MIROSLAV MOMČILOVIĆ

TAJNO ORUŽJE

Beograd, 1995.

IZVOĐAČI RADOVA:
DRAGUTIN - GUTA BAMBALIĆ, poslovođa
VERICA BAMBALIĆ, fizički radnik. Bez kvalifikacija...
MILOVAN BAMBALIĆ, idealni projektant. Pisac u razvoju
JASNA BAMBALIĆ, bez zaduženja. Inače student medicine
KOMŠIJA, slobodoumni naučni radnik. I on bez kvalifikacija...
ZEMLJAK, sponzor projekta. Po struci - VKV mesar
ŠUTONJA, kvalifikovani general. Zadužen za pirotehniku

Događa se iz čista mira...

I

(U dvorištu kuće, u hladovini stare trešnje, na ležaljci drema Guta Bambalić, krupni brkajlija opuštenog stomaka. Kraj njega, na zemlji, nalazi se gajba piva i otvarač za flaše, obešen o granu. Nedaleko od ležaljke, na stočiću, smešten je portabl televizor priključen na akumulator. Na sredini dvorišta iskopana je rupa. Iznad rupe je čekrk o koji visi uže i metalno korito koje se trenutno nalazi na dnu rupe. Zamišljeno šeta. Zastane kraj rupe, baci pogled dole i nastavlja da korača.)

MILOVAN: ...Tmuran prolećni dan svanuo je u zemlji Srbiji... Ne valja... Teški oblaci nadvili su se nad Malom Moštanicom i mojim životom... Literature nema bez inspiracije, a inspiracija, poznato je, dobija se u kafani... Za kafanu su, opet, potrebne pare, a para će biti tek kad napišem i prodam svoj roman. Tako se, nad mojom glavom, zatvara čudovišni krug iz koga nema izlaza... Hemingveju je bilo lako... On je prvo dobijao honorare, pa je tek onda pisao

GUTA: Bolje, Milovane, pomogni majci nego što trabunjaš u to sranje.

VERICA (iz rupe): Neka, nije mene teško...

MILOVAN: Pisci ne kopaju, oni pišu.

GUTA: Pa, di je ta tvoja knjiga? Daj, sinko, da je vidimo.

MILOVAN (Pokazuje na čelo): Tu! Moja knjiga je tu, a ti joj ne daš napolje!

GUTA: Mora da je mnogo dobra, deset godina je pišeš.

MILOVAN: Svaka ti čast, ćale. Kako zineš tako me iznerviraš.

GUTA: Treba, majkoviću moj, dupe da se žulja. To tebe jebe...

MILOVAN: Šta ću kad nisam vredan kao ti?

GUTA: Da uzmeš motiku u ruke, da mi se ne šunjaš tu ko gluvo kuče.

MILOVAN: Barem nisam dezerter.

GUTA: Marš, džukelo! Marš! (Gađa ga grumenom iskopane zemlje. Milovan otrči u kuću.) On će meni... Đubre jedno pokvareno... To mi je fala što te lebom ranim. Dvaestšesta godina, dvaessedmu uzo, dinar jedan nije uno u ovu kuću. A, ovamo, zna da sere...

VERICA: Ne diraj ga, Guto, znaš da je osetljiv.

GUTA: A ja nisam osetljiv? Jel? Mene, znači, može da gazi i pljuje ko stigne? Zajebi ti tu logiku...

VERICA: To je majkino pametno dete, pisac majkin.

GUTA: Pisac! Gde god se okreneš sve pisci... Oni su nam sve ovo i napravili... Njegovi drugari, svi, fakultete ispozavršavali, snajke u kuće doveli, a on sere... Tri tone govana sam pojo u životu, sve zbog njega. Pitaj kolege - Zastavniče, kad će ispraćaj? A ja šta ću? Ćutim ko posran. Mogo sam da mu sredim da služi di oće, da bira... A ja, budala, dvaput mu odlažem... I, na kraju, ispado i dezerter... Samo još jednom to da čujem, ubiću bombom i tebe i njega i sebe i sve. Samo ću Jasnu, za pelcer, da ostavim...

VERICA: De, de, polako...

(Guta otvara flašu piva)

GUTA: I dobro sve to, ali bar je mogao da se priženi s nekom. Sad bi meni unuk kmečo po dvorištu, a ne on u ono njegovo sranje. Lakše bi mi ova penzija pala... Govno si od njega napravila. Govno, a ne čoveka...

VERICA: Vala je imao na koga da se ugleda...

GUTA: Tebi bi bolje bilo da ćutiš. Zaboravila si iz kakve balege sam te u Beograd dovuko.

VERICA: Ako je ovo Beograd...

GUTA: A šta bi gospođa? Terazije? Odakle si došla i ovo ti je mnogo. Petom u dupe da udaraš. Spomenik bre da mi digneš!

VERICA: E jesi me usrećio...

GUTA: A tebi ako ne valja kupi prnje... Ja sam mogao da biram - mlad vodnik, državne jasle, jak, visok, milina za pogledati me... Da biram sam mogo, a uzo sam tebe, nepismenu i nikakvu. Zato, ako oćeš da radiš, ko što je red, radi, a ako ne, a u pičku materinu!

(Guta je otvorio novu flašu piva i vratio se u ležaljku. Motkom koja mu služi kao daljinski upravljač uključuje televizor.)

TV SPIKER: ... Predsednik se pred okupljenim građanima Vlasotinca još jednom zapitao - Šta to još treba učiniti, koji još to uslov treba ispuniti ne bi li se zadovoljili apetiti raspojasane bratije sa Zapada...

GUTA: Oni nas satreše, a on se pita. Večito se mi nešto pitamo i zapitkujemo. Treba ih sve uza zid, eto šta! Pa nek na onom svetu prave novi svetski poredak. Jebo ih novi svetski poredak.

(Guta motkom isključuje televizor. Krajnjim naporom volje ustaje. Posmatra ženu kako kopa.)

GUTA: Samo te gledam kako mrljaviš. Mučiš i tu zemlju i mene i sebe, na kraju krajeva.

VERICA: Ožednela sam nešto...

GUTA: Ne osvrći se na žeđ nego udri. Zamani malo tim pijukom, nije ti ga majka rodila.

VERICA: Nemam ja te snage u rukama...

GUTA: Ništa vi, današnje žene, nemate, ja da ti kažem... Jao, vidi je, vidi je! Ode, Verice, skroz u kosinu. Ko tunel da kopaš, a ne bunar... Nemoj posle da mi se čudiš što nema vode... Odovud malo zavati.

VERICA: (zadihano): De?

GUTA: Pa tu, dole. Razgrni zemlju, pa tu zamani.

VERICA: Neće...

GUTA: Pa, neće kad si se ukrutila ko da imaš kolac mesto kičme.

VERICA: Ima kamen neki.

GUTA: O, jebemu mater i kamenu! Zaokoli ga malo, potkopaj...

VERICA: Neće...

GUTA: E, pa, ono, kad bi sve moglo da je potaman! (Vrati se u ležaljku. Motkom uključuje televizor)

TV SPIKER: ...Na kraju skupa, narodni pesnik Baki Živković čitao je okupljenim Vlasotinčanima stihove iz svoje najnovije zbirke "Oj, Zapade, Zapade"...

GUTA: E, Zapade, Zapade... Di nam baš ti zapade? (Rezignirano se osmehuje.) Da čuješ ženo pesmicu što sam im sklepo...

VERICA: Evo, iskopa ga ja.

GUTA: Al si prvo morala da mi digneš pritisak. (Motkom menja program. Začuju se trubači. Prašti čoček sa malog ekrana. Guta baca praznu flašu preko tarabe.)

GUTA: To! Pesma! Sviraj, nek puknu dušmani! Samo udri... (Veseli se. Igra oko rupe.) Što smo ti narod, stislo nas sa svi strana, a mi ne jebemo živu silu! To... Veselo, veselo... Ko nas mrzi nek jede govna!

(Na kapiju ulazi Komšija, Sitan, neugledan, tesan u ramenima, ogrnut crnim plaštom. Nosi pivsku flašu koju je Guta maločas bacio.)

KOMŠIJA: Dobro, komšija, dokle više s tim bacanjem staklene ambalaže?

GUTA: Ima se, pa se i baca.

KOMŠIJA: Vasceli svet sakuplja sirovine, obrađuje ih i onda nam ih opet proda za iste pare, dok mi bacamo i rasipamo.

(Guta mu uzme flašu iz ruke i ponovo je baci preko tarabe.)

GUTA: Jebo flašu... Ja sam kupio nju, ne ona mene!

(Komšija prilazi rupi)

KOMŠIJA: Kako napreduje bunar?

GUTA: Odlično. Živce mi je pojo, pare i da ne pominjem...

KOMŠIJA: I kako bih ja sad mogao da pomognem?

GUTA: Dok je ona tu ne možeš nikako... Ajde, ženo, dosta je za danas.

(Guta i Komšija namotavaju čekrk.)

KOMŠIJA: A što komšinica kopa?

GUTA: Ja lomim držalje... Kako tvoje tajno oružje?

KOMŠIJA (pretrne): Tiše, komšija, tiše...

GUTA: U svojoj sam kući.

KOMŠIJA: Nema više moja i tvoja kuća. Svet je postao globalno selo... Svuda oko nas su čipovi, prislušni uređaji, sateliti, a vi vičete... Projekat napreduje... Danas idem kod Vojske na razgovor!

GUTA: Mamu mu jebem! Tebe, bre, čovek, ovako, kad gleda reko bi da si budala, a ti jok. Klikeraš, bre!

KOMŠIJA: Eto, svako se za nešto rodi.

GUTA: Ja sam ti reko, ako nešto mogu da pomognem... Ti si čuo za ovog generala Šutonju? Moj čovek, bre... (Guta i Komšija su namotali uže. Iz rupe se pojavljuje Verica, sva prljava i raščupana. Izlazi iz metalnog korita i spušta alatke na zemlju.)

VERICA: Ajde, komšo, ti si pametan čovek. Na kojoj dubini je voda?

(Ovaj znalački osmatra rupu.)

KOMŠIJA: Ima li vlage dole?

VERICA: Ma kaki. Suvo ko barut...

KOMŠIJA: Ne znam, već je trebalo da ste naišli na vodu...

VERICA: Eto, kad sam ja pričala da pozovemo stručnjaka, Guta nije dao i sad...

GUTA: Nemoj, ženo, da sereš, kad moram tako da ti kažem. To, bre, sve sam ološ i prevarant.

KOMŠIJA: Komšija je u pravu. Stručnjaci ne postoje. Postoji samo korumpirani kvazinaučni establišment koji monopoliše sve vidove...

VERICA: Jesi li mi ti gladan, komšo?

KOMŠIJA: Jesam, ali žurim...

VERICA: Staviću ti ja između leba nešto.

KOMŠIJA: Ali ne kao prošli put. Samo malo moče i to je meni iha!

GUTA: Izvadi li ti onaj kamen, nesrećo jedna?

VERICA: Ene ga u korito...

(Verica odlazi. Guta otvara novu flašu piva.)

KOMŠIJA: Ne sećam se da sam nešto rekao.

GUTA: Aj, kaži, izgore.

KOMŠIJA: To kad bi vam rekao, morao bi odmah da vas ubijem...

GUTA: Čekaj, jel ti od mene kriješ?

KOMŠIJA: Pa, ne krijem, ali...

GUTA: E, zabole me stojko. I ne interesuje me.

KOMŠIJA: Kako me ne razumete tako! Ne smem... Ne mogu...

GUTA: A možeš tu da mi se dovlačiš na kazan! To možeš! Ranimo te tu, nije te sramota. Matori konj...

(Komšija ljutito krene prema kapiji.)

GUTA: Čekaj, komšo, zajebavam se bre! U što si neki... Vidi šta sam hteo da kažem...

KOMŠIJA: Prvo da ja vama nešto kažem... Uzmite daske i poduprite rupu iznutra. Nastradaće neko. Ako mislite dalje da kopate morate da razuprete. Mada...

GUTA: Mada šta?

KOMŠIJA: Čudno mi je da još nema vode. Otišli ste dosta u dubinu.

GUTA: Ama, zato sam te i zvao... Pazi, ja ne kažem da tu nema vode, nemoj pogrešno da me shvatiš...

KOMŠIJA: Pa, jeste rašljarili?

GUTA: Pa, i jesam i nisam... Sve ispade nekako na brzinu. Poremeti me ovaj Novi svetski poredak, poče onda i ovaj rat...

KOMŠIJA: Dragutine, Dragutine, zakasniću zbog vas... Ajde, donesite mi rašlje.

(Guta utrča u kuću. Komšija skide ogrtač i zavrće rukave na košulji. Verica mu donosi sendvič.)

KOMŠIJA: Kako da vam zahvalim?

VERICA: Da mi kažeš, al pošteno, ima li šta od ovog našeg bunara?

KOMŠIJA: A što vi niste zvali bunardžiju?

VERICA: Ih, taman posla! Pa ja ko devojka išla u nadnicu, a sad za kopanje da plaćamo.

KOMŠIJA: Nije to skupo...

VERICA: Čovek nikad ne može da zaradi koliko može da uštedi.

(Guta se vratio. Komšija razgleda rašlje.)

KOMŠIJA: Jeste ovima radili?

GUTA: Što? Jel ne valjaju?

KOMŠIJA: Baš ste mogli i od neke bolje grane da isečete...

GUTA: Ma ja sam bio nameračio jedne, ej gore u trešnji, al ovaj baksuz ovde nije mogao da dovati.

VERICA: Sve sam mu ja kriva.

(Guta je popreko pogleda. Verica odlazi.)

GUTA: Ajde, ajde.... Ti si zaboravila kako Guta prišiva šamare!

