|
|
 |
CVEĆERadio dramaLICA: MIHAJLO: Zbunjuje me, profesore Pešiću, ako bi neki neobrazovani čovek s engleskog govornog područja naišao na ovo ime, da li bi ga izgovorio kao Manč? A to je nedostojno, nalazim, ovoliki slikar, a oni da ga sa žvakanjem mešaju. Znate, kao da je (Prezrivo.) čips. Ono, istina je, vi ste najveći srpski munkolog, tako da je pitanje izgovaranja Munkovog imena na drugim jezicima praktično izvan vaših sfera, ali... Naprosto, M-U-N-C-H, na engleskom manč, a na srpskom: mljackanje. GORAN: Ništa što se tiče Munka nije izvan mojih sfera. (Otvaranje vrata, zvuk ulice nakratko, ženski koraci po parketu.) MIHAJLO: I kada bi taj prostodušni Englez slučajno ušao u vašu biblioteku, tamo gde se baš sad uputila vaša kćer... (Zaneto.) Inger... (Još zanetije.) Nimfa... GORAN: (Strogo.) Inger! INGER: (Alt, mrzovoljno.) Dobar dan. (Nastavlja da hoda.) MIHAJLO: (I dalje zanet, poluglasno.) Vila filigranska... GORAN: Dakle, biblioteka. MIHAJLO: (Prene se.) Dakle, kada bi taj prostodušni Englez slučajno ušao u vašu biblioteku, gde su zidovi prekriveni policama s naslovima Munk, M-u-n-c-h, u glavi bi stalo da mu neprestano odzvanja, pod uslovom da je pismen, naravno, manč, manč, manč, manč, manč, manč, manč... GORAN: Ali, recite, zašto bi se neki prostodušni Englez našao u mojoj biblioteci, pismen ili ne, ne znam zašto vam to pada na pamet. (Dovikuje, zabrinuto.) Inger, da se nisi usudila da ponovo bacaš... (Iz druge sobe tresak pri padu nekolicine velikih knjiga na pod.) GORAN: (Nemoćno.) ... Monografije na pod... MIHAJLO: (Zaneto.) Nimfa... Zlatokosa... (Tresak zatvaranja vrata.) GORAN: (Prekorno.) Govorili ste? Manč, manč, manč, manč? MIHAJLO: (Prene se.) Da. A na srpskom, mljac... GORAN: O, zaboga! Već pedeset godina pokušavam da od vas načinim ozbiljnog naučnika... MIHAJLO: Eh, sad, pedeset! GORAN: Pet, pedeset, kakva je razlika! Već pedeset... MIHAJLO: Profesore, molim vas, jedva da imam dvadeset sedam! GORAN: Dvadeset sedam, pedeset, kakva je razlika! Već -- toliko godina pokušavam da od vas načinim ozbiljnog naučnika munkologa, a vi mi uzvraćate savršenim nedostatkom ozbiljnosti i govorite o prostodušnim Englezima i njihovom izgovaranju norveških imena, zaista, Mihajlo, mnogo je! MIHAJLO: Izvinite. Ali, o Munku je, znamo, već toliko napisano... Pokušavam da smislim temu za tezu, razumećete, nešto novo, vredno. Koliko mastila je tu proliveno, na stotine litara, okeani mastila, sve je već rečeno, a opet ništa, pogledajte svoju biblioteku... Tamo gde je sad (Zaneseno.) Inger, onolika soba, četiri metra do tavanice, jedna knjiga do druge, gusto složene, Munk, na stočićima Munk, na foteljama Munk, Munk, Munk, na tepisima, na prozorskoj dasci, Munk, vaša ćerka mora da ih baca da bi mogla da sedne i predahne, po povratku iz škole, iz vihora maturskog ispita, sirotica... GORAN: Detetova besnoća i divljaštvo nisu nikakvo merilo o munkologiji. MIHAJLO: Ipak, ipak, priznaćete, o mljackanju nikad niko nije pisao! GORAN: Pišite o meni, zašto ne pišete o meni? Ja ću da govorim, a vi snimajte na reporterski kasetofon, evo, donosim reporterski kasetofon odmah. MIHAJLO: Izvinite. Hteo sam da pišem o Munku. GORAN: (Začuđeno.) To vam i govorim. Ja već godinama dokazujem da sam ja Munk, vi sad, valjda, želite da sve to opovrgnete? Valjda je ceo svet lud, a Mihajlo jedini pameten! MIHAJLO: U redu je to što vas primaju u Udruženje slikara kao Edvarda Munka. Razumem ja to, oni su malo udruženje, trebaju im zvučna imena. Ali, ipak, među nama, naučnicima, možemo da govorimo otvoreno. Vi niste Edvard Munk nego Goran Pešić. GORAN: He, samo što će vas pre primiti u udruženje vajara kao Praksitela, nego što ćete postati naučnik. A oni čak ni nisu malo udruženje. MIHAJLO: Ne bojte se, ne bojte se. Neću objaviti. GORAN: (Uzdiše.) Kada ćete shvatiti, kada ćete shvatiti! MIHAJLO: (Glasno razmišlja.) "Munk i munkolozi u Srba", možda, ali više od toga teško. GORAN: Teško? MIHAJLO: Izvinite. GORAN: (Setno, ogorčeno, mrmlja.) Slepi ljudi, bezobrazni, gluvi, što sleplji to bezobrazniji, što bezobrazniji to više u mojoj kući, meni na grbači, lepo da čovek ne poveruje! Ja nisam Munk! Ja da nisam Munk! MIHAJLO: Razumem ja Udruženje slikara što prihvata vaše dokaze. Oni su slikari, a ne teoretičari. GORAN: Ma nemojte, a njihovo odeljenje za istoriju i teoriju? Sve su dokaze prihvatili, pred komisijom, uverili se da sam ja Munk i sad me primaju. Valjda je odeljenje za teoriju ludo! MIHAJLO: Potkrala se u vašim dokazima množina rupa. Ne da ću ja na njih da ukazujem, ali ipak. GORAN: Ukazujte vi