NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

Митар Сладоје

Сијенке

Угљевик, 2000 год.

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)


ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ:
Београд,
4. април 2001.

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

Лица:

Сијенка

Пас

Конобар

Нешто

Пси

Курдељ

Сцена 1.

(Тишина је. Само избраздани и уцвиљени погледи улица стријељају малену сијенку случајног пролазника. Сијенка се накривила и по свијежој калдрми извија поглед ка малом жућкастом псу. Ходају заједно.)

Сијенка: Гладни сте, господине Псу?

(Магла и мјесец засуше тишину и тајац обгрли тешко копрцање руке по искрзану шињелу. Мршава Сјенка упорно гура руку у џеп.)

Сијенка: Малоприје сам имао хљеба. Дао ми га је га један испеглани господин. Био је сличан теби.

(Зарони руку у чарапу и одатле извади комад сланине. Нагео се над њом и ћути.)

Сијенка: Сланину сам добио јуче... Или прошле године, скоро да се и не сећам од кога ни када. Заиста чудно...

Сијенка: Знам. гладан си. (Пас приђе. ) И ја сам. (Опет заћута.) Окице су ти лијепе и сњежураве, а и мршав си... На, узми.

(Спорим покретима Сијенка спусти сланину на хладан камен, на чијим се лелујавим обрисима почеху сакупљати прве пахуље зимске вечери. )

Сијенка: Зима ти је? Чудан је овај снијег, ко би га очекивао у ово доба године. Рекли су ми да је прољеће. Искрено, ја мислим да је јесен.

(Вијетар поче да га шиба и он се халапљиво огрну шињелом.)

Сијенка: Снијег и ова чудна измаглица - за коју не знају да ли је љето или зима - мирише на страх. Зато волим јесен. Можда волим страх, а не јесен?

(Разњежио се. Обгрли га вјетар и он спусти и онај комадић хљеба Псу . Тишина.)

Сијенка: Узми и хљеб, ја више нисам ни гладан. Осјећам само бескрајну топлоту и празнину по стомаку. Скоро да бих повратио да имам шта.

(Пас поједе хљеб и сланину. Осмијех му преплави лице и њушку. Мокру главу подиже ка господару и хитрим покретима мршавих зуба откиде топло месо са његове ноге. Звук ране запара помрачину. Пас се изгуби у мраку.)

Сијенка: Ахххх! Проклети коњ. Откиде ми по ноге.

(Придржава се о зид једном руком, а другом опипава главу. Осјећа нешто да му цури низ чело и образе.)

Сијенка: Шта је ово? Крв! Одкуда на глави? Гле, па и снијег је крвав? Гдје сам ја? Шта је ово?

(Нагло замукну и поглед разасу по улци без прозора.)

Сијенка: Одкуда ја уопште овдје...... Ја никада нисам......

Ове улице...

(Страх га обли.)

Сцена 2.

(Снијег пада све јаче. Тек са дна улице танка свијетлост натапа помрчину уштогљеним временским размацима. Заједно са безбојним димом и киселим мирисима алкохола кукља кроз прозоре биртије и хладни маљави људски зној. Сијенка улази на врата и чита натпис са улаза.)

СИЈЕНКА: Пећина. (Насмија се прикривено.)

СИЈЕНКА: Конобар, брзо дођи овамо. (Прилази столу и сједа. ) Сада је већ боље. Топлије је, а и нога престаје да ме боли.

(Задовољно трља длановима и дотиче болно мјесто.)

КОНОБАР: Хеј! Не лупај ту чашу. Чујеш шта ти кажем!? Хоћеш да се неко посјече? Извините...

СИЈЕНКА: Ма ништа, ништа.....

КОНОБАР: Човјек не зна шта је пакао док не дође овамо, мој добри господине. Знате ли да ја овдје радим већ неколико година? Хоћете нешто да попијете?

Сијенака: Да, донесите ми двије љуте да се мало окрепим и загријем.

Конобар: Ево одмах. (Одлази.)