(Komšija šeta po dvorištu držeći rašlje ispred sebe. Guta ga radoznalo posmatra.)

GUTA: Nema, komšo, ja ne mogu da ti opišem koliko me ta žena usporava u životu! Lepo je meni pričo Šutonja - Bambaliću, ako oćeš sebi da upropastiš život oženi se i završio si poso.

(Komšija mu daje znak da ćuti. Stoji iznad rupe. Duboko diše. Počinju da mu klecaju kolena. Guta mu priskače u pomoć.)

GUTA: Konačno! Šta bi, komšo? Ej! Nemoj da mi umreš u kući, aman. (Pljeska ga po licu.) Verice!

KOMŠIJA (dolazi sebi): U redu je...

GUTA: Čekaj, sedni ovde...

KOMŠIJA: Malo mi se zamantalo...

GUTA: Znam, oće to od toga... Verice, bre!

KOMŠIJA: Sad je dobro.

GUTA: Šećer i vodu da popiješ. Verice!

KOMŠIJA: Neka, u redu je...

GUTA: Šta kažu rašlje. Oće li biti šta?

KOMŠIJA: Recite mi, jel vam se ne čini malo sebičnim da vadite vodu?

(Guta ga zbunjeno posmatra. Ulazi Verica.)

VERICA: Šta je bilo?

GUTA: Ništa. Od sad ću da te vičem u sredu kad mi trebaš za petak... Jel ti treba nešto? (Verica se vraća u kuću.) Šta sebično, komšo? Danas svaki svoju guzicu gleda.

KOMŠIJA: Pogrešno. Gde bi stigli kad bi svi tako razmišljali?

GUTA: Ama ima li vode?

KOMŠIJA: Ima...

GUTA (uzdah olakšanja): Da znaš da si me uplašio, đavole jedan!

KOMŠIJA: ... Ali ne ovde. Tamo, kod trešnje.

GUTA: A ovde?

(Komšija odmahuje glavom.)

GUTA: Kako bre nema?

KOMŠIJA: Lepo. Nema...

GUTA: U, lebac ti jebem... (Očajan, sedne na gomilu zemlje. Pauza.) Ko će sad tamo da kopa?

KOMŠIJA: To nemojte mene da pitate.

(Komšija izlazi na kapiju. Guta, zamišljen, pripaljuje cigaretu. Ulazi Verica. Prebire po koritu.)

VERICA: Šta kaže komša?

GUTA: Jel imaš ti poso u kući?

VERICA: Velim, da sačuvamo ono kamenče. Nazimu da pritisnemo kupus s njim.

GUTA: Mene oćeš ti da pritisneš, a ne kupus. I to pod zemlju... Jebo me onaj ko me sastavi s tobom.

VERICA: Šta sam ti ja sad kriva?

GUTA (imitira je): Oću bunar, oću bunar... Serem ti se u bunar!

(Vraća se u ležaljku. Motkom uključuje televizor. Otvara flašu piva.)

TV SPIKER: U vreme kada su nam i dojučerašnji prijatelji okrenuli leđa, minut do dvanaest je, da se okrenemo svojim resursima i da prihvatimo rukavicu izazova koju nam je svet bacio u lice...

II

(Dvorište. Jutro. Milovan šeta s diktafonom u rukama.)

MILOVAN: ... Tmuran prolećni dan... Hemingvej je u mojim godinama prošao pola sveta. Ja ne mogu da produžim ni jedan pišljivi pasoš....

(Ulazi Jasna, a za njom i Verica.)

VERICA: Pa, kako ćeš, ćero, na spavanje?

JASNA: Lepo. Kod drugarice...

VERICA: Bože, Jasna, pa jel imaš ti svoju kuću?

JASNA: Da smo iznajmili garsonjeru ne bih išla kod drugarice... Ne, vama je bilo važnije da kopate ovaj kretenski bunar!

MILOVAN: E, ja pokušavam da se skoncentrišem ovde...

JASNA (tiho): Šta hoćete vi od mene? Kako misliš da položim ispite? Nisam poludela da idem svaki dan do Beograda i nazad.

VERICA: Dobro...

JASNA: Nije dobro. Jel hoćete da diplomiram ili ne? Odlučite. Ako hoćete onda me ostavite na miru. Jel mnogo tražim?

MILOVAN: Znaš, seko, ja se tebi divim... Ne, ozbiljno ti govorim... Gledam te - učiš, daješ te neke ispite kao da se ništa ne dešava. Pazi, recimo, situaciju - ti diplomiraš, a kroz nedelju dana izbije Treći svetski rat. I što si onda zapinjala, što si se mučila da te čovek pita?

JASNA: A šta ako ne izbije?

MILOVAN: Šta ako izbije? To te ja pitam. (Pauza.) Izgleda da je čitav život besmislen.

VERICA: Ajde, molim te, mlad dečko pa tako da priča... Vojsku da odslužiš, da te ženi majka...

MILOVAN: Ja sam oženjen svojom literaturom, a što se tiče nošenja oružja, tu je moj stav odavno poznat.

VERICA: Gosti da nam dođu, tu, na sred avlije kolo da razvijemo pa majka da vodi, a do majke snajka.

MILOVAN: E, kevo! Molim te...

(Verica uđe u kuću.)

MILOVAN: Moj osnovni problem je u tome što koračam ispred svog vremena.

JASNA: Tvoj osnovni problem je u tome što ništa ne radiš. Što im ne pomogneš malo?

MILOVAN: Što im ti ne pomogneš?

JASNA: Studiram.

MILOVAN: I ja pišem...

(Jasna ga nekoliko trenutaka rezignirano posmatra, a zatim izlazi na kapiju. Vraća se Verica s alatkama u rukama.)

VERICA: Sve će da bude, samo da mi ti radiš...

MILOVAN: Imaš neke pare?

VERICA: Jel za kafanu?

MILOVAN: Misliš da se meni ide? Onaj dim, buka, alkoholna isparenja. (Strese se.) Ali šta ću? Moram! Tamo se najbolje studiraju karakteri. Nisu džaba svi veliki pisci bili kafanski ljudi.

VERICA: Ima valjda i ovde o čemu da se piše...

MILOVAN: Šta je? Sad ćeš znači, ti da mi biraš teme? Kako možeš tako? Što me to nervira...

(Ulazi Guta u pantalonama i gornjem delu pidžame.)

GUTA: To ti neku šmizlu nađi, pa se na nju deri tako, znaš! Oženi se, pa vadi oči... Danas-sutra će tako na nas i ruku da digne! Vataj tamo, budi koristan malo.

(Otac i sin odmotavaju čekrk, spuštaju Vericu u rupu.)

MILOVAN: Ćale, zajmi mi neke pare...

GUTA: Zajmi ti meni... Nemoj da mi duvaš tu kroz nos nego radi nešto. Zapošljen čovek nema vremena za nervozu.

MILOVAN: Pa, radim...

GUTA: Vidim, pretrže se... A i to što radiš ja radim tripu bolje! Slušaj pesmicu što sam sklepo... Oj Zapade, Zapade, di nam baš ti zapade? Oj Zapade, Zapade, što i ti ne propade?

(Nakon kraće pauze Milovan počinje da aplaudira. Guta ga zbunjeno posmatra.)

MILOVAN: Bravo! Bravo... Tako se u Srbiji zabija nož u leđa. Bravo! Svaka čast....

GUTA: Ne zajebavaj bre...

MILOVAN: Jel ti ja ličim na nekog zajebanta? (Pauza.) Za koga radiš? Ko te plaća? Reci! Gukni, ako smeš! Ko te uči da laješ protiv otadžbine? (Hvata ga za rukav.) Čoveče, ne mogu da verujem... Znaš li šta radiš? Ne znaš? Dobro, idem ispočetka... Prvi stih je o-kej, gađa gde treba i sve to... Ali drugi! Klasična provokacija! Ona najgora! Stihom "Oj, Zapade, Zapade što i ti ne propade", ti nam otvoreno sugerišeš da je Srbija već propala. Slušaj: što i TI... Shvataš? Mi smo kao već propali, a oni tek treba da propadnu.

GUTA: Mamu mu jebem...

(Čovek tek sad shvata srazmere "nedela" koje je počinio. Milovan mu se unosi u lice.)

MILOVAN: Provokacije par ekselans. Defetizam najgore vrste!

(Guta zabrinuto šeta po dvorištu.)

GUTA: Ne, ne, u pravu si... Vidiš kako čovek, u brzini, može da se zajebe.

MILOVAN: Mislim, sreća tvoja što vidim da nisi namerno, inače ti ovo ne bi prošlo bez šamara. Pa nek si mi po sto puta otac... Ja dobijem osip kad mi neko dirne u Srbiju... To pod hitno nekom da daš na doradu!

GUTA: Ajde, ti si neki pisac... Napregni se, ispravi, doteraj malo...

MILOVAN: Pazi, bez materijalne baze nema duhovne nadgradnje. To su poznate stvari...

GUTA: Čekaj, jesu pare problem?

MILOVAN: Ma, ne trebaju mi tvoje pare ako ih tako zarađuješ. Sramota, pljuješ rodnu grudu. Ne, ja sa nekim stvarima ne mogu nikako da se pomirim...

GUTA: Ne zajebavaj, platiću.

MILOVAN: Uf... Nešto bi trebalo i unapred...

(Guta se maši za novčanik.)

GUTA: Jel to dosta?

MILOVAN: Mnogo si zasro.

(Otac mu odbroji još malo para.)

GUTA: Al si skup, sinko... Nemoj samo mene da zajebeš!

MILOVAN: Nisam ja ti.

(Izlazi na kapiju. Guta viče za njim.)

GUTA: Isfriziraj pesmu, udesi je pa ćemo i u novine da šaljemo ako treba.

VERICA (iz rupe): Daj i meni neki dinar.

GUTA: Zamani malo, Verice... Zanesi... Malo odovud, malo odonud...

VERICA: Da mi je da malo usne okvasim...

GUTA: Oćeš pivo?

VERICA: Pa da me još smlati.

GUTA: Voda ti je još gora. Preseče te, oladiš se i propadne i poso i zdravlje.... Sportisti ovi, kad igraju, nikad vodu ne piju. Samo sokovi... Voda ti je smrt za organizam!

VERICA: Pa, što onda kopamo?

GUTA: Jao, dršte me, ubiću je sad! Pa, lebac ti jebem ženski, ko je teo bunar, ja ili ti? Je li, bre? (Pauza.) Ćutiš sad.

(Otvara flašu piva. Šeta oko rupe.)

GUTA: Ima li tu još od onog kamenja?

VERICA: Kog kamenja?

GUTA: Onog što si tela za kupus da čuvaš.

VERICA: Kamenja koliko voliš, ama vode ič!

(Guta pripaljuje cigaretu. Potegne još malo iz flaše.)

GUTA: Da mi kažeš, al ne brzaj, jel ti ne izgleda malo sebično da vadimo vodu? Imamo pumpu na, eto, sto metara od kuće...

VERICA: Lako je tebi, ne tegliš ti balone...

GUTA: Ne brzaj... Govorim ti u smislu da je svuda u svetu suša, deca, tamo po Africi, skapavaju od žeđi, a nami, zinulo nam dupe, pa pored onakve pumpe...

VERICA: Ništa ja tebe ne razumem...

GUTA: Blago si ga tebi, ženo! Ima da živiš dvesta godina... Saranićeš me i udaćeš se još triput. Pazi šta sam ti reko...

(Vraća se u ležaljku. Motkom uključuje televizor.)

TV SPIKER: ... Od dvadeset i trideset moći ćete da pratite redovno izdanje emisije "Oči u oči sa Dobrilom". Naša poznata proročica, za ovu priliku, izradila je horoskope svih onih koji nam već duže vreme rade o glavi...

GUTA (viče): Podseti me da večeras gledamo Dobrilu!

TV SPIKER: ... Ko su, šta su i kakva budućnost čeka samozvane kreatore Novog svetskog poretka, sve to večeras u...

GUTA: Što prekide ovaj ton... (Udara motkom po ekranu.) Daš tolike pare za njega i onda te ovako zajebava...

(Na kapiji stoji Komšija.)

KOMŠIJA: Jeste mi vi ostavili poruku?

GUTA: Ulazi, ulazi... (Rukuju se.) Slušam baš za ovu Dobrilu...

KOMŠIJA: A, znamo se mi....

GUTA: Strašna ženska! Em pametna, em dobra pička...

KOMŠIJA: Zajedno smo bili na Filozofskom... Posle ona ode u umetnost, ja u nauku...

GUTA: Pa, završi li šta?

KOMŠIJA: Ništa... Filozofija, mašinstvo, bogoslovija, geodezija... Svuda me je pratilo jedno strašno nerazumevanje od strane profesora...

GUTA: Ma, ne ti. Dobrila...

KOMŠIJA: Ne znam. Znam samo da su mene čitavog života sasecali u korenu. Nikada nisu imali sluha za moje iskoke iz šablona.

GUTA: Evo, ja imam sluha... Sačekaj čas.

(Guta otrči u kuću. Komšija stoji iznad rupe.)

KOMŠIJA: Komšinice, odmorite malo.

VERICA: Vala, iskopaću je, makar mi se ruke osušile.

(Vraća se Guta s drvenom kutijom u rukama.)

GUTA: Biće, ženo, biće svega... Saću i muziku da ti pustim. (Prenese televizor do rupe i pojača ton.) Ne mora svako da nas sluša.... (Iz kutije vadi kamen umotan u krpe.) Šta uradi na sastanku?

KOMŠIJA: Ništa... Zakasnio.

GUTA: Jebi ga, komšo, s Vojskom nema zajebavanja.

KOMŠIJA: Nego, da vi mene povežete s onim vašim generalom...

GUTA: Sa Šutonjom? Nema problema. Nemoj samo i kod njega da kasniš. (Guta je poskidao krpe i uredno ih složio u kutiju.) Evo, pogledaj ovo.

(Komšija analizira kamen, Guta znatiželjno pilji u njega.)

KOMŠIJA: Zanimljivo...

GUTA: Dobro de pogledaj. Ja taki kamen nisam vido do sad...

KOMŠIJA: Da, da, vrlo interesantno.

GUTA: E, s njim ti je moja Verica tela da pritisne kupus. Sad bi to stajalo u kaci da ga ja slučajno ne uze u ruke.

KOMŠIJA: Slučajnosti! Njutn je otkrio gravitaciju tako što mu je slučajno pala jabuka na glavu.

GUTA: Jel?

KOMŠIJA: Ovo ste odozdo izvadili?

GUTA: Odozdo. (Komšija mu vraća kamen.) Nisi ga dobro pogledao...

KOMŠIJA: Nema potrebe. Fakat je da je uzorak vrlo zanimljiv.

GUTA: Mamu mu jebem, šta bi to moglo da bude?

KOMŠIJA: Vidite, geologija je još uvek jedno veliko tumaranje po mraku...

III

(Dva sata kasnije. Verica i dalje kopa uz taktove muzike. Komšija završava svoje izlaganje dok ga Guta pažljivo sluša.)

KOMŠIJA: Eto, komšija, to vam je ta geologija, to vam je ta jadna moderna naučna misao... Sve same naslage laži, zabluda i mistifikacija. To je ono protiv čega se ja borim čitavog svog života...

GUTA: Ženo, odmori malo.

VERICA: Još dvaput da zamanem...

GUTA (za sebe): Jebi si mater...

KOMŠIJA: Naravno, moćnicima odgovara taj sistem - korak napred, dva koraka nazad...

GUTA: A naučnici?

KOMŠIJA: Da stvar bude gora, kvazinaučni establišment se zbog bednih povlastica i privilegija pravi da ništa ne primećuje...

GUTA: Znači, ono - ne diram te, ne diraj me.

KOMŠIJA: O tome vam govorim... Mi, slobodnjaci, gotovo da smo nemoćni. Upinjemo se da nešto promenimo, ali sve ide na o-ruk i bolno sporo. (Komšija odgrize parče sendviča koji mu je Guta u međuvremenu napravio.) Dobro, komšija, što vi mene sve vreme pitate? (Duga pauza.)

GUTA: Zato, komšo, što sam rešio da ne koljem bika za kilo mesa!

(Iza kuće donosi novu gajbu piva.)

GUTA: Neću, brate, da se ovolko mučim samo zbog jedne posrane vode. Ne isplati mi se... Šta je meni teško da Verica, ko i ranije, ide po vodu? Ništa. To je poso od pet minuta. Evo, ti kaži... Ja sam možda i imo neke, da kažemo, dileme ali posle ove tvoje priče...

KOMŠIJA: Drago mi je ako sam pomogao. Ne znam samo šta ste...

GUTA: Smislio sam, komšo, da neku rudu vadimo ovde. Evo šta sam smislio. Ovde nečeg mora da ima, ja smem ruku u vatru da stavim za to. Ovaj kamen je dokaz. Verica kaže da ga dole ima kolko oćeš... Kaka voda, kaki bakrači. Ko je lud da se tim zamajava? Ruda, komšo, ruda! Ugalj, recimo? Ovaj kraj je poznat po uglju. Evo, ti kaži... Realno kad pogledaš, šta bi nam falilo da vadimo ugalj? Ništa... Imaš za ogrev, a resto prodaješ. Plus, obezbediš i decu i unučiće.

(Pripiti Milovan koji je, naslonjen na tarabu, bio nemi svedok njihovog razgovora, ulazi na kapiju. Aplaudira i prepliće jezikom.)

MILOVAN: Bravo... bravo... Srbija krvari, a ti bi da se bogatiš. Bravo, ratni profiteru! Lihvarčino jedna.

GUTA: Ovaj em pijan, em zajebava.

MILOVAN: Ja možda jesam malo popio, ali ti si ili lud ili ludo hrabar.

GUTA: Što?

MILOVAN: Slušaj njega - što? E, da se prekrstim i levom i desnom... Gde živiš ti, čoveče? Osvrni se malo... Ko se u savremenom svetu još bavi ugljem? Ugalj je izišo iz mode, ima tries godina...

GUTA: Pazite, nisam ni ja striktno za ugalj... Tu je boksit, tu je bakar...

MILOVAN: Ma ne lupetaj, molim te... Daj to pivo!

IV

(Pola sata kasnije. Na stolu je mnogo praznih flaša. Milovan gleda čas u oca, čas u Komšiju i pritom podriguje. Guta ustaje. Šeta s rukama na leđima. Pauza.)

GUTA: Znači, nafta...

MILOVAN: Nego! Krv modernog sveta... Zbog nje se vode ratovi, padaju vlade... Arapi su nekad bili niko i ništa, a vidiš gde su danas!

KOMŠIJA: Amerikanci se polomiše oko njih...

MILOVAN: Tačno. Titraju jaja onim šeicima... A što? Misliš, vole ih?

GUTA: Znam, bre, Amerikance, podmuko narod do koske.

MILOVAN: Pa, kad znaš, šta nas onda zamajavaš tu s nekim ugljem?

KOMŠIJA: Znate li vi koliko tu ljudi treba? Opreme, para...

MILOVAN: Ma koje su to pare? Jedino moji troškovi. Za opremu će država da nam iziđe u susret.

GUTA: Ma, naćemo sponzora ako treba, nije to problem...

MILOVAN: Pa šta je problem? Što se tiče ljudstva, Šutonja bi nam poslo vojsku. Za toliko ti duguje. A vojsci svejedno da li kopa ovde ili u kasarni...

GUTA: Znam. Nije to problem...

(Pauza.)

MILOVAN: Problem je, izgleda, što ti nemaš petlju...

GUTA: Ma ko nema petlju?

MILOVAN: Ti.

GUTA: Ja?

MILOVAN: Ti, ti.

GUTA: Jel ja nemam petlju?

(Iz rupe se začuje potmuli zvuk obrušavanja zemlje.)

GUTA: Verice! Ženo!

VERICA (jedva čujno): Oj...

KOMŠIJA: Ne bojte se, komšinice.

GUTA: Razgrni... Zemlju razgrni i na konopac se vataj! Čuješ? Za konopac... Drži tamo, komšo. Okreći! Milovane! Jao, gledaj ovoga šta radi! Za konopac se drži. Jel možeš? Okreći, komšo.

KOMŠIJA: Ja sam govorio da se razupre rupa.

GUTA: Ne zajebavaj sad nego okreći!

(Guta i Komšija zajedničkim snagama namotavaju čekrk. Milovan se rukama podupro o drvo i povraća.)

V

(Nekoliko dana kasnije. Gutin Zemljak, u nedoumici, gleda u vrhove svojih cipela dok ovaj obigrava oko njega.)

GUTA: Kako god oćeš, zemljače... Ne znam samo za koga štediš? Nisi ženjen, nemaš dece...

ZEMLJAK: Ma, ti znaš da ja oću da uložim u ovu Srbiju... Muče me ti, da kaemo, resursi.

GUTA: Kaki, kurac, resursi! Ovo je bre plodna zemlja. Vidi kaka je masna pod prstima... Jesi gledao Dobrilu pre neki dan? Nisi? Zato i pričaš tako... Kaže ženska... plivamo na nafti. Pa ne bi ja tek tako uleteo u sve ovo.

ZEMLJAK (ustaje): Da ti kaem, nisam pametan. Ne poznajem materiju... Da je meso u pitanju, nema problema, to mi je poso, al nafta...

GUTA: Pa kud ćeš bolje od nafte? Naše gorivo u naše traktore. Zapad bi crko od muke!

ZEMLJAK: Možda sam ja glup... Opet kaem, da je meso u pitanju...

GUTA: Ma, mani me više s tim mesom... Vidi dobro, šta ću da ti kažem: jednom u životu na svakog od nas dođe red da se oduži svom narodu i svom kraju. Tebi se šansa pružila sad i ko zna dal će ikad više! Ako je ne ščepaš sad i ne budeš nam sponzor, ostaćeš zapamćen samo kao jedan obični, sitni mesar što nije vido dalje od svoje satare! Umesto ko heroja, pamtiće te ko jajaru koja je prala svinjska creva i prodavala ljudima pokvareno meso! Upamti šta sam ti reko!

(Pauza. Na kapiju ulazi Jasna.)

GUTA: Ćero, da te upoznam sa mojim zemljakom.

JASNA (nezainteresovano): Milo mi je...

ZEMLJAK: Jel to Jasna? Lepa devojka... Ti si bila ovolišna kad sam ja ovde dolazio...

JASNA: Mama vas je pozdravila. Bolje joj je.

GUTA: Jel? Od kolko su posete? Trebo bi da odem...

(Jasna ulazi u kuću)

ZEMLJAK: Šta, Verica ti u bolnici?

GUTA: Ništa ozbiljno. Malo je se ugruvala...

ZEMLJAK: U, pa kako bre?

GUTA: Dobro, nemoj ti sad da skrećeš temu... (Pauza.)

ZEMLJAK: Ama ja bi sve dao da pomognem majci Srbiji i ovom napaćenom narodu...

GUTA: Evo ti šansa. U šesnaes metara si. Zažmuri, pljuni po lopti pa kud ode.

ZEMLJAK: Znam, brine me što mi nije struka...

GUTA: Šta je tebi, zemljače? Kaki su ti to kompleksi? Ko te to naučio? Pa ni ja nisam naftaš, nego oficir. Pa šta? Uostalom, od tebe niko ne traži struku nego pare.

ZEMLJAK: Kako me ne razumeš tako? Oću ja da dam pare, nije to problem...

GUTA: Pa šta je problem?

ZEMLJAK: Šta ako ne nađemo naftu?

GUTA: Pa ti me otvoreno zajebavaš! Jel ja pričam kineski? Doće sad Milovan ako meni ne veruješ.

ZEMLJAK: Ma verujem ti, al ko meni, da kaemo, garantuje?

GUTA: Dobrila! Eto ko. Jel to dovoljno?

ZEMLJAK: A ko mi garantuje da Dobrila ne greši?

GUTA: Ako ćemo tako, ko ti garantuje da neće sad avion da ti padne na glavu? Jebemu mater, ne možemo tako da gledamo na stvari.

(Vraća se Jasna nakon što je ostavila stvari u kuću. Nervozno puši.)

JASNA: Tata, treba da razgovaramo...

GUTA: Jel vidiš da sedim s čovekom?

JASNA: Žurim nazad...

GUTA: Kaži.

JASNA: Mislila sam nasamo...

GUTA: Ja sad ne mogu njega da teram...

ZEMLJAK (ustaje): Ionako treba da idem.

GUTA: Sedi. Što nije za tvoje uši nije ni za moje.

(Duga pauza.)

JASNA: Pričala sam danas s doktorom. On kaže da se na nju obrušila zemlja... Jel to istina, tata? (Pauza.) Je li?

GUTA: Šta bre? Šta?

JASNA: Prvo, nemoj da vičeš. Drugo, kako si dozvolio da mama kopa...

GUTA: Treće, ugasi tu cigaru.

JASNA: Pusti ti sad cigaru... Što si je terao da kopa?

GUTA: Ko je, bre, tero? Njena luda glava je terala, eto ko! Jel ona tela bunar?

JASNA: Što si nju pustio da kopa?

GUTA: Evo, ćero, da ti se zakunem u šta oćeš, kako udarim u zemlju tako puknu držalje...

JASNA: Jel? Ma što radnika nisi platio?

GUTA: Teo sam, ne da! Kaže: nikad ne može da zaradiš kolko možeš da uštediš.

JASNA: Ti da sediš, a ona da kopa. To mi ne ide u glavu...

GUTA: Ajde, kad si toliko dobra ćerka, što joj se ti nisi našla? Gde si da joj pomogneš?

JASNA: Kako čoveče? Nisam kući...

GUTA: Pa nisi kad se smucaš po Beogradu. Ko zna šta radiš tamo?

JASNA: Ej, Srbine, studiram!

GUTA: Ma, čim si ti stavila cigare u džep tu od studiranja nema ništa. Odma mož da dižeš dokumenta, ja da ti kažem.

JASNA (rezignirano): E, moj Dragutine...

(Demonstrativno izlazi na kapiju. Guta viče za njom.)

GUTA: ... Mož ti da se surliš kolko oćeš, objašnjavao je meni Šutonja kako idu te stvari: prvo se stavi cigara u usta, onda krenu da se padaju ispiti, da se nose kratki suknjići, da se puštaju nokti i farba kosa, da se ne dolazi kući na vreme... Samo dok ne počnu bitange da obigravaju oko tebe. Tad dođe udaja na brzinu, pa deca, pa razvod, on nađe švalerku, ti švalera... Deca ostanu na ulici, bez roditelja, nema ko da ih vaspitava, a Verica i ja smo u godinama, nećemo ni mi večno...

ZEMLJAK: Da znaš, nekad mi dođe milo što nemam decu.

GUTA: More... Rodiš žensko, pa kukaš celog života.

ZEMLJAK: A šteta... Baš lepa devojka...

GUTA: Nego, ti opet skrećeš temu...

ZEMLJAK: Da mi daš vremena da razmislim...

GUTA: O, jebo ga ja, šta ima više da razmišljaš? Ko da ćeš ne znam šta da smisliš! Ima ko da misli. Ti isfinansiraj i da završavamo poso.

(Milovan, na kapiju, uvodi uplakanog Komšiju. Ovaj briše suze, pokušava da se pribere.)

GUTA: Šta mu je?

MILOVAN: Nemam pojma... Našao sam ga dole, na ledini, leži. Prvo sam mislio da je pijan.

GUTA: Ovaj se premišlja, ovaj kuka... Jebem ti dan i kad sam ustajo iz kreveta!

MILOVAN: Komšija! Ej! (Drmusa ga.) Što plačeš, čoveče?

KOMŠIJA: Ne plačem...

GUTA: Šta je bilo?

KOMŠIJA: Ništa...

GUTA: Kako ništa, bre?

(Komšija ponovo brizne u plač.)

GUTA: Spremi mu jedan sendvič.

(Milovan ulazi u kuću.)

ZEMLJAK: Ne znam ko si, al te potpuno razumem. Ja sam zbog žena dva potoka suza isplakao.

GUTA: Kake žene, on je čovek, naučnik.

KOMŠIJA (kroz suze): Iz... izbacili me...

GUTA: Odakle?

KOMŠIJA: Iz kancelarije... Kad sam im ispričao za patente... I smejali su mi se...

GUTA: Ajde, bre, pa zar zato suze?

KOMŠIJA: Prvo... prvo su mi se smejali, a onda... onda su me izbacili.

GUTA: Pa, trebo si kod Šutonje da odeš....

KOMŠIJA: On, on... i pljuno me na hodniku.

GUTA: A, jebi ga, i ti si budala... Što se nisi pozvo na mene?

KOMŠIJA: Pa, tada me i izbacio... Kad sam vas pomenuo... Rekao je da ste budala, da ste izdajnik, da ste.... (Milovan mu donese sendvič. Komšija halapljivo jede)

GUTA: Šutonja ti to reko?

KOMŠIJA: On, on...

GUTA: Za mene?

KOMŠIJA: Da...

GUTA: Pa, jebaću mu mater onu pokvarenu. Ovo mu je drugi put da mi zabija nož u leđa. (Očajan, sedne na gomilu zemlje.) E, Šutonja, Šutonja, govedo ono brdsko... Gde ranije ne vido koliki si gad, baksuz i đubre.

(Komšija žustro skoči na noge lagane.)

KOMŠIJA: Ali, videće oni koga su pljuvali. Zapamtiće ovaj dan! Zapamtiće, mene, sina Rajkovog i unuka Vlajkovog, potomka Trajka Gvozdenog!

GUTA: Ne seri, molim te... Tebe će neko da pamti... Vidi ovo: radovi stali, žena mi u bolnici, ovaj se stiso za pare, Šutonja me opet izdo... Ja, bre, treba da plačem. Ne ti, ja! Šta sad da radim? Ko će sad da zalegne iza mene?

KOMŠIJA: Znate li ko? Hoćete da vam kažem?

GUTA: Oću.

KOMŠIJA: Pa, reći ću vam... Ne mogu da verujem da ću s vama podeliti najveću tajnu ovog veka... Ali, reći ću vam. Da, stvarno ću vam...

GUTA: Reci više, id u pičku materinu!

KOMŠIJA: O čemu se, dakle, radi... A ko je ovaj čovek ovde?

GUTA: To je trebo da nam bude sponzor... Ti, zemljače, reče da žuriš?

ZEMLJAK: Ja? Da, da... Mogu prvo da čujem?

GUTA: Kad budeš istero zmiju iz džepa onda ćeš da čuješ. (Guta ga ispraća na kapiju, a zatim sedne pored komšije.) Da čujem, ko će da zalegne iza mene?

KOMŠIJA: Tesla, komšija! Tesla! Najveći genije svih vremena! Na samrti, ostavio je otadžbini u amanet plan o Tajnom oružju....

GUTA: Eto! Ja ga, ima šes meseci, molim da mi ispriča o tome i on neće! Preči mu Šutonja od mene! Evo kad se setio. Sad nemoj da mi pričaš.

KOMŠIJA: Izvinite. Bio sam slep kod očiju. Evo, ja vas preklinjem!

GUTA: Eno ti ga Šutonja, pa njemu objašnjavaj. Nek te on šamara i pljuje...

KOMŠIJA: Razumite me! Svuda zatvorena vrata. Vojska mi je bila poslednja nada. Sada vidim da je svuda sve trulo... Evo, ja ponizno molim za oproštaj. Evo... (Komšija mu ljubi ruke.)

GUTA: Dobro, ne balavi me sad, ajde... (Pauza.)

KOMŠIJA: Radi se, dakle, o čudesnom spoju Teslinog genija i moje inventivnosti. Ono što nije pošlo za rukom NATO-u, ono što se nije desilo u blistavim laboratorijama Pentagona i Kremlja, desilo se u Maloj Moštanici, u trošnoj baraci potomka Trajka Gvozdenog. Šta je, u stvari, famozno tajno oružje o kome svi toliko pričaju...

VI

(Malo kasnije. Komšija skuplja planove koje je raširio po stolu. Guta pije pivo. Milovan ih nezainteresovano posmatra.)

KOMŠIJA: ... To bi, ukratko, bilo to... Priznajte sad, kako ste očekivali da izgleda to, moje i Teslino, čedo?

GUTA: Ma, ja sam mislio da je to skalamerija, jebem li ga kakva! A ono - prosto ko pasulj.

KOMŠIJA: Dabome, prosto! Svi genijalni izumi su prosti, zato su i genijalni.

GUTA: Samo, jel nije ovo plitko... Ovde nema ni petnaes metara?

KOMŠIJA: Pa, plitko je, ali u tome i jeste poenta. Što plića rupa, to manje dinamita!

GUTA: Ih, kad bi se tako izazivo smak sveta...

MILOVAN: Dobro, ćale, ako si ti pametniji od Tesle...

GUTA: Ma nije to... Al, gde se niko ne seti toga pre Komšije? Di si ti to sve čuo?

KOMŠIJA: Čito u novinama.

GUTA: Čekaj, mene li nađe da praviš na budalu ? Kakvo je to Tajno oružje kad ga u novine meću?

KOMŠIJA: Najveće tajne se ne čuvaju već se preko medija puštaju u promet. A ono što je svima dostupno nikom nije sumnjivo. Naravno, iz mora informacija kojima nas stalno obasipaju samo odabrani uspevaju da odvoje bitne od nebitnih... (Pauza.)

GUTA: Znači... Rupa... dinamit... i cap! Smak sveta!

KOMŠIJA: Vrlo prosto!

(Guta baci flašu preko tarabe. Potrči Komšiji u zagrljaj.)

GUTA: Komšo, pa di si ti sve ove godine? Pa, nije Moštanica Sibir, da mu jebem mater! Milovane, čestitaj čoveku!

MILOVAN (ustaje): Na čemu da mu čestitam? Na ovome? (smeje se)

KOMŠIJA: Neka, Guto, ne trebaju mi priznanja! Ovo je mala sredine, ljudi su pakosni. Čim se izdigneš iznad njih, rulja kreće da te pljuje i otrcava. Na to sam, barem, navikao... Samo da znaš, Milovane, nisi ništa bolji od Šutonje. On je pljunuo u ono što bi drugi zlatom platili. Zamislite šta bi mi Amerikanci dali za ovaj dokument? A Šutonja je to popljuvao i izgazio. Odrekao se moći koju niko nikada nije imao!

MILOVAN: Pa šta s tim? (Pauza.) Neki tamo, anonimus, iz Male Moštanice rešio da izazove smak sveta! Pazi, molim te...

GUTA: Stvarno, komšo... Probudiš se ti jedno jutro mrzovoljan, sve ti ide naopako - pa, aj što ne bi pobio tri, četiri milijarde ljudi? Ne ide, realno pogledaj. Znaš, tebi ako se ne živi, drugima se živi.

KOMŠIJA: A vama se živi?

GUTA: Što da mi se ne živi?

KOMŠIJA: U ovom brlogu, u ovoj truleži?

GUTA: Kako je, tako je. Ja nemam sto života. (Pauza.)

KOMŠIJA: Ma svima nam se, negde u dubini, živi. U tome i jeste vrednost Tajnog oružja, da ti omogući spokojan život. Neće svaka šuša i muša da udara na tebe ako zna šta imaš u rukama.

GUTA: Ono, i to je tačno. Kako se kome digne patka tako krene na Srbiju...

MILOVAN: Nemojte pogrešno da me shvatite... Zamisao je dobra. Ne dobra, odlična! Ali šta s njom? Treba to politički artikulisati.

GUTA: To! Strogo politički!

MILOVAN: Naravno, to bi već bio moj deo posla!

KOMŠIJA: Opa! Sad bi se ti nadovezao na jedan, već gotov, projekat.

MILOVAN: Eto ti, sujeta!

KOMŠIJA: Čista krađa intelektualne svojine. Eto, šta ti pričaš!

MILOVAN: Prokleta sujeta! To je najopasnije stvar za jednog mislećeg čoveka, kreativca!

KOMŠIJA: Neće moći! Ideja je moja.

MILOVAN: Ako ćemo tako, nije ni tvoja nego Teslina! Ali, nije ni Teslina. Ko zna od koga je on uzo? Upravo zato, da bi Svet saznao šta imamo u rukama, predlažem da celu kampanju prepustite meni! Ideju, plasman, ceo taj marketing!

GUTA: Šta ti je mladost! Ajmo, komšo, ruka ruci.

(Neodlučni Komšija gleda Milovana nekoliko trenutaka, a zatim mu pruži ruku.)

GUTA: Tako je! Mladost i iskustvo.

MILOVAN: Naravno, to sve košta!

GUTA: Tu će Zemljak da istrči. Plaćo je u životu Kurtu i Murtu, pa neće mog sina!

VII

(U dvorištu, nedaleko od rupe, svečano postavljen astal, a kraj njega pano s natpisom - Generalni sponzor projekta "Krtina trejd". Guta namešta čvor na kravati dok Milovan stavlja kasetu u, tek otpakovanu, video-kameru.)

MILOVAN: ... Onda ta eksplozija...

ZEMLJAK: Odakle vam eksploziv?

MILOVAN: Nemamo. Bitno je da oni misle da smo ga mi stavili. Dakle, ta, navodna, eksplozija izaziva oslobađanje ogromnih količina energije koja, opet, dovodi do slaganja nekakvih sila koje svom snagom mogu našu planetu da izbace iz orbite! Jel vam sad jasno?

ZEMLJAK: Nije... Možda sam ja glup....

GUTA: Glup si! Treba sve da ti se crta... Znaš li, bre, ti uopšte ko je bio Tesla?

ZEMLJAK: Znam.

GUTA: Ko? Aj kad znaš... (Ulazi Komšija.)

ZEMLJAK: Izmislio struju... I ovo Tajno oružje...

GUTA: Tačno. I šta još?

ZEMLJAK: Bio je naš zemljak, veliki mozak...

GUTA: Jeste. I šta još? Ne znaš? I picajzla! Bio je veliki kapacitet, tu nema šta, ali još veći sitničar i picajzla! Mnogo je, brate, komplikovo, detaljiso, mrsio... I ovaj čovek ovde... (Pokazuje mu na Komšiju). On ga je dotero, uprostio tako da i laik može sve da razume i tebi opet nije jasno! E, pa, znaš šta? Ako sad nisi shvatio, nećeš nikad! Uostalom, svako se rodi za nešto, ti da kolješ, a on da mu rade vijuge!

(Guta, iznerviran, baca kravatu na zemlju.)

GUTA: Ma, jebo kravatu...

MILOVAN: Aljkav nećeš pred kameru, to ti ja garantujem! I ti, Komšo... Gde je kravata? Ljudi, tako nećemo da radimo...

(Nakon što je pomogao Guti u vezivanju, Zemljak vadi iz aktovke drugu kravatu i daje je Komšiji.)

MILOVAN: Tako... Da se ne brukamo pred svetom. Oni to jedva čekaju. ("Šara" kamerom po dvorištu.)

GUTA: Snimi i ona drva iza šupe. Nek vide da Srbija ima našta da se greje.

ZEMLJAK: Snimi malo i moju firmu...

MILOVAN: Nema problema, u kadru je... Jesmo spremni?

(Guta naliva rakiju u čašice)

GUTA: Tako brate... Nek se pamti kad je Srbin slao ultimatum!

(Zemljak i Komšija zauzimaju mesta za stolom. Guta stoji, drži čašicu u ruci. Milovan ih snima.)

GUTA: E, pa, majkoviću moj...

MILOVAN: Spusti čašu, ne držiš zdravicu... I malo glasnije moraš...

GUTA: Eto, majkoviću moj, dođe vreme, sve se preokrene... Ti mene ne znaš, al ja tebe znam, zato ne zameri što odma prelazim na - ti. Mi tek treba da sarađujemo i, ako bog da pa sve bude u redu, možemo i da se prijateljimo ako treba...

MILOVAN (isključuje kameru): Šta pričaš to? Šta lupetaš? Jesam ti dao koncept? Ako ćemo da radimo onda da radimo, a ako ne... Idemo dalje. (Uključuje kameru.)

GUTA: ... Ja, inače, mislim da si ti fini čovek, samo si se, brate, okružio lošim ljudima... Znaš na koga mislim, dobro ih se pazi... Čuo sam i da si pravoslavac, ali nemoj da misliš da si zbog toga naraso u mojim očima, ja sam s crkvom davno raskrstio.. Ovaj tu, čovek, to je moj Komšija, pronalazač. Možda ti deluje kao budala, inače je veliki mozak. Ćera i žena mi momentalno nisu tu, a sin mi Milovan, snima ovu kasetu što ćeš ti da gledaš... Ja sam Dragutin Bambalić, za tebe Guta, inače sam zastavnik 1. klase u penziji, i službovo sam, što se kaže, po celoj Jugoslaviji. Naravno, dok je vi niste rasturili... E, a kako me je penzionisalo? Zapadna Slavonija... jutro... ja na položaju s vojskom... grejemo se oko vatre, pušimo, kad eto ti ga, stiže šifrovani od Šutonje...

