|
|
 |
Недовић Мирољуб - РикиСемеНиш, 1990.ШТА - Драма са прологом у тринаест силка КАД - Почетак 1941, када 'прави' рат још није почео ГДЕ - Негде у Србији. КО: 1. КИЦОШ, коцкар и несуђени жандар 2. ПРПА, надничар, ради све и свашта 3. КАПЕТАН, бивши пешадијски официр 4. БРИЦА, берберин 5. ДОБРИВОЈЕ, несуђени ратник 6. ЈАГОДА, жена му 7. ОТАЦ, отац му 8. МАТИ, мајка му 9. НИКОЛА, несуђени жандар 10. МИЛИЦА, жена му 11. ЈЕЛЕНА, Савина несуђена жена 12. РАДОВАН, несуђени ратник 13. ВРАЧАРА, врачара КАКО - Ласно. ... тад Господ рече: ПРОЛОГ:(На шкртој светлости свећа назиру се две жене које седе око софре. У речи и покрету је врачара. Мирише тамњан. На ниском сточићу, сем укованог погледа друге жене су још и котлић са водом и босиљак, тамњан који пуши, и пар упаљених свећа.) ВРАЧАРА: Бежи - сели се. Иди у чарну гору, у мутну воду, на Турску свадбу и Чивутско гробље. Где рибе поје и петао не пева... (Ножем захвата угарак у тамњанку и баца га у котлић са водом.) - Донесе ли подарак? (Жена климне главом на пртену торбу.) Спреми вина и крува. (Жена журно послушује. Вади стаклић вина и комад хлеба.) Прође урок кроз село, катанац му на чело Све што срете разточи. Тешку жену породи, стелну краву истели, спрасну свињу испраси, скозну овцу искози... ... Дела, чини и збори за мном. ! (Док говори, жена испија гутљај вина, мало оспе у котлић, затим одломи комад хлеба умочи га у котлић и поједе, а све време понавља за врачаром.) ЈАГОДА: Материна мајко, и по Богу мајко. Заклињем те у четири Риста и у сва четири евангелиста, да одлазиш у шупљи бок ође те оставио госпон Бог. Заклињем те Ристом и часним крстом, Не мртви ми тела, не рањавај меса и не кидај жиле. ВРАЧАРА: Дела сад, два гутљаја пљуни, а трећи прогутај. (Жена у шакама узима два гутљаја и пљуне, а трећи прогута, како јој врачара казује.) - Помози господе Боже и свети Саво и света пречиста Богородице Прво кравама млеко бану -нег је дану Иде војска, и на војску море и думорје и шњима Јагода и шњима кућни довратак - млечни повратак Одоше - табор учинише и млеко повратише Чисто право - када је сад од мајке пало. Амен! ЈАГОДА: Амен! (Мрак) СЛИКА: Кафана "Мали Париз"(Четири докона пајташа, свако пре подне, убијају време уз табланет и чокањ ракије. Увек за истим столом, у истом распореду и са истим темама.) КИЦОШ: Ево двојчице! ПРПА: Двојчица-девојчица. Пиши таблу. БРИЦА: Опет? ПРПА: Не опет, него ону од малочас, немој да мурдариш. БРИЦА: Који је данас дан? КАПЕТАН: Јебени! Долазе нам јебени дани, ја да ти кажем. Ко дели? КИЦОШ: Увек онај ко пита. Ајде, Капетане, ожежи. КАПЕТАН: Кицош, прегризи. ПРПА: Јесам ли вам причао оно, кад су мене и Гоју голубара апсили џандари због оне државне шуме... Ма каке шуме. није било ни три метра дрва... Е, и затворе они нас у неки подрум... Туна нас држали два дана и две ноћи, без леба и воде. Кад су дошли, трећи дан, а они заборавили што нас апсили... Кад... КИЦОШ: Ма причао си то већ сто пута. ПРПА: Ко теби прича, ја причам Капетану. КАПЕТАН: Причо си и мени. КИЦОШ Поп носи даму и кеца. ПРПА: Ма лако је било са ови наш џандари, него ша ћемо Китлер стварно удари и на нас. БРИЦА: Није Китлер, него је Хитлер! ПРПА: Ма, јебо му ја матер, како је, ал да је добро, није добро. БРИЦА: Прича се да су неки официри већ сакрили жене и фамилију у некакве бункере у Бањи Ковиљачи. КАПЕТАН: Не би ме чудило да је истина. КИЦОШ: Их, да си им ти нешто... А? Капетане? КАПЕТАН: Не тртљај, него играј. КИЦОШ: А, да нам кажеш Капетане, што су тебе шкартирали? КАПЕТАН: Реко ли ти ја да не тртљаш! ПРПА: Пусти човека, шта си навро. Ако неће да прича... КИЦОШ: Неки кажу, због пића и курвања, ал ниси ти једини. Не лети се из војске само због тога... КАПЕТАН: Мали, немо да јеш говна, него играј, ако ти се игра. ПРПА: Осам и шест, четрнаест - Краљ... Шта ће овај наш слинавко ако припуца? БРИЦА: Не сме Немац од Руса. ПРПА: Ма кривак, не сме. Каки Руси. Помогоше нам '14-те, те ће и сад. КИЦОШ: Кажу да су потписали споразум о ненападању. БРИЦА: Ко бре? КИЦОШ: Руси и Немци. КАПЕТАН: Шта зеваш, баци ту карту. БРИЦА: То не може да буде. ПРПА: Како не може... Види: пет и два седам, и три - десет. БРИЦА: Не то, него ово за Русе... Помоћи ће они нама, видећеш. Деца нам се школују у Русији... КИЦОШ: Школују се комунисти. КАПЕТАН: Једини наши прави савезници су Французи. КИЦОШ: Французи, кажеш... А што нам убише краља у Марсељу? КАПЕТАН: Убили га наши, а не Французи... Пата карте! ПРПА: Дете, дај једну туру! КИЦОШ: Ти си, Капетане, значи за Французе? КАПЕТАН: Нисам ја за никог. Ја сам био за Петра Првог Карађорђевића. Њему сам и заклетву положио. Ал кад дође онај Манерхајмов копилан. Нисам више за никог. ПРПА: Ко? КАПЕТАН: Она побегуља? БРИЦА: Кнез Павле? КАПЕТАН: Јок, него мој деда Теодосије... Ајде, бре, дели! БРИЦА: Било како било, нешто се гадно спрема. Ја вам кажем. Видите да су почели да униформишу. Ако овако наставе и нас трећепозивце има да устроје. ПАПА: Тебе сигурно неће. Ако те Швабе виде па помисле да нам је сва војска така. Има још грђе да навале. БРИЦА: Само ти зезај, да се нешто спрема - спрема се. КАПЕТАН: Ако нешто и буде, неће Шваба пре Видовдана. БРИЦА: Мислиш? КАПЕТАН: Знам. Пала карта... Играј. БРИЦА: Видовдан... Само да не прођемо ко на Косову. СЛИКА: Кућа Николића(Добро стојећа сељачка кућа. Ноћ већ загазила у тмину. Уз астал, седе Отац, и син Добривоје. Дим у дим. На столу већ допола испијена флаша ракије и мало сира. Пуше, допијају и ћуте. Јагода седи у крај и бави се нечим, док Мати на шамлици уз шпорет џара ватру. Мук од кога уши боле, преломи материн глас.) МАТИ: Да је среће да нам деца уши изедају, а не овако. Седимо ко на гробљу. (И поново мук.) Зборим ја, ал немам коме. Најури јаловицу, Добривоје. Доведи ротку. Да ти синове рађа. Да нам се семе не затре... Оћеш да нам Цигани огњиште џарају... (Само Јагодин тихи јецај, доби уместо одговора.) МАТИ: Ни јалова стока у штали не чучи. Па што би жена у кући. Празну тикву ни свиње не једу. ДОБРИВОЈЕ: Мамо! МАТИ: Шта "мамо"!? ... Кад за седам година није родила, неће довека... Шта "мамо"!? Ја и старац ћемо сутра у раку. А ти? Коме ћеш оволико имање да оставиш? (Прогута гнев па настави.) Шта је сељачка кућа без чељади, мој синко? Видиш да старцу без флаше ракије, неће