koliko hoćete, valjda se ja vas bojim. Opet su moji dokazi dovoljni i nepobitni. Ako se niko drugi ne prijavi da je Munk, a ko će smeti, pored onakvih dokaza u moju korist, eto, mene primaju! MIHAJLO: Vi zloupotrebljavate činjenicu da je Munk mrtav. GORAN: Kakva je to činjenica! Živ Munk stoji pred vama. MIHAJLO: E, pa, ne znam. Vi, na primer, nemate nijednu Munkovu sliku, kako ste onda Munk? GORAN: He, teško imati neku Munkovu sliku. (Besno, brzo.) Dosta, Mihajlo, ja više ne znam zašto vas podnosim, ja ću stradati zbog svog otvorenog, dobrodušnog srca, mene će ale da prožderu, prestanite, Mihajlo, ako znate za samilost, zaista... Ja da nemam nijednu Munkovu sliku! (Prelaz. Zvuk razgrtanja knjiga s poda, šuštanje tkanine na fotelji.) INGER: (Unutrašnji monolog.) Inger Pešić, razbacivačica knjiga, uništiteljka, ne da ja želim da uništavam knjige, ali (Vrisak ili napeti šapat ili falset.) Munka, e, njega da uništavam želim, i dosta je ovih Munkova po stolovima, ni komadić stola po čitavoj kući, i kakva je to nakaza od slikara, (Trenje jedne velike knjige o drugu, onda brzo, grubo listanje velikih krutih stranica.) kakva je to samo nakaza od slikara! (Pad velike knjige na druge velike knjige, kotrljanje i pomeranje velikih knjiga na podu. Inger uzdahne vrlo umorno. Krckanje zida, rasipanje maltera koje postaje sve glasnije, a onda prestane.). INGER: (Besno.) Šta sad! (Ponovo, još glasnije, pucanje zida, parketa.) INGER: (Svečano, radosno.) Biblioteka se -- ruši! (Tišina.) INGER: (Razočarano, tiho.) Ne ruši se. (Ponovo pucanje zida, možda i parketa.) INGER: (Zabrinuto, ljutito.) Šta je ovo! Zid puca, malter se osipa! Šta je ovo! (Rezak prasak. Tiho osipanje maltera. Glasno škljocanje zuba, mljackanje, potmulo režanje koje ukazuje na veliku zver. Inger vrisne.) CVET: (Pakosno.) Ki, ki. INGER: (Uplašeno, a besno.) Šta ki, ki! (Rika.) INGER: (Uplašeno, tiho.) Jao. MUNK: Ha. INGER: U redu, bojim se beskrajno. MUNK: Razumno. INGER: (Viče.) Cvet žderač! AAAAA! Izrastao iz zida! MUNK: Tačno. INGER: (Viče, uplašeno.) Opakog izgleda! MUNK: Obratite pažnju na zube. (Škljocanje zuba, zloslutno, veliko.) INGER: Sramota. MUNK: Draga moja, nije sramota, nego je užas i strah. INGER: Koliko god je užas i strah, ne kažem da nije, povrh toga je i sramota. Čudovište dva metra, polugladiola poluzevalica poluiris... MUNK: Trećina. INGER: (Ogorčeno.) Zubi iskeženi, iskrivljeni, ajkula vam nije ravna, a iz zidova izrastate, oči onolike, zle, pogane, kandže, u bibliotekama se kod ljudi pojavljuje... To vi svojima tamo zube pokazujte, u svojoj kući iz zidova izrastajte, kad je budete imali! MUNK: Samo sekund, da vas privežem. INGER: Nikakav sekund! (Trgne se.) Šta... To vi svoje tamo privezujte, kad ih budete imali, šta je ovo, kakva je ovo tračica? MUNK: Neraskidiva. INGER: To je traka od proste hartije, mogu da zamislim tu neraskidivost, pokazaću vam ja neraskidivost, napasti beslovesna. (Tokom ovoga, Inger pokušava da prekine traku, trza se, čuju se pokreti.) INGER: (Zamoreno, uplašeno.) Neraskidiva. MUNK: Jeste. Uzalud je pokušavati. INGER: (Smireno, pokušavajući da se sabere.) Jao. MUNK: Priznajem da je naporno, ali bilo je i gorih stvari. INGER: Ne znam da li je bilo i gorih stvari. Ovo praktično znači da ja moram da pratim sve vaše pokrete. MUNK: Upravo. (Preteći.) I to vrlo poslušno. INGER: Ovo praktično znači da ću ja sve vreme ostati privezana za čudovište u vidu cveta žderača. MUNK: Da. INGER: Ali ja odbijam da imam bilo kakve veze sa cvetovima žderačima! (Čuju se zubi.) INGER: Dakle, stvarno! MUNK: (Zvuk listanja knjige.) A vi ste poštovalac Munkovog slikarstva. INGER: Nisam. Prema Munkovom slikarstvu osećam gnušanje i odbojnost. MUNK: Odakle, onda, ovoliko silno mnoštvo knjiga o Munku u ovoj biblioteci? Ovo jeste vaša biblioteka? INGER: Moga oca. A ovoliko silno mnoštvo knjiga o Munku nalazi se u ovoj sobi, koju ste vi sad razrovašili, zahvaljujući tome što moj otac tvrdi da je najveći srpski Munk... Olog. MUNK: Najveći šta? INGER: Srpski munkolog. MUNK: A munkolog je onaj koji se bavi Munkom? INGER: Upravo. MUNK: (Razneženo.) O! I u Srbiji! INGER: (Patriotski.) A zašto ne, molim vas, u Srbiji? MUNK: (Ljut.) A zašto da u Srbiji, bezobrazna ženo koja zaboravlja da razgovara s opasnim čudovištem! (Reži.) INGER: (Pokunjeno.) Ima munkologa po čitavom svetu, ja ne znam zašto, ali ima. (Manje pokunjeno.) A među ovim srpskim munkolozima, moj otac je, na moju nesreću, najveći. MUNK: (Ljut.) Zašto na vašu nesreću, bezobrazna ženo? INGER: Zato što sam ja zahvaljujući tome čitavog života