MIRKO STOJKOVIĆ

M70

slobodan pad u šest slika

LICA:
LJUBIŠA; IVO; SULJO - u kasnim četrdesetim;
RADNICA; AZRA; MILICA - dvadeset i pet godina;
RADNIK; LUKIĆ; BOŽA - dvadeset i osam godina;
1. ANĐEO - 1. Vojnik, 1. Zarobljenik, 1. Dobrovoljac, 1. Kriminalac, 1. Ubica;
2. ANĐEO - 2. Vojnik, 2. Zarobljenik, 2. Dobrovoljac, 2. Kriminalac, 2. Ubica;

PROLOG: Oče naš

LJUBIŠA: Umro je drug Tito.

GLAS: ...Teški bol i tuga potresa radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog čoveka, radnika, vojnika i ratnog druga, seljaka, intelektualca, svakog stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku. Minutom ćutanja odajmo poštu najvećem sinu naših naroda... I narodnosti.

GLAS: U našoj fabrici, u ovom trenutku svečane tišine, kucaju srca koja ga i dalje vole, trepere njegovim zanosom i njegovom opšteljudskom plemenitošću.

GLAS: Neka mu je večna slava i hvala.

RADNIK: Slava mu.

RADNICA: Hvala mu.

LJUBIŠA: Šta sad?

1. ANĐEO: Kako "šta"?

LJUBIŠA: Pa je l' vi shvatate šta se desilo?

1. ANĐEO: Otprilike.

2. ANĐEO: Da vidimo: drug predsednik je dugi niz godina bolovao od šećerne bolesti.

1. ANĐEO: Kao posledica toga, razvile su se teže arteriosklerotične promene na krvnim sudovima nogu, kao i živčano-mišićna oštećenja istih, što je dovelo do...

2. ANĐEO: ...Smetnji pri hodu...

1. ANĐEO: ...Smetnji pri hodu i oštećenja bubrega.

LJUBIŠA: Pa?

2. ANĐEO: Arteriografija noge...

1. ANĐEO: Leve noge!

2. ANĐEO: Hvala, kolega, leve noge, pokazala je da su začepljene površna butna arterija i završni deo potkolenične arterije. Usled nepovoljnih izgleda za uspeh rekonstruktivnog operativnog zahvata odlučeno je da se nastavi sa intenzivnom konzervativnom terapijom.

1. ANĐEO: O ovome su konsultovana i dva poznata stručnjaka iz inostranstva.

LJUBIŠA: Šta je, bre, šta mi se unosiš u lice? Šapućeš mi tu, k'o da je nešto značajno... Jaka stvar, stručnjaci iz inostranstva. Pa šta! Čuo si valjda: "Drug Tito je bio najveći sin naših naroda i narodnosti"... I sad treba neko njega da leči... Neko iz tog naroda ili iz tih narodnosti? A on bio najveći sin.

LJUBIŠA: Znaš šta, ja da ti kažem - da je on hteo da se leči, sam bi se izlečio. A ti tu meni nešto ovo-ono... Nego koga da pitaju, nego stručnjake iz inostranstva. Da neće vas dvojicu? Da nešto imate u glavi, sigurno sada ne bi bili u namenskoj proizvodnji "Crvene zastave".

2. ANĐEO: Nakon amputacije, obavljene u punoj saglasnosti sa Predsednikom...

LJUBIŠA: Eto!

2. ANĐEO: ...Pojavile su se brojne komplikacije: sepsa, teške infekcije i dugotrajna visoka temperatura sa insuficijencijom bubrega, više upala pluća, poremećaji zgrušavanja krvi sa povremenim teškim krvarenjima.

1. ANĐEO: Pre svega u želucu, crevima i plućima, a onda, je najzad...

2. ANĐEO: ...Najzad...

1. ANĐEO: ...Došlo i do teškog oštećenja jetre praćenog žuticom i komatoznog stanja.

LJUBIŠA: Drug Tito bi, bre, najteži oblik smrti na nogama preležao, samo da je 'teo. Ali nije, a znaš zašto? Zato što je znao da su mu deca sazrela! Sazrela za odvajanje! On nije umro, on je shvatio da je došlo vreme da nastavimo bez njega. On se svojevoljno povukao!

LJUBIŠA: Drugovi, drug Tito nas je podigao na noge, naučio nas da hodamo, naučio nas je prvim rečima... On je naš otac koji nas je odgajio ovakve kakvi jesmo, lepe i vredne! On nam je pokazao put, i mi ćemo tim putem nastaviti...

LJUBIŠA: Mene je vest o smrti druga Tita gotovo šokirala, ali sam morao biti pribran jer sam se nalazio za volanom. Bio sam na putu ka ovamo, ka svom poslu, spreman da radim i stvaram. Ali, sada je ta spremnost uvećana nemerljivo. Sada mora da bude discipline i mora da se radi više i bolje nego do sada, mora biti više discipline, nego dok smo imali Tita u svojoj sredini! Iako suze naviru, mi nećemo plakati, jer nas je on tako učio. Gledaćemo u vreme koje je pred nama, ponosno se osvrćući na vreme iza nas.

LJUBIŠA: I zato, drugovi: neka ova puška bude garant mira, Titovog mira, ne samo za nas, nego i za čitav svet!

LJUBIŠA: I neka ova petokraka, koju urezujem na ovu pušku, na automatsku pušku M70, na naš proizvod sa kojim ponosno nastupamo na svetskom tržištu, od bliskog nam Istoka do zapadne nam Evrope, neka ona bude i simbol našeg zaveta da ćemo dovršiti posao druga Tita, oca naše Jugoslavije i oca našeg!

1. ANĐEO: Oče naš...

LJUBIŠA: ...Koji si u Plavom vozu!

1. SLIKA

Kod Iva

IVO: Trojica. Valjda zalutali, pa vidjeli svijetlo... Jest', jest', baš moje... Jest', još se smijem... Rek'o sam ti ja da Vlasi vole kavane. Ne, nisu bili zajedno. Prvo jedan, pa druga dva... Dobro. I... Ne žurite... Da... Spremni!

IVO: Ime?

LUKIĆ: Dejan Lukić.

IVO: Tvoje?

1. VOJNIK: Nemojte mene, molim vas. Nisam ja želeo da dođem, pokupili su me!

IVO: Nisam te to pit'o.

1. VOJNIK: Nisam želeo, majke mi...

IVO: Je l' ni ti nisi želio?

2. VOJNIK: Nisam.

LUKIĆ: Nisam ni ja, pa sam rek'o ime.

IVO: Ti si drugo.

LUKIĆ: Jesam li?

IVO: Jesi, jesi. Evo, ako pogledaš, u tvojoj osobnoj iskaznici piše da si iz Sarajeva. Ulica Rifata Burdževića. A u njihovim ličnim kartama da nisu iz Sarajeva. Čak ni iz Rifata Burdževića.

LUKIĆ: Kakve veze ima što sam ja iz Sarajeva?

IVO: Ima veze. Sve ima veze. Do Drine je osobna iskaznica, a od Drine je lična karta. Shodno tome, ja se prema tebi ophodim kao zvaničnik. Dok prema njima imam krajnje privatni odnos. Što ne znači da ćete drugačije proći. To što se prema tebi odnosim službeno, a prema vama privatno, to je samo meni bitno. Iznutra.

2. VOJNIK: Širi ti dijapazon osećaja?

IVO: Aperkat!... Boli? Trebalo bi. Osim toga... Lukić Dejane... Ja znam da su njih pokupili i dovjeli. A za tebe ne znam.

LUKIĆ: Nisam ja ni rek'o da me dovjelo. Samo sam rek'o da nisam željeo doć'.

IVO: Eto... Sad odnekud ispade da niko nije ni želio doć'. A svi na okupu. Kod mene.

2. VOJNIK: Pa kad držiš kafanu.

IVO: Kroše! Je l' boli?

LUKIĆ: Lako ti je vezanog udarat'.

IVO: Lako. Zato sam ga i vez'o.

1. VOJNIK: Zašto nam se ovo događa? Zašto?

IVO: Ne cmizdri. Ne možeš ti to shvatit'. Nije ti dato.

LUKIĆ: A tebi je dato?

IVO: Jeste.

LUKIĆ: Otkrij nam kako. Ako smiješ.

IVO: A što ne bi' smio? Ničeg' se Ivo ne plaši. Ničeg'. I što onda da krijem? Sve ću vam rijeć'. Dok vam budem prič'o, udaraću vas. Precizno i bolno. Kao mlađi sam boksovao. Pomalo. To je ovaj, valjda, dosad i shvatio... Dobar sport. Viteški. Je l' ga neko poznaje? Niko? A voli? Lukiću, ti mi djeluješ k'o ljubitelj boksa. Zbog tog slomljenog nosa.

LUKIĆ: Na košarci mi slomili.

IVO: Košarci? Ne volim košarku. Nego, da završim... Kad vam dovoljno kažem... I kada vas dovoljno izudaram... Onda ću vas pobiti. Jednog po jednog. Prvi će biti onaj koji je najviše kukao. Jeste shvatili? Da ne bude poslije zbunjivanja.

1. VOJNIK: Al' ja nisam želeo da dođem!

IVO: Znaš, ja ponekad pomislim da se nisam želio ni roditi. A onda kažem sebi: "Ivo, rodio si se. Ne sam. Rodila te Zdenka. Otac ti Ivo. K'o i ti. Samo on je bio, a ti još jesi". A onda pomislim kako je to on bio. I do kada. I onda kažem sebi: "Ivo, jednog su Iva Srbi ubili još prije pola vijeka." Pa pomislim kako bi bilo lijepo da ovaj Ivo, drugi Ivo, to naplati. Volim ja naplaćivat'.

2. VOJNIK: To ti dođe k'o neka profesionalna deformacija.

IVO: Aperkat!... Je l' boljelo? Biće da nije, jer još nisi shvatio da moraš ućutat'. Da pokušam onda vezano... Direkt, direkt, pleksus, direkt... Ode arkada. Gukni sad, golube.

2. VOJNIK: Gu-gu.

IVO: Možda se i predomislim. Možda prvo ubijem onog koji najmanje kuka. Ovako pušku uzmem... I ovako je prislonim o glavu toga koji ne kuka... I ovako obarač...

LUKIĆ: Je li, matere ti... Je l' ti to petokraka na pušci?

IVO: Šta je, košarkaš? Počelo ti se priviđat'?

LUKIĆ: Pogledaj i sam, možda se i tebi prividi... Slobodno, bolan, vidiš da smo vezani.

IVO: Jest', stvarno. Urezana. Nisam ni vid'o.

LUKIĆ: Opasan si ti, Ivo. Opasan. Bokser, a bije vezane. Ustaša, a na pušci petokraka. Jes' je ti ureziv'o? Noću, da niko ne vidi?

IVO: Nisam. Tek sam je jučer zadužio. U općini.

LUKIĆ: U općini? Vid' ga, pravda se! E, jesi sila od čovjeka.

1. VOJNIK: Ne izazivaj ga, sve će nas pobiti!

LUKIĆ: Pobiće nas i 'vako i 'nako. I što da mu onda ne ka'em šta je. Šupak običan.

IVO: Košarkaš... Može se umrijet' na razne načine.

LUKIĆ: Može. Ja ću, izgleda, od smijeha. Sve u tebe gledajuć'... Šta je, šupku... tolk'o si se nanervir'o da si prest'o i govorit' kojim udarcem marišeš? Je l' to kroše bio?

IVO: Direkt, košarkaš. Ovo je kroše.

LUKIĆ: I nije ti nešto.

2. VOJNIK: E, lakše malo! Šta ga nogom biješ, nisi kik-boks trenir'o.

IVO: Lakše? Lakše malo?! Stoko jedna, krvi ću vam se napiti!

1. VOJNIK: Nemoj! Jao! Boli!

LUKIĆ: Al' si se razmah'o. Svog te znoj oblio.

