Мирољуб
Недовић – Рики
Блуз
осмех
1994
(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000.
године)
ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ:
Београд, 3.
јун 2001.
ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ
УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић
ШТА: Мелодрама.
КАДА: Од суботе до суботе
ГДЕ: Мали стан у сутурену.
КО :
1. Неша, џез музичар
2. Љубица, мајка
3. Миљана, девојчица (дете.)
4. Муж, само појава
5. Комшија, само глас
6. Штене, мало псетанце
ЗАШТО, КАКО, КОМЕ: (одговорите сами.)
... за нови почетак већ је касно
крај је близу и све је јасно
свој живот смо изабрали сами
без светлости -
ми ходамо у тами
јер све што љубимо
створили смо сами ...
Недовић Мирољуб – Рики
("Момачка" гарсоњера у сутурену. На средини кревет. У соби има још и: телефон и будилник на наткасни, музички стуб са пуно касета и плоча, велика стона лампа. Две фотеље, табуре и сточић. Сто са три столице, полица са књигама , импровизовани шанк са пићем и чашама. На зидовима постери и слике џез музичара и једна стара акустична гитара. Негде на зиду изнад кревета је и прозорчић са уграђеним шипкама, кроз који се једва побија дневна светлост. Свуда по поду разбацане новине, часописи, одевни предмети. Да није у таквом нереду, за "станчић" би се могло рећи да је укусно и лепо уређен.)
1. Субота (јутро)
(Ненад лежи у кревету. Звони телефон. Не придижући се, подиже слушалицу.)
НЕНАД: Да?... Грешка!
(Врати слушалицу и настави да спава. Телефон поново звони. Он пружи руку подигне и одмах спусти слушалицу. Окрене се на другу страну и настави да спава. Телефон поново звони. Бесан скочи.)
НЕНАД: Да!?... Реко сам ти да је грешка, кретену... Гурни боље прст у ту рупу кад окрећеш број... Знаш ли колико је сати?!
(Погледа на сат, девет и тридесет. Немарно спусти слушалицу. Подигне сат. Ослушне га. Ради. Врати сат на место. Устаје. Пали цигарету. Пушта радио. Прилази до стола на коме је до пола испијена флаша вињака и две чаше. На једној су трагови кармина. На боци наслоњена порука. Узима је. Чита на глас.)
НЕНАД: ... "Био си диван... Јави ми се још који пут. Телефон: 576-132... Сандра"
(Згужва папирић и баци. Сипа у чашу мало пића. Испије наискап.
Почиње лупање у зид.)
КОМШИЈА: (Off.) ... Смањи ту музику мамлазе!
НЕНАД: Умри, комшија!
КОМШИЈА: (Off.)... Смањи то... Радио сам у трећу... Ако ти дођем тамо, све ћу коске да ти поломим... Јеси ли ме чуо!
(Ненад приђе радију. Смањи мало, колико да лупњава и галама престану, а онда, поново појача, још гласније.
И комшија почиње да лупа и виче још јаче. Он, као да га све то не тиче, полако се облачи. Ствари сакупља свуда по соби. Тражи другу чарапу. Налази неке женске делове одеће: чарапа, брусхалтер и сл. Не склања, само их баци где су и били. Приђе угаси радио.)
КОМШИЈА: (Off.) ... Угаси ту дреку... Луди музиканту... Задавићу те као пиле ако ти дођем тамо!...
НЕНАД: Шта се дереш, кретену!
(Престаје дрека и лупњава.)
(Он запали још једну цигарету о пикавац. Узима "трубу у кутији" и изађе.
А онда се врати на прстима као да се прикрада. Упали радио, и истрчи из стана. Лупњава и псовке га испрате.)
Мрак
2. Субота (ноћ)
(Са радија се чује тиха блуз нумера. Спикер на радију најављује да се приближава поноћ.)
НЕНАД: (Off.)... Кажем ти... Секс, трава и музика... Трио величанствених...
(Улазе Ненад и Љубица. Она мало загрејана, он припит. Он стишава музику, и покушава да среди стан на брзака. Она стоји код врата.)
НЕНАД: Седи... Смести се где ти је најзгодније.
ЉУБИЦА: Твој стан?
НЕНАД: Газдин.
ЉУБИЦА: Ни ти немаш свој дом.
(Љубица разгледа слике по зидовима. Ненад покушава да доведе у ред још неке "ситнице".)
НЕНАД: Шта значи "дом"?... "Дом за вешање"?... "Ка–пе дом"? "Сиви дом"?... Место где се долази и одлази... Где се преспава. Повремено... доручкује... руча...
ЉУБИЦА: Постоји и: "Топли дом"... "Доме, слатки доме"... Твоја гитара?... Свираш и гитару?
НЕНАД: Некад свирао. Не више... Хоћеш нешто да попијеш?
ЉУБИЦА: Не бих... Доста сам попила.
НЕНАД: Још по једну?...
(Не чека одговор. Сипа и додаје јој чашу.)
ЉУБИЦА: Ко ти је овај црнац? (За слику на зиду.)
НЕНАД: Амстронг.
ЉУБИЦА: Ааа, знам... То је онај што свира трубу као и ти.
НЕНАД: Он свира мало боље... Раскомоти се слободно.
ЉУБИЦА: Добро ми је овако.
НЕНАД: Хоћеш да пустим нешто друго... Имам ту неке плоче... Касете...
ЉУБИЦА: Не, не... Ово ми се баш допада.
НЕНАД: Од кад радиш у оном локалу?
ЉУБИЦА: Не радим... Помагала сам једној другарици... Газда је обећао... ... Зашто ме тако гледаш?
НЕНАД: Шта ти је газда обећао?
ЉУБИЦА: Ако му ко од персонала откаже... Немој. Склони руку.
НЕНАД: Хоћеш још једно пиће?
ЉУБИЦА: Ни ово нисам попила.
ЉУБИЦА: А колико дуго ти свираш тамо.
НЕНАД: Само суботом.
ЉУБИЦА: Свираш само суботом?
НЕНАД: У "Тропикалу"... Средом и петком код "Фредија", а уторком и четвртком у "Лагуни".
ЉУБИЦА: А недеља и понедељак...
НЕНАД: У "Солуну".
ЉУБИЦА: Сваке недеље идеш у Солун
НЕНАД: Не, то је онај кафић доле код...
ЉУБИЦА: Знам. Зезам се... Свираш сваке вечери, па кад се одмараш?
НЕНАД: Кад дођем кући.
ЉУБИЦА: И зато немаш времена да ово почистиш... Хоћеш да ти ја средим...
(Она пође. Он је предухитри и ухвати за руку.)
НЕНАД: Пусти сад то.
ЉУБИЦА: Није мени тешко...
НЕНАД: Нека.
(Стоје један уз друго и гледају се. Он пође да је пољуби, она лагано окрене главу, дајући му до знања да то не жели.)
НЕНАД: Да угасим светло?
ЉУБИЦА: Немој.
(Ухвати је око струка и почну да играју. Музика тиха, лагана. Он је љуби по врату. Њој прија, али не одговара на нежности. Он је припит и врло навалентан. Она му склања руке са интимних делова. Једног тренутка, он се саплете и падне. Она се засмеје. Он је гледа са пода.)
ЉУБИЦА: Извини.
НЕНАД: Врти ми се у глави.
(Она му даје руку да устане. Он устаје стоје и гледају се. Он је пољуби. Она не окреће главу. Он је ухвати за руку доведе до кревета. Она стоји и ћути. Он почне да је откопчава. Она га ухвати за руку.)
ЉУБИЦА: Угаси светло.
(Он појача музику и угаси светло.)
Мрак
3. Недеља (јутро)
(Ненад се буди сам у кревету, мамуран. Пали цигару и појача музику. Чека комшија да се "јави". Ништа. Појача. Сад почиње лупа и галама. Он климне главом задовољно.)
ЉУБИЦА: Дегенерику болесни, смањи то!
НЕНАД: Пуши, комшија!
КОМШИЈА: (Off.) Доћи ћу са секиру све то да ти поломим, коњу неваспитани!
(Улази Љубица из кухиње, журно прође поред њега и стиша радио.
Он стоји у гаћама са цигаретом у устима и гледа је зачуђено.)
ЉУБИЦА: Немој толико гласно... Недеља је. Људи одмарају.
НЕНАД: Ти ниси отишла?
ЉУБИЦА: Скувала сам ти кафу. (Оде у кухињу по кафу.) (Off.) Где ти стоји шећер?
НЕНАД: Ту одмах изнад...
ЉУБИЦА: Кутија је празна.
НЕНАД: Пијем без шећера.
ЉУБИЦА: И ја волим горчу. (Доноси послужавник са две шољице кафе.)
НЕНАД: (Облачи се.) Ауу... како ме глава боли.
ЉУБИЦА: Ништа страшно... Попио си мало више и то ти је.
НЕНАД: Да ли се ноћас десило нешто због чега би требало да ти се извиним?
ЉУБИЦА: Не... Било нам је дивно.
НЕНАД: Могу мислити... Где су ми ципеле?
ЉУБИЦА: Сад ћу да погледам.
НЕНАД: Немој... Седи... Сам ћу. (Тражи. Облачи ципеле.)
ЉУБИЦА: Хоћеш да спремим нешто за доручак?
НЕНАД: Не доручкујем.
ЉУБИЦА: Идеш негде?
НЕНАД: Имам пробу... Колико је сати?
ЉУБИЦА: Једанаест и двадесет.
НЕНАД: Опет касним... Јебаће ми мајку.
ЉУБИЦА: Кафа ти се охладила.
НЕНАД: Ако... (Приђе испије кафу наискап.) ... Што ме тако гледаш?
ЉУБИЦА: Онако.
НЕНАД: Извини ја морам да идем... Ти кад пођеш... Само јаче залупи врата... сама се закључају. Ћао, видимо се... Јавићу ти се кад будем слободан... Важи?
ЉУБИЦА: Аха.
(Ненад узима трубу и полази.)
ЉУБИЦА: Нешо!
НЕНАД: Молим?
ЉУБИЦА: Заборавио си цигаре и упаљач.
(Он се врати. Узима цигарете. Неодлучан је да ли да је пољуби пред растанак. Ипак не.)
НЕНАД: Видимо се.
ЉУБИЦА: Видимо се.
НЕНАД: И молим те пре него изађеш... Појачај музику...
ЉУБИЦА: Зашто?
НЕНАД: Молим те.
ЉУБИЦА: Важи.
(Он оде.)
Мрак
4. Недеља (поподне)
(Улази Ненад. Весели ритмови на радију. Постављен сто. Стан почишћен.
Поред кревета велики кофер. Он стаје на средини собе. Загледа. Угаси радио. Она настави да певуши мелодију.)
НЕНАД: Љубице!
ЉУБИЦА: (Излази из кухиње, са кецељом.) Стиго си.
НЕНАД: Шта ово значи?
ЉУБИЦА: Спремила сам ручак.
НЕНАД: Ручак?
ЉУБИЦА: Ручак – оброк који се једе између доручка и вечере.
НЕНАД: Спремила си ручак?
ЉУБИЦА: Недељни ручак... Данас је недеља... Ти сигурно не памтиш... када си задњи пут јео нешто кувано... Овакву супу до сада ниси јео... по рецепту моје баке... Једва сам се снашла у кухињи... такав је неред био... да сам морала прво све да поспремим па тек онда...
НЕНАД: Мислио сам да смо се договорили...
ЉУБИЦА: ... Знала сам да нећеш да се љутиш... и овде сам мало довела у ред... У овој кеси овде је неки женски веш... не знам одакле у твојој соби женски веш... Али није ни важно... Ја нисам љубоморна... Уосталом, по бројевима ни једна не може да ми се принесе... Хахаха... Шалим се...
НЕНАД: (Стоји, ћути и гледа је.) Одакле ти та кецеља?
ЉУБИЦА: Моја кецеља.
НЕНАД: Донела си од куће?
ЉУБИЦА: Из кофера.
НЕНАД: Ког кофера?
ЉУБИЦА: Овог овде... Мог кофера.
НЕНАД: И кофер си донела?
ЉУБИЦА: Морала сам... Избацила ме газдарица... Каже... оће да удаје ћерку, па ће као, тај стан да среде за младенце... Жао јој је... али морам да идем и ти штосови... Као ја не знам... Ћерка јој бре има сто триес година... И још се није удала, па сад ће... Него шта ћу... Морала сам...
НЕНАД: ... Да станујеш овде... код мене?
ЉУБИЦА: Само привремено, док се не снађем... Па не могу сад на улицу да идем. због... Баба-девојке.
НЕНАД: Због кога?
ЉУБИЦА: Газдаричина ћерка... Баба-девојка... Кажем ти...
НЕНАД: Љубице...
ЉУБИЦА: Молим, Нешо?
НЕНАД: Седи, да ја и ти нешто рашчистимо.
ЉУБИЦА: И ја сам то мислила... Да се договоримо ко одрасли људи.
НЕНАД: Знаш... Љубице... то што се синоћ догодило.
ЉУБИЦА: Ноћас...
НЕНАД: Добро "ноћас"... што се догодило између мене и тебе... То је била... само страст... разумеш?
ЉУБИЦА: Како си то лепо реко... "Страст"... Био си тако страствен, тако... пожудан... Права мушкарчина... (Намигне му.)
НЕНАД: Пусти сад то, молим те... Хоћу да ти кажем... Да "то" од ноћас, не значи ништа "више"... Дешава се то... Људи се сретну... Упознају... Попију пиће... остану сами... Наиђе им "жута минута"... И оп... Деси се, то што се деси... И сутра ништа... Свако наставља свој живот... Као да није било ништа... Схваташ?
(Она га немо гледа.)
НЕНАД: Разумеш шта хоћу да ти кажем?
ЉУБИЦА: Шта је то "жута минута"?
НЕНАД: Ти мене зајебаваш?
ЉУБИЦА: Шалим се... Знам ја шта ти хоћеш да кажеш. Нисам ни ја очекивала да ћеш после једне ноћи одма да ме жениш. Нисам ни ја од јуче... Није Љубица пала с' крушке. Разумем ја тебе... Али разуми и ти мене. Како сам провела једну ноћ, па могу, бре, мајку му, још коју... Само док не нађем неки станчић...
НЕНАД: Значи ја ти дођем...
ЉУБИЦА: ... Ко нужни смештај... Рођак у граду... Пријатељ у невољи... Ништа више... Мајке ми рођене...
(Ненад ћути и размишља.)
ЉУБИЦА: Ако имаш неку женску... Доведи је... Ја ћу да изађем... Кажи да сам ти сестра из провинције...
НЕНАД: Али пази... Само два дана.
ЉУБИЦА: Највише три... Мајке ми рођене.
НЕНАД: Два... Ни сат дуже.
ЉУБИЦА: Нешо, срце си... Знала сам ја да си ти лафчина... (Загрли га и пољуби у образ.) И да не кажеш да ти се увлачим у кревет... Ево, ја ћу да спавам овде на фотељи.
НЕНАД: Ја свирам ноћас... Долазим тек сутра око подне.
ЉУБИЦА: Ти само ради као што би иначе... Ја, као да не постојим...
НЕНАД: И још нешто да се разумемо: Као прво... Радио, мора стално да буде упаљен... (Приђе и упали радио.) Као друго... Немој да трчиш за мном и сређујеш... навикао сам да ми је кућа у организованом хаосу... И као треће... Гладан сам.
ЉУБИЦА: Хајде да ручамо... (Отрчи у кухињу по ручак.)
(Он још једном загледа по соби. Схвати да још држи трубу у рукама. Баци је на кревет. Разбаца новине по соби. Погледа. Задовољан је "нередом". Седа за сто.)
Мрак
5. Понедељак (подне)
(Миљана седи на кревету и игра "тетрис". Улази Ненад. Видевши девојчицу помисли да је погрешио стан.)
НЕНАД: Ооо... Извињавам се... (Изађе и затвори врата.)
(Пар секунди касније, врата се отварају и он улази збуњен и зачуђен.
Девојчица и даље мирно седи и игра се.)
НЕНАД: Чија си ти... И шта радиш овде?
(Девојчица га само погледа, и настави.)
НЕНАД: Чујеш ли ти шта те ја питам... Шта радиш овде?... Ово је мој стан... А ја тебе не познајем... Ни тебе ни било које друго дете, у случају да вас има још... Чујеш ли ти шта ти ја говорим!?
(Љубица излази из кухиње.)
ЉУБИЦА: Не може да те чује?
НЕНАД: Зашто?... Можда ја нисам довољно гласан. Можда би требало да се дерем... Шта тражиш овде!?
ЉУБИЦА: Глувонема је.
НЕНАД: Одакле знаш... (Схвати.) ... Ти си је довела?
ЉУБИЦА: Нисам ја... Моја сестра.
НЕНАД: Сестра... Па колико вас то има овде?
ЉУБИЦА: Сестра је отишла.
НЕНАД: Отишла, а њу заборавила?
ЉУБИЦА: Оставила... да је причувам дан-два... док је она у болници.
НЕНАД: А где јој је отац?
ЉУБИЦА: Напустио их је.
НЕНАД: Па шта сам ја овде... Зар ће све што оставе мајке, напусте очеви, истерају газдарице... код мене да се прибире.
ЉУБИЦА: Нешо, немој да вичеш.
НЕНАД: Зашто да не вичем... Она је и овако глува... Љубице, нисмо се овако договорили.
ЉУБИЦА: Нас две ћемо можда још вечерас да одемо... Нашла сам један стан преко новина... Управо сам се спремила да пођем и да га погледам.
НЕНАД: Шта има да га гледаш... Стан... као сваки стан... Сигурно је бољи од ове рупе... Видиш како је овде... Пуно мемле и буђи.
ЉУБИЦА: Хоћеш нешто да једеш?
НЕНАД: Нисам гладан.
ЉУБИЦА: Кад огладниш... Узми кромпир, у рерни је... Можеш и да га подгрејеш... Ја ћу гледати што пре да се вратим.
НЕНАД: Ехеј... Стани мало... Стани... Не мислиш ваљда њу да оставиш овде?
ЉУБИЦА: Сат-два... Највише.
(Повуче је на страну.)
НЕНАД: Слушај Љубице... Ја сам човек... Самотњак... Не умем ни са другим људима, а камо ли са децом.
ЉУБИЦА: Неће она ништа да ти смета... Она ће да седи овде и да се игра док се ја не вратим.
НЕНАД: А ја да се понашам као да она не постоји?
ЉУБИЦА: Дабоме.
НЕНАД: Знам ја ту причу... А шта ако ожедни... Ако хоће у вц...
ЉУБИЦА: Ненаде... Она је велика... Уме сама. (Пође.)
НЕНАД: Стани... Ја не знам оне знакове рукама...
ЉУБИЦА: Не треба да знаш.
НЕНАД: Чита са усана... Аха... Е, па читај и ти мени са усана... Да – си – се – вратила – за – један – сат – разумеш – један – сат!
ЉУБИЦА: Нема проблема. (Изађе.)
(Он остаје са девојчицом у соби. Непријатно му је. Не зна шта ће са собом. Запали цигарету. Премешта се са фотеље на столицу. Покушава да провери дали она стварно не чује.)
НЕНАД: Дете... Да ли ме чујеш... Један, два... Један, два...
(Говори окренут леђима. Она мирно седи и игра тетрис. Он устаје, појача музику. Чека да се "јави" комшија. Ништа се не догађа. Погледа на сат. Обрати се девојчици као да се правда.)
НЕНАД: Нема га... Сигурно ради у другу смену.
Мрак
6. Понедељак (вече)
(Миљана седи на истом месту, скрстила руке и гледа у празно. Он заспао на фотељи. Спикер на радију најављује :"... ударац о гонг означио тачно двадесет часова. Време је за вести... " Ударац о гонг и спикеров глас, пробуде Ненада. Тргне се, скочи из фотеље и угаси радио.)
НЕНАД: Не подносим вести.
(Она ничим не показује да га је чула или разумела.
Ненад запали цигарету и седне да се расани. Тек после извесног времена схвати колико је сати. Скочи. Погледа на сат. Отрчи у кухињу. Враћа се.)
НЕНАД: Где је Љубица?
(Бесан и у журби почне да се спрема.)
НЕНАД: "Брзо се враћам!... Нећу дуго!... Идемо ми још вечерас!..." А ти Нешо... изигравај беби – ситерку...
(Тражи другу ципелу по соби.)
... Шта ја овде да радим са глувонемим дететом... Отишла госпођица да гледа станове... Ако ја не стигнем на свирку вечерас...
(Миљана устаје и доноси му ципелу коју је нашла под сточићем.)
Хвала!... Избациће ме они дилетанти из бенда... касним на пробе... не долазим на свирке... јебаће ми мајку...
(Миљана се враћа на своје место и заузима пређашњи положај.
Он пресвлачи кошуљу и прича.)
Ма коме ја причам... И тебе је зајебала као и мене... Оставила те овде... са једним маторим чангризалом... Па ти је и боље да не чујеш... Море, само да молим бога да ми још некога не доведе овде... Како је почела, целу фамилију има да ми стави за врат... Или још боље... неће уопште ни да се врати...
(Та мисао га пренерази.)
Па дабоме... то је она смислила... Отперјала... ко зна где... а мени оставила ово дериште...
(Успаничи се. Дотрчи до телефона.)
Хало... Милиција... СУП... Ја сам... Шта да сачекам?... Не могу да чекам... Видите... Чекајте да ја вама објасним... Господине... Друже... У реду сачекаћу...
(Држи слушалицу и чека. Предомисли се. Спусти слушалицу. Бојажљиво приђе Миљани, потапше је по рамену.)
Девојчице... Секо... Не знам како се зовеш... Где је отишла твоја... стрина... тетка... Љубица, где је отишла? Је л' знаш?
(Миљана га само гледа.)
Да ли ме разумеш?... Твоја Љубица... Где – је – отишла? (Гестикулира док говори.)
(Она слегне раменима.)
Не знаш где је отишла?... Или не знаш шта те питам?
(Она поново слегне раменима.)
Сад није ни важно... Ја морам да идем... Ја – идем!... Ја свирам!
Ту-ту-ру-ту... Кад се вратим... видећемо шта ћемо даље.
(Узима трубу и одлази. Миљана остане на свом месту у истом положају...
Који тренутак касније он се враћа.)
Убићу је, кад се буде вратила... Па макар на робији завршио... Убићу је...
(Шета нервозно по соби.)
Па на шта ја њој личим... на Мајку Терезу... Да ли ја теби можда личим на Мајку Терезу... Ајде реци?... Реци?... Не можеш да кажеш. И да можеш... све једно... Не личим... ја сам бре... џез музичар... Ја свирам...
(Сети се.)
Јаооо... Осам и двадесет... Јебаће ми мајку...
(Истрчи. Миљана и даље непомична и нема. Он се поново враћа.)
А, ко па и њих јебе... Нећу вечерас да свирам... па нека ме најуре...
Знаш шта су они за мене... најобичнији дилетанти и свадбарски музиканти... ето шта су...
(Узима телефон и окреће број.)
Ћао... Ја сам Ненад... Како који Ненад?... Неша "Труба"... Слушај... можеш ли вечерас да ме замениш код "Солуна"... Ма није ми нешто добро...
(Кашље у слушалицу.) ... Неки грип изгледа... шта ли... Ма није... кад ти
кажем... није... Добро... добро... прокужио си ствар... "риба" је у питању...
(Погледа у Миљану.) Ко авион... Не знаш је... Аха... Еј али немој оним мамлазима да цинкариш... продај фору... назеб и ти фазони... Ћао, и хвала ти много...
(Спушта слушалицу.) ... Мамицу му неталентовану... Ја њега да молим да ме мења... Он бре мене не би мого ни у клозету да замени...
(Миљани.) ... Немој тако да ме гледаш... Не идем нигде.
(Оставља трубу и скида јакну. Пали цигарету, пушта радио. Седи и ћути.)
И шта сад?... Телевизор немам... Не подносим та говна...
Ја не знам да играм "школице" и "ластеже"...
Љубица је нема, ... јебаћу јој мајку кад се врати...
Јеси гладна?... Хоћеш да једеш?
(Показује јој и рукама. Она одречно климне главом. Пауза.)
Баш и ниси неко друштво за ћаскање.
(Изненада се сети.)
Еј... ајде да зајебавамо комшију...
(Упали радио и појача до краја.)
КОМШИЈА: (Off.) Мамлазе... Јеси глув... Стишај то... Слушам вести...
Што не свираш вечерас... Шта је, најурили те!
И њима само правиш буку... Коњу!
(Схвати да њу то не весели. Угаси музику. Комшија престаје са виком.)
НЕНАД: А зашто се ти никада не смејеш?... Сваки човек мора редовно да се смеје и свађа... То му дође као нека терапија... Ајде насмеши се овако... То је као кад кажеш... Блуз... Направиш кез и кажеш блуз... Па дабоме... Зашто би се смејала кад ти ништа није смешно... Ко луд на брашно... Види... како мрдам ушима... А?... Шта кажеш?... А види нос?... Погледај сад?...
(Ненад прави глупе гримасе.
Миљана га безизражајно гледа.)
А види сад све заједно... И уши... И нос... И уста...
(Ништа. Разочарано спласне и као да је сам себе насмејао. Кисело развуче осмех и изговори: Б-Л-У-З!
Миљана се насмеши. Уловио је њен осмех и настави да се кревељи и понавља: БЛУЗ... БЛУ-З... БЛ-УЗ... Б-Л-У-З!
Толико се занео и заиграо, да није ни приметио, кад је заспала...
Престане са керефекама, приђе и полако да је не пробуди, покрије је.)
Мрак
7. Уторак (поподне)
(Миљана седи за столом и маказама исеца сличице из новина. Лепи их у свеску. Љубица, зашива дугме на Ненадовој кошуљи.)
НЕНАД: (из Off-а.) Чибе... куш... Чибе, џукело...
(Утрчава и залупи врата за собом.)
НЕНАД: Мамицу му сељачку ... Шта се сетио... довео... џукелу са села... До сада је само довлачио... јагањце и свиње... А сад...
(Пали и појача радио до максимума. Миљана не обраћа пажњу. Љубица прекинула посао и гледа шта ради.)
КОМШИЈА: (Off.) Струју ћу да ти исечем... коњу непотковани... Везаћу те за бандеру са главом надоле...
НЕНАД: Прво вежи ову твоју џукелу... Сељачино...
КОМШИЈА: (Off.) Џукела није моја... Него је твоја... Пријавио сам ја то већ шинтерима... Обоје ће те у кафилерију... Волино!
НЕНАД: У кафилерији ти већ живиш... Џукцу сељачки...
КОМШИЈА: (Off.) Џукела је твоја... можда сте и неки род!
НЕНАД: Ма шта сере овај... Одакле мени куче... да је моје... не би кидисало на мене.
КОМШИЈА: (Off.) Ако те оно не закоље, ја ћу!
МИЉАНА: Пас је мој!
НЕНАД: Ето видиш да није мој... Кулове један... (Схвати.) Како твој? (Гаси радио.)
МИЉАНА: Зове се Рекс.
НЕНАД: Рекс?!... Аха... Како се зове?
МИЉАНА: Рекс.
НЕНАД: Аха... ухватио сам те... Ти знаш да говориш.
МИЉАНА: Знам.
НЕНАД: А ниси ни глува?
МИЉАНА: Понекад се само правим.
НЕНАД: А ја ћу сада да почнем да њачем... Као магарац. Иаа. Иаа!
КОМШИЈА: (Off.) Имаш и магарца... Шта правиш ти тамо... Зоолошки врт?
НЕНАД: Умукни... проћи ћу кроз зид и голим рукама има да те задавим.
ЉУБИЦА: Ненаде!
НЕНАД: Нећу да те слушам... Ја сам за тебе глув, слеп и нем... Па добро мајку му... зашто правите овцу од мене...
ЉУБИЦА: Ненаде, да ти објасним...
НЕНАД: Шта, да ми објасниш... Прво је било... само ти, на два дана... Онда и сестричина... Глувонемо дете... оставила је мајка... Сад сте и џукелу довеле да ме прикоље... А ви овде да се башкарите.
ЉУБИЦА: Ненаде...
НЕНАД: Ћути... Како то да ово дете није глувонемо? Ти му сигурно и ниси тетка... Ко зна шта си му ти?
МИЉАНА: Она ми је мама.
НЕНАД: И ти да ћутиш... Мајка?... Ма немој... (Схвати.) ... Стварно си јој ти мајка?
ЉУБИЦА: Јесам.
НЕНАД: А шта сам ја?
ЉУБИЦА: Дозволи да ти...
НЕНАД: Доста!... Знам ја шта сам... магарац... Или си можда мислила да ја будем отац?
МИЉАНА: Не свиђаш ми се за тату.
НЕНАД: Ово је значи мој пробни рад?
ЉУБИЦА: Можда тако изгледа, али није... Ако се смириш и седнеш све ћу да ти објасним.
НЕНАД: Љубице, поштеди ме твог објашњавања... Сад ћу ја да објасним теби... (Вади из џепа цедуљу.) Овде ти је адреса... Нашо сам вам стан... Није велики... али није ни скуп...
ЉУБИЦА: Ненаде...
НЕНАД: ... Нисам завршио... Јави се за десет дана код Главоње... Примиће те да радиш у шанку... То је све што сам мого да урадим за вас две... Више не могу и нећу.
ЉУБИЦА: Када можемо да се уселимо у тај стан?
НЕНАД: Још вечерас.
ЉУБИЦА: Значи...
НЕНАД: Значи!
МИЉАНА: Идемо, мама... Видиш какав је намћор.
НЕНАД: Ја намћор... А ви што сте...
МИЉАНА: Не чујем те! (Стави прсте у уши.)
(Љубица скида кецељу. Пакује ствари. Миљана скупља своје папириће.
Ненад запалио цигарету, седи у фотељу и пуши.)
ЉУБИЦА: Не свираш вечерас?
НЕНАД: Узео сам слободно вече... Замениће ме.
(Љубица узима кофер и девојчицу за руку. Хтела би да се поздрави.)
ЉУБИЦА: Ненаде...
НЕНАД: До виђења...
МИЉАНА: Збогом, намћоре!
НЕНАД: И поведите ону џукелу... Ако остане овде отроваћу је!
(Љубица и Миљана одлазе. Ненад устаје и пушта радио.)
КОМШИЈА: (Off.) Стишај, дебилу!
НЕНАД: Умри, комшијааа!
Мрак
8. Уторак (вече)
(Ненад седи. Ноге и пиће на сточићу, телефон у рукама. Музика са радија.)
НЕНАД: Ћао, бејби... Неша овде... Твоја омиљена секс машина... Како би било да репризирамо неке радње ... Не ваља... ово је сувише нападно... Хало... Марина ти си?... Неша овде... Ево седим... Слушам музику и сетих се тебе... Не... не боље је... Ево седим слушам музику и размишљам о теби...
(Куцање на вратима.)
ЉУБИЦА: Ненадее!
(Чуо је и препознао глас. Неће да отвори.)
ЉУБИЦА: Нешо... Отвори!
(Полако устане да не прави буку. Утиша радио и навуче завесице на прозорче.)
ЉУБИЦА: Нешо... Знам да си ту... отвори!
(Ненад залегне иза фотеље и принесе и пикслу.)
ЉУБИЦА: Ненаде... Газда стана који си нам нашао реко је да се јавимо тек следеће недеље... Нешо... молим те отвори!
(Љубица и даље куца.)
КОМШИЈА: (Off.) Еј... јарцу нештројени... Јеси ли оглувео од онолике музике... неко ти лупа... отвори!
ЉУБИЦА: Нешо, само још ноћас... Сутра идемо... Часна реч... Идемо... код моје тетке у Свилајнац... Побего нам воз... Отишле би још вечерас... Ненаде, је л ме чујеш?
(Ненад се прави да га се то уопште не тиче. Из кухиње улази Миљана. Он је не примећује. Она стоји изнад њега и гледа га. Он је види и да би се оправдао почиње нешто да тражи по поду.)
МИЉАНА: Зашто нам не отвориш кад те мама лепо моли?
НЕНАД: Како си ушла?
МИЉАНА: Кроз прозор у кухињи.
(Ненад, устаје и откључава врата.)
НЕНАД: Мало сам задремао...
ЉУБИЦА: Извини али нисмо имале куда у ово доба... Газда нам је рекао...
НЕНАД: Чуо сам...
ЉУБИЦА: Сутра идемо.
НЕНАД: И то сам већ чуо... Где вам је пас?
ЉУБИЦА: Нема га... То није био наш пас... Ишао је за нама кад смо долазиле... Кад смо одлазиле... пратио нас је до парка а онда се изгубио.
МИЉАНА: Обећала си да ћеш да ми купиш другог пса.
НЕНАД: Псе, мачке и комшије не подносим.
МИЉАНА: Никога ти не подносиш.
ЉУБИЦА: Миљана ћути.
МИЉАНА: Мама, мени се спава.
ЉУБИЦА: Ево ћеро, сада ћу да ти наместим овде у фотељи.
НЕНАД: Намести кревет па лезите обе... ја ћу у фотељу... Већ сам навико... Не волим да мењам навике.
(Ненад, седа у фотељу. Узима новине и пиће. Љубица спрема Миљану за спавање.)
МИЉАНА: Лаку ноћ.
НЕНАД: Лаку ноћ!
ЉУБИЦА: Хоћеш молим те да угасиш цигарету... Није здраво... због мале... знаш.
(Ненад не одговора ништа, али угаси цигарету. Љубица тек сада скида капут. Помера кофер у страну. Седа за сто. Тренутак тишине.)
ЉУБИЦА: Могу ли да добијем једно пиће?
(Ненад, устаје сипа јој пиће и додаје чашу.)
ЉУБИЦА: Хвала... Живели!
НЕНАД: Живели.
(После краће паузе.)
ЉУБИЦА: Ненаде... треба да ти се извиним и све да ти објасним.
НЕНАД: Претпостављам да она има и оца?
ЉУБИЦА: Нема више.
НЕНАД: Умро?
ЉУБИЦА: Погинуо.
НЕНАД: Жао ми је.
ЉУБИЦА: Мени није.
НЕНАД: Ништа ти није оставио...
ЉУБИЦА: Само њу...
НЕНАД: Ко ти је чувао малу?
ЉУБИЦА: Била је код моје сестре...
НЕНАД: Шта ћеш сад?
ЉУБИЦА: Не знам... Имам тетку у Свилајнцу... Замолићу је да причува малу... Бар, док се ја не снађем.
НЕНАД: Извини... за оно вече... мислим... ако сам те искористио.
ЉУБИЦА: Ништа није било ... Био си пијан и одмах си заспао.
НЕНАД: Не лажи.
ЉУБИЦА: Не лажем.
НЕНАД: А "страст"... "пожуда"... "мушкарчина"?
ЉУБИЦА: Све сам измислила.
НЕНАД: Значи ништа?
ЉУБИЦА: Ништа.
НЕНАД: Јеби га... Извини.
ЉУБИЦА: Зашто?
НЕНАД: Што сам заспао.
(Она се насмеши. Устаје, појача радио. Насипа још по једно пиће себи и њему. Врати се на место. Седе пијуцкају и ћуте. Лагана музика у позадини.)
Мрак
9. Среда (јутро)
(Спавају сво троје. Миљана у кревету. Љубица на столу са рукама под главом. Ненад у фотељи. Звони телефон. Ненад скочи.)
НЕНАД: (Шапатом.) Ја сам... Кажи... Колико... (Погледа на сат.) Јеби га, успавао сам се... Ево ме одмах долазим...
(Већ по навици пали цигарету али се сети "да није згодно због мале" па је угаси. Покрије Миљану. Пребаци капут преко Љубице. Узима трубу и пође. Застане. Извади свежањ новчаница из џепа. Остави их на столу поред Љубице. Узима једну новчаницу за себе а остало убаци у Љубичину торбицу. Изађе.)
Мрак
10. Среда (ноћ)
(Миљана седи на кревету у полу сну, има јастук под леђима, мараму на глави и топломер у устима. Љубица, доноси из кухиње топао чај. Узима јој топломер из уста. Гледа температуру. Даје јој "андол" и чај.
Девојчица невољно узима лек. Ненадов глас се чује још пред вратима.)
НЕНАД: (Off.) ... Секс, трава и музика... Трио величанствених...
(Улази. Види их а онда нагло истрчи и затвори врата за собом.)
НЕНАД: (Off.) ... Извини, лутко... страшан ми је неред... Сачекај минут само мало да средим неке ствари... Важи?
(Исто тако нагло улази и затвара врата за собом.)
НЕНАД: (Шапатом.) Рекла си да данас одлазите?
ЉУБИЦА: Рекла сам, али...
НЕНАД: Псссст!... (Даје јој знак да не говори гласно.) Шта - али?
ЉУБИЦА: Миљана је болесна... Има температуру.
НЕНАД: Не занима ме. (Довикује девојци пред вратима.) Лутко... стрпи се још само мало... ево... Сад ћу!
ЉУБИЦА: Потребно јој је да лежи и да се утопљава.
НЕНАД: А мени је потребан секс... Телесни контакт... Разумеш ли... Секс... То је оно што смо ти и ја требали да радимо али нисмо.
ЉУБИЦА: Успавао си се.
НЕНАД: То је био последњи пут да сам спавао ко човек... Иначе се грчим на овој фотељи ко "прасе у плеху".
ЉУБИЦА: Не вичи.
НЕНАД: Нећу да вичем... Има да завијам ко курјак... Ово је мој стан и у њему могу да радим шта ја хоћу.
ЉУБИЦА: У праву си... Можеш да радиш шта хоћеш.
НЕНАД: А сада хоћу... да доведем... рибу која ме чека пред вратима... Како то мислиш да изведем... (Девојци пред вратима.)... Лутко... мила... ево, готово... спреми се ти... долазим ја! (Поново Љубици.) ... Колика јој је температура?
ЉУБИЦА: Тридесет девет са два...
НЕНАД: (Девојци.)... Ево ме... готово!
(Љубици.) Јеси ли јој дала нешто да попије?
ЉУБИЦА: "Андол"... Измасирала сам је алкохолом и ставила јој ракију око врата.
НЕНАД: (Девојци.) Сад ће... сад ће! (Љубици.) Јеси проверила температуру после тога.
ЉУБИЦА: Јесам... Не спада.
НЕНАД: (Сам себи.) Ово није истина... Ово се не дешава мени... Ово се дешава неком другом... Ја имам кошмар.
(Сам себи лупа шамаре.)
ЉУБИЦА: Ненаде...
НЕНАД: Ћути... ћути... ништа ми не говори... (Отрчи до телефона.) ... Сики!... Да, ја сам, Ненад... Слушај... Добро сам... Нисам стиго у недељу да ти се јавим... Него слушај... Ти рече оне вечери... да ти је тетка отишла у бању, а теби оставила кључ од гајбе ?... Шта?... Вратила се... У мајку му... Што не остаде још неки дан... Ништа онако... Хтео сам да јој полијем цвеће... Добро... Извини ... чућемо се... Журим... (Спусти слушалицу.) Шта ме гледаш... Што ниси звала хитну помоћ, кад видиш да јој се не смањује температура?
ЉУБИЦА: Звала сам... Сва кола су им на терену.
НЕНАД: Лажу бре... знам ја... Дрпају доктори сестре у оним колима са креветима позади... А ја? Шта да радим?... Да идем у парк?... Знаш ли ти да је ову рибу, пола локала нападало... и ништа... Ја сам је стартовао... и сад кад треба... Тууј, мајку му божију.
ЉУБИЦА: Ја ћу да изађем... Али мала?
НЕНАД: Дабоме... ти ћеш да изађеш... А ја да се тресем уз ово болесно дете. (Сети се. Приђе бојажљиво до зида и покуца комшији.) ... Комшија... Ало, комшија?
КОМШИЈА: Шта је, гњаватору?
НЕНАД: Хтео бих нешто да те замолим... Мислим, ти живиш сам...
КОМШИЈА: Шта оћеш бре!
НЕНАД: (Одустане.) Умри бре, говедо! (Добија нову идеју.) Кушља!... Како се њега не сетих раније.
ЉУБИЦА: Молим?
НЕНАД: Кушља има празну гајбу. (Истрчи.)
(Љубица остане да гледа за њим. Неколико тренутака касније, Ненад се враћа. Залупи врата. Жустро седа у фотељу. Узима новине. Љубица се прави да се ништа није догодило. После дуже паузе Љубица проговори.)
ЉУБИЦА: Отишла је?
НЕНАД: Отишла!... Успијуша ... Тешко јој било два минута да сачека... Прочитао сам ја њу одма... У најбољем случају увалила би ми "тришу"... Знам ја такве.
ЉУБИЦА: Зашто си је онда довео?
(Ненад, лагано спусти новине, као да ће нешто страшно значајно да каже.)
НЕНАД: Љубице... Дете ти има 39 температуру... А ти бринеш туђу бригу...
ЉУБИЦА: Нисам хтела да те вређам?
НЕНАД: Ниси хтела... Али си ме увредила... Зар си ти стварно мислила да би ја болесно дете избацио на улицу... Због једне најобичније ваћкалице... Ако ти је на тренутак то тако изгледало, онда је то последица мог психо-физичког премора... А под таквим околностима... ја не могу да контролишем... (И сам схвати да прича глупости) Серем, серем... је л' да?
ЉУБИЦА: Нешко.
НЕНАД: Немој тако да ме зовеш.
ЉУБИЦА: Ненаде.
НЕНАД: Молим?
ЉУБИЦА: Треба ми "Бруфен" сируп из дежурне апотеке.
НЕНАД: Само тренутак да дешифрујем ово... (Као за себе.) Њој је потребан сируп... Дежурна апотека је далеко... Она не може да иде... коме ће да остави дете... ("Сетио се") Па ево, ја ћу да идем за тај сируп... Како рече да се зове?
ЉУБИЦА: "Бруфен".
НЕНАД: "Бруфен"... "Бруфен"... Ево полазим.
ЉУБИЦА: Ако нећеш...
НЕНАД: Хоћу... Успут ћу да купим и мало "брома" за личну употребу... (Пође. Застане пред вратима.) Вас две немојте нигде да одете док се ја не вратим.
(Изађе.)
Мрак
11. Четвртак (подне)
(Љубица спава на фотељи. Миљана је у кревету, будна. Из кухиње, опасан кецељом, долази Ненад, носећи на послужавнику, шољу чаја.)
НЕНАД: Стиже чајчић.
МИЉАНА: Не волим чај.
НЕНАД: И ја не волим да ми се неко ували у кућу... Па трпим.
МИЉАНА: Ми данас идемо.
НЕНАД: Знам... знам... Чај мораш да попијеш док је још топао.
МИЉАНА: Нећу.
НЕНАД: Рећи ћу ти нешто... али немој никоме да кажеш.
МИЉАНА: Шта?
НЕНАД: Ову липу... Ја сам сам набрао... Видела си оно дрвеће овде у улици ... То је липа...
МИЉАНА: Јака ствар.
НЕНАД: Купио сам ти нешто... Даћу ти поклон, ако попијеш ово.
МИЉАНА: Дај ми.
НЕНАД: Попиј па ћеш добити.
МИЉАНА: Не. Прво ти мени дај поклон.
НЕНАД: У реду... али мораш да ми обећаш да ћеш попити чај... Обећаваш?
МИЉАНА: Обећавам.
(Ненад, отрчи и донеси кутију.)
МИЉАНА: Шта је то?
НЕНАД: Отвори.
(Миљан отвори кутију и вади лутку. Ненад са усхићењем очекује њену реакцију.)
МИЉАНА: Пих... Лутка... Ја сам велика... више се не играм са луткама.
НЕНАД: Па шта је сада ?
МИЉАНА: Сам попиј овај чај... Договор не важи.
НЕНАД: Шта би ти хтела?
МИЉАНА: Купи ми пса... Попићу три чаја одједном.
НЕНАД: Куче?
МИЉАНА: Не играчку... Правог пса.
НЕНАД: Ја сам алергичан на псе и мачке... Не подносим их.
МИЉАНА: Ти си онда намћор.
НЕНАД: Зашто сам намћор?... Зато што нећу да ти купим неку џукелу да ми... пиша и погани овде по кући.
МИЉАНА: Намћор!... Намћор!
НЕНАД: И јесам намћор... Дај ми то овамо... (Узима чај попије га наискап.) ... Ето ти...
(Комшија неколико пута удара у зид.)
КОМШИЈА: (Off.) ... Лезилебовићу!... Шта је... Не пушташ више музику... Да ниси болестан... А можда си и оглувео од толике буке па ти је свеједно... Дебилчино... знам да си ту!
НЕНАД: Како те бре није срамота, мамлазе један... Матор си коњ а урлаш ко уштројен вепар!
КОМШИЈА: (Off.) Уплашио си се... што ћу звучнике да ти поломим.
НЕНАД: Марш бре тамо, буздоване сељачки... Немој више да се дереш. Пријавићу те због ометања!
(Вика пробудила Љубицу. Још сањива устаје прилази до Миљане и пипа јој чело.)
ЉУБИЦА: Јеси попила чај?
МИЉАНА: Нисам.
ЉУБИЦА: Зашто?
МИЉАНА: Он ми је све попио. (Показује на Ненада.)
ЉУБИЦА: Зашто лажеш...
МИЉАНА: Не лажем мама. Питај га, ако мени не верујеш.
(Љубица погледа у Ненада. Он збуњен не зна шта да каже.)
ЉУБИЦА: Скуваћу ти чај... и мораш да га попијеш.
(Оде у кухињу. Ненад гестовима показује девојчици да ће је пребити због овога.)
ЉУБИЦА: (Off.) Јеси ли видела лутку коју ти је чика Неша купио?
МИЉАНА: Јесам. Дивна је! (Неша је "презриво" погледа.) А обећао ми је, да ће и пса да ми купи.
НЕНАД: Лажљивице.
ЉУБИЦА: (Off.) Шта ти је још обећао?
МИЉАНА: Чекао је ти да се пробудиш... па да нам свира у трубу.
НЕНАД: Не лажи.
(Излази из кухиње.)
ЉУБИЦА: Стварно би могао нешто да нам одсвираш.
НЕНАД: Не би.
ЉУБИЦА: Зашто?
НЕНАД: Не свирам... сахране, свадбе... народна весеља и у својој кући.
ЉУБИЦА: Зашто?
НЕНАД: Из принципа... (Скине кецељу, узима цигарете.) Идем да се прошетам... (Изађе.)
МИЉАНА: Мама, шта му је?
ЉУБИЦА: Ма пусти га... намћор.
Мрак
12. Петак (пре подне)
(Ненад и Миљана седе за столом и играју карте.)
МИЉАНА: Ајнц!
НЕНАД: Лажеш... да видим.
(Миљана спушта карте. Ненад рачуна. Љутито сакупи карте и дели поново.
У новом "кругу".)
НЕНАД: Двадесет.
МИЉАНА: Ја деветнаест.
НЕНАД: Моја победа... (Радује се као дете.)
МИЉАНА: Одакле ти ова карта?
НЕНАД: Која?
МИЉАНА: Ова овде... Дама... Твоја је...
НЕНАД: Није моја ... Не знам, одакле ту.
МИЉАНА: Вараш... Твоја је... Двадесет и дама... Тропа си... Моја победа... Деветнаест – четири, за мене.
(Ново дељење)
НЕНАД: Ко те је учио да играш карте?
МИЉАНА: Тата.
НЕНАД: Жао ми је што ти је тата умро.
МИЉАНА: Није умро... жив је.
НЕНАД: Како?... Зар није мртав?
МИЉАНА: Мртав је пијан... сваки дан.
НЕНАД: Али твоја мама ми је рекла.
МИЉАНА: Знам. И тати је то рекла... "Од данас си за мене мртав".
НЕНАД: Па где је он сада?
МИЉАНА: Код наше куће... Ја и мама смо отишле... (Улази Љубица са кесом намерница.) ... Пссссттт... (Покаже му главом на Љубицу и прекине причу.) Стани немој да делиш... Ниси лепо промешао... (Узима му карте из руку и она почиње да их меша.)
ЉУБИЦА: Миљана, како си смела да устанеш из кревета.
МИЉАНА: Добро ми је... немам више температуру.
ЉУБИЦА: То не значи да си оздравила... Враћај се у кревет.
МИЉАНА: Мамаааа!