morala da budem podvrgavana najstrašnijim mučenjima, među kojima je najstrašnije ono koje se tiče samog mog imena. Ja se, vidite, zovem Inger Pešić. Zato što se jedna od Munkovih sestara zvala Inger. Mada ne Pešić. Ako imate moć rasuđivanja, shvatićete. MUNK: (Rastuženo i besno istovremeno, preteći.) Zar je to mučenje, zvati se Inger, bezobrazna ženo? Zar je to nešto... negativno, zvati se Inger, ružno? (Viče.) Da? INGER: Da, ja mislim da je ružno zvati se Inger Pešić. Inger Munk je drugačija stvar, ako apstrahujemo moju mržnju prema zvuku ovog imena, ali Inger Pešić je, dozvolićete, neskladno. A sada, odgovarajte: ko ste vi? I odgovarajte još i na ovo pitanje: zašto razgovarate o Munku? (Sve bešnja.) Zar u ovoj kući i cvetovi žderači koji izrastaju iz zidova moraju da govore o Munku? Zar i oni? Odgovarajte na ovo pitanje, (Najbešnje, najglasnije.) smesta! (Poslednja reč odjekne.) MUNK: (Smireno.) To je zato što sam ja Edvard Munk. (Pauza.) INGER: (Tiho.) Onesvestiću se. MUNK: Pa, šta me briga. Eto bezobrazne žene, laže da će se onesvestiti, a ne onesvesti se. Mada bi verovatno trebalo da se onesvesti, da ima imalo mozga. Ali, šta je tu je. INGER: (Jedva.) Objašnjavaj. MUNK: Pa i hoću. Ja sam Edvard Munk koji se posle smrti pretvorio u cveta žderača, to jest ovo što sam sada, a vrlo mnogo protiv svoje volje. (Pauza.) INGER: (Jedva.) Objašnjavaj. MUNK: A to sam se bio pretvorio u cveta žderača zato, da bih bio čitavom svetu za nauk da su umetnici cveće... INGER: (Normalno.) A da pritom žderu. MUNK: Nije istina. Nego da su cveće... INGER: Nije istina. MUNK: (Prasne, preteći.) Nego da su cveće! INGER: (Uplašeno, tiho, potvrđujući.) Cveće. Cveće. MUNK: A pritom beskrajno pogani i dosadni. INGER: Daaaa? MUNK: Ne možeš ni da zamisliš koliko. INGER: Hm! MUNK: (Zlurado.) A u ovom trenutku ti ne znaš ni senku od poganog i dosadnog. INGER: (Vrlo tiho, prestrašeno.) Pomozite. Pomozite. Upomoć, ljudi. Upomoć. MUNK: Ne dozivaj upomoć, jer ću ti odgristi glavu. INGER: (Još tiše, šapatom.) Pomozite. Pomozite. Upomoć. MUNK: Sve ja čujem. (Naglo otvaranje vrata biblioteke, Goranovi žustri koraci.) GORAN: (Dovikuje.) Ako je to greška u zaključivanju, onda ja ne znam šta nije greška u rasuđivanju! Zašto ne bi bio rođen u Srbiji? (Čuje se divlje preturanje po knjigama, pomeranje stvari, koraci Goranovi.) MIHAJLO: (Iz druge sobe.) Zato što je on norveški slikar rođen u Norveškoj. GORAN: Gde je biografija koju sam napisao! (Dovikuje.) Ima indicija da je rođen u Srbiji, slušajte šta vam govorim. MIHAJLO: Ako ima indicija da su Norveška i Srbija ista zemlja. GORAN: (Besno.) A zašto i ne bi bila? Zbog vaše pakosti da se sakriva istina! Nula ste vi od munkologa, nula ćete i da ostanete, slušajte šta vam govorim, čoveče pun zavisti, vi biste i rođenu majku prodali samo kad biste mogli da dokažete da ja nisam Munk, pa da vas prime u udruženje! (Ugleda Munka, pa se sledi.) GORAN: (Sleđen od straha, zbog čega zvuči vrlo sabrano.) Er... Čudovište u biblioteci. Onesvestiću se. (Pad Gorana Pešića na pod. Munk se nezainteresovano zakikoće.) MIHAJLO: (Iz druge sobe.) Molim? INGER: Ništa, ništa. MIHAJLO: Dobro. MUNK: Neko se onesvestio. INGER: (Dovikuje.) Eto, sada. Eto sada, oče, ležiš onesvešćen a niko neće da ti pritekne u pomoć, da, da. MUNK: To je taj vaš otac? INGER: (Odsutno.) Da. MUNK: (Razočarano.) Hm. Nizak, sed, nabijen... Slab je to munkolog. Za munkologa, čovek treba da je gorostasan, treba se poneti s ovolikom mojom veličinom. INGER: (Odsutno.) Je l' da? (Goranu.) Ja, na primer, oče, neću da ti priteknem u pomoć, a ni ne mogu pošto sam vezana tračicom za ovog cveta žderača. Sem toga, u redu je da ti pomogne tvoj Munk, s obzirom na svu pažnju koju si mu tokom godina ukazivao. GORAN: Osvešćujem se jedino čujući zvuk Munkovog imena. MUNK: (Radosno.) Ono za vas ima magičnih svojstava? GORAN: I ako ima, to se vas, čudovište, ne tiče. Inger, objasni šta se dogodilo. Kakav je ovo razrušeni zid? INGER: Razrušio ga cvet žderač. GORAN: Kakva je to besmislica, cvet žderač? INGER: A kako ti ovo izgleda, puno smisla? GORAN: (Pomirljivo.) Izgleda kao cvet žderač, šta je tu je. MUNK: (Kreštavim glasom.) Sad moraš da me dvoriš, Inger Pešić, sad moraš da me dvoriš. (Ponavlja ovo nekoliko puta, dok Inger objašnjava ocu šta se dogodilo.) INGER: Cvet žderač je izrastao iz zida, tvrdeći da je Edvard Munk. GORAN: (Preneraženo.) Ko? INGER: Onaj slikar. GORAN:(Preneraženo.) Kako! (Uspaničeno.) Ko još zna za ovo? Ko još zna da ste ovde? MUNK: Verovatno niko, zašto? INGER: On je pretvoren u cveta žderača, i