MIRKO STOJKOVIĆ

Pećina

komad iz jednog komada

LICA:
MIŠA - pušač; bliži se četvrtoj deceniji života;
DRAGUTIN - desetar; udaljava se od druge decenije života;
IVA - gnjurac; u trećoj deceniji života;
BABA - bogatašica; pri kraju života;
OBRAD - unuk; ne zna šta je život;
JOVANA - udavača; zna šta je život;
PATULJAK - pećinski; zna šta je život, zna šta je mačka, zna šta je miš, zna šta je mišja rupa, zna šta je zid, zna i šta je kuća;

(Pećina. Sa najnižeg dela tavanice na konopcima visi veliki kavez napravljen od različitih delova vojničke opreme. Na najvišem delu tavanice je otvor širok dva metra. Na sredini pećine se nalazi starinski kovčeg. Sa jedne strane je ponornica, a sa druge sobni bicikl privezan na akumulator i gomila vojničkih stvari. Na zidovima pećine su lampe, žicama povezane sa akumulatorom. Miša, u pocepanoj maslinastozelenoj uniformi, se nervozno šeta od bicikla do ponornice i nazad. Dragutin, u urednoj maslinastozelenoj uniformi, sa opasačem, oprtačima i desetarskim oznakama na ramenima, sedi i nešto piše u svesku.)

MIŠA: Dragutine, brate, imaš li, kojim slučajem, jednu cigaru? A?... Druže desetaru? Ćutiš, ćutiš. Već tri dana samo ćutiš... Nema veze, nema veze... Otvoriću ja ovo čudo, pa ćeš onda da se u glavu lupaš što nisi hteo sa mnom da pričaš. Otvoriću ga i naći ću... Naći ću... Svašta ću da nađem! Svašta! Tebi uz inat... Dragutine? Slušaš? Cigaru... Nemaš? Ne, a? Uf... Kako mi se puši... Mislim da nisam zapalio već, već... Petnaest godina. A ti, evo, već nedelju dana ni reč. Samo pišeš to... To... E, Dragutine, šta to pišeš? A? Ej, čoveče! Ej!... Briga njega što ja izgore'.

(Miša zastaje iza Dragutinovih leđa i pokušava da pročita šta ovaj piše. Dragutin telom sakrije svesku.)

MIŠA: Dnevnik?

(Dragutin ćuti.)

MIŠA: Nije. Tako sam i mislio. Bilo bi glupo da pišeš dnevnik kada ne znaš koji je datum... To ti dođe k'o neka kontra-televizija...

(Miša zastaje i iščekuje Dragutinovu reakciju, držeći se nezainteresovano. Dragutin se uzdržava od okretanja, ali mu to ne uspeva i na kraju se ipak upitno okrene ka Miši.)

MIŠA: Kod tebe bi dnevnik svaki put bio nešto drugo, a datum bi bio uvek isti, a kod njih je datum svaki put drugi, a dnevnik je uvek isti... Kontra-televizija, kapiraš?

(Dragutin odmahne glavom i vrati se pisanju. Miša i dalje neuspešno zaviruje.)

MIŠA: Da nije stručna literatura, a desetaru? Ratovao nisi, znači samo možeš da širiš ona saznanja koja su ti bila dostupna na kursu za desetara... Prema tome, u pripremi je "Taktička obuka" u tri toma. Ili "Rečnik vojnih reči i izraza"... "Pravila oružanih snaga sa ilustracijama"... "Moralno političko vaspitanje za Vaše dete i Vas"? A? Nije? Znam! Filozofija! Za svakog po nešto! Za pešadiju - "Sa one strane rova i zla"... Za auto-jedinice - "Fenomenologija Puha" i "Kritika čistog druma"... Za vojnu policiju - "Šta da se ne radi". Za sve - "Strah, drhtanje i drk..."

(Dragutin se naglo i ljutito okrene ka Miši.)

MIŠA: Dobro, dobro...

(Dragutin se vrati pisanju.)

MIŠA: A možda crtaš? A? Crtaš, crtaš, dripče, provaljen si!

(Dragutin ne reaguje, Miša zastane i zagleda se u daljinu.)

MIŠA: Dobro veče, dragi ljubitelji slikarstva. Velika mi je čast da vam predstavim najnoviju zvezdu slikarskog neba, našeg vrlog i mladog prijatelja čije se ime poslednjih meseci... Dana... Godina... Izgovara sa najvećim poštovanjem. Dame i gospodo... Dragutin desetar!

(Miša skrušeno pogne glavu.)

MIŠA: Nema šanse... Je li, bre, šta to pišeš? Nisu valjda pesme?

(Dragutin se trzne, Miša počne da njuška vazduh, Dragutin se okrene ka njemu.)

DRAGUTIN: Šta je?

MIŠA: Evo ga.

(Dragutin skače i zajedno sa Mišom dotrčava do konopaca koji drže kavez. Dragutin i Miša pažljivo povlače konopce i sakrivaju se iza gomile stvari.)

DRAGUTIN: Miloše...

MIŠA: Pa ti pričaš!

DRAGUTIN: Ako opet ne izdržiš i ako opet pokušaš da mu otmeš lulu i ako nam on opet zbog toga pobegne...

MIŠA: Ma, jok!

DRAGUTIN: ...Kunem se svojom vojničkom čašću da ću te strpati u pritvor.

MIŠA: E, to bih voleo da vidim. Gde ćeš da nađeš veći pritvor od ovog u kome smo?

DRAGUTIN: Naći ću, ništa ne brigaj.

MIŠA: A ko će onda da te upozorava na njegov dolazak?

DRAGUTIN: Ugradiću svirenu.

MIŠA: Svirenu?

DRAGUTIN: Za rano uzbunjivanje.

MIŠA: Svirenu?

DRAGUTIN: Što, je l' misliš da ne bi mog'o da je napravim?

MIŠA: Ne, nego mislim da se kaže "sirena", a ne "svirena".

DRAGUTIN: Pa neće sir da pravi, već da svira na opasnost.

MIŠA: Uh, bre!

DRAGUTIN: Tiho, evo ga!

(Jedna stena se sklanja i kroz nju ulazi Patuljak sa lulom u ustima. Stena se zatvara iza njegovih leđa, Patuljak prilazi kovčegu. Dragutin povlači konopce, kavez prati Patuljkovo kretanje. Patuljak ide do mesta na kome je Dragutin sedeo, uzima svesku i iscepa iz nje nekoliko strana. Dragutin vraća kavez nazad ka Patuljku, ovaj ide ka kovčegu. Kavez ponovo ide za njim. Patuljak otvara kovčeg, a onda povlači dug dim iz lule. Miša krikne, a onda iskače iz zaklona i potrči ka Patuljku. Dragutin pušta konopce, Patuljak uskače u kovčeg i zatvara ga, Miša se baci na kovčeg, kavez pada na njega, iz kovčega dopire smeh i dim iz lule. Miša udiše dim, smeh se sve više udaljava, dim nestaje, smeh prestaje. Miša pokušava da zadrži dim u plućima.)

DRAGUTIN: Opet! Opet!

(Dragutin izlazi iz zaklona i prilazi svesci. Otvara je i gleda u nju.)

MIŠA: Opet...

DRAGUTIN: Nestalih stranica... Komada pet! Ukupno - komada mnogo! Komada previše! Rashodovano! Nestalo! Neopravdano odsutno!

MIŠA: (Zadržavajući vazduh u plućima.) Neopravdano odsutno? Strpaj ih u pritvor.

DRAGUTIN: Nema mesta.

MIŠA: Biće kada ja izađem.

DRAGUTIN: Nećeš skoro.

MIŠA: To ti misliš. Diži ovo čudo.

DRAGUTIN: Rek'o si da bi vol'o da vidiš kakav je pritvor gori od ovog u kome smo.

MIŠA: Znam šta sam rekao. Puštaj me odavde.

DRAGUTIN: Kad odležiš kaznu.

(Miša legne.)

MIŠA: Zamalo da ga klepim.

DRAGUTIN: Da ga klepiš? Zamalo da ga klepiš!? Zamalo!? Mišo, čoveče glupi: hvatanje ovog patuljka zahteva taktiku. Tak-ti-ku!

MIŠA: (Za sebe.) Tu-ki tak-ti-ku.

DRAGUTIN: To nije zadatak koji se može rešiti primenom obične civilne logike.

(Miša pušta dim iz pluća, uzima vazduh i malo se pridigne.)

MIŠA: A-ha! Razumem! Hvatanje patuljka zahteva jednu široku strategiju koja, dovoljno razvijena, može naći svoju primenu i u ostalim aspektima života.

(Dragutin se okrene ka Miši.)

MIŠA: Civilnog života.

(Dragutin pažljivo posmatra Mišu.)

MIŠA: I civilnog života.

DRAGUTIN: Mišo, Mišo... Krajnje si mi sumnjiv i želim da to znaš. Rek'o bi' da ti se nisu otvorile oči, već da ti se izlazi iz pritvora.

MIŠA: A ta primena se odražava pre svega kroz viši stepen socijalne inteligencije koja kao primarnu nuspojavu ima ljudsku osobinu koja se kolokvijalno naziva strpljenjem.

DRAGUTIN: Mislim... Da. Strpljenje. E, da. To! Treba da se strpiš kada ga vidiš, a ne da ripneš ka njemu k'o gušter ka prijavnici... Bogu 'fala da si shvatio.

MIŠA: I uslovnost koja je neizbežna kao temeljni činilac svake moje buduće akcije uperene protiv ličnosti Patuljka je samo na prvi pogled toliko jednostavna da se može simplifikovano odrediti kao...

(Miša gleda Dragutina, Dragutin trepće.)

