се опушта након дугог времена.) Коначно могу у потпуности да те подржим у твојој замисли.

ДЕВОЈКА: Једино што не могу да замислим да оваква лица могу да искажу неку врсту незахвалности.

МАЈКА: Хајде, хајде. Немој толико да сањариш. Не може увек све бити онако како ти очекујеш.

ДЕВОЈКА: Не? Зашто?

МАЈКА: Не знам. Тако су мени причали. Касније се испоставило да ме нису слагали. Старине не греше.

ДЕВОЈКА: (Забринуто.) Никада?

МАЈКА: Не. Хајдемо! (Одлазе полако и како се оне удаљавају фигуре поново добијају дар кретања и причања.)

ФИГУРА 2: (Полако.) Мене ово исцрпљује.

ФИГУРА 3: Увек нас прекину када покушавам да дођем до неке суштине. (Бесно.) Неће успети мене да спрече. Неће!

ФИГУРА 1: Причао си о печуркама и гноју и о ….

ФИГУРА 3: Шта?

ФИГУРА 1: Причао си…

ФИГУРА 3: Чуо сам ја шта си рекао, али не разумем. Увек причаш тако неразумљиве ствари.

ФИГУРА 2: Докле ћеш се ти правити таквим? Не могу да поднесем више лажи. Моје биће није конструисано на тај начин да може подносити лажи. Прекини једном са тим!

ФИГУРА 1: (Лењо и незаинтересовано.) Ништа није толико хитно. Све проблеме можемо решити и сутра. Ја ћу спавати. (Опет се трансформише у фигуру каква је у Девојчином и Мајчином присуству.)

ФИГУРА 3: Спавај. Само ти спавај. Ти мислиш да ће се проблеми решити сами од себе. Када ја будем нашао решење, ви ћете сви желети да се накачите мени. Пронаћи ћу пут у слободу, али ћу у њу закорачити потпуно сам.

ФИГУРА 2: Можда ћу и ја кренути са тобом.

ФИГУРА 3: Нећеш. Не!

ФИГУРА 2: (Почиње да гледа око себе са интересовањем, губећи контакт са Фигуром 3. Израз лица је мало другачији него у Девојчином присуству, са више чежње у очима. Тако остане, замрзнута.)

ФИГУРА 3: (Бесно.) Знао сам. Оде и он. Или она. Не знају ни ко су, а желе да оду. Не! (Његов израз лица потсећа на злу аждају која се спрема да бљује ватру, пошто тело почиње полако да се фигурира, израз лица остаје какав је и био, поново је фигура.)

Нова сцена 4

ДЕВОЈКА: Свратила сам само да вам кажем да нећемо моћи данас да се припремамо за велики дан у вашем постојању.

МАЈКА: (Запањено.) Не сећам се да је ова фигура имала овакав израз лица.

ДЕВОЈКА: Какав израз лица? (Окрене се ка Фигури 3 да погледа. Док је Девојка била окренута ка Мајци израз лица Фигуре 3 се променио у онакав како иначе изгледа.)

МАЈКА: (Гледајући у Девојку.) Тако бесан. Не сећам се да је имала… (Погледа у Фигуру 3 пошто је Девојка пажљиво проматрала израз лица Фигуре 3.)

ДЕВОЈКА: (Крајње наивно.) Можда се не сећаш добро.

МАЈКА: (Узнемирено.) Да. Можда. Али, у тренутку сам била убеђена да се дешава нешто чудно. Баш сам блесава. Ми макар знамо шта све може да се деси. Не знам шта ми је било да се уплашим.

ДЕВОЈКА: Морам да поразговарам са њима, ако ти не смета.

МАЈКА: Можда и није баш најбоља идеја да им поклањаш толику пажњу, док не буду биле способне да комуницирају са тобом. Има та нека појава. Зове се фетишизам, не би ваљало да пролазиш кроз такве ствари. Једноставно није здраво.

ДЕВОЈКА: Ништа се ти не брини. Урадићу то за пар дана, а до тада нећу имати пуно времена за њих. Морам ја и за друге ствари да се постарам.

МАЈКА: Дођи када сове почну да хучу. (Одлази.)