2. VOJNIK: Nije šala, tri na jednoga.

LUKIĆ: Pazi samo na tlak. Mog'o bi se šlogirat'. I šta ćemo onda mi, ovako vezani? Tu da se sručiš, ne bi te ni nogom dofatio. Da te mrtvog šutnem.

2. VOJNIK: Mogli bi ga pljuvati. Ja bi mog'o da dobacim. A ti?

LUKIĆ: Ja mogu i sada.

1. VOJNIK: E, sad smo stvarno najebali.

IVO: Dobro, Vlasi. Dobro. Vidim, morat' ću vam posvijetit' punu pažnju.

LUKIĆ: Ljepa ti čakija, Ivo.

2. VOJNIK: I velika. Biće da ti je nešto drugo sasvim malo.

LUKIĆ: Je l' i na čakiji imaš petokraku?

IVO: Šta vi 'oćete od mene?

2. VOJNIK: Pa nismo mi tebe vezali, majku mu.

LUKIĆ: Revanš meč.

IVO: Kakav meč? Košarkaški?

LUKIĆ: Može i to. Al' mi se čini da ću te lakše na boks nagovorit'.

IVO: Dobro ti se čini, košarkaš. Dobro. Al' nisi moja kategorija.

LUKIĆ: Nisam, al' sam zato brži.

IVO: Možemo i to rješit'.

1. VOJNIK: Krv!

IVO: Krv, nego... Što bi ti drugo da iz noge potekne kad se nož u nju zarije? Rakija? Košarkaš! Ej, košarkaš! Jesi još uvijek brži? Evo puške, ovdje ću je ostavit'. Je l' dovoljno daleko? A sad ti. Što je, što se trzaš? Meč si tražio, što bi te sad klao? 'Oću da ti te konopce isječem. Evo ga. Sad ustani... Što je, ne drži noga? Skakući onda, k'o Muhamed Ali. Evo, ni nož mi ne treba. 'Ajde sad, u gard. Znaš šta je gard? Pazi, direkt!

1. VOJNIK: Promaši ga!

IVO: Jesi brz. Jesi. A ovo...

LUKIĆ: A ovo? A ovo? A ovo? Je li? A ovo? A? Vidi seriju, vidi! Lijeva - bam! Desna - bam, bam! 'Oćeš samo direkte? Na ti! Na! Na! Da mijenjam? Aperkat! Kroše! Kratki desni! Sad iz tijela! Nemoj da bi mi pao! Ne sad! Taman sam se zagrijao! Pleksus, stomak, brada! Rekoh li ja da ne padaš! Tako stani! Uza zid! A sada... Ovo mi je najjači, matere mi.... Pavlovića iz "Radničkog" sam ovim u bolnicu poslao na državnom. Ne ljuljaj se! Gledaj, Srbijanac! Ja ga zovem "volej aperkat". Zakuca pod prečku... Bam!

2. VOJNIK: Bravo, košarkaš.

LUKIĆ: Kurac sam ti ja košarkaš.

1. VOJNIK: Odveži me! Odveži me! Tamo je nož! Na stolu!

LUKIĆ: Nek' te ovaj odvezuje, papku nijedan. Samo kukaš.

1. VOJNIK: Požuri, doći će oni što ih je zvao.

LUKIĆ: Neće još. Čuo si, rek'o im Ivo da ne žure. Evo ga. Dobro te odalamio.

2. VOJNIK: Proći će. Daj mi nož.

1. VOJNIK: Pazi da me ne posečeš.

LUKIĆ: Ma, prekini, bolan!

1. VOJNIK: Pa ovaj je mrtav.

LUKIĆ: Kad mere Pavlović u bolnicu, što ovaj ne bi umro?

2. VOJNIK: Trebaće mi puška.

LUKIĆ: Ostavi je. Meni ide.

2. VOJNIK: Meni treba.

LUKIĆ: Ja sam je zaradio.

2. VOJNIK: Bolje ti je da je meni daš. Ti uzmi drugu.

LUKIĆ: Ja 'oću ovu. Ali ako ti je tol'ko stalo, dođi pa je uzmi.

2. VOJNIK: Neću da se bijem sa tobom.

LUKIĆ: Odlično. Neću ni ja sa tobom. Al' sa njim bih i mog'o.

1. VOJNIK: Pa, nek' je nosi kad mu je tolk'o stalo.

LUKIĆ: Ovdje sam i doš'o po puške. Al' je transport izgleda završio u pogrešnoj općini. Stoga ću se ovom zadovoljit'. Moram valjda nešto i u Sarajevo odnijet'.

2. VOJNIK: Ne nosi je u Bosnu.

LUKIĆ: Što? Je l' zarazna?

1. VOJNIK: U neku ruku.

LUKIĆ: Meni na dušu. I onome koji me natjera da po nju i dolazim 'vamo.

LUKIĆ: Ovdje se rastajemo. Ne bi sa vama, nekako ste mi baksuzni. 'Ajd', u zdravlje!

1. VOJNIK: Ode.

2. VOJNIK: Ode.

1. VOJNIK: I odnese pušku... Je l' nisam previše kuk'o? Možda nam je zato nije dao.

2. VOJNIK: Nema to veze. Ne bi je ni ovako dao.

1. VOJNIK: I šta sad? U Sarajevo?

2. VOJNIK: U Sarajevo.

2. SLIKA

Kod Azre

AZRA: Šta je, haveru? Upekla zvijezda, a?

1. ZAROBLJENIK: Upekla, Azra, upekla.

AZRA: A bi l' ti, haveru, vode?

1. ZAROBLJENIK: Ako insistirate.

AZRA: Ne insistiram uopšte, čak ni ne nudim... Tek se, eto, interesujem.

2. ZAROBLJENIK: Lijepo je to.

AZRA: Šta to?

2. ZAROBLJENIK: Interesovati se.

AZRA: Jeste, al' zavisi za šta... Eto, na primjer - ti jutrom otvoriš oči i odma' se interesuješ za par stvari: oće l' se tvoji odvažit', pa napast' i tako te r'ješit' muka, 'oće l' se možda Azra odlučit' da tebe da tvoj'ma na razmjenu i tako te r'ješit' muka, 'oće l' se možda neki papak sa brda smilovat' i spucati te granatom ravno ovde... U ćelu... I tako te r'ješit' muka. Uopšte, tebe samo interesuje 'oćeš li se r'ješit' muka. I kao takav, ti uopšte nisi zanimljiv... Isti si k'o i ovaj doktor ovdje. A naš Boža... Božu nešto drugo interesuje. On nije isti. Njega interesuje šta je s Milicom.

AZRA: Mil'ca je, vidiš, njegova mlada, noseća supruga.

BOŽA: Čula si nešto!

AZRA: Vidiš, haveru, Boža ti je ovdje skoro k'o neki simbol. U ovom posranom gradu, on ti je jedan od rijetkih šupaka koji još vjeruju u ljubav. Da nije ovog rata, ja bi ti mogla reć' da ti on i Mil'ca dođu k'o Romeo i Julija. Al' ne mogu. Jer su Romeo i Julija... Šta?

2. ZAROBLJENIK: Katolici.

AZRA: Bravo, doktore. Katolici. A naš su ti Boža i Milica etnički čisti Srbi. Bili i ostali. Na svaki način... Bar tako misle. A, Božo, je l' tako? Vidi ga, al' se trza... Misli "saznala Azra šta je sa mojom Milicom, a čim je to Azra saznala, nije dobro, jer je Azrin dragi prvi iza Juke, a zna se i kada i kako Jukini o Srbima vijesti dobijaju"... E, moj Božo... Uvijek sam te k'o otvorenu knjigu čitala. Uvijek. No, da ne skrećemo sa današnje teme, koja glasi "interesovanje i saznanje". Vidiš, doktore, naš ti se Božo interesuje za Mil'cu bar onol'ko kol'ko i ti za svoju guz'cu. Ali, da l' to znači da će on nešto i saznat' o sudbini svoje Mil'ce il' ti o sudbini svoje guz'ce? Teško. Vidiš - nije ti svako interesovanje garancija za saznanje.

2. ZAROBLJENIK: Ali, nije ni svako saznanje garancija za interesovanje.

AZRA: Ne improvizuj, doktore, nisam ti ja tek bilo koja tvoja studentkinja. Vode se ovdje nećeš napit' na šupljaku.

1. ZAROBLJENIK: Nije to prazna priča.

AZRA: Primjer, haveru, primjer.

1. ZAROBLJENIK: Eto, na primjer, vaša puška.

AZRA: Moja puška?

1. ZAROBLJENIK: Da, vaša puška... Mogu li je dobit'?

AZRA: Naravno.

BOŽA: Ne udaraj čovjeka!

AZRA: Miran, Božo, ti si mi prvi na redu kad' prestanem ljude udarat'! A ti, haveru, da mi se ne ljutiš. Kud' bi me dovelo da svakome želju ispunjavam? Zamisli to: ti bi puške, tražiš je, a ja ti je dam... Ovaj bi vijesti o Mil'ci, pita me, a ja mu ka'em... Odma' bi se neki treći dosjetio i tražio onu stvar. I šta ja? Da mu ne dam? A tebi dala pušku, onome dala Mil'cu... Neće ić'. Okasnio je taj treći. Okasnio.

1. ZAROBLJENIK: Izvinjavam se, uviđam svoju grešku.

AZRA: Naravno da je uviđaš. A je l' se kaješ?

1. ZAROBLJENIK: Preko svake mjere.

AZRA: Lijepo. A sad mi daj bolji primjer.

1. ZAROBLJENIK: Eto, na primjer, vaša puška.

AZRA: Pazi se, haveru. Rubom hodaš.

1. ZAROBLJENIK: Pa onda da se od istog udaljim. Zamjerili ste mom kolegi da je njegova rečenica "nije svako saznanje garancija za interesovanje" prazna priča kojom želi doć' do vaše pažnje, što bi ubrzo značilo i do malo vode.

AZRA: Tačno.

1. ZAROBLJENIK: Meni bi u tom pogledu vaša puška predstavljalo puko sredstvo za dokazivanje njegove hipotetičke teze o povezanosti saznanja sa interesovanjem.

AZRA: Volim ove građanske ratove u urbanim sredinama! A, doktore? 'Vakav ljudski potencijal, a po zanimanju zarobljenik. Nastavi.

1. ZAROBLJENIK: Pogledajte vašu pušku.

AZRA: Šta ima da je gledam, znam je bolje od sebe.

1. ZAROBLJENIK: Ako se ne varam, na njoj bi trebala bit' urezana jedna zvijezda.

AZRA: Ne varaš se.

1. ZAROBLJENIK: Eto.

AZRA: Sad bi ti da ka'eš kako ja znam za petokraku, a ne interesujem se otkud ona tu. Al' meni je važno samo čija je ona bila, haveru. Samo to. A ovo što me zvijezda ne interesuje... Znam ja da bi ti želio da to tebi bude primjer kako svako saznanje nije garancija za interesovanje. I kako doktorova priča nije šupljak. I na račun toga bi želio da dobiješ vode. E, moj haveru... A taman sam se ponadala da će bar jedan od vas šupaka nešto novo svojoj Azri reć'.

1. ZAROBLJENIK: Ima još.

AZRA: Izvoli.

1. ZAROBLJENIK: Vi ste upravo saznali da ja znam nešto što ne bi trebalo da mogu da znam. A ne interesuje vas kako... Ja to znam.

AZRA: Idi, bolan, i sebe si zbunio. Šta me briga kako ti to znaš, ima ko će se čitavom tom pričom baviti. Je l' tako, doktore?

2. ZAROBLJENIK: Valjda.

1. ZAROBLJENIK: Tačno. Ali ima još nešto.

AZRA: Znam. To je primjer... Ovo je počelo da me zamara... Božo, daj čovjeku vode i riješi me ove bjede od razgovora.