MIŠA: ...Kao...

(Dragutin se počeše po glavi.)

MIŠA: ..Kao...

DRAGUTIN: Ovaj...

MIŠA: ...Kao...

(Dragutinova donja vilica se lagano spušta, pogled mu bludi. Iznenada se trzne, pogleda oštro Mišu i stane mirno.)

DRAGUTIN: Na biciklo!

MIŠA: Molim?

DRAGUTIN: Na biciklo!

MIŠA: Šta ti je?

DRAGUTIN: Šta "šta mi je"? Opet 'oćeš da me 'ipnotišeš! Neće moći!

MIŠA: Da te hipnotišem?

DRAGUTIN: Jeste, jeste, nemoj da si mislio da nisam primetio kako me onesposobljavaš. Spreman sam ja na to, spreman! Sad sam se greškom opustio, jer me obično tako 'ipnotišeš kad treba da se pravi struja, pa onda pričaš sve tako k'o i sad, a kad se osvestim, ja na biciklu i vrtim pedale, a ti ništa. Sad nije trebala da se pravi struja, pa sam se opustio i bio nespreman i za malo nastradao.

MIŠA: Ma, daj...

DRAGUTIN: Jeste, jeste, sve sam vid'o. Uvek te reči k'o iz Pravila službe, samo što kod tebe ništa ne znače, a tamo znače sve.

MIŠA: E, nemoj tako. Znače i kod mene.

(Dragutin okleva.)

DRAGUTIN: Šta znače?

MIŠA: Pa... Znače da sam ga ovaj put za malo klepio.

DRAGUTIN: Na biciklo!

MIŠA: Šalim se, bre.

DRAGUTIN: Ne šališ! Ne šališ! Ti stvarno misliš tako, znam ja! Ali ne! Ne! Nije tako! Svaki put je za malo! Svaki! Brži je, shvati! Samo ga zamkom možemo uhvatiti, to nam je jedina šansa!

MIŠA: Čekaj, ovo je bitno. Kada kažeš "to nam je jedina šansa" ti misliš na naše pojedinačne interese koji se srećno poklapaju u ličnosti ovog patuljka?

DRAGUTIN: Nemoj opet da počinješ.

MIŠA: Samo hoću da kažem da tebe interesuje patuljak samo zbog onoga što pišeš, a mene interesuje patuljak samo zbog onoga što je u kovčegu.

DRAGUTIN: A šta je u kovčegu?

MIŠA: Blago.

(Dragutin diže zamku, pomeri je malo, pa je spusti na zemlju.)

DRAGUTIN: Blago?

MIŠA: Blago.

(Dragutin vezuje konopce i prilazi Miši.)

DRAGUTIN: Pravo blago?

MIŠA: Pravo.

DRAGUTIN: Zlato?

MIŠA: Možda.

DRAGUTIN: Kako "možda"?

MIŠA: Možda je zlato, a možda je i... Drago kamenje.

DRAGUTIN: Kome je kamenje drago?

MIŠA: Onome ko hoće da bude imućan.

DRAGUTIN: Imućan sa kamenjem? Moj bi deda bio najveći gazda u zemlji da se od kamenja postaje imućan.

MIŠA: Dobro, unutra je zlato.

DRAGUTIN: Sad kamenje, sad zlato. Odluči se više!

MIŠA: Je l' možeš da ga pomeriš?

DRAGUTIN: Ne mogu.

MIŠA: Eto. Ako ne možeš da ga pomeriš, u njemu je ili zlato ili kamenje.

DRAGUTIN: Ima tu nečeg... A otkud ti to znaš? Je l' si ti bio informisan, a ja nisam? Svašta, kako bi mogli tebe da informišu kada sam ja desetar... Ali, sa druge strane, ti si držao moralno-političku nastavu...

(Miša ustaje.)

MIŠA: Dragutine, Dragutine... Stvarno si kadar za desetara. Pazi ovako... Potrebna mi je tvoja potpuna koncentracija. U pećini smo?

DRAGUTIN: Da.

MIŠA: Ispred nas je kovčeg.

DRAGUTIN: Da.

MIŠA: Njega čuva patuljak.

DRAGUTIN: Brzi patuljak.

MIŠA: Super brzi patuljak.

DRAGUTIN: Najbrži super brzi patuljak.

MIŠA: Dakle?

DRAGUTIN: Šta dakle?

MIŠA: Dakle, šta je u kovčegu?

DRAGUTIN: Otkud znam.

MIŠA: Blago! Blago, bre!

DRAGUTIN: To ti misliš. I taman si kren'o i meni da objasniš, pa smo odlutali na onu priču kako je patuljak brz. K'o da ja to ne znam.

(Miša ponovo legne na pod.)

MIŠA: Kako mi se puši!

DRAGUTIN: Znam to i bolje od tebe, meni iz ruke mazne svesku, tri kruga optrči oko pećine, pocepa i odnese sve što sam napis'o, uskoči u kovčeg, a ti još vičeš "Evo ga". Znaš kako to njemu zvuči? Je l' znaš? Onako, rastegnuto: "Eeeeeeevvvooooooo gaaaaaaaaaaa!" Tako mu to zvuči u toj njegovoj brzini.

(Dragutin razgleda zamku, Miša pravi pokrete kao da puši.)

DRAGUTIN: (Razvlači, za sebe.) Eeeeeeevvvoooo....

MIŠA: A, je li... Tamo gore...

DRAGUTIN: (Razvlači, za sebe.) ...gaaaaaa!

MIŠA: E, Dragutine, jesi ti tamo gore... Znaš, ono... Jesi pušio? A?

DRAGUTIN: (Razvlači.) Niiiiiisaaaaaaaam.

(Miša skoči, Dragutin i dalje razgleda zamku.)

MIŠA: Šta, nisi? Lažeš! A-ha, lažeš, uhvatio sam te! Sećam se ja! Svega se sećam. A naročito se sećam onoga "E, Mišo, traži major Stanojević dva dobrovoljca. Neki eksperiment sa pećinama. Treba samo da odsediš u pećini bez sata i veze sa spoljašnjim svetom devet meseci i posle toga pravac kući. Skraćenje vojnog roka za tri meseca..."

DRAGUTIN: Ne vredi ovako, mora biti brža.

MIŠA: "Od aprila do Nove godine u pećini, pa pravac kući". Toga se naročito dobro sećam. Pravac kući. Devet meseci si rekao. Do Nove godine. Za tri meseca skraćenja. A sada, posle ove tri godine... Posle ovih tri stotine godina... Posle ovih tri miliona svetlosnih godina, koliko skraćenje treba da dobijemo? Koliko skraćenje se dobija, Dragutine, za dva veka u pećini, a Dragutine?

DRAGUTIN: Nisu dva veka.

MIŠA: Jok i nisu! Znam ja!

DRAGUTIN: Kako možeš da znaš kad su nam i sat uzeli i kalendar i sunce...

MIŠA: Po zubima.

DRAGUTIN: Po zubima?

MIŠA: Jeste, pokvarila mi se šestica.

(Dragutin čeka, ne shvatajući. Miša ga značajno gleda.)

MIŠA: Zub. Šesti. Šestica.

DRAGUTIN: A, to! I meni se pokvarila... Šestica. I dvojka... A trojka me pomalo bolucka, ali mislim da je to zbog četvorke, ona mi je načisto propala.

MIŠA: Eto!

DRAGUTIN: Šta "eto"?

MIŠA: Eto, bre! Je l' znaš ti koliko vremena treba da se razvije karijes ako se zubi pravilno održavaju?

DRAGUTIN: Ne znam, nikad ih nisam pravilno održav'o. A i da jesam ne bi mi pomoglo - kvarijes se u mojoj porodici prenosi sa kolena na koleno.

MIŠA: Šta se prenosi u tvojoj porodici?

DRAGUTIN: Osim kvarijesa? Šta te briga!

MIŠA: Dragutine, ne kaže se "kvarijes", nego "karijes".

DRAGUTIN: Ma nemoj.

MIŠA: Stvarno ti kažem.

DRAGUTIN: Je l' se tebi zubi kvare il' se kare?

MIŠA: Uh, bre... Ne mogu više. Stvarno ne mogu. Dosta mi je svega.

DRAGUTIN: Šta ti je sad?

MIŠA: Ništa. Mislim da sam dobio kvarijes mozga. Ne mogu više da izdržim. Puk'o mi je film... Ne mogu više da trpim ovu vojsku. Ni ovu pećinu. Ni podzemnu vodu. Ni patuljka! Patuljka? Patuljka od dva metra?! Ne mogu! Ne mogu!

DRAGUTIN: Dosta, bre!

MIŠA: Dosta, dosta, nego šta nego dosta! I meni je dosta. Dosta mi je i ove pećine i ove vojske i ovog eksperimenta i onog patuljka!

DRAGUTIN: Šta ti je vojska kriva?

MIŠA: Šta mi je vojska kriva? Pa ti si... Prvoborac, bre! Pa ko me ovde smestio?

DRAGUTIN: Sam si se prijavio. Dodaj mi klješta.

(Miša mu dodaje šrafciger.)

MIŠA: Pa šta ako sam se sam prijavio? Dosta mi je svega! 'Oću da se major Stanojević konačno pojavi, da mi da cigaru i da me otpusti sa služenja vojnog roka... Ja sam svoj dug domovini preslužio.

DRAGUTIN: Šrafciger.

(Miša mu dodaje klješta.)

MIŠA: I da znaš, neću kući. 'Oću na planinu. 'Oću da živim na pet 'iljada metara nadmorske visine.

(Dragutin odlaže klješta i šrafciger, hvata konopce i jedan pruža Miši.)