ДЕВОЈКА: Рекла сам вам углавном све шта сам хтела. Немојте да се љутите на маму, она је тако некада параноична. Мада, ни не знам шта то фетишизам значи. Вероватно још нека рупа. Идем сада. Ништа се не брините. Све ћу средити. Нећете више морати само ви мене да слушате. (Уздахне.) Мало сам уморна од тога. Само ја причам. Понекада и мама, али осећам како она само каже две речи да бих ја наставила оно што је она мислила, зато што је она исувише уморна. А ја имам снаге. Тако ми каже мама. Каже: "Пази којим животињама прилазиш, могу да експлодирају од те твоје снаге". И онда почне да се смеје као нека луда, а ја је ништа не разумем. Мислила сам да ако ви будете тако добри, да ћете сигурно знати да ми објасните све те ствари које не разумем. Могу да вас научим и да пишете, па можемо заједно да пишемо дневнике. Не знам да ли сам вам рекла, али стварно више не могу само ја да причам. Штета, морам сада да идем. Измислила сам неке обавезе и сада идем да их развезујем. Било би досадно да се ништа не дешава. Зато морам да их измишљам. Не могу ја по цео дан да лежим и слушам шуштање ветра. То сам превазишла још када сам била мала. Мања него ове печурке. Тада ме је Мајка још увек месила. Ух, следећи пут ме прекините, видите да се не могу заситити речима. (Она одлази, а фигуре почињу да се померају.)

ФИГУРА 3: Видећеш ти шта ће ти бити када те будем дохватио у своје шаке.

ФИГУРА 2: Знате шта је мени занимљиво? То што си једино ти потпуно сигуран у то што ти називаш мушкарац, а како то да ми не знамо и немамо никакав осећај. А Девојка и Мајка су жене, а нас све некад зову као жене, а некада као мушкарце. Толико има ствари које не разумем.

ФИГУРА 3: Није ни чудно када прву прилику ухватите да задремате. Како не схватате да тим својим спавањем и мене терате на неактивност?

ФИГУРА 1: Најбоље да ми будемо криви и за твоје заробљење.

ФИГУРА 2: Уосталом шта се бринеш, видиш да ће нас Девојка за пар дана ослободити.

ФИГУРА 3: Шта ви мислите? Да ја чекам на милостињу од ту неке погрбљене мазге? Неће мени нико поклањати слободу! Ја ћу сам да се изборим за своја права. А то што ви немате осећај за величину, то је ваш недостатак.

ФИГУРА 1: Шта ће ми било какав осећај када сада знам да ћу моћи коначно да протегнем ноге.

ФИГУРА 2: И очи и уши и све.

ФИГУРА 1: Морате да признате да је Девојка стварно добра. Толико се брине о нама и ту трчи по целој шуми само да би успела да нас оживи. Када би само знала колико ми ствари не знамо. Не верујем да би толико оптерећивала себе. Сећате се како је само имала проблема да нас објасни Мајци. Како само она има дивно мишљење о нама. Како је она прљаво – чиста. Права дивота.То мајка када види очи јој се заблистају од среће и почну да цуре.

ФИГУРА 3: Ти мора да си песник.

ФИГУРА 1: Стварно!

ФИГУРА 2: Добро, јесте претеривао, али ту ипак има мало истине.

ФИГУРА 3: Ту има мало лудила, али истине никако нема.

ФИГУРА 3: (Дере се.) Ходам!

ФИГУРА 2: Сада ће и теби да почне да се дешава, не брини се.

ФИГУРА 3: То ти мислиш!

ФИГУРА 3: (Почиње да се смеје грохотом.) Сада ме нико не може спречити! (Наставља да се креће, одлази од места на коме је до сада стајао.)

Нова сцена 5

ДЕВОЈКА: (Задихано.) Једва сам стигла. Дошла сам да вам кажем да се припремите. Урадила сам све што је потребно за удахнуће ветра у вас. Једва чекам. Увек сам желела вас за другаре.

МАЈКА: Где си, Малена? Посвуда сам те тражила. (Гледа у Девојку, затим јој поглед скрене ка фигурама. Лице јој прелива запањеност.) Где је трећа фигура?

ДЕВОЈКА: Како то мислиш?

