|
|
 |
K.LICA: Ovako je sa Francom Kafkom bilo, kada je bilo, a možda (uopšte) i nije bilo? 1. SCENA ili K. KAO KAZNA(Sanatorijum Kirling, 1924. godine. Skromna bolesnička soba. U sobi su Franc /41/ i Dora /21/. Franc sedi za stolom. Piše. Tuberkoloza ga je "pojela". Dora je do njega. Zabrinuto ga posmatra.) DORA: Franc, doktor kaže da se proces nepovoljno razvija i da ti ništa ne činiš da se tvoj položaj makar malo poboljša. (Franc ćuti. Dora gubi strpljenje.) DORA: Zar su ti glupi principi važniji od mene? (Nema odgovora.) Baš sam ćurka! Negujem te. Noćima zbog tebe ne spavam. Tebe baš briga. Ne voliš me! Nećeš ni da me poljubiš! FRANC: Doro, ja imam tuberkolozu. DORA: Nisi jedini. Sanatorijum Kirling ih je pun. Ispod svakog drveta ljubi se po neki par. Samo se nas dvoje nikad ne ljubimo. I samo se ti ne trudiš da ozdraviš. Doktor je rek'o da bi mog'o. FRANC: Proces tuberkoloze u ovom stadijumu je nezaustavljiv. DORA: (Otme mu olovku, baci u ćošak.) Ti sve znaš?! Šta misliš da ćeš dokazati ako daš Maksu svoja pisanija i crkneš? (Franc joj ne odgovori. Izvadi iz džepa novu olovku. Nastavlja da piše. Dora je besna.) DORA: E, ne idem na stanicu po Maksa. Neću! (Franc je nežno zagrli. Ljulja je u zagrljaju kao dete. Teško diše.) FRANC: Molim te, Doro, idi na stanicu. Ne želim ja da umrem, samo sam veoma slab. DORA: Lažeš, bubo lažljiva! Šta bi ti falilo da ozdraviš, pa da zajedno odemo na more, da se kupamo, skupljamo školjke, jedemo narandže. Baš bi nam bilo lepo. FRANC: Bilo bi. DORA: Pa što se ne trudiš? Što mene kažnjavaš zbog tamo nekih svađa sa ocem, verenicama, publikom? Ja sam došla tek posle. FRANC: Bolest nisam ja zazvao, a što se radova tiče, oni su mi sve u životu. DORA: A ja? Maks mora da dođe, da sačuva pisanija. Ona su glavna. FRANC: Prava si napast. DORA: Jeste, ja sam napast! Samo da znaš sve ovo, ta tuberkoloza, sve ti je to od pisanija i gladovanja. (Franc ćuti.) Zašto bar ne pokušaš? Zašto ne jedeš, ne spavaš? FRANC: Prekini! (Franc dobija jak napad kašlja. Dora mu užurbano sprema lek. On pokušava nešto da kaže.) DORA: Doktor je kazao da ne pričaš mnogo. To te umara. FRANC: ...Želim da zajedno odemo na more... DORA: Ćuti. FRANC: ...Da skupljamo školjke, jedemo narandže... (Dora mu daje lek.) Ali ne znam kako da to izvedem. DORA: Tako što ćeš redovno uzimati lek. FRANC: Idi na stanicu, molim te. (Dora nevoljno stavlja šešir na glavu.) DORA: Hoćeš li o svemu još jednom razmisliti? FRANC: Hoću. DORA: A hoćeš li me poljubiti? FRANC: Neću. (Dora ljutito izađe. Franc se prevali na krevet. Veoma teško diše. Odjednom, pred njim iskrsava prizor iz njegove priče. On zatvara oči.) 2. SCENA ili K. KAO KAFKA(Veliki gradski trg. Na trgu je ekstravagantni kavez u kome leži Umetnik u gladovanju. Oko kaveza se čuje ovacija masa. Ispred kaveza je Menadžer. Pored kaveza su jedna korpulentna i jedna vitka Dama. Obe su ustreptale. U ćošku je sto sa skromnom bolesničkom hranom.) MENADŽER: Dame i gospodo! Čast mi je predstaviti vam čudo koje poriče sve naučne teorije! Biće koje je prevazišlo i samu majku prirodu! Čoveka koji je pokazao jedinstvenu snagu ljudske volje gladujući za vas, samo za vas, dame i gospodo, četrdeset dana! Dame i gospodo, predstavljam vam umetnika u gladovanju! (Muzika svira tuš. Dame oduševljeno, damski aplaudiraju. Veličanstvenim pokretima Menadžer otvara kavez i iznosi u naručju slabašnog Umetnika u gladovanju.) MENADŽER: Pogledajte samo kako je on slabašan?! (Prodrmusa ga.) UMETNIK: Ali ja bih mogao prevazići i samog sebe. Ja bih mogao još! MENADŽER: Moraćemo ga voditi lekaru. Dame, preuzmite. (Menadžer dobaci Umetnika damama. Dame uplašeno kriknu kao da im dobacuje izuzeno skupocenu vaznu. Debela Dama ščepa Umetnika. Umetnikove noge su okačene o njene snažne kukove, a ona ga pridržava za zadnjicu. Oko nje optrčava mršava Dama. Ona zadržava fine manire, no, očigledno je da bi volela da uzme umetnika.) MENADŽER: Dame i gospodo, niko ne može ni pojmiti koliko je teško gladovati četrdeset dana. Za takav poduhvat potrebna je nadnaravna snaga. Jer, biti bez hrane četrdeset dana znači silno patiti. UMETNIK: Ali meni prija, ja želim još! (Debela Dama besno zareži na mršavu jer ova ne odustaje od pokušaja da joj preotme plen. Mršava Dama se nemoćno sruši na pod. Sa neizrecivom tugom posmatra Umetnika u gladovanju koji nemoćno visi u naručju debele Dame. Mršava Dama, zatim, primeti Umetnikovu belo stopalo kako mlitavo visi niz butine debele Dame. Ona bolno, kao kučka, arlaukne. Dograbi Umetnikovo stopalo. Liže ga dugim jezikom. Trpa ga u usta i balavi.) MENADŽER: Veliki je bol podneo naš dragi umetnik u gladovanju, građani i građanke, i zato, ne mučimo ga više. Nahranimo ga! (Menadžer oduševljeno pucne prstima. Dame odnose Umetnika za postavljeni sto. One ga hrane protiv njegove volje.) MENADŽER: Sigurno vas sve interesuje, građani i građanke, kako je umetnik izdržao ovo dugotrajno gladovanje. Pitaćemo ga. (Dame Umetniku zapuše usta.) DAME: Užasno teško. Bio je to strašan bol, ali umetnost je umetnost. UMETNIK: (Otrgne se.) Ja mogu još. Ja mogu još! Neću da jedem. Neću! Neću! 3. SCENA ili K. KAO KAVEZ(Prag, 1907. godina. FRANC: Neću. (U porodici nastane tajac. Svi napeto očekuju šta će otac reći.) HERMAN: Kako to, nećeš? (Zabrinuta majka preuzima inicijativu. Sipa supu u Francov tanjir.) JULIJA: Hajde jedi, jedi, slabo si jeo. FRANC: Molim te, mama, pusti sad jelo. (Ocu.) Zaposlio sam se u državnom zavodu da bi mi više vremena ostalo za pisanje priča. (Otac prekorno pogleda majku. Ona je uplašena. Ispusti kašiku.) JULIJA: Nisi nam nista rekao. FRANC: Znao sam da se nećete složiti. HERMAN: A ja, šta ja da radim? Ko da mi vodi knjigovodstvo, ko da brine o 'artijama? Ja sam da brinem brigu o kaparama, fakturama, uterivanju dugova... (Franc slegne ramenima.) HERMAN: Slušaj, posao odlično stoji, mlatimo dobre pare. Da se ostaviš tih pesmica, da se vratiš u firmu i da se ženiš. FRANC: Neću. JULIJA: Franc, pisanje je lepa razonoda, ali od toga se ne može živeti. Pa koja žena bi pošla za pesnika? OTLA: Ja! JULIJA: Otla! (Otla sagne glavu. Srče supu. Povremeno gleda preko kašike.) FRANC: Naći ću ženu koja će voleti moje priče. (Polako se u razgovor uključuju i sestre, ali pre nego što se usude da išta kažu Eli i Vali prvo pogledaju u oca kao da traže od njega dozvolu da govore.) VALI: Franc, ja ti kao sestra kažem. Čak i da nađeš takvu ženu i njoj će trebati kuća, bašta i niz drugih sitnica koje se mogu kupiti samo za pare. Inače neće biti srećna. FRANC: Moja porodica će biti srećna i bez tih drangulija. JULIJA: Kako ti to s nama? Mi svi zavisimo od fabrike! Molim te pazi šta pričaš za stolom. i bolje bi ti bilo da ćutiš i jedeš. Još će nam ručak presesti zbog tamo nekih pesmica. FRANC: Ne pišem pesme. OTLA: Franc piše priče, mama. HERMAN: U sobu, smesta u sobu! (Otla uplašeno ustaje. Žurno odlazi. Majka da sestrama znak da ustanu. One pospremaju sto.) JULIJA: Da uzmemo svi po kolač. Franc će se sabrati. Sigurno mu se povećala temperatura. Čim mu se poveća temperatura, postaje nervozan. U poslednje vreme, Franc, to ti se često dešava. Pazi da se ne razvije u nekakv proces. Idi u sobu i lezi. Doneću ti obloge. FRANC: Ljudi, govorim ozbiljno. Ja hoću da pišem. ELI: Zašto nas terorišeš tim tvojim pričama? Nikome se ne sviđaju. Glupe su, bezvezne i besmislene. FRANC: Nije istina. Maksu se sviđaju, a svi znaju da on zna šta vredi! VALI: Laže te! Od njega će možda još i postati pisac. Talentovan je. Ali ti nikad! Franc, nije vreme za romantiku. Ovo je '907. FRANC: Neću da život provedem kao otac. Hoću da pišem! (Otac tresne rukom o sto. Tanjiri poskoče i zveknu. Sestre se uplaše. Gurajući se, izađu napolje. Zatvore vrata za sobom. Otac ustane. Krene ka Francu. Majka takođe ustane. Ide ka ocu.) JULIJA: Hermane, molim te. Franc je još mlad i tako je nežnog zdravlja Popraviće se. Pa, tek mu je 24. Franc! Smesta se izvini ocu. (Franc ustaje od stola. Uzmiče pred ocem. Dođe do vrata. Otvori ih.) FRANC: (Nemo.) Neću. (Izađe napolje.) 