DRAGUTIN: Vuci.

(Miša i Dragutin dižu zamku.)

MIŠA: Minimum pet 'iljada.

DRAGUTIN: Drž' sad.

MIŠA: I da gajim duvan.

DRAGUTIN: Puštaj!

(Puštaju, trenutak ništa, a onda zamka padne.)

DRAGUTIN: Ne valja.

MIŠA: Znaš... Nešto sam razmišljao... Je l' hoćeš ti uopšte napolje?

DRAGUTIN: 'Oću.

MIŠA: Što? Lepo je tebi u vojsci... Činovi i to. Nisam te čuo ni jednom u poslednjih pet godina da si se požalio na ove nehumane uslove u kojima se nalazimo.

DRAGUTIN: Vojsku volim i neću to da krijem. Jeste, iš'o sam na kurs za desetara, al' ti si u civilu isto iš'o na kurs, al' se zvao škola. I tebe za tvoj kurs nije niko podržav'o, a mene je za moj kurs podržalo više desetina drugova vojnika i svi oficiri redom!

MIŠA: Zaista promiskuitetno.

DRAGUTIN: A to što se ne žalim... K'o da bi mi pomogl'o da se požalim.

MIŠA: Pomoglo bi, pomoglo. Eto, meni baš pomaže. A ti... Ipak se tebi uopšte ne ide napolje.

DRAGUTIN: Ide mi se.

MIŠA: Nisam siguran.

DRAGUTIN: E, ja jesam! Ide mi se napolje! Ide! I brzo i lepo i brzo i ružno i brzo i uopšte i brzo i bilo kako, samo da bude brzo! Brzo! Ide mi se! Je l' ti misliš da zato što si na neke škole iš'o više 'oćeš napolje nego ja! E, baš zbog toga, da ti kažem, baš zbog toga ja 'oću napolje i više od tebe! I više!

MIŠA: Kako baš zbog toga?

DRAGUTIN: Baš zbog toga! Šta je tebi napolju?

MIŠA: Cigareta.

DRAGUTIN: Škola. Šta je meni? Zemlja, bre. Ti da imaš knjige, da ti ih neko doturi, mog'o bi da sediš u ovoj pećini još sto godina! A kako ja da imam zemlju ovde? Kako? Ko će meni da doturi zemlju kroz onu rupu? Ko? A tu je zemlja! Tu! Eno je tamo! I tamo! Svuda je! A ja joj ništa ne mogu. Ni da je taknem od ovog kamena... Kako bi tebi bilo da te neko pod knjige zatrpa, a da ne možeš da ih čitaš? Kako? A ja, pod zemlju. K'o u grob.

MIŠA: A to što pišeš?

DRAGUTIN: Šta sa tim?

MIŠA: Ne znam, ti mi kaži.

DRAGUTIN: Pišem, pa šta. Nemam zemlje, pa orem papir, šta te briga.

MIŠA: Nemoj da si takav... Samo kad bi mi dao da čitam...

DRAGUTIN: Ja da pišem, ti da čitaš! Ma nemoj! Lepo si to smislio.

MIŠA: Pa, tako to ide obično.

DRAGUTIN: E, ne dam!

MIŠA: A Patuljku daš?

DRAGUTIN: Njega mi ne spominji!

MIŠA: Neću, ako mi kažeš šta to pišeš.

DRAGUTIN: Šta te briga.

MIŠA: Briga me. Mislim, nije me briga, ali kad smo već ovde zarobljeni, mog'o bih da znam. Ne treba da se brineš moga suda, ionako nisam u prilici da gradim bilo kakvu vrstu vrednosnog sistema o pećinskoj literaturi bez poznavanja bar još desetak autora koji su stvarali među stalaktitima i stalagmitima. A ne treba ni da se brineš da ću nekom reći šta sam čitao. Da ću nekome skoro reći. Ikada. Uf... Već šest miliona godina smo ovde.

DRAGUTIN: Prekini da kukaš... Ovde nismo šest miliona godina. Gornja granica našeg boravka ovde iznosi desetak meseci.

MIŠA: Desetak? Desetak? Bože, hvala ti! Sada, na kraju moga puta, kada mi je svaka nada ponestala, video sam svetlo na kraju tunela! Desetak... Uslišene su moje molbe, moj vapaj je dospeo do tvojih ušiju, o, Presvetli! Desetak? Pomišljao sam da sam pogrešio, da sam trebao nešto drugo da tražim, nešto uzvišeno, Sveti Gral, na primer, pomišljao sam da je moja potraga za nečim tako prozaičnim kao što je deminutiv od reči "večnost" potpuno uzaludna... A onda, kada mi je gotovo ponestalo snage, ja svoj cilj dostižem upravo ovde, pod zemljom, zaboravljen od svih! Deminutiv od večnosti je "desetak"... Flipnuo si načisto! Eto kako čovek završi bez sata i sunca! Eto rezultata eksperimenta! Flipne! Za čitavu večnost, za bezbroj eona on kaže desetak meseci! Eto! Završeno istraživanje! Gotovo! A, sada, ja bih molio da mi neko da cigaru da je popušim na putu kući.

DRAGUTIN: Mišo... Polako. Sedi ovde.

MIŠA: Ovde?

DRAGUTIN: Da, tako... Sedi. A sada pruži noge.

MIŠA: Ovako?

DRAGUTIN: Da, tako. Dobro?

MIŠA: Dobro.

DRAGUTIN: Vrti malo nožnim prstima.

MIŠA: Jesu ti to neke desetarske fore?

DRAGUTIN: Ne, bre... Za opuštanje.

MIŠA: Što ne kažeš... Je l' ovako?

DRAGUTIN: Tako. Sada udahni vazduh... Tako... Duboko. Punim plućima. O.K.?

MIŠA: O.K.

DRAGUTIN: Jesi se smirio?

MIŠA: Potpuno.

DRAGUTIN: Načisto?

MIŠA: Do kraja.

DRAGUTIN: Dobro, onda 'ajde da zapalimo po jednu.

MIŠA: Jaoooo!

DRAGUTIN: Šta je, šta kukaš? Puši ti se, a? A da me zezaš za pisanje, to možeš? Pa, dobro, major Stanojević malo kasni...

MIŠA: Malo?

DRAGUTIN: Malo. A možda i ne kasni, otkud znamo. Ono što je sigurno je da nemamo pojma koliko je vremena prošlo. Je l' tako?

MIŠA: Jeste.

DRAGUTIN: I sigurno je da nemamo pojma koliko još treba da ostanemo ovde. Je l' tako?

MIŠA: Čekaj, čekaj, nešto 'oćeš da me izvaćariš.

DRAGUTIN: I sigurno je da smo pojeli sve zalihe.

MIŠA: A, tu smo! Neću!

DRAGUTIN: Još pre par nedelja.

MIŠA: Krajnje subjektivna procena koja me neće ubediti da promenim svoj odgovor, koji, u slučaju da si zaboravio, glasi "neću".

DRAGUTIN: I sigurno je da ćemo umreti od gladi ako ne budemo... Šta?

MIŠA: Neću više da pecam, je l' ti jasno! Muka mi je od čovečijih ribica... osećam se kao novozelandski ljudožder.

DRAGUTIN: Mišo, moramo nešto da jedemo.

MIŠA: Kise.

DRAGUTIN: A ti zamisli da jedeš turšiju.

MIŠA: Ne volim turšiju.

DRAGUTIN: Ne voliš turšiju?!

(Dragutin odmahne rukom i odlazi ka stvarima.)

DRAGUTIN: (Za sebe.) Kreten.

MIŠA: (Za sebe.) Kreten.

(Dragutin vadi improvizovani štap i odlazi do ponornice, zabacuje udicu u nju i seda. Miša se šeta i posmatra zamku.)

MIŠA: A ako bi zakačili jedan kraj na onu stenu tamo...

DRAGUTIN: Mišo...

MIŠA: Znam, znam... Ne može. Probali smo. Sve smo probali, ništa ne može...

DRAGUTIN: Al' cima...

MIŠA: Uf, al' mi se puši.

DRAGUTIN: Šta je ovo?

MIŠA: E, Dragutine, je l' da da bi bilo lepo kada bi major sada došao po nas... Čak bih se i obradovao. I ne bih ga terao da jede čovečije ribice, što sam se još pre sedam godina zarekao da ću uraditi u svetlom trenutku njegovog dolaska po nas...

DRAGUTIN: Svetlo!

MIŠA: Svetlom. Svetlom trenutku.

DRAGUTIN: Svetlo!

MIŠA: Uh, bre... Dragutine, ne može "svetlo trenutku".

DRAGUTIN: Ma, jok! Svetlo! Dole, u ponornici!

MIŠA: Šta?

(Miša dotrčava do ponornice i gleda. Dragutin ustaje, vuče štap.)

MIŠA: Blago!

(Miša trči do kovčega i prekriva ga ciradom. Dragutin se bori sa ulovom.)

DRAGUTIN: Mišo, pomagaj!

MIŠA: Dragutine, nemo' da si pisnuo o blagu!

DRAGUTIN: Pomagaj, otkinuće se!

MIŠA: O blagu ni reč! Obećavaš!

DRAGUTIN: Obećavam, samo 'vataj ovo!

(Miša hvata štap i povlači ga zajedno sa Dragutinom. Njih dvojica cimaju i izvlače Ivu u ronilačkom odelu, sa perajama, maskom na licu, bocama za kiseonik na leđima i malom ronilačkom torbicom privezanom za struk. Miša pušta štap.)

MIŠA: Dragutine... Ovo nije čovečija ribica.

DRAGUTIN: Druže majore! Došli ste po nas!

MIŠA: Pa kud baš kroz vodu, duvan vam se sigurno nakvasio.