2. ZAROBLJENIK: Evo, ja ću.

AZRA: Nećeš. Ti bi odma' njušku u bure nabio, pa makar te poslije u njemu udavili. Džaba što si doktor, žeđ ti je iznad svakog zvanja. Žeđ je svakom iznad zvanja. Osim Boži... Njemu je zvanje "ponosni i nesalomljivi Boža". I kao takvom, ja mu mogu i leđa okrenut', a da on ne lizne niti kapi... Ti bi rek'o. Greška! Pio bi taj ponosni Boža, sve bi lok'o, veseleći se što je jednu bulu prevario, samo da nije jedne stvari. A znaš koje? Mil'ce. Eto, zbog Mil'ce bi on mog'o i vode ne piti, samo ako i pomisli da bi nešto o njoj mog'o saznati. Od iste one bule, zamisli. E, moj Božo... Je l' gotovo to?

1. ZAROBLJENIK: Jeste.

AZRA: Odlično. Vrati se sad na svoje mjesto.

BOŽA: Azra... Znaš da te nikad nisam ni za šta molio...

AZRA: Nemoj ni sad. To te ja molim. A znaš da sam te često molila.

BOŽA: Azra...

AZRA: Nemoj. Tako... E, a sad da tebi objasnim zašto me ne interesuje otkud zvijezda ovdje. Vidiš, mene interesuju samo stvari sa kojima se 'nako, intimno, ne slažem. Dakle - samo stvari koje me bune. A ovo me ne buni. Gdje bi drugo ova petokraka i bila, nego na ovoj pušci? Samo me interesuje zašto nije na svakoj.

AZRA: A znaš li šta me buni? Buni me ul'ca u kojoj sutra radite. Pardon, u kojoj sutra radimo. Ko može da pogodi koja je to ulica? Bil' ti pokuš'o, Božo? Čekaj, da ti pomognem... U toj ul'ci je sedamdesetih bilo dosta mladog svijeta. I svi bili raja. K'o jedan. Kad Damir krene u šanu, red pred kućom. Naručuju. Sead rizle, dva starija Lukića nove bokserske rukavice za najmlađeg, Dejana. I Damir donosi. Zna da će ga Sead poslije napušiti dobrom vutrom. I zna da će pare uzet' kad mali Lukić opet nekog u ringu izmariše. Je li, Božo, u koju ul'cu sutra idemo?

BOŽA: U Rifata Burdževića.

AZRA: Bravo, Božo, sunce moje pametno! U Rifata, nego! Tamo gdje si ti bio zvijezda. K'o ona na pušci. Samo sjajnija... Prvi panker u ulici. K'o fol, al' nema veze. Je l' znaš ti, doktore, šta je panker?

2. ZAROBLJENIK: Znam. Hipici i pankeri.

AZRA: Čuli ti ovo, haveru? "Znam", ka'e doktor, "to su hipici i pankeri". Ti si, biće, dijalektičar, doktore... To ti ne bi kod mene valjalo, ja ti volim kad je sve iskreno, a to nekako po rubovima ide. K'o pankeri, je l' Božo? Koju si ono majicu nosio, je li, moj Božo?

BOŽA: Iksploited.

AZRA: E nije, nego Dži-Bi-Ejdž. Je l' znaš ti, doktore...

2. ZAROBLJENIK: Znam. Dži-Bi-Ejdž, engleska pank grupa, skraćenica od "Grejt Britan Huligans"!

AZRA: Doktore, prevaziš'o si sebe.

2. ZAROBLJENIK: Hvala, podstakla me vaša kritika.

AZRA: A otkud ti znaš šta je Dži-Bi-Ejdž?

2. ZAROBLJENIK: Imao sam sina.

AZRA: Imao?

2. ZAROBLJENIK: Ubilo ga.

AZRA: Ko ga je ubio? 'Ajde, kaži, neće ti vlas sa glave zafaliti.

2. ZAROBLJENIK: Jukini ga ubili.

BOŽA: Što si ga udarila?

AZRA: Božo, nazad u rov da te ne bi sad k'o psa!

BOŽA: Na šta si se napravila...

AZRA: Marš nazad! Tako. A sad, doktore, da se izviniš Azri... Božo, ni riječ!

2. ZAROBLJENIK: Izvinite.

AZRA: A sad, doktore, da ka'eš Boži zašto si dobio kundakom.

2. ZAROBLJENIK: Nikad nisam im'o sina.

AZRA: I?

2. ZAROBLJENIK: On mi je šapn'o šta su Dži-Vi-Ejdž.

BOŽA: Dži-Bi-Ejdž.

AZRA: Mator čovek, a šapuću mu. E, doktore, doktore... Mog'o si nešto ljepše od đaka da naučiš.

BOŽA: Svejedno.

AZRA: 'Ajde, Božo, ne benavi više. Da ti je toliko do doktora stalo, davno bi mi zubima grlo prekl'o. Je l' tako, haveru? 'Ajde, sad ne treba da se šapuće, sad mereš i glasno reć'.

BOŽA: Što onda nisi njega udarila?

AZRA: Al' si ti neki zaštitnik... Ovog nisi odbranio, pa 'oćeš da i ovaj dobije. E, moj Božo, kakva li je ta Mil'ca kad te takvog trpi?

BOŽA: Znaš ti odlično kakva je.

AZRA: Znam, znam, al' mi je ljepše bilo da 'vako završim rečenicu. A njega nisam udarila zato što je znao šta je Dži-Bi-Ejdž. I šta njega briga šta je ovaj posle nalag'o. Je l' tako, haveru? Dobro. Doktore, je l' boljelo?

2. ZAROBLJENIK: K'o prutom po vodi.

AZRA: Zlatni moj doktore, ti si dvaput muško od ovog Bože. A da si ga vid'o sedamdesetih - sad ga ne bi pozn'o. Ili prve polovine osamdesetih, zlatnih osamdesetih. Kakav je samo bio... Jeste, doktore, jeste, ovaj Boža ovde.

AZRA: Zlatnih osamdesetih je Božo Azru volio... Šta je, doktore, šta si zin'o, nije ovu Azru, nego onu muzičku.

2. ZAROBLJENIK: Povećavam dotok kisika kada dišem na usta, tako mi se manje manta.

AZRA: A ti reče k'o prutom po vodi...

2. ZAROBLJENIK: Stigli talasići do obale.

AZRA: E, vala, doktore, odobriću ti materijalna sredstva za pisanje udžbenika o preživljavanju u zarobljeništvu, sa posebnim osvrtom na disanje na usta kada ti se manta.

2. ZAROBLJENIK: Odobrite i malo hrane uz to, pa ću udžbenik posvetiti vama.

AZRA: Šta ti to znači? Šta ima meni da ga posvećuješ? Šta time 'oćeš da ka'eš?

BOŽA: Azra, smiri se, našalio se čovjek.

2. ZAROBLJENIK: Izvinite, samo sam hteo...

AZRA: Zabole me šta si 'teo!

AZRA: No, dobro. Recimo da si se šalio... Bila bi šteta da ti spucam metak u glavu u pola priče o mojoj i Božinoj ulici.

2. ZAROBLJENIK: Volim urbane sredine u građanskim ratovima!

AZRA: Dakle, Boža je u prvoj polovini osamdesetih volio muzičku Azru, a ovu drugu je zavolio tek u drugoj polovini. Ovu Azru, doktore, sad zini.

2. ZAROBLJENIK: Je l' ovako?

AZRA: Manje, nije me tol'ko volio. Još manje. E, tol'ko. Je l' tol'ko, Božo? Ćuti, znači jeste.

BOŽA: Azra...

AZRA: Evo ga, 'oće da objašnjava... Znači nije ni tol'ko. Zatvaraj usta, doktore. A devedesetih - o ovim osamdesetim sam malo pričala jer su mi nekako brzo prošle - devedesetih se Boža zaljubio. Ne onako pomalo, kako se sve radilo osamdesetih, već onako... Pravo.

1. ZAROBLJENIK: U Milicu?

AZRA: Jok, nego u nacionalnu ideju. Jašta nego u Mil'cu... To što je ona Srpkinja, to Boži nije bilo važno... Njegovim starcima i jeste, ali njemu nije. Je l' tako, Božo? A Azru je odma' zaboravio. Preko noći. Iste noći. Danas Azra, sutra Mil'ca... Znaš li ti doktore da su ti prekonoćni pomaci najradikalniji?

2. ZAROBLJENIK: Znam.

AZRA: Onda te vjerovatno ne čudi i što je sljedeće jutro čak i Azrine ploče bacio.

2. ZAROBLJENIK: One muzičke Azre?

AZRA: Jeste, one muzičke.

BOŽA: Nisam ih bacio, prodao sam ih.

AZRA: Prod'o, bacio, svejedno. Važno da se druga pjesma začula kod Bože.

1. ZAROBLJENIK: Narodna?

AZRA: Narodna.

2. ZAROBLJENIK: Izvorna?

AZRA: Novokomponovana.

1. I 2. ZAROBLJENIK: C-c-c.

AZRA: Tačno tako sam i ja reagovala.

1. ZAROBLJENIK: A ostali iz ulice?

AZRA: Kako ko, kako kad. Sead se prvo radovao, pa se ljutio. Trojica Lukića se prvo ljutili, pa se radovali.

2. ZAROBLJENIK: Shvatam.

AZRA: Naravno da shvataš, nisi doktor za džaba.

1. ZAROBLJENIK: Ja ne shvatam.

AZRA: Sead se prvo radov'o jer je sluš'o to đubre od muz'ke, pa se posle ljutio jer je shvatio da su to velikosrpske koračnice. A trojica Lukića se prvo ljutili jer nisu slušali to đubre od muz'ke, pa se posle radovali jer su shvatili da su to velikosrpske koračnice.

1. ZAROBLJENIK: Sad shvatam.

AZRA: Ma, shvatio si ti odma', al' ti se ne kopa... Gledaš, priča Azra, usta ne zatvara, i sve se misliš "halaliće Azra ova poslednja dva metra rova, samo ako 'vako nastavi"... E, pa da te razočaram: kopaćete i slušaćete. 'Ajde... Lopatu u ruke. Nemoj ti sad da ga popreko gledaš, kopali biste i da nije rek'o da ne shvata... Sjećam se Seada... Tek je bio doš'o iz Njemačke... Bio je tamo pet godina, sjećaš li se, Božo?

BOŽA: Sjećam se. Bio je u zatvoru.

AZRA: Ih, u zatvoru. Nije lijepo o jaranu tako. Šta će ovi ljudi pomislit', pet godina robije... K'o da je ubio nekog. A nije. Iš'o papak u Amsterdam da kupi šita... Je l' znaš ti, doktore, šta je šit?

2. ZAROBLJENIK: Znam. Droga.

AZRA: A i ti "droooga", k'o iz bureta... Nije 'ašiš "drooooga", nego je "laka droga". Vidiš, ako već 'oćeš da 'ašiš zoveš drogom, onda se to ovako lako i poletno izgovara. Je l' tako, Božo?

2. ZAROBLJENIK: A što je onda pet godina robijao kada je hašiš "laka droga"?

AZRA: Vidiš kako lijepo ka'eš kad se potrudiš. Zato što je pao na nemačkoj granici u petak.

2. ZAROBLJENIK: Otkad to krivični zakonik ima veze sa danima u nedelji?

BOŽA: A otkad se švercuje šit poslednjeg dana u nedelji koja je proglašena za nedelju borbe protiv "droooge"?

AZRA: Bravo, Božo, lijepo si mu zavuk'o. Prvi put otkad te ovdje gledam si na sebe zaličio. I to te Sead nater'o.

BOŽA: Nije Sead, nego Seadova glupost.

1. ZAROBLJENIK: Nije šija, nego vrat.

AZRA: Vidiš, haveru, čudno da si baš to spomenuo dok pričamo o Seadu... "Šija" i "vrat".

AZRA: Kako neke riječi drugačije u ušima odzvanjaju kad je rat. A, Božo? "Šija" - "vrat"... Sead. Kako ti to zvoni u ušima? Je li, Božo? Na uzbunu? Ne vjerujem. Ne bi puške uzeo da ti je to na uzbunu zvonilo... Je l' ti uopšte i zvoni? Je li, Božo moj?

BOŽA: E, dosta mi je! Božo ovo - Božo ono! Šta ti 'oćeš od mene?

AZRA: Da mi ka'eš.

BOŽA: Je l' ti misliš da ja nisam plak'o kad sam za Seada čuo?

AZRA: Mislim.

BOŽA: E, da znaš i da nisam! A je l' znaš zašto?

AZRA: Znam.

BOŽA: Jeste, zbog najmlađeg Lukića. Zbog njega nisam plak'o, a hteo sam! Azra, pobogu, mali Dejan mu je cigare u njemački zatvor nosio!

AZRA: Nije on ubio malog Dejana.

BOŽA: Kako?

2. ZAROBLJENIK: Mislim da smo mi nešto propustili.

AZRA: Je l' znaš ti, doktore, šta je imat' muda k'o u slona?

AZRA: Seada su zaklala dva starija Lukića, prije nekih sedam mjeseci. Na kućnom pragu. Kuću i materu su mu polili benzinom i zapalili. A stariji Lukići su to uradili jer su mislili da je njihovog malog Dejana Sead ubio.

2. ZAROBLJENIK: Zašto?

AZRA: Ne znam zašto. Ne vjerujem da iko zna.

2. ZAROBLJENIK: Mislim, zašto su mislili da ga je on ubio?

AZRA: A to me pitaš, doktore... A ja očekivala nešto od tebe k'o od čovjeka, ipak si sa djecom radio... Zašto? Zato što su ga Jukini dovjeli u centralu kad je Sead bio dežurni... E, doktore, isto ti to i moj Boža misli. Pa zbog toga nije plak'o, k'o da se nije moglo prvo plakat', a onda se kajat' što si plak'o.

BOŽA: A otkud ti znaš da ga nije Sead ubio?

AZRA: Sam si rek'o, mali mu je Dejo cigare u Njemačku nosio. Put platio od svog ljetovanja... Znaš kol'ko se Sead smej'o kad nam je to prič'o.

BOŽA: Pa šta? I braća su se ubijala, a ne komšije.

AZRA: Ne vjeruješ u Seada?

BOŽA: Ne vjerujem niušta!

AZRA: Pa, možda je vrijeme da povjeruješ, Božidare. Trebaće ti nešto za šta se možeš prifatiti... Nije Sead ni dotak'o Dejana. Osim kad ga je od mene odvaj'o.

BOŽA: Lažeš.

AZRA: I šakom me, kad sam ga mrtvog pljunula.

BOŽA: Lažeš, kučko!

AZRA: Čim su ga doveli, meni su javili. Golfa po mene poslali. Prečicom, kraj dva snajperska gnijezda smo išli. Letjeli. A kad smo stigli... Još je brže bilo. Dvaput brže, stoput slađe.

AZRA: Ovo je njegova puška. Nosim je da me sjeća. Ja sam ga zaklala, moj Božo. Je l' znaš ti, doktore, šta je to "zaklati"?

3. SLIKA

Kod Sulje

1. ZAROBLJENIK: Ubiće ga.

2. ZAROBLJENIK: Neće. Znaju oni gde je granica. Video si Azru danas, kako ga je fino udesila. Baš onako, ženski.

1. ZAROBLJENIK: Zna gde da udari.

2. ZAROBLJENIK: Kako ne bi znala, on joj pokaziv'o.

1. ZAROBLJENIK: Zlatnih osamdesetih.

2. ZAROBLJENIK: Zlatnih.

1. ZAROBLJENIK: Znaš, palo mi na pamet... Zašto mi ovo radimo?

2. ZAROBLJENIK: Šta?

1. ZAROBLJENIK: Pa ovo... Jurcanje za puškom.

2. ZAROBLJENIK: Ne bi trebalo to da se pitaš.

1. ZAROBLJENIK: Ne pitam se... Samo mi palo na pamet. Mislim... Naravno da treba. Ali... Zašto baš ova? Je l' će to nešto sprečiti? Promeniti? Zašto mi jurimo baš za ovom puškom? Mislim, toliko ih je proizvedeno. Verujem da su neke druge i više ubijale... Znam da su neke druge i više ubijale. A zašto onda baš ova? Jesi se upitao to nekad? Je li?

2. ZAROBLJENIK: Prvi put kada je onaj... Ljubiša... Kada je Ljubiša skinuo sa trake i na nju urezao petokraku.

1. ZAROBLJENIK: I ja. Baš sam gledao, nije je birao. Uzeo je prvu.

2. ZAROBLJENIK: I šta ti misliš, ima li to neko skriveno značenje?

1. ZAROBLJENIK: Koje?

2. ZAROBLJENIK: Pa to... Petokraka... Pentagram... Puška kao žrtva...

1. ZAROBLJENIK: Ne znam. Ja ovde samo radim.

2. ZAROBLJENIK: Da. I ja.

1. ZAROBLJENIK: I zašto onda baš ova puška?

2. ZAROBLJENIK: Ne znam. Ali od neke se mora početi.

SULJO: Vozdra, ćetnici, doš'o vam malo Suljo.

1. ZAROBLJENIK: Zdravo, Suljo.

SULJO: Sjedite, sjedite, u redu je... I onaj vaš kolega sjedi.

2. ZAROBLJENIK: Je l' živ?

SULJO: Živ, živ. Mada ga je Azra danas pošteno izmarisala. Šta je, šta gledaš, poznam ti ja Azrinu ruku. Fino ga udesila. Baš onako... Ženski. Odma' se vidi da su nekad bili vjereni. Po onom podlivu na rebrima.

2. ZAROBLJENIK: I ti, Suljo, to možeš da vidiš po podlivu?

SULJO: Ja ti u rane gledam k'o neko u grah. Sve ti tu piše. Eto, onaj podliv što sam ti rek'o... Onaj vjerenićki. Ispod takvog ti je, doktore, naprslo rebro. A da su nekad bili ženjeni, bilo bi slomljeno.

1. ZAROBLJENIK: A bili su vjereni?

SULJO: Ih! Ljubav ti je to bila, samo tak'a... Moram joj reć' da se ne iskazuje tol'ko, mog'o bi ja bez posla ostat'.

1. ZAROBLJENIK: Ne bi, Suljo.

SULJO: Ih, ne bi!

2. ZAROBLJENIK: Niko tebi pos'o ne bi mog'o uzet'.

SULJO: To vi meni podilazite.

1. ZAROBLJENIK: Ma kakav! Evo, baš sam mu sad prič'o - Azra me udarila, evo ovdje. Vidiš modricu?

SULJO: Ne vidim modricu. Ja sam profesionalac. Ja vidim hematom.

2. ZAROBLJENIK: Bravo, Suljo.

SULJO: Strućno sam se usavršav'o.

1. ZAROBLJENIK: Eto, taj mi je hematom ona napravila. I u odnosu na tvoje, ovaj mi je mek k'o kruh.

SULJO: Ipak je nešto i ona naućila od vas ćetnika.

2. ZAROBLJENIK: Kako to?

SULJO: Ne znaš, doktore? Pa ona ti je bila kod vas dvije nedelje.

2. ZAROBLJENIK: Kod nas?

SULJO: U zarobljeništvu. Ufatilo je one noći, mo'š mislit', kad se Boža sa Mil'com ženio.

2. ZAROBLJENIK: I on joj nije pomog'o?

SULJO: Nije ni znao. Otiš'o na medeni mjesec.

1. ZAROBLJENIK: Jao! Što me udari, Suljo?

SULJO: Da vidim da l', kad po hematomu udariš, boli isto k'o kad udariš po modrici.

1. ZAROBLJENIK: Boli više.

SULJO: Ih, više!

2. ZAROBLJENIK: Više, više.

SULJO: A otkud ti to da znaš bez da te udarim?

2. ZAROBLJENIK: Eto. Znam.

SULJO: Kako?

2. ZAROBLJENIK: Je l' možeš udariti u ovaj zid?

SULJO: Mogu.

2. ZAROBLJENIK: A je l' možeš mene u glavu?

SULJO: E, slava Alahu, da me neko i zamoli za to. Baš neću.

2. ZAROBLJENIK: I šta ti je ljepše?

SULJO: Tebe u glavu.

2. ZAROBLJENIK: A kada bi zatvorio oči?

SULJO: Što bi oći zatvar'o?

2. ZAROBLJENIK: Samo zamisli.

SULJO: Zamišljam.

2. ZAROBLJENIK: I? Ima li razlike?

SULJO: Osim krvi, nema.

2. ZAROBLJENIK: Eto vidiš... Kada znaš šta udaraš, to tebi više prija... Otvori oči, Suljo, ne moraš dalje zamišljat'... A ono što tebi, kao batinašu, više prija, onoga koga batinaš više boli.

SULJO: Fakat. Eto zašto volim da kod vas posjedim. Uvijek me nećemu novom naućite.

1. ZAROBLJENIK: Suljo, što ti sjediš po ćelijama?

SULJO: Navika.

1. ZAROBLJENIK: Kakva?

SULJO: Predratna. Samo tad nisam mog'o da izađem kad 'oću. K'o vi sad, taki sam bio.

2. ZAROBLJENIK: I šta je bolje? Bit' mi, il' bit' ti?

SULJO: Ih... Kad je bolje bilo bit' Sulja? K'o bi se sa Suljom zamjenio?

1. ZAROBLJENIK: Mnogi.

SULJO: Jest', al' samo dok su im žice na mud'ma, a Sulj'na ruka na struji. Eto kad. A ćim to prođe, opet bi svaki bio on sam, a Suljo... Ih.

2. ZAROBLJENIK: Pa što onda to radiš?

SULJO: Pa ćuješ li ti šta ti ja prićam - iz svoje se kože ne mere!

SULJO: Pa ti si mi živ!

BOŽA: A tebe to k'o fol raduje?

SULJO: Što me ne bi radovalo? Sad te ne moram nosit'.

BOŽA: Kol'ko je sati?

2. ZAROBLJENIK: A i ti... Iz mrtvih se vraćaš, pa ne znaš nešto drugo da pitaš.

SULJO: To on zbog mene. Zna ćetnik da Suljo tek u zoru bije po ćelijama. Kako ono kažeš...

BOŽA: Rum-servis.

SULJO: E, to. Rum-servis. Ne brini, ćetnik, nisi okasnio za rum-servis. Vratiću se ja kasnije. Kad mi bude vrijeme.

1. ZAROBLJENIK: Vidiš, ja nisam ni primjetio da si nam noćas nešto poranio.

SULJO: Ma, ne bi ja nego mi otišla licna na akumulatoru... Jesi ti Božo sretan, ih! Prvi put kad su mi ga doveli, puk'o mi pendrek poslije deset minuta. Amerićki. 'Vako, po srijed. Drugi put sam ga jednom udario, a on odma' krv na uši. Ja predlag'o da ga ispred Zetre postavimo k'o fontanu, tako je prštalo. 'Vako i 'vako. A sad... Tek' ga prikopćali na struju i ode licna. Čista sreća.

BOŽA: Daće Bog i tebi takvu sreću.

SULJO: Teško.

SULJO: A ni ovaj nije loš.

SULJO: Kakav glas ima, ih! K'o slavuj. Nego, ćetnici, vrijeme mi je... Puno vas ima, a Suljo je jedan. U ovoj smjeni. Sjedite, sjedite. Možda opet dođem, slabe ove licne. A volim ja tako sa vama posjedeti... Tek u glavu da vam uđem.

2. ZAROBLJENIK: Pa znaš da ništa ne znamo.

SULJO: Pa ne ulazim ja vama u glavu da bi sazn'o šta tamo ima... Ja uđem da ostanem, da svakome od vas u glavi po jednog sebe ostavim... Znaš, bolestan je Suljo. Neće još dugo. I ko da me pamti kad odem. Djece nemam, ko me onda mere saćuvat'? Samo vi. U glavama. Tu, unutra. I to kao deset puta većeg i jaćeg nego što sam ikad bio... A najduže će me pamtit' onaj koga taj ulazak najviše bude zaboljeo.

1. ZAROBLJENIK: A ko je to?

SULJO: Vidjećemo sutra.

2. ZAROBLJENIK: A što sutra?

SULJO: Zato što još nešto moram provjerit'. Poselamite mi Azru, možda svratim do vas izjutra.

1. ZAROBLJENIK: Ode.

2. ZAROBLJENIK: Ode.

BOŽA: Šta ste se rastužili, k'o da vam je babo otiš'o?

SULJO: Vi mi dođete k'o neka djeca, matere mi.

4. SLIKA

Kod Azre i Bože

AZRA: Stani. Tu ćete radit'.

2. ZAROBLJENIK: Tu?

AZRA: Tu.

1. ZAROBLJENIK: A šta ćemo radit'?

BOŽA: K'o da je bitno.

AZRA: Kao što to Boža reče, k'o da je bitno.

1. ZAROBLJENIK: Pa i nije.

AZRA: Šta sjedaš, doktore? Diž' se!

2. ZAROBLJENIK: Ja reko', ako nije bitno, moći ćemo malo i da posjedimo.

AZRA: A je l' juče bilo bitno da kopate rovove?

1. ZAROBLJENIK: Ono su bili rovovi? A ne grobovi?

BOŽA: Ne, grobove smo kopali prekjuče.

2. ZAROBLJENIK: I prekjuče i nakjuče.

1. ZAROBLJENIK: Nije, nakjuče su nas tukli.

2. ZAROBLJENIK: A, jeste.

AZRA: Danas je pred vama zadatak koji će vam omogućiti da se u potpunosti iskažete, zadatak uz pomoć koga ćete zaboraviti kopanje rovova, zadatak koji će vam pomoći da zaboravite kopanje grobova...

2. ZAROBLJENIK: Prenosićemo ove cigle sa jedne strane ulice na drugu.

AZRA: Doktore, kada dođe do razmjene, za tebe ću tražit'... Mnogo toga.

2. ZAROBLJENIK: E, baš vam fala.

AZRA: Jeste. Prenosićete cigle.

1. ZAROBLJENIK: A što ne bi mogli malo niže?

AZRA: Gdje niže?

1. ZAROBLJENIK: Eno, tamo.

AZRA: A što tamo?

1. ZAROBLJENIK: Ljepše su cigle... Nekako su cijele... I djeluju čvršće... I 'ladovina je.

AZRA: 'Ladovina?

1. ZAROBLJENIK: Pa, da.

AZRA: Dobro.

1. ZAROBLJENIK: Dobro?

AZRA: Rekla sam ti "dobro"!

1. ZAROBLJENIK: To me i začudilo.

BOŽA: Čekaj.

1. ZAROBLJENIK: Šta je sad?

BOŽA: Tamo je minirano.

1. ZAROBLJENIK: E, Azra, Azra... Jeftino.

AZRA: Ništa vam ne valja. Kad vam puštam, kad vam ne puštam. Samo se žalite. Ne znam ni sama zašto vam kuršum među oči ne sjurim.

2. ZAROBLJENIK: Zato što bi ti dali drugu trojicu namjesto nas.

AZRA: Ne bi mi dali. Ni vas mi nisu dali. Sama sam vas uzela.

1. ZAROBLJENIK: Pa što me onda na mine puštaš?

BOŽA: Znala je da ću ti ja reć'.

1. ZAROBLJENIK: Jeste, jeste... Ovo je vaša ulica. Rifata Burdževića.

AZRA: Naša.

2. ZAROBLJENIK: Azra, a koja ti je kuća?

BOŽA: Ona tamo.

1. ZAROBLJENIK: Ona hrpa?

BOŽA: Ne, ona iza nje.

1. ZAROBLJENIK: Tamo gdje piše "Pazi, snajper", latinicom?

BOŽA: Gdje piše "snajper"? Vidi, majku mu, stvarno... E, tamo.

1. ZAROBLJENIK: E, pa, Azra... Lijepe su ti cigle... Bile... Na kući. Najljepše su od svih... Gomila.

AZRA: 'Aj'mo, dosta blebetanja. Prenosi.

BOŽA: Moja je još cijela, Bogu fala... Eno je nešto niže, eno tamo. Vidiš?

AZRA: Tu ciglu stavi lijevo.

1. ZAROBLJENIK: Tamo gdje piše "Skladište municije", ćirilicom?

AZRA: A tu stavi na nju.

BOŽA: Gdje piše "Skladište municije"?!

AZRA: Tu ponovo lijevo.

1. ZAROBLJENIK: Šalim se, šalim... Šta se odma' trzaš? Vidim, ona gdje se bijela zastava vijori.

2. ZAROBLJENIK: Ma, ostavi čovjeka na miru.

AZRA: Te dvije skroz na kraj... Desni kraj, doktore.

BOŽA: Eno je stvarno... Bijela zastava. Ma je l' moguće? Ne vidi se dobro, daleko je.

AZRA: Bravo, haveru, samo je malo iskreni. Ka sebi, ka sebi.

BOŽA: Al' izgleda da jeste... Bijeli se. Vijori se. Al' kako?

2. ZAROBLJENIK: Je l' to na srpskoj strani?

BOŽA: Bila je. Valjda je još uvijek. Ne znam... Azra...

AZRA: Čekaj da vidim.

BOŽA: Šta ima da vidiš, valjda znaš.

AZRA: Ne znam koja je sljedeća.

BOŽA: Kuća?

AZRA: Ma, ne. Cigla.

1. ZAROBLJENIK: Vidi, pa ona igra tetris sa ciglama.

BOŽA: Za kuću te pitam. Moju kuću. Je l' na srpskoj strani?

AZRA: Jeste, još je na srpskoj.

BOŽA: Pa kakva je onda ono bijela zastava?

AZRA: Ne vidim dobro. Daleko je.

1. ZAROBLJENIK: Što ne priđeš bliže, vidiš da se predaju?

AZRA: A što ti ne priđeš bliže, vidiš da je hladovina?

1. ZAROBLJENIK: Au, jeste... Minsko polje. A je l' se mere zaobić'?

AZRA: Ne.

2. ZAROBLJENIK: A demontirat'?

AZRA: Tek to ne mere. Dušanovo je.

BOŽA: Ma, je l' zastava il' nije?

2. ZAROBLJENIK: Dušanovo?

AZRA: Ne vidim da l' je zastava. Djeluje tako. Da, Dušanovo polje. On je bio miner. U Kreki. Mnogo je mina postavio, svuda po Sarajevu. I šire. Al' ovo mu je remek-djelo. Tri i po sedmice, svake noći, po cijelu noć. Slušali ga i jedni i drugi.

2. ZAROBLJENIK: A vidjeli?

AZRA: Samo Srbi. I to predveče, kad krene, i zorom, kad se vrati. Za dvadeset i pet noći, nijednom mjesečine nije bilo. Oblaci. A kiše ništa.

1. ZAROBLJENIK: Pa što niste pucali naslijepo?

BOŽA: A što da pucaju?

AZRA: Dušan nije bio bilo koji miner. On je bio minotvorac. Nikad niti jednu minu nije postavio tamo gdje su mu tražili, već samo tamo gdje je on hteo. I gdje je mislio da bez mina ne valja.

1. ZAROBLJENIK: Kako da ne valja bez mina?

AZRA: U Rifata Burdževića je, pre Dušanovog polja, poginulo preko trideset ljudi.

2. ZAROBLJENIK: Kojih?

AZRA: Svih.

1. ZAROBLJENIK: A posle Dušana?

AZRA: Samo trojica.

2. ZAROBLJENIK: Kojih?

AZRA: Tvojih.

1. ZAROBLJENIK: Kako?

AZRA: Od snajpera.

2. ZAROBLJENIK: Srbi od srpskog snajpera?

AZRA: Šta se čudiš? Srbin od srpskog snajpera, jaka stvar... To ti dođe k'o kad Švabu mercedes udari.

1. ZAROBLJENIK: A je l' su Srbi pokušavali... Proboj?

BOŽA: Dušan nikad nije plan napravio, nikad nije nikome rek'o gdje su mine koje je on postavio.

1. ZAROBLJENIK: Što ga niste pitali?

AZRA: Pitali su ga, pitali... Tjerali ga da kaže, da nacrta. Čak su mu i vojni sud obećavali.

1. ZAROBLJENIK: I?

AZRA: Nije rek'o.

1. ZAROBLJENIK: A vojni sud?

AZRA: Poginuo je dan prije suđenja. Raznela ga mina. Njegova.

BOŽA: Sa svima se pozdravio kad je krenuo da je postavi.

AZRA: To nisam znala.

2. ZAROBLJENIK: Al' se moglo pretpostaviti.

AZRA: Moglo se, doktore. Moglo... Vidi havera kako je poslag'o cigle! Nemoj da bi se još igr'o sa njima.

1. ZAROBLJENIK: Što?

AZRA: Da se ne polome.

1. ZAROBLJENIK: Ta ti je dobra.

BOŽA: A šta si to napravio?

1. ZAROBLJENIK: Pogodi.

BOŽA: Šta ima da pogađam?

2. ZAROBLJENIK: Meni liči na most.

BOŽA: Kakav, bolan, most? Vidiš valjda da su ovo nogare.

1. ZAROBLJENIK: Od čega, bolan, nogare?

BOŽA: Ove dvije cigle... Evo i ove dvije. Lijepo se vidi - i naprijed i nazad po dvije. Nogare.

2. ZAROBLJENIK: Gdje si vid'o nogare na mostu?

BOŽA: Nije to most. To je kolijevka.

2. ZAROBLJENIK: Kolijevka? A mog'o sam se zaklijet' da je most.

1. ZAROBLJENIK: Vidi stvarno, otale kad se gleda... Kolijevka. A odovud... Most. A otlen, Azra, šta je?

AZRA: Hrpa cigala.

2. ZAROBLJENIK: U obliku čega?

AZRA: Šta bi 'teo, psi'ički portret moje ličnosti da napraviš?

2. ZAROBLJENIK: Kroki, više.

AZRA: Pa poslije rata, sve u knjigu: "Od maja do avgusta nalazili smo se u tom i tom zatvoru. Čuvala nas je Azra, naširoko čuven zlotvor. Jednom je i od kolijevke, pa u zagradi 'ili mosta', vid'la to i to"... A svi čitači tvoje posrane knjige, kanibali i posprde, neljudi, guz'ca uvaljenih u fotelje, samo zinu: "Au! Nije valjda vid'la to i to? A Srbi vidjeli kolijevku, simbol života... i most, simbol bratstva među ljud'ma! A ona, Turkinja jedna, to i to... E, jesu ti Turci gadni!" E, pa, evo ti, doktore, dvije stvari, da pojačaš metaforu: znaš šta ja vidim od ovih cigala? Znaš u kakvom su obliku, za mene? U obliku hrpe govana, eto čega! Mojih, tvojih, svačijih! Jesi shvatio?

1. ZAROBLJENIK: Ja nešto nisam shvatio... Rekli ste "od maja do avgusta"...

AZRA: Pa?

1. ZAROBLJENIK: Pa... je l' to znači da ćete nas u avgustu razmjenit'?

BOŽA: Ne udaraj ga, životinjo! Nemoj, bolan ! Nemoj! Azra!

SULJO: Sretan rad, Azra. Vozdra, ćetnici, doš'o vam malo Suljo. Lezi, lezi, u redu je... Lijepo vam je ovdje. Šta ti je ono na kući, Božo? Ono bijelo?

1. ZAROBLJENIK: Izgleda zastava.

SULJO: Zastava, ka'eš. A ti doktore, šta vidiš? Je l' zastava?

2. ZAROBLJENIK: Djeluje tako.

SULJO: Djeluje?

2. ZAROBLJENIK: Vijori se.

SULJO: Jes', vala. Šta bi se drugo vijorilo?

SULJO: A koji je napravio ovu glavu od međeda?

1. ZAROBLJENIK: Ja.

SULJO: Jes' ga zato tukla, Azra? Zbog glave od međeda? Ne valja to, ne valja. Znaš šta nam stalno prićaju: "Amerikanci vole život'nje. Paz'te na to". A glava od međeda ti dođe k'o neka život'nja, je l'? I šta da te snime na nji'ovu televiziju kako ga 'vako zbog međeđe glave?

1. ZAROBLJENIK: Ne bi im ja rek'o da je to glava od međeda.

SULJO: Ne bi, ne bi... Jer znaš šta bi te posle saćekalo. Pametan si ti. Al' bi Amerikanci svejedno pogodili. Oni su pametniji.

AZRA: Šta 'oćeš?

SULJO: Ih, Azra, uvijek me oni ljepše doćekaju nego ti.

AZRA: Njih biješ.

SULJO: Alaha mi, ako me zbog toga lijepo doćekuju, tebe mora da u zvijezde kuju.

AZRA: Nisi mi rek'o šta 'oćeš.

SULJO: Ništa, bolan. Ne merem zaspat', pa rek'o malo da vidim šta radite.

AZRA: Vid'o si, a sad se gubi.

SULJO: Nemoj tako, Azra. Nićije ne traje većito.

AZRA: Je l' ti to meni prijetiš?

SULJO: Ja tebi da prijetim? Suljina majka nije budale rađala, znam ja koji je tvoj ćovjek. Baš sam jućer ovima rek'o: "poselamite mi Azru". I što bi ti onda sad prijetio? Samo ti ka'em. Da ne bude poslije...

AZRA: Šta da ne bude poslije?

SULJO: Ih, vid' je... Živa vatra. Je li, Božo, je l' uvijek 'vak'a bila?

BOŽA: Ovakva nije bila. Nikad.

SULJO: Biće da jeste, nego je ti nisi lijepo vidio... Il' je, mere bit', sad dobro ne vidiš. Je l', Azra, šta će bit' od ova dva? Vara li se Božo sad', il' se još ranije prevario? A?

2. ZAROBLJENIK: Ti si se, Suljo, vidim, još više stručno usavršav'o.

SULJO: Radim na sebi. Moram, šta ću. Da me vrijeme ne pregazi.

AZRA: Kakvo li je to vrijeme potrebno da bi tebe pregazilo?

SULJO: Pasje, Azra. Pasje.

AZRA: A ja mislila da ti u tom pasjem najbolje plivaš.

SULJO: Ih, Azra! Pa ne zna ti Suljo plivat'.

AZRA: Zato sa sobom stalno vučeš tu batinu. Dođe ti k'o šlauf.

SULJO: Jes', vala. Taćno šlauf. K'o i tebi ta tvoja puška.

AZRA: Ja bih bez puške mogla.

SULJO: E, ja bez batine ne bi'. A ni ti bez puške, već samo tako ka'eš da bi bolja od Sulje ispala. Al' za đaba. Njih da pitaš, Sulju bi uvijek prvog odabrali. S tobom se ne zna... Ćas bi prićala, ćas bi tukla. Ćas bi rekla, ćas slagala. Il' prećutala.

AZRA: Suljo!

SULJO: Šta ćeš, žena. Hanuma. Je l' tako, Božo?

BOŽA: Nemoj, Suljo, matere ti. Dovoljna su mi njena "je l' tako, Božo".

SULJO: Znam da su ti dovoljna, znam... Al' vidiš, nisu cijela.

AZRA: Suljo!

SULJO: Vidiš, nikad ti Azra neć' reć' "je l' tako, Božo", a da te nešto stvarno pita. K'o ja maloprije. Ja ti ka'em "žena", pa te onda upitam "je l' tako". A kad ja pitam "žena", ja stvarno mislim "žena". A ona ka'e "puška", ka'e "cigla", ka'e i "glava od međeda" ako treba, a stvarno ne misli ni "puška", ni "cigla", ni "glava od međeda". Misli... "žena".

AZRA: Suljo, sad je dosta.

SULJO: A kad bi, Božo, ona rekla "žena", ni onda ne bi stvarno mislila "žena"... Mislila bi "Mil'ca".

AZRA: Papku.

SULJO: Papak il' raja, nije Sulji bitno što je on. Bitno je da Suljo zna i papke i raju u glavu. I da Suljo može reć' ko je papak, a ko raja. A vidiš, Azra, tebe znam u glavu. Bolje nego te i ovaj Boža zna, rek'o bi'. Al', to ću već morati da provjeravam. Je l' Božo, je l' rekla tebi Azra da se Mil'ca juće porod'la?

BOŽA: Molim?

SULJO: Znaći, nije. E vidiš, Božo, ti si papak. A ti, doktore, i ti... Je l' vi stvarno od dječijih pelena vidite bijelu zastavu?

SULJO: Tako sam i mislio. Vidiš, Božo, oni su, mere bit', raja. E sad, da l' su tvoja, il' Azrina... Ko će ga znat'. Meru bit' i tvoja - ako su ti prećutali da ne bi preko Dušanovog polja, k'o preko mosta, ka kolijevci krenuo, a u hrpu govana stig'o. A meru bit' i Azrina. Znaju oni da je to dijete trebalo Azrino biti. I Azra to zna. I Mil'ca. I Suljo. Samo ti, papku, ne znaš.

2. ZAROBLJENIK: Suljo!

SULJO: Neka, doktore. Zna Suljo što mu je ćinit'. I zna Suljo gran'cu. Ako je ova malo preblijedela, neće umrijet'. Rekla bi mu i ona sve ovo, samo kad bi smjela. A i on, da nije tolk'i papak, znao bi da se Mil'ca porodila ćim ga je juće Azra prvi put udarila. K'o što sam ja shvatio kad sam ga onako izlomljenog vidio. Mora bit' da su i Mil'ca i dijete dobro, ćim ga je Azra gađala tu gdje ga je gađala... Je l' tako, Azra?

AZRA: Dobro su. I dječak i Milica.

BOŽA: Dječak?

SULJO: Ti bi, Božo, mor'o znat da Azra nikad nikog ne bi za đabe udar'la. Ni ub'la. Pa ni malog Lukića. Za njega ti je imala razlog, samo takav...

2. ZAROBLJENIK: Azra, šta učini? Suljo! Suljo!

1. ZAROBLJENIK: Umalo mu glavu ne otkinu. Je l' diše?

2. ZAROBLJENIK: Diše, al' jedva... Izgleda da neće dugo. Azra, kako si mogla?

AZRA: Da ga ostavim da diše? Ne znam, biće da sam loše procijenila gdje da ga udarim.

BOŽA: Azra, kako si mogla?

AZRA: Da ti prećutim? A kako si ti mog'o?

BOŽA: Da te ostavim? Azra, bolan, zaljubio sam se.

AZRA: Nek' si se ti zaljubio, halal ti za to. Al' me nisi mor'o ostavit'.

BOŽA: Da l' si ti normalna? Kako da te ne ostavim?

AZRA: Nisi mor'o otić'. Ne onda.

BOŽA: Je l' ti misliš na ono kad sam se oženio... Kad su te zarobili?

AZRA: Čuj, zarobili... Zarobljava se u rovu. A iz sopstvene kuće se otima, Božidare. Oteli su me, Božidare. Upali mi Lukići u kuću i oteli me.

BOŽA: Pa jesam li ti pomog'o kad sam se vratio? Ko ti je za razmjenu sredio? Ko?

AZRA: Kasno, Božo moj. Kasno. Nisi mor'o otić'.

BOŽA: I šta ti sada hoćeš? Da ti se izvinjavam? Da ti kažem da tebe volim? Da si mi ti, ipak, jedina? Je l' to hoćeš? Pa da li si ti normalna, ženska glavo? Okreni se oko sebe! Gledaj! Nije ovo Rifata Burdževića, ovo je Dušanovo polje. Gledaj! Nije ono tvoja kuća, to je hrpa cigala! Gledaj, bolan, mene! Gledaj! Ja sam juče dijete dobio, ženska glavo! Sina, bolan! A ti, i pored ovih mina, i pored hrpe ovog šuta, i pored mog sina... I pored tjelesine ovog... Sulje... Koga si umalo ubila.... Pored svega toga ti bi neku neku ljubav izvodila, ti bi da te ja nisam ostavio! Ne mogu da vjerujem! Ti si jedna najobičnija... Žena, bolan! Ostavljena žena! U maskirnoj uniformi, kratke kose, naoružana i zajebana, ali ostavljena, Azra! Ostavljena!

AZRA: Neka bude.

2. ZAROBLJENIK: Azra... Što skidaš šaržer sa puške?

AZRA: Zato što nemam namjeru da je sa municijom dam Božidaru. Iako sam žena, nisam budala. Na ti, Božidare. A sad, marš! Ako sam ostavljena, ostavi me k'o što čovjek treba ženu da ostavlja!

BOŽA: Niz Rifata Burdževića?

AZRA: Kako ono reče, Božidare? "Nije ovo Rifata Burdževića, ovo je Dušanovo polje". Znači, preko polja.

2. ZAROBLJENIK: Azra, poginuće.

AZRA: Bar će znati zašto. Sa one strane su mu žena i dijete. A ovdje sam samo ja. Što je onda jedno minsko polje? Je li, Božidare?

2. ZAROBLJENIK: Čekaj, čekaj... Srbin od srpskog snajpera! Ti ga preko minskog polja šaljeg naoružanog! Pa misliće da je neki ludi Turčin! Božo, ne budi lud! Ako i mine zaobiđeš, nikad s puškom nećeš proći kraj snajpera!

1. ZAROBLJENIK: Ode! Ode čovjek!

2. ZAROBLJENIK: Ti si i ranije ovako ljude slala!

AZRA: Greška, doktore. Dosad je to radio samo Suljo. Al' je došlo vrijeme da se biznis raširi. A vi se ne brinite. Vi ostajete ovdje, sa mnom. Sigurni k'o u materinom krilu.

1. ZAROBLJENIK: Suljo nam sinoć prič'o kako nam je on babo, sad bi ti mater da nam budeš... Jebeš 'vakav život. Volio bih da sam siroče.

5. SLIKA

Kod Milice i Bože

2. DOBROVOLJAC: Pazi kralja.

1. DOBROVOLJAC: Nego koga da pazim, nego kralja.

1. DOBROVOLJAC: Koji si sad pa ti?

BOŽA: Ja sam Božidar. Gdje je Milica?

2. DOBROVOLJAC: Lepo ime Božidar. Srpsko. Božidare... A zašto si tako obučen?

BOŽA: Samo ovo imam. Gdje je Milica?

1. DOBROVOLJAC: Samo to imaš. Dobar razlog, ćaleta mi. Jesi ti smena?

BOŽA: Nisam. Gdje je Milica? Je l' u sobi?

2. DOBROVOLJAC: Jesi bio ovde ranije?

BOŽA: Jesam.

1. DOBROVOLJAC: Kada?

BOŽA: Prije tri mjeseca. Gdje je Milica, čovječe?

1. DOBROVOLJAC: E, onda sve znaš. Ništa se nije promenilo. Tamo je minsko polje, nešto iza su Turci. Ni jedno, ni drugo se nikad ne aktivira. Ponekad se neki zaleti, samo kalašnjikov u ruci i pravo preko mina. Drogirane budale. Il' mudžahedini. Kažu mi da su se ovde već trojica zajebala. Usred bela dana. Ćaleta mi.

2. DOBROVOLJAC: A kuda si ti doš'o?

BOŽA: Tuda. Preko mina.

1. DOBROVOLJAC: E, jesi kurac.

1. DOBROVOLJAC: Ne verujem ti.

BOŽA: Da si kroz prozor gled'o, vjerov'o bi. I sklo'nte te cijevi od mene.

1. DOBROVOLJAC: Da sam kroz prozor gled'o, ti me ne bi sada ubeđivao... Ako si stvarno doš'o tuda. A pušku da sklonim neću. Jer ti još ne verujem.

BOŽA: A kako ja da vama vjerujem? I ko ste vi uopšte i šta tražite u mojoj kući?!

1. DOBROVOLJAC: U tvojoj kući?

2. DOBROVOLJAC: Mi smo iz dobrovoljci iz specijalne jedinice "Puma".

1. DOBROVOLJAC: Eto vidiš kakvu je facu složio. Ne sviđa mu se. Šta sam ja rek'o. Nemojte "Puma", to je provaljeno. Svaka jedinica se zove po nekoj divljoj životinji. K'o da će to da pomogne... Specijalna jedinica "Puma", pa smo mi, kao, divlje afričke mačke od trista kila koje zaskaču iz mraka... Ma, daj, bre! I na autobusima piše "Lasta", pa niko ne pomisli da je došlo proleće kad ih vidi parkirane u garaži... Kažem ja, dajte da uzmemo nešto konspirativnije, nešto po šumskom bilju, na primer. "Majčina dušica". A? Kako ti to zvuči? Pazi: Specijalna jedinica "Majčina dušica". Odma' ti je kristalno jasno da si suočen sa notornim budalama koje ne prezaju ni od čega. Pa ni od toga da im se u čitulji pojavi: Malim slovima, gore, iznad slike: "Dana tog i tog za domovinu je život dao", pa onda ispod slike, krupnije: "srpski vojnik taj i taj", zarez, "majčina dušica". Ne znam za vas dvojicu, al' ja bi se živ iskid'o da čuvam položaj pred takvom jedinicom.

BOŽA: Puma je američka mačka.

2. DOBROVOLJAC: Ti si stvarno preš'o preko mina.

BOŽA: Ja ti ka'em.

1. DOBROVOLJAC: Pa onda ti je Milica...

BOŽA: Žena.

2. DOBROVOLJAC: ...Žena. A Bogdan ti je...

BOŽA: Ko je Bogdan?

2. DOBROVOLJAC: ...Sin. Tvoj sin. A ti si...

BOŽA: Božidar.

2. DOBROVOLJAC: ...Boža.

BOŽA: Boža.

2. DOBROVOLJAC: Ako si ti Boža, zašto još uvek pričaš sa nama? Zašto nisi uleteo kod Milice?

BOŽA: Zato što mi, pod A: ne govorite gdje je Milica. Pod B: zato što ne mislim da upadnem kod svoje žene koja se juče porodila, a da je neko prethodno ne pripremi za to. Ali, gledajući vas dva, čini mi se da bi' mog'o zanemarit' ono pod B, kad bi sazn'o ono pod A.

1. DOBROVOLJAC: Dođi da te poljubim i pod A i pod B i pod V! Nek' ti je sa srećom i sin i sloboda i to što nisi rek'o "pod Be" i "pod Ce"... ' Odma' bi ti mozak prosuo! Profesore!

2. DOBROVOLJAC: Izvini zbog ovakvog prijema u tvojoj sopstvenoj kući. Svakakve nam budale dolaze. Videćeš već, ako siđeš u podrum. Tamo ih smeštamo. Šta ćeš, linija razdvajanja... Milica je dobro, ništa se ne brini. I Boža, tako ga zove, po tebi, je k'o zmaj. Tri i po kile.

1. DOBROVOLJAC: Bez kostiju... Zezam se.

BOŽA: Gdje je?

2. DOBROVOLJAC: Tu je. U sobi. Spavaju oboje. 'Oćeš da ja...

BOŽA: Neka. Ja ću. Ako spavaju.

1. DOBROVOLJAC: Čuješ, bre, šta ti kaže. Spavaju k'o zak...

BOŽA: Nemoj!

1. DOBROVOLJAC: Jeste. Preter'o bih. Priznajem.

1. DOBROVOLJAC: U redu je. Nema nikog. Izgleda da se samo jedan zaleteo. I popušio ga.

2. DOBROVOLJAC: Otkud znaš?

1. DOBROVOLJAC: Vidim krv i delove uniforme.

BOŽA: Ona kučka... Azra. Krenula za mnom kada je videla da sam prošao.

1. DOBROVOLJAC: Azra... Azra... Nešto mi to poznato.

MILICA: Šta je to puklo?

MILICA: Božo!

1. DOBROVOLJAC: Preko glave mi je ovih čuda. Nije da mi nije milo, Bože sačuvaj, al' dosta, bre, više! Ne mogu da izdržim! K'o da sam šegrt kod Hudinija.

2. DOBROVOLJAC: Znam šta misliš.

1. DOBROVOLJAC: Normalno da znaš.

2. DOBROVOLJAC: Kakav je ovo rat kad se čuda stalno dešavaju?

1. DOBROVOLJAC: Tačno. K'o da smo ovi ovde nešto zajebali, a onaj gore ispravlja koliko može.

2. DOBROVOLJAC: Treba.

1. DOBROVOLJAC: Jeste, izvini. Koliko treba. A nas dvojica između njega i njih.

2. DOBROVOLJAC: Tačno tako.

1. DOBROVOLJAC: I što ti se mi onda akamo oko svega? Je li? Svaki dan po nešto: jednog metak u glavu pogodi, pa mu se šlem k'o rulet zavrti i - ništa. Drugom, opet, maljutka proleti pet santimetara nad glavom... Raketa, bre, kamion prevrne, a on mi pokazuje... Ovako, evo ovuda, iznad levog i iznad desnog uveta mu dve štrafte ostale. Ožiljci od krilaca na raketi. Pet santimetara iznad temena. Trećem pogode tenk, svi izginu osim njega, on izlazi, ni dlaka sa glave. Samo mu odelo puklo po šavovima. Sve se konci izvukli. Može u "Burdu" da pošalje ono što visi na njemu. Kao kroj. Ovaj preš'o preko mina, sa sve onom puškom koju jurimo već čitavu večnost...

2. DOBROVOLJAC: Video sam.

1. DOBROVOLJAC: Je li... Šta ako ni sada ne dobijemo pušku?

2. DOBROVOLJAC: Ako je ne dobijemo?

1. DOBROVOLJAC: Ako nam je ne da.

2. DOBROVOLJAC: Ne znam. Čekaćemo.

1. DOBROVOLJAC: Dokle?

2. DOBROVOLJAC: Šta ti predlažeš?

1. DOBROVOLJAC: Ako nam ne da da je uzmemo. Odmah.

2. DOBROVOLJAC: Da je otmemo?

1. DOBROVOLJAC: Što da ne? Vidiš li ti šta se sve događalo otkada mi čekamo i molimo i tražimo i ne dobijamo?

2. DOBROVOLJAC: Vidim. Ali, ako mi počnemo da otimamo... Plašim se da bi onda i gore bilo.

1. DOBROVOLJAC: Ne može gore.

2. DOBROVOLJAC: Uvek može gore.

1. DOBROVOLJAC: Videćemo.

BOŽA: Eto.

MILICA: Eto.

BOŽA: Milica će u Srbiju. Ne može se ovdje sa malim detetom.

1. DOBROVOLJAC: Mi iz Srbije, ona u Srbiju.

BOŽA: Je l' vam to smeta?

2. DOBROVOLJAC: A što bi nam smetalo, Bože sačuvaj. Ne ideš ti, već ona.

1. DOBROVOLJAC: Imaš li genge?

BOŽA: Imam li... Šta?

1. DOBROVOLJAC: Pare. Imaš li pare?

BOŽA: Nešto malo, za početak dovoljno. Ako niste vi našli.

1. DOBROVOLJAC: Koje, one marke? Dobili nas grobari u večitom derbiju, a 'teo sam da delimo dobitak po pola kad se vratiš, ćaleta mi. Što me tako gledaš... Kaži, evo ti kaži: kad su nas grobari pobedili, keve ti? Kad? Sigurne pare bile, k'o u banci. Ko je mog'o da zna da su kupili sudiju? Iz opsajda dali oba gola... Vidi mu facu, vidi! Zezam se, bre. Nismo našli ništa.

2. DOBROVOLJAC: Je l' imaš nešto što se može prodati, bilo šta?

BOŽA: Imam samo ovu pušku. Samo nju.

2. DOBROVOLJAC: A da l' bi je meni prod'o?

BOŽA: Ne mogu. Ona poslednja ide. A i što da je tebi prodajem?

1. DOBROVOLJAC: Dobro bi je platio.

BOŽA: A šta ste vi? Kolekcionari? Pušaka bar ovdje imate kol'ko volite...

2. DOBROVOLJAC: Da, ali ta mi deluje nekako... Specijalno. Vidiš, ima i petokraku urezanu.

BOŽA: Vidim. Al' nije na prodaju. Za sad. Daću je Milici, pa ako uspe da je prenese u Srbiju, prodaće je za dvesta-trista maraka. Al' tek kad sve pare potroši. Ne prije.

1. DOBROVOLJAC: A ti si se baš vez'o za nju?

BOŽA: Rec'mo da jesam.

2. DOBROVOLJAC: I ne bi je nikako nama ustupio?

BOŽA: Ne bi. I nek' se na tome završi.

1. DOBROVOLJAC: U, jebote! Sad sam se setio! Znam ja za Azru!

BOŽA: Molim?

1. DOBROVOLJAC: Nju je, bre, neki Lukić silov'o.

1. DOBROVOLJAC: Bokser, možda ga i znaš. Najmlađi od tri brata. Ložio se na nju od pre rata, al' ona bila sa nekim zajebanim tipom. Posle su ga Turci uhvatili. Neki ga Sead zaklao. Možda i nije zbog te ribe, taj Lukić je jedan od prvih što su pripucali... Iš'o je još u Krajinu po oružje. Al' ovu Azru je potpuno razvalio. Krpili je posle, nikad dece neće imati... Skoro se to pročulo. Ne bih ja ni zapamtio priču, nego mi zapelo za uvo to "Azra". Baš mi nekako bezveze bilo, slušao sam "Azru" k'o klinac. Onu muzičku... Šta ti je? Ej, bre, šta ti je? Gde ćeš?

MILICA: Božo! A ja?

BOŽA: Evo ti ova puška. Ako je odneseš sa sobom i detetom u Srbiju, onda sam dobro izabrao. A ako pođeš za mnom, ponovo sam pogriješio.

6. SLIKA

U Srbiji

1. KRIMINALAC: Slušaj ti... Milica beše?

MILICA: Milica.

1. KRIMINALAC: Slušaj: sve ovo meni već predugo traje. Preko glave mi je i njega, a kamoli tebe i onog slinavca tamo. Dosta mi je. Strpljenja sam imao i suviše, veruj mi na reč. Al' sam shvatio. Strpljenje je potrošna roba. Ishaba se. Pa nestane. K'o i mnogo šta drugo. Pare, na primer.

MILICA: Znam ja da je vama jasno da ja više nemam para. Nemam ih već... Dugo. Al' vas molim, razumite me: ta puška je od muža ostala. Pogin'o je...

1. KRIMINALAC: Isti dan! Znam! Pogin'o isti dan kad je pobeg'o iz zarobljeništva! Pričaš tu priču već treći put. Vratio se na mine. I znaš šta ja mislim, zašto se vratio? Samo da bi mene mučio! Samo zbog mene! Da bi mi ti sad, mesecima iza toga, drvila u krug kako se on vratio na mine, pa se vratio na mine, pa isti dan, pa isti dan. Koga zabole za to? Šta sad cmizdriš?

MILICA: Ta puška mi je...

1. KRIMINALAC: ...Jedino što ti je od njega ostalo. Znam! I to! Nemaš ti pojma kolk'o ja znam! I čije ti je onda dete, ako ti je od muža samo puška ostala? Je li? 'Oćeš li ti tu pušku prodati, il' sam da je uzmem? K'o što sam treb'o prvi put kad sam je vid'o? Je li? Je li, bre!

2. KRIMINALAC: Nemoj da plačeš. Malo je mlađi, pa lakše plane. Znaš, dugo je tražimo. A to ume da iznervira. Ali, bez obzira na sve, ne verujem da bi te stvarno udario. Je l' tako?

