Марија Стојановић

e-mail: marist@verat.net marsija@yahoo.com

Гвоздене ципеле

2002
Београд

Лица:

• Алма, 23 године
• Дејан, 27 година
• Андреј, 24 године
• Дина, 30 година
• Флора, 45 година

Дешава се у Дејановом и Андрејевом стану, у Алминој канцеларији и у непознатом екстеријеру, током периода од неколико месеци.

Сцена 1

АНДРЕЈ: Коју ћемо сад?

ДЕЈАН: Добру.

АНДРЕЈ: Реци ми нешто ново.

ДЕЈАН: Нешто ново ме питај.

АНДРЕЈ: Као да је нека уопште била лоша. Коју добру?

ДЕЈАН: Нису све биле једнако добре. У својој доброти су се међусобно разликовале.

АНДРЕЈ: Доброти?

ДЕЈАН: Некад су чак биле зле.

АНДРЕЈ: Не говорим ти о моралним карактеристикама.

ДЕЈАН: Шокантно.

АНДРЕЈ: (игноришући примедбу) Него о квалитету коже, косе, крви, жлезда за унутрашњим лучењем, а понајвише о –

ДЕЈАН: Наравно, понајвише о –

АНДРЕЈ: Чувствима.

ДЕЈАН: Чувствима!

АНДРЕЈ: Да. Увек остаје питање да ли се више исплати узимати их без чувстава. Ја се и даље двоумим. Смарају, са чувствима.

ДЕЈАН: Умеју да сморе.

АНДРЕЈ: После се оштете, крш буде. Мораш да ходаш као по разломљеном стаклу, кад си с њима.

ДЕЈАН: Каже се, као по јајима.

АНДРЕЈ: Као по разломљеном стаклу када мораш да пазиш да не пробудиш неку особу веома лаког сна!

ДЕЈАН: А.

АНДРЕЈ: Не исправљај ме.

ДЕЈАН: Извини.

АНДРЕЈ: Немој да се правиш да имаш права да исправљаш друге људе.

ДЕЈАН: Извини.

АНДРЕЈ: Цела породица зна да немаш.

ДЕЈАН: Знам да немам. Али нема ни породице.

АНДРЕЈ: Има породице.

ДЕЈАН: Нема породице. Има само нас двојица.

АНДРЕЈ: Једном породица, увек породица. Ја сам ти брат. Има породице.

ДЕЈАН: Тако што смо ми породица? Ми смо нас двојица. Појединачна нас двојица. Или, чак, ни нас двојица немамо међусобне везе.

АНДРЕЈ: Нећу то да слушам.

ДЕЈАН: Али, то је истина.

АНДРЕЈ: Будало. Не би препознао истину ни кад би упао у бачву серума истине. Немаш права да ми говориш шта је истина. Немаш права да ме исправљаш. Пошто ти ништа од тога не знаш.

ДЕЈАН: Мада, стани, зар идеја и није да се оштете?

АНДРЕЈ: (Збуњено, замишљен) Хм.

ДЕЈАН: А лакше се оштете ако су добро направљене.

АНДРЕЈ: И ако су лоше направљене се лако оштете.

ДЕЈАН: Али, ми смо добили истанчан укус.

АНДРЕЈ: Неколико веома прецизних потеза, и ето њих. Готове леже.

ДЕЈАН: Не, не, не. Неколико снажних.

АНДРЕЈ: Неколико снажних жена?

ДЕЈАН: Неколико снажних потеза! Неколико снажних потеза је оно што ти треба за крш. Никаква прецизност.

АНДРЕЈ: Све на овом свету може да се уништи са неколико снажних потеза.

ДЕЈАН: Да?

АНДРЕЈ: Да.

ДЕЈАН: Да. Али, прецизност је оно о чему ја говорим. Зар нам више није потребан изазов? Зар нам више није потребна чиста демонстрација вештине?

АНДРЕЈ: (Размишља за тренутак) Не, што?

ДЕЈАН: За забаву.

АНДРЕЈ: Мрзим кад то називаш забавом.

ДЕЈАН: Могу да га називам како год хоћу. Не верујем да ће се због тога променити.

АНДРЕЈ: Да, али кад кажеш да је забава, онда се плашим.

ДЕЈАН: Ја сам врло озбиљан када је забава по среди.

АНДРЕЈ: Заиста, осећам се крајње исцрпљено. Понекад помислим да би било боље да сам истински вампир. Много једноставније, зар не мислиш? Зграбиш неку особу и готово. Ове припреме су убиство.

ДЕЈАН: Увек можеш да сачекаш још мало. Увек имаш још мало снаге.

АНДРЕЈ: Не знам. Можда у једном тренутку више нећу имати нимало снаге. А ни ти нећеш имати више ни мало снаге. И како ћемо онда живети?

ДЕЈАН: Можемо да се растанемо и да их тражимо одвојено.

АНДРЕЈ: Како? Како се то ради?

ДЕЈАН: (забринуто) Немам никакву представу.

АНДРЕЈ: Ја знам да бисмо у том случају умрли.

ДЕЈАН: Нећемо умрети. Сада ћемо наћи неку добру.

АНДРЕЈ: Укуси су нам се истанчали. Наша непца је све теже задовољити. Збиља, да ли то значи да су наши укуси огрубели од употребе или да су се изоштрили? Да ли сада тражимо само екстремно јаке укусе? Или само екстремно особите. Шта значи истанчавање?

ДЕЈАН: Не знам.

АНДРЕЈ: Заиста, да ли истанчаност значи нарочита … разнеженост или огрубелост?

ДЕЈАН: Не знам, а ни не верујем да ме занима.

АНДРЕЈ: Уосталом, ми ни не једемо људе. Није као да једемо људе.

ДЕЈАН: Ни жене.

АНДРЕЈ: Не. Хм. Коју ћемо?

ДЕЈАН: Коју ћу ја.

АНДРЕЈ: Коју ћеш ти. У реду. Коју?

ДЕЈАН: Најбољу и најснажнију.

АНДРЕЈ: (с гнушањем) Чиста физичка сила! Какав ужасан критеријум!

ДЕЈАН: Не. Најснажнију. А и најлепшу, неку у коју ћу се заљубити преко сваке мере.

АНДРЕЈ: (афектира) Ах… у коју ћеш се ти заљубити… Ти, ти, ти! Зар се ја овде ништа не питам! Зар моје мишљење вреди нула поена!

ДЕЈАН: Ћути.

АНДРЕЈ: Како ћеш мерити снагу, маљем са скалом? Ако ударац досегне звоно, узимамо је?

ДЕЈАН: Не.

АНДРЕЈ: Или ћеш је прилагодити раду на пољима? Ипак се селиш на село, ђаволе својеглави.

ДЕЈАН: Ко зна. Можда се и селим на село.

АНДРЕЈ: (Уплашено.) Кад?

ДЕЈАН: Ко то зна! Није ваљда да би ти имао нешто против?

АНДРЕЈ: (Плашећи се и у паници) Ако мислиш да се селиш на село, бар ми реци тачан датум. Имам право да знам. Шта ти мислиш да сам ја… ти … ја…. Шта?

ДЕЈАН: Видећемо шта мислим. Можда и одем.

АНДРЕЈ: Нећеш моћи да одеш.

ДЕЈАН: Зашто не? Повешћу и њу са собом.

АНДРЕЈ: Њу? Нећеш умети ни да је нађеш без мене. Од велике користи ће ти она бити.

ДЕЈАН: Шта ми говориш, прво је нећу наћи, а онда ми неће бити ни од какве користи?

АНДРЕЈ: Па ни неће! Ни неће ти бити ни од какве користи без мене!

ДЕЈАН: Неку која је вредна сваког жртвовања.

АНДРЕЈ: Ког жртвовања?

ДЕЈАН: Жртвовања мене и ње. Неку коју ћу обожавати.

АНДРЕЈ: Да је обожаваш, него шта.

ДЕЈАН: Неку која ће да се стара о мени и која ће служити као сигурносна мрежа. Неку коју ћу моћи да уништим. Неку која је као осетљив инструмент који је лако покварити, који је лако упропастити до најболнијих граница. Неку која ће бити инструмент који се обнавља.

АНДРЕЈ: Наравно. Не требају ти обичне жене да њих уништаваш. Не требају ти неке које се лако поломе.

ДЕЈАН: Остају за мном као досадни остатак укуса у устима.

АНДРЕЈ: Да, и оне које се не одвајају од тебе.

ДЕЈАН: Ти ниси привржен нашој ствари! Пожељно је да се не одвајају од мене!

АНДРЕЈ: Онда се оне не одвајају од тебе а ја се одвајам.

ДЕЈАН: (Маше рукама како би га пренуо из бунцања) Хало! Хало!

АНДРЕЈ: Извини. Претерао сам. Дозволио сам да ми срце реагује брже од главе.

ДЕЈАН: Будало.

АНДРЕЈ: Добро, извини! Шта сад! Убиј ме.

ДЕЈАН: Нећу.

АНДРЕЈ: Хвала.

ДЕЈАН: Наћи ћу неку која је боља од мене и којој ћу оно што је боље од мене упропастити.

АНДРЕЈ: То је добра идеја, од таквих потпуно подивљаш.

ДЕЈАН: Тачно.

АНДРЕЈ: Тачно. Прво ти се свиде због тога, а онда потпуно подивљаш.

ДЕЈАН: Да. Потпуно ћу подивљати. А она ће хроптати за мном и подизати своју лепу главу све док је не смрскам маљем. Ја ћу је ударати, а она ће се поново подизати. Метафорички речено.

АНДРЕЈ: И, метафорички речено, викаћеш - Боља си од мене, гадуро, боља си од мене, убицо, цркни!

ДЕЈАН: Отприлике.

АНДРЕЈ: И онда ће она умрети. Дословно речено.

ДЕЈАН: Ако све буде ишло по плану.

АНДРЕЈ: Шта би ти радио са таквом женом? Шта би ти уопште радио са женом која је толико изврсна? Како би и могао да је уништиш? Не умеш ништа са женама. Не умеш да их направиш, не умеш да их уништиш, не умеш да се заљубиш у њих.

ДЕЈАН: Наћи ћу неку са отвореним пролазима за уништавање. Неку сиротицу. Наћи ћу неку сиротицу. И оженићу се њоме.

АНДРЕЈ: Како беше, извучеш је на друго место?

ДЕЈАН: Да, на далеко друго место.

АНДРЕЈ: (цери се) Овамо.

ДЕЈАН: (придружује се церењу) Овамо.

АНДРЕЈ: О! Нека нежна медитеранска наранџа нам, дакле, предстоји!

ДЕЈАН: (Смеје се.) Да, да… На далеко друго место.

АНДРЕЈ: Где ће се отровати водом.

ДЕЈАН: Где ће се отровати ваздухом.

АНДРЕЈ: И чудним начинима понашања људи.

ДЕЈАН: Да. Морам да је пронађем и заштитим се од ње.

АНДРЕЈ: Мрзиш жене?

ДЕЈАН: Не мрзим жене. Мрзим ову жену која ми је блиска…

АНДРЕЈ: Која ће ти бити блиска.

ДЕЈАН: Која ће ми бити блиска и од које ћу умрети од страха. И која је за мене опасна. И коју волим. Коју волим. Коју волим.

АНДРЕЈ: (одједном забринут) Али, пази ако је не будеш заволео!

ДЕЈАН: Наравно да ћу је заволети!

АНДРЕЈ: Пази добро!

ДЕЈАН: Не знам о чему говориш.

АНДРЕЈ: Знаш о чему говорим. Она бескрупулозна равнодушност према једној. Знаш добро о чему говорим.

ДЕЈАН: Кад сам био равнодушан!

АНДРЕЈ: Као да јој ништа није било. И наставља да те прогони. И ено је, још је здрава. Не покушавај да помислиш да ја не видим ствари! Не покушавај ни да помислиш да ћеш моћи да ми увалиш некакво лажно жртвовање.

ДЕЈАН: Али…

АНДРЕЈ: Без али! Неће ме провалити! Он је слеп и глув и дебил је!

ДЕЈАН: Ко?

АНДРЕЈ: Шта ко! Ја!

ДЕЈАН: Ко то говори?

АНДРЕЈ: Ја!

ДЕЈАН: Ко је слеп и глув и дебил је?

АНДРЕЈ: Ја!

ДЕЈАН: То ти кажеш?

АНДРЕЈ: (Мало се збуни) Не скрећи с теме! Ја кажем да то ти мислиш!

ДЕЈАН: Аха… У нашој породици читају мисли и обавештавају нас шта смо помислили.