(Iva povlači udicu sa sebe, onda ide za najlonom i dolazi do štapa koji drži Dragutin. Udara Dragutina, ovaj pada. Iva skida masku.)

IVA: Mene si našao da pecaš, morončino!

(Iva se okrene ka Miši.)

MIŠA: Dragutine, ovo nije ni major.

IVA: Zdravo.

MIŠA: Zdravo. Imaš cigaru?

(Iva otkopčava ronilačko odelo i zavlači ruku unutra. Vadi kutiju i pruža jednu cigaru Miši. Miša je opčinjeno gleda.)

MIŠA: Hvala.

IVA: Za lek se ne kaže "hvala".

(Iva i Miša razmenjuju dug pogled.)

MIŠA: Miša.

IVA: Iva.

(Iva vadi cigaru za sebe. Gledaju se, Dragutin ustaje.)

IVA: Mišo... Imaš vatre?

(Dragutin se nasmeje.)

MIŠA: Jaooo!

IVA: Nije valjda da nemate upaljač?

DRAGUTIN: Nemamo. Nemamo ni sat, nemamo ni vezu sa površinom, a više nemamo ni razloga da ostanemo normalni.

IVA: Šta ovaj bulazni?

MIŠA: Ne bulazni, ovo je prva normalna stvar koju je rekao u ovoj pećini u poslednjih devet godina.

IVA: Vi ste ovde... Devet godina?

MIŠA: Plus minus osam i po.

IVA: Svakakvih budala ima.

DRAGUTIN: Nismo mi budale, mi smo vojnici.

IVA: A koja je razlika?

MIŠA: I to što kažeš.

DRAGUTIN: Slušaj ti, mala...

(Iva se oštro okrene ka Dragutinu.)

DRAGUTIN: Devojko. Mala devojko.

(Iva krene ka Dragutinu, povlačeći peraje po zemlji.)

DRAGUTIN: Samo devojko?

(Iva zastane i potvrdno klimne glavom.)

DRAGUTIN: E, pa, slušaj ti, devojko: pazi šta pričaš!

(Iva ponovo krene ka Dragutinu, ovaj put uz zavrtanje rukava na gnjuračkom odelu. Dragutin se lagano povlači ka zidu.)

DRAGUTIN: Ovaj, nemoj tako da pričaš...

(Iva ide ka Dragutinu, on se povlači.)

DRAGUTIN: Ako možeš. Da ne pričaš.

(Iva prilazi Dragutinu, ovaj dolazi do zida.)

DRAGUTIN: Tako.

(Iva se unosi Dragutinu u lice.)

DRAGUTIN: Molio bi'.

IVA: A zašto?

DRAGUTIN: Zato što je sve ovo deo naučnog eksperimenta.

IVA: Kakvog eksperimenta?

DRAGUTIN: O dezorijentaciji.

IVA: Moram priznati da je eksperiment uspeo. Delujete krajnje dezorijentisano.

DRAGUTIN: To je i bio plan, ali o detaljima ne možemo raspravljati. Vojna tajna.

IVA: A-ha. A što sada ne izađete?

MIŠA: Ne možemo.

DRAGUTIN: Al' sad si ti tu, pa ćeš moći da odeš po pomoć.

IVA: Teško.

MIŠA I DRAGUTIN: Kako?

(Iva se okreće i odlazi ka ponornici, svetlo počinje da trepće.)

IVA: Odvojila sam se od grupe neposredno nakon trećeg sifona, učinilo mi se da sam videla čovečiju ribicu... Ne znam da li znate, to je jedna od najugroženijih vrsta na svetu. Može se, čak, reći i da su čovečije ribice živi fosili koji se na samoj ivici odumiranja.

MIŠA: (Za sebe.) Znači zato kise.

IVA: Smatralo se da žive samo u Sloveniji, a ne možemo dozvoliti da Slovenci imaju nešto što mi nemamo. Zato sam i krenula za njom, pa me je ovaj mamlaz uhvatio. Onda sam izgubila lampu, a nije mi ostalo ni dovoljno kiseonika u bocama, ovo nam je bilo već treće zaranjanje... Ne verujem da ću moći da se vratim nazad.

DRAGUTIN: Čekaj, čekaj... Kako to "Slovenci imaju, mi nemamo".

(Iva zagleda Dragutina, Dragutin se opet povlači, dolazi do bicikla, udari ga leđima, okrene se, svetlo sve više slabi. )

IVA: A da ti nisi neki... Jugonostalgičar?

DRAGUTIN: Bože sačuvaj.

(Dragutin brzo sedne na bicikl i počne da okreće pedale. Svetlo se pojačava. Iva radoznalo zagleda Dragutina na biciklu.)

IVA: I, bre... K'o u onom glupom filmu.

(Dragutin se okrene ka Miši.)

DRAGUTIN: Mišo... Šta je to "jugonostalgičar"?

IVA: Od kada ste vi ovde?

MIŠA: Od aprila.

IVA: Dobro je. Za trenutak sam pomislila...

MIŠA: A koji je sada mesec?

IVA: Januar.

MIŠA: Januar?

(Miša kida uniformu sa sebe.)

MIŠA: Nula, nula, minus pet, šest - kapija!

DRAGUTIN: Ej, ej, lakše malo! To je državna imovina!

IVA: Gotovo?

MIŠA: Gotovo!

DRAGUTIN: Treba neko to i da zaduži nakon tebe, znaš.

IVA: Znači, dolaze po vas.

MIŠA: Ako je januar.

DRAGUTIN: I da nosi, časno...

IVA: A ako izvuku vas...

MIŠA: ...Izvući će i tebe.

DRAGUTIN: ...I sa ponosom.

IVA: Pa, neka je sa srećom.

MIŠA: Hvala.

(Iva zagrli Mišu, ovaj zagrli nju. Poljubi je brzo, ona se malo zbuni.)

IVA: Ovaj... Je l' i tebi kraj?

DRAGUTIN: Valjda.

IVA: Neka je sa srećom.

DRAGUTIN: Neka.

MIŠA: Pa, da proslavimo. Druže bivši desetaru, daj malo vode.

(Dragutin silazi sa bicikla.)

MIŠA: E, da imamo da zapalimo po jednu... Ivo, sedi.

(Iva seda na kovčeg, Miša je hvata za ruku.)

MIŠA: Ne tu... Žuljaće te.

IVA: A šta je to?

DRAGUTIN: Kovčeg sa...

MIŠA: ...Nekim stvarima. Mojim stvarima. Sedi ovde, udobnije je.

IVA: Hvala.

(Ćute.)

IVA: I? Kako je bilo? Ovde, u pećini.

MIŠA: Teško. Najgore mi je bilo...

DRAGUTIN: Mišo...

MIŠA: Šta je?

DRAGUTIN: Dođi 'vamo na sekund.

MIŠA: Izvini. Šta je?

DRAGUTIN: Ona je civil, znaš.

MIŠA: I mi smo.

DRAGUTIN: Nismo dok major Stanojević to ne kaže.

MIŠA: Ma, daj!

DRAGUTIN: Vojni rok, prema Zakonu o oružanim snagama koji važi na teritoriji čitave naše zemlje...

MIŠA: Čekaj, stani. Znam ja to za vojni rok, ali postoji i nešto što se zove kompenzacija.

DRAGUTIN: Ne postoji.

MIŠA: Otkud znaš da ne postoji kada ni ne znaš šta znači?

DRAGUTIN: Čim se ti na nešto pozivaš, to ne postoji.

MIŠA: E, kompenzacija postoji. I ona znači da ako nešto daš, dobiješ nešto zauzvrat. A ja sam vojsci dao najbolje godine svog života. A zauzvrat sam dobio ovu rupu da se u nju zavučem. Zahtevam da mi se da još nešto. Zahtevam da se skinem kada mi dođe vreme! Da se skinem na miru! Eto šta je kompenzacija!

DRAGUTIN: Ona ne važi za skidanje, ona važi samo za zemlju.

MIŠA: Šta?

DRAGUTIN: Važi samo za zemlju. Ako se zove kopnenzacija, važi samo za kopno. Kopno je zemlja, to znam. Da važi za skidanje, zvala bi se skidanjenizacija. A Zakon o oružanim...

MIŠA: Uh, bre...

DRAGUTIN: ...Snagama, koji važi na teritoriji čitave naše zemlje, što obuhvata i kasarne, aerodrome, karaule, izdvojene straže, ostrva, pa i livade, planinske vrhove i, obrati pažnju, pećine, traje...

MIŠA: Dugo.

DRAGUTIN: ...Traje...

MIŠA: Predugo.

DRAGUTIN: ...Traje...

(Miša stavi prst na svoja usta, pokazujući da će ćutati.)

DRAGUTIN: ...Dvanaest meseci. Minus skraćenja. A prestaje kada prođe. A proš'o je kad ti kažu. A kad ti kažu, onda ideš u civile. I to ti je hobi. Civilstvo. I tvoja škola i moja zemlja su hobi. Jer si ipak sve vreme vojnik. A civil možeš biti fakultativno, od vežbe do vežbe, od rezerve do rezerve. Jasno?

MIŠA: Nemoj da si formalista.

DRAGUTIN: Neću da sam formalista, ma šta to bilo, ali ipak moram da te podsetim da je ovo tajni projekat, znaš. Niko osim majora ne zna ni gde smo, a ti bi da civilima širiš rezultate.

MIŠA: Dragutine, druže... Lagaću je.

DRAGUTIN: Onda, u redu.

MIŠA: A sada sedi tamo i opusti se malo.

IVA: Sedite, momci, ne može se stalno biti na braniku otadžbine.