1. KRIMINALAC: Pusti mi ruku, pa ćemo da vidimo.

2. KRIMINALAC: Eto vidiš. Neće. Ne može ruka. Evo, uzmi maramicu, obriši se.

MILICA: Hvala.

2. KRIMINALAC: Tako.

1. KRIMINALAC: Daj vatru.

2. KRIMINALAC: Krene ruka, al' ne može.

1. KRIMINALAC: Hvala.

2. KRIMINALAC: Al' vidiš, propušio je. To nisam očekivao. I što je najčudnije, i mene je navukao. Pod stare dane. I u tome je problem. Tvoj problem. Za sad još možemo da se igramo ove igre. Sve troje.

1. KRIMINALAC: Četvoro. Ne zaboravljaj ovog slinavca.

MILICA: Njega ne diraj!

2. KRIMINALAC: Sve četvoro. Možemo još da se igramo toplo-hladno... On se ražesti, ja ga smirim. Ti poveruješ da sam ja dobar. I meni kažeš gde je puška. To obično pali. Al' vidiš, mi smo od skoro u ovom poslu. Bar sa ove strane. Tako da, u stvari, ni meni ni njemu još uvek nisu sve stvari potpuno jasne. Neke čak i osnovne. Na primer, da li sada, možda, nije on taj koji smiruje... mene.

1. KRIMINALAC: Razumeš ti šta ti on priča? Ne zna se više ko je dobar.

MILICA: To ja znam bolje od vas dva.

2. KRIMINALAC: Znam da znaš. Ti, verovatno, više nisi načisto ni da li je Boža bio dobar.

MILICA: Kako znaš kako se zvao?

2. KRIMINALAC: Nije bitno.

2. KRIMINALAC: Ne mršti se. Znam po klincu. Tako mu kažeš "Božo", a tačno vidim, ne zoveš dete, već nekog drugog. Je l' tako?

1. KRIMINALAC: Tako je.

2. KRIMINALAC: Tebe nisam ništa pitao. Sa njom razgovaram... Je l' tako?

1. KRIMINALAC: Nije tako. Šta je, šta gledaš? Je l' možda narušavam sistem subordinacije? Ti ćeš da me ućutkavaš...

2. KRIMINALAC: Mirno. Samo mirno. Suviše smo blizu da bi sad zbog tebe ili zbog mene sve propalo.

MILICA: O čemu vi to?

1. KRIMINALAC: Ti, sestro, da imaš više tu... U glavi... Manje bi se interesovala.

MILICA: Što bi se manje interesovala? Za što? Dovoljno mi je moje nevolje, još mi samo treba da mi vi o vrat objesite još nešto! Šta će vam puška? Na zid da je okačite? Il' nekoga da ubijete? Meni na dušu? I ovom djetetu? Pust' ga! Pusti! 'Ajd' sad, ud'ri, i nisi za bolje! Šta je, zube stišćeš? Ne smiješ? Ruka bi ti se osušila, đavole!

1. KRIMINALAC: Nisam ja đavo.

MILICA: Onda mnogo nisko letiš za anđela. Mnogo nisko.

1. KRIMINALAC: Privukla me zemljina teža.

MILICA: E, onda nauči da 'odaš.

1. KRIMINALAC: Ti me nauči.

MILICA: Ja da te učim? Ja?

1. KRIMINALAC: Ko drugi?

MILICA: Kako?

1. KRIMINALAC: Donesi pušku.

2. KRIMINALAC: Znači to. Samo to. Ništa drugo nije ni bilo potrebno. Nikada. Samo poziv u pomoć. Molba. To je rešenje.

1. KRIMINALAC: Grešiš. I Azru smo molili, je l' tako? I je l' nam dala pušku? Jeste, al' po glavi.

2. KRIMINALAC: Ako nije stvar u molbi, stvar je u tome kome je upućena.

1. KRIMINALAC: To je već bliže istini. Ali, ne i onome što bi mene smirilo.

2. KRIMINALAC: U istini je smirenje.

1. KRIMINALAC: U bensedinima je smirenje. A ne u istini. Seratoru.

2. KRIMINALAC: Nemoj tako. Sada smo pred ciljem.

1. KRIMINALAC: Pred ciljem? Je l' ti stvarno misliš da je dovoljno to što ćemo je... Kako ono reče... "Za koji čas imati u rukama"? Je li? Je l' će to nekom nešto da znači? Ne verujem. Svi koji su je držali, umrli su.

2. KRIMINALAC: Milica nije umrla.

1. KRIMINALAC: Misliš? A vidiš, meni se ona nekako najmrtvijom čini.

2. KRIMINALAC: A ko je onda živ?

1. KRIMINALAC: Ljubiša.

2. KRIMINALAC: Pazi šta pričaš.

1. KRIMINALAC: Da pazim? Neću. Neću da pazim. Pazim već ovoliko godina i od silne pažnje ne stižem ni mrtve da izbrojim. Ljubiša. Jedini je on smrt pobedio. Jedini.

2. KRIMINALAC: Rekao sam ti da paziš šta pričaš, budalo.

1. KRIMINALAC: Ja budala? Ja? A šta si ti, sa svojim kretenskim "pazi"? Je li?

2. KRIMINALAC: Do sada sam i sumnjao, ali sada je sve jasno. Video sam ja na tebi to još ranije... Još kada se Boža na mine vratio.

1. KRIMINALAC: Video si? Na meni? I ti meni nešto prebacuješ. Na meni si video? Mene gledao? A Milicu? A ovog malog slinavca? Njih nisi. Bio si zauzet. Gledajući mene. Pazeći da li pazim.

1. KRIMINALAC: A mogli smo...

2. KRIMINALAC: Šta?

1. KRIMINALAC: Mogli smo sve na samom početku da sprečimo.

2. KRIMINALAC: Znaš da to nije tačno.

1. KRIMINALAC: Mogli smo.

2. KRIMINALAC: Kako?

1. KRIMINALAC: Jednim jedinim ubistvom. Jednim, da bi sprečili mnoga.

2. KRIMINALAC: Ubistvo je povlastica običnih ljudi.

1. KRIMINALAC: A šta smo mi?

2. KRIMINALAC: Ubice nismo sigurno.

1. KRIMINALAC: Nismo? Misliš da je dovoljno ne povući obarač? Je li? Jedanput - svedoci. Drugi put - svedoci. Treći put, četvrti! Kol'ko još puta treba da se sve ovo ponovi da bi ti shvatio da smo postali saučesnici! Saučesnici! Suviše je svega bilo da bi mi sebi priuštili taj luksuz da ćutimo! Suviše! Šta smo, ako nismo ubice? Šta smo onda?

2. KRIMINALAC: Ono što radimo.

1. KRIMINALAC: A šta to radimo? Šta?

2. KRIMINALAC: Izgleda da ti stvarno ne shvataš šta si tražio od Milice. Molba, iz srca. Da ti pomogne da prohodaš. Da staneš na noge. Da naučiš ponovo da voliš. Neka ti ona pokaže put. I meni. Ako su svi oni okrenuli leđa nama, a znaš da jesu... Plači, slobodno, znam ja koliko to boli... Ako su nam okrenuli leđa, onda im priđimo sa lica. Neka sada oni nama budu potpora, neka sada oni nama pokažu put. Neka to Milica učini za nas i ništa neće biti izgubljeno! Samo neka nam ona pokaže put...

MILICA: Marš iz moje kuće u tri lepe materine, šupci jedni neopjevani! Šta je, šta gledate? Znam ja ovu pušku koristit'! I iskoristit' ću je, matere mi, samo mrdnite! Ima sa zidova da vas brišu!

EPILOG

Kod Ljubiše

LJUBIŠA: Uđite, uđite. Očekivao sam vas.

LJUBIŠA: Malo je prljavo, al' šta da se radi. Meni ne smeta. Navik'o sam ovako, još dok sam u pogonu radio. Baš na kalašnjikovima, je li... To znate, verujem? Ne pričam vam to bez razloga... Neće smetati da vas pretresem? Tako sam i mislio. S obzirom da i kroz tu kesu koju držite u levoj ruci sasvim lepo vidim karakterističan oblik meni dobro poznate automatske puške M70.

LJUBIŠA: Ne brinite, ne tražim ja oružje. Oružja se ne plašim. Suviše ga dobro poznajem. Plašim se mikrofona. Sada se okreni... Tako... Znate, takav je posao. Glupo bi bilo da se okliznem na tako jeftin štos, kao što su mikrofoni. Raširi noge... Još. Tako... Sad ti. Mikrofoni su gadna stvar. Paranoična. Zabeleže, ubeleže... Iz potaje. Okreni se... Raširi noge... Znate, vreme tako brzo leti, da ja izbegavam da ostavim trag bilo gde. Osim na samom vremenu. Dobro. Izvolite, sedite. Neću vam se izvinjavati zbog ovog pretresanja, verujem da vam je potpuno jasno da to tako mora. Želite nešto da popijete?... Baš ništa? Viski, imam sve. Crni Džoni Voker? Plavi, možda? Odlično. Sviđa mi se to. Možda zalijemo kad završimo posao?

2. UBICA: Možda.

LJUBIŠA: Odlično! Vrlo profesionalno. To mi se sviđa. Posao, pre svega. Dakle... Neće vam smetati da ponovim čitavu priču... Da ne bude posle... Dobro. Dakle, ja sam radio u pogonima namenske proizvodnje. Na samoj traci. Onda sam se prešaltov'o u komercijalu. Ali, kao što vidite, održavam formu. Tu pušku... Izvadite je slobodno iz kese... Tako... Nju sam rastavio i sastavio preko četvrt miliona puta. Najmanje. Znači, potpunu odgovornost za kvalitet isporučene robe preuzimam ja lično. Ne plašim se toga jer iz svake pošiljke proveravam nasumice izabrane uzorke. Do sada mi se nije desila reklamacija... Mislim da bi me to ubilo.

LJUBIŠA: Ovo je bila šala.

LJUBIŠA: Dobro. Ono za šta garantujem je da će pucati. I to jebeno dobro. Ono što ne garantujem je da li ćete nekog njome pogoditi.

LJUBIŠA: I ovo je bila šala.

LJUBIŠA: Dobro, onda bez šala. Plaćanje je u kešu. Pola unapred, pola u trenutku predaje. Za pare koje date, ne brinite. Ja ne pitam ko ste vi, vi znate sve o meni.

1. UBICA: Znamo.

LJUBIŠA: Nikakav ugovor nećemo potpisivati. Nema potrebe. Ugovor je i to što ste sa mnom, ovde, sada.

2. UBICA: Je l' znaš ti, Ljubiša, šta je slobodan pad?

LJUBIŠA: Molim?

1. UBICA: Ima jedan stari vic. O čoveku koji skoči sa zgrade od sto spratova. Možda ga znaš.

LJUBIŠA: Čoveka?

2. UBICA: Ne, vic.

LJUBIŠA: Je l' to ono kad pada, pada, pa kod visokog prizemlja pomisli: "Kad mi se ovih sto spratova nije ništa dogodilo, neće ni sada"?

1. UBICA: Da, taj... E, vidiš - nije bitno što će se trenutak kasnije taj čovek smrskati o zemlju. Bitno je to što taj čovek nije isti onaj koji je i skočio.

LJUBIŠA: Ne razumem.

1. UBICA: Kada je skočio, skočio je jer više nije imao nade.

2. UBICA: A dok je padao, počeo je da se nada. I zato nije bitno što će se koji trenutak kasnije smrskati. Nije bitno, jer ako je trenutak pre samog udarca u zemlju ponovo počeo da se nada, možda će u samom trenutku tog udarca u zemlju ponovo početi da veruje.

LJUBIŠA: Mislite?

2. UBICA: Nadamo se.

1. UBICA: Ali moramo da udarimo u zemlju da bi to proverili.

Kraj

Beograd, 1997.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]