|
|
 |
Мирољуб Недовић - РикиТамни вилајет(Дум-дум – басна)Ниш, мај 1997ШТА? Драма ГДЕ? Ратиште, Дарков стан, Пигијев стан, Крлетов стан, Затворска ћелија КАДА? У мрачна времена КО?
КАКО? Са прологом, у три слике, епилогом и крајем ПРОЛОГ(Ратиште. Три друга у некој рушевини склоњени од непријатеља и невремена – олуја са кишом и грмљавином. Звуци који допиру, више подсећају на зверињак него на фронт. Љуба, Пиги и Крле.) КРЛЕ: Јебем ти овај мрак. ПИГИ: Ускоро ће да сване... КРЛЕ: Неће... Далеко је до зоре. ЉУБА: Хладно ми је. ПИГИ: Ево ти (Огрне га.) КРЛЕ: Има неко цигарету? ПИГИ: Имам само још једну... Поделићемо. (Вади цигарету и додаје је Крлету.) КРЛЕ: И ова киша ми иде на живце. ПИГИ: Пада већ десет сати без престанка. Одакле толика вода горе... ЉУБА: Дај и мени један дим. ПИГИ: Ево. Још ти је хладно? ЉУБА: Аха. ПИГИ: Болестан си? ЉУБА: Нисам. Пусти ме. ПИГИ: Хтео сам само... ЉУБА: Пусти ме. КРЛЕ: Пусти га. ПИГИ: Не дирам га. Види колико се тресе. Сигурно је болестан... КРЛЕ: Није му ништа. ПИГИ: Што не одспаваш мало? ЉУБА: Остави ме на миру. (Пауза. Ћуте и пуше.) КРЛЕ: Што ти не спаваш? ПИГИ: Не могу. (Пауза.) ПИГИ: Извући ћемо се... КРЛЕ: Оћемо. (Пауза.) ЉУБА: Ја идем... Не могу више. КРЛЕ: Где ћеш? ЉУБА: Идем кући. КРЛЕ: Седи. Смири се... Ево ти и моја блуза. ЉУБА: Пусти ме идем кући. КРЛЕ: Не идеш нигде. Седи. Све ће бити у реду. ЉУБА: А после ћемо да идемо кући... КРЛЕ: Хоћемо. ПИГИ: Мало алкохола би га смирило. КРЛЕ: И мени би ракија добро дошла. ПИГИ: Верујеш ли у судбину? КРЛЕ: У шта? ПИГИ: У то да неко или нешто одређује шта ће бити са нама... КРЛЕ: Повлачи конце?... ПИГИ: Не тако. Више као у позоришту... Неко већ све одреди, шта ћемо да радимо, шта да кажемо... А ми се само понашамо. КРЛЕ: Ма дај одакле ти то? ПИГИ: Не знам. Само питам. КРЛЕ: Не верујем. (Сине муња уз налет ветра и угаси свећу. Мрак.) Крај пролога I ДЕО(Дарков и Ањин стан. Дарко, Шеки, Ања. На сцени мрак. Чују се само гласови.) ШЕКИ: ... Сутон цивилизације... На пола пута између Бестрагије и Недођије... Уз Велику Реку... "Свратиште", "кафана", "чекаоница" ... Све то заједно... Обична страћара. На средини, кубе... Знаш шта је кубе? ДАРКО: Знам. ШЕКИ: ... Пар столова, шанк и прозор са погледом на Велику Реку. Неколико људи. Који се међусобно не познају... Седе за засебним столовима. Чекају скелу који ће да их превезе преко... Скелеџије нема. Напољу невреме. Саставило небо и земљу. Киша... Ветар... Изненада... Врата се отварају... Улазе три сподобе. Гости се ускомешају ... Власник који дрема за шанком лењо подигне главу и гостима даје знак да ни један од њих није скелеџија. (Ања прилази и пали свећу. Светло свеће обасјава Дарка и Шекија. Седе за столом. Испред њих флаша вотке и чаше.) АЊА: Како можете да седите у мраку? ДАРКО: Ћути. ШЕКИ: ... Новодошавши... Изгледају сабласно... "Када скела иде преко?" пита један од тројице. Али му нико не одговара... "Доле уз обалу је неки леш"... Каже поново. Али никакве реакције од било кога. "Можда је скелеџија". Гости се прену и пожуре ка прозору. Шанкера се то не тиче. "Шта ћеш да попијеш?" пита. (И ту заћути. Пали цигарету.) ДАРКО: И? ШЕКИ: Шта и? ДАРКО: Шта даље? ШЕКИ: Не знам. ДАРКО: Па је ли скелеџија или не? ШЕКИ: Не знам. ДАРКО: Ко су они? ШЕКИ: ... Војници... Рецимо... ДАРКО: Само толико? ШЕКИ: Толико. АЊА: Не свиђа ми се. Сувише мрачно. ДАРКО: То и мени стално ради. Пусти је. ДАРКО: Мислиш да би око тога могли да набуџимо 90 минута. ШЕКИ: Како не. То је драма, човече. Све тече споро. На поглед... Мимику... Гест. Без много приче. ДАРКО: Добро али шта?... ШЕКИ: Како, шта?... Пази... Велика Река... Скела. Људи хоће преко у бољи живот. Скелеџија им дође као спаситељ. Мојсије. АЊА: ... Харон!?... ШЕКИ: Ко? АЊА: Харон. По грчкој митологији... Превозник сени мртвих преко реке Ахеронта до врата ХАДА. Мртвима се зато ставља златник под језик... као надница за Харона. Душе оних који немају новчић остављао је да вековима чекају на обали. (Светла се упале. Дошла је струја. Телевизор се такође упали. Неки новокомпоновани хит. Удубљен у причу Шеки се уплаши готово врисне. Сво троје се насмеју. Ања приђе, утиша тон на телевизору и журно изађе. Њих двојица настављају своју причу. .) ДАРКО: Јеси причао Јовичићу? ШЕКИ: Само идеју. ДАРКО: И? Шта каже? ШЕКИ: Каже да урадимо прву руку, па ће да види. ДАРКО: Што то сам не урадиш?... ШЕКИ: Ти имаш бољи дијалог... ДАРКО: ... А и мрзи те сам да радиш. (Ања прилази Дарку и дискретно му говори.) АЊА: Мајстор је завршио. Плати човеку. ДАРКО: Хоћу. Нека дође овамо. Где је он? АЊА: Сад ће. Скупља алат. ШЕКИ: ... Имам целу причу. Треба је само драматуршки средити и урадити добар дијалог. Пун погодак... (Чека његову реакцију.) ДАРКО: Право да ти кажем, треба ми лова. Али бојим се... да је "дежави"... Личи на нешто већ виђено. ШЕКИ: Па боље да личи на нешто - него нинашта. ДАРКО: Нисам то мислио. ШЕКИ: Ево види ово. (Показује му на телевизију) ... Појачај! (Дарко појача тон та телевизору.) ТВ: ... Не убијаш првог. То раде аматери... И ту, брате, постоји гвинт. Гађаш у стомак. Ногу... Раме... Али је најбоље у стомак. Остане жив, а не може да бежи. Почне да кука и тражи помоћ. Увек се нађе лујка која би да му помогне. Е, брате, та лујка остаје ту поред њега. The end.. Коњец... Fin... Треба само бити стрпљив и упоран. Ако то не можеш... Ниси за снајперисту... Иди у тобџије па грувај. (Мајстор је ушао, нешто пре. И са краја посматра и слуша. Крпом брише