(Сијенка се преломи о оштре ивице зидина и хотимице примјети нешто наспрам себе. То Нешто налактило се о сто и гледаше га љубопитљивим погледом. Наликује на огромну бубу са брадом и флашом.)

СИЈЕНКА: Извините, нисам вас одмах препознао. Мрак је...

НЕШТО: Ништа за то. Тешко ми је да и сам себе понекад препознам, а деси ми се да не знам ни гдје сам, ни како сам се ту нашао, а камоли ко сам и како изгледам. (Пијано пљује ријечи.)

СИЈЕНКА: И мени се догађају такве ствари.

НЕШТО: Чудно, чудно...

(Застидје се онога што је рекао, мало се и препаде, па поглед врзну у страну страшиво гледајући по крутим лицима биртијаша.)

СИЈЕНКА: Ја сам одрастао овдје у овој улици, читав сам живот у њој, али ово мјесто и ове људе ја нисам никада видио. Знате, пошао сам у шетњу, јер ми се дан чинио лијепим... А ево, нађох се овдје. (Зајеча престрашено.)

НЕШТО: Да, да, сви смо ми некада шетали.

(Нагну флашу, искапи је и уљудно се осмјехну.)

СИЈЕНКА: (Збуњено. ) Бојим се да Вас нисам најасније схватио.

НЕШТО: Боље.

(Конобар донесе чашице и обе стави пред Сијенку. Дрско погледа Ништа.)

КОНОБАР: Смета ли вам ова вуцибатина? (Замахну на њега и животињски га удари.)

СИЈЕНКА: Не, молим Вас! Господин је са мном.

(Спретним покретима једну чашицу ћушну ка њему.)

КОНОБАР: Али, он је... Б... (Љутито се окрену и одскакута.)

СИЈЕНКА: Јако Вас је ударио?

НЕШТО: Ма не, навикао сам. Ја сада морам да идем, ...И још нешто: чувајте се...

(Устаје од стола, халапљиво испија чашицу. Одлази.)

СИЈЕНКА: Кога? Станите....

(Истрча на улицу. Опет је снијег, тишина. Улица је пуста.)

Сцена 3.

(Нема више ни биртије, само мокри додири ноћи мотају му се по врату и сијени. Лута по улицама. Изгубио се.)

СИЈЕНКА: Бунило ме хвата...Слинав сам од сна, као да сам спавао годинама... (Дува мазну врелину утробе у ваздух. Она се леди.) Када бих имао снаге да заспим. Да се огрнем маштом и покријем хладњикавим подрхтавањем и будем ван свега. Када бих само имао снаге. (Погну главу.)

(Чује мамуран лавеж паса. Бјесна рика буди га из сна и он се склупча обасут страхом. Опколише га крваве чељусти, дувају му гнојни дах лешине у лице.)

СИЈЕНКА: Гони те се, крваве кљусине! (Изнурен страхом паде.) Даље од мене, даље! Гони...

(Кидају му сјену, ломе је и жваћу.

Чује се роптање у близини, из мрака излази бркајлија, огрнут војничком кабаницом и огромним стомаком. У руци држи тољагу и флашу ракије.)

КУРДЕЉ: Јебем ти ракију, да ти јебем, читав живот радим за ракију. И опет сам жедан.

(Растјерује псе бијесним витлањима тољаге.)

КУРДЕЉ: Марш одавде, стоко пијана! Марш, стоко црвена. Поштеним људима крв пијете. Мамицу вам покварену...(Замахује ногом.) Пет година, знате ли ви то, бандо покварена, ја нисам ништа због вас ни појео, а камоли попио. Гоните се од поштена човјека, марш!

(Мало се смири. Приђе Сијенки.)

КУРДЕЉ: Добро сте, господине?

СИЈЕНКА: Да ваљда сам...

КУРДЕЉ: Све нама је ово закувао зли студент права. Он би да ми мјесто њега испите дајемо. Битанга.

(Курдељ стави Сијенку на рамена и заједно нестадоше у магли.)

Септембар 2000 год.

КРАЈ

 

Митар Сладоје

Рођен 1981 год. Студент Правног факултета у Српском Сарајеву.


// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]