4. SCENA ili K. KAO KONTAKT(Prag, 1912, godine. FRANC: Došao sam da vratim knjige. MAKS: U redu je. Čekamo gospođicu Gretu Bloh. Nije te bilo ovih dana. Hteo sam da ti je predstavim. Izvanredno lepa dama. Gospođice Felicija, ovo je Franc Kafka. Nedavno je u jednim književnim novinama objavio vrlo intrigantnu priču. Mnogi su se pozitivno izrazili o njoj. FELICIJA: Osobito mi je drago da smo se upoznali, gospodine Kafka. Gospodin Maks koji je iz vanredan poznavalac književnosti, izrazio se, ne jednom, veoma pohvalno o vašem radu. Ne sumnjam da će Greta žaliti zato što se niste sreli. Ona voli da upoznaje nova lica. (Felicija mu pruži ruku na poljubac. Franc njenu ruku zadrži u svojoj duže nego što je to neophodno.) MAKS: Ovo je Franc, Felicija Bauer, ljubiteljica književnosti. FRANC: Gospođice, ne verujem da bi smo se ja i Greta slagali. Ja volim mirnije i skromnije ljude. (Felicija popravlja frizuru. Franc joj ponudi da ponovo sedne. On sedne do nje. Dugo se gledaju. Maks ih samo s vremena na vreme pogleda. On je veoma zaokupljen kicoškim doterivanjem pred ogledalom. S vremena na vreme, uputi im blagonakloni osmeh.) FRANC: Ja često dolazim kod Maksa. Donosim mu svoje radove. Korisno je čuti primedbe jednog kritičara. FELICIJA: Pričinili biste mi veliko zadovoljstvo kada bi ste i mene upoznali sa vašim delima. Mada ja nemam te škole, tog kritičarskog iskustva, čini mi se bi nekoliko toplih reči jedne žene... dame, moglo biti od značaja za vaše književno delo. Na kraju, knjige nisu namenjene samo kritičarima. FRANC: Veoma rado bih da vam poklonim jedan primerak, ali ga sada nemam ovde. Morali bi smo se ponovo videti da vam ga dam. FELICIJA: To bi bilo lepo od vas, samo, bojim se da je neizvodljivo .. FRANC: Zašto? FELICIJA: Ja živim u Berlinu. U Pragu sam sam samo na proputovanju i, na žalost, ne mogu sebi priuštiti duži boravak, iako bih volela. Ovo je tako lep grad. (Franc i Felicija upitno pogledaju Maksa kao da ga mole za savet. On isprva ne obraća pažnju na njih. Gleda na sat. Trgne se.) MAKS: Zašto se ne bi videli večeras, posle predstave? FELICIJA: Mi pravo iz pozorišta idemo na voz. Putujemo noću. Tako želi gospođica Greta. (Duga pauza. Franc i Felicija su uzrujani. Ne mogu se dogovoriti, a vreme nemilosrdno prolazi.) FELICIJA: A zašto ne pođete s nama u pozorište? Gospodine Maks, da li bismo mogli naći kartu za Franca, gospodina Franca? MAKS: Sumnjam. I za nas troje sam jedva dobio karte. Jidiš pozorište je u modi. Ako Greta ne dođe za pet minuta, pođi ti s nama umesto nje, Franc. Vi, Felicija, obucite mantil da bi smo bili spremi ako Greta dođe. (Maks oblači mantil.) FELICIJA: Bilo bi sasvim normalno da ne dođe. Na sajmu ima važan poslovni sastanak. Očekuje da dobije unapređenje. Za razliku od većine... dama koje teže lepom domu, ona želi karijeru. (Franc joj pridržava mantil. Ona ga oblači. Njihova tela samo što se ne dodiruju. Maks gleda na svoj džepni sat.) MAKS: Počinjem odbrojavanje. FELICIJA: Pričajte mi nešto lepo, nešto o vašim delima. Za mene, običnu ženu-službenika koja se mora sama izdržavati i kojoj je život siromašan lepotama, to je prosto nepojmljivo. (Franc je polaskan njenim pozivom, ali je zbunjen, jer vremena je sve manje i manje.) FELICIJA: Vi umetnici u svojim rukama krijete čitavo bogatstvo kome se i kneževi dive. Čitala sam, na primer, o Geteu... FRANC: Bojim se, gospođice, da ne mogu stati u red takvih veličina kao što je Gete... FELICIJA: Nikad se ne zna, mladi ste. FRANC: Ljudi obično ne vole mnogo moje priče. Možda se ni vama ne bi dopale. (Na vratima se čuje kucanje. Franc i Felicija su neprijatno iznenađeni. Maks otvara vrata. Na Felicijino i Francovo žaljenje ulazi Greta.) GRETA: Izvinite, molim vas. Šef me nije zvao na poslovni sastanak, već da mi se udvara. FRANC: To nije razlog da plačete. Siguran sam da ste dovoljno pametni da se izborite za unapređenje na nekom drugom mestu. GRETA: (Zavodnički pruža ruku na poljubac.) Lepo je imati podršku. MAKS: Ja sam vas baš hteo upoznati. Ovo je gospodin Franc Kafka. GRETA: A, Franc! Ja sam Greta. Maks, zašto niste rekli da je Franc tako nežan mladić? FELICIJA: Greta, gospodin ne samo da je nežan mladić nego je i odličan pisac. Nas dvoje smo veoma lepo razgovarali, dok ti nisi došla. (Francu.) Molim vas, pokušajte. Možda bi vas pustili u pozorište. Gospodine Maks, sami ste rekli da poznajete neke ljude iz pozorišta. MAKS: Ne brinite, daću mu moju kartu. Idite vas troje. GRETA: U čemu je problem? MAKS: Franc nema kartu, a gospođica i on su se tek upoznali i ne bi da se rastaju. FELICIJA: Ne bih da se mešam, ali čini mi se da bi bilo zgodnije, Greta, da ti odustaneš. Nije lepo da gospodinu Maksu uzimamo kartu, jer je on čekao u redu. GRETA: Ako već želiš da budeš sa gospodinom, a ti ostani ovde. FELICIJA: Ali, gospodin i ja se ne poznajemo. GRETA: Sad si još i stidljiva! Nećemo se raspravljati. Gospodin Franc je fin čovek. Doviđenja, Felicija. (Greta se rukuje sa Francom. Malo duže ga posmatra. Okrene se. Ode sa Maksom. Franc i Felicija su konačno ostali sami. Felicija ga uzme za ruku. Slobodnom rukom Franc je pomiluje po obrazu.) FELICIJA: Ne ljutite se na nju. Ni ja se ne ljutim. Ustvari, ja se nikada ne ljutim. (Franc je poljubi u čelo, pa u bradu, pa u usta.) FELICIJA: Zaključajte vrata i budite tihi da nas onaj kapetan iz susedne sobe ne čuje i pričajte mi o procesu stvaranja vaših dela. (Ljube se.) 5. SCENA ili K. KAO KNJIGA(Prag, 1913. godine. OTLA: Ovaj rad oko štamparije te strašno iscrpljuje, mili moj. Mama i ja se brinemo. Ne jedeš redovno. Donela sam ti nešto da pojedeš, da se okrepiš. FRANC: Nisi trebala. Nisam ni gladan ni umoran. Osećam da mogu. Osećam da konačno smisao svog života nalazim u književnosti, baš kao i Maks. OTLA: Želim da Jehova bude na tvojoj strani zato što si hrabar. FRANC: Ova knjiga koju štampam, "Razmatranja", doživeće uspeh! Pišem i novu pripovetku. Zove se "U kažnjeničkoj koloniji". Odvojiću se od oca. Trebalo bi i ti da pokušaš. Već si ga dovoljno iznervirala time što si odbila prosca po njegovoj meri i što se družiš sa cionistima. Mogli bismo živeti zajedno, mila moja. (Otla se samo blago osmehne. Čvrsto stegne Francovu ruku.) OTLA: Ti ljudi sa kojima se ja družim su hrabri Jevreji. Ja neću da se udam za prvog šonju koji se ocu svidi. Hoću da sama biram svoj put, kao i ti. MAKS: Temperamentna mala cionistkinja! OTLA: Veruješ li, Maks, da to što Franc piše vredi? Ja verujem! MAKS: Ta vrsta ekspresionizma je u modi a i njegov proces pisanja je konsekventan i provokativan. FRANC: Nemoj da brineš mila. Sve će biti u redu. Uz mene si ne samo ti nego su i Felicija i Maks. Maks će objaviti pozitivni recenziju. Zar ne, Maks? (Maks ćuti. Prelistava i koriguje rukopis. Na vratima se pojavi Herman. Oglašava se glasnim kucanjem. Svi se trgnu.) MAKS: Dobar dan. HERMAN: 'Oću da govorim sa sinom. MAKS: Izvolite. HERMAN: Mogu da sednem? (Maks mu doda stolicu.) Sedite