tako. (Besno, Munku.) Ne pada mi na pamet da te dvorim, nerastu sumanuti! (Cvet reži, pravi žustre pokrete, tuče se s Inger -- buka.) INGER: (Glasno.) Mihajlo! Munk u biblioteci! Trčite, zapisujte! GORAN: (Besno.) Ah, veštice! MIHAJLO: (Iz druge sobe.) Kako? Munk u biblioteci! GORAN: (Zatečen.) Nijedan, osim mene. Neka biljka mesožderka. INGER: Cvet žderač! MUNK: Ne udaraj me, ludo! GORAN: Ne udaraj Munka, ludo! INGER: Nego šta, da ga štedim! (Otvaranje vrata, žustro, Mihajlo ulazi.) MUNK: Uješću te! MIHAJLO: Koje je Munk? GORAN: Ono čudovište se predstavlja kao Munk! Danas više niko nema ni trunke poštovanja i osećaja za meru! MIHAJLO: (Uplašeno.) Inger, pazite, sprema se da vas ujede! INGER: Hvala, već je nagovestio da će me ujesti. (Munk reži.) MIHAJLO: Vi se igrate glavom, Inger, sprema se da vas ujede! INGER: (Besno.) Da, hvala, Mihajlo, i meni izgleda kao da će me ubrzo ujesti, hva... (Inger krikne kratko, glasno.) INGER: (Tiho, plačnim glasom.) Ujeo me. MUNK: Pa, šta, lepo sam upozoravao, ali nije imao ko da sluša! GORAN: Mihajlo, zapisujte! Cvet žderač se predstavlja kao Munk i ujeda ljude! Već je ujeo maloletnu devojku, jednu Inger Pešić! MIHAJLO: (Šuštanje hartije, škripanje olovke po hartiji.) Cvet žderač se predstavlja kao Munk i ujeda ljude. Već je ujeo... (Zabrinuto.) Inger, jeste li povređeni? INGER: (Besno.) Jesam! Munče, životinjo, životinja si ti! GORAN: (Zajedljivo.) He, he, sad još životinja! I Munk i cvet i životinja! He, he! Baš verovatno, baš verovatno! MIHAJLO: (Zapisuje.) Baš verovatno... MUNK: Ko su ovi ljudi? INGER: Ma nemoj, odgrizeš mi ruku, pa ja posle da objašnjavam! MUNK: Nisam odgrizao nikakvu ruku. INGER: Svejedno. GORAN: Pre sam ja sam Munk nego što je ovaj cvet žderač Munk. MIHAJLO: (Zapisuje.) Pre je profesor Pešić Munk nego što je ovaj cvet žderač Munk. (Prestaje da zapisuje.) Svakog dana isto. Profesore Pešiću, zar ćemo se svi odati divljem buncanju! Drugo je kad cvet žderač divlje bunca, za njega bolje ni nije, a drugo je kad vi divlje buncate, zar ćete se na čudovišta ugledati! MUNK: Ko je ova osoba? INGER: Neki Mihajlo. MUNK: Idem da ga ujedem. GORAN: Da! Da! INGER: Polako! Ne vuci! MUNK: Pa, brže se kreći, sad moraš da uskladiš pokrete sa mojima. MIHAJLO: (Uplašeno, zapisujući.) Edvard Munk dolazi da me ujede, vukući za sobom jednu Inger Pešić, koju je već ujeo... (Prestaje da zapisuje.) Da se niste usudili, Edvarde Munku... (Ispravlja se.) Munče! Da se niste usudili! (Dreka u pozadini.) GORAN: (Za sebe.) Zbog čega ovaj Munk na mene ne obraća pažnju? Da li zato što je svestan da u poređenju sa mnom njegovo munkstvo bledi, nestaje, gubi na verovatnosti? Ili ne zato. Zbog čega on na mene ne obraća pažnju? Da ga oslovim na norveškom? Uzalud. Ni onda na mene neće obraćati pažnju. Jadan je moj život. Gde je tu ravnoteža? Inger ga ne podnosi, a on nju vezao tračicom, kao da je zbog nje dolazio. A ja ga obožavam, a mene neće da vezuje tračicom, neće ni da razgovara. Odvratno. Istina je da je Inger mlada devojka, a da ja nisam, ali šta? Šta je cvetu žderaču do mladih devojaka? A i kakva mu je to mlada devojka, mršava k'o slama, kosa k'o slama. Sve to lebdi pred mojim očima kao misteriozni oblak magle. Magloviti oblak. Kao nešto već lebdi. (Trčanje po sobi u krug, tri para koraka. Neko gurne Gorana.) GORAN: (Trgnut iz razmišljanja, odsutno.) Ne gurajte se. MIHAJLO: (Trčeći.) Ups, oprostite. (Trčeći, zapisuje.) Cvet žderač i rečena Inger Pešić koja je za njega vezana očigledno neraskidivom papirnom tračicom, jure me u krug po sobi s namerom da me ujedu. Ja nastojim da umaknem. (Pad jedne stolice, Inger jaukne.) MUNK: (U pozadini, besno.) Pazi malo! MIHAJLO: (Zapisuje, čuje se samo njegovo trčanje, a onda mu se i ostali pridružuju.) Inger Pešić se sapliće, ruši jednu stolicu, vraća je na mesto, sve ovo usporava njihovo napredovanje, mada je i moje napredovanje usporeno ovim neophodnim zapisivanjem. (Prestaje da zapisuje.) Izvinite. GORAN: (Odsutno, zamišljeno.) Magla od misterioznog oblaka... Molim? A. Ne gurajte se. MIHAJLO: (Trči, zapisuje.) Evo, ponovo me jure, Edvard Munk je tamno purpuran, stabljika mu je tamnomrke boje sa prelivima koji se kreću od maslinaste do boje rđe, povremeno se javljaju čekinjaste crne izrasline, bez sumnje otrovne. Što se tiče zuba, oni su iz nekih uglova još strašniji nego kad se gleda an fas, i zašto sam ja ikad i pominjao mljackanje ne znam. MUNK: Eto vidiš, opet smo ti za petama. MIHAJLO: (Trčeći.) Gospodine Munk, oduvek me je zanimalo u kakvoj su vezi vaša pesma u prozi "Alfa i omega" i vaša istoimena