MIŠA: Tačno. Sedi.

(Dragutin sedne.)

MIŠA: Dobro...

(Ćute. Iva razgleda pećinu, primeti zamku.)

IVA: A šta je ono?

DRAGUTIN: Zamka za...

MIŠA: ...Lisice.

IVA: Lisice?

MIŠA: Da, lisice.

IVA: Ovde?

MIŠA: Ne ovde, naravno. Kada se skinemo... Da možemo da.. Lovimo... Lisice. Ili šta bilo... Šta je, šta se mrštiš? Nisi valjda u nekom društvu za borbu za životinjska prava, a? Oslobodite životinje, a? Animal Free i to.

IVA: Ne, ja sam u društvu za oslobađanje šećera. Sugar Free. I to.

MIŠA: Vidi je... Zezam se, bre! Ovo je ekološka zamka za lisice. Nije k'o seljaci u južnoj Srbiji, što ih pecaju. Znaš, udica, malo mesa, pa vežu za drvo, ova skoči i... Hop! A ova zamka... Ova zamka je... Je.... Je... Baš zgodna, a? Dragutin je sam napravio.

DRAGUTIN: Kad si me i tada 'ipnotis'o.

IVA: Mišo... Mutiš ti malo, a?

MIŠA: Ja? Mutim? Šta ti pada na pamet.

(Iva krene ka kovčegu, posegne rukom za ciradu, Miša je uhvati za ruku i privuče je sebi.)

MIŠA: Ne mogu više da izdržim... Pomutila si mi pamet! Od prvog trenutka kada sam te video, znao sam da moraš biti moja. Rođena si iz ponornice, boginjo dubina.

IVA: Sklanjaj ruku i ciradu.

MIŠA: Nemoj, bre, nema ništa ispod.

IVA: Mišo!

MIŠA: Ivo!

(Miša i Iva se otimaju oko cirade, kroz otvor na tavanici dopiru svetlo i zvuci.)

DRAGUTIN: Major! Evo ga major! Spaseni smo!

(Iva i Miša prestaju da se bore, gledaju gore. Kroz otvor, čvrsto privezana konopcima za planinarenje, spušta se baba u invalidskim kolicima.)

MIŠA: Haluciniram.

DRAGUTIN: Možda je major promenio pol.

MIŠA: A otkud mu kosa?

DRAGUTIN: Tačno.

OBRAD: (Spolja.) Pazi, pazi, zakačiće se na stenu.

JOVANA: (Spolja.) Neka se i zakači, kučka matora.

OBRAD: (Spolja.) Jovana, dušo, nemoj tako, čuće te.

JOVANA: (Spolja.) Pa šta ako i čuje, stoka senilna! Otpadoše mi ruke... A mogli smo lepo da je roknemo, da je otrujemo, da je gurnemo niz stepenice, da joj ukinemo televiziju... Mogli smo da je ubijemo na sto miliona načina, ali ne! Ne da gospodin Obrad svoju babu. S kim ću ja decu da rađam... Sa unukom iz partizanskih filmova... Vuci sada.

(Baba se spusti na zemlju. Trenutak nakon toga kroz otvor se spušta zavežljaj ispod koga izviruju dva video-rekordera, TV i veliki akumulator. )

OBRAD: (Spolja.) Težak ovaj akumulator.

JOVANA: (Spolja.) I ti si težak, a ne praviš struju.

(Zavežljaj se spušta kraj babe. Kroz otvor se spuštaju Jovana i Obrad. Obrad primeti Ivu, Dragutina i Mišu.)

OBRAD: Jovana, provaljeni smo! Eno je vojska u zasedi! Imaju i ljude-žabe!

(Jovana pogleda dole, vidi Ivu, Mišu i Dragutina i brzo izvuče pištolj.)

JOVANA: Ne mrdaj!

(Iva, Miša i Dragutin dižu ruke iznad glava. Obrad se spušta, Jovana ih drži na nišanu. Obrad se ispetljava iz konopaca i prilazi grupi.)

DRAGUTIN: Nemate pravo da to radite, ovo je vojno zemljište!

JOVANA: A koji si mi pa ti da određuješ čije je ovo zemljište?

(Dragutin okleva, panično smišljajući šta da odgovori.)

MIŠA: On je Veliki vojni kopnenzator ove pećine, što mu daje za pravo da odredi čije je zemljište! On kaže da kršite brdo propisa vašim trenutnim ponašanjem!

(Jovana zapreti pištoljem.)

DRAGUTIN: (Uplašeno.) Ne kažem, ne kažem!

JOVANA: Brdo propisa za brdo para, brdo para za brdo dece... I nije tako loše.

OBRAD: Kako ste saznali za naš plan da se domognemo nasledstva kojim ćemo izdržavati naših osam još nerođenih sinova i naših pet još nerođenih kćeri?

JOVANA: Pet sinova i osam kćeri, Obrade!

OBRAD: A, da... Dakle? Kako ste saznali?

MIŠA: Ti si nam rek'o.

OBRAD: Kada?

MIŠA: Pa, sad.

OBRAD: A niste znali od ranije?

MIŠA: Ne.

OBRAD: Stvarno?

MIŠA: Časna reč.

OBRAD: Pa šta ćete onda ovde?

DRAGUTIN: Mi smo...

JOVANA: Perverznjaci! Obični perverznjaci.

(Jovana se spušta niz konopce, i dalje nišaneći.)

JOVANA: Sišli u pećinu, obukli se u kostime... Bože me sačuvaj!

(Jovana se spusti kraj Babe i ispetlja se iz konopaca. Pištolj je uperen na grupu.)

JOVANA: Vidi ovu, sva u gumi! I ti bi jednog dana decu da rađaš, Bože me sakloni! 'Ajde sad, svi uza zid.

(Svi osim Jovane staju uza zid.)

JOVANA: Obrade... Ti ne, mamlaze.

OBRAD: A-ha.

(Obrad se odvaja od grupe i staje kraj Jovane.)

JOVANA: Obrade, namesti babu.

BABA: Obrade, sine, vidi - krava!

OBRAD: Nije to krava, bako, to je Jovana.

JOVANA: Senilna babetina!

BABA: Obrade, sine, vidi - krava Jovana.

OBRAD: Nije to krava Jovana, bako, to je...

JOVANA: To je ona što će kičmu da ti slomi ako smesta ne namestiš babu!

(Obrad gura Babu u ugao i odvlači zavežljaj prema njoj. Jovana prilazi Ivi i gadljivo dodiruje ronilačko odelo.)

JOVANA: Ih... K'o pravo.

IVA: Ne pipaj!

JOVANA: Šta je, sestro, šta se trzaš? Neću ti ja ništa.

(Obrad povezuje TV i ostalu opremu.)

IVA: A šta će ti onda pištolj?

DRAGUTIN: (Ivi, kroz zube.) Ma, znaš šta će joj pištolj, šta je provociraš kada smo opkoljeni! Ćuti, bre!

JOVANA: Za svaki slučaj.

DRAGUTIN: (Jovani.) Neka, neka, ne može da smeta.

IVA: Koji slučaj?

DRAGUTIN: (Ivi, kroz zube.) Ćuti!

JOVANA: Pa, na primer za slučaj da neka ovca ima predug jezik.

DRAGUTIN: (Jovani.) Jeste, predug, nego! Dobro si joj to rekla.

IVA: Ovca?

DRAGUTIN: (Ivi, kroz zube.) Ćutiiii.

JOVANA: Ovca.

BABA: Gde je ovca?

DRAGUTIN: (Prodere se na babu.) Ma, ćuti i ti!

OBRAD: E, slušaj ti... Nemoj da mi vičeš na baku, znaš. Mog'o bih da se naljutim... Odnosno, da naljutim Jovanu.

JOVANA: Obrade... Ide li to?

OBRAD: Sa' će.

IVA: Ovca?

JOVANA: Ako nisi završio, ne možeš da se družiš. Jasno?

OBRAD: Jasno.

JOVANA: (Dragutinu.) A ti...

DRAGUTIN: Izvin'te.

(Jovana zadovoljno odmeri Dragutina od glave do pete.)

IVA: Ovca?

JOVANA: Ti si još tu?

IVA: Ovca?

JOVANA: Što mucaš čitave reči? "Ovca", pa "ovca".

IVA: Znaš šta, ti... Ti... Ti... Ti! Samo da nemaš pištolj!

OBRAD: Gotovo!

JOVANA: Šta bi bilo da nemam pištolj?

IVA: Skloni ga, pa ćeš videti.

(Miša prilazi sa osmehom i ispruženom rukom u kojoj je pištolj, Jovana besno stavlja pištolj za pojas i staje u gard. Iva takođe staje u gard.)

DRAGUTIN I OBRAD: Ne!

MIŠA: Da!

(Obrad se baca na Jovanu, Dragutin na Ivu. Drže ih, one se otimaju i pokušavaju da dohvate jedna drugu.)

JOVANA: Pusti me, ubiću je!

OBRAD: Nemoj, molim te!

IVA: Mene si našla da prozivaš!?

DRAGUTIN: Ćuti! Ćuti!

JOVANA: Gotova si! Gotova!

IVA: Mene?! Puštaj me, mamlaze, ona da mene proziva!

(Miša se izvlači iz gužve i odlazi do Babe.)

JOVANA: Vidi je, perajem me dokačila! Jao!

OBRAD: Nemoj, molim te!

(Miša pretura po zavežljaju koji su Obrad i Jovana, zakači TV i uključi ga. Čuje se muzika iz serije "Opstanak". Jovana se otme Obradu, izvuče pištolj iz pojasa i brzo se osvrće oko sebe. Dragutin i Iva se ukoče, Obrad pogleda Jovanu, pa brzo izvuče daljinski iz džepa i brzo se osvrće oko sebe. Jovana uperi pištolj na Mišu, on digne ruke.)