АНДРЕЈ: Не измишљај речи! Не скрећи с теме!

ДЕЈАН: Добро. Полако. На шта си мислио?

АНДРЕЈ: (на ивици плача.) Кад-кад-кад…

ДЕЈАН: Полако.

АНДРЕЈ: (Четири године.) Кад си ти једном си ти се правио једном да си као ти једном тад заволео неку жену, а у ствари ниси и онда кад – кад- смо је упропастили, ти ниси уопште патио уопште. И тад ти једном си замало као да си отишао. И ништа ти није било.

ДЕЈАН: Смири се. Увек сам их волео.

АНДРЕЈ: (и даље четири године) Ниси и није ти било тешко уопште ти није било.

ДЕЈАН: (Нежно, незграпно) Било ми је тешко. Хајде сад ти. Шта то причаш? Увек ми је било тешко.

АНДРЕЈ: (Гледа га) Стварно?

ДЕЈАН: Јесте.

АНДРЕЈ: А стварно?

ДЕЈАН: Стварно.

АНДРЕЈ: Је л’ сигурно?

ДЕЈАН: Скроз сигурно.

АНДРЕЈ: Добро. А хоће сад да ти буде најтеже?

ДЕЈАН: Можда.

АНДРЕЈ: Обећаваш?

ДЕЈАН: Обећавам да ћемо наћи неку дивну жену и тим је вероватноћа да ће ми сад бити најтеже већа него кад би била нека без везе жена. Је л’ у реду сад?

АНДРЕЈ: А и мени ће бити најтеже?

ДЕЈАН: Хоће. Само што ће мени бити теже.

АНДРЕЈ: Добро онда. (нормални узраст.) Добро онда.

Сцена 2.

АЛМА: Ваша Интернет и телефонска колумна са саветима, ви сте 4894915. постављач питања од установљавања наше службе. Љубазношћу телефонске компаније, пре него што поставите било које питање, добијате бесплатни савет. Потребно је да знате да ви живите у једној нездравој и зацементираној симбиотској заједници, која спутава развој било кога од вас двоје, као људског бића и као индивидуе. Саветујем вам да пажљиво поразговарате са својим партнером и откријете колико у вама постоји спремности да промените постојеће стање.

АНДРЕЈ: Београдски трагач?

АЛМА: Жао ми је, Београдски трагач више се не може пронаћи на овој адреси. Уколико вас телефонска компанија за две секунде не пресели на нову адресу Београдског трагача, молим вас да спустите слушалицу. А и ја ћу.

ДЕЈАН: А шта је то?

АЛМА: Телефонска и Интернет колумна са саветима, изволите.

АНДРЕЈ: Ви сте млада жена? Звучите као млада жена.

АЛМА: Ви звучите као млада жена. Потребно је да откријете страну ваше личности која звучи као млада жена и одликује се женственошћу, те да јој дате извршну снагу која ће вас довести у контакт с вашим истинским селфом.

АНДРЕЈ: Молим?

АЛМА: Телефонска колумна са саветима, молим вас да поставите питање.

ДЕЈАН: Тражим младу жену.

АЛМА: За то постоје специјализоване службе. Шта вас спречава да је нађете?

ДЕЈАН: Зовем из иностранства.

АЛМА: За то постоје специјализоване службе чак и у иностранству.

ДЕЈАН: Тражим младу жену из Београда.

АНДРЕЈ: Ви сте млада жена из Београда.

АЛМА: Јесам, али не верујем да мене тражите, ја нисам Београдски трагач, који сте малопре рекли да тражите.

ДЕЈАН: Свиђају ми се жене из Београда.

АЛМА: Ја немам цео дан.

ДЕЈАН: Мени се оне свиђају упркос томе.

АЛМА: У Београду су све жене из Београда. И, верујте ми на реч, нису вредне тражења. Ја би требало да знам, са сваком особом из Београда разговарала сам у више наврата.

ДЕЈАН: Значи, и ви волите особе из Београда?

АЛМА: Не, али моја телефонска колумна са саветима је очигледно кичма менталног здравља читавог града. Што се и види, на основу понуђене слике менталног здравља читавог града. (Дере се) И доста ми је тога!

АНДРЕЈ: Желите бескичмењачки град?

АЛМА: Желим град у коме никог не познајем.

ДЕЈАН: Можда сте ви права особа за мене. Нас. Мене.

АЛМА: Можда. Како то процењујемо?

ДЕЈАН: Откријемо шта свако од нас има да понуди тој особи.

АЛМА: Добро, шта ви имате да понудите тој особи?

ДЕЈАН: Хм… Одлазак на крај света и удају за човека кога воли?

АЛМА: Зашто човека? Шта ако желим да се удам за жену?

ДЕЈАН: Ја нисам жена, жао ми је, До виђења.

АЛМА: Не, станите. (Заинтересовано.) Одлазак на крај света заувек?

ДЕЈАН: Апсолутно.

АЛМА: Безусловно?

ДЕЈАН: Тотално безусловно.

АЛМА: А где тачно?

АНДРЕЈ: Крај света, жено, шта вам је!

АЛМА: (Дере се) У коју земљу!

ДЕЈАН: (мирно.) Прекоокеанску.

АЛМА: Господо, добили сте кандидаткињу.

АНДРЕЈ: (држим-те-у-шаци гласом) Аха! Тако! А шта вас је навело да се пријавите?

АЛМА: Хм… економски разлози?

АНДРЕЈ: Молим вас. Не вређајте нашу интелигенцију.

АЛМА: Извините.

АНДРЕЈ: Дакле?

АЛМА: Географски разлози.

АНДРЕЈ: Како то?

АЛМА: Физичка удаљеност.

АНДРЕЈ: Бежите од нечега?

АЛМА: Хм… Можда од ове нарочите стране света.

АНДРЕЈ: Шта, не прија вам Београд? Многи кажу да би пре живели хиљаду година у Београду него једну годину у неком другом граду. Или нешто већ у том смислу.

АЛМА: Не знам, никад нисам одлазила тако далеко да замишљам како изгледа хиљаду година у Београду. Звучи ми мало екстремно.

АНДРЕЈ: Не волите екстреме? О чему онда причамо!

АЛМА: Не, не, сачекајте, немам ништа против, али та врста екстрема, хиљаду година у Београду-

ДЕЈАН: У реду, да занемаримо тај моменат.

АНДРЕЈ: (енергично) Не, молим вас, зашто занемаривати-

АЛМА: Па, у реду је Београд, али-

АНДРЕЈ: Сад је у реду Београд? Хоћете бити љубазни да се определите?

АЛМА: Хоћу да живим у другом граду. Хоћу да живим у другом животу.

ДЕЈАН: Ето. То држи воду.

АНДРЕЈ: Видите да можете.

АЛМА: Да.

АНДРЕЈ: А економски разлози?

АЛМА: Препоручили сте ми да не вређам вашу интелигенцију. Препоруке су за мене светиња.

АНДРЕЈ: Схватате да ћете доћи о нашем трошку и о том истом трошку и живети?

АЛМА: Зашто да не. Али, то је економски моменат, па се устручавам да га изговорим.

АНДРЕЈ: (Ужасно разочаран) Шта сте ви, богати? О чему причамо….

АЛМА: Не, не разумем шта…Станите! (Јако се уозбиљи, изгледа забринуто) Станите! Станите, озбиљна сам.

ИНТЕРФОН. (Професионалним гласом) Корисничка подршка, оператер број…

АЛМА: Алма је.

ИНТЕРФОН. (Напушта професионални глас, заузима колоквијални глас.) ‘Де си.

АЛМА: Ко је звао малопре?

ИНТЕРФОН. ‘Де?

АЛМА: Мене. Брзо.

ИНТЕРФОН. Имаш на четвртој линији…

АЛМА: Малопре! Ко је то био?

ИНТЕРФОН. Неко те зове на четвртој.

АЛМА: Не занима ме. Ко ме је звао на другој, малопре?

ИНТЕРФОН. Ал’ си бесна…

АЛМА: Не слушам те.

ИНТЕРФОН. Неко из иностранства.

АЛМА: Ко!

ИНТЕРФОН. Откуд знам ко, аноним…

АЛМА: Нађи га.

ИНТЕРФОН. Шта се примаш. Ево. Далеко иностранство. Гринич плус минус осам. Средњоевропско плус минус дев…

АЛМА: Зови их.

ИНТЕРФОН. Знаш да не…

АЛМА: Зови!

ИНТЕРФОН: (имитира сигнал заузећа.) Ту ту ту ту…

АЛМА: Можда одем, постаћеш саветник уместо мене.

ИНТЕРФОН. Ма, да.

АЛМА: Зови их!

ИНТЕРФОН. (Уздише.) Е, стварно… (Поново заузима професионални глас.) Успоставља се веза са прекинутим позивом, линија два….

Сцена 3

АЛМА: (Дејану, исповеда се, хитно) Читавог живота изгледало ми је да се моје постојање одвија на једној линији. Да идем уз неку шину лицем окренутим на једну страну, у смеру путовања. А изгледало ми је, такође, и да је све што је потребно да се моје лице окрене, да у једном тренутку закорачим и окренем се, погледам у другом смеру, и да ће то онда постати мој прави живот. Не изражавам се прецизно. Али, сложићете се, ако закорачите преко океана, то обезбеђује извесну количину заокрета. Зато сам одлучила да се пријавим.

АНДРЕЈ: И шта сте ми сада рекли?

АЛМА: Не знам да сам се вама обраћала.

АНДРЕЈ: Свеједно. Шта?

АЛМА: Шта! Шта! (Пауза) Сви ме познају. Познајем све људе. Радим као колумнисткиња за давање савета. Цео град ми се обраћао макар једном. А то није занимљив град. Један савет, други савет, милионити савет. Гледање у огледалу је сва интроспекција за коју ми је преостало времена.

АНДРЕЈ: (Пренувши се) Не понашајте се као да је ово интервју за посао.

АЛМА: Могли сте о томе да ме обавестите и раније у току разговора.

ДЕЈАН: Не морате да смишљате акционе глаголе.

АНДРЕЈ: Она не би препознала акциони глагол ни кад би упала у бачву ендорфина.

АЛМА: (Заваљује се у столици, транс) Ммм. Бачва ендорфина. Са славином за точење?

АНДРЕЈ: Не знам како изгледа ендорфин у бачви.

АЛМА: Ви волите да разговарате само о нечему што вас не усхићује? Чувате се усхићења у разговору?

АНДРЕЈ: Ннне…

АЛМА: Ја такође не. Желим своју породицу и то је практично све о чему бих хтела да разговарам.

ДЕЈАН: Шта ће вам породица?

АЛМА: Не желим више да се бринем о другим људима. Само о себи. И о својој породици. И о човеку кога волим.

АНДРЕЈ: Ви сте лекар?

АЛМА: Не. Али, на одређени начин, да.

АНДРЕЈ: У ком облику?

АЛМА: Популарни психолог. А и песникиња. Али то није оно што је крајњи циљ мога живота.

АНДРЕЈ: Објављујете?

АЛМА: Да, у својој земљи, имам своју скромну песничку репутацију.

АНДРЕЈ: Којој својој земљи?

АЛМА: Нисам сигурна, мислим да станујем у белој мрљи на карти.

АНДРЕЈ: Мислио сам да делимо заједничку своју земљу. Да ли смо читали нешто ваше?

АЛМА: Ја, на жалост, не знам шта сте ви читали.

ДЕЈАН: (Андреју.) Хоћемо ли да чујемо госпођичину поезију?

АНДРЕЈ: А зашто не њене савете?

ДЕЈАН: Савете нећемо послушати. То ће већ временом доћи на своје место. Нечија поезија је као отисак прста, у једној песми је садржано стотине колумни савета.

АЛМА: Можда. Желите?

ДЕЈАН: Ако вам није тешко.

АЛМА: (Рецитује) Чудно, чудно: избушићу рупе у читавој својој историји, да те посадим тамо, ретроактивно. Минијатурни ми, како трчимо по сунчаним екстеријерима.

АНДРЕЈ: То?

АЛМА: То – шта?

АНДРЕЈ: Да ипак чујемо савет?

АЛМА: Можда, ако ми се обратите са конкретним проблемом. Не волим да траћим савете.

ДЕЈАН: Да прескочимо савет.

АНДРЕЈ: Хм. Следеће?

АЛМА: (интервју за посао гласом) Да, адреналински сам адикт, волим сноубординг, падање из авиона и дружење са креативним људима. (без интервју-за-посао гласа) Ово није истина. Шалим се. Не знам како изгледа адреналин. Као што малопре рекосте, не бих осетила адреналин ни кад бих упала у бачву ендорфина. Желим да се удам за човека кога волим.