сан на очи. Ја по сву ноћ будна спавам... (Јагода плаче без гласа. Отац уз дуван и ракију, чини се да га се ништа не тиче.) ДОБРИВОЈЕ: Биће. МАТИ: Кога то завараваш синко? Себе ? Мене? Ове дуваре овде? Нису јој помогли ни доктори ни бабе. Кад ће бити? (Добривоје не одговара ништа, само испи у цугу.) -Ћутиш. Ћутиш и лочеш. Дај то овамо! (Пође да узме флашу ракије, али је стари заустави.) ОТАЦ: Остави то! МАТИ: Кажи му и ти нешто. Све једнако мислиш што и ја. ОТАЦ: Мучи, баба! (Ошинута прекором, она се врати на место. Па настави себи у забрадак.) МАТИ: Попиће вас та ракија, пре него ви њу... Боже... Боже, што ми то радиш. Да л' сам се на тебе камењем бацала? (А онда - јаук, крик, прасак, као налет ветра који ломи гране и односи цреп са крова.) ДОБРИВОЈЕ: А ја?! Ја! На кога сам се ја камењем бацао! ... Како је мени! ? Хоћу груди да отворим! (Бесно подера кошуљу, разбацујући дугмад по соби.) Да извадим, ово овде, што ме притиска. Зубима да га изедем. Хоћу све да разбијем, да запалим. Да ништа не остане... Хоћу. Хоћу. (Не налази речи ни ума за оно шта хоће, шта би... И онда крик, урлик, готово нељудски, животињске снаге. Удари рукама о астал. А затим, празан и сломљен седе. Ваљда је само то требало да ваздух у соби постане лакши. Јагода скочи и донесе другу кошуљу. Отац мирно доли још ракије. Мати се врати послу око шпорета.) МАТИ: Ти! (Јагоди.) Иди донеси још дрва! (Јагода журно послуша. Сада тишина поста мање болна.) ОТАЦ: Те године снегови нападали да се не памти. Сметови доватили до стреја. Не можеш плотове разазнати. Без велике нужде довратак се не прелази... Тај дан беше сунчан. Лето му завиде. А ја, ко да ми је нека предглавица, запео па ћу да изађем... Пређем чаир, прегазим лед на потоку, па запртим уз шљивик... (Прича полако, као да тумачи слику која му се пред очима ствара. Дим и ракија му помажу да слика буде целовитија. Уђе Јагода са ватом дрва. Он сачека новог слушача да остави цепанице и да се примири. Па настави.) Опила ме она белина, па идем ко мађијан. Сунце отопило кору са снежне грбине, па пропадам до преко колена. Мука на сваки корачај... Поче неки зној да ме избива. Вратио би се. Окренем се, видим кућу на топомет. Ал неки ме ђаво тера право у забран... Мислим се, шта ли ћу тамо, ал идем. Не сећам се колико сам ишо, и колико удубих у ону шуму. Кад наједном, предамном, заглибљени у снегу, стоје јелен и две кошуте. Сунце и снег их уватило у замку. Сунце раскравило, ноћу очврслу кору. И тешко звериње пропало у глиб. Док мраз не почне да ради, не могу ни макнути. А очи... Да си им само видео очи. Страх, чуђење, позив на помоћ. И све заједно. И само шест стакленаца упртих у мене... Одакле толика звер у мени тада, ја ни дан-дањи не знам... Ордовем снег и батином им поломим задње ноге, да не могу утећи, ако мраз стигне пре мене, док пођем по нож и саоне... Док сам журио пут куће, преко потока, попусти лед, упаднем у воду до изнад груди. Лед као да се само отворио и опет затворио, не могу ни да макнем. Чини ми се што се јаче борим да изађем то ме јаче стеже... Од студени ни гласа немам... Пред ноћ ме нашли сељаци и извукли, премрзлог и са изломљеним ногама. Леву ми видари некако наместише, ал на десну остадох шепав. ДОБРИВОЈЕ: Реко си ми да ти је то од рођења. ОТАЦ: Мислио сам да је то сва Божија наплата за оно што урадих оним Божјим створовима... Али изгледа да дугове још нисмо измирили. (Јагоди.) На, доли још ракије. (Јагода узме флашу и изађе.) ДОБРИВОЈЕ: Оцо, морам нешто да ти рекнем. ОТАЦ: Мммм? ДОБРИВОЈЕ: Био сам данас у вароши. ОТАЦ: Знам. ДОБРИВОЈЕ: Јавио сам се за војну. (Погледа у вис, као да се обраћа Богу.) ОТАЦ: Шта још хоћеш? (А онда се обрати сину.) - Ниси ли престар? Они регруте купе. ДОБРИВОЈЕ: Нисам. Знаш и сам. ОТАЦ: Ко ће земљу да ради? ДОБРИВОЈЕ: Јагода је ту. Вас двоје колико можете. Узмите и надничаре. ОТАЦ: Тако га ти цениш? ДОБРИВОЈЕ: Тако. МАТИ: Не може. Не дам! ОТАЦ: Мучи, жено! ... Шта хоћеш? Мој благослов? ДОБРИВОЈЕ: Нећу ништа. Ал морао сам да ти кажем. ОТАЦ: Жени, јеси ли рекао? ДОБРИВОЈЕ: Нисам. ОТАЦ: Кад ћеш? ДОБРИВОЈЕ: Вечерас у постељи. ОТАЦ: Онда је боље да одмах пођеш... И ја би да легнем. Де, помози ми. (Уморан, припит и шепав отац се тешко придиже са столице. Мати прискочи да му помогне и она.) - Бежи, жено, толико сакат нисам. (Шепајући полако изађе а за њим и жена му. Добривоје се врати за астал, запали цигарету и оста да чека жену да донесе ракију.) СЛИКА: Кућа Васића(Кућа сиротињска, али пуна неке топлине која зрачи одасвуд. Милица, задремала за столом. Испред ње здела пуна попаре. Улази Никола. Видевши је где спава, полако оставља секиру и гуњ, све пазећи да је не пробуди, и полако седа за сто. Кад примаче попару, она се тргну и пробуди.) МИЛИЦА: Јуу! НИКОЛА: Извини, нисам хтео да те уплашим. МИЛИЦА: Ја те чекала, па задремала. НИКОЛА: Требала си да легнеш. (Почне гладно да једе.) Хоћеш и ти? МИЛИЦА: Не могу... Нећу. Само ти једи. Јеси ли уморан? НИКОЛА: Још питаш. На сечи смо били само ја и Микан. Вељу отераше у војску... Прича се, кажу, предратно стање. Газда се узмувао ко да му расту кутњаци. Из стругаре му позвали неке раднике. Он се уплашио за сина. Само сикће и уједа ко бесно пашче... МИЛИЦА: Попара се охладила. НИКОЛА: Нека... Да видиш, и стока ко да нешто предосећа. Узмувала се, па неће да слуша. Умало Микана не сатре гор у Надвису. МИЛИЦА: Никола... НИКОЛА: Да му ја не довикнух: "Пази, Микане..." МИЛИЦА: Носећа сам... НИКОЛА: ... Обогаљи се човек за сва времена... Молим? МИЛИЦА: Кажем, носећа сам. НИКОЛА: (Опече га ладна попара.) Ти си... Мислим наше? ... Је л' мушко? ... У ствари... (И обоје прасну у смех. Не доједе попару, већ онако сметен са кашиком у руци, приђе јој и седе уз скут.) НИКОЛА: Јеси ли сигурна? МИЛИЦА: Аха! НИКОЛА: Била си код баба Драге? МИЛИЦА: Била... Три пута сам мокрила на секирче, и три пута је рђа заватила. НИКОЛА: Моје секирче? (Схвати грешку.) Нека си. И шта каже, кад ће? МИЛИЦА: То не зна тачно... Казаће ми касније, по стомаку. Каже и да сам зато била болешљива. НИКОЛА: Сутра те водим лекару. МИЛИЦА: Не, то тако треба. Све носеће тако. НИКОЛА: Ако. Ипак идемо. МИЛИЦА: Немој, Ниџо, требаће пара за то. НИКОЛА: Питаћу газду да пређем у стругару. То се боље плаћа. А сада му и радници