JOVANA: Šta ti radiš tamo?

MIŠA: Tražim vatru.

JOVANA: Ha! Provokator! Na mesto!

(Miša se vraća kod Ive i Dragutina.)

BABA: Obrade, sine, ko drži 'volike svinje? Vidi šta ih ima...

OBRAD: Nisu to svinje, bako, to su morževi.

JOVANA: Skot senilni!

(Dragutin pušta Ivu, ona namešta kosu, ne gledajući Jovanu.)

BABA: Ih, kakve su... I plivaju. A veće su no naše. Obrade, sine, vidi onu brkatu, ista krava Jovana.

IVA: Ha!

(Jovana se ljutito okrene ka Ivi, ova prekrsti ruke i pogleda na drugu stranu. Jovana se okrene ka Babi.)

JOVANA: Dosta, bre, baba, više sa tim "krava, krava"! Ovde si mi se popela sa tim glupostima! Prst pred okom ne vidiš!

BABA: Muuuuu. Muuuuu. Krava.

OBRAD: Nije krava, bako, nego...

BABA: Ovca?

OBRAD: Nije, bako, nego...

BABA: Kučka?

OBRAD: Nije, nego...

BABA: Nije nego, nije nego.

JOVANA: Dosta!

BABA: Obrade, sine, a ko će da pokolje 'volike svinje?

JOVANA: Ja ću, baba, ja ću! Obrade, dolazi 'vamo.

OBRAD: Šta je?

JOVANA: Slušaj, ne možemo ih ovde ostaviti same sa babom. Mogli bi da se izvuku, a onda ništa od nasledstva. Sve bi nam palo u vodu - i trud da je izvučemo iz kuće i potplaćivanje medicinskih sestara i pare za akumulator i benzin do ove nedođije.

OBRAD: Jeste.

JOVANA: Suviše smo zagrizli da bi sada odustajali, to ti je jasno?

OBRAD: Jeste, jeste.

JOVANA: Onda ti je i jasno da mora neko da ostane ovde da ih sve pripazi.

OBRAD: Pa, jeste.

JOVANA: Ti, takav smotan kao što jesi, ne bi nikada završio sve poslove oko nasleđivanja.

OBRAD: Valjda.

JOVANA: A i ko bi decu rađao ako ja ostanem ovde?

OBRAD: Pa...

JOVANA: E, zato ću ja da se vratim i da završim sve što treba oko papira. Kada to obavim, vratiću se po tebe.

BABA: Patke...

DRAGUTIN: Nisu patke, bako, nego pingvini.

OBRAD: Dobro. E, čekaj! Šta ćemo sa njima?

JOVANA: Ma, je l' slušaš ti mene, mamlaze? Ti ćeš da ih čuvaš, a kada se ja vratim...

OBRAD: To te pitam.

JOVANA: Kada se ja vratim... Videćemo. 'Ajde, na ti pištolj i nemoj da si nešto uprskao.

OBRAD: Razumem.

JOVANA: Ne glupiraj se... I utegni se malo, vidi na šta ličiš. Pogledaj onog momka, njemu bi smela da poverim i državu, a ne babu. Je l' tako, dečko?

(Dragutin staje mirno.)

DRAGUTIN: Izvol'te!

JOVANA: Vidiš. To je pravi potencijalni otac... A ne šuntavac k'o ti. I pričuvaj onu... Znaš koju. 'Ajde, Obrade. Vraćam se brzo.

(Jovana se pentra na konopce.)

MIŠA: Ja se izvinjavam, užasno mi je neprijatno, ali... Imaš li vatre?

JOVANA: Kolk'o voliš!

(Jovana se smeje i penje, Obrad joj maše, smeh iznenada prestane.)

OBRAD: Da nije pala?

MIŠA: Pala bi na tebe, mamlaze.

(Dižu se konopci.)

OBRAD: Dobro je.

IVA: E, jesi glup.

OBRAD: Pazi ti malo šta pričaš, znaš. Ovo je pištolj.

MIŠA: I šta ćeš sa njim?

OBRAD: Pa. da vas čuvam.

IVA: Od čega?

OBRAD: Ovaj... Da čuvam babu.

MIŠA: Od čega?

OBRAD: Pa, od vas.

IVA: Bolje bi se ona sama sačuvala.

OBRAD: Ma, šta ste me spopali! Odbij! Odbij!

BABA: Obrade, sine, promeni ove patke. Dosadne su.

OBRAD: Gledajte sada ovo.

(Obrad prilazi Babi.)

OBRAD: Bako, ovo je novi televizor, možeš rukom da menjaš programe.

BABA: Kako rukom, Obrade, sine?

OBRAD: Lepo, bako, samo mahneš i promeni se. 'Ajde, probaj.

(Obrad vadi daljinski upravljač iz džepa, Baba mahne rukom, Obrad prebaci na drugi program. Baba se obraduje.)

OBRAD: To se zove "daljinski".

MIŠA: Kakav mamlaz.

(Baba opet mahne rukom, Obrad pritisne daljinski.)

BABA: Daljinski...

(Baba maše rukom, Obrad pritiska dalje. Baba prestane da maše.)

BABA: Obrade, sine, imaju samo dve stvari. One patke i ovaj miš što skače.

OBRAD: Nije to miš, bako, to je kengur.

BABA: Obrade, sine, kako nije miš kad ga maca jede?

OBRAD: Nije to maca, bako, to je tigar.

MIŠA: Tigar i kengur?

(Svi prilaze i gledaju TV.)

OBRAD: Otkud tigar u Australiji?

(Stena iz zida se pomera, ulazi Patuljak, stena se vraća na svoje mesto. Patuljak staje iza njih i pokušava da vidi šta gledaju. Baba se osmehne patuljku, on joj mahne rukom. Ona mahne njemu rukom.)

DRAGUTIN: Otkud kengur u Africi?

(Patuljak dovlači kovčeg, baba odobravajući klima glavom.)

MIŠA: Pi, al' se ovaj "Opstanak" isfušerio...

(Patuljak se penje na kovčeg i gleda TV.)

PATULJAK: Kol'ka mačka, Bog te maz'o!

(Svi se okrenu, Miša se baci na Patuljka, ovaj uskoči u kovčeg i zatvori vrata za sobom. Miša cima, bezuspešno.)

DRAGUTIN: 'De je sveska?!

IVA: Šta to bi?

MIŠA: Ništa, ništa!

BABA: Patuljak.

DRAGUTIN: A, tu je. Nisam ništa novo pis'o.

OBRAD: Nije to, patuljak, bako, to je... Patuljak!? Od metar i devedeset?

IVA: Mišo, šta se dešava?

MIŠA: Ovaj... Ništa.

IVA: Patuljak visok skoro dva metra protrčao pored mene, uskočio u kovčeg koji se nalazi u pećini nekoliko stotina metara ispod zemlje i ti kažeš da se ništa ne dešava?

MIŠA: Pa, dobro, dešava se, al' nije za priču... Znaš kakva su vremena.

IVA: Mišo!

MIŠA: Ma, ništa to nije... Malo se igramo, onako... K'o neki ritual - on se mota naokolo, a mi pokušavamo da ga uhvatimo.

IVA: Kako?

DRAGUTIN: Zamkom.

IVA: Za lisice... Znala sam da nešto mutiš.

MIŠA: Nije, Ivo, časna reč. Ma, nije ni bitno... Patuljak k'o patuljak. Malo veći, istina... Napredan, šta li. Ali nema ni rudnik, ne kopa, ne peva... Dizni ga ne bi uzeo ni k'o statistu...

IVA: Mora da nešto radi.

MIŠA: Ma, mazne Dragutinu stranu-dve iz sveske i to je to.

IVA: To je to?

MIŠA: Ma, da.

IVA: I koliko to traje?

MIŠA: Jedno petnaest godina.

OBRAD: Vi ste ovde petnaest godina?

MIŠA: Plus minus četrn'est i po.

IVA: Od aprila su ovde.

OBRAD: A što ti mene lažeš?

(Baba maše, gleda u TV, pa u ruku.)

MIŠA: A što ti mene držiš na nišanu?

OBRAD: Jao... Izvini.

(Obrad skloni pištolj, Iva i Miša se bace na njega, Iva mu otme pištolj. Baba mahne, pa pogleda u ruku. Iva nanišani na Obrada.)

IVA: Ne mrdaj!

BABA: Obrade, sine, pokvario se daljinski.

MIŠA: Obrade, popravi daljinski.

(Baba mahne rukom, Obrad pritisne dugme.)

BABA: Dobar!

IVA: Šta sad?

DRAGUTIN: Opet čekamo.

MIŠA: Koga?

DRAGUTIN: Majora.

OBRAD: Jovanu.

BABA: Patuljka.

(Svi se okrenu ka Babi, kovčeg se malo otvori, iz njega izviri Patuljak.)

IVA: Šta ste rekli?

BABA: Patuljka. Patuljak zna šta je mačka, a ako zna šta je mačka, zna i šta je miš. A ako zna šta je miš, zna i šta je mišja rupa. A ako zna šta je mišja rupa, zna i šta je zid. A ako zna šta je zid, zna i šta je kuća. A ako zna šta je kuća, zna da ovo nije vaša.

(Baba vidi Patuljka, mahne mu, on joj otpozdravi i spusti poklopac.)

OBRAD: Ne slušajte je, senilna je... Potpuno izlapela žena, časna reč. Glasa, bre, za opoziciju. Nema ona pojma šta radi. Ozbiljno.

MIŠA: Za koga glasa?