svi, šta ste se ukipili? (Svi kao po komandi sednu, sem Franca. On je besan. Maks ga cimne da sedne pored njega.) HERMAN: 'Oću da ti kažem da mi ne trebaju tvoji novci. Podići ću kredit u banci. Ugledan sam čovek. Imam svoj konto. Drugo, 'teo sam da s tobom prozborim reč-dve k'o prijatelj. FRANC: Počni. HERMAN: Ovo što ti budem rek'o ne moraš smatrati istinom, dovoljno je smatrati da je to potreba, potreba da se preživi. (Zastane.) Znaš dobro da se ja ič ne razumem u knjige, ali znam da su i knjige špekulacija. I za nju su potrebne pare. Uostalom, to ti najbolje može reći tvoj drugar. FRANC: Mene će podržati kritičari. HERMAN: Neće, jer su i oni ljudi. A ti ne pišeš za ljude. FRANC: A za koga ja to pišem? HERMAN: To se i ja pitam, al' za ljude, jok! MAKS: Dozvolite mi da se umešam, gospodine. Ja smatram da vaš sin kreira novi stil i... HERMAN: (Ironično.) E, moj Maks... FRANC: Pisanje je za mene život! Ja u pričama iznosim samo ono što osećam, doživljavam... HERMAN: Nemoj mi reći da si lud načisto? FRANC: Govorim istinu! HERMAN: Znači, lud si. (Cokće.) Maks, dok tebe nije znao bio je samo kilav. Sad je i lud i kilav. FRANC: Ja tebe ne vređam. HERMAN: Ma, ko te vređa! Samo 'oću da ti kažem, nesrećniče, kad propadne ta špekulacija, prijatelji će te ostaviti. Tada ćeš se vratiti meni i ja ću te primiti da mi vodiš knjigovotstvo. FRANC: (Smeje se.) Kavez traži pticu! HERMAN: (Ljutito odmahne rukom.) Kažem ja, to je načisto poludeo. (Otli.) Otla, idi kući. (Otla se demonstrativno okrene od oca.) OTLA: Čuvaj se, Franc. Olovo je štetno po zdravlje. (Poljubi ga.) Jahve alohim. (Odlazi. Herman lagano odlazi.) HERMAN: Uzgred, Maks, od one tvoje molbe da budem darodavac tvom listu nema ništa. Da si me posluš'o i odgovorio ovu ludu, ja bi' ti sve platio. Ovako, ništa! (Herman odlazi. Franc je zapanjen. Gleda u Maksa.) MAKS: Za nezavisnost se plaća visoka cena. To ćeš i sam uskoro otkriti. (Pljesne ga po ramenu.) Sad, na posao. Suštinska veza sa realnošću u književnosti nije krucijalna. Konsekventno se drži ovih smernica! (Malo se dotera pred ogledalom.) FRANC: Pomozi mi da završim ovo. Znaš, ne mogu da plaćam sve radnike. Skupo je. Mislio sam da im ti i ja pomažemo. MAKS: Ne mogu. Moram nazad u kancelariju. Čekaju me. Ti ostani na liniji započetog procesa. Srećno! 6. SCENA ili K. KAO KOITUS(Prag, 1914. godine. FRANC: Zašto Felicija nije došla kad sam nju pozvao? GRETA: Mislila sam da će ti neko biti potreban, pa sam se prijavila u dobrovoljce. FRANC: Nju sam zvao. GRETA: A ja ti smetam? FRANC: Ne smetaš. (Pauza.) Možda je ozbiljno sprečena. (Greta ćuti.) Sigurno je ozbiljno sprečena. Inače, došla bi. MAKS: Nije ni važno. Greta je tu. Ja sam tu. FRANC: Da nije bolesna? GRETA: Nije. FRANC: Lažeš, došla bi! GRETA: Ne bi! Nadala se da ćeš postati slavan pisac, ali posle tvog poslednjeg neuspeha digla je ruke. Sad svako veče izlazi sa drugim gospodinom. (Greta se ružno, ironično nasmeje. Franc samo što ne eksplodira. Maks ga umiruje.) MAKS: Biće bolje, biće bolje. Sada su ljudi preokupirani mobilizacijom i mogućnošću izbijanja rata. Niko nema vremena za književnost. Smatram da treba da sačekaš svoj trenutak. FRANC: Kada sam je objavljivao drugačije si pričao. MAKS: Da, ali sam ti i tada skretao pažnju da se okreneš realizmu. Suviše ceniš simbolizam. Malo ko u ova ratna vremena može shvatiti tvoje preokupacije. Eto, taj tvoj roman, "Proces"... FRANC: Maks, molim te. MAKS: ...ponovo čist simbolizam! Destruktivni simbolizam! FRANC: Ostavi me na miru. (Greta da znak Maksu da ućuti. Zatim ga lagano izgura iz sobe.) GRETA: Maks, budi tako pametan kao što si učen, pa ga prepusti meni. MAKS: (U odlasku.) Na mene uvek možeš računati. (Maks odlazi. Greta ostaje sa Francom.) FRANC: A šta ti čekaš? GRETA: Šta si našao na Feliciji? Ružna je. Baš je ružna. FRANC: Prekini da vređaš svoju drugaricu. GRETA: Ja vređam?! Ma ne! Ne znam kako stoji s nogama, ali dizanje ruku, odustajanje u ovo poletno vreme, kada naša armija silovito pobeđuje, nije u modi. U modi su dobrovoljci. FRANC: Šta pričaš to? GRETA: Sviđaš mi se. Sama sam se ponudila da dođem. (Ustaje, otkopčava svoju bluzu. Ide ka Francu. On uzmiče.) GRETA: Ni meni se ne sviđaju tvoje priče, ali bih ti mogla dati koristan savet. Treba da priznaš da si kriv. Prvom prilikom priznaj i videćeš da će sve biti lakše. (Franc je udario leđima o zid. Greta baci na sto bluzu. Ostala je u suknji i crnom seksi korsetu koji ističe njene bujne i lepe grudi.) FRANC: A Felicija? GRETA: Felicija je u Berlinu, ja sam ovde. (Franc merka vrata koja su na susednom zidu. Greta to primeti. Zaključa vrata. Izvuče ključ. Igra se ključem. Franc se uplašio kao đače. Greta se smeje grohotom. Dobaci mu ključ. On ga šeprtljavo ispusti.) GRETA: Neću ti ništa! (Greta sedne na stolicu. Elegantno, lagano zavrne suknju. Zateže pažljivo crnu, dugačku čipkastu čarapu sa crnom podvezicom. Ispruži nogu da vidi da li je čarapu dobro zategla. Noga joj je vitka, duga.) GRETA: Ja imam svoj novac, svoj miraz, svoju slobodu i svoj život uređujem prema mojim željama... (Kad završi sa zatezanjem čarape pripali cigaretu. Franc joj priđe.) FRANC: Ono za Feliciju nije tačno. GRETA: Kako ti kažeš, lafe. (Franc je povede ka krevetu. Franc legne na krevet. Greta otkopča suknju.) FRANC: Ne volim glupe, bilo da su muškarci ili žene. Ali, jedno ti moram reći. Volim Feliciju. GRETA: Šta se tu može. (Gretina suknja spadne. Franc podigne pokrivač na krevetu. Greta zakorači da legne na njega.) 7. SCENA ili K. KAO KRIVICA(Berlin, 1914. godine. FRANC: (Of.) Felis! FELIS: Franc. (Franc ulazi u trpezariju raširenih ruku. Felis raširi ruke, trčeći ka njemu. On trči ka njoj. Ona protrči pored njega. Zatvori vrata. Leđima se osloni na vrata.) FELIS: Greta me je upoznala sa neprijatnom činjenicom da si ponovo u svađi sa papa. To nije lepo. Brinem se za tebe. FRANC: Ako se brineš, zašto nisi došla na prethodni sastanak? Bila si mi potrebna. FELIS: Za Boga, Franc, bila sam bolesna. FRANC: Tako sam i mislio. Greta mi ništa nije rekla, a bilo mi je teško bez tebe. FELIS: Znam. Ja sam je zamolila da ti ništa ne govori. Ne bih mogla podneti da te pored onih groznih kritika opterećujem mojom bolešću. Je l' da, dušice? (Franc se osmehne. Pokuša da joj dodirne grudi i da je poljubi. Ona mu nežno, mazno u ruke tutne šoljicu kafe, a u usta kolačić. Sve vreme, do Gretinog dolaska, Franc pokušava da dodirne Felis. Ona mu vešto beži, poslujući oko stola za ručavanje.) FELIS: I, kako ti ide na poslu? FRANC: Otaljava se. FELIS: No, no, no. Ne govori tako. Sada kad momke masovno šalju u rat, otvara ti se velika mogućnost za brzo napredovanje. Mogao bi biti advokat, a ne samo službenik u zavodu. Ima nečeg tako uzbudljivog u sudu. FRANC: Život treba iskoristiti za bitnije stvari. FELIS: Za pisanje? Zlatan si ti, Franc. Uvek sam te volela zbog optimizma. Ali, molim te, zamisli kakva je to žena koja nema baštu, kuću, klavir? FRANC: Felis, šta će ti klavir!? Pa, ti ne umeš da sviraš! FELIS: Moje ćerke će umeti. Znaš, u životu sam često bila željna lepih stvari, ali sam oduvek znala da mogu biti hiljadu puta bolja majka i domaćica od svih lepotica. FRANC: A šta ćemo sa klavirom ako ne budemo imali ćerke? FELIS: Franc, ja sve to radim tebi za ljubav. Zamisli kako ćemo biti srećni... FRANC: Voliš li ti mene? FELIS: Pa naravno! Volim tvoje oči, tvoja ramena... FRANC: A priče? Voliš li moje priče? FELIS: (Zbunjeno.) Naravno. FRANC: Znači, pročitala si onu priču koju sam