руке. Улази и Ања.) АЊА: Ма дај угасите то... (Иде право до телевизора и гаси га.) ШЕКИ: Зашто? ЉУБА: Добро вече. ДАРКО: Здраво, мајсторе. Седи мало са нама... ЉУБА: Не бих да се задржавам... Журим. Имам нешто заказано. ШЕКИ: Ако је женска у питању... ЉУБА: Није то... Са пријатељима. ДАРКО: Једно пиће? ЉУБА: Пиће не одбијам... АЊА: Шта ће те да попијете? ДАРКО: Може вотка? ЉУБА: Може... И једно пиво ако има. Јео сам неку слану питу... Умрех жедан. (Вотка и пиво. Дарко и Шеки се погледају. Дарко му сипа вотку а Ања оде по пиво.) ШЕКИ: Кроз целу причу би могли и рат да провучемо... Видео си... То је сад ВРУЋЕ. (Показује на ТВ.) ДАРКО: Патетичан си ... ШЕКИ: Како си тако неразуман... (Ања се враћа доноси пиво и чашу. Љуба не узима чашу него наврне из флаше и испије у цугу.) АЊА: Може ли то мало да сачека... ДАРКО: Кажи њему... Шта у мене гледаш. ШЕКИ: Може. Прекидамо дискусију. ЉУБА: Не морате због мене. (Подригне од пива. Па испије вотку наискап. Домаћини се загледају. Ања узима испражњену флашу и оде да носе друго пиво.) ДАРКО: У чему је био проблем? ЉУБА: Молим? ДАРКО: Ово са струјом... ЉУБА: Отишла вам рингла на шпорету. Огољена жица изашла на масу. Добро је што је осигурач рикнуо, иначе је могло свашта да буде... ДАРКО: Сада је све у реду? ЉУБА: У реду је ... Премостио сам и изоловао. Али, ако вам треба мала рингла... Мораћете да купите другу. (Враћа се ставља пиво на сто.) АЊА: Колико кошта? ЉУБА: Не знам. Нисам скоро гледао цене. Али није хитно... Остале раде... Па кад купите, позовите ме. Ја сам ту у комшилуку... ДАРКО: Колико сам дужан за мајсторију? ЉУБА: Не знам шта да ти кажем... На осигурачу сам само лицне променио. Ово друго и није поправка, па... Кол'ко даш. ШЕКИ: Заврни му цену, молим те. Има он пара. ДАРКО: Дај, не причај, помислиће човек стварно... ЉУБА: Шта радиш ти?... ДАРКО: Ништа. ЉУБА: Од чега живиш? ДАРКО: Од њене плате. ЉУБА: Озбиљно те питам. Шта ти је професија?... ДАРКО: Писац. ЉУБА: Пишеш песме? ДАРКО: Драме. ШЕКИ: И комедије. ЉУБА: То је оно... За позориште? ДАРКО: Позориште, филм, телевизија... Све. Ово ми је колега... Тренутно радимо заједно. ШЕКИ: Покушавамо да радимо заједно. Али са њим је немогуће радити. ЉУБА: А она? ДАРКО: Она је костимограф. ЉУБА: Шта је то? ДАРКО: Прави костиме за глумце. ЉУБА: Кројачица... ДАРКО: Тако некако. АЊА: Марш тамо. Ја цртам костиме, а други их шију. ЉУБА: Сликарка? АЊА: Боље речено... ЉУБА: Шта си ти написао? ДАРКО: "Димњак" и "Оклоп душе" ЉУБА: Шта? ДАРКО: Тако се зову драме. ЉУБА: Је ли то било на телевизији? ДАРКО: Није. ЉУБА: А ти? ШЕКИ: Шта сам написао? ЉУБА: Аха! ШЕКИ: "Србовање" ЉУБА: То му дође као нека ... ШЕКИ: Сатира. ЉУБА: То!... Зајебанција на наш рачун. ШЕКИ: Да... "Зајебанција на наш рачун"... ЉУБА: И шта још? ШЕКИ: Пишем и критике. ЉУБА: Кога критикујеш? ШЕКИ: Позоришне критике. ЉУБА: И тебе жена издржава? ШЕКИ: Нисам ожењен. ЉУБА: Онда си код маме и тате, на стан и храну... ШЕКИ: (Ањи и Дарку) Добар је... Зајебан тип. Да, код родитеља живим. ЉУБА: Нешто си ми познат... ШЕКИ: Ни ја нисам био "на телевизору". Можда си и код мене мењао осигураче. ЉУБА: Нисам. Радим од скоро. ДАРКО: Шта си пре тога радио? ЉУБА: Молим? ДАРКО: Кажеш, радиш од скоро. А пре тога?... Шта си радио?... ЉУБА: Ратовао. ДАРКО: Био си на фронту? ЉУБА: Две године и два месеца. 794 дана. ДАРКО: Где си био? ЉУБА: У рову. ДАРКО: Знам, али где? ЉУБА: Свуда. ШЕКИ: Не личиш на ратника. ЉУБА: Ни ти мени на писца. АЊА: Дарка су седам пута тражили. Стално сам морала да лажем. "На путу је", "Отишо у иностранство"... ШЕКИ: Замисли, код мене звоне позивари. И ја им отворим... Питају, да ли сам ту... Кажем, "Не он је у болници". "А шта сте му ви?". Кажем - брат. "Да ли би ви хтели... "... Реко - не би... После набавим лекарско уверење и откачим их. Више ме нису дирали. ЉУБА: Ја сам добровољац. (Тајац. Поста им непријатно.) АЊА: Мајсторе, може кафа? ЉУБА: Нећу кафу. АЊА: Још једно пиво? ЉУБА: Само вотка. (Узме флашу и сам себи долије пиће.) Од пива се много пиша. Колико далеко можеш да пишаш? ШЕКИ: Ја? ЉУБА: Ти... Колико далеко можеш да се добациш кад пишаш? ШЕКИ: Нисам мерио. (Усиљено се насмеје.) ЉУБА: Можеш ли млазом јабуку са гране да отресеш? ШЕКИ: Не могу. ЉУБА: Можеш ли на приземној кући, у димњак, млаз да убациш? ШЕКИ: Ни то. ЉУБА: ... Појави се однекуд један мали. Нико не зна одакле... Тек почео да се брије. Црни хтеде да га најури ко пашче. Па опет, није... Био најмлађи у чети, па га прозвали Упишанко. Ал не само због тога... Мого је Упишанко да пиша и по шест метра у даљ. Такав је млаз бацао... Кад нам близу ровови терали смо га у балијин шанац да наточи. Мого је млазом јабуку са гране да отресе. На приземној кући у оџак да улије. Прошле године о Светог Илију... Пођемо нас петорица ... И мали са нама да очистимо ослобођено село. Упишанку се припиша. А кад се њему пиша и дупло баца него обично. Боље да није... Боље да је ципеле квасио... Гранате покидале далековод... Он на кабли уцентрирао и убило га на место. Није ни вриснуо. Сагорело га на место. (Да би скренуо разговор са глупе теме.) ШЕКИ: Мислиш ли ти да је рат, овај последњи, права тема за драмску причу? ЉУБА: За шта? ШЕКИ: За позориште, рецимо. ЉУБА: Не мислим... ШЕКИ: Зашто? ЉУБА: Тако. ШЕКИ: Да си ти писац о чему би писао? ЉУБА: О сексу. ШЕКИ: О сексу?... Зашто? ЉУБА: Јебе ми се за позориште. Ето зато. ШЕКИ: Озбиљно те питам. ЉУБА: Озбиљно ти кажем. Еј! (Ањи.) Донеси ми и пиво. (Ово је изгледало као