АНДРЕЈ: Зашто?

АЛМА: Зато што ћу га волети, претпостављам. Свиђа ми се та помисао.

АНДРЕЈ: Као да сте знали да је то нешто што је предмет нашег интересовања.

АЛМА: Мора бити да сам јасновида.

ДЕЈАН: Јасновида је лепа реч.

АЛМА: Јесте. Лепа и јасна.

ДЕЈАН: Јесте ли?

АЛМА: Лепа и јасна?

Погледајте. Спреман портфолио је мајка мудрости.

ДЕЈАН: Јасновида?

АЛМА: Понекад. Не знам. Можда. Ви?

ДЕЈАН: Некад имам скоро шизофрену интуицију. Зато тако добро могу да чујем ваше песме. Неки неодређени тремор у њима. Хипнотички, заиста.

АЛМА: Заиста?

ДЕЈАН: Заиста.

АНДРЕЈ: Не обраћајте пажњу. Не пропушта прилику да се шепури шизофреном интуицијом.

АЛМА: Ах, тако. Носио би је на рукаву, као срце?

ДЕЈАН: Радо.

АЛМА: Само што је никад не бисте окренули ка себи, зар не?

ДЕЈАН: Како?

АЛМА: Ако је на рукаву, служи за гледање напоље.

АНДРЕЈ: Осим ако није на унутрашњој страни рукава.

АЛМА: А кад би стајала на унутрашњој страни рукава?

ДЕЈАН: Ја сам врло једноставан. За мене није потребна никаква јасновидост нити унутрашња страна рукава.

АЛМА: И ја сам врло једноставна. Али бих ипак волела да имам времена да то откријем.

АЛМА: Свиђа ми се.

ДЕЈАН: И мени. Мислим да ћу посадити руже на вашем јастуку.

АЛМА: Хвала. Радостан је тај јастук на који ви изаберете да посадите руже.

ДЕЈАН: Радосне су те руже које могу на вашем јастуку да израсту.

АЛМА: И кајсије?

ДЕЈАН: И нежни медитерански цветови наранџе… Реците ми, Алма, да ли сте ви нежна медитеранска наранџа?

АЛМА: Ја сам нежна континентална наранџа. Бавите се узгајањем? Плантаже? Пацифик?

АНДРЕЈ: Не. Али нам треба једна.

АЛМА: Ако могу да будем ма од какве користи.

ДЕЈАН: Вероватно. Вероватно ћете моћи.

АЛМА: Драго ми је. А сада, молим вас, ко је човек кога волим?

АНДРЕЈ: Молим? А. Да. Он. Он. Свакако он.

АЛМА: Заиста. Сад видим. Заиста.

ДЕЈАН: (Андреју.) Па, да, ето. Њу ћемо.

Сцена 4.

ДЕЈАН: Хоћеш да спаваш?

АЛМА: Не знам.

ДЕЈАН: Спава ти се?

АЛМА: Не знам. Је л’ ми се спава?

ДЕЈАН: Ако ти хоћеш да спаваш, и ја ћу.

АЛМА: Је л’ се теби спава?

ДЕЈАН: Не, али ако ти заспиш и ја ћу заспати. Је л’ ти се спава?

АЛМА: Не знам. Ти ми реци.

ДЕЈАН: Ако ти се не спава, онда ни ја нећу спавати.

АЛМА: Ја бих волела да ти не спаваш. Ако ти заспиш, мораћу и ја да заспим.

ДЕЈАН: Значи, спава ти се?

АЛМА: Ако би се теби спавало, ја бих можда почела да спавам,-

ДЕЈАН: Ја ћу да спавам ако ти спаваш.

АЛМА: -пошто би ме то успавало, мада ако ти не би заспао,-

ДЕЈАН: -Не устручавај се да спаваш. Ако ти будеш заспала заспаћу и сам, не бих волео-

АЛМА: -ја бих сигурно одбила да спавам сама, јер онда не бисмо, не знам -

ДЕЈАН: -да си ти ту и да не спаваш а да ја спавам.

АЛМА: - делили спавање.

ДЕЈАН: Кад би ти спавала, онда би то био другачији случај.

АЛМА: Је л’ се теби спава?

ДЕЈАН: Ако се теби спава. Исцрпљена си.

АЛМА: Вероватно. На ивици сам да доживим астралну пројекцију.

ДЕЈАН: Кад се пројицираш, куда ћеш отићи?

АЛМА: Никуда, ја сам већ ту.

АЛМА: Ово су само огрисци гвоздених ципела.

ДЕЈАН: Изгледају целе.

АЛМА: Варка. Мораш да ходаш у њима да би знао да су подеране.

ДЕЈАН: Ја ћу ти направити нове ципеле.

АЛМА: И то не гвоздене.

ДЕЈАН: Добре су гвоздене ципеле. Нарочито ако су јако тешке. Направићу ти још гвозденије ципеле.

АЛМА: Онда ћу моћи још даље да путујем. Многоструко више него сад.

ДЕЈАН: Ја не желим да икуда даље путујеш. Али ми се свиђа да носиш гвоздене ципеле.

АЛМА: Мада је и сад било јако далеко. Авион је прелазио чак и преко неког места по имену Торсхавн.

ДЕЈАН: Где?

АЛМА: У сред океана.

ДЕЈАН: Острво?

АЛМА: На Гренланду, очигледно. Замишљала сам како ствари изгледају у Торсхавену. Торова лука!

ДЕЈАН: Како би се иначе звало место на Гренланду!

АЛМА: Да. Кроз прозор се видело тамноплаво небо и на његовој ивици јаркоцрвено сунце. Изгледало је као да је то океан. И да се, због близине Пола, читава Земљина површина искосила.

ДЕЈАН: Чудо је тај монитор у авиону.

АЛМА: Само видиш линију како се под врло наглим углом пење на Север.

ДЕЈАН: А онда пада, пошто су ово топлији крајеви.

АЛМА: Изнад Торсхавена, на монитору се видео океан, а на првом следећем копну писало је Северни Пол. Ако идеш преко Пола, у неком тренутку се размагнетишеш. Онда на другу страну дођеш ресетован.

ДЕЈАН: Краћи је пут.

АЛМА: Краћи пут води преко Северног Пола.

ДЕЈАН: Краћи него преко Јужног.

АЛМА: Очекивала сам да при преласку из сваке временске зоне у сваку следећу чујем одговарајућу нотификацију. Кланг, кланг, меридијани. Меридијан један, меридијан два, меридијан нула, меридијан један….

ДЕЈАН: Да, отприлике ми је јасно.

АЛМА: Меридијан три, меридијан четири…

ДЕЈАН: Разумем те. Много меридијана.

АЛМА: Меридијан пет, меридијан шест, меридијан седам, меридијан осам, меридијан девет, меридијан десет, меридијан једанаест, меридијан дванаест… (тргне се.) Па, мислим, далеко је. Крај света.

ДЕЈАН: Јесте, географски крај света.

АЛМА: Додуше, кад већ стигнеш, онда је то само још једно место. Могло је да буде и у, не знам, неком делу града у који никад не одлазиш.

ДЕЈАН: Мени се свиђа што је крај света.

АЛМА: Па, и мени се свиђа што је крај света. Није као да сваки час одлазиш у крај света. Углавном одлазиш само у оближње делове света, а они обично немају никаквог утицаја.

ДЕЈАН: Не мораш да мислиш ни о чему. Само о досадним стварима о којима људи на крају света мисле, а онда је већ и време за спавање. Толико се умориш од крај-света мисли, да ти не преостане снаге ни за једну другу мисао. То је предност.

АЛМА: Признајем.
(Пауза.)
Тако се враћамо у доба кад је свет био плоча. Ако се сувише нагнете преко ивице овог града, испашћете са Земљине кугле… односно плоче… у шта год било оно што се налази око ње. У пра-супу.

ДЕЈАН: У праокеан.

АЛМА: У прашуму.

ДЕЈАН: Овде прашума расте у градским парковима.

АЛМА: Права прашума?

ДЕЈАН: Видећеш.

АЛМА: Прашума, тропска шума. На стаклима наочара ствара се магла од изненадне топлоте. Наочари су неопходне да би се сагледале прве гране високог прашумског дрвећа. Врхове му је немогуће сагледати.

ДЕЈАН: Само што се магла замрзне.

АЛМА: Али, ово су топлији крајеви. Овде се магла никад не замрзава.

ДЕЈАН: Не, замрзава се. Некад је хладно. Један, два - испод нуле.

АЛМА: Што је боље од тридесет, четрдесет испод нуле.

ДЕЈАН: Колико је сад у Београду.

АЛМА: Да, а дим од неких зграда споро иде улицама, као хоризонталне траке паралелне с тротоаром.

ДЕЈАН. Шта, од бомби?

АЛМА: Да. (Мала пауза.) Обично једне ноћи у току године температура буде минус двадесет. Доња амплитуда температуре. Све тихо и кристално и празно. На жалост, ја баш те ноћи излазим, пошто је некоме рођендан. Из године у годину тако. Унапред знаш да си осуђен да излазиш најхладније ноћи у години.

ДЕЈАН: Зашто онда идеш на тај рођендан?

АЛМА: Не сећам се. Размагнетисана. Заборављам. Можда једино зато што је те ноћи. Можда зато што је тад рођендан мојој мајци. То ми је једина прилика да је видим, иако не знам зашто бих и желела да је гледам. Смртно ме извређа и каже да сам још као мало дете била најодвратније чудовиште и да је била у праву што није могла да подноси да ме гледа. Ако се метеоролошке прилике икад промене, престаћу да идем. Додуше, престаћу и ако се не промене, пошто сам сад овде. А тамо нисам. Збогом, смрзнути рођендани.

ДЕЈАН: Зато овде прашума остаје. Она је стална. Никад не можеш да кажеш - збогом, прашумо.

АЛМА: Прашума која чува топлоту.

ДЕЈАН: Не знам шта ради. Видећеш.

АЛМА: Једва чекам да видим. Свиђа ми се.

ДЕЈАН: И мени се свиђа.

АЛМА: Кад се враћаш?

ДЕЈАН: Прекосутра.

АЛМА: Прекосутра!

ДЕЈАН: Прекосутра.

АЛМА: Врати се одмах. Изађи кроз врата, окрени се и врати се одмах.

ДЕЈАН: Не.

АЛМА: Али, ја желим.

ДЕЈАН: Не могу.

АЛМА: Али ја желим да се ти вратиш одмах. И да не одлазиш. Шта да радим оних дана кад ти уопште ниси ту?

ДЕЈАН: Буди сама. Каква корист од краја света ако на њему ниси сама. Пиши писма. Одлична прилика.

АЛМА: Коме да пишем? Кад сам била код куће, писала сам савете. Кад сам напустила писање савета, писала сам теби. Коме сад да пишем? Не знам.

ДЕЈАН: Својим пријатељима?

АЛМА: (Узвик гађења и негодовања)

ДЕЈАН: Родитељима, онда.

АЛМА: Родитељима, онда. Контаминираћу се. Можда боље не? Не желим ником да пишем. Чак ни својим читаоцима. Нарочито не својим читаоцима. Променила сам адресу. Отказала старе електронске.

ДЕЈАН: То је ионако само неколико пута недељно.

АЛМА: Само неколико пута недељно? Али, како ћу ја издржати?

ДЕЈАН: Једноставно. Једино што ћеш бити потпуно сама на читавом свету, али издржаћеш једноставно.

АЛМА: Не могу да будем потпуно сама на читавом свету.

ДЕЈАН: Можда можеш да будеш са Андрејем?

АЛМА: Могу да будем једино с тобом. Кад сам са било ким другим, осећам се као да ме неко сече тупом турпијом. Присуство било које друге особе је ужасно ругање због тога што ти ниси ту.

ДЕЈАН: Можда останем и три дана: Можда нешто искрсне.

АЛМА: (згрануто) Три дана!

ДЕЈАН: Па шта. Три кратка дана. Пола од којих су ноћи, кад спаваш.

АЛМА: Ја не желим да спавам. Желим да будем с тобом.

ДЕЈАН: Пошто ја нећу бити ту, онда ти је боље да спаваш. Можеш да оставиш упаљено светло. Истина је да ћеш бити потпуно нестварно сама, пошто никога не познајеш, а ово ни није нарочито пријатељско место, али, шта је ту је. Не желимо да се понашамо детињасто.

АЛМА: А како ћу знати да ли ми се спава, ако ти ниси ту? Ово је страна земља, границе спавања су померене.