ti poslao preko Grete? (Felis se ne seća.) "U kažnjeničkoj koloniji"? FELIS: Lepa je. FRANC: Ali je ti nisi pročitala. FELIS: (Mazno.) Što se stalno vraćamo na tu nesrećnu knjigu? FRANC: Zato što je moja! FELIS: Imam i ja goblene, pa te ne teram da ih voliš! FRANC: Knjige i gobleni nisu isto. FELIS: To ti misliš! (Sabere se.) Zašto se mi svađamo? Imamo tako malo vremena. Treba da se dogovorimo oko venčanja, da ručamo sa Gretom... FRANC: Ja sam došao iz Praga u Berlin samo da bih te video na nekoliko sati, a ti dovodiš Gretu? FELIS: Šta bi svet rekao da smo se u kuću zatvorili? Pa mi smo verenici! FRANC: Zašto je verenicima zabranjeno sve što je ljubavnicima dozvoljeno? (Neko kuca na vrata.) FELIS: To je Greta. Molim te, Franc, budi ljubazan. Obećavam ti, kad se budemo venčali pokazaću ti ti koliko te volim. (Felis otvara vrata. U sobu ulazi Greta.) GRETA: Ja opet kasnim. FELIS: Znamo kako je teško biti šef. (Greta pruži ruku Francu na poljubac.) GRETA: Ma ne, nisam bila na poslu. Moji su priredili zabavu, pa su me terali da sviram klavir u četiri ruke sa nekim advokatom. FELIS: Mora da je bilo veoma zabavno. Advokat! GRETA: Ah, udvarač k'o udvarač. Ni bolji ni gori. Posle sam, dok smo pili ajs-kafe u bašti, saznala da ide na front. Izgleda da mnoge šalju tamo. Silne udavače će, izgleda, ostati bez lovine za odstrel, da. FELIS: Ja sam baš danas gledala jednu paradu. Momcima divno pristaje vojnička uniforma. Muževni su. FRANC: Meni su parade dosadne. GRETA: U Berlinu će, zbog mobilizacije, biti puno slobodnih mesta. Dođi. Mogao bi brzo napredovati. (Ironično.) Mogao bi biti advokat. FRANC: Felis i ja smo se dogovorili da ćemo živeti u Pragu. FELIS: Ali Prag je selo! Za decu je bolje da žive u velikom gradu. Lakše će završiti visoke škole. FRANC: Šta ako ne budu hteli da uče? FELIS: Zašto ne bi učili? Ja ću dati sve od sebe da budu dobri đaci. Uostalom, ako im ponekad i ne bude išlo, molim, tu je novac od fabrike, advokature. Plaćaćemo profesore. FRANC: Hiljadu puta sam ti rekao da neću da imam ništa ni sa fabrikom ni sa sudom. FELIS: Samo sam rekla kako bismo mogli biti srećni. (Franc ljut ustane od stola. Felicija se osmehne kao da se duri neko dete, a ne njen verenik.) FELIS: Oprosti, Greta, zbog ovog. U poslednje vreme je tako razdražljiv. Gospođa Julija kaže da je to od slabe ishrane. Franc, ja zaista mislim da je krajnje vreme da odustaneš od vegetarijanske ishrane. Razbolećeš se. GRETA: Zaista, Franc, dobar advokat da bi dobro vodio sudski proces, mora dobro da jede. (Greta joj se saveznički osmehne. Šapne joj nešto na uho. Daje joj znak da ode. Felicija još uvek okleva. Gleda u Franca. Franc se i dalje duri.) FELIS: Idem da prelijem pečenje. (Greta i Franc su ostali sami.) FRANC: Kako se sve ovo glupo zapetljalo. GRETA: Reci jedan razlog da ne bude kako je ona zamislila. FRANC: Sve je sad besmisleno. Slušaj, Greta, ja te cenim kao prijatelja GRETA: Nas ne mešaj. Reč je o Feliciji. FRANC: Moram. Slušaj, ako, ako bude nešto nepredviđeno zbog onoga, ti mi se obrati. Ići ćemo kod najboljeg lekara, platiću... GRETA: Ništa se nepredviđeno ne može dogoditi. FRANC: Ako ipak bude... GRETA: Neće biti! Ja s tobom ne bih mogla živeti čak ni zbog deteta. Ti si čovek za Feliciju. FRANC: Felis jeste dobra i poštena devojka. Ja je i dalje volim, ali... GRETA: Reci jedan dobar razlog da ne bude onako kako je ona zamislila. (Franc ćuti.) Za priče ne brini. Čim dobiješ povoljne kritike ponovo će ih zavoleti. 8. SCENA ili K. KAO KRV(Prag, 1917. godine. MAKS: Ovaj rat se pretvara u proces razlaganja mog građanskog života. Nikoga više ne interusuje literatura. U redakciji su ponovo odbili moj članak. Znaš, imam osećaj da se neka nevidljiva sila urotila protiv mene. FRANC: Nisi ti jedini. MAKS: Plašim se da me je neko oklevetao i da će jednog jutra u mojoj sobi osvanuti neki tipovi koji će me uhapsiti, odvesti tek tako. Danas mnoge odvode tek tako. FRANC: Maks... MAKS: ... Tek sad sam shvatio! Ti imaš dar prekognicije. Pre tri godine si u "Procesu" opisao ono što se sada događa. To je fantastično. Slušaj, znam ljude koji bi to objavili i dobro platili. Šta kažeš? (Nema odgovora.) MAKS: Novac bi smo pošteno podeliti. Obojici je potreban. Mogao bi sebi uzeti bolji stan, kupiti odelo... FRANC: Doktor mi je dao još godinu, dve života. (Zastane.) Imam tuberkulozu. (Maks ćuti. Blesavo zuri u Franca. Čajnik pišti.) MAKS: Otkud znaš da imaš tuberkolozu? Možda je prehlada. FRANC: Kad si prehlađen obično ne pljuješ krv. MAKS: A ti si pljuvao? (Franc potvrdno klimne glavom.) Grozno. FRANC: To je zbog napornog rada, slabog jela, pisanja i ove memljive sobe. MAKS: Nesumnjivo. FRANC: Treba mi pomoć. Bojim se, Maks. MAKS: Da. (Tišina. Franc očekuje da će Maks još nešto kazati, ali Maks ćuti.) FRANC: Treba mi bolja soba. Za nju nemam para. MAKS: Za sobu ne brini, pisaću Felis. FRANC: Felis mi nije baš najprivrženija iako mi je verenica. Izmakne se kad god mi je potrebna. MAKS: Onda ti ne preostaje ništa drugo nego da objaviš knjigu. FRANC: Briga me za knjigu! Ja umirem. (Franc očekuje da će Maks konačno reći pravu reč. Maks zna šta se od njega očekuje, ali ipak ćuti.) FRANC: Mislio sam da se preselim kod tebe, samo na kratko. Ne bih vam smetao. Čak bih vam i pomogao ako treba. MAKS: (Osmehne se.) Razumem te, potpuno te razumem, ali u tom stanu živi i moja porodica. Stan jeste zdraviji, ali je i prenaseljen. Tvoj otac je u boljoj poziciji. FRANC: Ja sam se s njim posvađao. MAKS: Uh, koliko sam se ja sukobljavao sa ocem i mirio. Pa pomiri se i ti. On bi te mogao u banju poslati. FRANC: Znaš li šta si mi ranije govorio? MAKS: Znam, ali to je bilo ranije. (Blago se osmehne Francu pljesnuvši ga po ramenu. Franc se duboko nakašlje.) 9. SCENA ili K. KAO KAJANJE(Berlin, 1917. godine. FELIS: Treba li ti moja pomoć? FRANC: Ne. (Zastane.) Prvi put smo sasvim sami. Zašto nekog nisi dovela? FELIS: Tebi je do šale. FRANC: Ne. Samo me interesuje zašto nikog nisi dovela. FELIS: Šta će nam ko? FRANC: Tačno. (Zastane.) Nikada nećemo imati... FELIS: Znam, ali ja i dalje mislim da bi ti bio dobar otac. FRANC: Nisam to hteo da kažem. Hteo sam da kažem da nikad više nećemo imati prilike da ovako sami razgovaramo. (Felis ćuti.) Ostavljaš me? (Nema odgovora.) Bilo bi razumno. FELIS: Teraš me? FRANC: Samo savetujem. FELIS: Već sam izgubila pet godina. FRANC: Ne bi smela još da izgubiš. FELIS: Znam. (Duga i za oboje neprijatna pauza. Felis je jako teško. Da bi sakrila svoje raspoloženje, odlazi do prozora. Otvara ga. Pravi se da hoće da se nadiše čistog vazduha. Kroz prozor se čuje vojnički marš.) FELIS: Jednog mog dragog rođaka su odveli, kao onog tvog junaka Jozefa K. i bez suđenja ga osudili. Ta knjiga je istinita. FRANC: Odake ti knjiga? FELIS: Nije važno, važno je da je objaviš i da odeš u lečilište. Tamo nema ovog glupog rata. Ja bih te negovala, a ti bi mi čitao svoja dela. FRANC: Uzmi kaput i idi. Uskoro će mrak. Mogla bi te presresti patrola. Rat je stigao i u Berlin, a i ja imam dosta posla. Moram pomoći Otli. Ponovo je odbila prosca po očevoj meri. FELIS: Smem li da ostanem još malo? FRANC: Ne možeš. FELIS: Došla sam da pomognem. FRANC: Felis, znam koliko si oduvek želela da postaneš žena uglednog i bogatog pisca, ali sve govori da ti to neće poći za rukom... FELIS: Idiote! FRANC: Ovo je hotel, čuće te ljudi. (Felis u inat prodorno i besno vrisne. Dograbi staklenu lampu. Razbije je o zid. Čeka njegovu reakciju. Iz susedne sobe čuje se lupanje o zid.) FRANC: Rekao sam ti. Od svih žena na ovom svetu ostaje mi Otla. Ona se nikad neće udati. (Prilazi joj. Oblači je u stari kaput. Daje joj šešir. Ona ga drži u rukama.) FRANC: Šta se dogodilo sa Gretom Bloh? FELIS: Ne znam, odavno je ne viđam. Priča se da je rodila nekakvo dete. Kopilče. Budala. (On joj stavi šešir na glavu. Okrene je ka vratima. Ona se okrene k njemu. Tresne mu šamar. Obriše suzu na svog lica. Okrene mu leđa.) FELIS: Idem da nađem zdravog i zrelog muža. 10. SCENA ili K. KAO KAFKA(Na sceni je veličanstvena, blještava hiper-mašina. Kraj mašine su Oficir, Gost i dva mršava, bedna stvorenja izbuljenih očiju -- Vojnik i Osuđenik. Oficir se krajnje servilno ponaša prema Gostu. Namešta ga u stolicu i pripaljuje mu cigaretu. Gost se ležerno smesti u stolicu. Puši i klati nogom. Posmatra mašinu. Osuđenik znatiželjno posmatra čas Oficira, čas mašinu. Pokušava da shvati šta Oficir govori; naravno, ne uspeva. Vojnik se osloni na mašinu. Drema.) GOST: Znači, on će tu leći? OFICIR: (Mazeći mašinu kao da je prelepa ljubavnica.) Da. Čim ga prikopčamo postelja će početi da se kreće. Počeće da se kreće i drljača. Pogledajte samo ove igle. Svaka dugačka ima kraj sebe kratku. Dugačka piše, a kratka štrca vodu da bi se sprala krv i da bi se videlo ono što je napisano na telu osuđenika. Krvava voda se odvodi ovim žlebovima i najzad utiče u ovaj glavni žleb, čija se odvodna cev spušta u jamu. (Dok ovo objašnjava, Oficir i nežno pokazuje. Gost i Osuđenik ga pažljivo prate. Osuđenik se toliko unosi u priču da se u jednom trenutku oklizne i za malo ne strmoglavi u jamu. Oficir ga pridrži i besno kamenom pogodi usnulog Vojnika u glavu. Vojnik se trgne i brzo pomogne Oficiru da iz jame izvuče Zarobljenika koji se još batrga. Gost se uplašeno strese.) GOST: Da li mu je poznata presuda? OFICIR: Ne. Zašto bi? Pa moći će da je pročita na svom telu kad je mašina ispiše. GOST: Znači, on i ne zna kako je primljena njegova odbrana? OFICIR: (S ponosom.) Stari komandant i ja smo oduvek smatrali da je krivica uvek nesumnjiva. Tako je to nekada bilo. Novi komandant je isuviše popustljiv. (Oficir rukom da znak Vojniku. Vojnik jednim potezom raspara Osuđenikovo odelo. Odelo spadne i Osuđenik je sada potpuno go. On zbunjeno pokušava da prikupi odelo, ali mu Vojnik to ne dozvoli. Grubo ga odvodi da legne pod mašinu. Oficir, uz pomoć Vojnika, priprema Osuđenika za kaznu. Oficir i dalje objašnjava rad mašine.) OFICIR: Nekada, za vreme starog komandanta, izvršenju presude je posvećivanja velika pažnja. Još od rane zore ljudi su se u buljucima skupljali na polju. Već u ranim prepodnevnim satima sva iole dobra mesta su već bila popunjena. Tokom popodneva deca su se tiskala oko provalije prepune krvi i vode rizikujući da upadnu i da se udave. Mašina je veličanstveno blještala na suncu u smiraj dana. GOST: Ljudi su dolazili dobrovoljno da gledaju izvršenje kazne? OFICIR: Naravno! Svi su očekivali da vide prosvetljenje na licu osuđenika na kraju dvanaestočasovnog izvršenja presude. (Iznenada, kaiš kojim je trebalo vezati Osuđenika puca usled Osuđenikovog vrpoljenja. Vojnik zbunjeno predaje Oficiru kaiš. Oficir tužno prima kaiš, a zatim, poput pantera, odskoči od mašine i skoči pred uplašenog Gosta. Oficir mu obgrli noge, panično ga moleći za milost.) OFICIR: Ja znam da su vas ovamo poslali da bi ste utvrdili da je mašina surova i stoga nepotrebna! Ali razmislite, molim vas, gospodine, razmislite s kojim pravom mi ukidamo pravo osuđeniku da dođe do spoznaje? (Za to vreme je Vojnik nekako privezao Osuđenika i ugurao mu filc u usta. Osuđenik povraća. Oficir se besno okreće Osuđeniku.) OFICIR: O, ti strvino! Upropašćavaš moju divnu mašinu! (Dograbi njegovo odelo i briše mašinu. Vojnik ga uplašeno sledi.) OFICIR: Gospodine, novi komandant mi ne dozvoljava čak ni da nabavim nove delove za mašinu. Pogledajte samo, molim vas, pogledajte. (Oficir dovuče Gosta do mašine. Pokazuje mu filc, stavlja mu ga na šaku. Gost je zgađen.) OFICIR: Kako da se čovek ne zgadi kada je taj isti filc sisalo i žvakalo pre toga desetak ljudi?! Filc se potpuno ofucao. Normalno je da čovek povrati. Ali, povraćanje je ipak nedopustivo u toku kazne. Mašina se tako upropašćava. (Padne mu pred noge.) Molim vas, kažite komandantu da ne upropašćava moju mašinu! GOST: Ne verujem da vam tu mogu mnogo pomoći. OFICIR: Molim vas, gospodine, potrebna je samo vaša dobra reč. (Gost zausti nešto da kaže.) OFICIR: Ali, dozvolite, dozvolite, gospodine, ne tražim od vas da donosite svoj sud na prečac. Evo, izvešću za vas prezentaciju. (Oficir da Vojniku poslednja uputstva. Vojnik dovršava vezivanje Osuđenika. Osuđenik sa osmehom na licu, mahne Gostu pre nego što ga Vojnik potpuno veže. Oficir u čanče uspe kašu. Vojnik to primeti. On je gladan.) OFICIR: Celo izvršenje kazne traje ukupno dvanest časova. (Pušta mašinu.) Prvih šest časova osuđenik živi normalno samo što trpi bolove. Zato mu se stavlja ovaj filc u usta da ne galami. (Vojnik se bojažljivo prišunja čančetu i uzima ga. Isprva bojažljivo jede, a zatim sve halapljivije. Osuđenik se buni, vrti. Oficir to ne primećuje.) OFICIR: Posle dva sata osuđenik više ne može da jauče i filc mu se vadi iz usta. U čanku je topla pirinčana kaša, od koje čovek, ako želi, može da uzme što dokači jezikom. Ni jedan ne propušta ovu priliku. Tek oko šest sati gubi se uživanje u jelu. Kako se onda čovek primiri! (Na ležištu mašine je sve veća gužva. Oficir se zaneo.) OFICIR: I najglupljem dolazi pamet. To počinje oko očiju. Odatle se širi. Taj prizor bi mogao zavesti posmatrača da i sam legne pod drljaču. Osuđenik tumači zapis koji se sve dublje ispisuje na njegovom telu. (Oko mašine nastaje dreka. Osuđenik je oslobodio glavu i jednu ruku. Pokušava da dohvati čanče. Tužno cvili. Vojnik ne da čanče i besno reži. Tek ovo privlači Oficirovu pažnju. On besno odlazi do mašine. Besomučno tuče Osuđenika i Vojnika dok se drljača lagano spušta. Pri tome sva trojica plaču.Osuđenik i Vojnik zbog batina, Oficir zbog besa.) OFICIR: Nemate smisla za lepo, nemate smisla za umetnost! (Gost je zgrožen nad ovim prizorom.) GOST: Dosta! Dosta! (Svi stanu sem mašine. Drljača se i dalje neumitno spušta.) GOST: Odlučio sam! Imam negativno mišljenje o toj prokletoj mašini i to ću bez ustručavanja reći gospodinu komandantu kažnjeničke kolonije. (Oficir nad samim leđima Osuđenika zaustavlja mašinu.) OFICIR: Odvezuj! (Vojnik brzo odveže Osuđenika, a zatim ga na jedvite jade izvuče ispod drljače. Za to vreme Oficir prilazi Gostu.) OFICIR: (Smireno.) Vi niste razumeli. Dozvolite da vam objasnim. GOST: (Uzmičući.) Nije potrebno. OFICIR: Potrebno je, jer niste shvatili. (Izvadi iz džepa papire. Odmota jedan. Pokazuje ga Gostu.) OFICIR: Da li znate šta ovde piše? GOST: Ne. OFICIR: Sigurno možete odgonetnuti. Hajde, potrudite se malo. (Oficir Gosta sve više pribija uz mašinu.) GOST: Ne mogu. OFICIR: Možete vi to, možete! GOST: Ne mogu, upomoć! (Osuđenik i Vojnik ih radoznalo posmatraju sa strane. Ne mešaju se.) OFICIR: Možeš! Moraš! Čitaj! GOST: Upomoć! (Besno dograbi Gosta koji uplašeno krikne.) OFICIR: Pročitaćeš! (Oficir besno baci Gosta ka mašini kao krpu. Skine se. Legne pod mašinu. Mašina počne da radi uz zaglušujuću buku. 11. SCENA ili K. KAO KOPULACIJA(Češko selo Cirau, 1918. godine. OTLA: Nisi smeo da ideš u šetnju. Povećava ti se temperatura. (Franc je posmatra, pomiluje po obrazu.) FRANC: Selo je lepo zimi, Otla. Hajdemo zajedno u šetnju. OTLA: Ništa od šetnje. Hoću