slika. GORAN: (Odsutno, zamišljeno.) Pesmu sam napisao, kao što znate, oporavljajući se od jednog napada reumatske groznice. Samim tim... (Munk u blizini, škljocne zubima, Inger se zakikoće u pozadini.) GORAN: (Nešto dalje.) Šta se vi pravite pametnim? (Blizu.) Gospodine Munk, kakav je vaš stav prema Polu Gogenu? MUNK: (Nešto dalje.) Inger, koordinacija pokreta, usklađenost, razumeš! GORAN: Smatram da je zadivljujuća Polova sposobnost da na platno tako lucidno prenese zaumne predele čoveka, da zadre duboko u kolektivno nesvesno i odande iznese najbogatije plodove stotina generacija naših predaka, koje će posle svojim čvrstim, a opet tako mekim, prijemčivim potezima... MUNK: (Nešto dalje.) Ne možeš ti sada da se krećeš kao što si navikla. Samo me uzalud usporavaš. INGER: Pa, odveži me! MUNK: Eh, sad! GORAN: (Odustajući.) Dođavola... MIHAJLO: (Izbezumljeno, trčeći.) Stanite, da porazgovaramo k'o čovek s čovekom! GORAN: (Zgranuto.) Vidi! MIHAJLO: (Ispravlja se.) K'o čovek s čovekom s čovekom. MUNK: Zar vam delujem kao čovek? GORAN: He, a zar Mihajlo deluje? MIHAJLO: Edvarde Munče, prizovite se svesti! INGER: Zar vam deluje kao da ima svest? MUNK: (Prestajući da trči.) Šta mi ti podmećeš klipove pod točkove, ti si vezana tračicom, ti si pomoćnik! INGER: Aha, trista pomoćnika, vojska pomoćnika sam ti ja! MUNK: Pomoćnik ovako, šta onda od neprijatelja da očekujem! MIHAJLO: (Zadihano.) Je l' smo prestali da se jurimo? MUNK: Ti mi beži s očiju! GORAN: (Ulizivački.) A da ponovo ujedete Inger? Zašto nju da štedite? Od kako se ispilila ne podnosi vas, pored sveg mog nastojanja da joj usadim ljubav prema vašem delu! INGER: Tačno, ne podnosim. GORAN: Je l' vidite, ni ne krije. MUNK: Šta je meni do toga, munkolože? Šta je meni do toga, ko me ne podnosi, a ko me podnosi? GORAN: Ne znam, računam, umetnik ste, znate šta je sujeta. Mada, još nismo sasvim sigurni da ste vi taj za koga se izdajete. Imate li vi dokaze? Molim, ako imate, dajte, da nosimo Udruženju, neka oni odluče. Evo na primer, kada je umrla vaša sestra Sofija, vaša, pod uslovom da ste stvarno taj za koga se izdajete, i od čega? INGER: (Besno.) Znači, imao je i sestru Sofiju? Pored sestre Inger imao je i sestru Sofiju? I ti imaš -- smelosti da to preda mnom pominješ? GORAN: (Očinski.) Ali, dušo, Sofiju nikad nije portretisao! MUNK: (Huškački.) A imao sam i sestru Lauru. INGER: (Iznemoglo.) O, zaboga! GORAN: Vi odgovarajte na ono što sam vas pitao! MUNK: Umrla je 1877, od tuberkuloze, ako vam je stalo do toga, perverzni i neugodni čoveče! GORAN: (Izmoreno.) Tačno. To sam i očekivao. To, naime, može da se pročita i u brošurici "Ekspresionizam za svakoga", iz edicije Dom i porodica. MUNK: I u Domu i porodici me ima! INGER: Jadni dom i porodica. GORAN: Ali, recite vi meni ovo, ako ste onaj za koga se izdajete. Iz kakve je šolje mala Sofija pila čaj neposredno pred smrt, kakav čaj i zašto? MUNK: Mešavinu sleza, jabukove kore, žalfije i jagorčevine protiv groznice i okoštavanja, u šolji sa naslikanim grožđem, a ona je govorila, zašto su na ovoj šolji pastrmke i mi smo znali da halucinira i da će sada umreti. A Inger... Ta, sestra, znate već, joj je govorila, nisu pastrmke, Sofija, nego grožđe. GORAN: A maramica kojom su joj brisali čelo? MUNK: Ko, majka? GORAN: Da. MUNK: Svetloplava. Damast. Faunalna ornamentika. GORAN: Koje životinje? MUNK: Kanarinci. MIHAJLO: Izvesno je da je on Munk. U vašoj monografiji "Munkova primarna porodica i zdravlje" piše samo "davana joj je šolja lekovitog čaja". INGER: A vidim, sumnjali ste. Ko bi drugi mogao da prouzrokuje ovoliko jada! Verujte meni, ja bi svakako trebalo da znam. (Mala pauza.) MUNK: Svašta. (Zapovednički.) Sedite. Tu. MIHAJLO: (Bojeći se.) Ja bih, ako može, tamo. MUNK: (Zapovednički.) Tu! Obojica. I ti isto sedaj. INGER: Ja ću sesti ako ti sedneš. Razumećeš, tračica, koordinacija. MUNK: (Strogo.) Dosta! (Zvuci sedanja.) MUNK: Osim toga što sam došao da vas zlostavljam... INGER: Hm! MIHAJLO: (Uslužno.) Ne, ni slučajno. GORAN: (Ogorčeno.) Vidi ga, ulizicu! MUNK: Osim toga što sam došao da vas zlostavljam, došao sam da se žalim na svoj pakao i svoju ovu kako se zove užasnu sudbinu. MIHAJLO: (Zapisuje.) Polako, polako. Cvet žderač izjavljuje kako je došao da se žali na svoju užasnu sudbinu. (Prestaje da zapisuje.) A koju upravo? MUNK: Ćuti, munkolože, i zapisuj! GORAN: (Izbezumljeno.) On munkolog? E, dakle, jego i preko jego, ovo je stvarno kraj krajeva! MUNK: (Ravnodušno.) Meni ste svi jednaki. GORAN: (Izbezumljeno, tužaka.) Ali, gospodine Munk, vi ni ne znate na šta je on bio spreman, on je, samo da bi nešto naškrabao, on je bio spreman da vas povezuje sa engleskom rečju koja znači mljackanje, žvakanje! MIHAJLO: (Trijumfalno.) Pa, da, prosto, čovek ili ima proročku dušu ili je nema, lucidnost se ne uči. (Tužakajući.) A on je hteo da dokazuje da je Srbija Norveška, samo zato da bi se ispostavilo da je on Munk, umesto vi. GORAN: (Gnevno.) Ne laži! MUNK: (Prasne.) Dosta! (Smireno.) Zamislite: najpre biti slikar, razumećete, s rukama i svime, i slikati, izražavajući tako svoju dušu i svoju povezanost sa svom živom i neživom prirodom, sa najvećim pitanjima ljudskog života, sa izvorom ljudske patnje, sa izvorom ljudske ne-patnje, to jest sreće, slikati, slikati, nastojati da se dokuče ponori, alfa i omega života i postojanja. MIHAJLO: E, to sam baš hteo da vas pitam! INGER: (Besno.) Ššššš! MUNK: (Zaneseno.) Početak i kraj, mladost, strast, ljubomora, smrt, Mesec, Sunce, vampiri... GORAN: (Zajedljivo.) Model koji sedi na ivici kreveta... INGER: (Besno. šapatom.) Prestanite! MUNK: I onda, odjednom -- smrt. U redu što je smrt, ali kad se pretvorite u cveta žderača, to vas natera da razmišljate. MIHAJLO: (Nastojeći da povlađuje.) Kad bi čovek počeo da razmišlja ako ne kad se pretvori u cveta žderača! (Odgovara mu ledena tišina.) MIHAJLO: (Pokunjeno.) Izvinite. MUNK: U redu i cvet žderač, ali bez ruku! Znate, prvo vas pretvore u cvet, što je zgodno s jedne strane, neživi ukrasni predmet, ali, he, pakost je pakost, ovaj cvet, kao što vidite, niti je neživi predmet, niti ukrašava. Pa povrh svega i ta priča o umetnicima koji su... INGER: (Zaneseno.) Cveće... MUNK: Ali beskrajno pogani i dosadni. INGER: O, ne govori tako, cvete žderaču, cvet je cvet. MUNK: Da li je cvet cvet, to ja ne znam, ali je izvesno da cvet nema ruke te da stoga ne može da slika. A ja ne znam zašto bih ja, za ime sveta, bio živ ako ne mogu da slikam. Trajalo je to, trajalo, ali je dozlogrdilo. INGER: O! MUNK: Jeste. MIHAJLO: Slažem se. GORAN: (Odsutno.) Molim? A. Dozlogrdilo. Da. MUNK: Prema tome, neophodno je da oživim. MIHAJLO: Slušajte, profesore, ovo će se vas ticati. GORAN: Samo preko mene mrtvog. MUNK: Kako god hoćete. To se danas izvodi, u modernim svetskim bolnicama, ali su za to potrebne grdne pare. MIHAJLO: Naravno. INGER: (Saučestvujući.) O. (Tiho.) Kako sam ikad mogla da... ne shvatim! Kako sam ikad mogla da budem toliko bez srca! Bez duše. Bez mozga. Bez očiju. Bez ušiju. MIHAJLO: Nije istina, Inger, da ste vi bez svih ovih stvari koje ste nabrojali. INGER: (Bezosećajno.) Sklanjajte se, Mihajlo. MIHAJLO: Ja ne znam osobu koja bi imala više srca, duše i ostalih ovih stvari koje ste nabrojali. INGER: (Bezosećajno i odsutno.) Sklanjajte se, Mihajlo. (Zamišljeno, zaneseno.) Njegovo delo stalno pred očima, a ja slepa za njegovu vrlinu... (Listanje velike knjige.) INGER: (Razneženo.) Slike... O, pogledaj! Pogledaj! Kakav dar! Kakvo osećanje! Kakva prijemčivost! Kakva izvedba! (Glasno, energično.) Cvete, savršeni! Reci, zapovedaj, kako da postupamo! MUNK: Vidiš da si ipak pomoćnik. INGER: Ali onda nisam znala. Preobratila sam se! GORAN: (Zlobno.) Pljačkajte. Iznuđujte. Takvo čudovište, razumete, poplašiće se ljudi, nećete imati nikakvih prepreka. MIHAJLO: (Zapisuje.) Preobražaj od slikarske veličine u iznuđivača, koji svedoči o nestajanju vrednosti i o zamagljivanju obrisa kako dobra tako i... Inger, šta je ovo! Na zločin će vas navesti, vi niste ni svesni! INGER: Mihajlo, sklanjajte se. MIHAJLO: Inger, završićete u glibu, uhapsiće vas! INGER: Mihajlo, sklanjajte se da vam ne bih odgrizla glavu. GORAN: Eto, vidite, Mihajlo, kakva je u duši, a vi posle: nimfa nimfa. INGER: Govori, Munče. MUNK: Ja nisam pljačkaš-iznuđivač. INGER: Možda da prodaš neku svoju sliku. Ako poseduješ. MUNK: Ne posedujem. GORAN: He, pa naslikajte, naslikajte! (Cereka se.) MUNK: Inger, zbog čega onaj čovek maše rukama? (Goran se cereka.) INGER: Zato što je zloban, pa želi da naglasi činjenicu da on ima ruke, dok s druge strane ti... nemaš. GORAN: (Kroz cerekanje.) Tačno! Tačno! MUNK: To jest, izgleda da je jedini način za stizanje do para da ukradem svoj "Krik" iz muzeja u Oslu. GORAN: Pa onda ste opet pljačkaš! MIHAJLO: Kakav je vaš stav prema "Kriku"? MUNK: A to zapravo ni ne bi bila krađa, jer "Krik" pripada meni samom pre nego bilo kome drugom. INGER: (Radosno.) Da! Da! GORAN: He, kad "Krik" ne bi bio već ukraden. INGER: (Razočarano.) Da, izgleda da je ukraden. MIHAJLO: Zar ga nisu pronašli? GORAN: Da, ali je ponovo ukraden. MIHAJLO: (Ogorčeno.) Ah, koji je ovo put! Ne zna čovek ni da li bi mu se isplatilo da putuje čak do tamo. Podvrgne se tolikim naporima, stigne u Oslo, kad tamo, cilj njegovog putovanja ukraden. GORAN: Šta, možda je gospodin Munk i ranije pokušavao, ukrade, pokaje se i vrati. INGER: Dosta ruganja. GORAN: U svakom slučaju, ukraden je. Definitivno. INGER: (Doseti se.) Ali svakako, kradljivci "Krika" će svakako morati da prođu kroz Srbiju, švercujući sliku u Tursku. MUNK: Zašto? INGER: Šta zašto! MUNK: Je l' takav običaj? INGER: Običaj je. MUNK: Aha, aha. INGER: (Energično.) Hajde. MUNK: Šta vučeš! INGER: Hajde. Idemo da presretnemo lopove na njihovom putu u Tursku. MUNK: Zar su već ovde? INGER: Svejedno, biće u jednom trenutku. Hajde. Ne časimo ni časa. MUNK: Svašta. INGER: Brzo! MUNK: U redu, u redu. GORAN: He, he. Nepromišljenost je majka nesreće. MIHAJLO: Idem za vama! Idem za vama! Imaću i putopis! GORAN: He, he. Pisanje putopisa je majka nesreće. MIHAJLO: Šta to govorite. GORAN: Ništa. Samo vi idite, hajde, samo vi idite. (Naglo otvaranje vrata biblioteke, koraci, nezgrapno, udaranje o vrata i predmete, vučenje nogu, dva para koraka. Osim ovoga, u sobi vlada tajac.) LOPOV: Sklanjajte te stvari! Jeste nas zvali da donesemo, a sad ne moš' čovek da se mrdne, gde da stavimo? GORAN: Izvolite. Hajde. Polako. MIHAJLO: (Zapisuje, tiho govori.) U sobu su iznenada stupile dve muške osobe noseći nešto nepoznato, a spakovano... GORAN: (Besno.) Hajde, sada! Hajde, sada, izlazite, kad ste rekli da ćete da izađete, vi prevrtljivci, zašto biste sada sedeli u ovoj sobi! Hajde! LOPOV: Sačekajte, da unesemo. GORAN: Ne govorim vama. Pazite na parket. (Grebanje po parketu.) GORAN: Pazite na parket! LOPOV: Aha, razumem. Ipak govorite nama. MIHAJLO: Izvinite, šta je to nepoznato, a spakovano, što sada unosite? LOPOV: Slika neka, otkud znam. U redu, platite nam sad, pa da odlazimo. Putujemo onoliko, čak je iz Norveške dovlačimo, a vi se derete kad nas ugledate. GORAN: Nemate ni trunke mere, niti osećaja, kako tako ulazite? LOPOV: (Uvređeno.) Dajte pare, pa da se razilazimo. Sramota. Samo što nas ne pojedoše, je l' vi znate koliko je to granica odande do ovde, ono severni pol, a ovo... GORAN: Zatvorite usta. LOPOV: Ma, koje crno zatvorite usta, da sam ja tamo Švabi reko zatvori, more, usta, kad sam dolazio... GORAN: Zatvorite usta, kad vam se kaže. (Okretanje ključa, otvaranje fijoke, šuštanje hartije, zatvaranje fijoke.) MIHAJLO: Idem da vidim šta je, pa da zapišem. GORAN: (Lopovu.) Evo, drži. Napolje sad. LOPOV: U, što si mi platio... GORAN: Napolje se vuci, da sad norveški konzulat ne bih pozvao! LOPOV: Zašto, da te uhapse? GORAN: Hajde napolje. (Gunđa.) Bando lopovska. LOPOV: Bando ti lopovska. (Izlaze; otvaranje i zatvaranje vrata.) MIHAJLO: (Uz cepanje hartije, otvaranje kartonske tube, zvuk odmotavanja platna. Najpre mrmlja.) Slika neka, u redu, slika neka.... (Krikne. Potom i svi ostali.) INGER: Idem da zapišem. MIHAJLO: (Uspaničeno.) Ništa ti nećeš da zapišeš! (Zapisuje.) Zapisujem: iznenada se pojavila slika "Krik", u ovoj sobi, doneli su je neki ljudi koji su od profesora Pešića tražili pare, pa posle... Ne mogu više! Daj da vidim! Gospodine Munk, je l' ovo ta stvar? Je li ovo zaista vaša slika? MUNK: (Razgledajući, zamišljeno.) Da, da... To je ona. Eto gde nam je ušteđen bezrazložni trud. INGER: (Radosno.) Sudbina je umešala svoje prste! GORAN: (Besno.) Ma nemoj, sudbina! Ja sam umešao svoje prste, pošteno sam platio ljudima, evo, "Krik", u mojoj sobi, ukrali ga, sad će da ide na zid. Evo. Prosto. A! Mihajlo! Ko je posle Munk! Ko je posle Munk! Onaj koji ima Munkove slike. To jest ja. (Egzaltirano.) I gotovo. Gotovo! MUNK: Dajte mi sad to, da prodam... GORAN: Ma, gubi se, nepoznato čudovište! MUNK: Hajde, hajde. Predajte sliku. GORAN: Gubi se! Gubi se! Ja sam Munk! Ja sam Munk. INGER: Eto sad! Poludeo! Udarilo mu Udruženje u glavu. GORAN: Beži, iznuđivaču! Sklanjaj se! Ja sam Munk! Ja imam "Krik"! INGER: Ne viči na Munka! Ne viči na Munka! GORAN: Kakav Munk! Ovo čudovište Munk! Sklanjajte se. (Cvet žderač užasno zareži, Goran vrisne.) MUNK: Lajavac. MIHAJLO: (Tiho, sabrano.) Odgrizao mu glavu. Aha. Aha. Ništa od udruženja. MUNK: Nisam odgrizao nikakvu glavu. MIHAJLO: Svejedno. GORAN: A vidi njega, jedva dočekao! Sram da vas bude, Mihajlo! Pojavi se cvet žderač, pa daj brže bolje profesoru da se glava odgriza! MUNK: (Sabrano.) Pa šta. Daj sliku. Hajde, daj sliku, pa da se ide. INGER: Da se ja odvežem. MUNK: Nikud se ti ne odvezuješ. Ti moraš da ideš sa mnom u bolnicu, da me pretvore u ljudsko biće Munka. INGER: (Skrušeno.) Dobro. GORAN: (Preklinjući.) Budite čovek, Edvarde Munče! MUNK: Pa, da, to sam i hteo, evo sad baš idem da me pretvore. GORAN: Budite čovek, Edvarde Munče, ne dajte da me ne prime u udruženje! Ako mene ne prime, primiće Mihajla, pa šta će onda postati od ovog sveta! Šta je vama do Udruženja, gorostasni Munku... (Ispravlja se.) Munče! MUNK: (Nezainteresovano, s dosadom.) Kakvo udruženje? GORAN: Udruženje slikara! Treba im jedan Munk! Ja sam se prijavio, u ponedeljak me primaju! MUNK: (Smeje se.) Vi Munk? GORAN: Nikad čovek od vas. MUNK: (Zabrinuto.) Kako to? GORAN: Odvikli ste se. Glave odgrizate, za samilost ne znate. Nikad čovek od vas. Gotovo je s vama. Ako ne pokažete samilost, ako sprečite Udruženje da me primi kao Munka, gotovo je s vama kao čovekom. MUNK: Ja želim da postanem slikar, a ne čovek. GORAN: Ali, zašto baš ovaj! Ovaj ste već bili. Dajte da vas pretvore u Pola Gogena, šta bi vam falilo, lep slikar, raznobojan, na Tahitiju bio! MIHAJLO: A Tahiti vam je praktično isto što i Srbija, sad će profesor da dokaže. MUNK: (Zbunjeno.) Kakva sad opet Srbija? (Zgranuto, strogo.) Ja da se u Gogena pretvaram! Ja, Munk, u tog diletanta da se pretvaram, u bankara, bankarskog sina, lezilebovića! GORAN: Eto vam Inger, nosite je, eto vam i student Mihajlo! MUNK: He, he, to vi nosite studenta Mihajla kad se u Gogena budete pretvarali! GORAN: (Očajno.) Neću ja u Gogena! MIHAJLO: Slušajte, Munče, kada biste se pretvorili u Gogena, morali biste da odete na Tahiti. Razmislite, sunce, boje, vrućina, umesto zaleđene Norveške. MUNK: Ne mogu ja u vrućinu. Ja sam Leonardo severa. MIHAJLO: Mislio sam da je Direr. MUNK: Mislili ste pogrešno. INGER: Samo što su se u tahićanskom Udruženju slikara verovatno svi prijavili da su Gogen. MUNK: Eto, vidiš. GORAN: (Preklinjući.) Pa šta! Ko je veći Gogen od vas, Munče! Munku. To jest...kako? MUNK: Zašto ovolika buka, gospodine? Mnogo je jednostavnije da vam odgrizem glavu. INGER: Pa, da. GORAN: (U pola glasa, preteći.) A ti, beštijo mala, ista si k'o ovaj... (Glasno.) To je možda jednostavnije, ali se manje isplati. Ovo vam je jedinstvena prilika da se oprobate kao Pol Gogen. Vi niste netalentovani, nemojte misliti da je Gogen darovitiji od vas. Teško da ćete se još nekad pretvarati u cveta žderača i još da ćete ponovo moći da se pretvarate u nekog čoveka. Slikara. MIHAJLO: Pomislite, Munku. Munče. Vrućina. More. Ostrvo. Duhovi. Sablasti. Opojne droge. GORAN: Prilika da uzdignete simbolizam do neslućenih visina! INGER: Laže te, cvete, samo da bi u udruženje uleteo! GORAN: (Glasno.) Inger! MUNK: Upozoravam vas. Ovo nagovaranje da postanem Pol Gogen neće na dobro izaći. GORAN: Slobodno! Odvažite se! Tahiti! Drveće! Okean! MUNK: Dajte "Krik", pa da se ide. GORAN: (Uplašeno.) Er... Izvinite... "Krik" meni treba zato što... MUNK: Dajte "Krik", ili sad idem u Udruženje, da se obelodanim. GORAN: Hohštapler. Sve isponova! Sad opet idi kradi od onih kojima je on prodao! MUNK: A zašto to? Munk ste, ruke imate, naslikajte! GORAN: He! Britki norveški cinizam! MUNK: Kao što sam već ranije, na vreme, nagovestio, ovo upoređivanje sa Polom Gogenom neće na dobro izaći. Smeštanje mene i Pola Gogena ma i u istu rečenicu može da vodi jedino zlu. GORAN: Šta vam je sad to? MUNK: Pripremite se. Ja ću vam sada odgristi glavu. Ćutite. GORAN: Kako to mislite, molim vas, da ćutim? MUNK: Ne znam. Mada nije od najvećeg značaja. Ćutali ili ne, glava vam je praktično odgrizena. GORAN: E, dakle, stvarno! Razgovaraš s njim kao s čovekom, i evo kako ti vraća! MIHAJLO: (Tiho, zapisuje.) Zapisujem: Edvard Munk je uljudno najavio da će profesoru Pešiću odgristi glavu, evo sad se nadvija nad njim... GORAN: (U pozadini.) U pomoć, Mihajlo, u pomoć, Mihajlo! MIHAJLO: (Nastavlja da zapisuje, tiho.) Profesor Pešić viče upomoć Mihajlo upomoć Mihajlo, Inger Pešić ne sme da gleda, ali sada već sme... (Glasno, jedva malo dalje.) Izvinite, jeste li mu sad stvarno odgrizli glavu ili kako? MUNK: (Nešto dalje.) Odgrizao sam. MIHAJLO: Pošto malopre... MUNK: (Nešto dalje.) Da, sad sam odgrizao, a malopre ste vi izmišljali. INGER: Jeste, jeste. Odgrizao. MIHAJLO: (Zapisuje.) Da, da, da... Potvrđuje da je stvarno odgrizao, a sad, evo, ide... (Uplašeno, viče, čuje se režanje.) Ne! Nisam vas ja nagovarao! Nisam vas ja nagovarao! Kakav crni Gogen! Pustite me! (Trči, viče, udaljava se, tresak zatvaranja vrata.) MUNK: Sramota! INGER: Hajde sad, da te pretvore. (Munk počinje da reži.) INGER: (Brzo, uplašeno.) U Munka! U čoveka Munka! MUNK: A. Da. Hajde sad. KrajJun 1996. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |