Мирољуб Недовић

Ђавоља посла

Ниш, 1999

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

ШТА: Истинита комедија.

КАДА: Ових дана.

ГДЕ: У канцеларији.

КО:

1. Јакша Пецарски, позоришни критичар

2. Воислав Вучић, глумац

3. Рада, чистачица

4. Она, ђаволов изасланик

5. Анонимус, анонимни силеџија

КАКО: Стварно и могуће

КОЛИКО: Без слика и чинова у реалном времену

Прича и ликови су измишљени, свака сличност са истинитим лицима и догађајима је случајна.

РАДА: ААААААА!

ЈАКША: ААААААА!

ЈАКША: Шта ће те ви овде?

РАДА: Чистим?

ЈАКША: Шта чистите?

РАДА: Ђубре и лом... Ако има ... а нема... па сам...

ЈАКША: Ви сте нова?

РАДА: Јесте, ми смо нова хигијеничарка. Мислела сам да нема никог, па седо да се одморим... Ал ево одма ћу да изађем ако сметам...

ЈАКША: Не, станите.

РАДА: Ти си имаш посо. Ћу си дођем ја после.

ЈАКША: Извините, нисам чуо када сте ушли... И ја сам се уплашио.

РАДА: Видо ја, да сам засрала, ал шта ћу му сад... да ме извиниш.

ЈАКША: И ја се вама извињавам.

РАДА: Ма што ће се извињаваш... Видела сам ја мушкарци са спуштене панталоне...

ЈАКША: Мислим, ако сам и ја вас уплашио.

РАДА: Ниси ме уплашио... Де ће ме са то уплашиш... Него, ти се истера из памет... Да ја теби донесем малко шећер и воду да се повратиш а?

ЈАКША: Не треба, у реду је.

РАДА: Није у реду, много си се прецепио, господине.

ЈАКША: Јакша.

РАДА: Молим?

ЈАКША: Јакша се зовем.

РАДА: Мило нам је... Ја сам Рада... А, ти си новинар?

ЈАКША: Нисам. Ја сам критичар.

РАДА: Критичар?

ЈАКША: Пишем позоришне критике.

РАДА: У што је то леп посо, леб ти јебем... Не радиш ништа, само седиш и критикујеш шта други ради.

ЈАКША: Па није баш тако.

РАДА: Верујем да није... Но се ја мало измотавам. Така сам си. А да ја теби, ипак, донесем шећер и воду.

ЈАКША: Не, хвала.

РАДА: А кафица? Да скувам по једну кафицу, за мене и тебе да попијемо, па нек си јебе матер... Ове из бифе данас не раде, субота је... ал ја си имам решо и шољке, па сама... Па јес, ћу плаћам на њи.

ЈАКША: Ја пијем без шећера.

РАДА: И у то се не подударамо.

ЈАКША: Молим?

РАДА: Ја пијем слатку... Такав ми живот, шта ћеш... Шалим се... Сад ћу ја, док кажеш "џезва", кафица готова... Метла и канта неће да ти сметају да остану овде?

ЈАКША: Не смета.

РАДА: Заклопи радњу.

ЈАКША: Молим?

РАДА: Отворен ти дућан.

РАДА: Сад ћу ја.

ВОЈА: Добар дан!

ЈАКША: На крају ходника лево...

ВОЈА: Молим!

ЈАКША: Одељење за давање огласа вам је ... на крају ходника лево.

ВОЈА: Каквих огласа?

ЈАКША: Огласи, рекламе, умрлице... свеједно... све вам је тамо.

ВОЈА: Нисам дошо да дајем огласе и рекламе.

ЈАКША: Не занима ме зашто сте дошли... али погрешили сте сигурно... Овде је културна рублика.

ВОЈА: Знам.

ЈАКША: Е па, ако знате... Онда сигурно знате и то да овде не радимо са странкама... Изађите молим вас.

ВОЈА: Тражим господина Јакшу Пецарског.

ЈАКША: Ја сам.

ВОЈА: Знам да си ти.

ВОЈА: Дај кључ...

ЈАКША: Какав кључ?

ВОЈА: Од ових врата...

ЈАКША: Којих врата.

ВОЈА: Врата од твоје канцеларије... Немој да се правиш блесав...

ЈАКША: Шта вам је, човече?

ВОЈА: Дај кључ кад ти кажем...

ВОЈА: Да нас нико не узнемирава.

ЈАКША: Ко сте ви? Шта хоћете ви у ствари?

ВОЈА: Да ја тебе нешто питам... Јеси ли ти педер?

ЈАКША: Молим?

ВОЈА: Не чујеш добро... Или волиш да ти ја понављам питања? Питам те... Јеси ли ти педер?

ЈАКША: Какво је сад то питање?

ВОЈА: Просто... Неожењен си... Живиш сам. Немаш женску...

ЈАКША: Ко каже да немам?

ВОЈА: Значи имаш?

ЈАКША: Шта се то вас тиче?

ВОЈА: Не тиче ми се... Али оћу да знам, јеси ли или ниси?

ЈАКША: Нисам хомосексуалац.

ВОЈА: Значи, педер, ниси... Добро... А јеси ли садиста?

ЈАКША: Молим?

ВОЈА: Ако ме још једном не чујеш добро... метком ћу да ти прочачкам уши.

ЈАКША: Нисам садиста... Какво је ово испитивање?

ВОЈА: Рутинско... Дакле, следеће питање гласи... Да ли мрзиш људе?

ЈАКША: Не мрзим.

ВОЈА: А да ли има неко да ти се посебно замерио па да га мрзиш?

ЈАКША: Не.

ВОЈА: А глумце мрзиш?

ЈАКША: Зашто да мрзим глумце?

ВОЈА: Ти си позоришни критичар.

ЈАКША: Не... не мрзим глумце.

ВОЈА: Добро не све. Али има неко, ко ти је посебно несимпатичан?

ЈАКША: Не мрзим никога.

ВОЈА: Отвори.

ЈАКША: Шта да отворим?

ВОЈА: Фасциклу...

ЈАКША: Шта је ово?... Исечци из новина?

ВОЈА: Читај.

ЈАКША: Па ово су исечци мојих критика.

ВОЈА: Читај.

ЈАКША: Зашто да читам, знам шта пише... Ја сам их писао.

ВОЈА: Читај.

ЈАКША: Коју да читам?

ВОЈА: Ту.

ЈАКША: Синоћ је у Народном позоришту одиграна представа "Двоје за једнога", аутора...

ВОЈА: То прескочи.

ЈАКША: ... редитељ Милићевић је овај комад...

ВОЈА: И то прескочи.

ЈАКША: ... костими и сценографија рађена је у маниру...

ВОЈА: И то прескочи.

ЈАКША: Па шта да читам?

ВОЈА: Читај.

ЈАКША: ... право освежење комада, била је музика коју је конпоновао...

ВОЈА: Прескачи.

ЈАКША: ... глумци у овој дуо драми... И то да прескочим?

ВОЈА: То читај!

ЈАКША: ... играли су Ангелина Симић у улози Катарине и Војислав Вучић у улози Роберта... Симићева је поново показала свој раскошни таленат и способност трансформације... И да је крај себе имала бољег партнера, могла је овом улогом досећи сам врх глумачког умећа... али... партнер не само да није био на висини задатка, већ је и сам комад учинио, тешко гледљивим.

Комад "ДВОЈЕ ЗА ЈЕДНОГА" је ипак, на крају крајева, солидан репертоарски потез ове позоришне куће, која упоредо са великом сценом гаји и представе, такозване, мале форме.

Да читам даље?

ВОЈА: Шта даље? Нема даље?

ЈАКША: Другу критику?

ВОЈА: Зашто ме јебеш?

ЈАКША: Молим?

ЈАКША: Чуо сам... чуо сам... Али не знам како то ја вас, како кажете, пенетрирам?

ВОЈА: Јебеш ме у здрав мозак... ме јебеш... Ето како.

ЈАКША: Не знам како могу... то да вам радим, када ја вас и не познајем.

ВОЈА: Море знаш ме, знаш ме... И те како ме познајеш.

ЈАКША: Војислав Вучић ?

ВОЈА: Видиш какав сам глумац. Ниси мого да ме познаш.

ЈАКША: Војо, каква је ово ујдурма?

ВОЈА: Седи!

ЈАКША: Ма дај прекини... Није ми до зајебавања.

ВОЈА: Ко каже да се ја зајебавам.

ЈАКША: И шта ћеш са тим? Да ме убијеш?

ВОЈА: Мислио сам само да те раним... у ногу... у руку... Али... можда ми се омакне, па те и убијем.

ЈАКША: Ти ниси нормалан.

ВОЈА: То је!

ЈАКША: Шта је то?

ВОЈА: Тог питања нисам мого да се сетим. Мислиш ли ти да ја нисам нормалан?

ЈАКША: Склони тај пиштољ па да разговарамо ко људи.

ВОЈА: Како бре да разговарамо ко људи, кад стално правиш од мене мајмуна.

ЈАКША: Шта ти је, човече, па то је само критика.

ВОЈА: Само... За тебе је то "само"...

- Овде сам САМО -"пољуљао ритам представе"...

- Овде сам САМО – "шмирантским геговима показао како не треба играти Нушића"

- У овој критици ме ниси ни поменуо међу учесницима у представи.

- Овде је било боље да ме није ни било у подели... Овде... овде...

ЈАКША: Нисам знао да...

ВОЈА: Шта ниси знао?... Не да ниси знао... Него ти не знаш ништа о позоришту... Па како онда можеш да пишеш критике? Пиши хороскоп... временску прогнозу... Пиши било шта. Само зајеби позориште и критику... Ниси педер, ниси садиста, па зашто онда то радиш?

ЈАКША: И шта ћеш сад... да ме убијеш?

ВОЈА: Можда и оћу у самоодбрани... Ти си мене већ убио и као човека и као глумца и као уметника.

ЈАКША: Ма дај... Шта причаш?

ВОЈА: Прво сам хтео да ти ставим коњску главу у кревет... И знаш ли колико су ми тражили за коњску главу у касапници?... (Јакша ћути. Не може да процени да ли је овај озбиљан или се шали.) Оно са мртвом рибом увијеном у новину... је јефтиније... али се усмрдела па сам је бацио... Онда сам хтео да ти поставим експлозивну направу под кола... Чим седнеш... упалиш... оно БУМ и нема те више... Али нисам мого да нађем темпирану бомбу... Ови из подземља, бежали од мене ко од куге... Мислили ваљда да сам прерушени пандур... Набавим кашикару... Док сам је проверавао... експлодира... Умало нисам настрадао... А од комшиског подрума остао само катанац...

ЈАКША: Ти си тај, значи.

ВОЈА: Који?

ЈАКША: Тај који ми стално прети преко телефона и шаље претећа писма.

ВОЈА: Е видиш... нисам ја тај... Ја не шаљем писма... ја долазим лично...

ВОЈА: Ко је то?

ЈАКША: Рада.

ВОЈА: Која Рада?

ЈАКША: Чистачица.

ВОЈА: Шта хоће?

ЈАКША: Скувала ми је кафу.

ВОЈА: Откажи.

ЈАКША: Биће јој сумњиво.

ВОЈА: Кажи јој да остави кафу пред вратима и нека иде.

ЈАКША: Војо, ово је редакција а не хотел.

РАДА: Господине Јакша... је'л ти није добро?...

ВОЈА: У реду, отвори јој и испрати је што пре... Али пази... ако само нешто зуцнеш... убијам тебе, па њу, па себе... Биће крви до колена.

РАДА: Ти изгледа опет заглавио у клозету... Па ко велиш да те више не пресецају... Мора да си гадно покварио стомак.

ЈАКША: Прорадио ми чир на желуцу.

РАДА: Ма немој?... Аууу... богати? Можда је било боље да сам ти скувала неки чај.

ЈАКША: Нека, добро ми је.

РАДА: Ма, шта нека... Није мени тешко.

ЈАКША: Радо... У реду је.

РАДА: Ако ти кажеш, да ти верујем.

РАДА: Море и са очи ти нешто није у реду, играју ти ко на зејтин.

ЈАКША: Добро ми је, Радо, стварно...

ЈАКША: Добра вам је кафа... Где купујете овако лепу кафу?

РАДА: У дракстор, ту преко пута... А да позовем ја хитну помоћ? Теби ти начисто није добро.

ВОЈА: Добар дан!

РАДА: Шта је бре ово?... Шта ће овај овде?... Ма јел ово нека педерастија овде?

ЈАКША: Полако Радо, да вам објасним.

РАДА: Нема шта да ми објашњаваш... Ја сам савремена жена и хигијеничарка, ал гилиптери и педерасти органски не могу да смислим.

ЈАКША: Није то што ти мислиш.

РАДА: Није то... Него је које?

РАДА: Упомоћ, људи, силовање!

ВОЈА: Прекини!

РАДА: Паре немам, а за силовање ће се покајеш, јер имам на себе периоду.

ВОЈА: Шта ти је бре, шта причаш, ко ће тебе да силује.

РАДА: Што да не? Шта ми фали?

ЈАКША: Он је ту због мене.

РАДА: Видим ја да је због тебе.

ЈАКША: Није оно што ти мислиш.

РАДА: А одакле ти знаш, шта ја мислим.

ЈАКША: Дошао глумац да ми се свети.

РАДА: Ко глумац?... Овај?

ЈАКША: Воја Вучић, драмски уметник.

РАДА: Па шта глуми овде?

ЈАКША: Рекао сам вам... дошао је... не знам ни ја шта хоће ... да се свети... да ме убије.

РАДА: Е па онда, да идем ја... имам си посо.

ВОЈА: Стани... Не мрдај... Седи тамо... Ти! (Јакши.) Дај кључеве! (Јакша послуша. Воја оде и поново закључа врата.) Седи и ти... Тамо... да те видим.

ЈАКША: Пусти бар њу, она ти ништа није нажао учинила.

ВОЈА: Нисам ни ја теби, па ево докле си ме довео.

ЈАКША: Докле сам ја то тебе довео?

ВОЈА: До дна... у говнима сам до гуше.

ЈАКША: Због мене?

ВОЈА: Због тебе.

ЈАКША: Ради једне критике.

ВОЈА: Их да је једна... Пуна је фасцикла твојих критика на мој рачун. А сада ћемо да поравнамо рачуне.

ЈАКША: Али човече то је само.

ВОЈА: Опет он само... Шта само? Само!... САМО због ове твоје последње критике... Напијем се у бифеу позоришта... Нисам мого више... Сви ми се смеју... и у лице, и иза леђа... Онако пијан, седнем у кола... Пођем кући... На пешачком прелазу, на црвено свело на семафору, ударим пешака... и побегнем... нерегистрованим возилом... без дозволе... Дозволу ми узели још пре... два месеца... због пића.

Па само за ово има да заглавим доживотну робију.

Али то није све... Онако потрешен... на паркингу пред зградом ударим у паркирани ауто... у који је на несрећу седела комшика са трећег спрата.

Како сам је ударио... Она главом удари у шофер-шајбну и онесвести се... Ту нисам мого да бежим, кад је пола солитера чуло ломљавину... Изађем да помогнем комшиници у несвести... и шта ћу, како ћу... почнем да јој дајем вештачко дисање...

У том моменти наиђе моја жена, пошла да баци ђубре... а комшиница распуштеница... И шта мислиш, шта је на све то, моја жена рекла?

ЈАКША: Не знам.

ВОЈА: Ништа није рекла... покупила је своје ствари и дете и отишла код мајке...

За мене неће ни да чује, ни да ме види... Каже, одувек је она знала да су сви глумци пијанице и курвари, али не зна шта јој је било да се уда за мене.

А јесам ли ти реко, да је и представа те вечери била отказана због мене?

Нисам мого онако пијан да играм.

ЈАКША: Ниси.

ВОЈА: Е, и представа је отказана... Па ми је и дисциплинска сад на грбачи. И све то, због твог – САМО...

ЈАКША: И за све то сам ја крив?

ВОЈА: Него ко?

ЈАКША: Добро ниси реко, да сам ја крив и за санкције, бомбардовање, за помрачење сунаца.

ВОЈА: Јеси... крив си и за то, само не знаш или нећеш да признаш... За све што се ти уватиш мора да се сруши и замрачи... Ти и такви ко ти... криви сте за све.

ЈАКША: Који то "Ми" ?

ВОЈА: "ВИ... улизице и кретени... подобни и послушни... нерадници и паразити... Који не умете ништа сами... ако нисте у гомили... Гомили... партије, странке, клана... А шта да радимо ми који не припадамо ни једном чопору?"

ЈАКША: О чему ти причаш?

ВОЈА: ... " Ћути и трпи... Омиљено гесло вас мастурбатора... И народ ћути и трпи...

Зомби–народ... Да ли им сипате нешто у воду за пиће?." ... Зато ја више не пијем воду... И решио сам да рашчистим са свим и сваким... Почео сам од тебе.

ЈАКША: Патетичан си.

ВОЈА: Нисам ја... Ово је монолог из представе "Лапонци"... Али теби сасвим лепо пристаје.

ЈАКША: И шта ћеш сада са мном?

ВОЈА: Не знам, да ли да те убијем или само да те осакатим... још нисам начисто.

РАДА: А кад ћеш да будеш начисто... Па не могу ја цео дан да седим овде и слушам твоје муке... Имам си ја посо.

ЈАКША: Ћути, Радо. (Воји.) Теби човече нисам ја проблем... Ти си збир клиничких проблема.

ВОЈА: Не ја... Ти ћеш после свега на ортопедску клинику да завршиш... И то, у најбољем случају... У најгорем, има пензионери по контејнерима да те налазе у деловима.

ЈАКША: Као критичар, мислио сам да имам пуно право.

ВОЈА: Какав си, бре, ти критичар? Завршио си школу за критичаре?

ЈАКША: Дипломирани сам драматург.

ВОЈА: Хтео си да будеш глумац, али ниси имао талента... За редитеља, ниси имао петљу... Али на драматургији си имао везу... То си, ко зна како, завршио... И коју си драму до сада написао?

ЈАКША: Нисам још, али...

ВОЈА: Али ћеш да напишеш... "Још си млад, има времена?" Ма немој? Ухлебио си се у овим новинама... Доброг критичара тражиш искључиво испред огледала. Функција ти је друго презиме... "Заменик уредника културне рублике и позоришни критичар - Јакша Пецарски" А овамо, не смеш да зуцнеш док ти уредник не покаже кашичицу и каже: "Кажи АААА..." Мислиш да су у позоришта примали само лепе и паметне па би ти да исправиш историјску неправду која ти је нанешена.

ЈАКША: Довољно си ме вређао... Сад ме убиј па да завршимо са тим.

ВОЈА: Да завршимо? Па тек смо почели.

ЈАКША: Шта још хоћеш од мене?

ВОЈА: Да полижеш све оно што си написао.

ЈАКША: Схвати, човече, то није било ништа лично.

ВОЈА: Ма немој? А како је било?

ЈАКША: У реду, признајем да сам погрешио.

ВОЈА: Ти мислиш да сам ја будала? Ти би сад признао и да си убио Џона Кенедија... да си возио шлепере с песком... да си био у Интерконтиненталу у пет и десет. Али нећемо тако.

ЈАКША: Него како?

ВОЈА: Треба да се стварно увериш да си погрешио... да се удариш у чело и да ревидираш став.

ЈАКША: Не знам како то... "да се сам уверим".

ВОЈА: Ја знам... Али полако. Прво ћеш да зовеш моју жену и да јој се извиниш.

ЈАКША: Ја да се извиним?

ВОЈА: Ти дабоме.

ЈАКША: Зашто ја да се извињавам твојој жени?

ВОЈА: Ти си крив што ме је напустила.

ЈАКША: Зашто сам ја крив?

ВОЈА: Не распитуј се много, него смишљај шта ћеш да јој кажеш... Јер ако не пристане на извињење, теби се још горе пише.

ЈАКША: Ама, човече... Не знам шта да радим... Шта да кажем?

ВОЈА: Не знаш? Ја ћу да ти кажем... Подигнеш лепо слушалицу, окренеш овај број... сачекаш да се неко јави. Обавезно кажеш "Добар дан", ја сам тај и тај тражим ту и ту...

ЈАКША: Ма дај прекини...

ЈАКША: Нико се не јавља.

ВОЈА: Сачекај мало...

ЈАКША: Хало, Добар дан. Треба ми... (Главом Воји даје знак да му каже име.)

ВОЈА: Ана!

ЈАКША: Ана ми треба... Пецарски... Јакша Пецарски... колега са посла... Да... (Воји.) Јави ће се. Шта да јој кажем?

ВОЈА: Истину. Само истину и ништа више...

ЈАКША: Хало! Добар дан... Јакша Пецарски крај телефона... Госпођо, ми се не знамо... Али ваш супруг је овде поред мене и он тврди... Не прекидајте молим вас... ја сам у врло незгодној ситуацији... Он наиме тврди да сам ја крив... Не, нисам ја глумац. Да овде је, стоји са пиштољем упереним у мој потиљак... Знам да је луд... али је то најбоље да му ви кажете...

ВОЈА: Ана... ја сам Воја. То је онај Пецарски критичар... знаш што је... Ана... јави се... немој да ћутиш знам да си ту... Ана!... Неће са мном да разговара.

ЈАКША: Хало? Јесте ли још на вези? Да, ја сам поново.

ВОЈА: Кажи јој да си ти крив што сам поново почео да пијем.

ЈАКША: Каже да сам ја крив што је почео поново да пије.

ВОЈА: И да са комшиком немам ама баш ништа.

ЈАКША: И да са комшиком нема ама баш ништа.

ВОЈА: Хтео сам само да помогнем.

ЈАКША: Хтео је само да помогне.

ВОЈА: Шта каже?

ЈАКША: Ти си идиот, скот, пијаница и курвар.

ВОЈА: Ја идиот, скот, пијаница и курвар?

ЈАКША: Она каже.

ВОЈА: Кажи ти њој да је она, једна размажена, недоказана, тврдоглава гуска... Тако да јој кажеш.

ЈАКША: Каже да је знала и за ону статискињу са којом си се мувао.

ВОЈА: Коју статискињу?

ЈАКША: И да јој је сада прекипело.

ВОЈА: Прекипело је мени одавно, па нисам отишо код мајке.

ЈАКША: Каже и да је предала тужбу за развод.

ВОЈА: Какву тужбу? (Узима Јакши слушалицу из руке.) Ана! Немој молим те. Какав развод, па ми се волимо... Ја тебе волим. А дете? Зар да дете расте без оца. Ана молим те...

РАДА: Ма шта гу молиш. Дај ја да јој кажем.

ВОЈА: Остави слушалицу... Остави кад ти кажем. Бежи тамо.(Наставља у телефон.) ... Ана! Ко? Ма нико... Нека чистачица... Није курва... Чистачица, кад ти кажем...

РАДА: Ко је курва, мајку јој курвину јебем. Ко је курва... Ја сам поштена жена и хигијеничарка. А она је...

ВОЈА: Прекини! Бежи тамо убићу те. Ана, не кажем теби.

ВОЈА: Ана. Да ти кажем... Ало!... Ана!... Ало... Ало!!! Прекинула везу... (Спушта слушалицу и бесан иде према Ради.) Ко је тебе терао да се мешаш у оно што те се не тиче?

РАДА: А ко је њу терао да ме назива... Да сам курва.