da te vidim u krevetu. Moraš da se oporaviš, da bi pisao. Ti si sjajan pisac, Franc. Čitala sam "Proces". FRANC: Odakle ti?! OTLA: Nije bitno. Moraš u Prag. U Pragu je tebi mesto. Idi u očevu kuću. Tamo ćeš imati svoju sobu. Moći ćeš na miru da pišeš. FRANC: Ovde mi je lepo s tobom. OTLA: Ali ti je u Pragu mesto. Ti si pisac, Franc. (Otla ga nežno poljubi. On je privije uz sebe.) FRANC: Strah me je čamotinje koja je zavladala u kući od kad je fabrika krenula nizbrdo. Ja i ti smo se uvek držali po strani. Sad nam se to sveti. Ja sam se razboleo, a tebe smatraju usedelicom. OTLA: Ne opterećuj se tim glupostima. Bilo im je lepo dok je ovaj odvratni rat išao ocu na ruku. Sad kad vojska gubi profitiraju samo grobari. Ali to se tebe ne tiče. Ti si pisac i vidiš dalje od jednog rata. FRANC: (Poljubi je.) Volim te, Otla. OTLA: Ideš li u Prag? FRANC: Idemo zajedno. OTLA: To ne može. FRANC: Zašto? OTLA: Zaljubila sam se. On je hrišćanin, oficir. Doći će ovde, da se dogovorimo. Živećemo zajedno. FRANC: Šta si to naumila? Vucaraš se sa vojničinama! OTLA: On je oficir! FRANC: Još gore! Jevrejka i hrišćanin! Gde je ona tvoja strast prema svom narodu? OTLA: Nestala u ratu kao i drugi ideali. Od ideala se ne živi. Ja hoću čoveka koji će sa mnom kroz život hrabro ići. (Franc je snužden.) OTLA: Venčaćemo se! On ima novca! Sposoban je. Započećemo naš posao! FRANC: Šarene laže! Hoće samo da te iskoristi! OTLA: Utuvi u glavu, ja ga volim! Ako treba zbog njega ću i kuću i zajednicu da napustim. FRANC: A ako on tebe napusti? OTLA: Šta te briga?! (Smiri se.) Molim te odnesi ovaj paket u Prag umesto mene. Moram ga videti. FRANC: Toliko ga voliš? OTLA: Da. (Daje mu paket.) Izmisli zašto ja nisam došla i molim te, ne dozvoli im da dođu ovde na selo. (Franc je snužden.) Ne brini, naći ćeš i ti ženu koja će te voleti. FRANC: Ne verujem. OTLA: Hoćeš, mili moj. (Otla poljubi Franca.) 12. SCENA ili K. KAO MILENA KOJU VOLI KAFKA(Jedan lepi park, 1920. godine. FRANC: Volim te, Milena. (Milena mu ne odgovori, već se samo nežnije skupi u njegovom zagrljaju.) MILENA: Lepo mi je, lepo mi je s tobom. Hajde da se nikada ne rastanemo. FRANC: Hajde. (Franc joj ubere jedan cvet i pridoda ga velikom buketu koji je već ranije poklonio Mileni.) MILENA: Franc, zašto nikad ne pišeš o ljubavi? FRANC: Pišem o tami, bolu, izgubljenosti. MILENA: Zašto, onda, nema mržnje? Niko nikoga ne mrzi, niko nikoga ne voli, svi su... Ljubazni. (Umesto odgovora, oboje se nasmeju. Milena zakači za Francov rever jedan cvet. Zatim ga pomiriše, poljubi.) MILENA: Volim način na koji pišeš, način na koji ćutiš... Na koji postojiš... FRANC: Postojim zajedno s tobom. MILENA: ...Trajanje... (Franc naglo podigne Milenu. Ona oduševljeno cikne. Zavrte se zajedno u krug. Vrte se dugo, smeju se. Milena ispusti cveće. Ono se razleti, unaokolo. Pada po Francovom sakou, glavi.) MILENA: Prestani, prestani, vrti mi se u glavi... Franc! FRANC: Volim te, Milena. (U blizini se začuje nekakav šum, smeh prolaznika. Franc se trgne.) Uvek pomislim na tvog muža, Milena. MILENA: On nije ovde. FRANC: Znam, ali ti ćeš otići. MILENA: I opet se vratiti. FRANC: Dug je put od saznanja da nisam tužan zbog tvog odlaska, ne zaista tužan, do saznanja da sam zbog tvog odlaska ipak beskrajno tužan. Doduše: tuga nije ono najgore. MILENA: Beč i Prag su zaista daleko posle ovog rata. Pisaću ti... Pisaćeš mi. FRANC: Ti se, kao pisac, jako lepo razvijaš. Pametna, dobra, hrabra, mila... Spisateljica. Ja neću više pisati. MILENA: Franc... FRANC: Ja ću te voleti. MILENA: Zašto nikada ne pišeš o ljubavi? (Graja u parku postaje glasnija i remeti idilu zaljubljenog para.) MILENA: Želim te. FRANC: Koliko još imamo do polaska tvog voza za Beč? MILENA: Još tri sata. FRANC: Onda se vraćaš mužu, novinama, knjigama, pisanju... MILENA: Idemo u hotel. FRANC: Kada ću te ponovo videti? MILENA: Pisaću, piši mi... FRANC: Kada ću te ponovo videti? MILENA: Piši mi o ljubavi. FRANC: Sam sam. Boli me, Milena... (Buka u parku postaje vrlo glasna. Deca ciče. Na scenu doleti šarena, dečija lopta. Njih dvoje se razdvajaju. Pođu zajedno, jedno pored drugog, zamišljeni.) 13. SCENA ili K. KAO KAVERNA(U kafani na obali baltičkog mora 1923. godine. DORA: Zdravo. Ja sam Dora. (Pruži mu ruku. Oni se rukuju. Franc je sa čuđenjem posmatra.) DORA: Jesmo li se mi već negde sreli? Jesmo! Samo da se setim gde. (Pažljivo gleda Franca.) Koncert? Pozorište? Književno veče? (Franc se nasmeje.) Književno veče! Ti si pisac. Eto odakle se znamo. Mi smo kolege. FRANC: Ti pišeš? DORA: Pa ne baš, ali volim da čitam. FRANC: Šta na primer? (Dora se duboko zamisli. Razmišlja.) DORA: Perl Bak, sestre Bronte. Jesi li čitao "Orkanske visove"? FRANC: Nisam. DORA: Pročitaj. To je literatura! (Dora diskretno merka Francov tanjir pun gotovo nedirnutog, toplog pasulja. Franc je posmatra. Dora je to primetila. Skrene pogled na drugu stranu.) DORA: Čudo jedno kako su ti pisci nesrećni ljudi. Eto na primer, sestre Bronte. skoro da su gladovale, a kakve su knjige pisale! FRANC: Jesi li gladna? DORA: Ja? Ma kakvi! Sad sam večerala! FRANC: Ni ja nisam gladan. Onda da vratimo ovaj pasulj u kuhinju, pa da nastavimo o književnosti. Kelner! DORA: Stani! Zar tim derikožama da vraćaš pasulj? Ja im ne bi' ni tanjir vratila. FRANC: Šta da radim s pasuljem? DORA: Pojedi ga. FRANC: Ne mogu. Mislio sam ako bi ti, slučajno, mogla. DORA: Ja sam baš večerala, ali šteta je da se vrati u kuhinju kad si ga već platio. (Dora navali na pasulj. Kašikom trpa pasulj u usta. Rukom trpa hleb. Jede alavo i sa velikim uživanjem.) FRANC: Prijatno. DORA: (Uspori sa jelom.) Hvala, a šta ti pišeš? FRANC: Uglavnom priče i romane. DORA: Mmm, to je dobro. A je l' imaš nešto ovde da mi pokažeš? (Franc iz džepa vadi knjižicu. Dora je uzima. Prestaje sa jelom. Prelistava je ovlaš.) DORA: Izgleda zanimljivo. E, al' posle ću lepo da je prelistam. Ne valja kad se pasulj hladi. (Dora nastavi sa jelom, ponovo se zaboravi. Navali na pasulj. Brzo pojede sav pasulj. Kašiku oliže. Hlebom obriše tanjir. Zatim zapali cigaretu. Sa velikim zadovoljstvom povuče dim. Tresne pepeo u tanjir.) DORA: E, a sad ovo da vidimo. (U knjizi pronađe članak.) Šta je ovo? (Čita.) U, al' si ti neki mračan tip. Je li, da nisi ti neki prorok, a? FRANC: Nisam. DORA: Pa kako si sve ovo predvideo? (Čita.) Svetski ratovi, otuđenje, raspadanje društva, raspadanje ličnosti... He-he. Ko je ovo pisao?... Maks Brod. Nikad čula! (Francu.) E, a je l' mora pisac obavezno da bude i prorok? FRANC: Šta ti misliš? DORA: (Nemarno slegne ramenima.) Ja ne volim tešku literaturu. Podseća me na Tolstoja. Otpadnu ti ruke kad ga nosiš. Kad budem pisala, pisaću k'o Perl Bak. FRANC: Kad ćeš početi da pišeš? Kao Perl Bak? DORA: Ma... Ne znam. Ima vremena. (Čita Francovu knjižicu preskačući stranice. Cereka se.) DORA: Umetnik u gladovanju! Koji idiot! FRANC: Ti sve površno shvataš. DORA: To što mi se ne sviđa tvoja priča, ne znači da sam glupa. Ja samo ne volim da budem gladna. To ti je. Volim da jedem narandže. Volela bi' da živim na moru, da jedem narandže, čokoladu, da budem zgodna, nosim lepe haljine i šetam se plažom s suncobranom i šeširom... A uveče igranka, šampanjac i gala večera... FRANC: Ja sam činovnik u penziji i ne bih voleo ništa više. DORA: Nemoj mi reći da si od onih koji samo čekaju da crknu? Ja sam od mog matorog pobegla zato što me ter'o da se udam za kasapina iz Gegenbaha. FRANC: A ja sam se sukobio sa svojim ocem jer mi nije dao da