МАЈКА: Погледај! (Девојка окрене поглед ка фигурама.)

ДЕВОЈКА: Све три су ту. Погледај ти мало боље! (Мајка погледа опет ка фигурама.)

МАЈКА: Не знам шта ми је било. На тренутак ми се учинило као да ту стоје само две фигуре. Извини. Откуда ми само идеја да нешто неживо може проходати тек тако само од себе.

ДЕВОЈКА: Да. Можда ти није добро, мамице.

МАЈКА: Сада када си већ то споменула, знаш и није ми баш добро. Баш сада је почела да ме боли глава и слаба сам. (Зажмури на тренутак, зањише се.)

ДЕВОЈКА: Мама, јеси ли добро?

МАЈКА: (Затворених очију.) Јесам, Малена, добро сам. (Зањише се и почне да пада на земљу. Девојка покуша да је ухвати, али како је Мајка доста већа од ње, испусти је и обе падну на земљу. Мајка настави да лежи у несвести. Девојка се полако диже и почне да тресе Мајку.)

ДЕВОЈКА: Мама, дижи се! Шта лежиш ту? Мама! Ленчуго једна! Дижи се! (Почне да плаче.)

Нова сцена 6

ФИГУРА 3: Буђење, ленчуге. Имам новости.

ФИГУРА 2: Шта си то урадио? Како се то крећеш?

ФИГУРА 3: Крећем се нормално, као сва жива бића, за разлику од вас камења, којима је лакше да стоје до Уништења у месту него да се мало потруде и размрдају коскице.

ФИГУРА 2: Како то мислиш? Ми не знамо тајну коју ти знаш да би могли да се крећемо, а ту нам причаш о кретању. Било би много боље када би нам открио тајну. Уосталом, Девојка ће нас ослободити.

ФИГУРА 3: То је оно што ти мислиш, али не и оно што она осећа.

ФИГУРА 2: Зар увек мораш тако да причаш?

ФИГУРА 3: Чуо сам да је обећала Мајки да вас неће оживљавати зато што је она убедила да се разболела због нас. Једино у шта није могла да је убеди да је недостајала једна фигура. Мала је одлична. Тако ми иде на руку.

ФИГУРА 2: Лажеш!

ФИГУРА 1: Види ти њега. Ја сам мислио да си ти одавно напустио ову шуму. Шта ти се десило?

ФИГУРА 2: (Са подсмехом.) Мора да је имао неких проблема са кочницама.

ФИГУРА 3: (Увређено.) Твој смисао за хумор!

ФИГУРА 1: Зашто си се вратио?

ФИГУРА 2: Ја ћу ти рећи. Дошао је овде да би нас подбадао против Девојке и да би причао неке сулуде приче о њеној издаји.

ФИГУРА 1: Али, признај да већ дуго није долазила.

ФИГУРА 2: Па, мама јој је болесна! Шта ти очекујеш? Да она у целој шуми има само нас? Мора она и своме животу некада да се посвети.

ФИГУРА 1: И ти си почео да причаш бесмислице. Зар овде нема никога ко би могао некада нешто паметно да закључи?

ФИГУРА 3: Добро! Рећи ћу вам сада отворено. Треба ми ваша помоћ.

ФИГУРА 2: Замисли. Помоћ. Шта то беше помоћ? (Обраћа се Фигури1.) Јел' ти знаш шта то значи? Ја уопште не могу да се сетим.

ФИГУРА 3: Слушај, будало! Можеш да се глупираш, али не и да ме исмеваш. Онолико колико ви требате мени толико и вама требам ја. Без мене не можете!

ФИГУРА 1: Стварно! А баш сам се питао шта сам радио ово време док си био отсутан.

ФИГУРА 3: Будале! Истинске будале!

ФИГУРА 2: И истинска паметница.

ФИГУРА 1: Немој превише да разговараш са нама, то ти озбиљно може угрозити здравље.

ФИГУРА 3: Теби озбиљно може угрозити здравље ако те будем шутнуо у то ружно лице.

ФИГУРА 2: Камену не можеш наудити. (Постане фигура.)

ФИГУРА 1: (Са усхићењем.) Види каква случајност!

ФИГУРА 3: Случајност! Да ли ћеш икада схватити?

ФИГУРА 2: Ово је невероватно! Зажелео сам да се окаменим и то се и десило. (Обраћа се Фигури 1.) Када би знао како је то добар осећај. Замисли да можеш да контролишеш да ли ћеш бити окамењен или покретан.

ФИГУРА 3: Немој приписивати себи незаслужене ствари. То што си прешао у друго стање била је моја заслуга.

ФИГУРА 2: Како да не! Као да ја не знам шта је воља.

ФИГУРА 3: Докажи! Ако си ти био заслужан, онда сигурно можеш да поновиш ствар.

ДЕВОЈКА: Фигуре! Фигуре! Где сте? Не видим вас.

ФИГУРА 3: Када буде дошла… (У сред реченице креће да се окамењује, као и остале две фигуре.)

ДЕВОЈКА: (Када дође до њих на устима јој се појави осмех.) Знала сам да сам у праву. Морам да вам кажем да замало да ме мама убеди у то да си нестао.(Обрати се Фигури 3.) Немојте се љутити на маму, изгледа да полако постаје шизнута. Мораћу лепо да се старам о њој док не оздрави. Али, доћи ћу вам поново, ускоро.

Нова сцена 7

ДЕВОЈКА: Извините, ако вам сметам. Једноставно не могу више да поднесем њено кукање. Само прича о некаквим катастрофама. Уопште не могу да је разумем! Шта то све значи?! (Погледа свуда око себе као да тражи одговор на питање које се тиче постојања света. Фигуре само стоје у својим позицијама.)

ДЕВОЈКА: (Блаже.) Немојте ми замерити.

МАЈКА: Малена! Малена!

ДЕВОЈКА: Она мене тражи? (Запањена је.) До пре три сата није могла ни да устане из кревета. (Обраћа се фигурама.) Будите тихи! Одустаће она. (Подсмешљиво.) Не може она дуго да остане напољу.

МАЈКА: Малена! Врати се!

ДЕВОЈКА: Како је само напорна!

МАЈКА: Малена!

ДЕВОЈКА: Читавог живота је била здрава и сада је као одједанпут постала болесна. Као да ја не знам шта она покушава да уради.

МАЈКА: (Глас јој је на измаку снага. Чује се да је очајна.) Малена, врати се! Знаш ли какву грешку чиниш? Можеш уништити читаву шуму.

ДЕВОЈКА: (Запуши уши.) Не могу више да је слушам. (Хистерично и гласно.) Прекини!

МАЈКА: Чујем те. Врати се пре него што буде прекасно.

ДЕВОЈКА: (И даље окренута леђима, гледа у земљу и на ивици растројства као да прича земљи.) Знам шта ћу урадити. Могу да је ухватим и да је завежем за кревет и зачепим јој уста и очи и уши. (Окрене се ка фигурама.) Она је мислила да ми забрани да долазим код вас. И забранила ми је да вас оживим. Моје једине пријатеље. Шта она мисли?

МАЈКА: (Потпуно је исцрпљена, са тугом и страхом у очима.) Рекла сам ти да не би требало да долазиш овде. (Погледа у фигуре. То је избезумљује. Једноставно престане са причом.)

ДЕВОЈКА: Шта ти се десило када си заћутала?

МАЈКА: Да ли је нормално да фигуре које су од камена стоје потпуно померене од свог предвиђеног простора, да им је лице и тело у другачијем положају? (Као да је видела потпуни мрак, мајка почиње занесеним полушапатом да говори.) Погледај њихове изразе лица. Погледај то зло које избија из сваке тачке њиховог лица. Као да су вековима гледали како тече крв уместо воде. И све оно од чега сам хтела да сачувам тебе – последњу кћер, нашло се на њиховом лицу. Мислила сам да не грешим. Све је изгубило смисао. Срушићете и овај последњи свет. (Обраћајући се Девојци.) А све што сам желела је да те сачувам. И себе. (Стане са причањем јер од своје узбуђености више не може да дође до речи, груди су јој преплављене болом који почиње да излази из ње у виду огромних суза. Девојка је запањена и бес као да је постао још већи. И она је на ивици суза.)

ДЕВОЈКА: Видите шта она ради! Опет покушава да ме нахушка против вас. (Након изговорених речи пажљиво осмотри фигуре. Види праву слику и не схвата шта се десило. Збуњенија је него раније.)

ДЕВОЈКА: Једини у које сам веровала… Моје време проведено са вама, све је то било лажно. Све што сам вам причала, моје жеље, спремни сте да уништите. Зашто? Све сам била лепо смислила. Шетали би заједно, посматрали, играли се у лишћу. (Почне да скаче.) И скакали би овако високо. Дотакли би небо. И дрвеће и птице и кишу. Хтела сам да заједно будемо слободни. Сада може све да се сруши, није ме брига.

ФИГУРА 3: Умукни више! (Крене ка Девојци.)

МАЈКА: Не! Стани! Наређујем ти.

ФИГУРА 3: Ти више немаш власт над мноме. (Окрене се ка другим фигурама.) Зашто ме не подржите? Ако не кренете сада са мном у освајање нећу вас повести са собом одавде.

МАЈКА: После овога не постоји ништа.

ФИГУРА 3: За тебе и не постоји.

ФИГУРА 1: Како да ти помогнемо? Зар не видиш колико смо немоћни?

ФИГУРА 2: Ја не могу против своје омиљене Девојке.

ФИГУРА 3: То је твоја одлука. Запамти! Али, знај да ја можда знам тајну твог вечног окамењења.

ФИГУРА 2: Не би смео то да урадиш.

ФИГУРА 3: Твоје процене дешавања су као и увек лоше.

МАЈКА: (Прича уплашеној Девојци.) Слушај ме Малена! Ти мораш зауставити ова чуда. Твоја жеља за њихово заустављање мора бити јача од њихове жеље да оду одавде. Скупи вољу!

ДЕВОЈКА: Ја немам више жеља. Ништа ме не занима. Може и да се сруши небо. Која сам ја јадница!

ФИГУРА 3: Да знаш и да јеси. Мислила си да можеш мене да контролишеш. (Ухвати је за врат јако, док прича готово да шкргуће зубима од беса.) Глупачо мала! (Окрене се ка Фигури 1.) Дођи да ми помогнеш!

МАЈКА: Оставите је!

ФИГУРА 1: Не знам зашто, али имам одједанпут потребу да је штипам док не почне да крвари.(Насмеје се сам себи, као да је то што је рекао јако забавно.)

ФИГУРА 3: Ослободи своју машту и испољи је на њој. Уради јој исто што је и она нама. Имаш моју дозволу.

ФИГУРА 1: Да, као да ми је требала.(Почне да штипа Девојку по рукама, грудима, полако и окрутно, док она вришти од болова. Мајка не може да издржи те вриске и почне да плаче. Фигура 3 се за то време смеје грохотом и даље држећи Девојку за врат. Мајка падне на земљу, Фигура 3 поново погледа у њу и овога пута види рупу која постаје све већа.)

ФИГУРА 3: Види каква згодна стварчица за наш бег.

ФИГУРА 3: Е, сада ћемо да испробамо како ово функционише. Пиши нам када стигнеш да би знали како ти је тамо. Важи? (Почне поново да се смеје монструмски. ) Упадааај! (Поступно убаци Мајку у рупу, прво главу и руке, труп и на крају ноге, остајући од ње само папуче. У тренутку када је Мајка читава упала, Рупа се затворила. Када је Девојка ово видела онесвестила се, а Фигура 1 само наставила да је злоставља не схватајући шта се десило.)

ФИГУРА 3: Ух, што је била гладна! Толику Мајку је згутала одједном.

ФИГУРА 1: Ајде да убацимо и Девојку негде.

ФИГУРА 3: Будало!

ФИГУРА 3: Лепо сам га упозорио. А, драги мој пијатељу због те твоје суровости ћеш морати да одеш одавде. (Приђе му и сасвим лагано га гурне у рупу која је за то време постала огромна. Али, за Фигуром 1 се рупа није затворила и почела је још више да се шири. Прво што Фигура 3 угледа је лишће које је Девојка скупљала и почне да га убацује брзо као нека машина. Рупа почне полако да се затвара, као да упозорава да следећи пут неће бити тако једноставна за храњење.)