ВОЈА: Да се ниси јављала она ти ништа не би ни рекла!

РАДА: Хтела сам само да помогнем.

ВОЈА: Шта да помогнеш? Како ти да помогнеш? Видиш шта си сад урадила?

РАДА: Шта сам урадила?

ВОЈА: Покопала си ме до даске. Овај ме је убио, а ти си ме сахранила. Сад можете лепо да се ухватите у коло и да ми играте на гробу. Шта сад да ти радим?

РАДА: Шта хоћеш, само немој да ме силујеш. Још сам млада и невина.

ВОЈА: Ти невина?

РАДА: Ја. Вирго нетакнута. Решила сам да први пут буде из љубави.

ВОЈА: Превише нас је идиота на овако малом месту... Морам у клозет...

ЈАКША: Вц је овде.

ВОЈА: И клозет имаш у канцеларији.

ЈАКША: Имају га све канцеларије. Зграда је грађена првонаменски за хотел. А када је инвеститор одустао, у закуп је зграду узела наша новинска кућа, тако да...

ВОЈА: За све имаш одговор. Алал ти вера. И сад сигурно мислиш да сам ја будала?

ЈАКША: Зашто?

ВОЈА: Чим ја затворим врата од вц-а, вас двоје има да збришете.

ЈАКША: Кључеви су код тебе.

ВОЈА: А телефон? Да покидам жице?

ЈАКША: Немој.

ВОЈА: Онда ћемо овако. (Воја узима конопац из кофера.) Станите овде, једно поред другога...

ВОЈА: Не могу да мокрим док ме слушате. Разговарајте нешто да не прислушкујете.

РАДА: Шта да разговарамо?

ВОЈА: Било шта. Ајде.

РАДА: Леп дан данас.

ЈАКША: Леп и сунчан.

ВОЈА: Тако, ћаскајте мало. (Врати се назад.)

РАДА: Овај је стварно глумац?

ЈАКША: Јесте.

РАДА: Дрогира се?

ЈАКША: Не знам.

РАДА: Пије дрогу... Виђала сам ја таки... дрогира се сигурно...

ВОЈА: Тако! Да наставимо где смо стали.

РАДА: Шта ти је то?

ВОЈА: Ово? Свашта. Костими и реквизита. Овај конопац је из представе "Сумњиво лице"... ту сам играо Ђоку Проминцлу. Ова перика је из "Родољубаца".

Мантил, шешир, наочаре и ове лисице из "Балканског шпијуна", овај пиштољ из "Ружења народа"...

ЈАКША: Војо, ово не води ничему. Зашто не одеш кући и добро се испаваш.

ВОЈА: Не могу да спавам. И кад заспим сањам, све нешто буди-бог-с'нама... Сањам као, умро сам. На оном свету дочекује ме Свети Петар и пита:... "Име и презиме"... ја му кажем... "Шта си по занимању"... "Глумац, кажем, а што је то важно"... каже "Важно је... јер сви глумци иду у пакао... "Добро, кажем, ако је тако"... "Али ти, каже, идеш у рај"... "Зашто ја у рај кад сви глумци... "... Каже "Ниси ти никакав глумац"... "Ко то каже" побуним се ја... "Ево, каже, види... " и покаже ми твоје критике... Пробудим се сав у зноју... и не могу више да заспим.

ЈАКША: Због мене.

ВОЈА: Одакле знаш?

ЈАКША: Да се јавим?

ВОЈА: Пусти нека звони.

РАДА: Можда је твоја жена.

ВОЈА: Обавезно. После онога што си ми ти забиберила, не би ме тражила да јој кућа гори.

ЈАКША: Ако се не јавим, биће сумњиво.

ВОЈА: Код тебе је све сумњиво.

ЈАКША: Зваће централу, а они ће послати неког да ме потражи.

ВОЈА: Јави се... али пази шта причаш... Стани!... Укључи интерфон.

ЈАКША: Да?

АНОНИМУС: (OFF.) Пецарски ти си?

ЈАКША: Да?

АНОНИМУС: (OFF.) Крви ћу ти се напити, да знаш?

ЈАКША: Ко је то?

АНОНИМУС: (OFF.) Сазнаћеш ускоро... Прво ћу прсте да ти пребијем, да не пишеш више свакакве гадости. Онда ћу језик да ти ишчупам.

ЈАКША: Кад си толико храбар, зашто се не представиш?

АНОНИМУС: (OFF.) Какав сам ја, схватићеш када се будемо срели.

ЈАКША: Ја вас чекам... Дођите слободно...

АНОНИМУС: (OFF.) Ускоро, Јакша, врло брзо ћеш ме упознати... Врло брзо...

ВОЈА: Аууу... Па тебе јуре више него оног Рушдија. Ко је овај?

ЈАКША: Немам поима... Опет неки... глумац, писац, редитељ... Сви данас прете. Не умеју да се боре аргументима. Али умеју да прете и да се бију.

ВОЈА: Море, знаш ти ко је... Ал се само правиш... нећеш да кажеш. ... Добар си лажов... А ниси ни лош глумац. А сад ћемо да видимо какав сам ја глумац.

ВОЈА: "О дон Фелиција... ја сам твој Росинанто... покорни и верни слуга, срца твога и жеље твоје"

РАДА: Шта ти је бре? (Готово уплашена.)

ВОЈА: "На позив твој, долетех амо, да напојим поглед на блаженом лицу твојем"

РАДА: Бежи, бре. Остави ме на миру.

ВОЈА: "Ноћи су ми буре кошмарне, снови жеља не остварена, да у блаженству сјединимо душе и тела наша... "

РАДА: Море, немо се правиш блесав ти, је л знаш. Ако сам невина нисам наивна. Знам ја, шта оћеш ти.

ВОЈА: "Реци жељу... само реци и роб твој, слуга покорни учиниће све да ти жеља буде испуњена... Ооо прелепа госпо, дон Фелиција."

РАДА: Разумем те ја... Разумем... знам ја шта значи "фелицијо"... И мани се од мене, ћу се браним, физички.

ЈАКША: Радо... Није вам ништа лоше рекао. То је сцена из представе "Венецијански љубавник". Он глуми у том комаду.

РАДА: Шта има мени да глуми... нек глуми теби. Ја не идем у позориште. Ја сам поштена жена.

ВОЈА: Како да играш за овакву публику... Ајде кажи ми... Буди паметан... Е, а да је само неразумевање... Деца те гађају ракљицама и папирним куглицама. Пензионери спавају у првим редовима. У крешенду сцене... када емоција добија највећи набој, новопечени богаташ се јавља на мобилни телефон. Буди глумац у хладној сали дома културе у неком забитом месту, где је фолк певачица највећа звезда, обожавана до имбицилности. А за тебе, у костиму ренесансног витеза, вичу да си педер. Бољој публици су отишли бољи глумци, а ви какви сте добро сам вам и ја запао.

ЈАКША: То што говориш је из представе " Живот глумаца".

ВОЈА: Ама немој?

ЈАКША: Пролупао си. Говориш туђе текстове као своје мисли. Када ћеш...

ВОЈА: ... када ћу сам нешто да смислим? Па видиш ово сам сам смислио и режирао.

ЈАКША: Које ово?

ВОЈА: Овај комад са тужним завршетком за тебе. Као што ти је познато у драматургији. Пиштољ који се појави на почетку комада на крају мора да опали. И гле случаја... овај пиштољ ће да опали, баш у тебе. Јер ти ниси битан за овај комад. Ти си епизода... "Бед гај". А главну улогу играм ЈА. А сада да наставимо где смо стали... За "Венецијанског љубавника" си написао... (Долази до стола у фасцикли са критикама, тражи баш ону.) Каже... "... Играо у маниру аматера и дилетанта... " Јеси ово ти написао?

ЈАКША: Јесам!

ВОЈА: "... У МАНИРУ АМАТЕРА И ДИЛЕТАНТА... "

ЈАКША: Знам да је можда прејако речено, али тог тренутка ми се учинило.