MILOVAN: Dobro ćale, ne guši sad s tim...

(Guta ga gleda nekoliko trenutaka, a zatim Zemljaku daje znak da ustane.)

GUTA: Saće da ti se obrati moj Zemljak koji je isfinansirao sve ovo.

(Zemljak se premešta s noge na nogu, briše čelo maramicom i gužva parče papira u rukama.)

ZEMLJAK: Jel se vidi firma?

MILOVAN: Ma vidi se. Gledaj u kameru...

ZEMLJAK: Ovako, da kaem... Mi smo se ovde, da kaem, skupili... Da kaem...

GUTA: Sedi! Da kaem pa da kaem... Šta si se usro tu? Nije Butros aždaja! Čovek ko i mi...

(Na kapiju ulazi Jasna. Za stolom tajac, jedino se Zemljak oraspoloži kad je ugleda.)

ZEMLJAK: Sedite, Jasnice, sedite...

JASNA: Jel vi to slavite što je mama u bolnici?

GUTA: Ćero, ako si došla život da mi zagorčavaš, bolje...

JASNA: Ne, došla sam po knjige... Ti se, braco, na film prebacio? Prvo je bila proza, pa poezija, sad je, vidim, film na redu... Šta je sledeće?

MILOVAN: Ćale, ja ovako ne mogu da radim...

JASNA: Jel? Pa, nije stigao da poseti majku... Moram da je lažem tamo.

(Zemljak iskoristi pogodnu priliku i iz aktovke izvadi lepo upakovan paketić.)

ZEMLJAK: Jasnice, ja bi vas zamolio da primite ovo...

JASNA: Šta je to?

ZEMLJAK: Mali, da kaemo, znak pažnje...

JASNA: Nemojte, molim vas...

ZEMLJAK: Naljutiću se, života mi...

JASNA: Hvala. (Ulazi u kuću.)

GUTA: Vidi ti šta on zna.. Zato si, zemljače, tako i prolazio sa ženama, što si im kupovao poklone. (Pauza.) Idemo, sinko, vreme prolazi!

MILOVAN: Čekaj, nek ona ode.

GUTA: Neću, bre, u mojoj kući od nikoga da se krijem!

(Milovan, neodlučno, uključuje kameru. Guta čita s papira.)

GUTA: Mislim prijatelju da, kao što osnovni red nalaže, ovo naše upoznavanje započnemo jednom pesmom... Oj Zapade...

MILOVAN: Ćale, daj malo izražajnije to....

GUTA: ... Oj, Zapade, Zapade di nam baš ti zapade?

MILOVAN: Rukom pokazuj... Tako...

GUTA: ... Oj, Zapade, Zapade, što nam boli zadade?

(Vraća se Jasna s knjigama u rukama. Posmatra ih sa strane.)

GUTA: ... Oj Zapade, Zapade... Jebi ga, šta si ovo napisao? Ne vidim...

MILOVAN: Oj Zapade, Zapade, baš dobro što propade.

JASNA: Bravo, pisac! Svaka čast! Ovo si im ti napisao? Bravo... A za koga je kaseta, ako nije tajna?

GUTA: Za jednog mog pajtaša iz Njujorka...

JASNA: Jel? A otkad ti to imaš pajtaše po Americi?

GUTA: E, pa, nemaš samo ti svoje ljude po inostranstvu... I daj, ako može, da se danas ne svađamo. (Nastavlja da čita.) Dakle, dragoviću moj, mi svi ovde dobro znamo da su tebi muda u procepu i da svaki dokument moraš da nosiš na paraf u Vašington. Zato ovaj deo snimamo za njih, za onog saksofonistu i za onu njegovu oštrokonđu... Eto, kao što možete da vidite, sofra je puna, i kolko god to vama, u Belu kuću, bilo krivo, mi i ove godine imamo šta da pijemo i mezetimo...

JASNA: Jeste vi normalni?

MILOVAN: Eto! Ne, ja ovako ne mogu da radim...

GUTA: Ti, ćero, bolje da ćutiš kad ne znaš šta radimo.

JASNA: Vidim ja šta vi radite...

GUTA: Ma, šta ti to vidiš? Aj da čujem, baš me interesuje? Šta si ti to uspela da vidiš što mi nismo?

JASNA: Dovoljno...

GUTA: Ma nemoj! Znači, svi smo mi ovde budale, jedino si tu uspela da sagledaš stvari!

ZEMLJAK: Ljudi, možda sam ja glup, al je potpuno razumem! Tačno znam, neko kad bi nas gledo sa strane, reko bi da nismo normalni... Jasnice, ti si pametna devojka, razumem te, i ja sam slično razmišljao: U se i u svoje kljuse. Kolji-prodaj, kolji-prodaj... Al je to pogrešno! Ljudi po svetu treba da vide šta mi ovde radimo...

KOMŠIJA: Dobiti medijski rat! Posle je lako... Nas je tom tvoj brat naučio i mi smo mu tu do groba zahvalni!

GUTA: Sedi, ćero, zapali cigaru, isprati stvari do kraja pa onda pričaj. Neće niko da te bije... (naliva čašice rakijom. Jasna pripaljuje cigaretu.)

GUTA: Jao, kaće ti Amerikanci da se skupe ovako - ko mi? A?

ZEMLJAK: Nikad!

GUTA: Pričo mi čovek... Kaže - na njihovim svadbama, dođeš, ništa muzika, ništa veselje, sedneš, daju ti sendvič, jedno piće i to ti je ... Dođeš kući gladan. Ovo što mi gledamo po filmovima to je, da izvine Jasna, sviranje kurcu. Ili, u goste kad idu - svako nosi svoje piće. Pa ti pi kolko oćeš, al od svog, baćo moj! To se bre stislo za prokleti dolar, pa oće da crkne! Samo - rintaj, rintaj, rintaj... Serem im se, da prosti ova sofra, u takav život! Eto, Zemljače, da smo mi sad u Americi, ti bi moro da nosiš svoje piće!

ZEMLJAK: Ono, da ne grešimo dušu, i jes moje...

(Jasna poče da se smeje.)

GUTA: Jel nešto smešno?

JASNA: Ne, ne, ništa...

GUTA: Daj reci, da se svi smejemo... Aj, gasi to govno! Vidi ti šmizlu! Nabila cigaru u usta, pa još zajebava!

(Jasna izlazi na kapiju.)

ZEMLJAK: Ne greši dušu, Guto.

GUTA: Ti si ovde došo ko sponzor, ne ko advokat. Di smo stali?

MILOVAN: Novi svetski poredak...

GUTA: Što se tiče ovog Novog svetskog poretka, radite šta znate, jebite si mater, samo vas umoljavam da nas izostavite iz ti vaši sranja...

MILOVAN: Dobro... Idemo sad na bunar...

(Guta premešta stolicu.)

MILOVAN: Ostavi to i na zemlju se popni.

(Guta se penje na gomilu iskopane zemlje.)

GUTA: Jel dobro?

MILOVAN: Izvadi ruke iz džepova... Tako... Komšo, dodaj... lopatu mu dodaj!

KOMŠIJA: To bih ja možda bolje objasnio?

GUTA: Pusti me dok sam vruć!

MILOVAN: To, ćale, digni lopatu uvis... Govoriš kao čovek koji je pred konačnim trijumfom, pred pobedom... Idemo!

GUTA: Ako i pored naše najbolje volje, vi nećete da nas čujete, mi imamo druge metode... Opet kažem, nadam se, Butrose, da ćemo da se sporazumemo ko ljudi, ali ako ne bude išlo, ti i tvoje gazde, treba da znate da smo mi, svi kolko nas ovde ima, spremni da idemo do kraja!

MILOVAN: To je dobro... Nastavi... Komšo, uđi u kadar...

(Ovaj stane pored Gute.)

KOMŠIJA: Sad malo ja...

GUTA: Ne prekidaj me... Ako ne bude išlo milom, iće silom! Vi najbolje znate o čemu pričam, jedan li ste rat izazvali! Koreja, Vijetnam, Panama, Irak... nas i da ne pominjem... Obratite sad pažnju na ovu rupu! Kažem, dobro je pogledajte i zapamtite, jer posle može da bude kasno. I nemoj, slučajno, da vam je nešto smešno, jer ako se budete mnogo smejali, izazvaćete nas, napravićemo neviđeni pičvajz! Mi ionako nemamo šta da izgubimo, a vi vidite šta ćete i kako ćete! Računam, porodični ste ljudi, dobro razmislite i presaberite se... Imate rok deset dana. Ako li do tog vremena ne ispunite uslove iz propratnog pisma, mi ćemo biti prinuđeni da dejstvujemo...

KOMŠIJA: Pusti sad mene...

GUTA: Opet on... Meni isto ne bi bilo drago, ali ako se budete postavili kao neljudi, moraćemo da upotrebimo Teslino Tajno oružje...

KOMŠIJA: I moje!

GUTA: Ne prekidaj me, jebemu mater mu jebem! O, budale... Eto sad ne znam di sam stao.. Kad ti kažem da me ne prekidaš onda me ne prekidaj...

GLAS SPOLJA: Šta je, Bambaliću? Šta manitaš?

(Ulazi general Šutonja u svečanoj uniformi. Tajac.)

ŠUTONJA: Je li, Dragutine? Ko te je iznerviro?

(Šutonja šeta između njih. Zaustavlja se kod stola. Mezeti, a zatim otpije malo rakije.)

ŠUTONJA: Vidim, Bambaliću, slaviš nešto? Slaviš, a Šutonje ne zoveš? Svog si Šutonju zaboravio! Fino...

GUTA: Ne znam, generale... Čuo sam da si svašta pričo za mene.

ŠUTONJA: To ti ovaj picopevac reko, jel?

KOMŠIJA: Pa, jel nije...

ŠUTONJA (plane): Mirno! Mirno, kad s menom govoriš... Nisam ja s tobom ovce čuvo.

KOMŠIJA: Nemojte mi samo reći da se ne sećate onog podsmeha, izbacivanja, pljuvanja. Samo mi nemojte to reći!

ŠUTONJA: Pa. cicvaru mu ljubim, jes ti pobenavio? Nisi mi mogo doć u gorem času... Jebo ga bog, došla mi ispekcija u kancelariju... Sedi ispekcija, sve mladi kapetani i poručnici, došli, kontrolšu papire, oće kanda u penziju da me teraju. Sede tu, njih četvorca, premeću, obrću, čitaju, men kuva po stomaku - najrađe bi i išamarao, kad - eto ti ga ovi picopevac. Napeo da ga slušam, pa bog! Ja ga muvam ispod stola, namigivam mu, a on jednako - Tajno oružje, pa Tajno oružje... Ama ne kroz vrata, kroz prozor si mi trebo letit!

KOMŠIJA: A ono pljuvanje?

ŠUTONJA: Odlično si prošo... Teb Guta nije pričo kako Šutonja zakiva šlajme? On će ti reć kolko sam mu puta ispečatiro čelenku kad me iznervira...

KOMŠIJA: Čekajte, vi znači ipak mislite...

ŠUTONJA: No, što no mislim! Mislim da je stvar izmozgana i naučno utemeljena i sve... Ali, sveca mu jebem, zar se to pred nepoznatim ljudima priča?

GUTA: Ma, generale, on je budala! Ovako, rade mu klikeri, al uopšte ne ume da se ponaša... Poštuj, komšo, malo ovu uniformu! Sinko, snimigader, nek kaže šta je imo!

(Guta i Šutonja idu, zagrljeni, prema kući. Milovan snima Komšiju koji živo gestikulira dok govori. Zemljak stoji iza njega držeći reklamu svoje firme ispred sebe.)

ŠUTONJA: Ko ti je ovi, jebo ga ti?

GUTA: To nam je sponzor. Zemljak moj, mesaru ima...

ŠUTONJA: Ti se s privatnikom povezo? Ne valja ti poso...

GUTA: Kakav si mi ti?

ŠUTONJA: Kakav bi bio... Dođu ti tako šiljokurani, tek završili Akademiju, pa misle da su uvatili boga za muda...

GUTA: Neće oni tebe u penziju...

ŠUTONJA: Za koga snimate ovo?

GUTA: Za Ujedinjene nacije... Šaljem im ultimatum! Napisali smo im zahteve, crno na belo, oćemo - to, to i to... Po principu uzmi ili batali!

ŠUTONJA: Harašo, harašo... Š njima jedino tako! Nego imate li, ovoga, eksploziva?

VIII

(Jasna se prihvatila lopate - zatrpava rupu. Milovan drema u ležaljci.)

MILOVAN (bunovno): Jesi normalna? Ubiće te Guta...

JASNA (zadihano): Nek me ubije... Htela sam nešto da te pitam...

MILOVAN: Pitaj.

JASNA: Jel... jel imaš ti devojku?

MILOVAN: Dobro znaš da umetnost traži odricanje, apstinenciju...

JASNA: A, da! Ja zaboravila da si ti umetnik... Ipak, jel bi hteo da te upoznam sa nekom svojom drugaricom?

MILOVAN: A što bi ti mene upoznavala?

JASNA: Čisto radi tebe... To je zdravo.

MILOVAN: A ti si, kao neki, ministar zdravlja ovde? Šta si?

JASNA: Ne. Ja samo mislim da bi bilo dobro kad bi se praznio na nekom drugom mestu.

MILOVAN: A gde se ja to, inače, praznim?

JASNA: A ti ne znaš?

MILOVAN: Ne, ti mi reci.

JASNA: Da si mogao da se vidiš sinoć znao bi.

MILOVAN: Što? Baš je bilo dobro zezanje?

(Jasna odloži lopatu i obriše znoj sa čela.)

JASNA: Dobro, Milovane, jel ti, u životu, nemaš pametnija posla nego da od Gute praviš budalu.

MILOVAN: Nemam...

JASNA: Nemaš?

MILOVAN: Ne. Ja sam čitavog života čekao nekog, kao tebe, da mi smisli posao.

JASNA: E, stoko jedna, neiživljena!

MILOVAN: Ne vređaj me bre, gusko jedna, udariću te!

(Jasna nastavlja sa zatrpavanjem koje je, na trenutak, prekinula. Milovan pripaljuje cigaretu. Puši jedno vreme, naslonjen na tarabu, a zatim joj prilazi.)

MILOVAN: Ajde, ostavi to, idu ovi... Čuješ? Ostavi to!

JASNA: Ne diraj me! Smučio si mi se... Ne Guta, ti si mi se smučio.

MILOVAN: Dobro, smučio sam ti se, sad ostavi to.

JASNA: Beži od mene! Ne znam šta radite ali znam da vam to neću dozvoliti...

(Ovaj se vraća u ležaljku.)

MILOVAN: Dobro, ja sam ti rekao... (Pauza.)

(Na kapiju ulaze Guta i Zemljak.)

ZEMLJAK: Odraše nas, Milovane, za poštarinu...

GUTA: Jebi ga zemljače, nije Njujork preko puta... (Pauza.)

ZEMLJAK: Što Jasnica plače?

(Jasna se ne obazire na ovu dvojicu, nastavlja s poslom. Guta je posmatra s nevericom.)

GUTA: Ćero, šta radiš to? (Pauza.) Jel ova normalna? Ja mislim rešilo dete da pomogne kad ono... Au! (Nemoćno pljesne rukama.) Izdaja... Ovo je izdaja..

ZEMLJAK: Nemojte, Jasnice...

GUTA: Ne diraj je... Radi dete! Blago ocu, kako vrednu ćerku ima.. (Milovanu) A ti, slepče, sediš i gledaš!

MILOVAN: Ja sam pokušavao...

GUTA: On je pokušavao! Ti si mi neko muško! Danas, sutra treba da se ženiš, metiljavko jedan metiljavi! (Otvara flašu piva.) Jel ti lepo, ćero? U što ne dođe sad Verica da vidi šta joj radi njena Jasna. Da vidi kako joj ćera pljuje na trud... Zemljače, uzimaj joj tu lopatu da je ja ne bi uzimo!

ZEMLJAK: Ajmo, Jasnice, ajde...

(Jasna baca lopatu u rupu i jecajući sedne na zemlju.)

GUTA: Zar to majci da uradiš? Onoj svetici! Onom anđelu, bre! Jel te zato lebom ranimo, da nam starost zagorčavaš? Izdajnice jedna! (pauza.)

GLAS SPOLJA: Ko je izdo? Daj da ga vidimo...

(Ulazi Šutonja.)

GUTA: Ovaj, tu, baksuz...

ŠUTONJA: Jel to ta što puši? Lepo si vaspito ćerku...

GUTA: To moja ćerka nije! Ko zatrpava ono što ja kopam taj više nije moj!

ŠUTONJA: A rupu si im zatrpavala?

(Šutonja prilazi rupi. Procenjuje učinjenu štetu.)

ŠUTONJA: Samo si jedno pogrešila - što im sve nisi zatrpala! Sve si im trebala zatrpat! Sve!

GUTA: Zašto, generale...

ŠUTONJA: Šta - zašto? Ko te učio da napuštaš objekat? Ti Šutonjin vojnik nisi... Moja vojska ne ostavlja objekte nezaštićene!

GUTA: Milovan je bio tu...

ŠUTONJA: Ma, kakav Milovan... Nisam ja Milovana zadužio, no tebe! Đe ti je uniforma, naoružanje...

GUTA: Zaboravio...

ŠUTONJA: A da ručaš nisi zaboravio! Što je nisam bio mesto ove male, ja b ti sve zatrpo i povr toga bi t se posro ozgo... Ništa me nemojte gledat! Vanredno zasjedanje štaba... (Prilazi Jasni.) Tebe je dijete jasno da više ne mož ostat na objektu?

JASNA: Potpuno mi je jasno. Sve mi je potpuno jasno...

(Ulazi u kuću.)

ŠUTONJA (Guti): Sklonider ovo s astala, spremte papir i olovku... Milovane, ti ćeš vodi zapisnik.

(Guta užurbano radi, Milovan se mota oko njega. Zemljak ne zna šta bi od sebe. Šutonja ga klepi po ušima.)

ŠUTONJA: Šta je, privatnik? Što se ti ućuto? Jel veća disciplina kod tebe u radnji ili kod nas u Armiji?

ZEMLJAK: U armiji...

ŠUTONJA: No što, no u Armiji... Jes ti spremio one pare?

ZEMLJAK: Kake pare?

ŠUTONJA: Privatnik, nemoj mi se pravit blesav! Udariću te šamarom, neš znat đe si!

ZEMLJAK: Jasnice, tu sam sa kolima... mislim, zbog prtljaga...

ŠUTONJA: Prvo pare...

(Zemljak se neodlučno maši za novčanik.)

ŠUTONJA: Ajde, ajde, ti s se bar nakro u životu...

(General stavlja novac u džep. Jasna i Zemljak izlaze na kapiju. Guta i Milovan, spremni, sede za stolom.)

ŠUTONJA: Zapisničar, piši...

GUTA: Za šta mu uze pare, života ti?

ŠUTONJA: Za što? Za eksploziv...

MILOVAN: Kakav, sad, eksploziv?

ŠUTONJA: A čime b ti dejstvovao, sreće ti? Piši...

(General stavlja bonbonu u usta. Šeta oko stola. Pravi pauze dok diktira.)

ŠUTONJA: Danas... neđe oko podne... na objektu od državnoga značaja... izvršena je... diverzija... od strane... nepoznatog počinioca.

GUTA: Kako nepoznatog?

ŠUTONJA: Nemoj da si naivan... Nju je neko obučio, podgovorio... A mi se ođe ne borimo protivu tvoje ćerke no baš protivu tog Nekog... daklem, od strane nepoznatoga počinioca... Na sreću... pravovremenom reakcijom organa bezbjednosti... sprečeni su ljudski i veći materijalni gubici... Da se slične aktivnosti ne bi ponovile... a sve u cilju podizanja borbene gotovosti na viši nivo... Komanda je prinuđena donet sledeće mere... zarez i to pod a)...

IX

(Paralelno sa tarabom raširena je bodljikava žica. Ispod trešnje, tamo gde je ranije stajala ležaljka, razapet je šator, a kraj njega instaliran je poljski telefon sivo-maslinaste boje. Na kapiji, s puškom o desnom ramenu, stražari Komšija. Iza šatora se nalazi bunovni Guta. Njih dvojica ćutke obavljaju smenu straže. Komšija odlazi u šator dok Guta zauzima njegovo mesto. Spolja se čuje brujanje automobila. Guta namešta uniformu, zateže uprtače. Na kapiju ulazi Šutonja u civilnom odelu. U rukama nosi veliki, drveni sanduk.)

GUTA (drekne): Stoj!

(Šutonja stane i spusti sanduk.)

ŠUTONJA: Stao sam...

GUTA: Ko ide?

ŠUTONJA: General Šutonja.

GUTA: Lozinka?

ŠUTONJA: Aj, nemoj srat, vidiš da sam ja... Daj da se unese ovo.

(Iz šatora izlaze Komšija i smrknuti Milovan. Unose sanduk. Milovan pokušava da ga otvori.)

GUTA: Jel trotil?

ŠUTONJA: Trotil, trotil...

GUTA: A mašala, mašala... Gde je uniforma, generale?

ŠUTONJA: Ne pitaj... Jebaću im mamicu onu, šiljokuransku!

GUTA: Pa, jebem ti državu i kad sam se u njoj rodio! Zar ovakvog čoveka u penziju?

ŠUTONJA: Nije definitivno, javiće mi... Potego sam veze na najvišem mestu.

(Milovan uspeva da otvori sanduk)

MILOVAN: Ovo stvarno eksploziv.

ŠUTONJA: Šta s ti mislio? Da ćemo se mi zajebavat ođe...

GUTA: Oćemo li da spuštamo?

ŠUTONJA: No što ćemo... Omladinac!

MILOVAN: Da?

ŠUTONJA: Ulazider u korito.

MILOVAN: Čekajte, nismo se ovako dogovorili...

GUTA: Šta je tebi, sinko? Sav si ko popišan... Šta ti je?

ŠUTONJA: Trema... Aj ti, picopevac!

KOMŠIJA: Što ja?

ŠUTONJA: Neću valjda ja?

KOMŠIJA: A Guta...

GUTA: Ostavi ti Gutu na miru... Neću ja večito da poturam glavu mesto drugih.

KOMŠIJA: Ja imam klaustrofobiju...

ŠUTONJA: Izvrši naređenje, pa se onda žali!

(Neodlučni Komšija vadi štapine iz sanduka i ulazi u korito.)

KOMŠIJA: Aj, pomozi bože...

ŠUTONJA: E, on će ti sigurno pomoći!

(Guta i Šutonja okreću čekrk i polako ga spuštaju u rupu.)

KOMŠIJA: Gde da ga stavim?

ŠUTONJA: Sebi u guzicu! Na dno, gde b drugo? Imaš tamo fitilja...

(Milovan bespomoćno šeta oko njih.)

MILOVAN: Ljudi, to će stvarno da eksplodira?

GUTA: Au, sinko, nisam znao da si tolki tremaroš!

ŠUTONJA: Pa, jes bio u Armiji? Jes baco bombe?

GUTA: Nemoj, generale, da mi staješ na muku... Digo sve četiri uvis, a vojsku treba ja da služim...

MILOVAN: Generale, šta će nam eksploziv? Ispuniće nam zahteve na blef...

ŠUTONJA: Nije ti ovo poker... Živimo ka da će bit mir još sto godina, al se moramo spremat ka da će sutra izbit rat!

MILOVAN: Pa, ćale..

GUTA: Šta je, ćaletovo?

ŠUTONJA: Maza! Ako sve dobro ispadne, hitno da mi ga šalješ u vojsku... Oće li to?

KOMŠIJA: Ništa se ne vidi... Zagušljivo, mračno...

GUTA: Ono, to je...

(Isprva tiho, a zatim sve glasnije, iz nebeskih visina dopiru zvuci avionskih motora.)

ŠUTONJA: Slušajte! (Tajac.) Jel čuješ ti, omladinac? (Pauza.)

GUTA: Možda je naš?

ŠUTONJA: Otkud našima AVAKS, konju jedan...

(General se odmakne od njih. Gleda u nebo.)

ŠUTONJA: Dvogled!!! Brzo!

(Šutonja osmatra dvogledom koji mu je Guta doneo iz šatora.)

GUTA: Misliš da su zbog nas?

ŠUTONJA: Jok, pošli na izlet.

(Guta nasumice počne da puca u vazduh. Šutonja mu prišije šamarčinu.)

ŠUTONJA: Položaj im oćeš otkrit? Jel to oćeš?

GUTA: Nisam znao...

ŠUTONJA: Šta nisi znao?

KOMŠIJA (iz rupe): Gotovo! Završio...

ŠUTONJA: Davai šatorsko krilo!

GUTA: Nemam...

ŠUTONJA: A Bambaliću, Bambaliću... Ne stoj, ne gledaj me ko june neko, lišće i granje skupljaj!

GUTA: Odakle?

ŠUTONJA: Iz guzce... Brzo! Davai, davai...

KOMŠIJA: Vadite me, završio sam...

ŠUTONJA: Kamenja! Skupljaj kamenja!

KOMŠIJA: Ljudi, molim vas! Imam klaustrofobiju... Gušim se!

(Šutonja skida šatorsko krilo. Guta se popeo u trešnju. Krši grane i otresa lišće. Milovan namotava čekrk.)

GUTA (sa drveta): A Butrose, Butrose... Vidim ja, radiće trotil!

(Komšija se pomalja iz rupe. Ljubi Milovana.)

KOMŠIJA: Spasitelju moj... Šta se dešava?

ŠUTONJA: Nemojte mi se balavit tu! Doneste mi kamenja...

(Komšija skuplja kamenje. Milovan ulazi u kuću. Šutonja zapanjeno posmatra Gutu koji se popeo visoko u drvo.)

ŠUTONJA: Viđi ovog majmuna! Alo! Silazider dole!

(Komšija po ivicama šatorskog krila koje je prebacio preko rupe, ređa kamenje. Guta dovlači granje.)

ŠUTONJA: Nabacaju tu, preko... Još... Tako... Tako, dobro je... idemo sad u podrum.

(Rupa je zamaskirana. Njih trojica krenu prema kući. Guta zastane, uhvati se za šlic i pogleda u nebo.)

GUTA: Evo vam ga sad, pa snimajte.

X

(Komšija stražari. Milovan sedi za stolom i piše dok mu otac diktira.)

GUTA: ... Ako si primila ovo pismo znači da su tvoji zemljaci ispunili naš ultimatum i da je sve ispalo u redu... Ali za tebe, neznana majko, ništa nije u redu niti može da bude... Ja sam isto otac jednog muškog deteta i najbolje shvatam kako ti je, jer znam kako bi se ja osećao da je mene zadesila takva nesreća... On, dečko, ništa nije kriv i mene duša boli zbog njega, ali te majko, molim da razumeš da mi nismo tvog malog, već pilota neprijateljske avijacije... A šta je tvoj sin tražio u vazdušnom prostoru jedne suverene države, to mi ne umemo da ti odgovorimo, za to se obrati onom saksofonisti koji ga je i poslo ovamo...

(Na kapiju ulazi Šutonja. U rukama nosi detonator. Komšija mu predaje raport.)

KOMŠIJA: Generale, u toku noći, stanje na objektu bilo je redovno, nisu zabeležena...

ŠUTONJA: Dobro, dobro... Kako ste mi, vojsko? Čuste li za ovoga AVAKS-a?

GUTA: Evo, rešio sam, ko direktno odgovoran, da stavim na artiju dve-tri, sirotoj majci...

ŠUTONJA: Kojoj majci?

GUTA: Pa, ovoga, palog pilota.

(Šutonja mu otme papir iz ruke, pročita ga na brzinu, a zatim zgužva i baci u rupu.)

ŠUTONJA: Au, plačipičke, au... Pa, zastavniče, sveca mu bogovog, jesmo mi ovdena socijalno ili vojska il koj moj? (Pauza.) Znaš da kukaš, a brojno stanje, evo sad da te pitam, ne b mi znao reć...

GUTA (deklamuje): Brojno stanje redovno - na spisku osam, na licu mesta četiri, jedan u stacionaru, dvoje odsutno...

ŠUTONJA: Pa, đe ti je to dvoje? Đe ti je oni ološ od privatnika?

GUTA: On je svoje odsvirao! Šta će nam?

ŠUTONJA: Kako - šta će nam? A ko će mene pokrit za ovi detonator? Ko će to platit? Ko?

GUTA: Naćemo ga...

ŠUTONJA: Naćeš ga kur moj... Taj ti sad ćeru tambura!

GUTA: Nemojte, generale!

ŠUTONJA: Šta - nemoj! Video sam i u gradu, u kolma...

GUTA: Kad bre?

ŠUTONJA: Kad sam dolazio... Sad su neđe pod Jorgan-planinom...

GUTA: To moja ćerka nije!

ŠUTONJA: A ovi pilot? Šta ti je on, te sliniš za njim ko strina neka? Koliko je naši pilota izginulo, pa njih zabole guzca! (Privezuje detonator za fitilj koji viri iz rupe.) Kukaš zbog njih, a oni nam AVAKS-e šalju... Sutra im ultimatum ističe, a od njih ni aber...

KOMŠIJA: Kod ultimatuma se sve lomi u poslednjim minutima...

ŠUTONJA: Znam ja to, picopevac, nemoj ti mene učit! Stio sam mu objasnit kako ološ ne treba žalit... Vreme prolazi, a oni teraju zajebanciju...

GUTA: Samo nek se zajebavaju! Meni, ionako, dovde došlo... Udariće mi krv u glavu, diću sve u vazduh, pa kako njima tako i nama! Napraviću neviđeno sranje, nema da trepnem!

(Milovan mu se unese u lice.)

MILOVAN: A jesi siguran u to?

GUTA: U šta?

MILOVAN: To se odnosi na sve nas... Jeste li sigurni u svoje površne analize i proračune? A? Šta ako ne dođe do smaka sveta? (Milovan šeta od jednog do drugog, a zatim zastane kod rupe. Neprimetno pokušava da odvoji fitilj od detonatora.) Uključujute li vi te vaše vijuge ili samo gurate glavom kroz zid, ko magarci neki?

ŠUTONJA: Jes ti neki mangup iz civilstva?

KOMŠIJA: On se šali...

MILOVAN: Ko se šali? Pričam najozbiljnije... Šta ako Zemlja samo malo skrene sa svoje putanje pa, recimo u Americi nastupi večito proleće, a kod nas ledeno doba? Jeste o tome razmišljali?

ŠUTONJA: Šta ću ja mislit? Valjda je Tesla razmišljo?

GUTA: Jedino, sinko, ako si ti pametniji od Tesle...

(Milovan uspeva da odvoji detonator od fitilja.)

ŠUTONJA: Mali, šta petljaš tu?

MILOVAN: Ništa...

ŠUTONJA: Ostavljaj to!

MILOVAN: Neću...

ŠUTONJA: Čuš ti što govorim?

MILOVAN: Neću!

ŠUTONJA: Jel meni - neću! Jel meni! (Vadi pištolj koji mu je stajao zadenut za pojasom.) Dragutine, jes da ti je sin ali moraću ga likvidirat!

GUTA: Polako ljudi! Polako...

ŠUTONJA: Ubiću! (Repetira pištolj.)

GUTA: Sinko, ne igraj se!

MILOVAN: Ljudi, pa molim vas... Komšija je bolestan čovek...

ŠUTONJA: Čuješ, picopevac?

MILOVAN: Kakvo, crno, Tajno oružje? Nema toga... Tesla nije pričo o tome.

KOMŠIJA (plane): Ma dosta više s tim Teslom. Ovo je moje čedo! Moje!

MILOVAN: Vidite... Lud je!

KOMŠIJA: Jao, generale, dajte mi pištolj...

ŠUTONJA: Picopevac ne balavi... Mali, poslednji put ti kažem, ostavljaj to ili pucam!

GUTA: Sinko, bolje idi ako nećeš da pogineš. Idi, da ti ja ne bi došo!

MILOVAN: Ćale, molim te... Ja sam se šalio.

GUTA: Pa, ja više ne znam kad se zajebavaš, a kad si ozbiljan!

MILOVAN (molećivo): Generale...

ŠUTONJA: General će lično da te likvidira... Vraćaj detonator! (Puca u vazduh.)

MILOVAN: Evo vam ga, bre... Bolesnici jedni!

(Milovan baca detonator u rupu i istrči na kapiju.)

KOMŠIJA: Beži, beži... Ne znam samo gde ćeš da se sakriješ? (Smeje se nadmoćno.)

ŠUTONJA: Lepo si vaspito sina!

GUTA: To moj sin nije!

ŠUTONJA: Ne, no je moj... Lično ćeš mi glavom platit ako je štogod slomljeno... Ajd u rupu!

GUTA: Ne smem da napuštam stražarsko mesto...

ŠUTONJA: Oš da ti ja šamar opalim, sveca li ti jebem onog krivinaškog... U korito!

GUTA: Ja lomim držalje...

ŠUTONJA: Neš kopat....

(Guta ostavlja pušku i ulazi u korito. Komšija i Šutonja odmotavaJu čekrk i spuštaju ga u rupu.)

XI

(Guta i Šutonja prate TV program. Puše i piju. Guta ustaje i, s rukama na leđima, šeta po dvorištu.)

GUTA (zabrinuto): Kolko je sati?

GUTA: Nema ništa...

ŠUTONJA: Možda nisi spustio slušalicu?

(Guta proverava poljski telefon.)

GUTA: Ma, spušteno... Oni stvarno misle da se mi, ovde, zajebavamo.

ŠUTONJA: Da je tako ne bi slali AVAKS-e.

GUTA: Ajde onda, di su? Što se ne javljaju?

ŠUTONJA: Tako ti je s ultimatumima - igra se igra...

GUTA: To nek nađu nekog mlađeg, pa nek se s njim igraju. (Ustaje.) Još me i ovaj ton zajebava... (Udara po televizoru. Zvoni telefon. Šutonja hitro diže slušalicu.)

ŠUTONJA: Helou... Dženeral Šutonja spiking... Tu je... (Daje Guti slušalicu.) Za tebe...

GUTA: Da... Ja sam... Pa, di se ti izgubi, Zemljače! Jel? Aha... aha... Ne ljutim se... ne, ne.. ma stvarno se ne ljutim... ne... možda ću samo kičmu da ti prebijem... da... marš i ti, pizda ti materina ona lopovska (Tresne slušalicu). Zamisli govedo - prstenovo mi Jasnu.

ŠUTONJA: Ja sam ti pričo da ne petljaš s privatnicima...

GUTA: O, mamicu mu onu geliptersku.

(Ulazi Komšija, s tranzistorom prislonjenim na uvo. Nosi novine pod miškom.)

ŠUTONJA: Picopevac, javljaju li šta?

KOMŠIJA (odmahuje glavom): Kod vas?

GUTA: Ništa... Ne... Ljudi, oni definitivno neće da odgovore!

ŠUTONJA: Sedi, nerviraš me! (Komšiji) A novine šta kažu?

KOMŠIJA: Potvrđeno je da je srušen AVAKS.

ŠUTONJA: Od stare slave se ne živi... Od Butrosa imal šta?

KOMŠIJA: Ne...

ŠUTONJA: Daj to ovamo! (Istrgne mu novine iz ruke, prelista ih na brzinu, a zatim ih baci u rupu.)

GUTA: Bogami se oni zajebavaju sa stvarima koje nisu za zajebanciju... Ne, ali mi smo sami krivi... Nikakav rok nismo trebali da im dajemo. Ništa to... samo, oćeš ili nećeš... Oćeš? Molim... Nećeš? Mrš u pičku materinu... Da su odma dobili po nosu ne bi nam ovo radili.

(Komšija pojačava tranzistor. Diže ruku u vazduh.)

KOMŠIJA: Tišina...

ŠUTONJA: Šta bi?

KOMŠIJA: Ćut! Pominju Njujork...

(Guta i Šutonja sednu do njega. Nekoliko trenutaka traje napregnuta tišina, a zatim Komšija razočarano isključuje tranzistor.)

GUTA: Šta kažu?

KOMŠIJA: Ništa...

ŠUTONJA: Kako ništa, krv ti ljubim!

KOMŠIJA: Ništa... NBA liga...

ŠUTONJA: Kaka liga?

KOMŠIJA: Košarka...

GUTA (plane): Pa, jebala ih košarka ih jebala... Ne mogu da verujem - kreteni prenose košarku... Ma bre ljudi, možemo mi da pričamo šta oćemo, al Hitler je za neke stvari bio u pravu... Pobiješ stoku i miran si. Treba tu neko, ceo život, da te jebe u mozak...

ŠUTONJA: Ne peni, no sredi ovi ton.

GUTA: Šta ti, vidiš da će i tu neki sport. Jebem ti naciju - svi se na sport bacili... Stisli nas sa svi strana, a mi se razgibavamo... Ugasiću govno!

ŠUTONJA: Ne diraj, sad će Dnevnik

(Guta sedne. Drži se za čelo. Šutonja udara po ekranu.)

GUTA: Lakše s tim. Nisam ja to našo na ulici.

KOMŠIJA: Braćo, bez svađe, molim vas... Ostalo nam je još dvanaest minuta... Predlažem pesmu.

GUTA: Ovaj stvarno lud! Treba, bre, da ginemo ovde, a on bi pevo!

KOMŠIJA: Kad je tonuo Titanik sa palube se orila pesma. Pevajmo, braćo!

ŠUTONJA: Tako je. Dok pjevamo prkosimo. Davai pesmu.

(Nakon što je pročistio grlo i stavio ruku na uvo, general pušta svoj zvonki glas.)

ŠUTONJA: Oj, drugovi, jel vam žao...

(Guta i Komšija mu se pridružuju. Zagrljeni, pevaju u tri glasa.)

U TRI GLASA:

Jel vam žao, jel vam žao,
Oj, drugovi, jel vam žao?
Rastanak se primakao,
primakao, primakao,
rastanak se primakao.
Drugarski je život bio...

(Začuje se, isprva tiho, a zatim sve glasnije, brujanje avionskih motora. Prekidaju pesmu. Napregnuto osluškuju. Guta se otrgne iz Šutonjinog zagrljaja.)

GUTA: E, dosta je bilo! (Potrči prema rupi. Pre nego što će pritisnuti ručicu detonatora Šutonja se baci na njega.)

GUTA: Pusti me! Pusti me, bre!

ŠUTONJA: Ma miran, ka ti kažem...

GUTA: Neću, bre, da se smirim! Neću! Pusti me...

(Šutonja ga išamara. Guta se smiri.)

ŠUTONJA: Sačekaćemo i još ti deset minuta.

GUTA: Dokle više da čekam. Ceo život ja čekam nekog... Ne mogu više, generale... Ne mogu...

ŠUTONJA: Bambaliću, ovo je dobar znak. Izviđaju dal se nismo popišmanili...

KOMŠIJA: Videće za osam minuta.

GUTA: Dovde mi došlo, generale... Jebem ti ja ovakav život ako ceo vek treba da trpim da se neko iživljava na meni.

ŠUTONJA: Polako... Da mi ispoštivamo naše, a pošlje ćemo vidit...

GUTA: Ma, nema šta da vidimo. Zna se...

KOMŠIJA: Još sedam minuta...

(Začuje se zvonjava telefona.)

ŠUTONJA: Eto! Javljaj se, šta čekaš?

(Guta diže slušalicu.)

ŠUTONJA: Viš, pacova, doklen su čekali? Mislili su smoriće nas, što li. Ko je jači u živcima taj nosi šnjur! Jesam li ja to objašnjavao?

KOMŠIJA: Ne, to je tako u životu, tu nema boga...

(Guta, razočarano, pruža slušalicu Šutonji.)

GUTA: Za tebe...

(Šutonja prenese aparat na drugi kraj dvorišta.)

KOMŠIJA: Šta je bilo?

GUTA: Iz vojske ga zovu... Još kolko?

KOMŠIJA: Još pet minuta... Možda preko njega hoće da nas obaveste?

GUTA: Komšo, dal je moguće da se ti još nadaš? Kome ja ovde, danima, ponavljam da oni neće da nam odgovore. Neće! To su idioti, bre...

(Vraća se Šutonja.)

ŠUTONJA: Sa menom su se oni našli zajebavat!

KOMŠIJA: Šta kažu?

ŠUTONJA: Šta će reć? Zovu na razgovor... (Oblači sako.)

KOMŠIJA: A gde idete?

ŠUTONJA: Jes ti gluv? Moram na razgovor, čovječe...

KOMŠIJA: Pa, sad će Dnevnik...

ŠUTONJA: Žurim... Pošlje ćemo vidit...