ФИГУРА 3: (Обраћа се Девојци која је још увек у несвести.) Ниси тако страшно прошла, зар не? Ипак си жива. Живот је пред тобом. Онај кретен није схватао да није важно да те уклонимо. Важно је да ти нанесемо патњу. (Почне да се смеје, али тај смех сада личи на пријатељски.) Уништили смо ти све што си имала. Баш добро! Ништа, идем ја сада. Доста сам се задржао овде. (Почне Девојци да лупа шамаре да би је пробудио, она се полако освешћује.)

ДЕВОЈКА: (Потпуно збуњена, док прича готово да јауче.) Шта се десило? (Још увек не диже главу.) Бол. Боли ме. (Фигура 3 клекне и унесе јој се у лице.)

ФИГУРА 3: Само сам хтео да ти се јавим. Да после не испадне да сам неучтив и све те остале ствари. (Пољуби је једном у уста, а затим устане и крене.) Здраво! (Маше јој како се удаљава.) Можда се поново сретнемо.

ДЕВОЈКА: (Сасвим полако се придигне, почне да гледа око себе, ништа не схвата, а затим само почне да плаче готово врискајући.) Куда су сви отишли?

ДЕВОЈКА: (Плачући.) Моје лишће! Моја мама!

Нова сцена 8

ДЕВОЈКА: Сећам се ја свега што си ми причала. Како си ме подучавала. Али ниси ме научила најважнију ствар. Зашто смо дошли у шуму? Знам да си ме намерно оставила у незнању. Признајем ти сада, мада то вероватно већ и знаш, да те понекада у ноћи презирем, чак више него оне који су те убили. И знам док ме овако слушаш и док ме шпијунираш док се бавим својим фигурама, знам да ми се смејеш зато што си ме надмудрила. Доћи ће дан када ћу се и ја смејати. Не тиче ме се ако ћеш ми доносити кошмаре, већ си ми их толико донела да не осећам више страх чак ни када угасим све свеће. Више се не плашим зато што сам схватила да све то што је око мене, све си то ти, а ти се не би усудила да убијеш твоју малу девојчицу. Ти је само спопадаш и ограничаваш. (Изгледа веома потиштена и изнурено.) Знам да ми нећеш дати одговор онда када га ја желим, али ћу од сада стално покушавати и нећеш имати мира од оне коју си одгајила. Можда би било боље да то ниси учинила. Да сам и ја као ова моја фигура непокретна и несвесна. (Пар секунди ћути видно преживљавајући процес који се дешава у њој.) Лепо те питам: – Да ли су моје речи исте као твоје? Лепо те питам:- Који је био твој циљ? Хоћеш ли ми одговорити? Нећеш? Идем ја у свом правцу. "Као да другог излаза ни било није" – рече она.

Видиш ли шта си направила од мене? Ти си увек тврдила да сам ја твоја ћерка, ти мама. Како ја да знам ко сам? Како ја да знам када ни ти не знаш? Како ја да знам где је крај шуме када само ти знаш где је почетак?

(Наглашено очајно.) Да ли знаш почетак? Средину? Крај? Воду? Крв?

Цвеће стоји повијено у колиби све док се не разбистри ваздух око њега и док се не изнесе на Сунце. Добија чисту боју тек након одсуствовања осталих боја. Како одстранити црвену боју из живота? Знам да ти знаш! Ти! Једина! И мог браон меду си сакрила. Све си учинила да би ми одузела радост.

Медо, врати се кући! (Као да запомаже за помоћ.) Медо! Медо!

КРАЈ

О аутору

Јелена Вуксановић, рођена 1981. у Београду, тренутно редовна студенткиња Центра за женске студије. Похађала радионицу коју је водио Владимир Арсенијевић, где је написала и књигу, која већ две године чека штампање. У новембру месецу 2000. премијерно је приказан видео рад "У Теби" у чијем је прављењу учествовала (текстови, слике, монтажа и глас).

У оквиру пројекта Play Against Violence (Игром против насиља) у Центру за културу Стари град, радила сам са групом "Неки нови свет" коју су водили Гордана Дедић и Слободан Бештић и са којом је имала пар искуства на сцени. Једно од њих је било на 6. ИНФАНТ-у у Новом Саду.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]