ВОЈА: ... "ПРЕЈАКО РЕЧЕНО? ТОГ ТРЕНУТКА ТИ СЕ УЧИНИЛО?... " Које си ти ђубре. Ако си то написао. Стани иза тога и кажи: ... Јесте, тако је. Ја тако мислим и сматрам. А не... "Прејако речено. Учинило ми се... "Ђубре љигаво. У небеса дижеш оног Мишу Галића... не зато што је добар глумац. Знаш ти какав је он глумац. Али он је у истој партији са твојим уредником.

ЈАКША: Није тачно.

ВОЈА: Тачно је, и ти знаш да је тачно али нећеш да признаш. Али полако, имамо времена. (Да смири бес и покваси грло, Воја одлази до шанка.) Шта је ово?

ЈАКША: Вотка.

ВОЈА: Кад сам плаћаш, пијеш вотку... У бифеу позоришта када ти други наручују пијеш виски. Ниси ти мутав... Знам ја. (Испије још једно пиће.) Идемо даље.

РАДА: Шта је ово?

ВОЈА: Нушић! Госпођа министарка... Ту играм момка из министарства који долази по цилиндер... У тој критици си написао. Како оно беше?... "шмирантским геговима и претеривањем, био је добар пример како не треба играти Нушића". Је ли тако, критичар?

ЈАКША: Тако, од прилике.

ВОЈА: Тако дабоме. Сад ћемо да видимо ко је био у праву... (Ради.) Ти ћеш да читаш Министарку, а ти (Јакши.) зета Чеду.

РАДА: Што ја да читам. Читала сам ја то у школу.

ВОЈА: Сад ћеш да глумиш.

РАДА: Ко бре да глуми?

ВОЈА: Ти.

РАДА: Апсолутно не долази у обзир. Ја глумица?. Да идем тамо да се скидам гола?

ВОЈА: Нико те не тера да се скидаш гола, него само да читаш и да ми дајеш шлагворте.

РАДА: Шта да ти ја дајем?

ВОЈА: Да читаш на глас, и толко!

РАДА: Је л мора?

ВОЈА: Мора.

РАДА: Шта ћу кад мора. Ал ја да сам волела да читам завршила би неку школу ... Ал ако си запео... ћу ти читам.

ВОЈА: (Јакши.) Ти већ знаш шта треба да радиш?

ЈАКША: Знам. (Ставља наочаре.)

ВОЈА: Страна, двадесет осма... (Облачи адекватан костим.) Лик сам правио тако што мислим да је комичније ако момак који ради у министарству као курир, мало храмље и шушка. Дакле овако. Он долази сав задихан код госпођа министарке по цилиндер за њеног мужа. Хитно је послан и жури му се... Задихан је...

ВОЈА: "Добар дан, госпођо"

РАДА: "Претрне ију добар дан"

ВОЈА: Чекај... стани. То што је у загради, то су дидаскалије. То не читај, само ово. (Показује јој.)

РАДА: Нисам знала. Добро... "Ију. Добар дан"

ВОЈА: "Молим лепо, пошлао ме гошподин да ми дате његов цилиндер"

РАДА: "Цилиндар? Јесте не верујући ама цилиндер?"

ВОЈА: Полако бре... еј... где си запела. Само ово где пише "Министарка"... Ово говорим - ја... а ово - он. Ти само читаш ово. Идемо поново.

ВОЈА: "Добар дан, госпођо"

РАДА: "Добар дан"

ВОЈА: "Молим лепо, пошлао ме гошподин да ми дате његов цилиндер"

РАДА: "Цилиндар?"

ВОЈА: "Јеште"

РАДА: "Не верујући... ама цилиндер?"

ВОЈА: "Јеште цилиндер"

РАДА: "Ју, тако су ми се наједанпут одузеле ноге! Је л вам то господин казао да му донесете цилиндер?"

ВОЈА: "Јеште он"

ЈАКША: "А где је господин"

РАДА: "Одиста где је он?"

ВОЈА: "Ено га у миништарштву"

РАДА: "А јел вам казао шта ће му цилиндер?"

ЈАКША: "Ето ти сад, откуд ће момку рећи шта ће му цилиндер"

РАДА: "Ох боже, тако сам се збунила. Па где је сад та Дара? Даро! Рако! Рако! Излази ван сцене... "

ЈАКША: "А ви сте давно у министарству?"

ВОЈА: "Врло давно, гошподине"

ЈАКША: "И вама је то сасвим обична ствар када се мења министарство. Променили сте их много?"

ВОЈА: "Млого! Коликима шам ја већ шагледао леђа"

ЈАКША: "А шта код вас значи кад вас пошаљу за цилиндер?"

ВОЈА: "Значи да је гошподин позван у Двор и тај пошао треба брзо швршити, јер бивало је да ја по коме донешем цилиндер, а он га погледа ко крава мртво теле и вели: Доцкан, ноши натраг... "

ЈАКША: "Дакле бивало је... "... Војо, дај да прекинемо са овом ујдурмом.

ВОЈА: Шта је, не свиђа ти се да будеш глумац?

ЈАКША: Не могу да се глупирам. Боли ме чир.

ВОЈА: А видиш мене нико не пита шта ме боли. Ја увек морам да се"глупирам". И кад ме боли глава... зуб... душа. Морам да се "глупирам" и кад ми није нидочега. Глума ти је ђавољи посао...

ЈАКША: У реду је, Војо, победио си.

ВОЈА: Нисам ја овде дошо да играмо фудбал, па да победим са два гола разлике. Дошо сам, тебе да научим неким стварима. Лако је теби да се доле из мрака гађаш гованцетом на глумца. Изађи на светло.

ЈАКША: Војо, ја сам већ изгубио стрпљене.

ВОЈА: Ма шта кажеш? И шта ћеш сад? Да се бијеш са мном?

ЈАКША: Нећу да се бијем... али ти кажем...

РАДА: А што па да се не бијеш. Види га каки је. Има да га одуваш ко џивџан перушку.

ЈАКША: Радо, молим вас да се не мешате.

РАДА: Што да се не мешам... и ја сам овде запостављана страна.

ЈАКША: Хоћу само да му објасним.

РАДА: Коме да се објашњаваш? Њему? Неће те слуша. Ја ти ја реко да је он дрогирант, пије дрогу, а ти ми не верујеш... Да је стварно глумац ко што прича... па да иде у биоскоп да глуми, а не овде да изводи шарон - мајмуни и малтретира поштени људи...

ВОЈА: Прекините!

ЈАКША: Радо, вас овде нико није звао.

РАДА: Ти си ме звао, кафу да ти скувам.

ВОЈА: Доста више!

ЈАКША: Ви сте се сами понудили.

РАДА: Понудила сам се што сам фина и љубазна особа.

ВОЈА: Доста. Еј!! Имам пиштољ.

РАДА: А ти што ниси одбио, кад знаш са какви лудаци радиш.

ВОЈА: Доста, рекао сам. Ја овде играм главну улогу, а ви смете да говорите само кад вам дам шлагворт.

ЈАКША: Шта да нам даш?

ВОЈА: Доста! Ни реч више нећу да чујем. Јасно?

ЈАКША: Наравски.

ВОЈА: Да видимо шта ћемо даље... (Претура по коферу. Набаци маску и костим за "Грбавца".) Хоћеш да ти играм Грбавца из представе -"Случај доктора Франкенштајна" (Савије се, погрби, гротескно ходајући долази до Јакше играјући улогу "Грбавца".) "Гоподару! Госодару! Сељаци су пред вратима са упаљеним бакљама" (Јакша га гледа апатично.) Хоћеш онај сонг из представе "Рат рату"

"У овој земљи више нема живота
уби, закољи, свакога скота
ко је са друге стране плота
нек падне њихова и последња кота
Немој да ти се друга мисао мота
Да убијем и тебе биће греота... "

Знам! Хоћеш монодраму... "Кад су цветале тикве"

-"Као клинца, мене су мангупи на Душановцу звали Љуба Врапче.

То је зато, што је кева хтела да има лепо васпитаног сина, па ме научила да киту зовем "врапче" И у школу сам већ ишо, а тако сам је звао... Мангупи чули, и ето ти...

Шта је бре? Не свиђа вам се... (Ради.) Ти... шта слиниш ту ко снајка на парастос?...

Критичар, како се теби ово чини? Кажи нешто.

ЈАКША: Морам у вц.

ВОЈА: Присрало ти се од моје глуме?

ЈАКША: Чир ми прорадио. Морао бих...

ВОЈА: Од чега си ти добио чир... Гуташ шампончиће? Само изволи.

РАДА: Сад ће дође милиција.

ВОЈА: Зашто да дође?

РАДА: Пуцао си... чуло се... Неко је сигурно звао милицију.

ВОЈА: Толико се данас пуца по граду, да више нико и не обраћа пажњу на то.

РАДА: Овде се препуцавају преко новине, али са пиштољи јок.

ВОЈА: Госпођо.

РАДА: Госпођица.

ВОЈА: Добро, госпођице... не брините ви за мене. Да сам вашем месту бринуо бих о себи.

РАДА: Бринем ја, ал џаба.

ВОЈА: Критичар, излази да наставимо са програмом. (Нико не одговара. Воја куца поново.) Јакша излази!... Јакша!

ЈАКША: (Из off-а.) Само ти лупај!

ВОЈА: Шта је нећеш да изађеш?

ЈАКША: (Из off-а.) Нећу!

ВОЈА: Јакша, излази кад ти кажем, развалићу врата а онда...

ЈАКША: (Из off-а.) Развали слободно.

ВОЈА: Шта радиш то? Где си пошла?

РАДА: Упомоћ људи, манијак!

ВОЈА: Доста!

ВОЈА: Јаооо! И за ово ће те ми платити. Излазите, иначе пуцам у врата! (Нико не одговара. Размишља шта да ради. Сетио се.) Добро. Ништа онда. Одо ја... али видећемо се ми поново. (Намерно лупа да се чују кораци и као отвара врата, а онда брзо дотрчи до вц-а, чекајући да они изађу. Ништа се не догађа.) Јакшаааа... изађи Јакша... нећу ти ништа... само да поразговарамо. (Нико му не одговара.) Нећеш да изађеш?... Добро... Имам ја времена... могу да чекам... (Довуче једну фотељу поред врата од вц-а и седне. Пауза. Нагло скочи.) Море сад ћеш да видиш!

АНОНИМУС: Добар дан!

ВОЈА: Добар дан!

АНОНИМУС: Тражим господина Јакшу Пецарског.

ВОЈА: Јакшу?... Он је... Ја сам. (Воја нагло спусти столицу и седне на њу, прекрсти ноге.) Изволите шта треба?

АНОНИМУС: Само да ти покажем ко је " фрустрирани плагијатор и анонимус"

ВОЈА: А, ви сте онај преко телефона.

АНОНИМУС: Тај сам.

ВОЈА: Чекајте да вам објасним.

ВОЈА: Јао, Јакша... и за ово ћеш да ми платиш, стоструко, ћеш да ми платиш... Јаооо, па ако ми кажеш и да сам за ове батине сам крив. Зубима ћу да те кољем. Оћу, живота ми... Зато излазите из тог клозета да вам и то не узимам као отежавајућу околност. Јакша! Јеси ли ме чуо? Излази... да ти ја не долазим тамо! Е сад ћеш да видиш.

ОНА: Добар дан!

ВОЈА: Не прилази... бранићу се... имам столицу... и пиштољ.

ОНА: Не треба вам пиштољ.

ВОЈА: Ја нисам Јакша Пецарски. Он је у клозету... закључао се. А ти... ако си и ти дошла га бијеш . Чекај на ред.

ОНА: Не тражим њега. Вас тражим.

ВОЈА: Мене? Зашто мене? Ја не пишем критике. Уосталом... одакле си ти знала да сам ја овде? Ко си ти? Шта хоћеш?

ОНА: Да ти помогнем.

ВОЈА: Како си ушла?

ОНА: Како сам ушла?

ВОЈА: Врата су закључана.

ОНА: Вероватно вам брава није исправна.

ВОЈА: Могуће, могуће. Како да ми помогнеш? Мени никаква помоћ није потребна.

ОНА: Мислим да грешите.

ВОЈА: Ти си из милиције?

ОНА: Неее.

ВОЈА: Радиш за обезбеђење?

ОНА: У неку руку.

ВОЈА: Е, ја се жив не предајем.

ОНА: Склоните то, не треба вам. Нисам овде да би вас хапсила.

ВОЈА: Ко си ти? Шта хоћеш?

ОНА: Полако... саслушајте ме... Знам зашто сте овде.

ВОЈА: Зашто?

ОНА: Знате и ви. Да не понављамо оно што обоје знамо. Знам за све ваше проблеме. Ја сам овде да вам помогнем да их решите.

ВОЈА: Како?

ОНА: То је оно о чему треба да се договоримо.

ВОЈА: Шта си ти деда-мраз? .Златна рибица? Сада ћеш да ми испуниш три жеље?

ОНА: Духовито. Нисам ни деда-мраз, ни златна рибица. Али могу да вам помогнем.

ВОЈА: Како да ми помогнеш?

ОНА: Лепо. Прочитајте ово.

ВОЈА: Хахахаа. Ово је нека шала. Ви се шалите?

ОНА: Није шала.

ВОЈА: Ма дај, бре, ти ме зајебаваш. И ти стварно очекујеш да ја у ово поверујем?

ОНА: Знам, обично ми не верују одмах.

ВОЈА: "Обично"... хоћеш да кажеш да ти ... Идеш около и тражиш ... Ха, ха. Мене си нашла да зајебаваш... (Размишља. Сетио се.) Ааа, то ти овај (Јакша.) јавио... Сигурно има мобилни... па ти сложио причу... Нема мобилни... знам сигурно. Онда си прислушкивала пред вратима. Јакша... зајебо си се, ако си мислио да ћеш мене да зајебеш. Провалио сам вас. Ево сад имам и њу... и ако не изађеш... знаш шта ћу да јој радим. Знаш шта?... Свашта ћу да јој радим... Јакша излази. Буди мушко!!

ОНА: Војиславе шта сте одлучили?

ВОЈА: Ма дај бре, немој да ме зајебаваш више. Не очекујеш ваљда стварно да ти поверујем... Ја потпишем ово ... А ти решиш све моје проблеме.

ОНА: Не све, само онај највећи.

ВОЈА: Да не идем у затвор?

ОНА: То није у мом домену.

ВОЈА: Средићеш овог педера и вратићеш ми жену?

ОНА: Бојим се да то не могу.

ВОЈА: Шта онда?

ОНА: Даћу вам таленат.

ВОЈА: Какав таленат?

ОНА: Глумачки таленат. Није ли то узрок свих ваших неприлика.

ВОЈА: Хоћеш да кажеш да ја немам талента?

ОНА: Не кажем ја. Кажу други.

ВОЈА: Каже овај усрани критичар... и још пар њих... и још по неко... Али ја имам талента.

ОНА: Можда, али се не види. Ми га можемо учинити видљивим.

ВОЈА: Ви? Који то ви? Има вас више... где су остали?

ОНА: Не узбуђујте се, сами смо.

ВОЈА: Чека, чекај... стани. Да није ово приступница за неку странку. Ја уђем у странку... а ви ми онда... "мало помогнете". На то мислиш?

ОНА: Не.

ВОЈА: Знам ја много глумаца који су преко партија и странака направили каријеру.

ОНА: Није у питању ни странка ни партија. Мада и они то раде. Али врло провидно и банално, и никада трајно.

ОНА: Ја вам нудим, прави таленат. Онај који поседују прави мајстори вашег заната.

ВОЈА: Чекај да видимо да ли сам добро разумео. Ти хоћеш да ти продам душу... а за узврат добијам... таленат.

ОНА: Тачно. И сам си рекао да је "глума ђаволски посао"

ВОЈА: Коју бре душу... кад немам. Појели ми душу... Жена, редитељи, колеге... критичари... управници... држава. Сви по мало... и мени ништа није остало.

ОНА: Нама је сасвим довољно.

ВОЈА: Или си ти луда. Или сам ја луд. Или смо обоје луди. Овога више немам ни на филму. Дошо ђаво да потписујемо уговор.

ОНА: Не ђаво... молим вас. Ја сам само посредник.

ВОЈА: А, да, извињавам се. Ти си ђаволова секретарица. Е баш сам тако замишљао ђаволову секретарицу. Извините, а где су вама рошчићи. Немате их, или их поткресујете... А оне три шестице. Да погодим где су?...

ОНА: Мој послодавац није онакав како га ви замишљате.

ВОЈА: Ма немој. А како данас ђаволи изгледају. Имају листер одела и мобилне телефоне?

ОНА: Погледајте ово.

ВОЈА: Шта је то. Хоћеш и бубреге да ти продам?

ОНА: Погледајте.

ВОЈА: Шта је ово?

ОНА: Списак наших корисника.

ВОЈА: ... Катанић?

ОНА: Потписао пре академије.

ВОЈА: Жика Папић?

ОНА: "Ђаволски добар глумац"...

ВОЈА: И овај?... И Паја?... И он?... Хоћеш да кажеш да је и...

ОНА: Сви прави, добри глумци, су наши корисници.

ВОЈА: Бежи, бре, тамо.

ОНА: Ви мени и даље не верујете.

ВОЈА: Верујем, само се правим... А је л верујеш ти мени да сам ја светац и да ћу сада да те убијем као Свети Ђорђе, аждају.

ОНА: Изволите, пробајте.

ВОЈА: Шта да пробам? Да те убијем? Ти си, жено, стварно луда.

ОНА: Искористите тај пиштољ.

ВОЈА: Да пуцам у тебе?

ОНА: Слободно.

ВОЈА: Мало сам срања направио, још ми треба и убиство.

ОНА: Ништа се неће десити. Уосталом, како сам ушла? Врата су била закључана.

ВОЈА: Не ради брава.

ОНА: Да ли?

ВОЈА: Да ниси прошла кроз зид?... Ви ђаволи сигурно и то можете.

ВОЈА: Ма зајеби те мађионичарске трикове.

ОНА: Само узалуд губимо време.

ВОЈА: ААААА... ааа... ааууу.

ОНА: Ето видите. Надам се да ми сада верујете? (Враћа се у фотељу.) Уговор је трајан и необорив за обе стране. Ви таленат користите одмах, ми вашу душу, наравно, касније.

ВОЈА: И ово је неки трик. Имаш панцир кошуљу... испод тог одела.

ОНА: Ево, уверите се.

ОНА: Чак су и оне праве.

ВОЈА: Ко?

ОНА: То што пипате.

ВОЈА: Извињавам се.

ЈАКША: Шта ради?

РАДА: Разговара са фотељом... и пипа је. Удрогирао се, ја кад ти кажем.

ЈАКША: Где му је пиштољ?

РАДА: Није код њега.

ЈАКША: Војо, са ким разговараш?

ВОЈА: Са њом.

ЈАКША: Војо, што лепо не одеш кући, да се одмориш и наспаваш, а ми ћемо све ово да заборавимо, као да се ништа није десило. Је л тако?

РАДА: Тако је.

ВОЈА: Лако је теби да заборавиш. А шта ја да радим?

ОНА: Потпиши, и све ће бити сређено.

ВОЈА: Да потпишем?

ЈАКША: Не мораш ништа да потписујеш.

ВОЈА: Не кажем теби, него њој.

ЈАКША: Коме?

РАДА: Фотељи.

ОНА: Они ме не виде и не чују.

ВОЈА: Аман људи јесте ли сви полудели. Ево је овде седи...

ЈАКША: Ко?

ВОЈА: Као ко? Хоћеш да кажеш, да је не видите.

РАДА: Видимо, како не видимо.

ВОЈА: Кога?

РАДА: Фотељу.

ВОЈА: А ову... у мушком оделу, што седи у фотељи, не видите.

ЈАКША: Војо, кажем ти, треба да се испаваш.

ВОЈА: Нећу да спавам... Спавај ти, ако ти се спава. Ево, ако је стварно не видиш... испружи се у овој фотељи... ајде... седи...

ВОЈА: Стани! Ти је стварно не видиш?

ЈАКША: Кога?

РАДА: Видимо је, видимо. (Намигује Јакши.)

ОНА: Кажем ти. Ја за њих не постојим.

ВОЈА: Могао је да седне на тебе.

ОНА: Могао је, али није.

ВОЈА: Да га нисам зауставио.

ОНА: Али јеси.

ВОЈА: Вас двоје... дођите овамо. (Јакша и Рада опрезно прилазе.) Ви стварно не видите ону жену која седи у фотељи?

ЈАКША: Не.

РАДА: Видимо.

ВОЈА: Како изгледа?

РАДА: Па она је овако... како да ти кажем... кад боље загледам... има овако овде... Не видим никог.

ВОЈА: Ти! (Ради.) Иди седи тамо у ону фотељу...

ВОЈА: Аха побегла си... видиш.

ЈАКША: Са ким разговараш?

ВОЈА: Са њом... Она је ђаволова секретарица. Тражи да потпишем овај уговор... где је уговор... (Тражи га на столу.) Аха, ево га... (Узима "ништа" као да држи папир и показује Јакши.) Каже, даће ми таленат, ако продам душу ђаволу. (Јакша и Рада гледају у "ништа", загледају се, па онда у Воју.) Да видиш само ко је све на том списку. Дај ми списак? (Она му даје "списак" али Јакша и Рада и овај папир не виде.) Види... овај... па овај... па овај... А? Шта кажеш?

ЈАКША: Војо, немаш ништа у рукама.

ВОЈА: Знао сам ја да за доброг глумца треба још нешто... Ђавоља је то работа.

ЈАКША: Војо... да ли ти је добро?...

ВОЈА: Дај уговор и оловку.

РАДА: Какав уговор?

ЈАКША: Ево оловка.

ВОЈА: И? Шта сад?

ЈАКША: Кажем ти, нас двоје ћемо све ово да заборавимо као да се ништа није догодило.

ОНА: Ништа.

ВОЈА: Како ништа? Нећеш да ми даш нешто... неки прстен... који треба да протрљам и онда...

ОНА: Не буди смешан. Нема прстена. Све ће доћи одавде (Показује на срце.) и одавде (Показује на препоне.)... Али, пази...

ЈАКША: Убила си га.

РАДА: Јок. Тврдоглав је тај ко мазга.

ЈАКША: Ништа, промаја. Дај да га ставимо на столицу.

РАДА: Јеси видо како се то ради... А ти ће се убеђујеш с'њега... Видиш да је луд и дрогиран.

ВОЈА: Уффф... јаоо!

ЈАКША: Не мрдај! Сада је "режијска палица код мене"... И сада ћу ти рећи оно што мислим о теби а није за новине. Црве глумачки. Доживотни имитатору и циркузанту који би себе да називаш уметником. Ви нисте људи. Ви сте само имитације оних које играте...

РАДА: Гоподине Јакша шта вам ти је?

ЈАКША: ... Хоћете да будете бесмртни... а трајете само три чина... и готово. Када се спусти завеса ти не знаш ко си. Ако те нема у критици, ти ниси ни постојао... Хоћеш ја да ти кажем ко си и шта си ти? Ти си гомила лоших критика... хрпа папира...

ВОЈА: Узми му пиштољ. Среди га!

РАДА: Мало морген.

ОНА: Жао ми је... оружје, није мој ресор.

ЈАКША: Гледај ме овамо кад ти говорим... нисам завршио.

ВОЈА: И шта ћеш сада?... Да идеш?

РАДА: Јок ћу ти глумим.

ОНА: Морам. Имам састанак са следећим клијентом ... Рок музичар... Воли да свира... а нема талента.

ВОЈА: Курво женска.

РАДА: Ко је бре курва?

ВОЈА: Све сте исте... кад је најтеже извлачите се и бежите... Курво!

РАДА: Море јебем ли ти све на свету кога ће ти да називаш!

ОНА: Еј... заборавила сам да ти кажем. Немој се сувише уживљавати у улогу. Не дај, да лик буде јачи од тебе... то може бити фатално. Ћао... и видимо се у следећем животу... Можда.

ВОЈА: Аха. А шта ћемо сад?

РАДА: Јао, глумац, немој молим те. Нисам ја... он ме наговорио.

ЈАКША: Војо... ово више нема никаквог смисла.

ВОЈА: Нема смисла али има начина... А ти си изабрао онај најтежи.

ЈАКША: Извини... извини молим те извини... Можда сам мало претерао... али наљутио си ме... хтео сам да ти вратим... Извини...

ВОЈА: "Извини. Извини. Нисам мислио да ћемо овако "разговарати". Знате, ја све знам, и за сваку тврдњу и оптужбу имам материјалне доказе... Мени је жао што се ово десило али ви сте криви. Стално изазивате стално вређате, понижавате. Бре, мајку му, све има своје границе. А Ђура је слаб са живцима"

РАДА: Који сад Ђура? Какав Ђура?

ЈАКША: Пусти га... скроз је полудео. Игра Илију Чворовића из "Балканског шпијуна"

РАДА: Ко је шпијун?

ВОЈА: "Верујете ми, дуго сам, ноћима, размишљао о вама. Дочекивао сам јутра зурећи у плафон. На крају кад сам све сабро и одузо, мој пријатељски савет вам је, говорим вам ово ко што би говорио брату Ђури, да је запо у сличну ситуацију, да све лепо признате мени, а онда да седнемо у моја кола и одемо до СУП-а, где ће те стати пред лице правде и рећи: "Јесте, браћо, све је истина, јео сам говна" – баш тако, тим речима, без самилости и кукања -" јео сам говна, грешио сам, био сам ђубре и хуља, радио сам то и то, јер био сам слеп код очију, али, ево, данас сам прогледао. Судите ме да окајем грехе, да станем на своје ноге и да поново будем човек. Замолио би вас да уважите све моје разлоге, није ми било лако, био сам на великим искушењима, нисам имао при себи паметног човека да ме посаветује, трге ме и извуче из пакла."

ЈАКША: "Лепо, врло лепо. Баш вам хвала. Нисам знао да сте због мене "дочекивали јутро зурећи у плафон" Дирнули сте ме... "

ВОЈА: "Могу ли нешто да вас замолим?"

ЈАКША: "Наравно!"

ВОЈА: "Помозите ми да вас не убијем"

ЈАКША: "Како то да вам помогнем?"

ВОЈА: "Ћутите док ја говорим. Бојим се изазваћеш ме, извадићу пиштољ и упуцаћу те. Разумеш? Ја сам цео живот био на ивици да неког убијем, са пуно права, чак да ми нико не замери. Немојте ви да ми платите за све који вређали, понижавали и газили... немојте молим вас... "

РАДА: Ала глуми свака му част!

ЈАКША: "Господине... пардон... друже Чворовићу, могу ли ја вас нешто да посаветујем, пријатељски као што сте ви мене? Онако - од срца?"

ВОЈА: "Наравно ... Изволи"

ЈАКША: "Ослободите ме ових лисица, обуците се, прошетајте до Градске болнице. Ја ћу вам признати све што желите: писмено, усмено у магнетофон, како хоћете... "

ВОЈА: "Хвала богу. А што да идемо до болнице, је'л изгледам лоше?"

ЈАКША: "Веома лоше"

ВОЈА: "Уморио сам се. Два месеца јурим, трчим, нервирам се... Знате моје срце... "

ЈАКША: "И живци. Нерви су вам ослабили. Имам пријатеља лекара, који ће вам помоћи... "

ВОЈА: "Господине Јаковљевићу, па ви нисте нормални. Па на шта вам ја личим. Је'л стварно изгледа као да сам ја малоуман. А? Да идем са вама у болницу?"

ЈАКША: "Да. То вам је мој пријатељски савет."

ВОЈА: "А зашто? Због срца није? А? ... Ти мислиш да сам ја луд. Је ли? То си ми већ реко, слободно понови. И Соњу си наговорио да ме стрпа у болницу... "

РАДА: Извините а ко је Соња?

РАДА: Не могу да пратим радњу фабуле...

ЈАКША: "Ви сте свакако болесни"

ВОЈА: "А каква је то болест? Опишите ми је? Ја себе не видим са стране. Можда сам стварно болестан. Није лепо да будем луд а да то не знам... Па, ниси ти да човек полуди због тебе. Мало уображаваш, дајеш себи значаја. Ја сам, Јаковљевићу, савршено здрав и нормалан човек... "

ЈАКША: "Онда је то страшно"

ВОЈА: "Шта је страшно?"

ЈАКША: "Да нисте луди а да се тако понашате. То је горе него да сте луди. То је. То је... "

ВОЈА: "Шта је то? Реци, шта је то? Оћеш ја да ти кажем шта је то? То је мржња и гађење...

РАДА: Јел он то још глуми или... ?

ЈАКША: Ћути не прекидај... "Где вам је лек? Где су лекови? Чујете ли ме?"

ВОЈА: "Умрећу... Убили сте ме... "

ЈАКША: "Где је нитроглицерин. Где је?"

ВОЈА: "Немам. Нема га у апотекама. Убили сте ме... "

РАДА: Браво. Ово сте мајсторски одглумели. А како рече да се зове представа?

ЈАКША: Балкански шпијун...

РАДА: Шта му је? Што не устаје?

ЈАКША: Мртав је.

РАДА: Лажеш... (Приђе погледа.)... Срчка ли га стрефи?

ЈАКША: Толико се уживео да је њему пукло срце, а не Илији Чворовићу.

РАДА: Коме?

ЈАКША: Лику који је играо.

РАДА: Уби га прејака глума. А глумио га је... Нисам знала је л стварно, ел' само глума.

ЈАКША: Можда он и није био тако лош глумац. Можда сам га ја потценио.

РАДА: Шта ћемо сад?

ЈАКША: Идемо да зовемо милицију. Испричаћемо све како је било.

РАДА: Тешко да ће ти поверују. Да си мени ово причао, ја ти не би веровала.

ЈАКША: Идемо.

ВОЈА: "Ало... Смиљка ... ја сам... Де је Ђура? Реци му да све остави. Нек одма иде на аеродром. Реци овај је побего... Нек заустави све летове... нек блокира центар за полетање. Реци му: ја ћу га пратити... " ... SHOW MUST GO ON... .

Крај

Мирољуб Недовић – Рики (рођен у Нишу, 1961), глумац нишког Народног позоришта. Играо у преко педесет комада. Написао десетак драма и комедија. Режирао углавном оно што је сам писао. Дела играна на сценама у: Нишу, Београду, Бања Луци, Вршцу, Приједору, Параћину, Лесковцу, Зајечару, Врању итд.

E-mail адреса: kiri@bankerinter.net

Написао :

• "Семе" (драмa)
• "Тамни вилајет" (драмa)
• "Краљевић Марко и Муса Кесеџија" (за децу)
• "Велики принц" (за децу)
• "Сама у кући" (за децу)
• "Соко зове орла" (комедијa)
• "Јуриш у будућност" (комедијa)
• "Гангстербајтери" (комедијa)
• "Млаћеници и плаћеници" (комедијa)
• "Ђавоља посла" – (комедијa)
• "Блуз осмех" – (Мелодрама.)

"Ајд кажи ал по души " – (Монодрама)

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]