наредба. Па се сво троје погледају. Ања оде и донесе пиво.) ЉУБА: Чему служи позориште... За кога?... За шта?... То треба укинути. Ја никада нисам био у позоришту... Па шта ми фали? ДАРКО: Ни ја никада нисам био у затвору и не мислим да затворе треба укинути... (Љуба га погледа и одмери дугом паузом.) ЉУБА: Опасан си ти... ДАРКО: Јеси рањаван? ЉУБА: Ја не. ШЕКИ: Пун град је тих богаља. (Љуба одреагује паузом.) ЉУБА: Каквих богаља? ШЕКИ: Ових са ратишта... ЉУБА: Оне који су место тебе крварили гаће ти називаш богаљима... ШЕКИ: Нисам мислио ништа лоше. ЉУБА: Јеси. ШЕКИ: Осим тога нико није морао уместо мене да иде. Ја сам сам био против рата. ЉУБА: ... Како... Махао си лекарским уверењем... ШЕКИ: Не. Антиратним демонстрацијама, као сав цивилизован свет. ЉУБА: ... Звецкао кључевима. Палио свеће. ШЕКИ: Између осталог и то. Ја сам пацифиста. ЉУБА: Не рече ли да си писац. ШЕКИ: Пацифиста је ... ЉУБА: Ти си курац од овце, буразеру. ШЕКИ: Од кад смо ми то браћа. ЉУБА: Нисмо браћа и не можемо да будемо. Ни по крви ни по оружју. ШЕКИ: Ја не користим оружје. ЉУБА: А шта користиш? АЊА: МИ нисмо били у рату. (Као да са њом не жели да разговара.) ЉУБА: Који то ми?... Вас двојица? ШЕКИ: Србија није била у рату. ЉУБА: Србија је била у говнима и вас двојица са њом. ШЕКИ: Поменута именица ти је врло често у устима. (Љуба нагло скочи.) ЉУБА: Шта си реко? ШЕКИ: Шалио сам се... ЉУБА: Реко си - да једем говна. То си реко... (Дарко види да је ситуација напета, покушава да среди ствар.) ДАРКО: Није тако мислио. ЉУБА: Знам ја шта је он мислио... ДАРКО: Мајсторе, да платим колико сам дужан. ЉУБА: Дужан... Мени ништа. Али си био дужан и ти да се одазовеш кад су позивали за ров... Сада се не би уз ракију и мезе свађали како изгледа рат и обогаљени војник. ДАРКО: Људи, ово се измиче контроли... Доста зајебавања. ... Мајсторе... ШЕКИ: Пусти га. Знам у чему је ствар. Он би да нам одржи лекцију из патриотизма. ЉУБА: Шта ти знаш о патриотизму... ШЕКИ: Знам, да су патриотизам, национализам и шовинизам врло блиски. ДАРКО: Реците ми колико да вам платим за оправку, и молим вас да одете. ЉУБА: Види га!... Он ме моли!. Ниси у стању ни да ме избациш ко човек... ДАРКО: Немам намеру физички да се разрачунавам, лепо вас молим да одете. ЉУБА: Е кад ме тако лепо молиш... Нећу. Да видим умеш ли и другачије то да урадиш. (Дарко погледа Шекија и Ању и они збуњени новонасталом ситуацијом .) ШЕКИ: Избаци га... ДАРКО: Ћути, Шеки. (Пође према њему, али Љуба извади нож и наслони му на груди.) ДАРКО: Шта ово треба да значи? ЉУБА: Значи да си гњида. Обојица сте гњиде. Нисте спремни да заузмете став за који би... ДАРКО: ... Умрли. ЉУБА: Неее, лако је умрети. Ту нема ничег херојског. Ако си спреман да преузмеш нешто због чега би убио... То је онда права ствар. (Окрене нож и да га Дарку у руке. Гледају се. Тишина. Дарко полако спусти нож и врати га на сто.) ЉУБА: Ето видиш. Шта сам реко... Гњида. (Седа за сто, остали збуњени стоје. Он више не обраћа пажњу на њих. Сам себи долива пиће. Ситуација готово безвезна. Шеки изненада скочи. Зграби нож и стави га Љуби под грло. Дарко и Ања у шоку. Дере се.) ШЕКИ: Ајде сад ... Кажи нешто. Буди херој. ДАРКО: ... Шеки!? ... ШЕКИ: Видиш како је лако бити херој... Видиш... АЊА : Шеки... Шта ти је ... Спусти то. ШЕКИ: Бежи тамо. (Мајстору.) Шта је?... Усрао си се. (Љуба га ухвати за руку и уједе. Овај испусти нож. Он му савије руку. Шеки почне да урла од бола .) ЉУБА: Браво, критичар, биће од тебе нешто. ШЕКИ: Јао, рука... ЉУБА: Ајде извади оловку па се брани. (И све време га другом руком удара по темену. Обрати се Дарку који све ово нетремице гледа .) ... Шта је... Шта ме гледаш... Одбрани пријатеља... Ето ти је чакија. Уради нешто. Брани се. (Дарко погледа у нож, лагано се сагне и дохвати га. Држи нож и гледа у Љубу.) АЊА: Дарко ... (Он је не погледа, само лагано остави нож на сто.) ШЕКИ: Сломићеш ми руку... ЉУБА: Ако сада њега убијем... Тебе вежем ... А њу силујем... Хоћеш ли сутра ићи на протестни митинг или шта... ШЕКИ: Јаооооо... (Урла од бола.) ЉУБА: ... Од свих осећаја бол је најјачи и једини који желиш да узвратиш. И најпитомија звер. Када је угрожена она се брани... А ја би све вас сада мого да покољем. Ви би сте звецкали кључевима. ДАРКО: По чему се онда разликујемо од звери... ЉУБА: Интелектуалац... Не сери. (А онда заћути док не смисли како и Дарка да повреди. Поглед му се заустави на Ањи. Он јој се обрати.) Раскопчај блузу. АЊА: Молим? ЉУБА: ... Али полако. Хоћу да уживам. АЊА: Зваћу милицију. (Пође.) ЉУБА: Нећеш. (Јаче савије руку Шекију.) Је л' да, да неће? (Пита га.) ШЕКИ: Неће!... Ања немој! АЊА: Дарко? (Ања застане. Тражи помоћ од мужа. Дарко само ћути без израза на лицу и нетремице гледа у Љубу. Чини се само да му је дисање убрзано. За Љубу, Дарко као да не постоји. Обраћа се Ањи.) ЉУБА: ... Дугме по дугме. До последњег. (Она ћути, не реагује и даље гледа у Дарка.) ШЕКИ: Дај, раскопчај се!!... Шта те кошта!!... ЉУБА: Ајде, не стиди се. Умеш ти то. Ајде... (Ања не окрећући се према Љуби. Као за Дарка да то ради. Откопчава једно дугме. Друго. Треће. Дарко изненада, без икаквог предзнака, дохвати нож, и убоде Љубу. Овај се само цимне и не може да верује. Погледа у Дарка. Па у место убода. Пусти Шекија. Овај се стровали на под јечући ... Дарко и даље држи нож. Љуба држи руку на место убода, крв му пролази између прстију.) ЉУБА: Ууу ... Јебем ти... (Са напором пође према Дарку , са ножем у трбуху пада на колена а онда загрливши Дарка око струка склизне на под. Шеки се превија на поду, Ања у шоку, Дарко нестварно миран.) ШЕКИ: Јао, рука... Кретен ми је сломио руку. АЊА: Дарко...!? ДАРКО: ... Зови милицију. ШЕКИ: Зови прво хитну помоћ. Моја рука... (И даље лежећи на поду и превијајући се од бола.) Ако си, мамицу му... Сломио ми је руку. Ако си га убио... (Ања се окрене и почне да повраћа. Дарко изненада неконтролисано почне да урла.) ДАРКО: АААААААААААААА!!!!!!! Крај првог дела II ДЕО(Пигијев стан. Пиги и Миша. Пиги у инвалидским колицима. Мишко седи у фотељи преко пута њега. Дере се.) МИША: Аааааааааааааааааа. ПИГИ: Сереш!? МИША: Да не видим кеву... ПИГИ: ... Ти немаш кеву... МИША: ... Тако је крикнула да сам се усро. Прекинем радњу и питам је... "Шта ти је, јебо те?"