требају. МИЛИЦА: Далеко је до вароши. Како ћеш сваки дан? НИКОЛА: Их, како. Олако. За моју Милицу и сина, могу све. МИЛИЦА: А шта ако не буде син? НИКОЛА: Биће. А и да не буде, цурице су још слађе. Па следеће - син. МИЛИЦА: Па опет цурица... НИКОЛА: Па два сина... МИЛИЦА: Црни Никола, колико то деце мислиш да имамо? НИКОЛА: Деце, ко шуме. МИЛИЦА: Ко ће то нахранити, обући? НИКОЛА: Како, ко?... Ја Милице... Ја. Док је у мене здравља и снаге, биће свега... Ееј! (Сети се.) Знаш шта смо заборавили? МИЛИЦА: Шта? НИКОЛА: Име? Како ће да се зове? МИЛИЦА: Ти реци. Како ти кажеш, тако. НИКОЛА: Стојан. По мом оцу Стојану, покој му души. МИЛИЦА: Лепо име. НИКОЛА: А онда - Милутин, Драгојло, Милоје, Николија, Лепосава, Милорад, Вук, Стефан, Урош, Станоја... Пола Србије има да направимо. СЛИКА: Кућа Николића(Добривоје се за војску спрема. На столу велики дрвени, војнички сандук. Мајка пакује, Јагода приноси робу, отац ћути уз дуван и ракију. Добривоје облачи нову преобуку. Све то траје споро уз религиозни мир. Као да чекају неког ко ће једном речју да прекине све и поново врати спокој и привидну срећу у кући Николића.) ДОБРИВОЈЕ: Морам да пожурим. Утећи ће ми воз. МАТИ: Добривоје. (Рекла би нешто, али јој бол у грудима не да.) ДОБРИВОЈЕ: Псст, хајде да се поздравимо. (Загрли мајку. А затим приђе оцу. Сачека да овај устане, а потом га загрли, јако, јако. Отац му не узврати загрљај.) ОТАЦ: Немам шта да ти кажем. ДОБРИВОЈЕ: И не треба. (Не одвајајући поглед од оца.) Јагода! Проспи воде из чутуре и налиј ракије. (Јагода погледа у свекрву, и тек кад јој ова одобри климнувши главом, Јагода послушује. Добривоје сачека да му жена изађе, па настави.) ДОБРИВОЈЕ: Чувајте ми жену, док се не вратим. Добра је она. (Прогута уздах.) Није она "јаловица", "празна тиква". Ја сам! ОТАЦ: Марш! ДОБРИВОЈЕ: Није њива, но семе не ваља. ОТАЦ: Мучи, ни речи више! ДОБРИВОЈЕ: Истресао сам га ја, и код девојака и код удатих жена, и ни једна не закачи. А не могу све фаличне бити. ОТАЦ: Па ћеш у војну. Ко велиш, ако не можеш да рађаш, оно да убијаш. ДОБРИВОЈЕ: Пусти то, оцо. А ти, стара, од сад по имену да је зовеш. Ето, можда сам требао то раније да вам кажем. Можда би све другачије било. Али... (Мати у камен, ни гласа, ни покрета. Уђе Јагода са чутуром.) ДОБРИВОЈЕ: А сад изиђите, са женом у саму да се поздравим. МАТИ: Сине! ДОБРИВОЈЕ: Добро је мајко, добро је. Изиђ'те. (Јагода и Добривоје остадоше сами. Гледају се. Реци им не требају. Ћутањем разговарају.) ЈАГОДА: Баш си решио? ДОБРИВОЈЕ: Решио. ЈАГОДА: Оћеш да се чуваш? ДОБРИВОЈЕ: Од кога? ЈАГОДА: Од себе. ДОБРИВОЈЕ: Немој, Јагода, не сада. ЈАГОДА: Нећу. ДОБРИВОЈЕ: Чувај ми старе. ЈАГОДА: Колико они мене, толико и ја њи. ДОБРИВОЈЕ: Јесте ли ми све спаковале? ЈАГОДА: Све. ДОБРИВОЈЕ: Плаче ми се... ЈАГОДА; Плачи, онда. Бар нечим покажи да ти је стало до мене. (Добривоју јурнуше сузе на очи, и он као мало дете, баци се Јагоди на недра. Поче да јеца. Она не плаче. Пресушила ваљда, шта ли. Али га благо и сажално помилова по коси.) СЛИКА: Кафана " Мали Париз"(За столом су Капетан, Прпа и Кицош. Чокањи стигли а Брице још нема.) КИЦОШ: А да опалимо једну у тројку ? КАПЕТАН: Сад ће Брица. КИЦОШ: Док не стигне? ПРПА: Полако, бре, куд си навро. КИЦОШ: Сврбе ме дланови, има да вас дељем ко чобанин мотку. Кад мене сврбе дланови, то нешто значи. ПРПА: Значи да си обележио карте, или си опет негде нешто дрпио. КИЦОШ: Кад сам ја бележио карте, ајде кажи? ПРПА: Па како то да ти увек добијаш? КАПЕТАН: Пијаном и лудом и Бог помаже. КИЦОШ: Море да видиш, Капетане, не уздам ти се ја много у Бога. Помени га, прекрсти се, али се уздај највише у себе. (У кафану уђе један девојчурак. Разабра се по кафани, па приђе столу, готово уплашено.) ЈЕЛЕНА: Саво! (Кицош скочи. Збуни се за тренутак.) КИЦОШ: Јелена! Шта ћеш овде? (Не дочека одговор.) Еј сад ћу ја. (Изговори се другарима, па изведе Јелену напоље.) Хајдемо напоље. (Кад изиђу.) Јецо, шта је било? ЈЕЛЕНА: Имам нешто да ти кажем. КИЦОШ: Кажи? ЈЕЛЕНА: Не могу овде. Хајдемо негде другде. КИЦОШ: Не могу сад. Видела си да ме људи чекају. Ајде кажи? (Јелена ћути. Удише сузе.) КИЦОШ: Је л' те отац опет тукао? ЈЕЛЕНА: Није то. КИЦОШ: Па ајде кажи. Нећемо ваљда цео дан овде да стојимо. ЈЕЛЕНА: Саво! Носећа сам. КИЦОШ: Шта си? ЈЕЛЕНА: То што си чуо. КИЦОШ: Моје је? (Јелена зарида, и почне да га удара песницама.) КИЦОШ: Добро, моје је. Шалио сам се. Стани, Јецо. Смири се. И шта ћемо сад? ЈЕЛЕНА: Ја сам то тебе дошла да питам. КИЦОШ: Шта кажу твоји? ЈЕЛЕНА: Нисам им рекла. Оца би ме убио. КИЦОШ: И немој ништа да им причаш. ЈЕЛЕНА: Али... КИЦОШ: Нема, али. Чим средим оно са мојима узећемо се. Ако те твоји не дају, побећи ћемо. Важи? ЈЕЛЕНА: Аха! КИЦОШ: Ајде сад, иди кући, ја морам назад. Чекају ме. ЈЕЛЕНА: Саво! КИЦОШ: Молим? ЈЕЛЕНА: Оћеш доћи вечерас? КИЦОШ: Нећемо вечерас, да твоји не посумњају. Иди сад. (Јелена се окрене и отржи. Кицош се врати у кафану.) ПРПА: Беше ли ово Сентина ћерка? КИЦОШ: Глеј си посо, Прпане. ПРПА: Ако вас Сента буде видео зај'но. Одраће вам кожу. (Долази Брица.) БРИЦА: Дете, дај љуту! ПРПА: Где си бре до сад? Ми мислили... БРИЦА: Шта је, зар нисте чули? ПРПА: Шта? БРИЦА: Немци бомбардовали Београд. ПРПА: Не пали Брицо. Прошо први април. БРИЦА: Јавили на радију. Рано јутрос, Немци бомбардовали Београд КАПЕТАН: А објава рата? ПРПА: Кажу послали телеграм. Али још није стиго... Каква објава. Ударио Шваба мучки. КАПЕТАН: Ти, Брицо, рече - не сме Шваба од Руса. БРИЦА: Чекај само да се Руси приберу, па ћеш да видиш. КИЦОШ: Кажем вам ја да мене сврбе дланови. ПРПА: Пожурио Китлер, мајку му швапску. КАПЕТАН: Дошли аеропланом, да су ишли пешке не би пре Видовдана. КИЦОШ: Ко игра? КАПЕТАН: Игра мечка и пред наша врата. СЛИКА: Распад војске(Већи део распуштене војске заробили Немци. Онај мањи део, кријући се по шумама и гудурама, враћао се кући. Каљав и уморан, Добривоје у неком шљивику, далеко од пута, пуши једну од последњих цигарета. Нешто шушну, он угаси цигарету и залеже.) ДОБРИВОЈЕ: Ко је тамо? РАДОВАН: Ко пита? ДОБРИВОЈЕ: Војска! РАДОВАН: Чија? ДОБРИВОЈЕ: Наша! РАДОВАН: Колико вас има? ДОБРИВОЈЕ: Троица! (Слага.) А вас? РАДОВАН: Сам сам! ДОБРИВОЈЕ: Баци пушку! РАДОВАН: Немам је! ДОБРИВОЈЕ: Приђи. Полако да те видим. (Војник прилази полако, опрезно. Кад сасвим приђе, Добривоје се придиже.) РАДОВАН: Где су други? ДОБРИВОЈЕ: Нема. Сам сам. РАДОВАН: Из које си? ДОБРИВОЈЕ: Први добровољачки. А ти? РАДОВАН: Шеста пешадиска. Бивша, од прошле ноћи. ДОБРИВОЈЕ: Имаш цигару? РАДОВАН: Имам. Али мора да завијемо. (Радован вади кесу дувана. Седају и завијају.) - Разбуцаше нас, мајку им јебем а ми ни метка не испалисмо. Прво официри окренуше гузице. У гузицу их јебем. А за њима војска... Куд који... Срамота, брате, срамота. И пред Богом и пред народом. Је л' то она Србија са Цера и Колубаре? Је л' то она српска војска што пређе Албанију? ДОБРИВОЈЕ: Где ти је пушка? РАДОВАН: Где и твоја. Мењао за комад хлеба и литар ракије. Све оде. Жива сила и оружана спрема, све у пизду материну. Ономад идемо у маршу... Мене ципела нажуљала, па застао. Кад они усранко, подофицир, дрекну: "Напред, свињо!". Дрекне он, а дрекнем и ја... "Врати реч. Неће сутра свиња да ратује. Но ће да ратује војник"... Ал, јебо рата што га ја одратова... Шта рече, одакле си? ДОБРИВОЈЕ: Из Злокуће. РАДОВАН: Зла нам кућа свима сада... Ја сам ти Моравац, из Буковика. Кући имам сина и две ћери. Све један другом до ушију. Правио сам их на јуриш. Брзометно. Краткотрзајно. Знао сам ја да Србин не може дуго без рата. Па прилего ко нераст. Дај, реко, док се цеви хладе... ДОБРИВОЈЕ: (Слага.) Ја имам два сина, два јаблана. РАДОВАН: Нек су ти живи, земљаче. ДОБРИВОЈЕ: И твоји, војниче. Да наздравимо? РАДОВАН: Ја моју искапио одма. (Показује чутуру.) ДОБРИВОЈЕ: Имам ја. (Вади своју.) Хлеба немам. РАДОВАН: Немам ни ја. Ал кад има мученице, хлеба и не треба. (Наздрављају, крсте се и пију наустац.) - Већ два дана и две ноћи се ломатам по овим забитима. Не због страха. Није ме страх. Овога ми крста, није. Већ од срамоте. Кријем се од људи ко од чуме. Питаће ме неко: "Што ниси у рову?", "Где ћеш?", "Где ти је пушка?"... А ја? Шта да им кажем... Ко ће Србији и деци у очи погледати? ДОБРИВОЈЕ: На потегни. РАДОВАН: Потегли смо ми мечку за реп, и одмах смо је пустили. Због тога има и да најебемо. ДОБРИВОЈЕ: Пусти то. РАДОВАН: Не пушта "то" мене. Шта ћу? ДОБРИВОЈЕ: Помоли се. РАДОВАН: Да знаш. То нам једино и остаје. Да се молимо и да се надамо да Бог неће дати све да нас сатру. Па једну Србију на свету има. ДОБРИВОЈЕ: Идеш кући? РАДОВАН: Но де ћу, у пизду материну. Чека ме нејач. А имаће и посла на претек. Морава је сад надошла, па све кипи. Однеће летину... Земља тражи да се чува од свакаквих недаћа. А лети, матер јој јебем, мирна и кротка, руком да је милујеш... ДОБРИВОЈЕ: Ко? (Прену се из мисли.) РАДОВАН: Морава! ... ОЈ МОРАВО, ОЈ МОРАВО Јебо и земљу и народ и реку. Да ми није ове деце кући. Сео би у шајку, па низ Мораву. Па куд она ту и ја. Кажу да тамо негде на крају свих река, има нека земља, где све пада с неба. А ти ништа не радиш. По цео дан лежиш. Овако ко ово сад, ти и ја... ДОБРИВОЈЕ: Ко каже? РАДОВАН: Јебем ли га ко... Причао неки, тамо по селу. Ал се нешто мислим. Ако стварно има така земља. Није за сељака. Сељаку и киша пада у невреме, а не кад му треба. Видим, сељак си човек, знаш о чему ти причам. ДОБРИВОЈЕ: Знам. РАДОВАН: Причају људи свашта, а народ блентав, па свашта и верује... Нама нам не требају ни Немци, ни Турци, ни Морава, ни суша... Само да нас пусте дваес година да мирујемо, ми има међу себе да се потаманимо. Не кажу џабе: "Човек је човеку-вук". ДОБРИВОЈЕ: Сањаш ли? РАДОВАН: Како ћу да сањам, кад не спавам људски. ДОБРИВОЈЕ: Мене у сну прогоне курјаци. РАДОВАН: (Тумачи сан.) То су Швабе. ДОБРИВОЈЕ: Не кољу ме, само облећу око мене... Реже, искежених зуба, подвијена репа... Само тако круже. Има једно штене у чопору. И све бих да га ухватим, ал курјаци почну да шкљоцају зубима, па се увек ту себнем и пробудим... РАДОВАН: Не знам шта то може да значи. Ја само тако легнем, па се замислим. Мислим на ону моју дечурлију... Шта ли сад раде. Питају ли за мене. Мислим на стоку, да л' се телила, јагњила. Да л' су сејали на време. А мислим, Бога ми, и на жену. Још је млада, у снази. А они подпенџераши, само чекају да замакнеш иза брда и да жену оставиш саму. ДОБРИВОЈЕ: Не би ваљда... РАДОВАН: И ја се тешим да не би... Ал знаш како је. Ком је суђено, гаће му саме падају. Па се онда наљутим на њу. И кажем себи: "Кад дођем кући, одраћу је од батина. Да л' јесте ил' није."... Ал после је опет замишљам са децом, па ми мило и разљутим се... Ма само да ми је да видим, онако, из даља, моју кућу. Пуши ли оџак. Лакше би ми било... (Добро поћуте.) ДОБРИВОЈЕ: Свануће ускоро. РАДОВАН: А ни ракије више нема. Ваљало би да кренемо. ДОБРИВОЈЕ: Ваљало би. РАДОВАН: Ја идем низ стрмину, мора да пређем пут док још није свануло. ДОБРИВОЈЕ: Ја ћу овде косом, па преко брда. РАДОВАН: Ево ти мало дувана, да имаш за успут. ДОБРИВОЈЕ: Хвала. Да се поздравимо? РАДОВАН: И да се пољубимо. И ми смо неки јебени ратни другови, матер му јебем. (Три пута се пољубе.) ... Ајде ти први, први си и дошо. (Добривоје крене, али га глас заустави.) - Исписниче, како ти је име? ДОБРИВОЈЕ: Добривоје! РАДОВАН: Ја сам Радован. Бог нека те чува, Добривоје. И тебе и твоју децу. ДОБРИВОЈЕ: И твоје, Радоване! (Оде.) СЛИКА: Кућа Васића(Милица у поодмаклој трудноћи, седи и крпи чарапе. Никола прави колевку од дрвета.) МИЛИЦА: Како је доле у вароши? НИКОЛА: Никако. Свуда Немци, и неки наши су са њима. МИЛИЦА: Да л' вас дирају што? НИКОЛА: Јок. Кажу, само, да се по мраку не сме ићи по вароши без дозволе и да свако ради свој посао, и нема за шта да га дирају. МИЛИЦА: А војска? НИКОЛА: Чија? МИЛИЦА: Наша? НИКОЛА: Неке отерали у логоре и на рад у Немачку, неки пришли уз Немце, а неки се још смуцају ту по шумама. МИЛИЦА: Шта траже, што не иду кући? НИКОЛА: Бог те пита, зашто. Чујем, жале се сељаци, ту из села да им краду кокоши и јаја. МИЛИЦА: А што им не дају нешто за јело, па да не краду? НИКОЛА: Их, зашто. Највише стискају они што имају. МИЛИЦА: Јеси ли купио соли? НИКОЛА: Со, јесам. А квасца нема нигде. Сутра је пијаца, па ћу видети поново. МИЛИЦА: А козу? НИКОЛА: И козу ћу сутра да купим. МИЛИЦА: Види само да не буде стара, таке не дају баш много млека НИКОЛА: Знам, де. МИЛИЦА: Хоћемо ли на починак? НИКОЛА: Ево само још ово да углавим овде. МИЛИЦА: А Веља, је л' се вратио? НИКОЛА: Јесте. Али не ради. Крију га његови. Плаше се да га Немци не одведу... Ево, готово је. Ајде ти, сад ћу ја. (Чује се лупа на вратима. Милица и Никола се загледају.) МИЛИЦА: Ко ли је то у ово доба? ГЛАС: (Извана.) Домаћине! Отвори! МИЛИЦА: Никола. (Зове га на опрез.) ГЛАС: (Извана.) Николаа! НИКОЛА: Зове ме по имену... Идем! Идем! (Милица слуша гласове.) - Уђите! КИЦОШ: Ја ћу да уђем, а он може и да причека напољу. Једва те нађосмо у овој вукојебини. (Улази Кицош у жандарској униформи, а за њим Никола.) НИКОЛА: Саво! Јеси ли то ти? КИЦОШ: Ја сам. НИКОЛА: Не могу да те познам у тој униформи. Одакле ти то? КИЦОШ: Полако, бре, куд си навро. Је л' ово снајка? (Милица прилази и здрави се са њим.) НИКОЛА: Јесте. То је моја жена Милица. А ово је кум Сава, син кума Николе... оног што ме је крстио. Знаш кума Николу? МИЛИЦА: Знам. НИКОЛА: Седи, куме. (Милица одмах приноси мезе и ракије.) КИЦОШ: Ти, бре, куме, оде у хајдуке. НИКОЛА: Што? КИЦОШ: Па где си кућу подиго у овој планинчини, ко курјак јазбину. НИКОЛА: Овде већ била кућа. Ја је само мало дотеро. А и лакше ми због посла, због шуме, знаш... А откуд ти у ово невреме? КИЦОШ: Ја сам у време пошо, ал док те нађох. НИКОЛА: Мого си ме наћи доле у стругари. КИЦОШ: Тражио сам те, али си већ био отишо. НИКОЛА: Па шта је хића куме? КИЦОШ: Није хића. Ствар је овака. Као што видиш, куме, постављен сам за жандарског наредника. НИКОЛА: Откуд то? Ја колико знам, ти си вазда био у завади са влашћу. КИЦОШ: То је било за оне владе. Сад је друго. Тражили Немци поверљива човека за тај посао. А ти знаш мене. Како да ме бациш, ја се на ноге дочекујем. И ето... како ми стоји? НИКОЛА: Некако ти не личи. (Кицош се направи да није чуо коментар, па настави.) КИЦОШ: Мени треба ађутант, посилни, како хоћеш га зови. Па се сетих тебе. Знам да си домаћин човек, радан и поштен. НИКОЛА: Немој, куме. Није то за мене. КИЦОШ: Зајеби то, куме. И ја сам мислио да није за мене. Па ипак видиш да јесте. Добро плаћају. Ништа не радиш. Изиграваш власт и ко их јебе. НИКОЛА: Није баш то тако. КИЦОШ: Куме, да скратимо причу. Видим снајка је у благословеном стању. Ти немаш ни земље, ни стоке. А овај рат неће скоро да заврши. Мисли мало и на то дете, што треба да се роди. НИКОЛА: Куме. КИЦОШ: Нема, куме. Размисли добро и ако си вољан, сутра зором код мене у станицу. Ја толико, а ти како хоћеш. Дај сад нешто да попијемо. (Затечен, Никола заборавио да сипа ракију. Хитро налива пиће и наздрављају.) НИКОЛА: Живели! КИЦОШ: Живели, куме. Да си ми жив и здрав, сто година, и ти и кумица и будуће кумче. НИКОЛА: Хвала, куме. КИЦОШ: Нисмо се видели... Колико има? НИКОЛА: Има богами, пета година. КИЦОШ: Има толико? НИКОЛА: Има. КИЦОШ: Ето видиш. Ти се за то време и оженио. Скућио. Дете направио. А ја? НИКОЛА: Како су твоји? КИЦОШ: У завади смо. Не говоримо, биће друга година... Сипај још једну па да идем. (Никола му сипа, он испије на издушак и крене.) НИКОЛА: Седи, куме. КИЦОШ: Идем, има пута до вароши... Снајка, ово је за кумче, ако се не видимо. (Извади и стави паре на сто.) - Никола, немој да сам џабе долазио. Здраво. (Као што се изненада појавио, тако је и нестао. Милица и Никола осташе не испративши га, ухваћени у мисли. Никола седе и поче да се игра са чашом.) МИЛИЦА: Никола. Шта ћеш? НИКОЛА: Шта ћу? Нећу! Шта "шта ћу"? МИЛИЦА: А ако те сутра мобилишу за војску. НИКОЛА: Ма каква војска. Пропала држава. МИЛИЦА: Никад се не зна. Очас то може да се окрене. НИКОЛА: А како ћеш ти, таква, овде сама? МИЛИЦА: Ако сам носећа, нисам богаљ, Боже ме прости. Како сам и до сад. НИКОЛА: Није то исто. Жандарски је то посо. Може бит и по три дана да не долазим кући. МИЛИЦА: Не плашим се ја да ноћевам сама. А када буде пред породом, зваћу баба Драгу. Ти и овако ту ништа не можеш помоћи. НИКОЛА: Плашим се, Милице... У глуво доба долази само зло. Никад добро. СЛИКА: Кафана "Мали Париз"(Ни окупација не спречава старо друштво за чашицу и "табланет". Све је исто, осим што је сада Кицош у униформи, а Капетан без ње.) ПРПА: Прође ли дупла десетка, нешто не памтим? КИЦОШ: Играј, па ћеш да видиш. ПРПА: Море, ево жандар, па га јеби. КИЦОШ: Слушај, Прпо, немој да зајебаваш, је л' знаш. ПРПА: Ништа теби нисам реко, на карту мислим. КИЦОШ: Ајд, ајд. КАПЕТАН: Пиши таблу! БРИЦА: Однесе талон, мајку му. ПРПА: Јесте ли чули, неће Милету да дају четрес дана. БРИЦА: А нису га, богами, поштовали ни за живота. КАПЕТАН: Доћи ће он по своје, не дао Бог да си дужан мртвима. ПРПА: Сиротиња, бре, нема одакле... Сећам се кад га сарањивасмо... Ћерка му Милена... Плаче, суза, сузу стиже. Ја пришо тешим је, а она вели: "Ма не плачем ја за њим, но сам гладна" БРИЦА: Сиротињо и богу си тешка. КАПЕТАН: Тек ће бити гладовања. ПРПА: Видесте ли Васу-Рашиног каки се направио. У чавуру да урипи а да се не нажуља. КИЦОШ: Е, па неком пос а неком мрс. БРИЦА: Може то и на добро да изађе. ПРПА: Које црно добро? БРИЦА: Србин не размишља главом, но стомаком. Кад осети глад, можда ће онда да устане против душмана. КИЦОШ: Брицо, немој да јеш говна, ниси у оскудацију. ПРПА: Право Брица казује. Шваба нам се по авлије мота, а ми ништа. КИЦОШ: Шта блејите то? ПРПА: Овце блеје, а ми разговарамо. КИЦОШ: Море, блејите ко шути овнови. ПРПА: Мислим само... КИЦОШ: Ко ти даје да мислиш. Не брабоњај, но играј. ПРПА: Шта да играм, немам више карте. КИЦОШ: Онда узми, па број. БРИЦА: Ја ћу штихове, а ти број карте. (Броје карте.) ПРПА: Карте су ваше. БРИЦА: Добро. Значи, двадест и три на карте. Двадесетри! КИЦОШ: Остало нама. Пиши. (У кафану уђе Јелена. Стомак добро забрежио. Чим је виде Кицош скочи.) - Реко сам ти да не долазиш овамо. Излази напоље. (Скоро је изгура из кафане.) Што си дошла? Јесам ли ти реко да не долазиш овде? ЈЕЛЕНА: Морала сам негде да те нађем. Откад те нема. КИЦОШ: Жандар сам. Имам посла. ЈЕЛЕНА: Видим. Од како си обуко униформу ниси навраћао. Ја нисам могла више да кријем. Види се, Саво. Ја сам мојима све рекла. Оца је прво хтео да те убије. Ал сад не сме због униформе. Оће мене да најури из куће... А ти знаш шта си обећао. КИЦОШ: Још са мојима нисам оно рашчистио. ЈЕЛЕНА: Мени не треба твоје наследство. КИЦОШ: Али мени треба. ЈЕЛЕНА: А копиле, је л' ти треба? КИЦОШ; Неће да буде копиле. Реко сам ти. Узећу те. Стрпи се мало. ЈЕЛЕНА: Докле? Ја ћу да се стрпим. Али оно неће. Ни мој оца неће. КИЦОШ: Слушај, Јелена, иди сад лепо кући. И кажи Сенти, твом оцу, да не сме ни прстом да те такне, иначе ће са мном да има посла. И још му кажи да у следећу недељу долазим по тебе да те водим. Тако му кажи. ЈЕЛЕНА: Саво... КИЦОШ: Шта је? ЈЕЛЕНА: Ти мене више не волиш. КИЦОШ: Иди! (Она одем а Кицош се врати карташима.) -Ајде, бре, Прпо, подели. ПРПА: Докле више ја да делим? КИЦОШ: Боље да делиш, него да просиш. ПРПА: Шта си се бре ти прокурчио, ако си обуко униформу... КИЦОШ: Држи језик, Прпане. Излетеће ти нешто због чега има да се кајеш. БРИЦА: Ја ћу да поделим. КИЦОШ: Остави. На њега је ред. ПРПА; Јебем те, државо, кад си бивше лопове узела за жандаре. КАПЕТАН: Ћути, Прпо. ПРПА: Што да ћутим. Јесам слаго? Па тај би ти украо соли с језика. А овамо влас... (Кицош скочи и ухвати га за ревере, карте се разлете по поду, чокањи попадају.) - Шта ти је бре, видиш да се зајебавам. Шта се љутиш одма? КИЦОШ: Са мном немој више да се зајебаваш. ПРПА: Добро. Ако ти како кажеш. Их, бре, каки си то човек. (Среде астал и наставе игру. Прпа дели.) - А јесам ли вам причао оно кад сам... КАПЕТАН: Јеси, причао си. Доста више. Ћути мало. И ти бре Брицо, ајде играј, шта рачунаш толико? КИЦОШ: Рачуна он на комунисте. Ал се мало зајебо у рачуници... Ди ће бре шут са рогатим. Бричи, шишај и глеј си посо. БРИЦА: Дуплирам! КИЦОШ: Ето га, дуплира. Сад ћу да му узмем обе даме. Ето видиш. ПРПА: Рескирао човек. КИЦОШ: Рескир никад не добија. Само зихер. Играш на сигурно и нема грешке. ПРПА: Као ти? КИЦОШ: Ко ја, дабоме... А ти, Брицо, ћутиш? БРИЦА: Играм. КИЦОШ: То што ти играш, ђавоља је то игра. БРИЦА: Како мислиш? КИЦОШ: Знаш ти. БРИЦА: Не знам о чему причаш? КИЦОШ: Оћеш ја да ти кажем? БРИЦА: Кажи. КИЦОШ: Шта се бре правиш блесав? Зар мислиш да не знам да шурујеш са црвенима? Мислиш да сам ја ћорав? БРИЦА: То ми кажеш службено. Или онако? КИЦОШ: Сад ти кажем овако. А сутра може да буде и другачије. БРИЦА: Нек буде како ти кажеш, ал није. КИЦОШ: Хоћеш да те уверим? КАПЕТАН: Пусти човека на миру. КИЦОШ: Ти, бивши капетане, да ћутиш. КАПЕТАН: Слушај, мали! КИЦОШ: Нисам ја за тебе, ни "мали", ни "кицош", него "господин наредник". ПРПА: Опа, бато! (Без упозорења Кицош га удари.) КИЦОШ: Реко сам ти да се више не зајебаваш са мном! БРИЦА: Шта вам је, људи, хајде да играмо. КАПЕТАН: Идем ја. КИЦОШ: Седи, Капетане, нисмо завршили партију. КАПЕТАН: Не. КИЦОШ: Седи! (Нареди оштро.) (Капетан га погледа, погледа Брицу, овај му помирљиво климне главом да седне и овај послуша.) КИЦОШ: Дете, дај туру на мој рачун... Па? Играмо ли, или не? ПРПА: Ја делим? КИЦОШ: Делиш! (Играју и ћуте. Док, углавном ћутљиви, Капетан не поче своју причу.) КАПЕТАН: Сва три пређашња рата сам изрововао. Дванесте са Турцима, тринаесте са Бугарима и четрнесте са Швабом... У Бугарском рату, заробим њиовог официра. Док сам га спроводио у комору, кроз село, изађе неки сељак са вилама и виче: "Тепај непријатеља! "... Репетирам пушку у сељака... Стој - викнем. На фронт, па тамо тепај непријатеља. Тамо се непријатељ тепа. Овог не дирај. КИЦОШ: Је л' то нека поука, или си и ти почео ко Прпа? КАПЕТАН: Пиши таблу. (Журним кораком долази Никола, у жандарској униформи.) НИКОЛА: Гос' наредниче! КИЦОШ: Шта је, куме? НИКОЛА: Траже вас. КИЦОШ: Ко ме тражи? НИКОЛА: Онај немачки официр, не могу да му запамтим име. КИЦОШ: Иди и кажи му, да одмах долазим. НИКОЛА: Како да му кажем? КИЦОШ: Кажи: "Наредник... Моменто... Цурик"! НИКОЛА: Разумем! (Оде.) КИЦОШ: Чули сте, посао ме зове. (Спрема се.) Видимо се сутра поново, да завршимо ово што смо започели. Је л' тако Брицо? (Овај климне главом.) Шта вам је, што ме тако гледате? Зар нисмо стари пајташи-карташи? Крв му јебем. (Оде остављајући пајташе да немо одгледају за њим.) СЛИКА: Кућа Васића(Милица сама у кући. Стомак јој до зуба. Меси тесто за погачу. Заборавила нешто. Обриса руке о кецељу оде и донесе бакрач са водом. Са муком га носи, на предахе, стави га на шпорет да се загреје. Онда се врати и настави да меси тесто. За тренутак је пресече бол у стомаку. Застаде, на лицу грч од бола и изненађење. када бол попусти, она настави са радом. Бол се понови. Поново обриса руке о кецељу и оде да донесе пешкире и срп. Све то лепо наслага на столицу покрај кревета. Када заврши наумљено поново се врати тесту. Сада је прекиде куцање на вратима. Она ослушне са неверицом. Лупање се понови.) МИЛИЦА: Никола, ти си? (Не доби одговор, само куцање. Обриса руке, и из фиоке на столу извади пиштољ. Опрезно приђе и подиже резу на вратима, па се одаљи.) -Уђи, отворено је! (Врата се отворише и у собу уђе Добривоје. Покисо, одрпан и каљав, налик на авет.) -Ко си ти? ДОБРИВОЈЕ: Тражим мало хлеба и ракије. МИЛИЦА:Војник? ДОБРИВОЈЕ: Јесам. МИЛИЦА: Седи војниче, сад ћу ја. (Остави пиштољ одакле га је и узела, распреми сто, па оде да спреми нешто за изненадног госта. Добривоје седе, изује цокуле, оцеди чарапе, па их стави уз шпорет да се суше. Милица донесе хлеба и мало сира.) -Хоћеш вина? ДОБРИВОЈЕ: Не. Ракије, ако има. Да се угрејем. (Милица донесе ракију. Добривоје испи мало па поче гладно да једе. Милицу преломи бол у стомаку па седе за други крај астала.) - Три дана нисам ништа јео... А не памтим кад сам спавао у сувоти. МИЛИЦА: Мислила сам да више нема војника по шуми. Ко се извуко, већ се вратио кући. ДОБРИВОЈЕ: Где ти је човек? МИЛИЦА: Ради дол у вароши. Треба да наиђе. Мислила сам да је он. (Два залогаја поћуте.) - Одакле си? ДОБРИВОЈЕ: (Не одговори одмах.) Моравац. Село Буковик. (Слага.) МИЛИЦА: Онда си залутао, војниче. Морава је тамо, на другој страни. (Прећути изговор.) ДОБРИВОЈЕ: Одакле ти онај пиштољ? МИЛИЦА: Оставио ми мој човек. Терам курјаке кад почну да кевћу ту око куће. (И поново бол. Овога пута јачи и дужи. Добривоје примети.) ДОБРИВОЈЕ: Како те остави саму, таку? МИЛИЦА: Сад ће он да дође... Скини шињел да се брже осуши. ДОБРИВОЈЕ: Нека, добро је овако. МИЛИЦА: Скини, скини... (Пође да му придржи шињел.) ДОБРИВОЈЕ: Седи, жено, сам ћу. (Устане и сам одложи шињел.) МИЛИЦА: Ова киша никако да престане. ДОБРИВОЈЕ: Већ данима пада без престанка. Саставило небо и земљу. МИЛИЦА: Може ли се путом? ДОБРИВОЈЕ: Каљаво је доста, али може се. МИЛИЦА: Ја не памтим овако време, за ово доба године... Он је сигурно пошо, ал не може због времена пре. ДОБРИВОЈЕ: Ко? МИЛИЦА: Никола. ДОБРИВОЈЕ: Ко? МИЛИЦА: Мој човек. ДОБРИВОЈЕ: Шта ради у вароши? МИЛИЦА: Он је жандар, код кум Саве. (И поново бол. Милица га испрати са грчем на лицу.) ДОБРИВОЈЕ: Имаш трудове, жено. Морала би да легнеш. МИЛИЦА: Нека, није то ништа. Сад ће Никола... Само што није. ДОБРИВОЈЕ: Ајде. лези. Можеш и у кревету да га сачекаш. (Добривоје јој поможе да устане и дође до кревета. И поново бол.) МИЛИЦА: Знаш ли молитву пресветлој Богородици? ДОБРИВОЈЕ: Не знам из главе. Али знам читати. МИЛИЦА: Ето га Свето Писмо тамо у фиоци... Ту у асталу... (Добривоје дође до астала, отвори фиоку, у њој виде и пиштољ, застаде за тренутак, али ипак узе Библију.) -Хоћеш, молим те... (Грч јој заустави реч.) ДОБРИВОЈЕ: Оћу... (Пронађе у Библији, жељену страницу и поче да чита.) БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО, РАДУСЈА БЛАГОДАТНАЈА МАРИЈЕ, ГОСПОД С ТОБЈУ... (Јаук га прекиде за тренутак.) БЛАГОСЛОВЕНА ТИ В ЖЕНАХ И БЛАГОСЛОВЕН ПЛОД ЧРЕВА ТВОЈЕГО, ЈАКО СПАСА РОДИЛА ЈЕСИ ДУШ НАШИХ... (Бол постаје све близи и јачи... Милица више не контролише јауке.) - Кога да зовем, нисам видео кућу на пушкомет. МИЛИЦА: Сад ће Никола... ДОБРИВОЈЕ: Ама какав Никола, жено, ти ћеш да родиш, шта да радим? МИЛИЦА: Читај! ДОБРИВОЈЕ: БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО, РАДУСЈА БЛАГОДАТНАЈА МАРИЈЕ, ГОСПОД С ТОБЈУ, БЛАГОСЛОВЕНА ТИ В ЖЕНАХ И БЛАГОСЛОВЕН ПЛОД ЧРЕВА ТВОЈЕГО... (Чита у даху.) МИЛИЦА: Срп... ДОБРИВОЈЕ: Шта, срп?... МИЛИЦА: Српом пресеци пупак... Кад изиђе... (Добривоје ухвати паника, баци Библију, скиде блузу, Милица у породу. Он принесе столицу на којој су срп и пешкири. А онда... Севну муња, негде близу удари гром. Врата се отворише и ветар угаси фењер у соби. У потпуном раку чу се јецај. Јаук. Крик. Па тишина. А онда плач бебе. Звонак и продоран. Добривоје упали фењер. Милица спава на кревету. Колевка уз постељу, се љуља. Тишина. Он седе и запали цигару. Налије ракије. Прену га глас.) МИЛИЦА: Је ли син? ДОБРИВОЈЕ: Девојчица. МИЛИЦА: Здрава? ДОБРИВОЈЕ: Здрава и лепа. Ко зора. МИЛИЦА: 'Зора' је лепо име. ДОБРИВОЈЕ: Аха. МИЛИЦА: Хвала ти... Ето, ја ти ни имена не знам. ДОБРИВОЈЕ: Добривоје. МИЛИЦА: Хвала ти, Добривоје. ДОБРИВОЈЕ: Спавај. Одмори. (Разговарају у полушапату. Колико због бебе која спава, толико и да не ремете неки чудан мир који влада у соби. Заћуте.) МИЛИЦА: А Никола волео сина... Њега још нема? ДОБРИВОЈЕ: Нема. (И поново тишина.) МИЛИЦА: Зашто дрхтиш? ДОБРИВОЈЕ: Ждребио сам кобилу, телио краву... Порађам први пут, и ти ме питаш зашто дрхтим. МИЛИЦА: Узми још ракије. ДОБРИВОЈЕ: Оћу. (Добривоје пали нову цигарету и долива ракије. Милица заспа. Долива и испија још једну. Па још једну. Ракија и тишина помажу црним мислима да изиђу. ДА ЈЕ СРЕЋЕ ДА НАМ ДЕЦА УШИ ИЗЕДАЈУ... НАЈУРИ ЈАЛОВИЦУ ДОВЕДИ РОТКУ, ДА ТИ СИНОВЕ РАЂА... ДА НАМ СЕ СЕМЕ НЕ ЗАТРЕ... ОЋЕШ ДА НАМ ЦИГАНИ ОГЊИШТЕ ЏАРАЈУ... НИЈЕ ОНА ЈАЛОВИЦА... ПРАЗНА ТИКВА... ЈА САМ... МАРШ! ЈА И СТАРАЦ ЋЕМО СУТРА У РАКУ... КОМЕ ЋЕШ ОВОЛИКО ИМАЊЕ ДА ОСТАВИШ... ИМАМ ДВА СИНА ДВА ЈАБЛАНА... ШТА ЈЕ СЕЉАЧКА КУЋА БЕЗ ЧЕЉАДИ... БОЖЕ ДА Л' САМ СЕ НА ТЕБЕ КАМЕЊЕМ БАЦАЛА... (У глави хаос... ракија и гласови... готово стварни... Прилази до колевке и гледа бебу. Враћа се и седа. Испија ракију. Из астала вади пиштољ. Погледа га ... А онда врати. Долива ракију. Испија на душак. Пролази вечност... Облажи чарапе. Гласови га и даље прогањају. Цокуле. Шињел. Нагло пође. Застане на вратима. Не би ни тамо ни овамо. Исто тако нагло се окреће, врати до кревета. Седа на окрајак, узима други јастук. Ставља га Милици на лице. Она почиње да се гуши... Али он не попушта до задњег трзаја. сада лагано, сломљено, устаје, узима пиштољ из астала, ставља га за пас. Приђе, узима бебу увијену у покривку... А онда журно изађе не затварајући врата за собом.) СЛИКА: Кафана "Мали Париз"(Кицош - бахат, пијан и раскопчан, Прпа -са модрицама по лицу, миран, Капетан - оронуо од немоћи. Брице нема, на његово место седи Никола.) КИЦОШ: Ајде, Прпо, баци карту, ти си на реду. (Прпа и не гледа карте, баца насумице.) - Сад ти, куме... НИКОЛА: Гос'н наредниче... (Реко би нешто.) КИЦОШ: Баци, баци... А сад ти, Капетане. Тако! А ја сад све то носим. НИКОЛА: Али, не може... Осам и чет'ри је дванаест, а не... (Кицош га погледа и овај устукне.) КИЦОШ: Може! Ову игру ти тек треба да учиш. НИКОЛА: Наредниче, ја бих кући... КИЦОШ: А ко ће да игра? Видиш, нема Брице. Појео га мрак. Оће он са Немцима и самном да се игра. Досадиле му карте, па ко вели, ајде мало да се играм политике... А лепо сам му говорио. Ајде кажи... јесам ли му лепо говорио? НИКОЛА: Јеси. КИЦОШ: Ти ћути. Њега питам. ПРПА: Јеси. КИЦОШ: Јеси... Шта? ПРПА: Јеси, господине наредниче. КИЦОШ: Тако је, Прпане... Тако је, Прпићу. Видиш како је он научио да са наредником нема зајебанције. Ајде, Прпо, сад баци карту. (Прпа игра по наређењу.) -Е, а ја ћу то одмах да однесем. (Узима карте.) НИКОЛА: Али, ја сам на реду. КИЦОШ: На реду си, кад ја кажем, да си на реду. Је л' јасно. Сад играмо како ја кажем. НИКОЛА: А, да ја ипак пођем кући? КИЦОШ: Шта ћеш кући? Седи ту. НИКОЛА: Жена ми пред породом. Сама. КИЦОШ: Да завршимо па иди. Ти! Јеси ли писао мени таблу? ПРПА: Нисам. КИЦОШ: Пиши онда. Не кради. За крађу се иде у апс. А ти, Прпане, знаш како је некад било у апсани, а како је сада. Ако ниси добро схватио... Ми можемо опет. КАПЕТАН: Саво! КИЦОШ: Проговорио Капетан... И ни "Кицош", ни "Мали", ни "гос'н наредниче"... но тап, па по имену... Саво! Рече он... СВЕТИ САВО! ... КАПЕТАНЕ! КАПЕТАН: Не погани име. (Кицош скочи, карте попадају. Капетан седи и држи свој шпил не гледајући у њега. Кицоша исто тако нагло прође љутња. Насмеја се и седе.) КИЦОШ: Никола, како иде "Химна Светом Сави" НИКОЛА: Немој, Саво... Пусти ме да идем. КИЦОШ: ДА ЖИВИМО СВИ У СЛОЗИ СВЕТИ САВО ТИ ПОМОЗИ ПОЧУЈ ГЛАС СВОГ РОДА СРПСКОГА НАРОДА! Онда онај део који не знам... па каже даље... СВЕТИ САВА СРБЕ ВОЛИ И ЗА ЊИХ СЕ БОГУ МОЛИ (Дође му мисао.) ... Молио сам Немце за Брицу... ПРПА: Ти, молио? КИЦОШ: Ја! ПРПА: А што им га онда даде? Сами га не би ухватили. КИЦОШ: Шта ти знаш?... Ко си ти да знаш?... Шта ти имаш да знаш? КАПЕТАН: Променио си се, синко. КИЦОШ: Нисам ја. Време се променило. Времена се мењају, а људи остају исти. НИКОЛА: Куме. Жена ми сама. Морам да идем. КИЦОШ: Ето видиш... Овај мисли само на жену. Овај (Прпа.) мисли само како ће неког да зајебе. Онај (Брица.) мислио на политику. А ти, Капетане... Не знам шта мислиш... Али то што мислиш увек је исто. Али у свако време изгледа другачије. Како беше оно... ТАД ГОСПОД РЕЧЕ: НА ВАС ДОВЕШЋУ НАРОД ИЗ ДАЛЕКА. НАРОД МОЋНИ. ЧИЈИ ЈЕЗИК НЕЋЕШ ЗНАТИ ТОБОЛАЦ МУ КО ГРОБ РАЗЈАПЉЕН СТОЈИ. ПРОЖДРЕЋЕ ЖЕТВУ ТВОЈУ, ХЛЕБ ТВОЈ, СИНОВЕ И КЋЕРИ ТВОЈЕ МАЧЕМ ЋЕ ТИ ТВРЂАВЕ РАЗОРИТИ, У КОЈЕМ ЈЕ ПОУЗДАЊЕ ТВОЈЕ... (У кафану улази Јелена. Стомак до зуба. Носи торбицу и нарамак са стварима. Кицош замуче. Ћути и гледа у њу.) - Као дете сам желео да будем поп. Да ме поштују, љубе у руку. А види сад шта сам. Жандар... И шта имам... Копиле. ЈЕЛЕНА: Давно прође она недеља, Саво. КИЦОШ: И? ЈЕЛЕНА: Ја немам где, него код тебе. КИЦОШ: А где ћу те ја? У станицу. ЈЕЛЕНА: Где оћеш, ја друге немам. (Узе столицу и седе мало подаље од стола не испуштајући нарамак и торбу.) НИКОЛА: Саво! Куме! КАПЕТАН: Пусти човека нека иде. КИЦОШ: Шта кажеш? КАПЕТАН: Пусти га да иде. КИЦОШ: Кога? Николу? Па нека иде. Али, прво да попијемо још по једну. НИКОЛА: Гос'н наредниче... КИЦОШ: Попиј и иди! (Налива му пун чокањ ракије. Никола пристаје на све, само да пође. Испија надушак.) -Ајде... ајде... Браво, куме. Сад иди. И слушај, дођи да ми јавиш је л' мушко. Да се напијемо за кумче! (Никола само зграби капу и пушку и изјури. Прпа пође да устане.) - Седи, бре, де ћеш ти? Де си пошо? Ми још нисмо завршили. Идемо даље. Прпо, подели! ... СЛИКА: Кућа Николића(Све је готово исто као и пре одласка Добривоја. Мајка седи на шамлици уз пећ, отац за асталом уз дуван и ракију. Нема Јагоде.) МАТИ: О ТИ ИЛИЈА ГРОМОВНИЧЕ УЗМИ СОБОМ БРАТА ПАНТЕЛИЈУ И СЕСТРИЦУ ОГЊЕНУ МАРИЈУ ГРОМОМ СТРАВУ ПОГОДИТЕ И МУЊОМ ЈЕ ОПРЖИТЕ... ОТАЦ: Не квоцај, стара, но види на кога лаје псето. МАТИ: Ја не чујем ништа. ОРАЧ: Лаје, лаје. МАТИ: Нек лаје, за то га и ранимо, да лаје... ОТАЦ: Доба је, можда се неко... (Лупа на вратима му изеде реч.) - Реко ли ти ја... (Врата се отворише и у собу уђе Добривоје. Као авет. Измешани, киша, зној, блато и Добривоје. У рукама држи завежљај са бебом. Код укућана у погледу не разазнајеш је л' чуђење, неверица или разочарање. Отац само доли ракије.) - Ратник се вратио! (Мати скочи... али јој нешто не да да му приђе.) МАТИ: Добривоје, синко! Ти си? ДОБРИВОЈЕ: Ја сам. МАТИ: Седи. Мокар си... Јеси ли гладан?... Шта ти је то? (И сама се изненади од толике бујице речи, али се не покреће.) ДОБРИВОЈЕ: Где је Јагода? МАТИ: Донећу ти суву преобуку. ДОБРИВОЈЕ: Где је Јагода? МАТИ: Седи, сад ћу и што да поставим. ДОБРИВОЈЕ: Најурили сте је? МАТИ: Кога? ДОБРИВОЈЕ: Питао сам где ми је жена? МАТИ: Па, ту је. ДОБРИВОЈЕ: Где, ту? МАТИ: Одмори прво, поједи нешто. ДОБРИВОЈЕ: Зови је. (Као ухваћена у крађи, мати се збуни.) ОТАЦ: Чула си га... Зови је. МАТИ: Зови је сам. (И врати се на шамлицу уз пећ.) ДОБРИВОЈЕ: Јагодаа! Јагодаа! (У собу уђе Јагода. Већ и на брз поглед се види да је носећа. Све у соби уједе тишина. Мук.) ДОБРИВОЈЕ: Јагода. ЈАГОДА: Добривоје? (Он погледа у оца, па у матер. Али пре би му дувари нешто казали но они.) ЈАГОДА: Шта ти је то?... Чије је? МАТИ: А то?... Чије је? СЛИКА: Кућа Васића(У кућу утрчава Никола. Дах у носу и душа у зубима. Још са прага почиње да дозива.) НИКОЛА: Милице! Милице! (Видевши је на кревету устукне, мислећи да спава. Приђе јој лагано да је не пробуди. Седне покрај ње и ухвати је за руку. Рука хладна. Са неверицом јој пипне чело. Хладноћа га упаничи. Проба да је пробуди.) - Милице! ... Милице! ... Ја сам, Никола... Пробуди се. (Почиње да схвата оно у шта не жели да верује. Отрчи по бокал са водом.) - Немој да се шегачиш. Е сад ћеш да видиш... Био сам са Савом... (Попрска је водом, али...) - Играли смо карте... У ствари они су. Знаш, они то сваког дана... (Језик, тело и мозак почињу да се раздвајају и свако ради за себе.) - Хтео сам ја... Раније... Али Сава... Знаш... (Баци бокал. Потрча до колевке. Празна. Растрчи се по соби, као да би беба могла некуд отићи. А онда... Урлик... Крик. Лавина из грла.) -НЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ! ! ! СЛИКА: Кућа Николића(Као туђом руком вођен, Добривоје приђе Јагоди, пружи јој бебу, која почиње да плаче. Сем њега нико нема ни речи ни покрета. Седа за астал. Узима флашу и отпија добар комад ракије. Скида шињел и блузу. Плач се одбија од дувара и почиње да боли. Попије још ракије, па као од мрса обриса уста. Извади пиштољ из паса. Још ракије. А онда нагло ненадано окреће цев себи у уста и пуца. Беба још јаче писну.) СЛИКА: Кафана Мали Париз(... За столом седе Капетан и Прпа. Држе карте у рукама. Кицош пијан спава са главом и рукама на асталу ... Мало подаље, седи Јелена. Као да ју је ту неко ставио и заборавио за свагда. Улази Никола, сломљен од бола и ходања. И овде је плач бебе готово стваран. Као да је из другог света Капетан и Прпа, Николу не примећују, или не желе да га примете. Јелена га гледа, скоро радознало. Он прилази столу, подиже пушку и пуца Кицошу у потиљак. Јелени само испадоше ствари из руку. Замуче плач бебе. ПОУБИЈАСМО СЕ, А РАТ ЈОШ НИЈЕ НИ ПОЧЕО! (Рече Капетан, или је могао да каже.) ДА СЕ СРПСКА СВА СРЦА, С ТОБОМ УЈЕДИНЕ СУНЦЕ МИРА, ЉУБАВИ, ДА НАМ СВИМА СИНЕ ДА ЖИВИМО СВИ У СЛОЗИ, СВЕТИ САВО ТИ ПОМОЗИ ПОЧУЈ ГЛАС СВОГ РОДА, СРПСКОГА НАРОДА ! КрајО ауторуМирољуб Недовић - Рики ("глумац по рођењу, режисер по убеђењу и писац по опредељењу") рођен је 1961. год у Нишу. Стални члан драме Народног позоришта од 1983. године. Играо у преко педесет, а режирао десетак комада, углавном оно што је сам писао. Драме су му извођене на сценама позоришта у Београду, Бања Луци, Вршцу, Врању, Нишу, Лесковцу, Параћину, Зајечару... Награде за драмске текстове: "Бен Акиба", "Јоаким Вујић" итд. Контакт електронском поштом: kiri@bankerinter.net Написана и извођена драмска дела :"Јуриш у будућност" (не-научнофантастична комедија), Комади за децу:"Краљевић Марко и Муса Кесеџија" ( историјско еколошка комедија за децу), |
// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена
драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]