OBRAD: Ma, za opoziciju.

DRAGUTIN: Mišo... Šta je to opozicija?

MIŠA: Druže desetaru, opozicija je...

(Miša zastane.)

MIŠA: Ivo... Ovo je januar?

IVA: Da.

MIŠA: A koje godine?

IVA: Hiljadu devetsto devedeset i šeste.

DRAGUTIN: Jao.

MIŠA: Šest godina.

DRAGUTIN: Jao.

MIŠA: I još devet meseci.

DRAGUTIN: Joj.

MIŠA: Šest godina i devet meseci.

DRAGUTIN: Jao i joj.

MIŠA: Sada mi stvarno treba cigara.

(Iva zbunjeno pogleda Mišu.)

MIŠA: Stanojević neće doći.

IVA: Zašto?

DRAGUTIN: Biće da je umro.

IVA: Od čega?

MIŠA: Od starosti.

IVA: Kako znaš?

MIŠA: Ne znam. Pretpostavljam. Jesmo od januara ovde. Ali od januara devedesete.

(Muk. Iva i Obrad zaprepašćeno gledaju u Dragutina i Mišu. Patuljak otvara kovčeg, izlazi, šunja se do babe, uzima je u naručje i ubacuje je u kovčeg, a zatim i on ulazi za njom i spušta poklopac. Pauza. Iva odlaže pištolj. Patuljak ponovo izlazi, odlazi do videa i vadi obe kasete. Obrad se privlači pištolju. Patuljak se tiho vrati i uđe u kovčeg. Obrad naglo uhvati pištolj i usmeri ga na Ivu, Dragutina i Mišu.)

OBRAD: Ne mrdaj!

IVA: Evo ga ovaj opet.

MIŠA: Ko da mrda, vidiš da smo u šoku.

(Dragutin sedne i počne da plače. Obrad se zbuni, pa skloni pištolj.)

OBRAD: E, nemoj da plačeš... Mislim, plači ako hoćeš, ali nemoj... Ako ne moraš. Evo, sklonio sam pištolj.

DRAGUTIN: Meni je sad dvadeset i pet godina.

IVA: Pa nije to mnogo.

DRAGUTIN: Jeste, jeste... Dok vi niste došli bilo mi je devetnaest.

MIŠA: 'Ajde, Dragutine, nemoj da si na kraj srca... Šest godina i devet meseci... Pa ti si sad bar potporučnik.

DRAGUTIN: Misliš?

MIŠA: Kako ono beše... Desetar, mlađi vodnik, pa vodnik, pa stariji vodnik, pa potporučnik.

DRAGUTIN: Preskočio si zastavnika i zastavnika prve klase!

MIŠA: Vidi ga sad! Još se više rasplakao! Drži maramicu.

DRAGUTIN: Hvala.

IVA: Ja sam čula da se činovi zastavnika preskaču kada je neko na tajnom zadatku.

MIŠA: Hvala.

DRAGUTIN: Stvarno?

IVA: Ozbiljno.

MIŠA: Tako, tako. Vidiš da je sve u redu. I Obrad je sklonio pištolj... Ej, otkud tebi pištolj!?

OBRAD: Ovaj...

MIŠA: Daj to 'vamo, mog'o bi da se povrediš!

DRAGUTIN: Potporučnik...

OBRAD: Stani! Ne prilazi! Opet ste hteli da me zeznete! Igrate sa mnom k'o da sam Sega Mega... Baš me briga što major ne dolazi, doći će Jovana.

IVA: A što bi Jovana došla?

OBRAD: Pa, po mene.

IVA: A što?

DRAGUTIN: Potporučnik...

OBRAD: Pa, zbog nasledstva... Ja sam unuk svoje bake.

MIŠA: Koje bake?

OBRAD: One tamo... Bako! Bako! Jovana, vraćaj se, ukradoše nam baku!

IVA: Ma, neće se ona vratiti ni zbog tebe, ni zbog bake, ni zbog čega! A mi ćemo ovde da dočekamo i četvrtu Jugoslaviju.

DRAGUTIN: Kakvu četvrtu Jugoslaviju?

IVA: Uh, bre... Duga priča. Preduga.

MIŠA: Sa tužnim krajem?

(Iva potvrdno klimne glavom.)

MIŠA: Onda je preskoči, bar dok se ne izvučemo odavde.

OBRAD: Ma, vratiće se Jovana.

MIŠA: Neće se vratiti. Ni ona, ni major.

DRAGUTIN: Možemo još malo da sačekamo, postaću ja major, pa ću se onda ja vratiti.

MIŠA: Teško ćeš se ti vratiti.

IVA: Obrade, nemoj da se glupiraš, spusti taj pištolj i daj da se k'o ljudi dogovorimo kako da se vadimo odavde. Običan, normalan dogovor jedino može da...

MIŠA: (Prekida je.) Patuljak! Baba je rekla da patuljak može da...

IVA: ...Nas...

MIŠA: ...Nas...

OBRAD: Patuljak!

MIŠA I IVA: ...Izvuče...

OBRAD: Patuljak je ukrao...

DRAGUTIN: Patuljak! Gde je patuljak!? Šta je ukrao!? Gde mi je sveska?

IVA I MIŠA: ...Odavde.

OBRAD: ...Baku.

(Pauza.)

SVI: Patuljak.

(Iva odlazi do ronilačke opreme, vadi iz malog džakčića harpun u delovima i sastavlja ga, Obrad ide sa kraja na kraj pećine i zaviruje u uglove, Dragutin spušta zamku i zateže konopce na njoj, Miša rastavlja i čisti pištolj. Kovčeg se otvara, začuje se muzika iz "Opstanka" i prigušen Bakin smeh, kao i neko mumlanje. Svi se trznu, Patuljak izlazi iz kovčega i zatvara ga, zvuci prestanu, svi osluškuju trenutak, pa nastavljaju sa radom. Patuljak se mimoilazi sa Obradom, prilazi Ivi sa leđa, ona traži deo harpuna, Patuljak joj ga dodaje. Iva se ne okreće, već nastavlja da sastavlja harpun.)

IVA: Hvala.

(Patuljak kreće ka Dragutinu, mimoilazi se sa Obradom i prilazi Dragutinu sa leđa, vadi mu svesku iz džepa, lista je, nezadovoljno odmahne glavom, a onda je vrati u Dragutinov džep.)

DRAGUTIN: Šrafciger.

(Patuljak mu dodaje klješta.)

DRAGUTIN: Klješta.

(Patuljak mu dodaje šrafciger, a onda odlazi do Miše, mimoilazeći se sa Obradom. Patuljak staje iz Mišinih leđa, Obrad prilazi kovčegu, neuspešno pokušava da ga otvori, a onda čučne kraj njega i fiksira ga pogledom. Miša čisti pištolj, zastane, Patuljak mu doda krpu.)

MIŠA: Hvala.

(Patuljak odlazi do Obrada i čučne kraj njega. Pogleda ga, zapali lulu, a onda i on počne da fiksira pogledom kovčeg. Miša počne da njuška vazduh. Dragutin podiže zamku.)

PATULJAK: Šta to radiš?

OBRAD: Čekam patuljka. Moraće kad-tad da se pojavi.

(Miša ustaje, njuška vazduh, i dalje je okrenut leđima. Dragutin namešta zamku iznad kovčega, ali ne gleda dole.)

PATULJAK: A što ne otvoriš kovčeg?

(Miša se okreće ka kovčegu, vidi Patuljka i Obrada jednog kraj drugog.)

MIŠA: Ivo... Dragutine...

OBRAD: Ne znam kako.

(Iva i Dragutin se okreću ka Miši, a onda ka kovčegu.)

PATULJAK: Ovako.

(Patuljak otvara kovčeg, svi potrče prema njemu, Patuljak uskače u kovčeg, svi se bacaju na kovčeg, zamka pada na njih. Pokušavaju da izađu iz zamke, ali im to ne uspeva.)

MIŠA: Dobra ti ova zamka, Dragutine... Malo spora, al' jaka k'o stena...

DRAGUTIN: 'Fala, trudio sam se.

IVA: Ne diši mi za vrat.

OBRAD: Izvini.

MIŠA: Ne guraj se, mamlaze.

DRAGUTIN: Pazi na lakat.

IVA: Zgazio si mi na peraja.

DRAGUTIN: Pa gde drugo da stojim?

(Sklanja se stena i iz prolaza izlazi Patuljak sa Babom u naručju.)

IVA: Gde 'oćeš, samo ne na njima.

OBRAD: Nemoj ni na mojim prstima, vanredno mi je neprijatno od tvoje težine.

BABA: Patuljku, sine, vidi - trideset sedmica.

PATULJAK: Nije to trideset sedmica, bako, to je zamka za patuljka.

DRAGUTIN: Lopove! Lopove! Vraćaj mi listove!

OBRAD: Jeste lopov! Baku mi je ukrao.

IVA: Tišina, vas dvojica.

MIŠA: Ja se izvinjavam, znam da su šanse male, ali...

PATULJAK: Treba ti vatra?

MIŠA: Da.

(Patuljak spušta Babu u invalidska kolica, vadi iz džepa upaljač i baca ga Miši. Miša hvata upaljač, gleda Patuljka trenutak. Iva vadi cigaru, Miša vadi cigaru. Gledaju se, onda Miša baci cigaru na zemlju i zgazi je. Iva okleva, pa isto učini i ona.)

MIŠA: Je l' da?

IVA: Ma, da.

(Miša se nasmeši i krene rukom da baci upaljač nazad Patuljku.)

PATULJAK: Zadrži ga.

MIŠA: Hvala, ne treba.

(Miša baca upaljač nazad Patuljku, ovaj ga hvata i stavlja u džep.)

