Мирољуб
Недовић и Тимошенко Милосављевић
Млаћеници
и плаћеници
(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000.
године)
ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ:
Београд, 3.
јун 2001.
ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ
УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић
... Узбудљива прича о трагичној употреби крстарећих ракета као исходишту
сталног еротског набоја између мужа и жене, комедија ... је својеврсна
епопеја о подели наследства ниских страсти и њива покрај реке која носи
све пред собом и пред нама. У исто време то је аутентично трагање за ликом
и делом Мерилин Монро у првом разреду средње техничке школе и распаду
кумства, братства и јединства. Мало је дела која својим обимом и јачином
замуцкивања могу тако утицати на свест гледаоца о томе да је разбијена
кинеска лампа увод у сецкање прстића жртви која је и егзекутор.
Мирољуб Недовић и Тимошенко Милосављевић
ШТА? Антиратна фарса
КАДА? На куково лето
ГДЕ? Негде код нас а и шире
КО?
- Жена – Анђелка
- Убица – Анђелка
- Кумица – Јелисавета
- Муж – Раденко
- Кум – Живота
- Брат – Маринко
- Братанац – Љубинко
- Поштар – OFF
(Велика дневна соба, преграђена на два дела, сва у нереду. Врата у дну собе су закована, а свака половина има свој прозор. Преврнути и поломљени делови намештаја, разбацане ствари, поцепане слике и поломљено огледало на зидовима. У једном углу неколико врећа песка, као барикада.
По средини собе је црвена линија, од зидова преко пода, која дели "собу" на две једнаке половине. Простор испред је "неутрална" зона.
Неко куца на Анђелкин прозор)
АНЂЕЛКА: Ко је?
ЈЕЛИСАВЕТА: Ја сам.
АНЂЕЛКА: Лозинка ?
ЈЕЛИСАВЕТА: "Сломићемо му тестисе"
(Отвара прозор.)
АНЂЕЛКА: Кумо, улази...
(Кума прескаче преко прозора.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Јој, кумо, зар не можемо да променимо лозинку. Срамота.
АНЂЕЛКА: Док је не провали не мењамо. Лези, кумо .
ЈЕЛИСАВЕТА: Како да легнем?
АНЂЕЛКА: На бок. Тако ћеш моћи да бацаш бомбе ако затреба.
ЈЕЛИСАВЕТА: Какве, кумо, бомбе?
АНЂЕЛКА: Ручне. Је л' видиш ту велику кутију поред тебе... Е те.
ЈЕЛИСАВЕТА: Ја не знам да бацам бомбе.
АНЂЕЛКА: Нисам ни ја знала. До овог рата.
ЈЕЛИСАВЕТА: Ког рата?
АНЂЕЛКА: Овог. Светског, грађанског, а против мог сада већ много бившег мужа Раденка, стоке једне.
ЈЕЛИСАВЕТА: Ајде, кумо, не причај па дотле ли је дошло?
АНЂЕЛКА: Није дотле дошло, још горе је. Сад је већ она фаза рата када је масакр једино решење.
ЈЕЛИСАВЕТА: Ајде, не причај.
АНЂЕЛКА: Не причам него објашњавам. Гурни руку под тај кревет. (Кума гура руку.) И јеси ли нашла још једну кутију?
ЈЕЛИСАВЕТА: Јесам.
АНЂЕЛКА: Е сад је отвори. Тако. И шта видиш?
ЈЕЛИСАВЕТА: Видим пуно ножева различите величине.
АНЂЕЛКА: Различите величине наравно, једни су ако му сечем уши, а други ако му транжирам прсте.Него ти за сваки случај репетирај пиштољ.
ЈЕЛИСАВЕТА: Какав пиштољ?
АНЂЕЛКА: Један од оних из треће кутије.
(Кума вади кутију, отвара.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Па ово, бре, цео арсенал.
АНЂЕЛКА: То је само прва испорука. Ускоро стиже нови контигент.
ЈЕЛИСАВЕТА: Па добро кумо, шта је у ствари било?
АНЂЕЛКА: Шта је било – било је. Важно је шта ће тек да буде. Је л ти знаш шта су то нагазне мине...
ЈЕЛИСАВЕТА: Па...
АНЂЕЛКА: Е оне су у кухињи...
ЈЕЛИСАВЕТА: Бре, кумо, је л' то није могло за преговарачким столом да се реши... Политичким средствима?
АНЂЕЛКА: Могло је са човеком... Ал он није човек него монструм. Саможивост је његов принцип... Поједе ми душу и тело начисто... Јебем ли му да му јебем...
ЈЕЛИСАВЕТА: Немој, кумо, да се нервираш... Масакрирај га ал немој да се нервираш.
АНЂЕЛКА: Ја да се нервирам... Ма иди бре, кумо, ја сам сад мртва ладна и крволочна.
ЈЕЛИСАВЕТА: Нећеш ваљда...мислим што да прљаш руке са таквим...
АНЂЕЛКА: Нећу рукама... него главом...
ЈЕЛИСАВЕТА: Како главом, сестро слатка...
АНЂЕЛКА: Ухватила сам му поруку...
ЈЕЛИСАВЕТА: Какву поруку?
АНЂЕЛКА: Шифровану... Тражи помоћ од плаћеног убице... Четвртог по реду... мислим...
Сад ћу ја да га... (Сети се да овај може од некуда да прислушкује... Загледа около па јој рукама даје знак да се повуку... Њих две оду...
Неко куца на "његовом прозору".)
РАДЕНКО: Ко је?
ЖИВОТА: Ја, куме.
РАДЕНКО: Улази.
ЖИВОТА: Што кроз прозор, куме... да није?
РАДЕНКО: Јесте, куме!
ЖИВОТА: Шта јесте?
РАДЕНКО: Она...
ЖИВОТА: А што сте се заградили... Је л' то неки нови распоред?
РАДЕНКО: Куме, седи. Ствар није наивна. Мало је фалило па да ме више нема.
ЖИВОТА: Ма, иди. Да те није ухватила са неком... идејом о... ?
РАДЕНКО: Куме, ја сам неправедни и ничим изазвано... напаствован, нападнут.
ЖИВОТА: Како, бре, куме?
РАДЕНКО: Варварски, куме.
ЖИВОТА: Ниси, куме.
РАДЕНКО: Јесам, куме.
ЖИВОТА: Од ње?
РАДЕНКО: Брутално и бескрупулозно, под окриљем ноћи.
ЖИВОТА: Па види се... Изгледаш скроз потресен.
РАДЕНКО: Ја, куме, уопште не изгледам.
ЖИВОТА: Па шта је било, куме, говори не држи ме у незнању и неизвесности.
РАДЕНКО: Чекај да се саберем.
ЖИВОТА: Ко може да нападне на личност и дело човека као што си ти?
РАДЕНКО: Може монструм... Дакле овако је било... сећам се као да је јуче било...Све је почело као веома отворен и топао пријатељски разговор...Ја јој лепо и умилно, готово људски, кажем..."Идем ја на саветовање о неким тенденцијама психопатолошког стања код нас а и шире"... А она... моја жена... ће на то ... "Значи, опет неки јебарник."
ЖИВОТА: Ауу, тако рекла?
РАДЕНКО: Ја наравно на те њене речи само овако немарно одмахнем руком а она натрчи на ту руку и сломи ону моју кинеску лампу...
ЖИВОТА: Сломи лампу?
РАДЕНКО: Ал то није све...
ЖИВОТА: Има још...
РАДЕНКО: Још како... Приликом тог њеног лумповања са лампом њој падне абажур на главу. И ја пођем да јој скинем то са главе она ме ухвати за јаја...
ЖИВОТА: Једном руком...
РАДЕНКО: Нисам од болова стиго да бројим... Али сам стиго да је богобојажљиво ухватим за гушу и да је замолим да то не ради... Кад она извади нож... Па на мене.
ЖИВОТА: На тебе.
РАДЕНКО: На мене... Лично и персонално... Ка пределу стомака... И тако је почело а видиш докле је догурало...
ЖИВОТА: Кучка агресорска... Али, куме, не брини ништа, сада сам ја ту да ти пружим брезрезервну подршку... Бројчано смо надмоћнији.
РАДЕНКО: Нисмо, куме...
ЖИВОТА: Како нисмо... Кад смо двоица а она једна...
РАДЕНКО: Кума је са њом.
ЖИВОТА: Она моја.
РАДЕНКО: Твоја, куме...Ушла у алијансу... Партнерство за рат.
ЖИВОТА: Мајку јој издајничку јебем, сад ћу ја да јој...
(Пође ка њеној "територији".)
РАДЕНКО: Стани не прилази тамо, куме... оћеш без гениталија да останеш... Ту је минско поље...
ЖИВОТА: Јелисавета!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Шта је?
ЖИВОТА: Шта ћеш ту, сунце ти лебово јебем... Марш кући.
ЈЕЛИСАВЕТА: Нећу... Шта ћеш ти тамо?
ЖИВОТА: Помажем куму да се одбрани од неоправдано наметнете и ничим изазване му увреде...
РАДЕНКО: И части...
ЖИВОТА: ... И части...
РАДЕНКО: И живота...
ЖИВОТА: ... И живота...
АНЂЕЛКА: Раденко, не добацуј да ти не добацим једну бомбу "вијетнамку" па да се пушиш...
РАДЕНКО: Ма немој... Ти мислиш да ја немам адекватно наоружање... Куме, дај једну земља–ваздух–земља...
АНЂЕЛКА: Само употреби ракетно наоружање па ћеш одговарати за геноцид, коње један.
РАДЕНКО: Женевска конвенција не забрањује ракетно наоружање, краво једна.
АНЂЕЛКА: А, одакле ти знаш шта се прича по Женеви кад ниси путовао даље од Алексинца?
РАДЕНКО: А, ти си обишла свет... Летовала си чак у Соко Бањи.
АНЂЕЛКА: Летовала сам ко девојка... Са тобом ни до тамо нисам ишла...
РАДЕНКО: Ко зна са ким си ти то летовала.
ЈЕЛИСАВЕТА: Летовала је са мном.
ЖИВОТА: Е онда добро није умрла од досаде.
ЈЕЛИСАВЕТА: Имале смо ми ко да нас забавља...
ЖИВОТА: Ког си то имала сунце ти лебово јебем... Сад ћу...
РАДЕНКО: Стани, куме... Не дај да те испровоцирају... и навучу на минско поље...
ЖИВОТА: Погоди ме у живац мајку јој колаборационистичку...
РАДЕНКО: Слушај сад ово... Ко је вас забављао кад вас не би погледали ни Црвени Кмери!!
ЖИВОТА: ... Ни пијани Козаци кад се напију!!
(Неко звони... Сви су у приправности.)
ЖИВОТА: Ко је то, куме?
РАДЕНКО: Поштар.
ЖИВОТА: Поштар?
РАДЕНКО: Поштар увек звони два пута.
АНЂЕЛКА: Ко је?
РАДЕНКО: Ко је?
ПОШТАР: Ја сам, поштар...
РАДЕНКО: Шта хоћете?...Купамо се.
ПОШТАР: Струја. Рачун за струју.
РАДЕНКО: Ми сад не можемо да платимо струју...
ПОШТАР: А, што?
АНЂЕЛКА: Зато што се купамо.
ЈЕЛИСАВЕТА: Јесте купамо се, а нисмо обучени.
ЖИВОТА: Ти се не мешај.
ПОШТАР: А, ко се све то тамо купа?
РАДЕНКО: Сви се купамо... Ђутуре... Рачун оставите испод врата.
АНЂЕЛКА: По пола.
ПОШТАР: Како бре по пола?
АНЂЕЛКА: Ја плаћам јефтину а он скупу струју.
ПОШТАР: Како то може?
РАДЕНКО: Платио сам ја много што шта у животу па ћу и тај рачун... цео... у глобалу.
ЖИВОТА: Куме, алал ти вера.
АНЂЕЛКА: Не, ја ћу све да платим.
ПОШТАР: Мени је свеједно...Ајде здраво (Оде.)
АНЂЕЛКА: Ал мени није... Нећу од њега ни рачун за струју...
РАДЕНКО: Не рачун... Струјно коло би ја теби пустио... да поиграш мало.
ЖИВОТА: Ал си јој га реко... Алал ти вера, куме...
АНЂЕЛКА: Он сматра да му је језик најбржи орган, ал се зезнуо, има он и бржи орган, који на нажалост није мозак...
ЖИВОТА: Сад ти га она рече, куме.
РАДЕНКО: Јао ти ћеш да ми кажеш. Ти... Па за тебе је бре... мржња једини оргазам.
ЖИВОТА: Браво, куме, само тако настави.
АНЂЕЛКА: Са тобом сигурно... Кад ти дуже можеш да издржиш под водом него у кревету.
ЖИВОТА: Ауууу, куме...
РАДЕНКО: Анђелка, немој да фабрикујеш лажи...Зна кум да сам ја незајажљив у том погледу.
ЖИВОТА: Одакле ја то да знам, куме?
АНЂЕЛКА: Ма немој?... А ја сам, добра вила која се прерушила у серијског убицу и прво ћу тебе да убијем...
(Таман се спреми да пуца... Звоно поново зазвони... поново су сви у приправности.)
ЖИВОТА: Ко је то, куме?
РАДЕНКО: Поштар.
ЖИВОТА: Поштар?
РАДЕНКО: Поштар увек звони два пута.
ЖИВОТА: Поново?... И звонио је три пута?...
РАДЕНКО: Онда није поштар...
ЖИВОТА: Да отворим?
РАДЕНКО: Таман посла... Можда је она наручила неког да ми саспе рафал у груди...
ЖИВОТА: Шта онда, куме?
РАДЕНКО: Часно повлачење, куме... (Повуку се са сцене.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Кумо, шта раде...
АНЂЕЛКА: Повукли су се на резервни положај.
ЈЕЛИСАВЕТА: А ми?
АНЂЕЛКА: И ми ћемо... Ово ми је сумњиво...
(Повуку се и оне.
Отвара се прозор на "његовој страни" и први улази Маринко а за њим и Љубинко... Овај други то чини трапаво уз много буке.)
МАРИНКО: Сине Љубинко, гори си него последице Чернобила. Мора да смо ја и Јагодинка у неком сродству, кад смо таквог кретена направили.
ЉУБИНКО: Тата, нема никога.
МАРИНКО: Сад нема, али ће да дођу...
ЉУБИНКО: Још мало па ће поноћ.
МАРИНКО: Па шта, да нећеш у Пепељугу да се претвориш...
ЉУБИНКО: Ја би ми да идемо кући... па други пут да дођемо...
МАРИНКО: Љубинко, сине... немој да ме нервираш... Иначе ћу да заборавим да смо у крвном сродству...
(Почне нешто да пишти... Маринко скочи.)
МАРИНКО: Шта си сад дирао?... Баци то из руке!... Шта си дирао?
(Удара га по рукама и гледа одакле пишти.)
ЉУБИНКО: Ништа ја... "Мобилац"... "Мобилац" пишти.
МАРИНКО: Шта мобилац?... Какав мобилац?
ЉУБИНКО: (Вади мобилни телефон.) Мајка зове...
МАРИНКО: Јагодинка? ... Јебем ли јој бога женског... Где се она научи да свира на тај токи-воки...
ЉУБИНКО: Кево, ја сам...Реко сам ти да не зовеш ако није хитно.
МАРИНКО: Кажи јој да због овога, кад се вратим има да је поломим ко дете звечку...
ЉУБИНКО: Ко? (У телефон.)
МАРИНКО: Поцепаћу је ко предизборни плакат.
ЉУБИНКО: Кад? (У телефон.)
МАРИНКО: Има да је изгазим ко маче цикламу...
ЉУБИНКО: Како? (У телефон.)
МАРИНКО: Има да је проспем ко свиња помије... Тако да јој кажеш.
(Љубинко потрешен враћа мобилни телефон под сако.)
МАРИНКО: Јеси ли јој реко?
ЉУБИНКО: Коме? Шта?
МАРИНКО: Јагодинки... Да због ове зајебанције има да је умрсим ко олуја жито.
ЉУБИНКО: ... Умро... деда.
МАРИНКО: Пази шта причаш... немам ја са тебе такву зајебанцију.
ЉУБИНКО: Аха
МАРИНКО: Умро Пелинко?
ЉУБИНКО: Бог да му душу прости.
МАРИНКО: Пелинко?
ЉУБИНКО: Умро.
МАРИНКО: Немогуће, био кући кад смо пошли.
ЉУБИНКО: Кући и умро.
МАРИНКО: Ма да није Јагодинка опет "дувала лепак", па булазни свашта?
ЉУБИНКО: Није... Познајем по гласу... кад се удува, не уме да каже "Р"... него све овако... "Ладио"... "Лингишпил"... "Ладенко"... А сад баш лепо рекла -" Деда ПЕЛИНКО умро"
МАРИНКО: Како бре?
ЉУБИНКО: Пробао је сам да промени батерије на пејсмејкеру.
МАРИНКО: Е па, ако му је, матер му излапелу... мисли да све зна... Прошле године гутао петарде да разбије камен у бубрегу... Једва му доктори закрпише желудац... ... Можда није мртав, можда је само процурела батерија?
ЉУБИНКО: Мртав ...
МАРИНКО: ... А толико се сирома радовао кад су му доктори рекли да ће са тим транзистором да живи још дваес година.
ЉУБИНКО: Он је већ тада имао осамдесет.
МАРИНКО: Зато се и радовао... Има, каже, свима да нам игра на сахрани...Е па еве му га... Љубинко сине, јеси баксуз, што га нема...
ЉУБИНКО: Шта ја?
МАРИНКО: Уватиш се за кваку... Ових нема кући... Уватиш се за телефон... Деда умре...Немој за мене да се пипаш...Не знам на кога си то такав... Тај баксузлук вучеш ти на Јагодинкину фамилију...Или на мога брата Раденка...
ЉУБИНКО: Шта ја треба да радим да ти будеш задовољан?
МАРИНКО: Обеси се, сине...
ЉУБИНКО: Ајдемо кући...
МАРИНКО: Никако... поготову сад кад је Пелинко умро.
ЉУБИНКО: А, што им је оволики неред у кући... да их није неко побио на спавању...
МАРИНКО: Чим си им ти ушо у кућу, да видиш, и то мож да се деси...
ЉУБИНКО: Да процуњамо ми мало по кући?
МАРИНКО: Да процуњамо... ал ништа да не дираш, прсте ћу да ти поломим... Јасно?... За мном...
(Изађу са сцене.
Улазе Анђелка и Јелисавета... Анђелка ставила перику... Кожну јакну наочаре... Маскирала се.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Ко су ови?
АНЂЕЛКА: Немам поима... Сигурно звао појачање.
ЈЕЛИСАВЕТА: Да позовем и ја оне моје из женског певачког друштва има да их утаманимо ко гамад.
АНЂЕЛКА: Не треба, кумо... сад прелазимо на план "Тројански коњ"
ЈЕЛИСАВЕТА: Играш се главом... Ја се не бих усудила да идем сама на непријатељску територију.
АНЂЕЛКА: Морам, од ове акције зависи цео исход ситуације на терену.
ЈЕЛИСАВЕТА: Оћеш да га скењаш из цуга на лициноме месту?
АНЂЕЛКА: Ни говора. Била би то сувише лака смрт за њега. Средићу прво ове његове, једног по једног. Са њим ћу на крају да дегустирам. Има да моли да му прекратим муке...
ЈЕЛИСАВЕТА: Јао, кумо, што си ти крволочна постала у задње време.
АНЂЕЛКА: Нисам била, ал ме скот на то присилио.
ЈЕЛИСАВЕТА: Оће он да присиљава, такав му карактер.
АНЂЕЛКА: Киднаповао посмртне остатке мог покојног ми оца Светозара.
ЈЕЛИСАВЕТА: Како, кумо, то да ти уради?
АНЂЕЛКА: Заједно са урном коју сам седам година чувала поред брачног кревета.
ЈЕЛИСАВЕТА: Е, онда боље није ни заслужио. Кумо, водиш праведни рат... Уз тебе сам...Само ти иди а ја ћу да будем на вези... Па ако будеш у шкрипцу...
АНЂЕЛКА: Шта си решила за оног твог?
ЈЕЛИСАВЕТА: Животу?... Он ти је, кумо, легитимни циљ... Али за сада немој да га ликвидираш... Обогаљи га, ал га не усмрћуј. Оћу ја да му судим.
АНЂЕЛКА: Јасно, кумо.
ЈЕЛИСАВЕТА: Срећно...
(Гледајући у план иде лево десно "заобилази минско поље и прелази на његову територију...
Из ВЦ-а излази Раденко – пустио воду – закопчава панталоне, не примећује је.)
АНЂЕЛКА: Добро вече!
(Раденко се тргне, види "непознату", укочи се.)
РАДЕНКО: Не прилази, наоружан сам и опасан по живот.
АНЂЕЛКА: Ђе ти је оружије?
(Претура по џеповима... Нема га... Стане у карате ставу.)
РАДЕНКО: Моје су руке смртоносно оружје...Обучен сам да убијем...Ко си ти?
АНЂЕЛКА: Раденко?
РАДЕНКО: И ја се тако зовем.
АНЂЕЛКА: Ти си Раденко?
РАДЕНКО: Јесам.
АНЂЕЛКА: Изабела.
РАДЕНКО: Иза чега?
АНЂЕЛКА: Изабела – име... Изабела, разумијеш?
РАДЕНКО: Нема овде никаква Изабела... Погрешили сте.
АНЂЕЛКА: Виђи га...Ја сам Изабела... Лозинка - "Кад будем мртав и бео"
РАДЕНКО: Ааа... Ти си?
АНЂЕЛКА: Јок но си ти.
РАДЕНКО: Сачекај само да узмем пиштољ, остао ми поред шоље...
(Оде у ВЦ и доноси пиштољ.
Анђелка даје знак куми да је све уреду.)
АНЂЕЛКА: Кумо... Тројански коњ је на коњу...
(Чује се експлозија... Анђелка се баца на под... Раденко маше белом марамицом из
ВЦ-а... мало затим појављује се Живота... опрљен и поцепан... Раденко излази из "скровишта".)
РАДЕНКО: Шта би, куме?
ЖИВОТА: Пичвајз, куме. Мало је фалило да ме више нема...
РАДЕНКО: Реко сам ти, куме, да не палиш цигарету у кухињи... Пуна је експлозива. Видиш шта си сад урадио?
ЖИВОТА: Шта сам...
РАДЕНКО: Драстично си нам смањио залихе муниције. Добро је што сам замрзивач са динамитом пребацио у ходник, иначе би те сада шпаклом скидали са плафона...
ЖИВОТА: Ко је она?
РАДЕНКО: У реду је, куме... Она је наша... Иди ти одмори мало од детонације док ја завршим посо са њом...
(Живота то схвати као швалерски део посла... Приђе, намигне му... )
ЖИВОТА: Куме, а ја, куме, а ја?
РАДЕНКО: Прво мора мени да заврши па си ти на реду...
ЖИВОТА: Е, куме, јеси кум... Свака ти част, куме... (Изађе.)
РАДЕНКО: Пази где лежеш, у отоману има пар минобацача!
АНЂЕЛКА: Може бит, да си се ти предомислио, је ли?
РАДЕНКО: Ко?... Ја?
АНЂЕЛКА: Ако јеси само речи... Виђи колика ми је листа чекања.
РАДЕНКО: Нисам се предомислио... Таман посла...
АНЂЕЛКА: Ко је жртва?
РАДЕНКО: Ја сам.
АНЂЕЛКА: Ти?
РАДЕНКО: Жртва, него шта... Једну епизоду "Опстанака" би требало да сниме о мени...