pišem. DORA: E, da nisi ti od onih što su ceo život straćili u knjige? FRANC: Nije isključeno. DORA: Šta će ti knjige kad umreš? Od njih mogu imati vajde samo drugi. Takve treba zavrnuti. U životu je najvažnije lepo živeti. Kad budeš mrtav bar ćeš imati čega da se sećaš. (Franc ustaje. Oblači kaput.) DORA: Gde ćeš? FRANC: Kući. Kasno je. Ti nećeš? DORA: Pa, ja sam pobegla. Živim ovde-onde. FRANC: (Sedne.) Zašto ne pođeš sa mnom? DORA: Kod tebe? (Franc klimne glavom.) Kako se zoveš? FRANC: Franc. DORA: Franc, aj' plati moj čaj. 14. SCENA ili K. KAO KREVET(Berlin, 1924. godine. FRANC: Doro, krajnje je vreme da odeš od mene. (Nema odgovora.) Stan mi je loš, zdravlje još gore, penzija nikakva... DORA: Uuuu! Ma mi sjajno živimo! Da ti samo vidiš gde ljudi žive ovde u Berlinu zbog inflacije. Mi smo na konju. FRANC: Ali, Doro. Ti si mlada, lepa, zdrava. Mogla bi da nađeš hiljadu mlađih... DORA: Šta će mi hiljadu mlađih klipana? FRANC: Ali ja ti nisam ni ljubavnik. DORA: Zato si mi prijatelj. Pomog'o si kad mi je bilo teško. Sad je moj red. Da vidiš koga sam dovela. Zažmuri i kaži dragička (Franc je posluša.) Ta-na-na-naa! (Dora otvara vrata. Na vratima je Maks Brod. Nosi buket cveća i bombonjeru. Elegantno ih pruža Dori. Dora ih oduševljeno uzima. Maks je poljubi u ruku.) MAKS: Dugo se nismo videli, prijatelju. (Dok oni pričaju, Dora načinje bombonjeru.) FRANC: Zašto si došao? Nisam te zvao. MAKS: Poznato mi je da imaš dugove i da ni za lekara nemaš. S obzirom na to da ti ne umeš da iznađeš rešenje, ja sam ti našao izdavača. Objavićeš "Proces". Honorar je pristojan. DORA: Koliki je taj honorar? MAKS: Dovoljan za pola godine pristojnog života. (Dora je iznenađena.) Ja ću napisati predgovor i pogovor. Ovo je ugovor. (Pruža mu ugovor.) Ovde potpiši. FRANC: ...Ako neću? Ti nikad nisi razumeo ono što pišem. DORA: (Usta su joj puna čokolade.) Franc, potpiši ugovor. Moram da platimo kiriju. FRANC: (Maksu.) S tobom sam se ne jednom nasankao. DORA: Ma, mani se tih starih računa! Gazdarica preti zatvorom ako ne platimo kiriju! MAKS: Berlin je uzavreo. Radnici štrajkuju. Nezdravi zatvori su puni buntovnika. DORA: Moraš u sanatorijum, Franc. MAKS: Zašto ne dozvoljavaš da ti pomognem? Čitavog života si želeo da objavljuješ knjige. Sad ti se želja ispunjava. DORA: (Ponudi Franca čokoladom.) Čak i da nećeš da štampaš knjige i da se pomiriš sa Maksom, kiriju moraš platiti. FRANC: Prekini da žvaćeš! (Maks joj namigne. Da devojci znak rukom da izađe. Dora slegne ramenima. Izađe.) MAKS: Zašto si grub prema njoj? FRANC: Dao bih sve na svetu da je dodirnem. Ali ne smem. Bojim se. Bolest me je satrla. Bojim se da bi to mogla i sama otkriti. MAKS: Onda je krajnje vreme da odeš u Prag. Tamo te čeka Otla. Od nje se ne moraš kriti. FRANC: Otla ima dovoljno svojih problema. MAKS: Nema. Posao joj odlično ide. Valjda njoj veruješ. FRANC: Hoćeš li ti sa mnom? MAKS: Ne. Idem okolo. Imam važna posla. FRANC: Pišeš neki članak? MAKS: Da. FRANC: U člancima si, što se mene tiče, uvek pisao gluposti. MAKS: Možda, ali i drugi su. To je za tebe dobro. Tvoj spis je neizmenljiv. Mišljenja su često samo izraz očajanja zbog toga. FRANC: (Nasmeje se.) To je "Proces". MAKS: "Proces". 15. SCENA ili K. KAO KAFKA(Atelje slikara Titorelija na jednom od sudskih tavana. Jozefa K. buljuk Devojčica uvodi u atelje. Drže ga za ruke i guraju ispred sebe, ne dozvoljavajući mu da se otrgne. Jozefu K. se duboko nakloni slikar Titoreli koji ga dočekuje u ateljeu.) TITORELI: Sudski slikar Titoreli, Vama na usluzi gospodine K. (Jozef K. je zbunjen. Gleda oko sebe. Devojčice se smejulje. Titoreli im da znak da se ne smeju.) TITORELI: Gospodine Jozef K, sedite. Raskomotite se. Osećajte se kao u svojoj kući. (Devojčice skidaju kaput Jozefu K. Mnoštvo njihovih ruku mili po njegovom telu. Devojčice mu raskopčavaju sako. Titoreli im da znak da prestanu.) TITORELI: Vi ste nevini? JOZEF K: Da, sasvim, ali... Vi svakako poznajete sud bolje od mene. Ja ne znam mnogo više od onoga što sam čuo, mada od sasvim različitih ljudi. Svi se slažu u tome da se lakomislene optužbe ne podižu i da je sud, kad već jednom optužuje, čvrsto ubeđen u krivicu optuženog i teško se može razuveriti. (Dok ovo govori, oko zbunjenog Jozefa K. su se razmilele devojčice. Smestile su se kraj njega na krevet, podvukle se ispod kreveta, između njegovih nogu. Jednom rečju -- okupirale ga.) TITORELI: Teško?! Sud se nikako ne može razuveriti! JOZEF K: Da. 1. DEVOJČICA: Titoreli! Hoćeš li i njega slikati? 2. DEVOJČICA: Titoreli, nemoj da slikaš tako ružnog čoveka. (Opšti smeh.) TITORELI: Ako se ne smirite, izbaciću vas niz stepenice. (Devojčice ustuknu.) TITORELI: Izvinite, gospodine K, i one pripadaju sudu. JOZEF K: Kako? TITORELI: Uopšte, sve pripada sudu. Izgleda da vi nemate uvid u sud, ali pošto ste nevini, to vam nije porebno. Ja ću vas sam izbaviti. JOZEF K: Kako? 1. DEVOJČICA: I Titoreli ponekad drage volje pomaže jadnicima koji imaju proces, naravno pod uslovom da je uveren u njihovu nevinost. TITORELI: U vašem slučaju, pošto ste vi potpuno nevini ja ću preduzeti sledeće... Zaboravio sam da vas pitam kakvu vrstu oslobođenja želite. Ima tri mogućnosti: stvarno oslobođenje, prividno oslobođenje i odugovlačenje. Stvarno oslobođenje je, naravno, najbolje, ali ja vam tu ništa ne mogu pomoći. O tome odlučuje samo nevinost osuđenog. Sem toga, ja nisam čuo ni za jedan proces koji se završio potpunim oslobađanjem optuženog. JOZEF K: Od tolikih optuženih zar ni jedan nije bio nevin? 2. DEVOJČICA: Ni jedan nije bio oslobođen. (Jedna Devojčica sedne u krilo Jozefa K. Smeje se.) TITORELI: U obzir, dakle, dolaze prividno oslobođenje i odugovlačenje. Kod prividnog oslobođenja optužnici se pridodaje potvrda o nevinosti. Optuženi se privremeno oslobađa, uz mogućnost da nekom od narednih prilika bude ponovo uhapšen i tako se ponovo nađe na početku. JOZEF K: Drugo privremeno oslobođenje je, verovatno, teže dobiti. TITORELI: Ne, zašto? Sud je unapred predvideo mogućnost ponovnog hapšenja. (Jozef K. teško uzdahne.) TITORELI: Vama je vruće? Pa raskomotite se! (Devojčice Jozefu K. skidaju sako.) TITORELI: Naravno, odugovlačenje zahteva manje energije, ali se zato morate neprekidno angažovati oko procesa, ne dozvoljavati mu da izađe iz najniže faze. (Jozef K. se guši. On ustaje. Devojčice se komešaju.) TITORELI: No, šta ste odlučili? (Nema odgovora.) Ne morate žuriti sa odgovorom. Slobodno razmislite. JOZEF K: Gušim se. Ovde je tako zagušljivo. Moram napolje. (Josef K. napravi korak. Devojčice otvaraju vrata. S druge strane vrata se nazire postavljen sto za kojim sede osobe.) JOZEF K: Šta je to? TITORELI: Sudske kancelarije. Zar ne vidite? Sud je svuda oko nas. JOZEF K: Zar nema izlaza? TITORELI: Kako da ne, samo izvolite. (Titoreli izvedi Jozefa K. kroz otvorena vrata.) 