ДЕЈАН: Ти си одрасла жена. Имаш већ двадесет три године а и даље не знаш кад ти се спава!

АЛМА: Можда добијем напад анксиозности.

ДЕЈАН: (Радосно) Добијаш то?

АЛМА: Не, заправо. Али можда добијем под екстремним околностима.

ДЕЈАН: Могао бих да се јавим и кажем да одустајем.

ДЕЈАН: Али нећу. Ипак ћу отићи.

ДЕЈАН: (строго) Надам се да не покушаваш да ме наведеш да се осећам као да све време морам да се бринем о теби.

АЛМА: Не. Нема везе, ја ћу нешто радити.

ДЕЈАН: Да. Свашта.

АЛМА: Прошле Нове године нисам могла да замислим да ћу следеће Нове године бити на крају света. Није било никаквих индиција.

ДЕЈАН: Ја мрзим Нову годину. Увек радим.

АЛМА: Зато је мрзиш?

ДЕЈАН: Не, обрнуто.

АЛМА: А зашто је мрзиш? Можда је мрзиш зато што радиш током нове године.

ДЕЈАН: Сви су весели. Сви су (кревељи се) срећни срећни.. Ја нисам срећан. Ја сам стар човек и мрзим нову годину.

АЛМА: (смеје се)

ДЕЈАН: Озбиљан сам.

АЛМА: Знам да си озбиљан.

ДЕЈАН: Ја сам стар, мрзовољан човек и нисам забаван и мрзим срећне срећне људе. Ти си срећна срећна.

АЛМА: Мене мрзиш?

ДЕЈАН: То си ти рекла.

АЛМА: Јесам сад срећна, кад сам с тобом.

ДЕЈАН: Не, ти си увек срећна срећна.

АЛМА:. Али, без обзира, ипак прошле нове године нисам могла да замислим ово.

ДЕЈАН: Ја сам могао да замислим. Уосталом, ја сам тебе тражио.

АЛМА: Како си ме тражио, кад ме ниси познавао све до интервјуа?

ДЕЈАН: Тражио сам те. Већ десет година.

АЛМА: Хм.

ДЕЈАН: Не знам. Тражио сам баш тебе.

АЛМА: Имао си своје парове гвоздених ципела?

ДЕЈАН: Гвоздене ципеле су за жене.

АЛМА: Вероватно сам и ја тебе тражила.

ДЕЈАН: Зашто би ти мене тражила? Шта ћу теби ја? Депресивни стари човек? Ја теби не требам. Не можеш ни да схватиш колико ти ја не требам.

АЛМА: Не требаш ми, али ми се свиђа да будем с тобом. Зато ми је сад добро, кад смо се пронашли.

ДЕЈАН: Кад сам ја тебе пронашао.

АЛМА: Кад смо пронашли једно друго?

ДЕЈАН: Ти мене ни ниси тражила. Ти у овоме немаш никакве заслуге.

АЛМА: Свеједно, зато ми је сад добро кад… си ме пронашао.

ДЕЈАН: И кад сам те довео у овај досадни град. Да будеш моја жена.

АЛМА: Да будем твоја досадна жена.

ДЕЈАН: Да будеш моја изврсна жена. Какву никад нисам имао. Моја жена. Зато сам те довео.

АЛМА: Истина. Довео си ме. Иначе бисмо морали да користимо искључиво астралну пројекцију.

ДЕЈАН: Волим те.

АЛМА: Ја тебе волим.

Сцена 5.

ДИНА: Где је он?

АНДРЕЈ: Рекао сам ти да није ту. Већ неколико дана. Ради, мислим.

ДИНА: Где је!

АНДРЕЈ: Зар не би требало да ти немаш никакве смелости да долазиш овамо? Зар нисте ви раскинули пре две године?

ДИНА: Јесмо. Али он то није мислио озбиљно.

АНДРЕЈ: Схватам.

ДИНА: Треба му времена.

АНДРЕЈ: Сто посто.

ДИНА: Пролази кроз фазу. Није му добро.

АНДРЕЈ: То ти је он причао?

ДИНА: Није морао да ми прича.

АНДРЕЈ: А ако ти нешто прича, ти му не поверујеш. Има смисла.

ДИНА: (показује кључеве) Види.

АНДРЕЈ. Кључ, шта.

ДИНА: То је кључ од мојих кола.

АНДРЕЈ: О, сиротице. Купила је кола у својој самообмани.

ДИНА: Да, врло ми се свиђају.

АНДРЕЈ. Али, ти не умеш да возиш. Никад нећеш научити. Ако је икад постојао неко ко никад неће научити да вози, то си ти.

ДИНА: Научила сам да возим. То сам хтела да вам покажем.

АНДРЕЈ: Ниси научила да возиш и никад ни нећеш научити. И Дејан ти је то говорио. Можда зато ни није хтео да буде с тобом? Не могу да будем са дезоријентисаном асинхронизованом непокретном женом. Чуо сам га више пута.

ДИНА: Ја сам спремна да му дам простор који му је потребан. Колико год му времена буде потребно да одлучи, да ћу ја сачекати да се он врати мени. То му реци. Слободно.

АНДРЕЈ: Морам нешто да поделим с тобом. Врло ме забрињава што ти имаш снаге да све ово изговориш. Слушајући то, и сам сам готов да помислим да он пролази кроз фазу и да није оно што је био.

ДИНА: Ја сам му то и јуче рекла, кад смо се видели, али сам желела да поновим то, како не би помислио да је то пролазни хир, нешто што сам изговорила у налету чудног расположења.

АНДРЕЈ: Виђате се? Мислиш, редовно? И после сваког виђања ти – мислим – нормално одлазиш кући и следећег дана ти је добро и следећег дана и следећег?

ДИНА: Да, што? Одлично се слажемо. Разговарамо. Ја га волим и веран сам му пријатељ.

АНДРЕЈ: А твоје здравље?

ДИНА: Добро сам, хвала.

АНДРЕЈ: Ужас.

ДИНА: Додуше, његов период паузе се необично продужио. Али, реци му да то мене не занима. Да мени време није непријатељ, него пријатељ. Реци му.

АНДРЕЈ: (незаинтересовано) Да, да.

ДИНА: Реци му!

АНДРЕЈ: Добро.

ДИНА: (Хвата га за рамена и тресе га) Реци му!

АНДРЕЈ: Рећи ћу му! Рећи ћу му!

ДИНА: Као и то да је мој.

АНДРЕЈ: Хоћу. Хоћу.

Сцена 6.

АНДРЕЈ: Ужасно се бринем. Мислим да је све ово промашај. Како је она изврсна? Уопште није изврсна. Поломила се одмах. Чим је стигла, почела је да се ломи и већ је практично одмах била готова.

ДЕЈАН: То и јесте зато, зато што све брже делује на њу и њена, као што смо рекли, чувства.

АНДРЕЈ: Зар не би у знак изврсности требало да пружа неки отпор?

ДЕЈАН: Па, и јесте и даље жива. То је приличан отпор. Зар не видиш како дивно реагује? Како се одмах скршила због чудног дејства ваздуха, воде, климе, чудног понашања људи? Зар није то идеално? Зар не треба да ми непрекидно честиташ? Зар ти више не умеш да направиш разлику?

АНДРЕЈ: Бринем се, Дејане, уопште не обећава.

ДЕЈАН: Океј је она.

АНДРЕЈ: (Опрезно.) А је л’ се… волите?

ДЕЈАН: Да. Веома. Потпуно сам луд за њом.

АНДРЕЈ: Баш, оно, волиш је?

ДЕЈАН: Баш, да, обожавам је.

АНДРЕЈ: Много?

ДЕЈАН: Више него било коју другу. Више него икога до сад.

АНДРЕЈ: (подозриво) Стварно?

ДЕЈАН: Да, стварно. Зар не видиш и сам?

АНДРЕЈ: Не, у ствари, не. Ништа не осећам. Мучиш је већ неко време, а ја ништа не осећам. Не осећам како се и ти мучиш. Постајем све слабији и слабији. Већ месецима ништа, Дејане, нисам ја од челика.

ДЕЈАН: Можда не може увек симултано.

АНДРЕЈ: Може. Знам. Ти то ни не видиш, али ја добијам огромне груменове информација о томе.

ДЕЈАН: Зато и кажем да је Алма нарочита. И ти сам примећујеш разлику у трансферу.

АНДРЕЈ: Е, па, добро знамо да то ништа не значи и да може да долази и из других извора.

ДЕЈАН: Океј је.

АНДРЕЈ: Зашто је океј?

ДЕЈАН: Зато што је волим. Љубазна је и добра. И како ме гледа. Свиђа ми се како ме гледа.

АНДРЕЈ: О, стварно!

ДЕЈАН: О, стварно, да.

АНДРЕЈ: Потребно ми је да осетим више патње и мучења Алме. И више патње и мучења Дејана. Знаш то.

ДЕЈАН: Али, радим на томе. Само буди стрпљив.

АНДРЕЈ: Нећу да будем стрпљив. Или је не волиш, или је не мучиш довољно. Ја не добијам ништа. А ти цветаш. Не може тако.

ДЕЈАН: То је само одраз навучености. Постајеш резистентан. Можда да пређемо на физичко мучење.

АНДРЕЈ: Физичко мучење. Не буди вулгаран.

ДЕЈАН: Можда ће те то додатно потрести. Можда би мене то додатно потресло, па самим тим.

АНДРЕЈ: Не занима ме физичко мучење, и ти то знаш врло добро.

ДЕЈАН: Али физичко мучење је ултимативно мучење.

АНДРЕЈ: Ко каже.

ДЕЈАН: Па, не знам. Ја?

АНДРЕЈ: Не занима ме физичко мучење.

ДЕЈАН: Онда ћути и чекај. Или можда желиш да се некуда преселим са Алмом. (Андреј се уплаши и почиње да дрхти и одмахује главом.) Могу, знаш.

АНДРЕЈ: Не можеш.

ДЕЈАН: Могу. Ти одлучи. Већ је и време да се раздвојимо.

АНДРЕЈ: (Покуњено.) Одлучи сам. Ради шта хоћеш.

Сцена 7.

АЛМА: Можда је био којот.

АНДРЕЈ: Којот? Оволико дубоко у граду? Алма, Алма! Зове те тест реалности!

АЛМА: Како знаш да није био којот? Кажеш да га никад ниси ни чуо.

ДЕЈАН: Не, Алма, био је дух. Привиђење. Приказа. То си чула.

АНДРЕЈ: Не, Алма: зар ти није јасно да сам ја усемпловао чудовишне звуке у своју машину за свирање и пуштао их пред твојим вратима како бих те уплашио?

ДЕЈАН: Не. Лаже те. Дух је био.

АЛМА: (настојећи да звучи разумно.) Ради се о томе, да на ово нисам припремљена. У реду, дошла сам да живим с неким, то је већ довољно проблематично, културни шок. То некако могу да подносим. Али, натприродне појаве! То не могу да подносим. Нисам опремљена. И када би све било идеално, једна натприродна појава превршује сваку меру. Овако, она је једнака физичком нападу.

АНДРЕЈ: До ђавола! Пријавиће нас друштву за борбу против културног шока.

ДЕЈАН: Жао ми је, Алма. Права сабласт. Ја сам то одмах осетио. Не знам шта је било с тобом. То је прилично лоше, овдашње сабласти нису онолико безазлене као оне које имате у Београду.

АНДРЕЈ: Не бисмо желели да се осећаш физички нападнутом. Све док заиста и не будеш физички нападнута. Осећаји увек треба да буду пажљиво распоређени.

ДЕЈАН: (недужно.) Нисам знао да се ти тога бојиш.

АЛМА: Целог једног лета сам дрхтала од страха бојећи се да ме не нападну духови који ће излазити из плакара. У знак заштите, покривала сам се јорганом по четрдесет степени.

ДЕЈАН: Стварно нисам знао. Иначе ти не бих рекао. Мислио сам да си способна да чујеш истину, али, у реду, ниси. Да сам знао, ја бих те заштитио.

АЛМА: Да, али ме ниси заштитио.

ДЕЈАН: Нисам. Заиста нисам. (Мала пауза, онда с гађењем према самом себи) Какав сам ја то? Какав сам ја то? Ужасан! Не умем да заштитим жену коју волим! Сјајну нежну медитеранску наранџу! Зар је то човек? (Андреју) Реци ми, мој брате. Какав човек? (Алми.) Ја сам толико лош за тебе. Толико! Лош за тебе. Ја сам… ја сам… ја сам… (Улети у “аутистични транс” – сруши се на неки део намештаја и клатуцка се тамо амо, не реагујући ни на шта. Алма се изузетно ужурба и тражи начин да га поврати).