ЉУБИЦА: Чула си шта сам рекла... Ненаде, зар ти ниси на проби?
(Миљана невољно оставља карте и одлази у кревет.)
НЕНАД: Отказано.
ЉУБИЦА: Не би требало да напушташ посао због нас.
НЕНАД: О чему причаш?
ЉУБИЦА: Срела сам Весну... Рекла ми је да си се посвађао са другарима из бенда и да не свираш више.
НЕНАД: Коју Весну?
ЉУБИЦА: Како хоћеш... То је твоја ствар... Мислила сам само...
НЕНАД: Шта си мислила...
ЉУБИЦА: Нећу да се свађам... (Оде у кухињу да остави ствари.) Ми данас идемо... Купила сам карте. Аутобус полази у 17 и 40.
НЕНАД: Миљана још није сасвим оздравила.
(Излази из кухиње и почиње да виче.)
ЉУБИЦА: Шта је тебе брига за нас... Идемо... Одлазимо... Поново имати свој мир... свој кревет... Ово није кревет, ово је "јебодром"... Ако није брига оног ко би требало да брине, зашто би се ти узрујавао... И да знаш... Миљана је у праву, ти си један најобичнији "намћор"!
(Ухвати је у паузи док смишља шта би још могла да му каже.)
НЕНАД: Прекини... само на тренутак, молим те!
(Љубица не настави, збуњена оваквом његовом реакцијом.
Он устаје и појача радио.)
НЕНАД: Не мора буздован баш све да чује... (За комшију.) (Врати се на место.) Настави слободно...
(Она збуњена, љута и ван себе, само се спусти на столицу и заплаче.)
Мрак
13. Петак (ноћ)
(Миљана спава у кревету. Ненад и Љубица седе за столом. Он пије вотку а она кафу. На радију тиха музика. Он вади цигарету, ставља је уста и баш да је запали, она му угаси упаљач и узме цигарету. Покаже му прстом на дете. Пауза. Ћуте и слушају музику. Он је гестом пита хоће ли мало вотке... Она одречно климне главом. Али није уверљива па јој он сипа пиће и стави пред њу. Она га гледа. Узима чашу. Куцају се и испију по мало, седе пију и ћуте. На радију њен омиљени хит из шездесетих. Она устаје и појача радио. Миљана се промешкољи по кревету. Ненаду се чини да ће музика да је пробуди. Устаје да би утишао радио, али га она заустави и повуче да играју. Плешу, лагано у пригушеном светлу уз музику.
Она га пољуби. Погледају се и пољубе поново. И поново. Кроз пољупце и игру падну на фотељу али не престају да се љубе. Миљана се пробудила.)
МИЉАНА: Мама!
(Ухваћени као у крађи, нагло устају. Он узима новине. Она поправи одећу, и приђе до њеног кревета.)
ЉУБИЦА: Ту је мама... Спавај, сине... Спавај.
Мрак
14. Субота (касно поподне)
(Миљана седи на кревету. Прекрстила руке и ћути. Љубичин муж седи за столом. Она нервозно шета. Музика са радија иде прегласно тако да се не разуме шта Љубица говори, али види се да је усплахирена – љута – очајна.
Улази Ненад. Носи букет цвећа и повећу кутију. Како га угледа Љубица престаје са шетњом и причом. Ненад збуњен од гласне музике, и странаца у стану. Застао, збуњен и тек да нешто уради, приђе и угаси радио.)
ЉУБИЦА: Ово је мој муж.
(Обојица затечени новонасталом ситуацијом, само климну главама у знак поздрава.)
ЉУБИЦА: ... Ово је Ненад... он је...
НЕНАД: ... Пријатељ у невољи.
ЉУБИЦА: ... Не пије већ четри дана... Нашо ми је посо... У неком бутику... Од понедељка почињем да радим... Он ће на лечење... Јавио се лекару... заказали му...
(Ненад не испуштајући букет и кутију. Седа у фотељу. Ћути.)
ЉУБИЦА: ... Ја сам све овде... почистила... Спаковале смо се... Ако сам нешто у журби и заборавила... кад нађеш остави код Весне у локал...
(Заузета послом, изађе у кухињу.)
(Муж, устаје. Гледа у Миљану. Пружа руке да му она дође у загрљај.
Миљана стоји и не прилази. Он вади чоколаду из џепа и пружа јој.
Али Миљана и даље не реагује. Он клекне и окрене јој леђа.
Миљану овај "позив" ипак преломи и она потрчи и скочи оцу на леђа.
Он је износи на "крке", односећи кофер.
Љубица излази из кухиње.)
ЉУБИЦА: Умало да заборавим... Звао те је неки Кушља... Мислим да је тако рекао да се зове... Рекао је да му се јавиш... Каже, свира неки испраћај... Па ако хоћеш да ускочиш у "тезгу"...
(Ненад само немарно климне главом. Она излази. Он остаје да седи, као залеђен. Миљана се враћа. Заборавила је лутку, коју јој је Ненад купио, узима је и полазећи застане испред Ненада.)
МИЉАНА: Нисмо се поздравили. (Пружа му руку.)
(Он је само погледа. Не пружа руку.)
МИЉАНА: Намћоре ... Ајде насмеши се... Види... (Мрда ушима, носом, очима, прави гримасе, а онда се накези.) БЛУЗЗЗ!
(Ненад се насмеши. Она отрчи за родитељима.
Он устаје. Баца букет. Упали радио. Ставља кутију на сто. Отвара је и из ње вади мало штене. Спушта га на под. Из кухиње доноси млеко, узима тацну од кафе са стола, налије млеко и да кученцету да једе. Пали цигарету. Почиње лупање.)
КОМШИЈА: (Off.) Овцо!... Купио сам и ја то појачало... сад ћеш да чујеш! (Пушта неки новокомпоновани кич.) Аааа!?... Шта сад кажеш... Слудећу те, орангутане!... Јаооо! Умри комшија! Умрииииии!
(Ненад прилази до табле са осигурачима и струјомером и одврће осигураче.
Музика престаје на сцени полумрак. Он узима трубу и почиње да свира.)
Мрак
Крај
Мирољуб Недовић – Рики (рођен Ниш, 1961), глумац нишког Народног позоришта. Играо у преко педесет комада. Написао десетак драма и комедија. Режирао углавном оно што је сам писао. Дела играна на сценама у: Нишу, Београду, Бања Луци, Вршцу, Приједору, Параћину, Лесковцу, Зајечару, Врању итд.
E-mail адреса: kiri@bankerinter.net
Написао :
- "Семе" (драмa)
- "Тамни вилајет" (драмa)
- "Краљевић Марко и Муса Кесеџија" (за децу)
- "Велики принц" (за децу)
- "Сама у кући" (за децу)
- "Соко зове орла" (комедијa)
- "Јуриш у будућност" (комедијa)
- "Гангстербајтери" (комедијa)
- "Млаћеници и плаћеници" (комедијa)
- "Ђавоља посла" – (комедијa)
- "Блуз осмех" – (Мелодрама.)
- "Ајд кажи ал по души " – (Монодрама)
// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
| 