KOMŠIJA: Kad posle? Nema posle... Ovo je sudnji dan!

ŠUTONJA: U, al ste neki kruti ljudi. Prolongirat ćemo stvar do sutra... Ne valja brzat.

KOMŠIJA: Ostavite nam bar detonator... Generale!

ŠUTONJA: Zdravstvuite, zdravstvuite.. I nemojte što zamerit.

(Otpozdravlja im i sa detonatorom pod pazuhom izlazi na kapiju.)

KOMŠIJA (viče za njim): Generale!

GUTA: Pusti ga bre, mene je taj zajebo stoput u životu.

KOMŠIJA: On se šali... Jel da se šali?

GUTA: Ko? Taj bi dupe dao za čin. Pa, šta ti misliš kako je doguro do generala? (Pauza.) Zapadna Slavonija... jutro... grejemo se oko vatre, pušimo... stiže meni šifrovani od Šutonje, tad još pukovnik bio... Ja dešifrujem telegram. Naredba glasi - Iz svih oruđa po neprijateljskoj sili... Artiljerija krene da gruva, gori i nebo i zemlja, do uveče ne ostane kamen na kamenu. Ujutru ispade da ti, što smo i gađali, bili naši... Ja da poludim. Isti dan se vratim kući. Nedelju dana nit jedem nit s koga govorim. Posle, na brzinu, napraviše neko suđenje i ništa... kao, lošu sam šifru uzeo. Ja kriv, ej! Još, na kraju, ispado i dezerter... Jebem te, živote! Jebem te, pravdo! Jebem te, državo!

KOMŠIJA: I šta sad?

GUTA: Ništa. Meni penzija, njemu Generalštab...

KOMŠIJA: Mislio sam na eksploziv...

GUTA: Aktiviraćemo. Jebo detonator, imam ja bombu...

KOMŠIJA: Bombu?

GUTA: Pa, koj sam moj provo dva meseca na frontu ako jednu usranu bombu nisam uzo za sebe?

(Guta laganim korakom krene prema kući. Komšija ukočeno gleda u ekran.)

KOMŠIJA: Čekaj! Evo ga... (Guta sedne pored njega.) Evo ga Butros!

GUTA: Stvarno Butros... Dobro se setio, đilkoš jedan... Već me nasekiro... Znaš nije da ja nisam imo muda, al opet... Tebi je lakše, ti si samac...

KOMŠIJA: Ma ne, ja pričam, al nije ni meni bilo svejedno.

GUTA: Kako da ti bude svejedno? Žao čoveku mravinjak kad rastura, a kamoli svet...

KOMŠIJA: Samo se ništa ne čuje...

GUTA (udara motkom po ekranu): Nemoj to da mi radiš! (Ustaje i skida poklopac s televizora).

KOMŠIJA: Pusti, pokvarićeš skroz...

GUTA: Ko? Ovo su zlatne ruke... Majstor mi dvaes godina nije ušo u kuću...

KOMŠIJA: Jao, da ga vidiš kako je ubledeo...

GUTA: Pa, kako neće? Amerikanac ga stiso s jedne, mi s druge strane... Njemu je najteže. Krvav je njegov dinar.

KOMŠIJA: Da mu vidiš podočnjake...

GUTA: Da ti kažem, i on čovek ima ženu, decu, unučiće...

KOMŠIJA: Evo, skroz se izgubila slika...

GUTA: To tako treba... I to ti kažem, nije mu lako... Pokušaj da se staviš na njegovo mesto... Ne bi se ja s njim menjo, nema ti para... Kako je sad?

KOMŠIJA: Isto... Proći će, nećemo ga čuti šta je reko.

GUTA: Vrteće se to ceo dan... Bitno je da su oni zagrizli mamac... A sad, kako je?

KOMŠIJA: Isto...

GUTA: Treba mi neka žičica da prevežem... Vidiš, Šutonja je bio u pravu! Ipak je on general... Kako je sad?

KOMŠIJA: Isto...

GUTA: Kako, bre, isto?

(Začuje se eksplozija. Guta i Komšija se bace na zemlju. Iz televizora kulja dim. Leže nepomični nekoliko trenutaka, a zatim se Komšija pridigne na laktove.)

KOMŠIJA: Guto! Guto, brate, jesi živ?

(Guta se zakašlje.)

GUTA: Ne znam... znam samo da ću nekom da jebem mamicu za ovo!

KOMŠIJA: Gde ti je bomba?

GUTA: Jebo bombu... (S mukom, ustaje. Diže televizor sa stočića.)

GUTA: Jednom se živi!

(Snažno zamahne i baci televizor u rupu. Trenutak kasnije iz rupe se začuje zaglušujuća eksplozija.)

XII

(Na sredini dvorišta je veliki krater. Popucali su prozori na kući, a sa krova je otpao crep. Guta šeta s povezom na glavi dok Komšija sedi u invalidskim kolicima.)

KOMŠIJA: Meni stvarno nije jasno...

GUTA: Ćut! Ne govori! I šta se ne vučeš kući? Što si došo? Sjebo si mi kuću, završio si poso...

KOMŠIJA: Izvini...

GUTA: Ma, sad možeš da se izvinjavaš do sutra... Di su mi prozori? Di je crep? Ko će to da plaća?

KOMŠIJA: Ne znam... Stvarno ne znam gde je nastala greška?

GUTA: Tebi u glavi! Eto gde... U pravu je bio Milovan... Onakvog dečka sam otero zbog tebe... Uf, što bi ti sad slatko proso mozak samo da nisi u tim kolicima!

KOMŠIJA: Svi proračuni su bili tačni...

GUTA: Pazi, molim te... Tačni... Pa, kad su bili tačni što nisi u svom dvorištu kopo? Je li? Što si se dovlačio kod mene? Ko te poslo?

KOMŠIJA: Ti si me zvao.

GUTA: Ja sam te zvao... I ako sam te zvao, zvao sam te da mi se nađeš ko komšija komšiji, a ne kuću da mi rušiš, familiju mi rasturaš... Jedeš govna tu, nije te sramota!

KOMŠIJA: Dobro, ja ću da odem...

GUTA: Idi, bre, jel te drži neko... Degeneriku jedan!

KOMŠIJA: Do juče Prometej, a već danas degenerik... Bio sam vaš Prometej - otvorio vam utrobu zemlje i uputio vas u tajne... Ovo mi je hvala. Idem...

GUTA: Ne znam šta čekaš? Jedino ako još oćeš i da ti platim... Ili macolu da ti dam i zidove da mi srušiš. Eto, još to otaljaj pa idi...

(Pred kuću staje automobil. Guta gleda preko tarabe.)

ŠUTONJA (spolja): Bambaliću! O, Bambaliću!

(Ulazi na kapiju. Ponovo je u generalskoj uniformi.)

ŠUTONJA: Kaži "dragička"...

GUTA: Baš mi je dragička...

ŠUTONJA: Šta je ovo? Kao da je bomba pala?

GUTA: Ćuti... I ti si se iskazao... Što ode ko žena?

ŠUTONJA: Pa, cicvaru vam ljubim benastu, jesam ja kazo da me čekate? Je li? Jesam li kazo?

GUTA: Lako je sad da se sere, di si bio kad se pucalo?

ŠUTONJA: Jebo te bog, vi b samo pucali! Pravi ste oni buzdovani - Ura, juriš, udri... Ne može sve na o-ruk! Slušate li vi malo vesti? Mi moramo sarađivat sa tim Zapadom... Ništa se nemojte smejat... Ni ja i ne volim, al kaki su, taki su - naši su... Valja se mešat s ljudma, a ne, ko ovce, zatvarat se u tor! Zajebte me s tim pucanjem, ne možemo mi večito ratovat! Komu se ratuje, rat mu u kući bio...

KOMŠIJA: Juče ste drugo pričali...

ŠUTONJA: Ama, juče je za juče... I nemoj srat, znaš! Rešio kurajber iz Moštance izazvat svjetsku katastrofu! Pazi, majku mu jebem... Nije ti ćaća ostavio svet na revers da bi se ti s tim mogo zajebavat. Pa da... I dobro ovi picopevac, al ti me Bambaliću čudiš...

KOMŠIJA: To vam je poslednji put da ste me tako nazvali!

ŠUTONJA: Kako? Jel picopevac?

(Komšija pokušava da dohvati kamen sa zemlje.)

ŠUTONJA (drekne): Straža!

(U dvorište utrčava Milovan u uniformi vojnog policajca. Šutonja zadovoljno posmatra zapanjenog Gutu.)

ŠUTONJA: Šta je otac dočekao, a?

MILOVAN: Izvolte, generale, vojnik Milovan Bambalić!

ŠUTONJA: Pripazider mi picopevca.

MILOVAN: Razumem!

(Milovan uperi pušku u Komšiju.)

ŠUTONJA: Biće vojnik od njega, a? Uhvatili ga sinoć ovi moji na granci... Priveli ga, on se pozvo na mene i... Je l tako bilo?

MILOVAN: Tako je, generale!

ŠUTONJA: Računam, vojsku nije služio, a mene sad opet šofer... To mu je bolje no da ide u zatvor. Je li bolje?

MILOVAN: Bolje je, generale.

ŠUTONJA: Biće uz mene, proće mu godina ko dan... Onda ga i ženit možemo...

GUTA (briše suze radosnice): Generale... Kako da vam se odužim?

ŠUTONJA: Nemaš mi se šta oduživat, no daj da sredimo ovi ršum...

GUTA: Sređeno je to za sva vremena...

ŠUTONJA: Nemoj da Verca ovo zatekne, greota je... (Pauza.) Vi beše nemate rešeno za kanalzaciju?

GUTA: Ne...

ŠUTONJA: Odlično... Preradićemo ovo u septičku.. Imaće ti i unuci đe srat! Jel tako, vojniče?

MILOVAN: Tako je, generale!

GUTA: Ostale mi alatke zatrpane...

ŠUTONJA: Vojniče, imamo li oni ašovčić u kolma?

(Milovan potrči prema kapiji.)

ŠUTONJA: Stop! Ostav... Ko te je učio da napuštaš stražarsko mesto? (Pauza.) Jeb ga, sin ti je, al ga moram malo muštrat!

GUTA: Neka, neka...

(Milovan ponovo uperi pušku u Komšiju. Šutonja izlazi na kapiju. Guta potrči sinu u zagrljaj.)

MILOVAN: Pusti me, tata, na dužnosti sam.

GUTA: Ako, ako... (Odmakne se od njega.)

GUTA: Milovane, sinko, ne znaš kolko si me obradovao!

MILOVAN: Znam, tata.

GUTA: Samo te molim da budeš dobar vojnik i da slušaš starešine.

MILOVAN: Hoću, tata.

GUTA: E, svanu i meni usred ovog sranja...

(Ulazi Šutonja. Prebledeo je, nervozno okreće ašovčić u rukama. Zadivljeno gleda u Komšiju.)

ŠUTONJA: Ljudi... Ljudi, pustite me... Vojniče skloni tu pušku... Pustite me da prođem do ovog čoveka da stisnem, ne, da ljubim tu ruku, da gledam to bistro oko... Pustite me...

(Šutonja klekne pred Komšiju, ljubi mu skute.)

GUTA: Koj mu moj?

ŠUTONJA: Radio... pojačajte radio!

(Spušta glavu na Komšijina kolena.)

ŠUTONJA: Prašćaj... Po sto puta prašćaj... Evo, udari me! Slobodno me udari!... Udari me, molim te! Udri budalu! Udri!

(Guta iz zbunjeno posmatra, a zatim pojača radio.)

RADIO-SPIKER: ...Tle se još uvek smiruje tako da se nakon sinoćnjeg zemljotresa od sedam stepeni po Rihteru, očekuje još čitav niz potresa manjeg intenziteta... Građani Los Anđelesa proveli su besanu noć pod otvorenim nebom...

(Komšija, u znak potpunog trijumfa, diže ruke uvis, a zatim, roditeljski blago, pogleda u Gutu i pruži ruku prema njemu. Guta mu pritrči. Klekne pored Šutonje koji se u međuvremenu rasplakao. Guta celiva Komšijin rukav. Ovaj ih miluje po kosi kako to već čine majke sa nestašnom decom.)

GUTA: To je mozak, to su vijuge... Pljuni me, ubi me, radi šta oćeš!

(Milovan pojačava radio.)

RADIO-SPIKER: ...Izvori sa lica mesta javljaju da je do sada registrovano trideset i petoro poginulih dok se broj povređenih i nestalih povećava iz časa u čas... Strahuje se da je broj nastradalih i veći...

GUTA: Au! Da nismo malo preterali?

ŠUTONJA: I kod nas se gine, pa nji ne boli glava... Jednom i mi u nekom ratu da budemo nadmoćni!

RADIO-SPIKER: ...Na terenu su spasilačke i vatrogasne ekipe. Na čitavoj Zapadnoj obali uvedeno je vanredno stanje... Iz Skupštine grada upućen je telegram saučešća gradonačelniku Los Anđelesa... Ovo je Radio Beograd, dok čekamo nove vesti iz nastradalih područja slušaćete muziku iz studija...

KOMŠIJA: Treba samo dublja rupa! Dublja! I još eksploziva! Eksploziva! Eksploziva mi dajte!

(Milovan se prihvata ašovčića i počinje da kopa.)

GUTA: Tako, sinko... Jače malo, slobodno jače... tako... zamani, sinko... Zamani, nek puknu dušmani!

(Milovan skida uprtače i počinje još jače da kopa.)

KRAJ

Miroslav Momčilović

Miroslav Momčilović je rođen 5. novembra 1969. u Beogradu. Apsolvent na katedri dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti. Pomalo sarađivao sa Indeksovim radio pozorištem, a za ostalo će tek odgovarati.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]