АЛМА: Не! не! Не у аутистични! Брзо! Андреј! Брзо! Упомоћ! Андреј! Брзо!

АНДРЕЈ: (Мирно.) Брзо? Требало је на то да мислиш кад си га доводила у аутистични транс. Ужасна си. Пијеш му крв.

АЛМА: (Дејану, гласно.) Ниси морао да ме заштитиш. Зашто сам те то питала. Жао ми је. Наравно да није требало да ме заштитиш.

АНДРЕЈ: Ево, замисли да ти неки клијент каже, ‘Довела сам човека кога волим у аутистични транс. Због мене он више не може да дише, говори и креће се. Да ли сам правилно поступила?’

АЛМА: Помери се с места.

АНДРЕЈ: Шта би му одговорила?

АЛМА: Откуд знам! Давање савета је за мене прошлост!

АНДРЕЈ: Ах, тако! Сувише близу куће, је ли.

АЛМА: (Дејану.) Молим те, молим те! Поврати се! Ја сам одрасла жена! У праву си! Не могу од својих партнера очекивати да ме штите као да нисам одрасла жена! То би било непоштено и према мени и према мојим партнерима! У своје партнере онда учитавам осећање кривице које их спутава у свим осталим гранама функционисања, па и у сексуалном! О, забога! Говорим саветодавним гласом! (Ухвати се за главу.) Шта сам учинила…

ДЕЈАН: (Изађе из аутистичног транса) Да, да. Шта си учинила. Као да је твој идиотски ирационални страх важнији од свега другог, од живота свих других људи.

АЛМА: Опрости, опрости.

ДЕЈАН: Заиста, то су били духови, то што смо чули, и сва је прилика да ће се појављивати поново. Чућемо их како покрећу предмете, вичу, плачу и разговарају. С нама и међусобно. Можда и са духовима крволочних животиња, који такође настањују ову кућу.

АЛМА: Само бих волела да ме заштитиш.

АНДРЕЈ: Ма немој! Да тебе заштити! А ко ће њега да заштити од свих тих зала? А?

ДЕЈАН: (Андреју.) Иди у другу собу.

АНДРЕЈ: Не треба ти да будеш упропашћен.

ДЕЈАН: Хајде, хајде. Нека остане сама, кад је већ таква зликовкиња.

АЛМА: Али, нећу да останем сама. Када ноћу останем сама, мислим, у реду, сада ћу заспати, а када се пробудим Дејан ће бити ту. До тад ће се већ вратити. Неће проћи ни један тренутак, а он ће се већ вратити. Налазиће се поред мене. Присетићу се да дишем и крећем се. Некад се, додуше, пробудим раније. Тад не знам шта да предузмем. Осећам се толико преварено да бих пребила саму себе што се будим кад не треба. Једног јутра сам се и бацила у зид. Била сам љута на себе што сам се пробудила и бацала сам се више пута, све док ми није потекла крв. То је било корисно, чишћење зида ми је одузело неко време и онда је остало мање времена до момента кад ћеш се ти вратити. Гледам на сат и питам се зашто још ниси стигао. Непомично лежим и правим се да не постојим. Као неукључена лампа. Као невидљива неукључена лампа.

ДЕЈАН: Па, шта сад, који курац.

Сцена 8.

ФЛОРА: Познајем те?

АЛМА: Не. Сигурно не.

ФЛОРА: Можда си ти моја ћерка?

АЛМА: Можда си ти луда, а ја нисам поборник тврдње да треба угађати лудацима.

ФЛОРА: Изгледа ми као да те можда познајем.

АЛМА: Можда смо се мимоишле у возу.

ФЛОРА: Велики је воз.

АЛМА: Воз је велики, али ме то не спречава да у њему виђам стално исте људе.

ФЛОРА: Не знам.

АЛМА: Мислим да се догодило највеће проклетство. Долазим у град за који верујем да је џиновски и у њему виђам стално једне те исте људе. Препознајем људе на улицама.

ФЛОРА: На улицама и јесу стално исти људи.

АЛМА: На жалост.

ФЛОРА: Можда ти сувише загледаш?

АЛМА: Ма, да.

ФЛОРА: Па, да, ја то нисам приметила. А кад сретнем неког препознатљивог, обрадујем се.

АЛМА: Зашто?

ФЛОРА: Обично никог не препознајем.

АЛМА: То је добра особина. Онда можеш да живиш у било ком граду. Можеш да живиш и у неком селу и да ти оно изгледа као мегалополис. Не би морала да одлазиш у друге лажно џиновске градове.

ФЛОРА: Одакле си ти?

АЛМА: Одакле знаш да сам било од куда?

ФЛОРА: Имаш некакав акценат. Носиш га као сидро.

АЛМА: Као идентификационо сидро, ех? Из Београда сам. Да сад замислимо да смо већ испричале сва твоја запажања у вези с тим.

ФЛОРА: Која?

АЛМА: Која? Иста која имају и сви други људи и која осећају обавезу да ми кажу. Шта они мисле о томе што сам из Београда. О томе како мора да је тамо страшно. ‘Е, како је тамо?’ кажу они. ‘Овај, океј’, кажем ја. ‘Не, али како је, стварно?’ ‘Па, оно, океј је, заљубила сам се у некога.’ Мада њих то наравно не занима. Ако си из Београда, немаш право на приватни живот.

ФЛОРА: Шта је то Београд?

АЛМА: Није ни битно шта је то. О томе ти и говорим.

ФЛОРА: Важи.

АЛМА: Договориле смо се.

ФЛОРА: Да. Па… како ти се свиђа овде? Колико си већ дуго ту?

АЛМА: (Љута.) Ах… (Рецитује.) Овде сам већ три месеца. Дошла сам да се удам за човека кога волим. Тражила сам га много милиона дана, а он тврди да је он мене тражио. Врло згодно, у сваком случају, тражили смо једно друго. Испоставља се да он никад није код куће, а кад јесте, сувише је уморан да би разговарао са мном. Од тога сам ужасно усамљена. Толико сам усамљена, да разговарам с непознатим људима на улици. Ето, и ти си доказ.

ФЛОРА: Никад не могу да будем сигурна да ли те заиста препознајем.

АЛМА: Кажем ти.

ФЛОРА: Ти претпостављаш да препознавање мора да буде узајамно да би уопште постојало.

АЛМА: Немој да ми говориш шта ја претпостављам. Претпоставићу да претпостављаш да си у мојој глави.

ФЛОРА: Ствар је у томе да имам неку чудну дислексију кад су лица у питању.

АЛМА: Не можеш да их изговориш?

ФЛОРА: Не могу да их препознам. Видим да ми је неко удаљено познат, али је след препознавања потпуно испремештан, тако да не знам шта је препознавање, а шта је само знак да сам некога угледала.

АЛМА: Бунцаш.

ФЛОРА: У прошлом периоду се то много догађало. Знам да ми је неко лице познато, али не знам одакле. После се испостави да ми је то син. Онда чујем у својој глави, како се подаци слажу: дете, око десет година или мање, познато. Гледамо се. Он изгледа као да ме и сам препознаје, али ми то није од помоћи, пошто ми не говори ко је.

АЛМА: Проблем. Ја не познајем ниједно десетогодишње дете, тако да не могу да ти помогнем.

ФЛОРА: Требало би им уградити идентификациону картицу на неки видљиви део тела.

АЛМА: Синовима?

ФЛОРА: Људима. Свима, очигледно. Никад не знаш кад ће ти се неко наћи у слепој мрљи и кога кад нећеш препознати.

АЛМА: Шта се онда догодило?

ФЛОРА: Ах, радосно се смешио, очекујући нешто, а онда је престао да се смеши и изгледао је као морска саса у субмисивној фази. Мало касније сам га препознала и узвикнула, Хеј! Мој сине! На шта ми је он рекао - ти си вештица. На шта сам ја рекла - како то смеш мајци да кажеш? На шта је он рекао - ти ниси мајка, ти си вештица. На шта сам ја наставила да радим оно што сам радила и пре тога. Сад кад сам га препознала, више није било потребе за задржавањем.

АЛМА: Са друге стране, зашто би било важно да препознаш свог сина?

ФЛОРА: Не знам. Обичај је.

АЛМА: Бар он тебе препознаје.

ФЛОРА: Да, али сам приметила да се некад уплаши и онда се и он прави да ме не препознаје. То ми никако не олакшава ствари.

АЛМА: Примећујем да посвећујеш много пажње свом сину.

ФЛОРА: Наравно. Син ми је. Безусловна приврженост и све.

АЛМА: Чија, његова?

ФЛОРА: Овај… Ваљда. Не знам тачно. Можда обострана? Сигурно не. Проблем је с обостраношћу у томе што је то најлакши одговор. Знамо да постоји најмање једна безусловна приврженост. Мада не знамо где се она налази и у ком смеру се креће.

АЛМА: То није проблем, то је олакшавајућа околност.

ФЛОРА: Није, кад ти је важно да сазнаш истинити одговор.

АЛМА: Шта то значи, истинити одговор? То ништа не значи.

ФЛОРА: Истинити одговор је такође нека врста сидра.

АЛМА: Ја волим безусловну приврженост и често је осетим.

ФЛОРА: Благо теби. То значи да имаш малу слепу мрљу.

АЛМА: Уопште не, некад ми се разлије преко целе мрежњаче. Не видим ништа осим безусловне привржености. Ништа од перспективе, можеш да замислиш.

ФЛОРА: Могу да замислим.

АЛМА: Цео свет је средњи век пре појаве Ђота. Пре него што је перспектива била измишљена.

ФЛОРА: Знам тачно о чему говориш. Изражаваш се врло прецизно.

АЛМА: Немој да лажеш. Изражавам се непрецизно као слепа мрља. (Пауза.) Ко си ти?

ФЛОРА: Ко то зна. Дух, по свој прилици.

АЛМА: Ова земља је препуна духова.

ФЛОРА: Смрт је чудна земља.

АЛМА: Ја сам жива.

ФЛОРА: То је дискутабилно.

АЛМА: Не, заиста, ја сам жива.

ФЛОРА: Ја ти заиста кажем да је то дискутабилно, али нек’ ти буде.

АЛМА: Али ова земља је ипак препуна духова.

ФЛОРА: То је лако објаснити, од толике дивљине и неименованих ствари, знаш, као да постоји више простора.

АЛМА: Високо дрвеће, ниске температуре. Географске ширине и дужине служе као арматура.. (Мала пауза.) Пре неколико месеци се у нашој кући огласио дух. Ужасно сам се уплашила. Кажу ми да у нашој кући има и духова многих крволочних животиња.

ФЛОРА: Сећам се. Али не знам за духове крволочних.

АЛМА: Шта сад, то си била ти?

ФЛОРА: Шта сад, то ти је чудно?

АЛМА: Привиђају ми се стално исти духови? Није доста што виђам стално исте уличаре у нашој улици?

ФЛОРА: Ништа ти се не привиђа. Не девалуирај моје постојање.

АЛМА: Мислила сам да се оглашава неко са запаљењем мозга.

ФЛОРА: Ниси ни помислила да је по среди онострано.

АЛМА: Не, одустала сам од оностраног у тинејџерским годинама. Уосталом, откуд ја знам шта се овде чује у раним јутарњим часовима? Можда се то догађа стално. Можда је то помало неортодоксни начин оглашавања водоводних инсталација. Откуд знам. Когнитивне способности нису на свом врхунцу у дубоком сну.

ФЛОРА: Или јесу?

АЛМА: Како год. Зашто си долазила?

ФЛОРА: Зашто? Избезумљено страно чељаде вришти у сну. Мислила сам да ће то бити неко с ким ћу моћи да се разговорим.

АЛМА: И шта сад, пратиш ме?

ФЛОРА: Мало. Мада, не пратим те. Нисам толико жудна. А и разговориле смо се.

АЛМА: Ја ћу без обзира наставити да се бојим.

ФЛОРА: Мислим да ћу те у ствари усвојити. Потребно ми је дете. С многима сам покушавала.

АЛМА: Чујеш, не желим да ме усвајаш.

ФЛОРА: Замисли да имаш две године и да те је неко сместио у старатељску породицу.

АЛМА: Какав је ово терор?

ФЛОРА: Мислим да си ти права ствар за мене. Нешто ми је и наговестило да те препознајем. Оставићу те на неко време, а онда ето ме поново. Остај здраво, избезумљено страно чељаде.

АЛМА: Ти остај здраво, неизбезумљено домаће чељаде.

Сцена 9.

АЛМА: Прекрасно!

ДЕЈАН: Јесте. Потпуно прекрасно. Ти си потпуно прекрасна. Како си само била дивна напољу. Цело напоље је гледало у тебе и било очарано.

АЛМА: Не.

ДЕЈАН: Да, да.

АЛМА: Ја нисам видела.

ДЕЈАН: О, ја јесам, сви су гледали у тебе, а ја сам мислио, то је моја жена, коју сам ја довео и која је моја. И коју сам ја нашао.

АЛМА: Нисам видела да ме ико гледа. Мислим да сам била невидљива.

ДЕЈАН: Мораш мени да верујеш.

АЛМА: Онда у реду. Твоја жена.

ДЕЈАН: (Изненада је загледа врло помно.) Питам се. Шта је с твојим дисањем?

АЛМА: Како?

ДЕЈАН: Чудно дишеш.

АЛМА: Не, нормално дишем.

ДЕЈАН: Не, то је јако чудно дисање. Чујем те како дишеш и дисање ти је јако чудно.

АЛМА: Није, нормално дишем, шта ти је?

ДЕЈАН: Није, ни случајно. Ослушни сама. Хајде. Диши.

АЛМА: Видиш? Нормално.

ДЕЈАН: Није. Ја не знам како си до сад поред тога успела да останеш жива. Видиш да не умеш да дишеш.

АЛМА: Али, мој драги, дишем као и увек раније.

ДЕЈАН: Тим је још веће чудо да си жива.

АЛМА: Како се онда не угушим?

ДЕЈАН: Вероватно си на ивици.

АЛМА: Никад ми није изгледало као да сам на ивици да се угушим.

ДЕЈАН: Тим је више забрињавајуће. Некад те ноћу слушам како дишеш док спаваш. Односно, дишеш (показује знаке навода прстима). Један удах. (Пауза) Један… Пет пропуштених… шест, седам пропуштених… онда се мало помериш у сну, можда се мало и пробудиш, некад угледам твоје очне јабучице како хватају одсјај по соби, удахнеш још једном, онда поново не дишеш. Некад не дишеш неколико минута. Бринем се. Једне ноћи можда потпуно заборавиш.

(Током овог говора, Алма је веома концентрисана на дисање, ставља руку на груди, ослушкује)

ДЕЈАН: Једне ноћи можда потпуно заборавиш. Мораћеш да пређеш на аутоматско дисање, а нећеш се сетити како.

АЛМА: Не, види… ја и даље исправно дишем.

ДЕЈАН: Још више се бојим што то теби изгледа исправно.

АЛМА: Нико други ми није рекао да дишем неисправно.

ДЕЈАН: То је зато што се нико није бринуо о теби овако као ја. То је зато што нико није имао смелости да ти каже.

АЛМА: Никад нисам била на ивици да се угушим. Никад нисам ни помислила на дисање.

ДЕЈАН: Сумњаш у моје речи?

АЛМА: Не, не, извини. Само се привикавам на помисао да чудно дишем.

ДЕЈАН: И те како.

АЛМА: Не лажеш ме?

ДЕЈАН:Не. И боље би ти било да се брзо привикнеш. Пошто постаје све чудније и чудније, твоје дисање.

АЛМА: Мрзим кад ти се не свиђа како дишем. Ово је први пут да се то догађа и већ ми је одвратно. Како ми је драго што ти се раније свиђало како дишем. Овако ми преостаје само да поправим нешто у будућности. Баш ми је драго што си ми одмах рекао.

ДЕЈАН: Па, не, у ствари, мрзео сам како дишеш од момента кад сам те први пут угледао, али нисам хтео да ти било шта говорим. Помислио сам, шта, зар ће жена само због мене да мења дисање? Зар ја толико мало поштујем туђе границе, помислио сам. Али сад, сад ми је јасно да морам да ти кажем. Не толико због тога што се мени то не свиђа – на крају крајева, постоје много горе ствари него што је то лепа жена која дише као штићеник ТБЦ центра, болесник, зар не? – него што се бојим за твоје здравље и за твоју добробит. Мораш ме разумети.

АЛМА: (ужаснуто) И раније ти је било одвратно?

ДЕЈАН: Да, али, добро, нема везе. Покушаћу некако да живим с тим.

АЛМА: Али, како да то сад поправим? Волела бих да ишчупам онај део плућа који је дисао тако да теби буде одвратно.

ДЕЈАН: Шта је ту је.

АЛМА: Али, зашто ми ниси раније рекао?

ДЕЈАН: Не ради се овде о мени и о томе шта се мени свиђа, а шта не! Ја ово говорим зато што се бринем за тебе.

АЛМА: Када се сад присетим било чега што смо урадили заједно, увек ћу се присетити тога да је теби у том моменту, у баш том моменту, било огавно да чујеш како ја дишем.

ДЕЈАН: Нисам желео да стварам непријатну атмосферу.

АЛМА: Питаћу друге људе.

ДЕЈАН: Које друге људе?

АЛМА: Било које људе. Неког кога познајем.

ДЕЈАН: Али, ти овде никог не познајеш.

АЛМА: Онда неке непознате људе.

ДЕЈАН: Непознати људи неће желети да те узрујају. Говориће ти да дишеш нормално. Или ће помислити да си уличарка и игнорисати те. Непознати људи нису питоми створови, ти то знаш.

АЛМА: Онда ћу питати неког лекара.

ДЕЈАН: Лекара? Имаш здравствено осигурање?

АЛМА: Не. Ти имаш. Ти можеш да ме одведеш код лекара.

ДЕЈАН: Ја? Зато да бих угађао твом страхотном неповерењу према мени? И твојим – шта – суманутим идејама о томе да нормално дишеш? Ја те нећу водити код лекара. Зашто кад не верујеш у нешто што ти са добром намером кажем?

АЛМА: Онда ћу се уздати у своје осећање.

ДЕЈАН: У своје осећање за дисање? Да, то ће бити јако поуздано. (Гласно се смеје.)

АЛМА: Зашто мислиш да ја не могу да најбоље да знам да ли дишем исправно или не? Зар није то једноставно? Ако дишеш исправно, жив си и здрав, ако не дишеш исправно, ако не дишеш, лежиш мртав.

ДЕЈАН: Ти не можеш да процениш да ли дишеш или не дишеш. Ти то не умеш. Ниси оспособљена. То ти говорим. Не умеш. Тачка. Не умеш да процениш и не умеш да дишеш.

АЛМА: (слабачким гласом.) Умем.

ДЕЈАН: Не умеш.

ДЕЈАН: (С индигнацијом) Као да причаш зиду.

(Алма се чврсто држи за пумпицу и пожудно удише).

ДЕЈАН: Гушиш се! Јесам ти рекао! Шта ја све време говорим! (Пауза.) Е, да, и није истина да су сви напољу гледали у тебе. Мислим да нико није гледао у тебе. Чак ни ја. Чак ни ти.

Сцена 10.

АНДРЕЈ: Ах, ево је. Ево ти доказа, Дејане! Ево је!

ДЕЈАН: Шта доказ?

АНДРЕЈ: Да се ова особа појављује овде упркос чињеници да би већ одавно требало да упропашћена лежи! Је л’ то завршавање послова?

ДИНА: Дејане…

АНДРЕЈ: (Дини.) Није ту. Вероватно ради, већ неколико дана.

ДИНА: Ту је. Ено га.

АНДРЕЈ: Халуцинираш!

ДЕЈАН: Реци јој да не могу да поднесем да је видим.

АНДРЕЈ: Не може да поднесе да те види.

ДИНА: Молим те да му пренесеш да сам ја ту и да…

АНДРЕЈ: Ниси овде. Немогуће је да си овде.

ДЕЈАН: Шта, Андреј, и ти си задобио моћ лажног дефинисања?

АНДРЕЈ: Не, само покушавам да самог себе уверим да ипак ниси ултимативно пук’о. Пошто бих волео да ја само халуцинирам да се ова коњина од жене и даље овде појављује.

ДИНА: Само му реци.

АНДРЕЈ: У ствари, мислим да ћу и ја сад да легнем на тај кауч и да се претварам да она не постоји.

ДИНА: (Андреју) Реци му!

АНДРЕЈ: Види. Има жену. Жену коју воли. То ниси ти. То је неко други.

ДИНА: Не рачуна се! Не постоји!

АНДРЕЈ: Постоји! Сада је са њом. Причају о теби и потанко расправљају о томе каква си. А она је бивша власница телефонске колумне са саветима. Можеш да замислиш. Расправљају о теби до у танчине, он се гнуша, она се смеје и слично. И молим те, терај се у пичку материну одавде! Иди натраг у своју Аргентину!

ДЕЈАН: Да, стварно.

ДИНА: Немогуће!

АНДРЕЈ: Да, тако је.

ДИНА: Одвешћу се својим аутомобилом до моста, окренућу волан улево, ка огради и слетети с моста.

АНДРЕЈ: Како год желиш. Требало је да будеш упропашћена још пре две године! Изгубио је потез! Пропао је! Требало је да те упропасти! И још нешто: очигледно је разлог што ти ниси упропашћена једино то што је био равнодушан према теби. Као што сам ја одавно сумњао.

ДИНА: Дејане! Дејане! Погледај ове кључеве! Ово су кључеви аутомобила којим ћу ја слетети с моста у дубоке воде и погинути!

ДЕЈАН: Реци јој да је то, или нешто у том смислу, требало да се догоди још пре две године. А реци јој и да не уме да вози и да никад неће научити.

АНДРЕЈ: О, рећи ћу јој то, а и то да се не брине много, јер ће бити освећена, јер ћеш и ти себи учинити нешто врло грозно. Подваљивачу најгнуснији.

ДЕЈАН: А и да не могу да поднесем да је видим, то јој такође реци.

АНДРЕЈ: То сам јој већ рекао.

ДИНА: Имаш другу жену?

ДИНА: Нећу више никад да те видим!

ДЕЈАН: (интензивно одобрава и слаже се с њом) Па, као, да!

Сцена 11.

АЛМА: (Гледа у Дејана, разнежено.) Тако ми је драго што си овде. Тако ми је драго што ћемо провести ноћ заједно и дан заједно и – што ћеш бити са мном неко време.

ДЕЈАН: (даје јој знак да се окрене и настави са шминкањем) Хајде.

АЛМА: (смеши му се.)

ДЕЈАН: (Понавља знак руком)

АЛМА: (Окреће се ка огледалу и почиње да се шминка.)

ДЕЈАН: (Одмахује главом) Каква хладна жена.

АЛМА: Ко?

ДЕЈАН: Ледена. Као лед.

АЛМА: (кикоће се.) Ко!

ДЕЈАН: Као суви лед.

АЛМА: (окреће се, забринуто.) Ко?

ДЕЈАН: Можда би требало да носиш уграђену грејалицу. Електрично ћебе.

АЛМА: Ја?

ДЕЈАН: (Прасне) Стављаш погрешну шминку. Изгледаш још хладније.

АЛМА: (престаје да се шминка. Забринуто.) Шта ти је?

ДЕЈАН: Хладно, и као да не постојиш. Као да кроз тебе видим свој одраз у том огледалу.

АЛМА: Немој да ми говориш да не постојим.

ДЕЈАН: Зашто?

АЛМА: (Пауза, присећа се) Не знам.

ДЕЈАН: Било би крајње време да ми поверујеш. На крају, некоме мораш да поверујеш.

АЛМА: Али, постојим.

ДЕЈАН: Лако је то рећи.

АЛМА: Хоћеш да ми тражиш да ти докажем?

ДЕЈАН: Ја сам изван могућности уверавања. Ја те, заправо, познајем, не заборави.

АЛМА: Ја такође себе познајем.

ДЕЈАН: Ја те познајем најбоље.

АЛМА: (тихо, несигурно.) Ја себе познајем најбоље.

ДЕЈАН: Не, ја, познајем те боље него што ти познајеш себе. Крајње је време да некоме поверујеш. Ја нисам први који ти то каже. Ја нисам први који ти то каже, признај.

АЛМА: Немој то да ми говориш.

ДЕЈАН: Не морам, то ти и сама знаш.

АЛМА: Ја не мислим да не постојим.

ДЕЈАН: Ма, да.

АЛМА: Не мислим то.

ДЕЈАН: Када не би била толико ледена, не бих могао да осетим ишта од тебе. Постојиш као минус постојање. Црна рупа. Супротно од постојања. Али, у терминима људских бића, не, не постојиш.

АЛМА: Тешко ми је да то слушам. То што говориш није истина, али ми је тешко да то слушам.