... Она још у трансу, каже... "Лепо ми"... Па реко... "Јебо те, и мени је лепо али не урлам"... Она ништа, само се увија ко змија питон... Кренем ја поново да радим радњу. Кад она поново... Ааааа... ПИГИ: Не мораш да вичеш. МИША: ... Нећу. Урла, јеботе. Није то оно... Аууу. Ух, ух... Него урла... Ја у шоку, а напаљен, не знам шта ћу... Завучем јој шамарчину, да прекине. Кад она... Виче... "Тооооо Мишо... Тоо..." Оће да је бијем. Риба, садиста. ПИГИ: Мазохиста. МИША: Добро, то. Мислим се, дошли смо бре на карање, а не на шорку. Ал добро, кад тако воли... Па јеби га... И сад, замисли сцену. Једном руком се придржавам... Овако... Другом јој лупам шамаре... А не прекидам радњу... Схваташ... Али, нисам и ја мазохиста. Знам ја како треба... ПИГИ: Садиста. МИША: Малопре си реко... ПИГИ: Волиш батине – мазохиста, волиш да бијеш - садиста. МИША: Добро јеби га, знаш шта хоћу да кажем. Било је и онако како ти волиш... Пусти да завршим... ПИГИ: Сереш! МИША: Шта серем?... Као нисам јој лупао шамаре?... Погледај ми руку... (Показује му руку.) ПИГИ: Шта? МИША: Добро, не види се. Али знаш како ме боли... (Пиги ћути и гледа га презриво.) МИША: Чекај, оћеш да је доведем овде код тебе, да ти она све ово потврди. Оћеш да је доведем? ПИГИ: Нећу. МИША: Нећеш, дабоме. Знаш ону што је радила доле код "Касине" - конобарица... Плава, она са ногама одавде... ПИГИ: Знам. МИША: Е, иста таква... Ко да су сестре. ПИГИ: Лажеш. МИША: Еј... Имаш фото-апарат?... Дај ми апарат, сликаћу је, па се сам увери. Сликаћу је и голу ако хоћеш. Али то ће мало више да кошта... ПИГИ: Ништа ти не верујем. МИША: Не верујеш. Добро... Не мораш да ми верујеш. Уосталом, ти си мене терао да ти причам. Ја то ником другом не би причао ни за какву лову, бре... Имам ја своју етику, јеботе. (Пауза.) Нисам ти испричао главну фору, јебо те... Не за ову, што личи на ову из "Касине"... Друга једна. Хаос риба. Ал уплашим се да ми није сестра... (Заћути и чека да га овај нешто пита. Пиги ћути и гледа га бело.) ... Ајде бре, јеботе, питај ме откуд сестра. (Пиги ћути.) ... Откуд сестра?... Како сестра?... Кад сам се скинуо, а она ће... "Јао, брате, колики ти је"? (Пиги ћути.) ... Ово је фазон. Добар фазон. А, шта кажеш?... "ЈАО, БРАТЕ, КОЛИКИ ТИ ЈЕ"... Е, а оно, за ону са шамарима, стварно, кад ти кажем... (Пиги ћути.) Еј, да ти узмем једну цигару... Моје остале у Касини на шанку. (Пита, а не чека да му Пиги одобри, сам се узима из паклице са стола. Поред кутије је и пиштољ. Миша га загледа али га не узима у руке.) ... Је л' прави... Хахаха, зезам се... ... Еј... Оно за ауто... Нашо сам ти купца. Знаш шта ме прво питао... "Је л' крадена роба?"... Ма, где крадена, кажем... Знаш чија је то лимузина... Па му објасним ко си. Одма се сетио. Купиће га сигурно. Опасно се запалио. ПИГИ: Нису за продају... МИША: Чекај... Па реко си... ПИГИ: Предомислио сам се. МИША: Шта ће теби ауто... Не можеш да возиш. А штета је да онаква лимузина пропада од стајања. ПИГИ: Умукни. МИША: ... Није на продају. Јасно. Пази, ако се предомислиш... Што ме гледаш тако? ПИГИ: Како си ти бедан... МИША: Зашто?... Шта сам сад лоше реко? ПИГИ: Дрога је од тебе направила пацова који гамиже по улици и гледа како да се огребе, украде, отме за следовање "белог". МИША: Шта ти је, бре, матори... Нисам завистан. ПИГИ: Опет лажеш. Лажеш ко пас. И верујеш у то. МИША: А у шта си ти веровао, када си ишо тамо одакле су те дотерали у тим колицима... У истим смо говнима, бре. Зар не видиш... Само што си се ти скењао на брзака. А ја клизим полако... ПИГИ: Нисмо исти. МИША: Како нисмо, јебо те... Ко ти је остао ближи од мене?... Ко ти купује пљуге... Ко ти прича причице... Можеш да верујеш у њих, можеш и да не верујеш... Ал, јеби га... Не верујеш ни у каубојце, Тарзана и Терминатора, па гледаш филмове. Или можда верујеш у све што видиш и чујеш на телевизији. ПИГИ: Прекини! МИША: О. К, претерао сам. Не могу ја са старим ратником тако да разговарам. Али повуко си ме за језик... Јеби га. ... Знаш шта сам хтео да те питам... Је л' истина што причају... Да си све време рата имао овде на врату нацртану испрекидану линију и исписано "Исеци овде"... То ти је страшан фазон. Црњак до јаја, мајке ми. ПИГИ: Губи се! МИША: У реду, изгубићу се. Исплати ме и одмах идем. ПИГИ: Бежи, бре. МИША: Разумем те, ти хоћеш сад да останеш сам. То је у реду. Мени треба лова за "гудро". И то је у реду. Имали смо дил. Ти мени лову... Ја фајронтирам из твоје гајбе... ПИГИ: Мали... Не сери више. Губи се напоље. МИША: Чекај. Оћеш поново да ти причам оно кад сам био са две близнакиње... ПИГИ: Реко сам ти. МИША: Реко си и за лову. ПИГИ: Јесам. А сад ти не дам. Имам, али не дам. Пролупао си. Ниси у стању ни да лажеш како ваља. МИША: Дај ми лову, и ево идем сад да одвојим рибу. Караћу је само за тебе. И сутра ћеш у детаље све да знаш. ПИГИ: Коју рибу? МИША: Коју кажеш. Има риба ко у акваријуму. Мушкарци су у мањку... Кога нису ћапили за фронт, тај је киднуо преко гране. Остале само рибе, богаљи, педери и наркићи. ПИГИ: Кога ћеш бре ти да караш... Неће те ни једна. Знаш ли зашто?... Боје се да имаш сиду. Болесни наркоман... Ето шта си . МИША: Јесам. Наркоман сам. Немам сиду. Ваљда... А тебе лепо молим... Пиги, дај ми лову. Рачунао сам на њу. Треба ми. ПИГИ: Не дам. Излази напоље. МИША: Молим те. ПИГИ: Умри. Не дам. МИША: ... А било ти лепо док сам ти причао. Ниси сигуран да ли измишљам... Али би волео да си био на мом месту. Да ли дркаш кад ја одем?... Не, не ... Не дркаш. Не може да ти се дигне. Имаш гелер у леђима. И не осећаш доле ништа. ПИГИ: ... Губи се. МИША: ... Што си се тако пицнуо. Идеш негде... Аа, да, данас имаш окупљање са ратним друговима. Луд, сакат и ћорав ће да онанишу о рату. Колико су побили Уја, колико Балија... Нисам те питао колко си их ти пококао. Има ли да је неко претеко... Сигурно имаш и медаљу за храброст... ПИГИ: ... Убићу те. МИША: (Преломи се.) ... Пиги, бре, молим те, дај ми лову. Све ћу да урадим за тебе. Кажи само шта оћеш. Оћеш да ја убијем неког... Оћеш да ти почистим кућу... Да ти доведем неку кураву... ПИГИ: ... Нећу ништа. Иди. МИША: Пиги... Хоћеш да ти га испушим. ПИГИ: Марш!... Губи се. Убићу те. (Пође према столу на коме је пиштољ.) МИША: Пиги, стани. Молим те... Немој. (Миша ухвати колица са леђа и не да му да приђе столу. Пиги покушава да га шчепа али он измиче и повлачи колица. Телефон почиње да звони. У тој гужви, колица се преврну и Пиги пузећи полази према столу. Миша га шутне у стомак. Почиње мучна неравноправна "туча" где Пиги са пода покушава да зграби Мишу који очигледно слабији, али, покретнији - измиче и удара Пигија. Телефон и даље звони. Када успе да дограби Мишу за ногу и обори га овај у тренутку пада повуче и столњак, тако да све ствари са стола попадају на под. Пиги сада покушава да привуче Мишу и песницом му дође до лица. Миша зграби пикслу са пода и удари Пигија у главу. А онда још једном да би био сигуран у учињено. Пиги остане да лежи. Телефон престаје да звони. Када се увери да је мртав прекопа му по џеповима. Нађе неки ситниш у новчанику. Онда почне да претура по стану. Нађе кутију са нешто девиза, златно ланче, сат и сл. Узме драгоцености, кутију баци поред Пигија . Упали телевизор, појача. И изађе.) ТВ: ... Крај другог дела III ДЕО(Крлетов стан. Крле, Љиљана и Драган.) ТВ: ... Дум-дум метак ти је, брате, муниција са такозваним закаснелим дејством... Зрно оваквог метка има барутно пуњење које при удару у циљ експлодира и ефектом бомбе, распрскава се на милион ситних делова. На живим циљевима улазна рана је иста као и код прострелне, обичне муниције, а излазна готово десет пута већа. Кад то прође, брате, кроз утробу, такав пичвајз направи да нема доце који то може да закрпи... Јесте да је та муниција забрањена... Али користи се... Све стране су то користиле. Слушај, брате, нема шансе да не познаш ко је згасио од обичног а ко од дум-дум метка. Познаје се. (Крле седи за столом. Није окренут према ТВ. Слеп је. Слуша ТВ интервју неког ратника. Сто, лепо постављен. Пиће на столу. Љиљана приђе узме даљински управљач и угаси телевизор.) КРЛЕ: Што си угасила? ЉИЉАНА: Не могу о рату више да слушам. КРЛЕ: Причао је о муницији. ЉИЉАНА: То је исто. КРЛЕ: Није. Колико је сати? ЉИЉАНА: Прошло је девет. КРЛЕ: Зови телефоном, да видиш зашто их нема. ЉИЉАНА: Звала сам. КРЛЕ: ... Бројеви су ти у роковнику поред. ЉИЉАНА: Кажем ти, звала сам. Нико се не јавља. КРЛЕ: Код обојице? ЉИЉАНА: Код обојице. (Тражи флашу по столу да би долио пиће.) ЉИЉАНА: ... Са десне стране. (Он пође руком. Проспе флашу. Подигне је. Пипајући долива пиће. Она доноси крпу и скупља проливено са стола.) ЉИЉАНА: Пијан си. КРЛЕ: Нисам пијан, него сам ћорав. ЉИЉАНА: Требала сам ја да ти сипам. КРЛЕ: Не! Могу сам. (Испија пиће. Она односи крпу. Враћа се . Седа. Ћуте.) КРЛЕ: Колико је сати? ЉИЉАНА: Питао си ме пре пет пинута. КРЛЕ: Питам те поново. ЉИЉАНА: Пет минута више него мало пре. КРЛЕ: Колико је тачно? ЉИЉАНА: Девет и двадесет. (Ћуте.) КРЛЕ: ... Каква "лоза"... Чиста хемија. Права "лоза" се прави од целог зрна грожђа. Одвоје се петељке. Па онда... Не знам шта се тамо ради... А ово... Чиста хемија. ЉИЉАНА: ... Неће доћи. КРЛЕ: ... Праву "лозу" можеш литар да попијеш, а да глава не боли... Доћи ће. Договорили смо се. Данас је годишњица. ЉИЉАНА: Нашу годишњицу брака не славимо. Увек заборавиш... КРЛЕ: Љиљана, немој. ЉИЉАНА: Нећу. (Седе и ћуте.) КРЛЕ: ... На телевизији јавили променљиво облачно... А ево пада од јутрос. Шта значи - променљиво облачно?... Може да пада киша, а можда и неће... ЉИЉАНА: Кажем ти да неће доћи. КРЛЕ: Позови поново. ЉИЉАНА: Нећу више да зовем. КРЛЕ: Где је телефон? (Пође да устане.) ЉИЉАНА: Крле, седи, молим те... Хоћу да разговарам са тобом. КРЛЕ: Зар не разговарамо? ЉИЉАНА: Ја хоћу стварно да разговарамо. КРЛЕ: У реду, причај ти, ја те слушам. Само ми реци где је телефон. (Ипак устаје .) ЉИЉАНА: Седи, донећу ти. (Доноси му бежични телефон. Он опипа тастатуру телефона и полако притиска бројеве.) Крле, зашто не нађеш неки посао... То ваше удружење ратних инвалида, сигурно може да ти нађе нешто што могу и слепи да раде. Није због новца... Али не могу више да те гледам таквог. Скоро ће година како си се вратио... А ти ни једном ниси изашо из куће. По цео дан слушаш телевизију или радио. Гланцаш тај револвер који носиш за појасом... Схвати, ниси више на ратишту. Не треба ти оружје. КРЛЕ: Нико се не јавља. ЉИЉАНА: Зашто се правиш да ме не слушаш. КРЛЕ: Слушам те. ЉИЉАНА: Знам. И? КРЛЕ: Шта, и? ЉИЉАНА: Кажи нешто. КРЛЕ: Можемо ли о томе сутра да разговарамо? ЉИЉАНА: Не може. Сваки пут кад хоћу са тобом да разговарам... Одлажеш за сутра. Кад ћемо једном о свему да попричамо? КРЛЕ: Кажем ти, сутра. ЉИЉАНА: Можда ја сутра нећу бити овде. КРЛЕ: Онда прекосутра, кад се вратиш. ЉИЉАНА: Крле, да ли ти мене стварно не разумеш... КРЛЕ: Шта да те разумем? ЉИЉАНА: Зашто ми на питање увек одговараш питањем? КРЛЕ: Није тачно. ЉИЉАНА: Јесте. КРЛЕ: Како ја то на питање одговарам питањем? ЉИЉАНА: Ето видиш. КРЛЕ: Не видим ... Слеп сам. ЉИЉАНА: Није смешно ни мало. (Гледа га дуго са погледом испитивања и сажаљења.) Крле... Прозлио си се. КРЛЕ: Шта сам? ЉИЉАНА: Постао си зао, прзница и неподношљив. Пре ниси био такав. КРЛЕ: Пре чега? ЉИЉАНА: Не мислим на то. Знаш ти добро на шта ја мислим. КРЛЕ: Не знам. На шта мислиш? (Она га гледа и нема речи. Звоно на вратима.) КРЛЕ: Најзад. (Љиљана устаје и одлази да отвори врата.) КРЛЕ: Они су? ЉИЉАНА: Не, нису они. (Из off-а.) КРЛЕ: Ко је? (Она се не враћа. Чује се шапат из ходника.) КРЛЕ: Љиљана, ко је то? ЉИЉАНА: Нико. КРЛЕ: Са ким разговараш? (Нико не одговара. После дуже паузе улази Драган. Љиљана иде за њим.) ДРАГАН: Добро вече. КРЛЕ: Добро вече!... Љиљана? ЉИЉАНА: Имамо госта. ДРАГАН: Ја сам Драган. Љиљанин колега са посла. Шеф. ЉИЉАНА: ... Пословођа. ДРАГАН: Да, пословођа. КРЛЕ: Драго ми је. Крле... Седите. Љиљана, сипај госту шта ће да попије. И дај ми даљинац. (Пође руком да га тражи по столу. Али га Љиљана предухитри и узме даљински управљач пре него га она напипа. Узме га у руке . Где ће јој остати до краја сцене. Онда се окрене Драгану и одречно му климне главом. Да не узима пиће.) ДРАГАН: Хвала, не могу да пијем. КРЛЕ: Љиљана ми је причала о вама... ДРАГАН: Је ли? ЉИЉАНА: Лаже, ништа му нисам причала. КРЛЕ: Не мора се све речима казати. Где је даљинац? ЉИЉАНА: Остави сад телевизор. КРЛЕ: Гледаш ли ти телевизију? ДРАГАН: Молим? КРЛЕ: Телевизија је опијум за народ. Ја кад ти кажем... ЉИЉАНА: Крле! КРЛЕ: Шта, Крле?... Видиш да ћаскам са пословођом о телевизијском програму. ДРАГАН: Можда сада и није прави тренутак... Љиљанa и ја смо се договорили... ЉИЉАНА: Нисам му ништа рекла. Није хтео да разговара. КРЛЕ: Не прекидај пословођу док говори. "... Ви сте се договорили..." Шта? ДРАГАН: Мени је стварно непријатно... КРЛЕ: Не треба да ти буде непријатно. Знам све. Углавном све. Нисам једино знао како се зовеш и како изгледаш. Сад знам и како се зовеш. Драган, је л' тако беше? ДРАГАН: Да. КРЛЕ: Како изгледаш?... Ја сам слеп, не видим . (Љиљани.) Рекла си му да ти је муж "слепац". Зар не... ЉИЉАНА: Немој. КРЛЕ: Шта немој?... Јесам реко нешто ружно? ... Ако јесам, реци слободно. ДРАГАН: Не, не. КРЛЕ: Увек ме опомиње да се лепо понашам пред гостима. Које боје је твој џемпер? ДРАГАН: Молим? КРЛЕ: Шта сада имаш на себи? ДРАГАН: Одело. КРЛЕ: Које је боје? ДРАГАН: Плаво. Светло плаво. КРЛЕ: Машна? ДРАГАН: Шарена. КРЛЕ: У светлим бојама? ДРАГАН: Да. КРЛЕ: Ово ти не смета. ДРАГАН: Не. КРЛЕ: Покушавам себи да представим како изгледаш. ЉИЉАНА: Драгане, реци му. ДРАГАН: ??? КРЛЕ: Драгане, реци ми. ДРАГАН: Па видиш. КРЛЕ: Не видим. ДРАГАН: Молим? КРЛЕ: Не видим, слеп сам. Ћорав. Схваташ? ДРАГАН: Мислио сам да ћете вас двоје... Пре него... КРЛЕ: Извини што те прекидам. Могу ли да видим како изгледаш? (Пружа руке да би га опипао. Драган седи на супротном крају стола. Окрене се збуњен и погледа упитно Љиљану, она исто тако збуњена слегне раменима. Драган устаје. Приђе до Крлета и сагне се да овај може да му опипа лице. .) КРЛЕ: Мислио сам да си старији. (А онда га нагло ухвати између препона. Драган крикне и савије се од бола.) ДРАГАН: Јаооо!!!! ЉИЉАНА: Крле, шта ти је... Пусти га. Јеси полудео... КРЛЕ: Мамицу ти трећепозивску јебем. Моју си жену нашо... ЉИЉАНА: Пусти га. (Драган се истргне, али и даље је у болном грчу.) КРЛЕ: Мислио си, овај је ћорав не види ништа... ДРАГАН: ... Он је луд. ЉИЉАНА: Крле, смири се. Шта ти је? КРЛЕ: Шта ми је... Јебач дошо да те проси од мене и ти ме питаш, шта ми је... Сунце ти пресветло јебем. Где си... (Покушава и њу да шчепа. Али се она измакне.) ЉИЉАНА: Мислила сам да је овако најпоштеније. КРЛЕ: Шта је ту поштено... Довела си га да ми се смеје у лице и мислиш да је то поштено. ЉИЉАНА: Хтела сам да ти кажем... Да ти објасним . Али ниси хтео да разговараш. КРЛЕ: Нећемо тако, Љиљана. (Извади револвер из појаса.) ЉИЉАНА: Не, Крле!! КРЛЕ: Ја немам шта више да изгубим. ЉИЉАНА: Крле, не прави глупости, молим те. ДРАГАН: Стани, човече, да се договоримо ко људи. КРЛЕ: ... Кад си јебо ниси тражио договор. (Репетира.) ... Био један са мном на ратишту. Добровољац. Уствари, киднуо од мурије... Затеко жену са јебачем и убио их обоје. ЉИЉАНА: ... Крстомире. КРЛЕ: ... Али пре него их је пококао... Натера их да онако голи оду у ћошак. Она у један, онај у други угао собе. И каже им даса... "Ајде сад - сери"... Они се нећкају. Како?... Зашто? Запрети даса утоком. И они се исеру. "Ајде сад промените места, ти овамо, а ти онамо... А сад једи"... И знаш шта он каже... ЉИЉАНА: Крле, молим те... КРЛЕ: Ти ћути!... Знаш шта каже? ДРАГАН: Не знам. КРЛЕ: Каже... Није их побио због швалерације. Него зато што нису хтели да једу говна до краја. (Љиљана и Драган ћуте.) ... Скидајте се!!... (Пауза. Крле се насмеје и спусти пиштољ.) ... Шта је, усрали сте се? ЉИЉАНА: Ово ти није било духовито ни мало. КРЛЕ: Зезам се, шта вам је... Ево узми пиштољ. Ти не знаш за шалу?... (Окрене га тако да је цев уперена у њега а дршка према Драгану. Овај оклева. Погледа у Љиљану, она му главом показује да га узме.) КРЛЕ: ... Узми га слободно. Закочен је. (Драган пође да узме пиштољ али Крле не испушта цев. Као да хоће да га узме натраг. Драган повлачи револвер за дршку. Крле је јачи, приближава цев себи према лицу.) КРЛЕ: ... Јебем ти овај мрак! (Изненађујуће брзо другом руком притисне обарач и опали себи у главу. Љиљана се тргне, врисне у грчу притисне даљински управљач и упали ТВ. Канали се мешају и заврше на "интервјуу ратника". Драган остане скамењен са револвером у рукама.) ТВ: ... Нећеш да ми верујеш, брате, али страх је најбољи афродизијак. Сад, какве везе имају прпа и кита, ја не умем да ти објасним, али, брате, веруј ми... Увек кад ми је било густо ја сам само на "ону" ствар мислио. То је исто као што и унапред можеш да наслутиш ко ће да погине. Зној му мирише на леш. Образи усахну, а очи се унезвере. Ко има такве "симптоме"... Одма знаш да му је Госпођа Смрт заказала рандеву. Има оних који и побегну са састанка. Али Госпођа је стара курва... И као добар снајпериста чека упорно и стрпљиво. Та никада не промаши. (Ударац грома прекине струју - светло.) Крај трећег дела ЕПИЛОГ(Затворска ћелија. Напољу невреме – олуја са кишом и грмљавином. Зверињак такође. Дарко, Миша и Драган .) ДАРКО: ... Јебем ти овај мрак. ДРАГАН: Ускоро ће да сване. ДАРКО: Неће. Далеко је до зоре. МИША: Хладно ми је. ДРАГАН: Ево ти (Огрне га.) ДАРКО: Има неко цигарету? ДРАГАН: Имам само једну. Поделићемо. (Даје му цигарету.) ДАРКО: И ова киша ми иде на живце. ДРАГАН: Пада већ десет сати без престанка. Одакле толика вода у облацима. МИША: Дај и мени један дим. ДРАГАН: Ево... Још ти је хладно? МИША: Аха. ДРАГАН: Болестан си? МИША: Нисам. Пусти ме. ДРАГАН: Хтео сам само... МИША: Пусти ме. ДАРКО: Пусти га. ДРАГАН: Не дирам га. Види колико се тресе... Сигурно је болестан. ДАРКО: Није му ништа. ДРАГА: Што не одспаваш мало? МИША: Остави ме на миру. (Пауза. Ћуте и пуше.) ДАРКО: Што ти не спаваш? ДРАГАН: Не могу. (Пауза.) ДРАГАН: Извући ћемо се. ДАРКО: Оћемо. (Пауза.) МИША: Ја идем. Не могу више. ДРАГАН: Где ћеш? МИША: Идем кући. ДАРКО: Седи. Смири се... Ево ти и моја блуза. МИША: Пусти ме, идем кући. ДРАГАН: Не идеш нигде. Све ће бити у реду. МИША: А после ћемо да идемо кући. ДРАГАН: Хоћемо. ДАРКО: Мало алкохола би га смирило. ДРАГАН: И мени би ракија добро дошла. ДАРКО: Верујеш ли у судбину? ДРАГАН: У шта? ДАРКО: У то, да неко или нешто, одређује шта ће бити са нама. ДРАГАН: Повлачи конце. ДАРКО: Не тако. Више као у позоришту. Неко већ све одреди, шта ћемо да радимо, шта да кажемо. А ми се само понашамо. ДРАГАН: Ма дај одакле ти то? ДАРКО: Не знам. Само питам. ДРАГАН: Не верујем. (Сине муња уз налет ветра. Мрак.) Крај епилога ЗАВРШЕТАК ПРОЛОГА(Ратиште – сцена као у ПРОЛОГУ. Крле, Љуба, Пиги. Љуба у паничној грозници. Са оружјем на готовс. Крле "одржава" ватру - плаши га мрак више од метка. Пиги, шета - ситуација га чини нервозним. Чује се вучији урлик па експлозија. Као да је вук нагазио на мину. Тишина. Болно завијање рањеног вука. Крле репетира оружје и изађе. Пуцањ. Враћа се.) ПИГИ: Биће скоро пропаст света... КРЛЕ: Шта певаш то? ПИГИ: Верујеш ли у Бога? КРЛЕ: То је нешто друго. ПИГИ: Није. (Крле пали поново свећу коју је ветар угасио. .) КРЛЕ: Најлепше ствари које је бог створио су жене и ракија. Ако је и направио нешто боље... То је задржао само за себе. (Љуба панично скочи. Као да је чуо нешто.) ЉУБА: ... Пссст! ... (Репетира оружје и прикраде се да погледа напољу. А онда се враћа на место, не мање уплашен.) ... Ништа. Ветар. ПИГИ: ... Негде сам прочитао једну причу. КРЛЕ: Где? ПИГИ: Шта где? КРЛЕ: Где си прочитао? ПИГИ: Није битно. Хоћу причу да... КРЛЕ: Битно је. Ако си прочитао у новинама онда је истинита прича. Из живота. Ако је у књизи онда је имагинација. Разумеш... ПИГИ: Не разумем. КРЛЕ: Како не разумеш... ПИГИ: ... Није важно, јебо га ти, причу хоћу да ти испричам. КРЛЕ: Причај. ПИГИ: Не сећам се имена ликова из приче, али прича иде отприлике овако: Два пријатеља бежећи од Смрти дођу на вашар у Јудеју. И баш ту у маси света угледају Смрт. И Смрт спази њих ... И не само да их виде, него се и загледа у једног од њих двојице. Он се препадне. Узјаше камилу и побегне у Вавилон. Видевши то, онај други се одважи и заустави Смрт речима "Зашто си тако препала мог пријатеља?"... "Нисам хтела да га уплашим" рече Смрт "само сам се изненадила откуд он у Јудеји кад имамо састанак сутра у Вавилону"... КРЛЕ: Кој ти је курац теби? ПИГИ: Зашто? КРЛЕ: Сада си нашо то да ми причаш. ПИГИ: Што? КРЛЕ: Ма, једи говна. ПИГИ: Ниси укапирао поенту. КРЛЕ: Не занима ме поента. ПИГИ: ... Најчувенији гангстер Ал Капоне умро је од сифилиса, највећи љубавник филма Рудолф Валентино, од чира на дванаестопалачном цреву. Умирање је, у ствари, врло бизаран посао. КРЛЕ: А ја треба да умрем овде од твојих глупих прича. (Пиги нагло скочи.) ПИГИ: Идемо. КРЛЕ: Где? ПИГИ: Идемо. КРЛЕ: Да ипак сачекамо? ПИГИ: Шта да чекамо?... Наши већ и онако мисле да смо мртви. А ја нећу да останем овде и чекам ко ће први да наиђе. Наши или њихови. КРЛЕ: Бар до сванућа. ПИГИ: Не могу да чекам. Идемо. (Пакује ствари.) КРЛЕ: Нико нормалан се не би ломатао по овој вукојебини, по оваквом времену. ПИГИ: Баш зато. Још ноћас можемо да пређемо преко планине. И дођемо до реке. Друга обала је под нашом контролом. Тамо је и неко свратиште. Кафана... Одатле вози скела реко реке. ЉУБА: Планина је пуна мина. ПИГИ: Рескираћемо... ЉУБА: ... Сећаш се кад сам те спасио живот код Мирковаца. КРЛЕ: Нисам био код Мирковаца. ЉУБА: Да јеси спасао би те сигурно. КРЛЕ: Знам. ЉУБА: Нећеш да ме пријавиш када се вратимо тамо? КРЛЕ: Не буди луд. ЉУБА: Обећај. КРЛЕ: Обећавам. ЉУБА: Имаш мало ракије? КРЛЕ: Немам. Али идемо тамо где има. ЉУБА: У кафану? КРЛЕ: Аха. ПИГИ: О чему прича?... Шта си му обећао? КРЛЕ: Да нећу да га пријавим. Ако се вратимо... ПИГИ: За шта? КРЛЕ: Кокнуо је жену и љубавника кад их је ухватио на гомили. ПИГИ: Ја ипак верујем да је све ово већ режирано. КРЛЕ: И ако јесте... Није ваљда писано да оставимо главе у овом вилајету. ПИГИ: Идемо. (Спремили су се. Крле гаси свећу . Мрак.) Крај епилога КРАЈ(Дарков и Ањин стан. Дарко, Шеки и Ања. Мрак. Дарко и Шеки седе за столом.) ШЕКИ: ... Седе пијани од кише, страха и ракије. Скелеџије нема. Неко предложи да играју "Српски рулет". ДАРКО: У кафани? ШЕКИ: ... Отворе прозор. Бомбе бацају у реку. Експлозија се меша са севањем муња па уз кишу и ветар, чини сцену још напетијом. И готово нестварном... Гости негодују... Али нико не сме ништа да им каже. Гостионичар их одводи у другу просторију да их склони од пијаних лудака. (Ања доноси свећу.) АЊА: Како можете да седите у мраку? ДАРКО: Ћути. ШЕКИ: ... "Српски рулет" се игра тако што побеђује онај ко касније баци активирану бомбу. ДАРКО: Знам. ШЕКИ: ... У другом кругу "бацања" из мрака се зачује крик и крхотина. ДАРКО: ??? ШЕКИ: ... Убили скелеџију и растурили скелу. Разнели једину могућност да се извуку. У том сазнању и паници једном од њих испадне бомба из руку... Тренутак неизвесности и... Бууууумм!!!! (Пауза.) ДАРКО: То је све? ШЕКИ: Углавном. АЊА: Давидова војска. ШЕКИ: Чија војска? АЊА: Када је Давид заузимао Јерусалим, направио је војску од пробисвета, сиромаха, бегунаца од закона и људи жељних ратне славе. ШЕКИ: То!... Отприлике. АЊА: Не свиђа ми се. Сувише мрачно. ДАРКО: То и мени стално ради. Али је сада у праву... Сувише мрачно. ШЕКИ: У мраку и живимо, човече. (Долази струја. Пале се светла али свећа и даље гори.) ДАРКО: Ево, дошло је светло. ШЕКИ: Дај не зајебавај. Уосталом, убацићемо ту и тамо неки фазон. Гег. Цаку. Да буде гледљивије. ДАРКО: Кога то данас интересује... Народ хоће комедију, човече. ШЕКИ: Ти ништа ниси схватио. (Ања прилази Дарку и дискретно му говори.) АЊА: Мајстор је завршио. Плати човеку. ДАРКО: Хоћу. Нека дође овамо. Где је он? АЊА: Сад ће. Скупља алат. (Ања изађе.) ШЕКИ: Пази!... Зашто дум-дум?... Последице радњи са одложеним дејством су много веће него када се одмах десе. Басна?... Шта је басна?... Вид књижевног дела где звери попримају особине људи. Овде је контрасмер. Време када људи попримају особине звери. ДАРКО: Не знам. ШЕКИ: Шта не знаш? ДАРКО: Неће то Јовичић да ти пусти на телевизију. ШЕКИ: Не мора. Даћемо неком позоришту. ДАРКО: Неће ни они то да играју. ШЕКИ: Који си ти песимиста... ДАРКО: Ја сам реалиста. ШЕКИ: Ти си малодушан. Шта си написао у последњих пет година?... Ништа. Знам, знам... Управо радиш на новом комаду. Ал то је прича за познанике и новинаре. Немој мени. Знам те. ДАРКО: Није било време за позориште. ШЕКИ: Зајеби те фазоне. Када је код нас било време за позориште?... Не пишеш за управнике, уреднике и критику. Пишеш за глумце и публику. Њима је увек време за позориште. ДАРКО: Потребна је временска дистанца да би се писало о овом рату. (Улази Љуба. Крпом брише руке, стоји и слуша их.) ШЕКИ: Није то. И тебе је појео овај мрак. Задовољан си да имаш и свећу. Мислиш неки немају ни то. ДАРКО: Чему?... Све је већ написано ми се само понашамо. ШЕКИ: Погледај се, човече. Види на шта личиш тако усахлих образа, унезверених очију. Чекаш. Миришеш на леш. Пу, јебем ти овај мрак... (Дуне и угаси свећу. ПОТПУНИ МРАК. Само се телевизор упали.) ТВ: ... Не постоје храбри. Храбар је или пијан или луд. Таквих се чувај, ко ђаво крста. Јер тамо и свиње постају месождери. Једу лешеве. Гађали смо их зољама, да не разносе мршу. Бојиш се мува. За сваку која на тебе слети, мислиш да је долетела са неке телесине. Из неког дроба. Али си барем знао на којој страни је непријатељ. У кога пуцаш. А кога чуваш. А ово сада. Овде. Мрак, брате, мрак. (Програм се прекине. Остаје само шуштање на ТВ-у, које прелази у писак до бола.) КРАЈ краја О ауторуМирољуб Недовић - Рики ("глумац по рођењу, режисер по убеђењу и писац по опредељењу") рођен је 1961. год у Нишу. Стални члан драме Народног позоришта од 1983. године. Играо у преко педесет, а режирао десетак комада, углавном оно што је сам писао. Драме су му извођене на сценама позоришта у Београду, Бања Луци, Вршцу, Врању, Нишу, Лесковцу, Параћину, Зајечару... Награде за драмске текстове: "Бен Акиба", "Јоаким Вујић" итд. Контакт електронском поштом: kiri@bankerinter.net Написана и извођена драмска дела :"Јуриш у будућност" (не-научнофантастична комедија), Комади за децу:"Краљевић Марко и Муса Кесеџија" ( историјско еколошка комедија за децу), |
// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена
драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]