У свету су бели медведи и носорози заштићене врсте... А овде мене нико да заштити...
АНЂЕЛКА: Од кога, јадан?
РАДЕНКО: Од рођене жене.
АНЂЕЛКА: А, жена те једе?
РАДЕНКО: Не једе... Глође... Мечку да сам оженио. До сад би ме појела...
А, она ме глоцка по мало... ситно... ситно...
АНЂЕЛКА: Значи, у питању је жена...
РАДЕНКО: Жена...
АНЂЕЛКА: И ја то треба да решим по краткоме поступку...
РАДЕНКО: Кратком... Што краћем...
(Анђелка испружила длан... Раденко не капира... Она показује прстима "паре"... )
РАДЕНКО: А да... тако је... (Вади из џепа коверту даје јој.) Ово је за вас... Мислим... Проверите слободно...
АНЂЕЛКА: Но шта ћу но да проверим. (Вади паре и броји.)
РАДЕНКО: Да ли сте сигурни да ће те моћи... то... мислим...
АНЂЕЛКА: Не секирај се јадан ништа... Више сам их ја побила но сида и рак заједно...
РАДЕНКО: Чиме се иначе још бавиш...
АНЂЕЛКА: Не смијем ти рећ.
РАДЕНКО: Што?
АНЂЕЛКА: Мораћу одма и да те убијем...
РАДЕНКО: Онда боље немој... Нећу да знам...
АНЂЕЛКА: И, велиш... Жена је у питању...
РАДЕНКО: Можда вам то изгледа чудно... Али ја сам морао да се решим на тај корак... Мене моја жена не разуме, она ме не воли...Она само искориштава моје тело.
АНЂЕЛКА: Виђи, чим се удала за тебе, мора да је осећала нешто према тебе, јадан.
РАДЕНКО: Нагон за парењем... Ништа више... Од осталих осећаја, она има само... Осећај за хладно, топло и глад... Ништа више...
АНЂЕЛКА: А, разведи се, јадан?
РАДЕНКО: Не долази у обзир.
АНЂЕЛКА: Што?
РАДЕНКО: Нисмо могли да успоставимо равноправан мир који задовољава обе стране у сукобу.
АНЂЕЛКА: Запело око поделе?
РАДЕНКО: Она сада држи под њеном контролом: шпаиз, спаваћу собу, терасу и таван... кујну сам заузео у трећем покушају... Линија раздвајања је овде... Она још држи и вентил за воду... Пијем и купам се киселом водом... Али зато су осигурачи код мене... Струје има кад ја зашрафим...
АНЂЕЛКА: Је л то није могло онако лијепим... Ка људи...
РАДЕНКО: Нисам ја тражио Кисинџера... Да нас мириш... Мени треба Џемс Мејсон... Да је ликвидира... Лепим?... Не може...
АНЂЕЛКА: Што?
РАДЕНКО: Из ината!
АНЂЕЛКА: Из ината?
РАДЕНКО: Из ината!
АНЂЕЛКА: Баш из ината?
РАДЕНКО: Баш!
АНЂЕЛКА: Виђи...И матичар ви је каза "Док вас смрт не растави" Је л' тако... Тако!
(Ставља паре у недра... из коверте вади њену слику.) Је ли ово она?
РАДЕНКО: Не, то је само њена слика.
АНЂЕЛКА: Ова ти је слика, некако мрачна, јадан.
РАДЕНКО: Није слика... Она је таква.
АНЂЕЛКА: Имаш ли коју бољу... Ово се ништа не види.
РАДЕНКО: Нема шта ни да се види. Она је Дарвинова карика која не достаје.
АНЂЕЛКА: Овде ми изгледа добро грађена.
РАДЕНКО: Добро је грађена... Ал одавно...
АНЂЕЛКА: Виђу што има леп кармин.
РАДЕНКО: Аха... Само га ставља близу усана.
АНЂЕЛКА: А, што јој је ово на глави?
РАДЕНКО: Коса...
АНЂЕЛКА: Ма ово што си јој ово доцрта?
РАДЕНКО: Рогчиће... Она је ђаволов спољни сарадник. За моју жену је потезање ножа на мене... Сексуална предигра... Погледај ово...
(Приђе унесе јој се у лице и показује око.)
АНЂЕЛКА: Бежи јадан... Што ти је?
РАДЕНКО: Очи... Очи!
АНЂЕЛКА: Имаш кестењасте очи?
РАДЕНКО: Не, не то... Погледај мало боље.
АНЂЕЛКА: Упао ти рус... ?
РАДЕНКО: Два пута ми је бацала соду у очи...
АНЂЕЛКА: А, ко ви је ова "Недепилирина женска сподоба"
РАДЕНКО: Да видим?... (Погледа слику.) То сам ја.
АНЂЕЛКА: Овде изгледаш ка да те је правила група аутора... А вала ни у природе нијеси бољи... Кад ви је ово сликано?
РАДЕНКО: Када је сликано? ... Па овако... Непосредно пре тога она је покушала мене по четврти пут да убије... А после је уследио мој седми покушај...
АНЂЕЛКА: Чини се да је опасна?
РАДЕНКО: Завршила је диверзанску обуку... Карате курс и служи се свим врстама војног наоружања. Дуго је мени требало, док ја нисам схватио суштину ствари.
АНЂЕЛКА: А, што је то ?
РАДЕНКО: Само жена жену може да убије... Бенг–бенг...
АНЂЕЛКА: Што ти мислиш да сам ја?... Ли Освалд... Гаврило Принцип... Да се пушкарам ође...
РАДЕНКО: Немој молим те... Ти си ми последња нада. Договорили смо се... Узела си капару.
АНЂЕЛКА: За ове паре... Само... чупам нокте и подмећем коњску главу у кревету... Еее, ликвидација је нешто друго...
РАДЕНКО: Колико друго?
АНЂЕЛКА: Још двије иљаде.
РАДЕНКО: Динара?
АНЂЕЛКА: Јок.
РАДЕНКО: Марака?
АНЂЕЛКА: Долара, јадан... Долара.
РАДЕНКО: Где да ти нађем толике паре?
АНЂЕЛКА: Заложи бубрег.
РАДЕНКО: Немам... Заложио сам обадва кад сам купио калашњиков са два
сандука муниције... Даћу ти калашњиков...
АНЂЕЛКА: Што ће ми.
РАДЕНКО: Не треба ни мени. Неупотребљив је за кућну борбу. А и комшије се буне... кажу "прави буку"... Даћу ти мој ауто.
АНЂЕЛКА: Које је марке?
РАДЕНКО: Лада.
АНЂЕЛКА: Самара?
РАДЕНКО: Не. Блиндирана... Са непробојним стаклима.
АНЂЕЛКА: Ђе и кад си то набавио?
РАДЕНКО: Ручна израда.
АНЂЕЛКА: Дај кључеве.
(Раденко јој баци кључеве.)
АНЂЕЛКА: Како си је атентирао до сада?
РАДЕНКО: Свакако... ал не вреди... Од мишомора јој се надима стомак...од лијандера, јој се масти коса. Криптонит убија Супермена... Она га грицка ко чајне колутиће... Она ти је бре ко Осми путник, што је више убијаш све је опаснија...
АНЂЕЛКА: Нијеси умео јадан?
РАДЕНКО: ... Кад је у опасности – претвори се у слепог миша и одлети... Њој ни Дракула не би пустио крв.
АНЂЕЛКА: А, јеси ли ангажова још којег професионалца прије мене?
РАДЕНКО: Мммм. (Неодређено.)
АНЂЕЛКА: А, што мумлаш јадан... јеси ли или ниси?
РАДЕНКО: Троицу.
АНЂЕЛКА: И?...Што би?
РАДЕНКО: ... Доктор каже да ће да се извуче...
АНЂЕЛКА: Ко?
РАДЕНКО: Овај други... на трауматолошком... Први ће за који месец да изађе из гипсаног корита... Његова жена ми каже... да сјајно напредује... Замисли, почео је да мрда ножним прстима... то је видљив напредак... (Збрза.) ... А трећи је кремиран...
(Звоно на вратима... )
РАДЕНКО: Ко то звони.
АНЂЕЛКА: Да није поштар?
РАДЕНКО: Није... Поштар увек звони два пута... Ко је онда?
АНЂЕЛКА: А, да како ћу ја знат у твоју кућу ко звони, јадан.
РАДЕНКО: Свакакве преваре она смишља... Да се ми склонимо за сваку
предострожност.
(Они оду ... звоно на вратима и даље звони.
Улази Љубинко... Оде да откључа... Врата закована... Отвори прозор... Улази Маринко.)
ЉУБИНКО: Тата!? Откуд ти?
МАРИНКО: Пао сам са балкона... Неко је истурпијао ограду на балкону... Олош...
ЉУБИНКО: Ја таман помислио стигла ми "пица"...
МАРИНКО: Каква пица... Шта булазниш...
ЉУБИНКО: Ја наручио преко телефона... "Преко жице до пице"...
МАРИНКО: Сад ћу да те обогаљим за цео живот... Где ми је пиштољ... Бићеш хендикепиран до краја живота...
(Љубинко види да је забрљао и побегне одакле је и дошо.
Маринко и даље тражи пиштољ и прича... )
МАРИНКО: Лепо сам јој ја говорио... "Јагодинка, немој да дижеш ништа тешко у седмом месецу трудноће... Од напрезања има детету да удари на менту"... Али женско ти је то... неће да слуша... Боље да смо камен направили да се свиње о њега чешају, већа би вајда била...
(Анђелка му прилази иза леђа и карате ударцем га "онеспособи".
Вади мобилни... Јавља се Куми.)
АНЂЕЛКА: Јелисавета, јави се... Јелисавета... Један је елиминисан... Дођи да га уклониш...
(Улази Раденко бојажљиво.)
РАДЕНКО: Ко је то?
АНЂЕЛКА: Оклен ја знам... У твоју је кућу ушо.
РАДЕНКО: (Загледа га.) Немам појма... Први пут га видим. Чекај, чекај... Ма није... Одакле он...
АНЂЕЛКА: Можда је љубавник твоје жене.
РАДЕНКО: Матор овај за љубавника.
АНЂЕЛКА: Чуј матор... Па неће да га кува...
РАДЕНКО: Јеси ли га начисто... Или моментално?
АНЂЕЛКА: (Ухвати га за руку... Гледа пулс.) Начисто.
РАДЕНКО: Алал ти вера!... Ал то није моја моја жена... За њега нећу ништа да ти платим... Не можеш ти да усмрћујеш сваког ко ми уђе у кућу... И мени да зарачунаваш...
АНЂЕЛКА: Овај иде гратис...
РАДЕНКО: Е, онда, ако си... Ја га не познајем... А шта ће он у моју кућу, кад га ја нисам звао...
АНЂЕЛКА: Шта ћу са овијем?
РАДЕНКО: Како шта ћеш?
АНЂЕЛКА: Ђе ћу га?
РАДЕНКО: Где оћеш, само што даље од мене.
АНЂЕЛКА: Ухвати га за ноге...
РАДЕНКО: Ја, то не волим...
АНЂЕЛКА: Не терам те да га једеш... Па волиш ил не волиш, но ми помози, јадан, како ћу сама оволиког мрца дизат...
РАДЕНКО: Како знаш, ја не смем.. Смрт је прелазна болест... Не смем да га пипнем...
АНЂЕЛКА: Виђи... Ја ћу мрца да закопам у подруму... А ти, ако си у некој опасности, ти звижди јадан... Виђи вако...
(Покаже му како да звизне... А она Маринка извуче за ноге према подруму... Раденко проверава свирку.)
АНЂЕЛКА: (Утрчава.) Што би?
РАДЕНКО: Проверавам да ли сам запамтио...
АНЂЕЛКА: Ђе ти је лопата?
РАДЕНКО: Имам војнички ашов... Скроз десно у углу... Поред угља... (Зове кума.) Куме... Куме...
(Изађе.
Анђелка враћа пиштољ на место и враћа се у подрум.
Раденко излази... Долази Јелисавета... Шуња се... )
ЈЕЛИСАВЕТА: Анђелка!... Кумо!... Коњу тројански!...
(Гледа по соби.
Улази Живота... Чуо је где га кум зове... и затиче Јелисавету окренуту леђима и погнуту... Схвати то као позив... Приђе јој слеђа и ухвати за задњицу... Она се укочи од страха... Живота и ово схвати као одобравање... Па се још више попали... Проба да једном руком себи откопча шлиц... али се нешто заглавило... Проба са обе руке... Неће... Савије се да види шта се то заглавило... Јелисавета то искористи... Зграби неки део намештаја и опали га по глави овај падне... Ухвати га за ноге и одвуче на "њихову територију".
Само што га извуче улази Раденко.)
РАДЕНКО: Куме!... Живота!... Куме!...
(Гледа кроз прозор да није изашао... У том часу иза леђа му долази Љубинко... Тражи оца.)
ЉУБИНКО: Тата... !... Ћале...? ... Маринко?!
(Спазе један другог. Раденко покушава да звижди али му се уста осушила и нема звука... )
ЉУБИНКО: Добро вече.
(Раденко преплашен и даље покушава да звизне.)
ЉУБИНКО: Који ви оно беосте, можда евентуално?
РАДЕНКО: ... Из-а-бе-ла...Иза-бела... Изабела!
ЉУБИНКО: Иза чега?
РАДЕНКО: Изабелаааа!
(Утрчава Анђелка са ашовчетом у рукама... )
АНЂЕЛКА: Стој!
ЉУБИНКО: Стао сам.
АНЂЕЛКА: Који си?
ЉУБИНКО: Наш сам.
АНЂЕЛКА: Одакле си?
ЉУБИНКО: Из Лопушницу.
АНЂЕЛКА: Одакле?
ЉУБИНКО: Горњу... Лопушницу.
АНЂЕЛКА: Како се зовеш?
ЉУБИНКО: Љубинко.
РАДЕНКО: Убиј га ... Лаже... И ја сам из Лопушницу... и све их познајем... а братанац ми је Љубинко... оволицки...
ЉУБИНКО: Порасо сам.
РАДЕНКО: Стани... (Загледа га.) ... Личи помало... Како ти се зове отац?
ЉУБИНКО: Маринко...
РАДЕНКО: Мајка?
ЉУБИНКО: Јагодинка...
РАДЕНКО: Јесте... А деда?
ЉУБИНКО: Покојни Пелинко...
РАДЕНКО: Јесте Пелинко... Љубинко сине, ти ли си?
ЉУБИНКО: Па, ја сам... А који ви оно беосте, можда евентуално?
РАДЕНКО: Твој стриц Раденко.
ЉУБИНКО: Сад, ти лажеш...Како ти се зове брат?
РАДЕНКО: Маринко.
ЉУБИНКО: А, отац?
РАДЕНКО: Покојни Пелинко...Што покојни?
ЉУБИНКО: Па умро, па покојни...
РАДЕНКО: Кад је умро?
ЉУБИНКО: Ноћас... Јавила мајка "мобилцем"... А ја и Маринко таман дођосмо ...
РАДЕНКО: Где је Маринко?
ЉУБИНКО: Ту је био...
(Анђелка потапше Раденка по рамену и показује му руком гест ликвидације.)
АНЂЕЛКА: То је онај.
(Раденко схвати и пошизи... Ухвати Анђелку за ревере.)
РАДЕНКО: Где ми је брат?
АНЂЕЛКА: Затрпала сам га угљем...
РАДЕНКО: Ти си ми убила брата...
АНЂЕЛКА: Ти си каза – Ако сам...
РАДЕНКО: Сад ћу ја тебе да убијем...
АНЂЕЛКА: А, тебе ће жена...
(Нагло је пусти.)
РАДЕНКО: Оће сигурно... Сад сам у депресији и средиће ме док трепнеш... Сместа да си сишла у подрум и да повратиш Маринка...
АНЂЕЛКА: Како, јадан.
РАДЕНКО: Како знаш... Дај му вештачко дисање...
АНЂЕЛКА: Иди ти... Нећу ја твоме брату дуват у уста.
РАДЕНКО: Па што га уби, живота ти?
ИЗАБЕЛА: Десило се, јадан.
РАДЕНКО: А, како се још не деси да убијеш Анђелку.
ИЗАБЕЛА: Десиће се и то...
РАДЕНКО: Када ће да се деси?... Ја сам теби дао капару... Да ми ликвидираш жену... Ти ми уби брата... Гратис... Добро... И овако са њим не говорим већ дваес година... Зато га нисам ни познао...
ИЗАБЕЛА: Јесте се свађали што?
РАДЕНКО: Шта те брига!... Мој брат, моја брига... Моја жена твоја брига...
ЉУБИНКО: Стани!... Ни макац!... Да сте се одмах предали!...
ИЗАБЕЛА: Чуј га, ми да се предамо... А ја држим пиштољ и ашов.
ЉУБИНКО: Хоћу одмах да видим свог адвоката...
РАДЕНКО: Он је све чуо...
ЉУБИНКО: ...Ја ћу сада да изађем... Као да ништа, нисам видео, ништа чуо... (Пође.)
ИЗАБЕЛА: Боље немој... (Упери пиштољ у њега.)
ЉУБИНКО: У праву сте нећу да идем...
АНЂЕЛКА: Овога ћу ти уцмекат за исте паре. Платиш један добијеш три... мрца.
(Раденко је заустави.)
РАДЕНКО: Стани...Чекај... Што сте долазили?
ЉУБИНКО: Не знам ја... Тата је реко да мора нешто да рашчисти са тобом... Око имовине...
(Улази Јелисавета са микрофоном у руци намешта се сви је саблажњено гледају... Почиње да пева... Кад заврши... )
РАДЕНКО: Шта то радиш, кумо, живота ти?
ЈЕЛИСАВЕТА: Певам.
РАДЕНКО: Певаш? А... ако, ако, кумо...
ЉУБИНКО: Шта јој је?
РАДЕНКО: Последице ратне психозе... Шенула кума...
ЈЕЛИСАВЕТА: Нисам шенула куме... Него певам... Борим се песмом за мир.
РАДЕНКО: Је л' ти кажем... Опичила начисто.
ЈЕЛИСАВЕТА: Значи тако куме... Тебе песма не тангира.
РАДЕНКО : Ма како не кумо... Такла си ме ди сам најтањи.
ЈЕЛИСАВЕТА: И ништа, куме?
РАДЕНКО: Ништа, кумо.
ЈЕЛИСАВЕТА: Тако значи, куме?
РАДЕНКО: Тако, кумо.
ЈЕЛИСАВЕТА: Е па нећемо тако...
РАДЕНКО: Него како?
ЈЕЛИСАВЕТА: Што реко наш песник... :"Ко не слуша песму, слушаће олују"
(Изађе.)
ЉУБИНКО: Је л' ће сад да грми?
РАДЕНКО: Ко?
ЉУБИНКО: Па певачица?
(Улазе Јелисавета и Живота... Он везан... Она га гура и намешта на столицу... )
ЖИВОТА: Јелисавета... Секо... пусти ме ... јебем ли ти...
ЈЕЛИСАВЕТА: Ћути издајниче...Куме, предај се иначе твоме куму оде глава...
ЖИВОТА: Најоштрије осуђујем и оштро протествујем на овакав третман...
РАДЕНКО: Кумо?... Куме?... Кумо, не дирај ми у светињу!
ЈЕЛИСАВЕТА: Не могу да нађем она мученичка кљешта да му чупам нокте на ногама... па да видиш...
ЖИВОТА: Зашто мени да чупаш, ја сам за мирољубиву политику?
РАДЕНКО: Ћути, куме, и трпи. Боље на ногама него на рукама мање боли.
ЈЕЛИСАВЕТА: Бирам којим ћу ножем уши да му одсечем...
ЖИВОТА: Јелисавета, уши да ми не дираш... Јеси чула...
РАДЕНКО: Кумо, пусти ми кума да ти ја не... (Анђелки.) Предузми нешто.
АНЂЕЛКА: За куму ниси платио... Да нећеш сад и кућног љубимца да ти убијем за исте паре...
ЈЕЛИСАВЕТА: Пуштање не долази у обзир... Он је сад ратни заробљеник.
РАДЕНКО: Куме, држи се... И немој ништа да им признаш...
ЖИВОТА: Ја нећу, ал како ћу без ушију...
РАДЕНКО: Само храбро, куме... Издржи...
ЖИВОТА: Лако је теби да причаш... Нису твоје уши у питању...
ЉУБИНКО: Ко су ови?
РАДЕНКО: Противничка страна... Куме, могу и табане да ти пеку ал ти буди храбар и достојанствен...
ЈЕЛИСАВЕТА: Табане... Како се тога нисам сетила...
АНЂЕЛКА: (Добацује Јелисавети.) Лет лампа ти је на сталажи у шпаизу.
РАДЕНКО: Одакле ти знаш...
АНЂЕЛКА: Испитала сам њихову територију, јадан...
ЖИВОТА: Куме, немој више да ме браниш...
ЈЕЛИСАВЕТА: (Животи.) Признај... где су Светозарови посмртни остаци?
ЖИВОТА: Шта?
ЈЕЛИСАВЕТА: Урна бре, урна... где је?
ЖИВОТА: Не знам ја.
РАДЕНКО: И да зна не би вам реко. Је л' тако, куме?
ЖИВОТА: Па да видиш и није.
ЈЕЛИСАВЕТА: Где је урна?
ЖИВОТА: Подсети ме, Куме!
РАДЕНКО: Не зна он.
ЖИВОТА: Ето видиш.
ЈЕЛИСАВЕТА: Кажи му да ти каже ако ти је живот мио.
ЖИВОТА: Кажи, куме, кумим те!
РАДЕНКО: Не поклекћи, куме.
ЖИВОТА: Видиш да њему мој живот ништа не значи... а мени много значи.
ЈЕЛИСАВЕТА: Не отимај се, Живота.
ЖИВОТА: Пусти ме... Морам у ВЦ... да пишким...
ЈЕЛИСАВЕТА: Пишки у гаће...
ЖИВОТА: Немој, Јелисавета, молим те... Па нисам пишкио у гаће од своје
седамнаесте године... Како ћу сад...
(Звоно на вратима... Сви су у приправности сем Љубинка.)
ЉУБИНКО: Ко је то?
РАДЕНКО: Поштар.
ЉУБИНКО: Поштар?
РАДЕНКО: Поштар увек звони два пута.
АНЂЕЛКА: Ко је?
ПОШТАР: Поштар!
РАДЕНКО: Купамо се!
ПОШТАР: Па ви се бре стално купате.
ЈЕЛИСАВЕТА: Чистоћа је пола здравља.
РАДЕНКО: Не дам паре за струју.
ПОШТАР: Није рачун... Телеграм.
АНЂЕЛКА: За кога?
ПОШТАР: За господина!
РАДЕНКО: За ког господина!
ПОШТАР: За тебе...Јеси глув!
РАДЕНКО: Нисам глув него сам мокар... Купам се... Остави телеграм испод врата.
ПОШТАР: Не може.
РАДЕНКО: А што не може.
ПОШТАР: Морате да потпишете.
РАДЕНКО: Добро, дођи на овај прозор да потпишем.
ПОШТАР: А што на прозор.
АНЂЕЛКА: Да га не увати промаја. Купа се човек.
ПОШТАР: Ајд на прозор...
(Раденко прилази, потписује... Узима телеграм.)
ЉУБИНКО: А ко се то купа са поштаром?
АНЂЕЛКА: Отварај телеграм...
РАДЕНКО: Отварам.
ЉУБИНКО: Је л' нешто хитно.
ЈЕЛИСАВЕТА: Чим је телеграм мора да је хитно...
АНЂЕЛКА: Шта пише?
(Раденко чита... )
РАДЕНКО: мммммм... стоп... ммммм. стоп...ммм. стоп... Кукууу менииии...
АНЂЕЛКА: Шта је било?
РАДЕНКО: Тата остао жив.
ЉУБИНКО: Пелинко?
РАДЕНКО: Пелинко.
ЉУБИНКО: Пелинко, жив?
РАДЕНКО: Жив.
ЉУБИНКО: Аууу... Ко би се надао... Ово му био седамнаести инфаркт. Превазишо и њега...
ЈЕЛИСАВЕТА: Живота неће ни први да дочека.
(Пође ножем на Животу.)
РАДЕНКО: Чекај... Стани ... Стој... !
ЖИВОТА: Стани кад ти кум наређује...
ЈЕЛИСАВЕТА: Шта је, имаш резолуцију на насталу ситуацију?
РАДЕНКО: Лекс специјалис.
ЖИВОТА: Тако је куме, имаш моју пуну подршку... куме...
(Раденко извлачи урну из "специјалног скровишта"...
Држи је са упереним пиштољем у поклопац урне.)
РАДЕНКО: Пуштај ми кума, иначе оде Светозар.
ЈЕЛИСАВЕТА: Где оде?
РАДЕНКО: Низ ветар... Ни пајалицом нема да га скупите.
ЈЕЛИСАВЕТА: Кумо, шта сад да радим?
(Гледа у њеном правцу... тако да се Раденку чини да му је неко иза леђа... Нагло се окрене... Нема никога... Схвати ово као неуспео кумин трик.)
РАДЕНКО: А, и то ли има... Ал трикови код мене не пале... Је л' тако, куме...
ЖИВОТА: Тако је... тако је... Јелисавета, одвезуј...
РАДЕНКО: Пуштај кума или Светозара има да га нема.
ЈЕЛИСАВЕТА: Кумо, реагуј.
(Анђелка вади пиштољ и прислања га Раденку на чело, он не схвата.)
РАДЕНКО: Шта ти је па теби... Не мене... Зашто те ја плаћам...
(Анђелка скида наочаре и перику... Узима му урну... )
АНЂЕЛКА: Није баш све као што изгледа да јесте... Него како јесте.
РАДЕНКО: Није ваљда да јесте?
АНЂЕЛКА: Јесте.
(Раденко схвати и падне у несвест.)
ЖИВОТА: Дижи се куме... Немој сада да си ван себе...
АНЂЕЛКА: А, ти.
ЉУБИНКО: Нисам ја ништа...
(Појављује се Маринко сав гарав... без сакоа, кошуља му измазана... Главу завио неком крпом ... мумла.)
АНЂЕЛКА: Страни плаћеник!... Муџахедин!... Пуцај кумо!... Штити ми одступницу...
(Јелисавета жмури и пуца више у вис.)
Нишани кумо, не пуцај насумице... не троши муницију...
ЖИВОТА: Упомоћ куме... спашавај...дођи к' себи, кумееее!!!
(Анђелка пуца бежећи на своју "територију"... Љубинко не схвата шта се догађа... Маринко стоји као мумија... Још не може да се расвести... Раденко лежи у несвести...
Јелисавета и Анђелка пуцајући насумице... Извуку Животу заједно са столицом ван сцене...
Све се смири... Маринко прилази оцу и заглеђује га... )
МАРИНКО: Мамама
ЉУБИНКО: Ду ју спик инглиш?
МАРИНКО: Мамама
ЉУБИНКО: Шпрехензи дојч?...Парлеву франсе?
МАРИНКО: Мамам
ЉУБИНКО: Поњимајеш по руски?
МАРИНКО: Маммам
ЉУБИНКО: Ја њет... ни један од ових језика најн...
(Испљуне грумен угља из уста.)
МАРИНКО: Ја сам, коњу!
ЉУБИНКО: "Ја – сам коњу"...Не разумем... најн...
МАРИНКО: Помажи, кретену!!...
ЉУБИНКО: Маринко!!... Тата, ти си?
МАРИНКО: Одвежи ме, имбецилу...
ЉУБИНКО: (Одвезује га.) Што си тако црн?
МАРИНКО: Сине Љубинко... Јесам ли ја увек био добар према теби?...
ЉУБИНКО: Јеси, тата...
МАРИНКО: Нисам те био по глави, кад си био мали?...
ЉУБИНКО: Ниси, тата...
МАРИНКО: Па како бре онда да амебе и виши сисари имају више мозга од тебе...
ЉУБИНКО: Тата, црни тата, што си тако црн, тата?
МАРИНКО: Ово је Раденково масло...
ЉУБИНКО: Није "масло"... Него угаљ, тата...
МАРИНКО: Бежи, бре тамо, пусти ме...
(Види онесвешћеног Раденка.)
А, ту си, тицо ластавицо... Зар на брата руку да потегнеш... Чуо, да је Пелинко умро, и одма насрнуо на мој живот, да сво имање приграби за себе...Е па нећемо тако, тицо ластавицо... Нећемо тако... Тако ћу да га унаказим да ће само по зубима да га познају...
(Вади пиштољ.)
ЉУБИНКО: Немој, тата.
МАРИНКО: Шта немој... Дваес година ми не говоримо , а он ме опет за сваки рођендан зове телефоном... И знаш шта ради...
ЉУБИНКО: Знам.
МАРИНКО: Дахће у слушалицу... Ко манијак... Сад, кад Пелинка више нема...
ЉУБИНКО: Има га.
МАРИНКО: Нема, нема... Јавила Јагодинка.
ЉУБИНКО: Преживео.
МАРИНКО: Опет? Откуд знаш.
ЉУБИНКО: Стиго телеграм... Ето му га у џепу.
(Маринко зима телеграм... Чита... )
МАРИНКО: Преживео вампир... Шта ћемо сад?
ЉУБИНКО: Седните за астал, па се договорите ко брат са братом.
МАРИНКО: Какав брат... Мени су дражи одбегли нацисти од њега.
ЉУБИНКО: Али, деда ће...
МАРИНКО: Знам ја шта ће Пелинко да каже... (Размишља.) Ајде, удари му који длан... да се освести...Не песницом... Коњу један... Дланом... полако...
(Раденко се буди... Види брата.)
РАДЕНКО: Јесам ли ја то умро?
МАРИНКО: Ниси још...
РАДЕНКО: Брате!
(Устаје пође да га загрли.)
МАРИНКО: Без телесног контакта, молићу лепо.
РАДЕНКО: Не мислиш ваљда?
МАРИНКО: Не мислим, знам. Држи одстојање на дистанци.
(Сада већ боље наоружане и опремљене, појављују се Анђелка и Јелисавета... Довлаче и Животу у столици, везаног са повезом преко уста... Анђелка говори у мегафон... )
АНЂЕЛКА: Убавкићи!! Предајте се!!
(Раденко се одмах баца у заклон... Маринко и Љубинко их гледају бело.)
МАРИНКО: Шта је снајка, што вичеш ко са минарета... Нисмо глуви...
ЉУБИНКО: Тата то није снајка... Она се маскирала у снајку...
ЈЕЛИСАВЕТА: Ауу, Анђо, па њих има ко жутих мрава. Да се ми ипак повучемо због бројчане надмоћи...
АНЂЕЛКА: Не одступам ни педаљ... Где сте Убавкићи!
МАРИНКО: Ту смо, снајке, ту смо...
АНЂЕЛКА: Индетификуј се?
МАРИНКО: Ја сам, твој девер, Маринко. Ово је мој син Љубинко... Раденко га ево на поду гризе бомбу...
РАДЕНКО: Пуцај, Маринко... Одговори на ватру, контра ватром... Одузми јој живот...
МАРИНКО: Бре, бре... Па ти си решио целу фамилију да утаманиш.
РАДЕНКО: Ако нећеш да је убијеш... Бар је рани у ногу...
МАРИНКО: Јесте се ви свађали нешто...
РАДЕНКО: Братанац, упуцај је ти... За тај гест следи ти новчана награда
МАРИНКО: Слушај ти... Немој да ми заводиш сина студента... И да га усмераваш у погрешном правцу... Љубинко сине, како се зове оно што ти студираш...
ЉУБИНКО: Дефектологија...
МАРИНКО: Видиш... Сутра и ти можеш да имаш неки дефект па да ти мој син затреба... дај боже...
АНЂЕЛКА: Раденко Убавкићу, цело племе си довуко са планине да те брани!
МАРИНКО: Немој да се вређамо, снајка... Нисмо ми Индијанци... И нисмо дошли да га бранимо... Чак шта више, напротив. Дошли смо да се договоримо око имања...
АНЂЕЛКА: Пазите како се договарате... немој да ме заобиђе нужни део. Иначе окрећем лансирну лампу на Лопушницу... има све да вас разнесем по околним брдима...
МАРИНКО: Много ти пргава ова жена... Је л' бијеш ти то?
РАДЕНКО: Има нас више, хајде да их опколимо!
МАРИНКО: Да се ми прво договоримо око земље... па после ти опкољавај кога хоћеш... Устај...
РАДЕНКО: Нећу да устајем, убиће ме ко зеца.
МАРИНКО: Ако се не договоримо око имања, ја ћу да те убијем па ти на исто излази.
РАДЕНКО: Анђелка, покажи разумевање за новонасталу ситуацију!
АНЂЕЛКА: Колико то разумевање вреди?
РАДЕНКО: Враћам кухињу у глобалу.
АНЂЕЛКА: Сад, кад је неупотребљива... Оћу фифти–фифти од договореног имања!
РАДЕНКО: Много, бре, жено!
АНЂЕЛКА: Онда ништа!
РАДЕНКО: Прихватам амандман!
АНЂЕЛКА: Прекидамо ратна дејства до окончања преговора!
МАРИНКО: Ето, видиш... Разум је превладао... Даклем овако...
РАДЕНКО: Стани, а шта Пелинко мисли по том питању...
МАРИНКО: Није важно шта он мисли. Он да нешто уме да мисли не би се поигравао овако... час мртав... час жив...Него да се ми договоримо братски.
РАДЕНКО: Немој братски, боље по пола.
МАРИНКО: Даклем, имање није велико, али није ни мало. Ја сам то обрађивао и мучио се и знам...Устанем тако у четри сата ујутро па на њиву...Кажем себи... Ови из града тек иду на спавање, а ја већ на њиви.
РАДЕНКО: И ми устајемо врло рано.
МАРИНКО: А, кад дођем на њиве, а оне се мени просто обрадују.
РАДЕНКО: Па и ја кад сам прошли пут био и мени се обрадовале.
МАРИНКО: А, оно кад си свратио пре дваес година.
РАДЕНКО: Па није толко прошло.
МАРИНКО: Ал близу...
РАДЕНКО: Ја, наравно не могу често да дођем, ал стално мислим на те њиве... Не прође мени дан да ја њих не мислим.
МАРИНКО: Па ниси морао толко да мислиш... Њиве нису лопате да их неко однесе.
РАДЕНКО: Нису, ал наше су, брате.
МАРИНКО: Чије су, то ћемо тек да видимо... Ја сам доста размишљао о том подпитању и конципирао сам један предлог.
РАДЕНКО: Образложи.
МАРИНКО: Даклем, вама ћу да дам ону њиву поред реке да можете да разапнете шатор па да...
АНЂЕЛКА: Њивче?
РАДЕНКО: Па то није њива, то је обала.
МАРИНКО: Ал је на најбољем месту. Уз реку.
АНЂЕЛКА: Која лети пресуши.
МАРИНКО: Лети пресуши, ал зими изгледа ко Јанценг Јанг.
РАДЕНКО: Па ми ли ћемо зими да разапињемо шатор?
МАРИНКО: Код нас су зиме благе. Ви нисте дуго долазили. Зиме ко лета.
АНЂЕЛКА: Добро и шта још?
МАРИНКО: И један ар најбоље шуме. То, бре, није шума. То је Швајцарска. Чист ваздух, ту на неки километар има и извор. Милина.
РАДЕНКО: Шта ће мени шума?
МАРИНКО: Како шта ће ти? Да проветриш мозак, да се надишеш чист ваздух и да будеш здрав.
РАДЕНКО: Па ја сам здрав.
МАРИНКО: Здрав, ал некако блед.
АНЂЕЛКА: И килав.
РАДЕНКО: И шта још?
МАРИНКО: Уфитиљио и оронуо.
РАДЕНКО: Мислим, шта још нудиш?
МАРИНКО: И једно прасе.
АНЂЕЛКА: Прасе?
МАРИНКО: Сисанче, месо му ко у рибе.
АНЂЕЛКА: И то је све?
МАРИНКО: Таман посла... И једног петла ћу да вам дам.
АНЂЕЛКА: Петла?
МАРИНКО: Ал не обичног... Тај бре изгази све кокошке по село за једно пре подне.
РАДЕНКО: А, кога ће овде да гази ?
МАРИНКО: У то нећу да улазим.
РАДЕНКО: Значи мени певац, а теби трактор и остало?
МАРИНКО: Мени треба трактор... А теби треба чист ваздух.
РАДЕНКО: Шта ја да радим са чист ваздух?
МАРИНКО: Удиши...
(Анђелки прекипело.)
АНЂЕЛКА: Шта је бре ово Убавкићи... Поподневни брифинг... Издајете саопштења један другом... Нисте бре у стању ни земљу да поделите, е у земљу ћу да вас пошаљем, па тамо држите панел дискусије... Јебем ли вам све на свету.
(Почне да пуца и убије Маринка... Он пада... Љубинко притрчава... )
ЉУБИНКО: Тата, не дај се... Не дај да те убију душмани у туђу кућу...
(Маринко му су самртном ропцу нешто шапуће... И умире.)
РАДЕНКО: Шта каже? Је л' дао још нешто?
ЉУБИНКО: Велику је мисао реко... Свака му част.
РАДЕНКО: Шта је реко?
ЉУБИНКО: Живот је срање... Али без живота не можемо да живимо...
РАДЕНКО: Алал му вера.
ЈЕЛИСАВЕТА: Црна кумо, уби човека у сред примирја...
ЉУБИНКО: Што ми уби храниоца на очиглед свију... Па и мене...
АНЂЕЛКА: Колетеларна штета.
РАДЕНКО: Врати јој истом мером...
(Љубинко вади пиштољ... Нишани... Живота се ослободио повеза преко уста.)
ЖИВОТА: Пази... нишани добро немој да промашишшшшшш...
(Љубинко убије Животу... )
ЈЕЛИСАВЕТА: Куку мене, уби ми мужа из места...Па зар то људи сме тако... Поред мене живе. Он да ми убија мужа из места...
АНЂЕЛКА: Секо, распаљуј...
(Љубинко проба да побегне али га метак погоди у леђа и он падне.)
РАДЕНКО: Јао кумо, што ми фамилију осакати једним метком по сред леђа у паничном бегу...
(Пуца и он и убија куму... )
АНЂЕЛКА: Зашто венчану куму?
РАДЕНКО: Нисам намерно... Ти знаш како сам ја лош стрелац... Метак рикоширао...
АНЂЕЛКА: Е, сад си прешо сваку меру... Све, све ал куму, не могу да ти опростим...
РАДЕНКО: А, ви мени и кума и брата и братанца... Како ја да праштам...
АНЂЕЛКА: Значи нема праштања...
РАДЕНКО: Значи!...Рат до истребљења.
АНЂЕЛКА: До последње капи крви.
(Звоно на вратима.)
АНЂЕЛКА: Ко је то?
РАДЕНКО: Поштар.
АНЂЕЛКА: Поштар?
РАДЕНКО: Поштар увек звони два пута!
(Обоје припуцају у врата ... Чује се крик... И туп ударац а онда почињу да пуцају један на другог...Светло се гаси... Пуцњава... Експлозије... Сирене... Хаос.)
Крај
// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
|