ДЕЈАН: И мени је тешко да будем присутан. Мени је још много теже.

АЛМА: Тешко ми је. Молим те да престанеш да ми то говориш.

ДЕЈАН: Да? Забрањујеш ми да говорим? У мојој кући, ја не смем да говорим?

АЛМА: Лоше ми је од тога.

ДЕЈАН: И мени је лоше од тога. И мени је лоше од твоје хладноће и непостојања, а опет те подносим. Ти, међутим, не можеш да поднесеш ни да ти ја кажем шта мислим. И шта осећам. А ти од мене ионако кријеш оно што осећаш.

АЛМА: Кад сам ти прошли пут рекла шта осећам говорио си ми увреде непрекидно, читавог послеподнева и добар део ноћи.

ДЕЈАН: Цкцкцкц… метални чекићи по мозгу… Алма говори, Алма ми нешто објашњава.

АЛМА: Други људи не мисле да не постојим.

ДЕЈАН: Други људи? Који други људи?

АЛМА: Сви.

ДЕЈАН: Који сви?

АЛМА: (несигурно.) Андреј…

ДЕЈАН: Андреј је твоје непостојање први и приметио. Само је погледај, каже Андреј, када пролази, то је као да енергетска рупа пролази поред тебе. Као да нестаје ваздуха и звукова. Све постане једна џиновска глува соба. Добро се изражава, Андреј. Прецизно.

АЛМА: То сам ја рекла.

ДЕЈАН: То ниси ти рекла. Ти се никад не изражаваш прецизно. А и говориш сувише тихо.

АЛМА: Можда има других људи који не мисле да ја не постојим.

ДЕЈАН: Нема.

АЛМА: Можда негде… можда… има… неко… ко не мисли.

ДЕЈАН: То бих волео да видим.

АЛМА: Не верујеш ми?

ДЕЈАН: Кажем да бих то волео да видим, мада снажно сумњам у њихову видљивост. Можда те је видео неки… (закикоће се) којот?

АЛМА: Шта то радиш?

ДЕЈАН: Разговарам. Да, можда те је видео неки којот. Или неки… (закикоће се) Дух…

АЛМА: Дух… да… дух ме стално виђа. Можда да упиташ духа, кад га и ти угледаш.

ДЕЈАН: Ја га нећу угледати. Какву хладну одећу носиш, како се хладно чешљаш… Пробај да једном измериш температуру. Рекао бих… двадесет два… петнаест… минус четрдесет... Безосећајност је одличан фрижидер.

АЛМА: Нисам.

АЛМА: Нисам. (Флори.) Зар не?

ФЛОРА: (Слеже раменима.) Мени не.

ДЕЈАН: Наравно да јеси.

АЛМА: (Гледа у Флору, гледа у Дејана. Дејан очигледно не види Флору.)

ФЛОРА: Не види ме.

АЛМА: Зашто?

ДЕЈАН: Ах, зашто, зашто… Као да ја то не бих волео да знам… Преварила си ме, помислио сам да си неко други. Безосећајна, хладна, фалсификована жено. (Пажљиво је гледа.) А и, оно, није да си баш нека риба.

АЛМА: (Флори.) Зашто?

ФЛОРА: Не занима ме да ме он види.

АЛМА: Али…

ФЛОРА: Жив је. Недвосмислено је жив. Упркос свему.

АЛМА: Упркос чему свему? Упркос чему свему? Он ми говори да не постојим, ти ми говориш да нисам жива?

ФЛОРА: (Помази Алму по глави, полази.)

АЛМА: (гласније.) Ти ми говориш да нисам жива?

ФЛОРА: Ја не говорим нарочито много.

Сцена 12.

ДЕЈАН: (молећивим гласом) Извини, Андреј, морао сам макар једну да прескочим! Молим те! Већ данима говоримо о томе, молим те!

ДЕЈАН: Физички нисам могао да се заљубљујем стално изнова! Извини!

АНДРЕЈ: Ја сам ужаснут и не могу да верујем.

ДЕЈАН: Нисам ја крив. Нисам успео да се смртно заљубим у ову, како се зове, Дину. Мислио сам да једну могу да пропустим и да могу да је упропастим на празно.

АНДРЕЈ: (с индигнацијом.) Ја те слушам и не могу да верујем шта ми говориш.

ДЕЈАН: Опрости ми.

АНДРЕЈ: Немам ја шта да ти опраштам. Зна се шта сад долази.

ДЕЈАН: Не зна се. То се никад није догодило.

АНДРЕЈ: Преседан није крај света.

ДЕЈАН: Није. Ово место је крај света.

АНДРЕЈ: Мораћемо да измислимо како треба поступати у оваквим случајевима.

ДЕЈАН: Ти измисли. На све имаш право.

АНДРЕЈ: Наравно да на све имам право! Наравно да имам! У ситуацији кад замало да ја постанем жртва, уместо нека упропашћеница!

ДЕЈАН: (Потпуно покуњен) Тако је. Тако је.

АНДРЕЈ: Нема друге, мислим да ће морати да буде нека физичка казна.

ДЕЈАН: Може. Шта год.

АНДРЕЈ: На пример, да се бациш низа степенице, врло силно, па да видимо шта ће се све поломити.

ДЕЈАН: Низ које степенице?

АНДРЕЈ: Задње.

ДЕЈАН: Најстрмије степениште у граду!

АНДРЕЈ: Шта би ти, да те штедим? После свега што си ми приредио!

ДЕЈАН: Али…

ДЕЈАН: Али, имају оштре металне ивице! Направљене су под углом од осамдесет пет степени, забога!

АНДРЕЈ: Знам. (Јавља се на телефон) Хало. Види… Више никад не желиш да га видиш, хало! Халооо! Можеш из милион ургентних центара да зовеш! (урла.) Склони се! У Аргентину, иди! (спушта слушалицу.) Твоја бивша девојка. Као што је обећала, закуцала се у ограду од моста. Додуше, није пала у с велике висине у дубоке воде, али ипак. Пажња је оно што се рачуна. И, што је најстрашније, јавила се. Према томе, степениште ћемо, ако треба још више да устрмимо, а оштре металне ивице још више да наоштримо.

ДЕЈАН: Ааах… (ставља главу у шаке, мрда главом тамо амо) Прилично сам уморан од овога.

АНДРЕЈ: Ћути.

Сцена 13.

ДЕЈАН: Не-не-не можеш да спаваш.

АЛМА: Који је данас дан?

ДЕЈАН: Данас је исти дан као и пре двадесет дана. Што се тебе тиче ово је све исти дан. Један исти поларни дан! Сунце је само једном изашло. Сунце још ниједном није зашло.

АЛМА: Спава ми се.

ДЕЈАН: Не можеш да спаваш.

АЛМА: Спава…

ДЕЈАН: Кад будеш имала свој кревет и кад будеш имала своје време да у њему спаваш, онда можеш да спаваш. Сад не можеш. А за тебе је боље да не спаваш.

АЛМА: Спава ми се и нећу да одлазиш никуда.

ДЕЈАН: Нећеш спавати, а ја ћу одлазити куда сам одлазио и до сад.

АЛМА: Спава ми се. Не знам који је данас дан и кад је сунце изашло. Не знам где се налази сунце. Не знам колико је сати. Знам да ти ниси овде. Сад јеси, али знам да ти углавном ниси овде. Боле ме очи. Тешко ми је да дишем. Недостајеш ми. Волела бих да си стално овде.

ДЕЈАН: Врло си луда и ужасна.

АЛМА: Мало ме боле очи.

ДЕЈАН: Луда жено!

АЛМА: Не, не… Мало ме боле очи, не знам где се налазим и недостајеш ми. Знам шта ће ми се догодити. У једном моменту ћу постати изузетно будна и више нећу морати да спавам скоро никад.

ДЕЈАН: Знам сигурно да нећеш спавати. Ионако сам ти забранио.

АЛМА: Нисам ни мислила да спавам. Забранио си ми.

ДЕЈАН: Да се не бисмо погрешно разумели.

АЛМА: То ће бити бачва ендорфина. То је неко рекао. Бачва ендорфина. Јеси ти то сад рекао?

ДЕЈАН: Нисам ја то сад рекао.

АЛМА: Хтела сам да позовем некога телефоном, али сам се онда сетила да си ми забранио да користим телефон. После нисам никога позвала. Знам да сам с неким разговарала…

ДЕЈАН: Не смеш да зовеш ни хитну помоћ. Кад би те неко сад напао у овом стану и нанео ти многе физичке повреде, не би смела да зовеш хитну помоћ. Или кад бих те сад запалио. Почев од тепиха и завеса. Од електричног ћебета. Кад бих сад почео да палим читав овај стан, како би читав овај стан постао ломача за тебе вештицу, не би смела да позовеш ватрогасце.

АЛМА: Не знам где је телефон. Можда ми немамо телефон?

ДЕЈАН: Имамо, само што ти немаш права да га користиш.

АЛМА: Ја бих волела да неког позовем телефоном… некад… мало сам усамљена. Ватрогасци не гасе вештице. Можда се уплаше? Можда их нико не позове?

ДЕЈАН: Ускоро ћу те послати кући, Алма, знаш?

АЛМА: Можда вештице изврну ватру и она се врати на ватрогасце? Заиста! Зашто никад није било гасилаца ватре? Ломача? Не би могли да их повуку у ту исту, на крају крајева, та би већ била на измаку.

ДЕЈАН: Ускоро ћеш да идеш, Алма, знаш?

АЛМА: Ово је кућа. Ово је… нешто. Ово је…

ДЕЈАН: Ускоро ћеш да идеш, ово је сувише, мучила си ме сувише.

АЛМА: Да, да… мени се не иде… само ми се мало спава… али, мислим, када бих отишла, разболела бих се. Кад сам те мучила?

ДЕЈАН: Стално.

АЛМА: Жао ми је што сам те мучила. Жао ми је.

ДЕЈАН: Да. Најстрашније. Ускоро ћеш да идеш.

АЛМА: Али, мислим, кад бих отишла, разболела бих се на смрт. Ја ни немам кућу. Важно ми је да ми је ово кућа. Иначе немам. Не знам где је кућа. А изгледа ми да би требало да знам. И да не могу да живим ако не знам где је кућа.

ДЕЈАН: Е, па, ово није, а ти ћеш ићи некој другој кући.

АЛМА: Додуше, мислила сам да бих умрла кад не бих спавала двадесет дана, али то очигледно није истина. Двадесет дана, тридесет дана, колико год дана. Колико год дана не спавам.

ДЕЈАН: Па, не, у сваком случају не смеш да спаваш. Бринем се за тебе. Ко зна шта све може да ти се догоди у сну.

ДЕЈАН: Шта ти је са кичмом?

АЛМА: Мм?

ДЕЈАН: Искривила се.

АЛМА: Кичма? Како?

ДЕЈАН: Не видиш?

АЛМА: Не видим. Мало сам поспана, можда зато не видим.

ДЕЈАН: Кичма ти је изувијана као изувијани конац.

АЛМА: Као ланац протеина… Како онда стојим?

ДЕЈАН: Не знам како стојиш. Стојиш као грбавац.

АЛМА: Не стојим као грбавац, стојим како сам стајала и раније, није ми изувијана кичма!

ДЕЈАН: О, ужас! Падаш! Не можеш да стојиш!

АЛМА: Зашто ми то говориш?

ДЕЈАН: Да бих ти помогао, наравно.

АЛМА: Да би ми помогао?

ДЕЈАН: Да бих ти помогао да стојиш, ако ништа друго. Са таквом кичмом не видим да можеш да престојиш или преходаш икакву озбиљну раздаљину. Можда се срушиш док улазиш у трамвај. Или у метро. Неки точкови, неке шине. Опасно, сложићеш се.

АЛМА: Али…

ДЕЈАН: Али, једва се крећеш. Не знам шта ти је са кичмом, али свакако не изгледа добро.

ДЕЈАН: Ето.

Сцена 14.

ФЛОРА: Волела бих да пронађем своју децу.

АЛМА: (И даље гледајући преда се.) Не могу да кажем да сам срећна што те видим. На ивици сам да то доживим као лоше предсказање. Мада сам ипак помало срећна. Као да сам несрећна, само не. Као да сам срећна, само не. У ствари ми је драго што те видим.

ФЛОРА: Сваки истеривач духова би ти рекао да су духови природна појава и да немају везе са предзнацима и предсказањима. Као ветар. Као киша.

АЛМА: Ја не знам с којим истеривачима си ти разговарала.

ФЛОРА: Са многима. С обзиром на своју комуникативност.

АЛМА: Да, духове и истерују због њихове неутралности.

ФЛОРА: Волела бих да пронађем своју децу.

АЛМА: Нађи било коју. С обзиром на твоју историју с недостатком препознавања, било коју децу могла би да прогласиш својом. А толико је неудомљене деце.

ФЛОРА: Да прогласим тебе?

АЛМА: Ја нисам дете.

ФЛОРА: Старија сам од тебе. Могла бих да ти будем мајка.

АЛМА: Не треба ми мајка. Имам лоша искуства с мајкама.

ФЛОРА: Живим или мртвим?

АЛМА: Живим. Мада, можда је корисније имати мртву мајку. Под одређеним околностима. Ја имам живу мајку и не видим каквог добра ми је то донело.

ФЛОРА: Моја деца имају мртву мајку а то им такође никаквог добра није донело.

АЛМА: А после говоре да је мајка узор позитивности.

ФЛОРА: Екстремни плус.

АЛМА: Екстремни северни пол.

ФЛОРА: Додуше, и ја сам на одређени начин била непажљива према својој деци.

АЛМА: Умрети и јесте прилично непажљиво.

ФЛОРА: Ни са чим не бих могла више да се сложим. А и произилазило је једно из другог. На пример, прво сам била непажљива према једном детету, а касније и према другом детету. И још поврх свега умрла. Не знам да ли ме пратиш: да нисам била непажљива, не бих ни умрла. А ваљда би и они били здравији.

АЛМА: Зашто си умрла?

ФЛОРА: Заразила сам се психосоматском болешћу.

АЛМА: Зашто?

ФЛОРА: Немам појма. Најпре сам била непажљива према својој сестри. Према својој малој сестри.

АЛМА: Како? И њој си била мајка?

ФЛОРА: Ти си неозбиљна.

АЛМА: Како си била непажљива? Чујмо нешто озбиљно. Одвраћа ми мисли.

ФЛОРА: Оставили су ме да је чувам. Послеподне, лето. Она се узвере уз полицу и узме кутију с лековима.

АЛМА: С којим лековима?

ФЛОРА: Са актуелним седативима. Са оном врстом тренутно у моди. Било је давно, разумећеш. Измиче ми генерички назив производа.

АЛМА: И онда?

ФЛОРА: Онда их је прогутала. А затим је умрла. Имала је четири године. Ја сам имала шест година. Родитељи су се срушили на мене као олуја намештаја из облака. Олуја столова столица каучева и висећих елемената. Касније су је сахранили.

АЛМА: Грозно. Мрзим кад родитељи то чине.

ФЛОРА: Имали смо сахрану са отвореним ковчегом. Мој отац ме је сваких неколико минута подизао с пода и надносио на ковчег, да видим шта сам урадила.

АЛМА: Морам да признам да ми није најпријатније што се ти појављујеш као представник за мој први сусрет с оностраним.

ФЛОРА: Да, то је невоља. Никад ти не дају да бираш.

АЛМА: Скоро да разумем твоје вриштање у нашој… њиховој… кући.

ФЛОРА: Наравно. И ја га разумем. Тражим своју децу, али се бојим да су успешно сакривена. Бојим се да ћеш ти морати да послужиш.

АЛМА: Не бих желела да те увредим, али верујем да ми би ми старатељи само још више загорчавали живот.

ФЛОРА: Као што рекох, ниси у позицији да бираш.

АЛМА: Старатељи који те буде у раним јутарњим часовима и урлају као болесни од запаљења мозга

ФЛОРА: Има и горих старатеља.

АЛМА: Старатељска грозота је бунар без дна, а њихова инвентивност непресушна. Мени, међутим, сада не треба старатељ. Удата сам за човека кога волим.

ФЛОРА: Он је такође у старатељском бизнису.

АЛМА: Да, али га за мене изразито није брига.

Сцена 15.

ДЕЈАН: Шта си ми урадила! Шта си ми то урадила!

АЛМА: (ћути)

ДЕЈАН: (нормалним гласом) Ја те волим, али си ти ужасан смор.

АЛМА: Молим?

ДЕЈАН: Ужасан си смор!

АЛМА: Али ме волиш?

ДЕЈАН: Не знам. Волим те. Али си ужасан смор.

АЛМА: Мислим да ти је цео организам у шоку.

ДЕЈАН: Ништа ми није у шоку. Само кажем да ово нема смисла.

АЛМА: Ако ме волиш, онда има смисла.

ДЕЈАН: Али си ужасан смор.

АЛМА: Ја не мислим да сам ужасан смор.

ДЕЈАН: Ужасан си смор. Катастрофа си од смора.

АЛМА: Можда није поломљена.

ДЕЈАН: Није? Поломљена је толико да су се комадићи кости зарили у зидове степеништа!

АЛМА: Можда није поломљена. Ако је поломљена, зарашће.

ДЕЈАН: Никад неће зарасти. Никад неће зарасти и никад нећу моћи да радим. Постаћу клошар. Иструнућу на ђубришту. Нећу моћи ни да свирам.

АЛМА: (Гледа у под.) Извини.

ДЕЈАН: Нећу моћи ни да свирам.

АЛМА: Жао ми је што ти се то догодило.

ДЕЈАН: Нећу моћи ни да свирам!

АЛМА: Моћи ћеш.

ДЕЈАН: Нећу моћи! И то због тебе!

АЛМА: Ја сам те гурнула низ степенице?

ДЕЈАН: Као да јеси. Као да и јеси. Јурио сам и глава ми је била пуна тога шта ћу морати да урадим да за тебе. Како не умеш да дишеш и како не умеш да стојиш и како не умеш да спаваш. Нисам могао да се сконцентришем. Никад не могу да се сконцентришем ни на шта, од кад си ти овде, мислим само на то како да тебе забавим. Како не би избезумљено буљила кроз прозор. Био сам деконцентрисан и напет, десет хиљада мисли ми је звекетало кроз главу. Да тога није било, опуштено бих се срушио низ степенице као мекана простирка. Одвратна, мрзовољна жено. Грозна, одвратна, мрзовољна жено.

АЛМА: Али ме ипак волиш?

ДЕЈАН: Али си чудовиште од смора!

АЛМА: Али ме ипак волиш, иако сам чудовиште од смора?

ДЕЈАН: Али си одвратни чудовишни мрзовољни океан од смора!

АЛМА: (пискавим гласом.) Ја те волим.

ДЕЈАН: Волим те али си одвратни чудовишни депресивни катастрофални језиви застрашујући паклени универзум од смора!

АЛМА: Ја те волим.

ДЕЈАН: А ни да дишеш не умеш.

АЛМА: Биће све у реду.

ДЕЈАН: Осим тога, сувише си срећна и позитивна. Не могу то да подносим. Иди кући.

АЛМА: Ово је моја једина кућа. Нисам срећна и позитивна. Уопште нисам срећна и позитивна.

ДЕЈАН: Јеси. Видео сам те.

АЛМА: Нећу више да будем.

ДЕЈАН: Не верујем ти. Једном срећна и позитивна, увек срећна и позитивна.

АЛМА: Ја мислим да ти то све говориш у афекту.

ДЕЈАН: Можда ћу умрети на операцији.

АЛМА: Биће све у реду. Ја те волим.

АЛМА: Ја те волим.

АЛМА: Ја те волим!

ДЕЈАН: (мрзовољно.) Ја тебе волим.
(Пауза.)
Андреј каже да морам да се навикавам на то да нећу моћи да се понашам као раније. Као што сам навикао. Као да имам руку.

АЛМА: Ја мислим да то није истина.

ДЕЈАН: Ја мислим да јесте! Лупеташ, жено.

АЛМА: Андреј те је такође питао и како се зове песник из деветнаестог века који је изгубио руку и наставио да буде фаталан међу женама.

ДЕЈАН: Престани да ми говориш како ћу оздравити! Нисам ја твој клијент из колумне са саветима.

АЛМА: Извини.

ДЕЈАН: У сваком случају, доста.

АЛМА: Извини.

ДЕЈАН: Вероватно ћу умрети на операцији. Наравно, ти ћеш знати ко ће бити заслужан за то.

АЛМА: Да доставимо полицији неко обавештење?

ДЕЈАН: Ћути.

АЛМА: Зашто?

ДЕЈАН: Зато што сам ти ја рекао да ћутиш. А ти си моја. Није да ми требаш за било шта, али јеси моја. И зато бар могу да ти забраним да говориш.

АЛМА: (јако забринуто.) Али ме ипак волиш?

ДЕЈАН: Не знам. Не.

АЛМА: Не?

ДЕЈАН: Не.

АЛМА: А раније си ме волео?

ДЕЈАН: Не знам. (Пауза) Не. Не, нисам те волео ни раније. Можда једном, одавно. После тога те више нисам волео. Не волим те.

АЛМА: Не волиш ме.

ДЕЈАН: Не волим те.

АЛМА: Не волиш ме.

ДЕЈАН: Не.

ДЕЈАН: Тише то.

Сцена 16.

АЛМА: Жива?

ФЛОРА: Ко?

АЛМА: Ја!

ФЛОРА: Можда.

АЛМА: И даље усвајаш?

ФЛОРА: Ја сам спремна кад год си ти спремна.

АЛМА: Мислим да ћу и ја желети да будем твоје дете. Предомислила сам се.

ФЛОРА: Добро је. Говорићу ти кад ти се спава и кад ти је хладно и шта ти се свиђа.

АЛМА: Да. Не знам како то овде функционише. Не знам кад ми је шта. Не знам да ли је проблем то што сам жива. Али, с друге стране, не знам ни да ли је то истина. Многи су ме још од најранијих дана уверавали да нисам.

ФЛОРА: Ко?

АЛМА: Не знам. Неки. Да нисам заиста жива. А сви знамо шта је моћ сугестије.

ФЛОРА: Свако заслужује другу шансу. Мада не кажем да ћу те ја уверавати да си жива.

АЛМА: Нема везе. Чешљај ме.

ФЛОРА: (Чешља је и ћућори.) Девојчица лепа девојчица моја најдража на свету моја девојчица мила девојчица прекрасна моја девојчица моја девојчица.

ДЕЈАН: Донео сам ти ципеле.

ДЕЈАН: Ево.

АЛМА: (са стрепњом) Нећу ципеле. Не требају ми ципеле. Пусти ме.

ДЕЈАН: Требају ти. Мораш на пут.

АЛМА: Какав пут? (Бесно) Немам кућу!

ДЕЈАН: Треба да пронађеш неку.

АЛМА: Не идем ни на какав пут. Ту сам. И Флора ме је усвојила.

ДЕЈАН: Ко је Флора?

АЛМА: Флора је неко ко ме је усвојио.

ДЕЈАН: Ко је она? (Флори.) Ко си ти?

ФЛОРА: (Дејану.) Не познајем те.

АЛМА: (4 године.) Дух.

ДЕЈАН: Нећу да те усвоји дух. Узми ципеле.

ФЛОРА: Ко си ти? Има ципеле. Остави моју ћерку.

ДЕЈАН: Усвоји мене.

ФЛОРА: Нећу. Не познајем те. Не препознајем те.

ДЕЈАН: Нисмо се никад раније видели.

ФЛОРА: Хм.

АЛМА: (плаче, 4 године.) Нећууу-уу! Мене је усвојила! Ја сам њена!

ДЕЈАН: (Алми.) Молим те. Узми ципеле. Ходај. Нађи човека кога волиш.

АЛМА: Не умем.

ДЕЈАН: Хајде. (Флори.) Ја ћу бити твој син.

АЛМА: Она не уме да препозна свог сина.

ДЕЈАН: Ја ћу бити твој муж, онда.

ФЛОРА: Хм.

ДЕЈАН: (Флори.) Ја ћу те увек подсетити. Увек ћу ти рећи ко сам. Ако хоћеш, урезаћу на челу, Флорин син. Или Флорин муж. Шта год хоћеш.

ФЛОРА: Хм.

ДЕЈАН: (нежно.) Иди, Алма.

АЛМА: Шта је с Андрејем?

ДЕЈАН: Не знам. Мислим да ће ме чекати заувек.

АЛМА: (нормалним гласом.) Океј.

АЛМА: До виђења, Флоро.

ФЛОРА: До виђења, Алма.

АЛМА: До виђења, Дејане.

ДЕЈАН: До виђења, Алма.

(Алма обува гвоздене ципеле, везује пертле. Када то заврши, окрене се још једном ка Флори и Дејану, хода, одлази. Ово би требало да буде што је дужа могућа путања преко сцене, мада Алма не хода споро. Флора и Дејан споро полазе на другу страну. Затамњење.)

КРАЈ