MIŠA: Ne verujem da ću živeti na pet 'iljada metara nadmorske visine, pa znači i da neću uzgajati duvan. A što bih onda pušio?

PATULJAK: A što nećeš?

MIŠA: Na pet 'iljada metara nema pećina sa ponornicama koje speleolozi toliko vole. A ja volim speleologe.

(Miša se okreće i ljubi Ivu, ona ga čvrsto grli. Patuljak i Baba se pogledaju i namignu jedno drugom.)

OBRAD: Bako! Bako!

BABA: Šta je, Obrade, sine?

OBRAD: Jesi dobro, bako?

BABA: Bolje nego sa tobom i onom kravom Jovanom.

OBRAD: Nije ona krava, bako, ona je...

BABA: Jeste, jeste, krava je, a ti si magarac ako to još nisi shvatio.

DRAGUTIN: Mene nećeš tako lako da kupiš, mali.

PATULJAK: Tebe neću da kupim. Tebe ću da zastupam.

DRAGUTIN: Šta?

PATULJAK: U stvari, može se reći da te već zastupam. I to šest godina. Mislim da će te radovati činjenica da si na površini već petu godinu za redom najčitaniji pisac pesama za decu.

MIŠA I DRAGUTIN: Pesme za decu?

PATULJAK: Znam da mene raduje što si i najprodavaniji... Od tih para već neko vreme plaćam hormonske injekcije... Ako nastaviš da pišeš ovim tempom, igraću za Lejkerse za dve sezone.

MIŠA: Pesme za decu? Ti pišeš pesme za decu?

DRAGUTIN: Pišem pesme, al' nisu za decu.

PATULJAK: Jok i nisu.

DRAGUTIN: Stvarno nisu. Evo ona... "Brdožder". Ona je o inženjeriji.

(Miša se lupi po čelu.)

MIŠA: Uh, bre... Dragutine... Kaže se "buldožer", a ne "brdožder".

DRAGUTIN: Kako kad jede brdo, a ne...

PATULJAK: K'o da je to bitno. Deci se mnogo sviđaju. Stalno spominje i te brdoždere i neke svirene i kratke frizure i uniforme i neka postrojavanja posle dugih marševa, a uz one svirene... Ne znam šta deca vide u njima. U stvari, znao sam, ali otkad primam ove injekcije, sve mi se pobrkalo.

DRAGUTIN: Pesnik za decu?

MIŠA: Najčitaniji...

IVA: U redu sve to, nego...

PATULJAK: Vi bi da izađete odatle?

IVA: Pa... da.

(Patuljak prilazi konopcima, povlači ih i zamka se podiže. Svi nesigurno prilaze Patuljku.)

IVA: Hvala.

PATULJAK: Nema na čemu. Samo treba lepo da zamolite.

DRAGUTIN: Pesme za decu...

MIŠA: A ako bi lepo zamolili, da li bi se i kovčeg otvorio.

PATULJAK: Ne bi.

MIŠA: Znao sam.

PATULJAK: Ali ako tri puta kucneš...

(Miša skoči na kovčeg i tri puta kucne. Poklopac se otvara, Miša zagnjuri glavu unutra.)

DRAGUTIN: Pesme za decu...

MIŠA: Nema blaga.

DRAGUTIN: Znao sam.

MIŠA: Ti?!

JOVANA: (Spolja.) Dragutine!

(Dragutin staje "mirno".)

DRAGUTIN: Izvol'te!

(Iz kovčega izlazi Jovana sa pregrštom listova u rukama.)

IVA: Tebe sam čekala!

(Iva se zaleće na Jovanu, ova je dočekuje širokim osmehom. Iva zbunjeno zastaje.)

JOVANA: Sve sam shvatila, sve sam razumela! Devojko, izvini što sam te zvala ovcom! Ove pesme su mi oči otvorile! Grešila sam, grešila, ali kajem se!

(Jovana krene ka Dragutinu, Iva je zbunjeno propusti.)

JOVANA: A ti, očiotvoritelju moj, ti si pravi otac moje dece! Ove pesme, razumevanje za dečije male glavice, kao da si u njih zaviriv'o.

DRAGUTIN: Čekaj, stani! Dosta! Sad 'oćete svi da me 'ipnotišete! Neće moći! Ja sam 'teo da odem odavde i 'teo sam da ostanem u vojsci.

MIŠA: A-ha!

DRAGUTIN: Jeste, prizn'o sam, pa šta? Al' sad ćete svi da graknete i ja ostado' pod zemljom. Neće moći!

(Miša prilazi Dragutinu.)

MIŠA: Dragutine, brate...

DRAGUTIN: Nemoj da me bratimiš, neću.

MIŠA: Ako nećeš, nećeš. Ali pre nego što nešto nećeš, moraš da znaš šta hoćeš.

DRAGUTIN: A šta 'oću?

MIŠA: Ne znam, ti mi kaži. Ali, kaži mi šta stvarno hoćeš. Ne ono što si sebe ubeđivao od ulaska u pećinu do sada, ne ono što misliš da svi očekuju od tebe da kažeš, već ono što ti stvarno, stvarno hoćeš!

DRAGUTIN: A sad te odjednom briga šta 'oću?! A sad bi da ti kažem da mi se sviđa da pišem! Je l' to 'oćeš? E, i sviđa mi se, ako te baš zanima. Volim! Volim! I šta me briga ako samo deca razumeju, možda je tako i bolje! I nisi me 'ipnotis'o, samo da znaš, sam sam se odlučio. I neću gore, jer sad mogu gore. A strašno je kada nešto ne možeš, a 'oćeš, a nije strašno kada nešto možeš, a nećeš! A ja neću!

MIŠA: Da mi kažeš?

PATULJAK: Gore?

JOVANA: Sa mnom?

BABA: Uh, bre... 'Oćeš. Hteo si da kažeš: "Ja 'oću."

(Dragutin razmišlja.)

DRAGUTIN: Pa, da. To. Ja 'oću!

MIŠA: Da mi kažeš?

PATULJAK: Gore?

JOVANA: Sa mnom?

DRAGUTIN: Ja 'oću... Tebi da kažem... Da ostajem ovde... Sa tobom. Da pišem.

JOVANA: Udaj se za mene!

DRAGUTIN: E, neće moći! Ako ostajem ovde, ovo je moja kuća i ja sam u njoj desetar! Ima ti da se udaš za mene!

JOVANA: (Oduševljeno.) Razumem!

(Dragutin grli Jovanu, listovi lete po pećini. Miša aplaudira, Iva se okreće ka Miši.)

IVA: Ali, Mišo!

OBRAD: Ali, Jovana!

MIŠA: Ivo, mala, ćut'!

BABA: Obrade, sine, ćut'!

(Iz kovčega se diže konopac i penje se sve više i više, dok ne prođe kroz otvor na vrhu pećine.)

BABA: Rekla sam vam da patuljak zna šta je mačka.

PATULJAK: I znam šta je miš.

BABA: Zna šta je mišja rupa.

PATULJAK: I znam šta je zid.

BABA: Zna šta je kuća.

PATULJAK: I znam da ovo nije tvoja, tvoja, tvoja i tvoja.

JOVANA: A naša?

PATULJAK: Jeste.

MIŠA: Čekaj, Dragutine, iako je tvoja kuća, možda bih ja umesto poklona za useljenje mogao malo cenjkanja da ti poklonim. Njihova je pećina?

PATULJAK: Da.

MIŠA: Na određeno?

PATULJAK: Neodređeno.

MIŠA: Sa odloženim plaćanjem?

PATULJAK: Gratis.

MIŠA: Al' da ne kradeš više pesme.

PATULJAK: Al' sam da mi ih daje.

(Miša se okreće ka Dragutinu, Dragutin se razmišlja.)

DRAGUTIN: Da ih dajem, al' zbog dece, a ne zbog njega.

(Jovana se baca Dragutinu oko vrata, on se osmehne. Patuljak se osmehne. Miša pomaže Ivi da se malo popne uz konopac, onda sa Obradom vezuje konopac Babi oko struka. Kada privežu Babu, Miša pomaže Obradu da popne malo uz konopac, a onda se i sam vezuje krajem konopca. Patuljak pruža ruku Dragutinu, on okleva.)

MIŠA: Dodaj mu još i belu tehniku i imaćeš dovoljno hormonskih injekcija da zaigraš i u Ol Star utakmici.

PATULJAK: Dogovoreno.

(Patuljak i Dragutin se zadovoljno rukuju, Jovana aplaudira, konopac se polako diže i izvlači sve vezane kroz otvor.)

DRAGUTIN: A je l' može "Gorenje"?

PATULJAK: Može.

JOVANA: Ne može.

DRAGUTIN: Zašto?

JOVANA: Jesi ti neki... Jugonostalgičar?

DRAGUTIN: Nisam... Valjda. Mišo, nisi mi rekao - šta je to "jugonostalgičar"?

(Konopac zastaje.)

MIŠA: To je pećinski čovek, druže desetaru!

(Dragutin se osmehne i zagrli Jovanu, koja se osmehuje i maše, Patuljak se osmehuje i maše, konopac nastavlja da se diže, Iva se osmehuje i maše, Miša se osmehuje i maše, Baba se osmehuje i maše, Obrad tužno gleda. Kroz otvor izlaze, polako, Iva i Baba.)

BABA: (Spolja.) Obrade, sine, lep kraj.

OBRAD: I nije nešto, bako, i nije nešto.

(Obrad i Miša nestaju kroz otvor, mašući. Patuljak, Jovana i Dragutin im otpozdravljaju. Konopac se diže, zavesa se spušta.)

KRAJ

Beograd, 1996.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]