16. SCENA ili K. KAO KRUG(Prag, 1924. godine. JULIJA: Ah, kako je divno što smo svi ponovo na okupu! Naša je sreća što se nismo razišli u ona luda ratna vremena. (Francu prilaze Sestre i Majka i brižno ga stavljaju za sto. Za stolom je sve naizgled isto kao na početku, samo su ljudi stariji i atmosfera je nešto življa. Na čelu stola i dalje sedi Otac. Ćuti i srče supu. Majka brižno sipa u tanjir supu Francu. Vali mu dodaje kašiku.) FRANC: (Ocu.) Čuo sam da je s fabrikom ponovo sve krenulo nabolje. HERMAN: (Trgne se.) Da, dobro. Otla i njen muž su je preuzeli, oni to rade dobro... Ja, ti si meni jedini sin, 'teo sam s tobom o mnogim stvarima da razgovaram... ELI: Znaš, u fabrici je krenulo još bolje od kada je za poslovođu došao moj Josif. VALI: Ne radi u našoj fabrici samo tvoj Josif. ELI: Šta si time mislila da kažeš? OTLA: Ej, polako, nije Franc došao da sluša vaše svađe. (Sestre ućute, ali Otac i dalje pokušava da kaže nešto.) OTLA: Šta je tata, hoćeš još supice? HERMAN: Ne, 'teo sam da kažem da imam o mnogim stvarima sa njim da razgovaram. (Zastane.) Kad dođeš u taj sanatorijum, manje radi, odmori se, šta će ti romani, ako... (U poslednjem momentu se zaustavi da ne kaže pogrešnu reč. Juliji se otme uzdah.) OTLA: Sve će biti u redu, mama. Za našeg Franca sam odabrala najbolji sanatorijum. Kirling. HERMAN: Za novce ne brini, nemoj da štediš. Slaćemo ti. Šta god traži lekar, ti daj. JULIJA: I piši nam. HERMAN: Da, piši. FRANC: Pisaću. Hvala ti, Otla, što me šalješ u sanatorijum. Ne razumem samo kako si mogla da se izmiriš sa njima. Oni su prema tebi bili neuporedivo suroviji nego prema meni. (Svi su se uzmuvali, čak i Otac koji ne shvata potpuno šta se događa.) OTLA: Ako meni ne smeta, šta se ti buniš? JULIJA: Franc, mi smo srećna porodica. Ne treba kopati po starim nesporazumima. VALI: Ispostavilo se da je dobro što se Otla udala za sposobnog katolika. Sada imamo prijatelje na obe strane. FRANC: Špekulacija je špekulacija, što bi rekao naš otac. OTLA: Tačno tako. A sad da pređemo na lepše teme. Franc, mnogi hvale tvoje romane i priče. "Proces" naročito... HERMAN: E, i o tome sam 'teo s tobom da razgovaram! Vidi samo šta je jedan učeni rabin o tebi napis'o. (Sav uzbuđen, drhtavom rukom, iz prsluka vadi novčanik. Džep se nalazi negde oko srca. Herman pažljivo iz novčanika vadi nekakav papir presavijeno nekoliko puta. Veoma pažljivo ga razmotava. To je isečak iz novina.) HERMAN: "Pesnik svetskog straha, koji slika mučnu borbu čovekovu da shvati smisao života u neshvatljivim slučajnostima..." FRANC: Pročitao si nešto od mojih priča? HERMAN: A šta ću ja da proveravam? Ima ko je plaćen za to. To je... Umetnost. OTLA: Mi ipak znamo šta je to umetnost. Odlučili smo da objavimo sve tvoje radove. Maks će pisati predgovor i pogovor. FRANC: A ako ja neću? OTLA: Onda ćeš biti ti kriv. FRANC: To je zabluda. Kako može čovek da bude kriv? Ta mi svi smo ljudi i svi jednaki. OTLA: Tako obično govore krivci. (Franc lagano ustaje od stola.) OTLA: Franc, sad se proces ne može zaustaviti. Vrati se. (Franc se povlači idući unazad. Izlazi. Vrata se za njim zatvaraju.) 17. SCENA ili K. KAO KAZNA(Sanatorijum Kirling, 1924. godine. MAKS: Stigao sam, Franc. (Franc se trgne.) Puno te pozdravlja Otla. Majka i otac žele da te posete. Svi željno očekuju da ozdraviš i da nam se vratiš u Prag. FRANC: (Zamišljen je.) Reci mi, da li ti je krivo što ne pišeš kao ja? MAKS: Ne. FRANC: Zašto onda ne objavljuješ ništa svoje? MAKS: Zato. FRANC: U redu. Dobićeš sve moje radove. Voleo bih da ih spališ. (Pauza.) To su plodovi tame. Moje tame. Meni je sada potrebna svetlost. MAKS: U redu. (Maks se maši za svežanj u kome su radovi. Franc ga zaustavi.) FRANC: Od tebe tražim samo jedno. Donesi mi korpu punu narandži. (Franc pušta Maksa da uzme radove.) FRANC: Učinićeš kako smo se dogovorili? MAKS: Zar sumnjaš u mene? FRANC: Uvek. Međutim, ti si ipak dovoljno sebičan i ljubomoran pisac, da tako nešto uradiš. MAKS: Dobićeš narandže. (Maks odlazi. Vrata se zatvaraju.) FRANC: Tama tami. DORA: Šta će ti narandže? FRANC: Da jedemo, ljubavi moja. (On je uzima u zagrljaj. Ljubi je dugo i nežno.) 18. SCENA ili K. KAO KAFKA(Čitava scena je jedan veliki kavez. Kavez se nalazi u cirkusu i iz of-a dopiru krici životinja. Po kavezu je razbacana slama. Čuvar je zamišljen. Čisti metlom kavez. Odjednom se iz gomile slame pojavljuje jedna bela, mršava ruka sa dugačkim kažiprstom. Ruka ga pozove. Čuvar je uplašen.) ČUVAR: Šefe! (Ruka ga odlučno pozove k sebi.) ČUVAR: Šefe! (Šef dolazi. Čuvar mu pokazuje ruku. Obojica su začuđeni. Bojažljivo prilaze ruci koja ih zove. Nadnose se nad rukom. Iz sena se pomalja Umetnik u gladovanju. Veoma je izmučen.) UMETNIK: Koliko je prošlo?! Više od četrdeset dana? (Šef i Čuvar se začuđeno pogledaju.) UMETNIK: Gladovao sam više od četrdeset dana? ČUVAR: Pa šta? UMETNIK: Pa, ja sam umetnik u gladovanju! (Šef i Čuvar se začuđeno pogledaju.) ŠEF: Da, postojao je jedan takav. Bio je velika vašarska atrakcija. ČUVAR: Kako smo ga zaboravili ovde? ŠEF: Kad sam ga preuzeo od njegovog bivšeg menadžera ispostavilo se da više niko nije zainteresovan za njega, a kod mene ko ne zaradi za hleb ima da gladuje. UMETNIK: Ali ja sam umetnik u gladovanju! Ja sam prevazišao sebe. Gladovao sam više od četrdeset dana! (Umetnik nesigurnim korakom baulja ka njima. Šef i čuvar su uplašeni.) ČUVAR: Mora da je puno gladan. Da mu damo da nešto pojede? UMETNIK: Gladovao sam više od četrdeset dana! (Šef i Čuvar su doterani do rešetki. Čuvar steže metlu.) UMETNIK: Ja sam umetnik! Umetnik u gladovanju! (Umetnik se sruši na slamu. Šef brzo izlazi iz kaveza. Ostavlja Čuvara u kavezu. Zatvori vrata.) ŠEF: Počisti kavez. (Šef stoji iza vrata. Čuvar brzo metlom zgrće slamu na telo Umetnika u gladovanju. 19. SCENA ili K. KAO KRAJ(Praško groblje, 1925. godine. VALI: (Svojoj sestri Eli.) Tako ona svake nedelje. MAKS: Pre tačno godinu dana, 1924, u češkom sanatorijumu Kirling, posle duge bolesti umro je naš veliki i nikad prežaljeni prijatelj, brat, sin, pisac XX veka -- Franc Kafka! DORA: (Mileni.) Zar je mogao biti i pisac nekog drugog veka nego onog u kome je živeo? (Milena joj ne odgovori. Zuri ispred sebe.) MAKS: Franc Kafka je pisao najjasniju i najlepšu prozu, koja se u naše vreme stvara na nemačkom jeziku. Živeo je tihim i povučenim životom nas običnih građana, ali to je bilo samo naizgled! (Julija brizne u plač.) OTLA: U redu je, mama, u redu, sve se lepo završilo. MAKS: Jer! Njegova rešenja, a možda i nedostatak rešenja, dopuštaju tumačenja koja se ne izriču jasno, već, da bi bila zasnovana, zahtevaju da budu čitana ponovo i sa nove tačke gledišta. On je bio prorok! Prorekao je svetsko ludilo, ratove, kataklizmu sveta je osetio u najdubljim dubina svojih vena, svoje krvi. Zato je i umro! (Tokom govora Maks sve žešće, sve luđe gestikulira. Grob se bučno otvara. Franc žurno izlazi iz groba za vreme govora. To niko ne primećuje. Franc odlazi. Grob ostaje otvoren.) MAKS: Slava mu! (Svi bacaju cveće u otvoreni grob. Franc iz korpe vadi narandžu. Ljušti je, a kore padaju na zemlju. Franc krene sa scene. Zaustavi se. Oseti da ga je Milena primetila. Njih dvoje se gledaju jedan kratak trenutak. Ona želi da pođe za njim. On se okrene ka publici u pozorišnoj sali. Oljušti pomorandžu. Raspolovi je. Parče stavi u usta. Glumac koji igra Franca silazi sa scene. Odlazi iz sale. Prolazi pored publike.) OTLA: Maks, divno je što si sačuvao njegove radove. Tvoje ime će biti zlatnim slovima upisano u istoriju književnosti. (Skup na grobu se lagano opušta.) MAKS: (Neformalno.) Put koji je toliko tražio je, u stvari, naš put. Ali, na žalost, nije ga uspeo pronaći. Zato se prepustio književnosti. Da, gadio se spoljnjeg sveta, čak se i svog tela gadio. (Gretino dete plače. Ona ga bez uspeha pokušava uljuljati.) GRETA: Stalno plače! VALI: Dođi ti kod tvoje tete. (Vali uljuljkuje dete.) HERMAN: Svi smo mi ponosni što smo imali takvog sina! FELICIJA: I ja sam ponosna. Verenica pisca XX veka! Kako to dobro zvuči! (A Franc je otišao, otišao sa scene, iz pozorišne sale, otišao skroz.) Kraj// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |