|
|
 |
FIŠKAL GALANTOMŽivot i podvizi večitog mladoženje Šamike Kirića(po motivima "Večitog mladoženje" Jakova Ignjatovića) LICA: I(Univerzitet u Pešti. Memljiva, zapuštena učionica. Na zidu slika Franje Josifa. Profesor i Asistent za katedrom. Ispitanik stoji nasred učionice i odgovara.) ISPITANIK: ...Dakle, razlika je u pitanju. Apeliranje intra treba biti drukče od ekstra dominium regulisanja... U stvari, u nas je ta razlika precizno kodificirata, bez sumnje! Desnu ruku dajem ako nije tako! Ovaj, apeliranje intra, unutar vlasništva nije ekstra, to jest, izvan vlasništva... Pa dabome, tu je naš zakon dobar, čak verujem, najbolji od svih u Evropi, a i šire! PROFESOR: U redu je, dosta! Suficiens. ISPITANIK: Sufff...? Prošao? Ja sam prošao?! Oh, blagorazumni! Vi... toliko blagorodni, poglaviti! (Ljubi Profesoru ruku.) PROFESOR: (Otima se i daje ispitaniku diplomu.) Ma beži! Beži! ISPITANIK: Čestnejši, visokoučeni! Hvala vam, sladčajši! Moj sladčajši, hvala! (Izađe.) PROFESOR: Budalčina! Fala Bogu da je izašao jednom, budalčina! (Vadi flašu ispod katedre i naliva čašicu.) Više nisam mogao da ga gledam, eto zašto ga nisam oborio. Kako da ga oborim? Stoji tako prljav i odrpan, trese se od straha, i samo mogu misliti šta ga muči kod kuće. A i šta bih ga pitao? Sve što uči davno je zastarelo, u juridikstici najveći haos vlada. Studira samo onaj ko mora, a onih sa plemenitom pasijom sve manje. Eh, ne pamtim kad sam video nekog čistog i umivenog, pa sa sabljom ljucki opasatog... (Ispije čašicu.) Sledeći! (Ulazi Šamika. U fraku. Sablja uredno opasana.)PROFESOR: Vi ste? ŠAMIKA: Šamika Kirić, čestnejši. PROFESOR: Da, da... Šamika Kirić! Šamika, neobično ime. ŠAMIKA: Na znamenju me otac nadenuo kao Samuil, a kad su me krstili majka htela Aleksandar. Pop da udovolji, skopča oba i dobi - Šamika. PROFESOR: Zanimljivo. I retko, rekao bih... Valjan odgovor, odlično! Pa, šta ste spremili za diplomatikus? ŠAMIKA: Vi pitate. PROFESOR: Ah, u pravu ste... Dakle, jedno lagano pitanje, najčešće ga postavljam: u kojim se prilikama apelira intra, a u kojim, pak, ekstra dominium? ŠAMIKA: ...Iliti, izvan vlasništva. Pa to je čitava povorka zakona! PROFESOR: Tačno! Dakle, koji su? Nabrojte samo neke, znam da znate... Eto pet i dosta mi je! ŠAMIKA: Da mihi factum, dabo tibi jus, čestnejši. PROFESOR: Ha, ha, odlično... Ne pamtim kad mi je neko na latinskom ispit polagao! Juridističko vospitanije, to je to! Da mihi factum, dabo tibi jus, iliti prevedeno - želite primer! Eto, prost primer: kako bi vi, recimo, da ste zastupnik na nekoj latifundiji? Neki kmet vam odbegao i hoćete ga na imanje vratiti. Bi li vi tu išli sudu da ga tužite - ekstra, ili ćete to sa vlastelinom sesti pa razmotriti - što je intra? Dakle, ekstra ili intra? ŠAMIKA: Pa ja... Prvo bih razmotrio zašto je kmet odbegao. PROFESOR: Ali ako nemate kad? ŠAMIKA: Kako? To bi morao učiniti. Možda kmet ima razlog. PROFESOR: He, he... Ali vi ste vlastelinov, ne kmetov zastupnik. ŠAMIKA: Svejedno! PROFESOR: Svejedno? Istina, latifundija je danas sve manje, a i kmetstvo ukidaju. Biće da sam vas zbunio... No, setio sam se drugog primera! He, he, odličan primer za isto to! Kako bi, dakle, vi Kiriću, postupili u slučaju da vas jedan od vaših, recimo - frajli, zove Aleksandar, i dok šetate sa njom, sretnete drugu i ona vas nazove: "gde ste, gos'n Samuil"? He, he, baš tako - Samuil! Potpuno isti primer! ŠAMIKA: Ne razumem. PROFESOR: Eh, sa vama čovek izgleda mora konkretno... No, sa jednom frajlom ste u vezi, onako - intra, i za nju ste Aleksandar. Šetate sa tom vašom frajlom, pod ruku, po parku, i tu sretnete drugu - ekstra, a ona vas zna kao Samuil i pozdravi vas. Kojoj bi tu prvoj dali za pravo, onoj ekstra ili onoj intra? ŠAMIKA: Ovaj, kako to mislite? PROFESOR: Ekstra-intra, to je uvek tako! Što ste se sad spetljali? Ne izgleda mi da ne znate. ŠAMIKA: Moliću, ne razumem. PROFESOR: Pitam vas najlakše! Kao nekakvu budalčinu! Intra ili ekstra?! ŠAMIKA: Da im kažem kako se zovem? Nije mi jasno! PROFESOR: Samuil ili Aleksandar?! Intra ili ekstra?! Samuil ili Aleksandar?! ŠAMIKA: Ali zovem se Šamika! Moje ime je Šamika! (Pauza. Najednom, Profesor počinje da se smeje. U početku tiho, posle grohotom. Čak i Asistent počinje astmatično da se smeška.) PROFESOR: Alal vera! Pa vi ste baš pravi galantom - što jedan kad može obe! I Samuil i Aleksandar, i ekstra i intra! Alal vera, pravi ste galantom! (Ispisuje diplomu.) Preaklarum! Čestitam, odlično ste prošli! Preaklarum! II(Jutro. Soba u prizemlju kod Kirićevih. Stolovi sa jelom i pićem. U uglu na nekom sanduku je sklupčan Pandur i spava. Sofra. Iz predsoblja žamor gostiju koji odlaze. Ulaze Soka i Katica.) SOKA: Nit su jeli, nit pili ko obično! KATICA I SOFRA: (Pokazuju Soki na Pandura.) Šššššš! CEHMAJSTOR: (Glas napolju.) Je li slobodno, domaćini?! Domaćini! SOFRA: Zar jošt nisu svi otišli? (Katica odlazi da otvori vrata. Ulazi čizmarski Cehmajstor.) CEHMAJSTOR: Srdačno čestitam, domaćini! Gde je slavljenik?! SOFRA: (Pokazuje na Pandura koji se meškolji u snu.) Šššš! Može da se probudi. Upao sinoć na proslavu po dužnosti, pa eto, popio malo... CEHMAJSTOR: Da, da... Imao sam isporuku kože, pa zadocnio na čestitanje. Gde je slavljenik? SOFRA: U krevetu. Toliko se namučio za ove četir godine što nije bio kod kuće, da navikao, ko kokoš, već u frtalj devet leći. CEHMAJSTOR: Diplomatikus položiti svakako je muka. SOFRA: Muka? Da nije sa preaklarum položio, pa da kažeš - čkole su muka, za onog ko pošteno uči. Al' za Šamiku potpisujem: taj u Pešti knjige nije tak'o! Juče ga u dućan naš dovedem, dam poslovne knjige urediti, računam, sad pred komisijom mogu miran san imati. Kad, on ufati onu prašnjavu svesku s dva prsta, podigne je i promuca: "Znate otac, ja se u paragrafe zemaljske slabo razumem"! SOKA: Paragrafi! Sad ti je to najednom važno! Paragrafi se svaki dan menjaju, ko bi ih pamtio! Nego znam ja, Pera odlazi, zato si čitavo veče namršten. Samo ti je taj vašljiv dućan na pameti! SOFRA: Vašljiv? Moj dućan, najveći i najbolji u deset okolnih varoši, pa vašljiv! KATICA: Otac, znate da mater pati od senilne bolesti i ne zna šta govori. Ipak, donekle ima pravo. Čak da Šamika i ne haje za dućan, to ništ ne menja. Pa on je diplomatikus položio, sada može kojeg švapskog i mađarskog grofa pod ruku ufatiti, pa sa tabularnim pravom da ga do besvesti dere! Ništ ne radi, ukrštenih ruku sedi, a grofa švabovskog dere li dere! Onako pošteno, i Švabe i Mađare! Dere li...! (Sofra joj sa leđa zapuši rukom usta. Pokaže na Pandura koji i dalje mirno hrče.) ŠAMIKA: A šta ako ne spava? Šta ako se samo pravi da spava? (U tom, sa sprata silazi Šamika, u šlafroku.) SOKA: Šamika! ŠAMIKA: Jošt niste završili slavlje? A ja, eto, naučio rano ustajati. SOKA: Gos'n čizmarski cehmajstor je na čestitanje došao. CEHMAJSTOR: Čestitam, Šamika. Vaša mi je sestra već saopštila kako ste radi čizme kupovati. Znam da su one koje u Pešti kupujete mondiš, ali pogledajte ove... (Vadi kutiju ispod pazuha. Pokazuje čizme u kutiji.) Ne zaostaju za peštanskim, ha? Vaše su, poklon od mene. Dođite u butiku pogledati i druge modele. ŠAMIKA: Zahvaljujem najlepše... A mamuze? CEHMAJSTOR: Mamuze? ŠAMIKA: Šteta, bez mamuza su. To se sad u Veneciji nosi. U Mlecima je, znate, omladina mondiš. I ovde bi omladina trebalo biti mondiš. (Ulazi Pera.) CEHMAJSTOR: Ma haj'te, niste kočijaš da vam mamuze potrebuju. PERA: (Skine mamuze sa čizama i daje ih Šamiki.) Ja ih više ne potrebujem. Konje sam posvezao, spremni su za put. KATICA: Pobogu, Pero, odlaziš u beli svet samo zato da bi konjušar postao. PERA: Ne dopada ti se, je li? Dođi ovde, sestro, gle'j kroz prozor. Vidiš konje u zabranu? Ugojeni i pitomi. A da si ih videla dva meseca pre nego sam ih u Serbiji za sitne pare kupio: kost i koža. Pitaš se kud sad takvi? Naravno da se pitaš, kad nije bilo kog da te nauči - sa konjima nije isto što i sa crnim bankama špekulisati. Za vreme okupacije, otac inflatorne banke menjao za talire i dukate, i tako se obogatio kad je Napoleon ostao potučen. Al' onaj maler, dični naš ministar Aleksandar Bah, ne znam bi li hteo crne banke štampati, pa da se i ja, ko moj otac, pošten pravim! SOFRA: Uštvo, uvalio si nas do guše! (Pokaže na Pandura.) Čuo, mora da te čuo! PERA: Ko je ovaj? SOFRA: I Baha, ministra si pominjao. Ko te vukao za jezik? PERA: Znači, istina je: vlast počela nove metode, da dolazi u kuće i osluškuje koliko narod diše protiv cara! SOFRA: Šššš! Treba dućan da mi uzmu, pa šta onda - nazad u Tursku! CEHMAJSTOR: Ovaj, već kasnim u butiku. Kalfe me čekaju, pa... PERA: A, ni slučajno! Da odete, a Šamiki niste nazdravili! Prvo Šamiki u čast, a onda, kuda vas volja! Hajde, ko će da nazdravi?! (Turi Šamiki čašu u ruke. Naliva piće svima.) Eh, pijanog pandura, običnog dembela se strašite! SOFRA: Pero, odrećiću te se, čuješ?! PERA: (Nalio je svima.) Onda, da nazdravimo! Tebi, Šamika, dični naš brate, sine i komšijo, da ispuniš sve skrovite nade, neraskidivo kidane... vezane za korene našeg roda... CEHMAJSTOR: Živeli! PERA: (Glasnije.) I baš kao starom Kobiliću, ovaj, Obiliću, i u tebi se vozdižu duhovi praotaca i vopiju za povratkom stare slave i carsta Dušanovog! SOKA: Šta on to priča? Šamika nikad nije ni bio u Serbiji. Niti ja, niko od nas Serbiju nije ni video! SOFRA: Ludak, hoće da nas upropasti! PERA: Ne brini se, častni brate, čkolovanje tvoje nije zalud bilo! Kucnuo je čas da natakneš tvoje plamene mamuze i posečeš švapske i mađarske glave! SOKA: (Panduru.) Gospodine, laže! Pa Šamika je dobar, jedva se ume ćirilicom potpisati! PERA: ...I za kraj, da se poslužim rečima ispevane uz gromki zvuk gusala, koje s kolena na koleno prenose ti časni stihotvorci i prozaiste: "Vostani Serbije, vostani kraljice, dugo ti se spavalo i dugo si ležala, sad se uzbudi i Srblje probudi"! SOFRA: (Plače.) Eto ti sad! Nema šanse da nije budan! (Pera priđe panduru. Osmotri ga kako spava. Drmusa ga.) PERA: Čiča, osam izjutra! PANDUR: (Bunovno.) Osam? Na službi sam trebao biti u šest. PERA: Onda, brzo! PANDUR: Isfinjavam. Sinoć je bilo šen. I gipanica i krafne su bili šen. Obećajem, to se fiše neće dokotiti... I ofaj, stražimešter je frlo strok - može me dati šnel suspendovati ako čuje... PERA: Mi smo te pozvali, nisi se uspavao! Tako ćemo reći! PANDUR: Zahvaljujem, toplo zahvaljujem! (Izađe.) (Prisutni tek sad ispiju piće. Sem Pere i Šamike.) PERA: Bagro, svojeg roda na veresiju se odričete. I milo mi što idem od vas! KATICA: Ali Pero, šta će ti nov posao kad ni ovaj u dućanu nema ko nastaviti? PERA: Kako nema? Šamiki se mogla sila novca dati na čkolu putovati, a meni niti cvancik za gešeft otpočeti. Eto mu sad! KATICA: Gešeft ti je dućan na sebe preuzeti, šta bi više? U čkoli nisi umeo dva razreda položiti. PERA: A ti? Kad im toliko stranu držiš, što se nisi za Nestora Profita udala? Dok je bio mali, Sofra ga gledao ispod oka i mislio si: "Eh, da je Pera takvi, tih i poslušan"! Neka i nije umeo tancovati kako si htela, toliko si mogla otrpeti, dok ne umre... Zbogom, braćo. Ja u beli svet, vi na groblje. (Izlazi.) SOKA: Na groblje? Skroz zaboravila na daću kod Profitovih. SOFRA: Uštva! Sa pokojnim Nestorom se sprda! CEHMAJSTOR: Zahvaljujem se na prijemu. Vidimo se na daći kod Profitovih. SOFRA: Dolazimo neizostavno. Oh, već kasnimo! Katice, počni da se spremaš. (Odlazi u predsoblje da otprati Cehmajstora.) ŠAMIKA: Nestor Profit? Jedva ako je imao trideset. SOKA: Nesrećni Nestor, nije umeo tancovati. Možeš misliti, nije umeo tancovati. (Izađe.) KATICA: Eh, ta daća! I da slažem kao me šlag stefio, onako šlagiranu bi me odveli! ŠAMIKA: A od čega je Profit umro? KATICA: Od tifusa, valjda... A ti? Kako da se nisi u Pešti oženio? Čim od tebe pismo okasni, Sofra stane masne šale zbijati. Soki se, kažu, od tad i bolest i pogoršala... Je li istina da su Mađarice u Pešti toliko lepe? Lepše nego naše? Dabome da su lepše, ha lolo? ŠAMIKA: Ipak, sestro, možda je trebalo za Profita da se udaš. KATICA: Ni ti se u Pešti nisi ženio. Što bi se ja i ti žurili? Što bi se ženili? III(Daća na groblju pred kapelom Profitovih. Na ulazu u kapelu izvajana četiri lava s izvađenim sabljama a na sredini orao dvoglavi. Ispred, stolovi sa hranom i pićem. Opšta žderačina. Sa jedne strane su odvojeni muški, a na suprotnu ženski. Sofra odvlači Šamiku u stranu.) SOFRA: Srami se! Činiš paradu, svima skrećeš pažnju tim zveckanjem... Šta čekaš? Skidaj mamuze! ŠAMIKA: (Skida mamuze.) Kad se uzbudim ne mogu stojati, pa mamuza zvekeće. SOFRA: Eh, uzbudio se. Idi tako kod Katice pa je uzbuđuj! ŠAMIKA: Katica i Nestor bi baš lep par bili. SOFRA: Video si: tri popa litaniju drže, kuća im puna ko oko, a i plemstvo serpsko nose. ŠAMIKA: Ali, otac, ja joj nikada nisam govorio... SOFRA: U tome i stvar što nisi! Briga njega, čovek studira u Pešti, ženidba nije njegova tema! ŠAMIKA: Mislite da bi me Katica poslušala da sam joj makar u pismu...? SOFRA: Jok, Peru će da sluša. Po Peri, ženskoj pristoji svako ko čoveka nije ubio! ŠAMIKA: Onda, otac, u redu. Čvrsto sam rešio da grešku ispravim, i da... SOFRA: Kasno, kasno si se rešio. Video si: Profitovi počeli da nam okreću leđa. ŠAMIKA: Da se oženim, to sam mislio predložiti. SOFRA: Šta hoćeš? ŠAMIKA: Da se oženim, otac. SOFRA: Hej, mala! Frajlice, dođi bogati! (Dolazi Anica sa tacnom na kojoj su čašice s rakijom. Sofra nategne jednu.) ANICA: (Šamiki.) Uzmite i vi, gos'n. ŠAMIKA: Hvala, ne pijem. ANICA: A kolači, koji komad? ŠAMIKA: Hvala, ali sada ne mogu. ANICA: Kriva sam, običan patišpan. Idem bolju da nađem. (Ode.) SOFRA: Ako mi se jutros smrklo što sam jednog sina izgubio, u podne mi se razdanilo - drugog sina, Šamiku, sam povratio. (Viče u stranu.) Čamčo! Hej Čamčo! (Dolazi Čamča.) Šamika, sećaš se kafedžije Čamče, prvog prijatelja naše kuće. Čamčo, ovo je Šamika. On se ženi, znaš? ČAMČA: Ta nije moguće! A sa kojom? ŠAMIKA: Jošt ne znam. ČAMČA: Alal vera, Šamika, na oca si pametan! Naći ćemo već neku što priliči! SOFRA: (Viče u stranu.) Frajlice, frajlice! (Dolazi Anica.) Čamčo, da nazdravimo! (Obojica uzmu čašice.) ČAMČA: Živ bio, Sofro, da i mi unuke jednom zaslužimo! (Ispiju piće.) ČAMČA: Mala, daj bogati jošt po jednu! Sad ja častim! (Videći da je nazdravljanje tek počelo, Anica im ostavi poslužavnik. Priđe Šamiki. Izvadi iz džepa kolač.) ANICA: "Londoner" sa cimetom. ŠAMIKA: Ne, hvala. ANICA: Ali sa cimetom, ja vas molim. ŠAMIKA: Ljubazni ste, sada zaista ne mogu. ANICA: Kod poslastičara je to nobl sorta, nešto za vas. ŠAMIKA: Šteta, ne mogu. ANICA: Onda šteta. Zaista šteta. (Ode.) (Dok Sofra i Čamča ne prestaju da nazdravljaju, na suprotnoj, "ženskoj" strani groblja, Soka razgovara sa Popom i drži Katicu za ruku. Sve vreme Pop halapljivo jede.) SOKA: Eh, oče, kada ga se setim. Setim ga se, dođe na ručak pa supicu krene da srkuće. Onako kratko, otmeno. Vidi se, dete vospitano! KATICA: Nije smeo ništ slano, ni supicu. SOKA: Onda, sedne u fotelj pa govori: sadašnji mladići idu po bircuzima, igraju karte, bekrišu, ali on, Profit, ne ide nikud. Ni na bal! KATICA: Mama, ostavi oca na miru, vidiš da jede. SOKA: Ni na bal, dabome - ne ume igrati. Jaka stvar, ne ume igrati! Molim te lepo: ne ume igrati! POP: Prirodna je vaša žalost, gospođo Kirić. Ali tolika briga je izlišna. S vaše strane ste učinili koliko je god bilo u moći. KATICA: O, da? POP: Ako se i niste udali za pokojnog Nestora, gospođice, možda je tako Gospod hteo. Vaše obe porodice su valjane i ako je sve ispalo kako je ispalo, da mlađi nisu starije poslušali, možda je po sredi neka drugačija, sveta zamisao. KATICA: Da, da, naše porodice su valjane! POP: Jer, ne zaboravimo prorokove reči: "Ko ljubi oca ili mater većma nego mene, nije me dostojan"! KATICA: Hvala ti, Bože, na dobroti i milosti tvojoj. Blagosloven Gospod, slava mu! SVI TROJE: Slava! (Na "muškoj" strani, Sofra i Čamča istovremeno nazdravljaju.) ČAMČA: Da se slavi! SOFRA: Sve u šesnaest da se slavi! Šamika, hajde, sine, i ti. (Šamika se odluči da uzme jednu čašicu. Ispije je sa mukom.) IV(Soba na spratu. Šamika opasuje mač pred ogledalom. Sofra kraj prozora namešta mašnu. Soka i Katica.) KATICA: Pa za koga? Šamika, za koga? SOFRA: Čuj nju - "za koga"! "Sa kim", to se muško pita, ženska glavo, ne "za koga"! Da može drukče, bilo bi važno. Ovako, može da se predomisli. Sad i on to vidi - za novac što je na čkole potrošio mogao se pet put i ženiti i razvoditi. Al' neka, sad idemo kod Čamče da nađemo neku što priliči... Nego, gledam nešto: ova Anica, od komšije Pavla, ne da se maknuti od prozora. Kad god pogledam, eto nje. Nameštam mašnu, bacim pogled, kad prekoputa ona. Ona pa ona. (Katica i Soka priđu prozoru.) SOKA: Preko? Pa nema nikog. SOFRA: Odmakla se, da je ne vidimo. SOKA: Da je ne vidimo? Šta ima od nas da se plaši? SOFRA: Čeka ona drugog na prozor, ne nas. Samoubistvene greške činimo već s početka! Pa Anica Pavlova je služila na daći kod Profitovih. I prvi put ju je Pavle tako udavao: čuo da u pozorištu putuje poznat glumac iz Beča, pa joj kupio kartu za prvi red. Glumac odneo dete, nije ni pitao je l' zdravo i čitavo. I fala Bogu, brže-bolje, eto male nazad. I pismo. A u pismu: "Ima feler - jektičava"! Sad stvar ista. Pavle načuo kako Šamika rešio da se ženi, pa nacrtao kćer u izlog. SOKA: Šamika, nije valjda? ŠAMIKA: Ali ko je pominjao Anicu? Nisam čitav dan izlazio na prozor! I što bi me ona čekala na prozor?! (Šamika priđe prozoru. Napolju se začuje lomljava stakla.) SOKA: Iju! SOFRA: I šta ja govorim? Otvoreno recite, šta ja govorim?! (Otvori prozor. Viče napolje.) Komšija Pavle, treba li pomoć?! Anica kao da se zatrčala nekud, pa je udarila glavom o prozor malo jače... Ipak, da ja dođem pomoći! Imam u dućanu zavoja, biće da se čvrknula! (Zatvori prozor.) Crno na belo! Čekala Šamiku i zatrčala se da ga vidi! Eto me odmah! (Izađe.) KATICA: A onda za koga? Šamika, za koga? (Kao da je ne čuje, Šamika dvaput razmahne mačem.) V(Kafana kod Čamče, prigodom uređena za nobl-bal. Mahom devojke po salonu. Iako muzikaši sviraju neku laganu pesmu, niko ne igra. Čamča uvodi Sofru i Šamiku. Parket je namazan voskom, pa u hodu svi malo posklizuju. Jedino Šamika hoda bez poteškoća.) ČAMČA: Eto, pozvao sam najbolje frajlice iz okoline, pa sad Šamika - biraj! SOFRA: Ali četvore oči otvori, četvore! (Posklizne se.) ČAMČA: Za ples sam nalaštio. U sobi pored su krede, nakredajte đonove da ne klizaju. SOFRA: Hajdemo Šamika, inače ćeš po parketu da tociljaš, može lako da se spotakneš. (Ode.) ČAMČA: (Zadrži Šamiku.) Šamika, s početka jedino te molim - da budeš partner jednoj frajli za "francez". Mala je odlična igračica, ali otac što joj je nezgodan, za domaćina čisto ubistvo! Kada mu kćer namirim, valjda će i on stati da izvoljeva. Ostani tu, a ja ću pogledati da vas upoznam. (Šamika sedne na klupu. Kraj njega sedi Juca.) JUCA: Rt-rt-rt-rt-rt-rt! Uf! Lepo meni moja majka govori: što jošt ideš na balove, Juco, kad to više nije za tebe. I u pravu je - lemonada i punš, ništ se ne pije. ŠAMIKA: Jeste, na nobl-balove dolaze samo otmena gospoda. Zato su i nobl. JUCA: Gde vidite gospodu? Doduše, eno ga tamo jedan. Nekakav kasapin, ali mastan. (Juca pokaže na Polačeka. Kraj njega sedi Lujza. Polačeku upravo prilazi Čamča.) POLAČEK: Što ste mi dali ovo da pijem? Molim nešto što ne miriše! ČAMČA: Kako to, žestoko a da ne miriše? POLAČEK: Onda pomirišite! Osećate li da miriše? ČAMČA: Možda i nađemo tako nešto, što ne miriše. (Ode.) JUCA: Eto što je gazda! Pokraj kćeri, i pedeset hiljada forinti daje. Nemac, ima čovek šmeka, a ne ko ovi naši što komunizam izigravaju - svakog golju puste da na balu gospodina glumi, pa se ondak čude što im tol'ko cura neudato. ŠAMIKA: Želite jošt punša, gospodična? JUCA: Pa, kad nema pametnijeg... (Šamika joj doda čašicu.) Pravi ste galantom. Danas su retki takvi. ŠAMIKA: Da, malo je momaka večeras. JUCA: Mislim uopšte. Ljubazni su danas jedino stariji muškarci. Mada, i sa njima, na kraju, dolazi uvek na isto. ŠAMIKA: Na žalost, nisu vospitani. JUCA: Ko? ŠAMIKA: Stariji. Al' ne da su nevospitani, nego, nisu ni vospitani. Nije bilo ko da ih vospita, rodbina im u Turskoj ostala. JUCA: Ta marama iz džepa vam odlično pasuje. ŠAMIKA: Hvala. Žurnali pišu da su marame u Veneciji mondiš... Bože, hoću ikada videti Mletke, u "Feniće", gondolom, na vodeni ulaz da uđem? JUCA: (Guta neku pilulu.) Da, slušam vas. ŠAMIKA: Uđete u pozorište, svi gledaju u vas, a na prvoj galeriji frajlice sede. Namah, ne znate jeste l' na pozornici il' u gledalištu. JUCA: Onda, na šta se žalite - i ovde vas sve gledaju! (Šamika se osvrne i zaista - svi devojački pogledi su napereni na njega. U tom, prilazi Čamča. Vodi Lujzu za ruku.) ČAMČA: Da vas upoznam: Lujza Polaček, Šamika Kirić. Šamika, gospođici sam obećao da ćeš sa njom odigrati jedan "francez". ŠAMIKA: Drage volje! (Dolazi Sofra. Još uvek posklizuje u hodu.) SOFRA: Kako je ovo nalašteno, ljudi da izginu?! Šamika, gde ćeš? Nisi đonove nakredao, kud da tancuješ?! Vrati se, Šamika! (Ples počinje. Tokom igre, priključuje se nekoliko parova, međutim, kako se pri igri klizaju i padaju, jedan po jedan par odustaje od plesa. Uprkos svima, Šamika i Lujza igraju odlično. Konačno, pri kraju se i Lujza oklizne, i Šamika je uhvati u naručje. Muzika prestaje. Aplauz.) LUJZA: Predivno! Nikada nisam igrala ovako! (Dolazi Polaček, već obučen u kaput.) POLAČEK: Hajde, Lujza, da krenemo već jednom! LUJZA: Aber, Papa, nije li rano? Jošt nema ni ponoć, a na purger-balu me puštaš do tri! POLAČEK: Ista si kao pokojna mati! Tancovale bi sve dok vam se u glavi ne uzmuti! (Izađe.) LUJZA: Papa, warten Sie! Papa! (Izađe za ocem.) JUCA: Rt-rt-rt-rt-rt-rt! ŠAMIKA: Ko su ovi što odlaze? JUCA: Uf! A ja sam sa Platonom sebi davno dala raskrstiti. ŠAMIKA: Ne razumem, moliću. JUCA: Zaista ništ ne znate. Imate oči a ne vidite. Kabinetštik nikad nije kabinetštik. Zar to jošt niste naučili? (Proguta pilulu i ode.) VI(Šamikina letnja kuhinja. Mrak. Čuje se snažno kucanje.) ŠAMIKA: Entrez, entrez! (Kucanje ne prestaje. Šamika otvori vrata. Vidimo ga u pidžami, sa maskom za mačevanje na glavi. Na vratima je kasapski Momak u belom, okrvavljenom radnom odelu.) ŠAMIKA: Zar ne čujete - entrez? MOMAK: Entr? Ich verstehe gar nicht, her Kiritch... Gar nicht! Lujza mi fas opisala kao... Oh, naturlich! Što šene na čoveku manje fide, to o njem fiše lepše pripofedaju - stafi masku i u njihovim očima postaćeš princ! No, u redu. Eto bilete, pozvani ste na zakusku kod Polačekofih. Auf Wiedersehen! (Izađe.) (Šamika zatvori vrata. Katica uđe na druga. U mraku, o nešto se spotakla.) KATICA: Uh! Da mi je znati zašto si se ovde preselio? Mesto naše kuće, bolji ti je dar-mar! (Katica podigne roletne na prozorima. Došla je sa kantom za vodu, da polije cveće.) KATICA: (Trgne se.) Juh! Kaciga za mačevanje! ŠAMIKA: Noćom me komarci izjedaju. I roletne spustim, al' zalud, legaju se negde unutra. Naselili se pre mene. (Skine kacigu.) KATICA: A kad ćeš i mene naučiti mačevati? ŠAMIKA: Da mačuješ? Šta će ti to da učiš? KATICA: Baš bi volela sabljom da razmahujem. Onako, da bodem okolo i vitlam njome! Ko visokorodni Kraljeviću Marko! ŠAMIKA: Ženskinjama druge stvari pristoje. Zar po kući nemaš dovoljno gimnastike? KATICA: Vidim ja, tebe ič ne zanima da i ja neku pasiju imam. Meni ništ, a Juci Sokolovićevoj - sviranje u gitar. ŠAMIKA: Juci? KATICA: Pričaju po varoši. ŠAMIKA: Nikom nisam ništ obećao. KATICA: (Imitira.) Rt-rt-rt-rt-rt-rt! ŠAMIKA: Ah, ona! Doduše, nismo pričali mnogo. Više ona pričala. KATICA: Kad hoće kojem za oko da zapadne, Juca u društvu usta ne zatvara. Eh, Šamika, baš potrefi za koga ćeš! ŠAMIKA: Ona već ima nekog njenog Platona. KATICA: Platona? Crnog Platona! Dan-danas imena mu ne zna. Neki laćman, visok i u uniformi, bio na noćenju dok je vojska one zime išla na Krajinu. I te večeri nije usta zatvarala. Sutradan laćman otišao a ona se naglo ućutala. Četir meseca prođe i kad se stalo poznavati šta je laćman ostavio, nag'la vitriol da se ubije. Al' ništ, vitriol samo utrobu izjedio. Posle je navek ostala bolesna, al' se opet raspričala. Da raspričala - triput glasnija postala! ... I zaista me nećeš učiti fehtovati? (Šamika joj naglo dobaci mač. On uzme prut iz obližnje saksije.) ŠAMIKA: Hajde, ja ću s prutom. Angard, degaže - te stavove znaš? KATICA: Znam, znam! ŠAMIKA: Onda, gledaj u mene. (Počinje mačevanje. Katica nema pojma.) ŠAMIKA: Angard, degaže! Po taktu miči, ne mulentiraj u laktu! Za početak odmah moraš znati: za mačevanje je važna volja, kondicija nije bitna! KATICA: Ali lakše! Šamika, lakše! ŠAMIKA: ...Pa razmisli, Katice, ljudi stradaju ne zbog toga znaju li mačevati nego radi kondicije. Svaka kondicija ima svoju granicu i mnogi kada je oseti, volja za mačevanjem mu naglo splasne i onda ga probodu! KATICA: Ali, Šamika, poseći ću te! Bojim se! ŠAMIKA: ...A kod laika, vidiš, stvar je suprotna! Oni nemaju kondicije, ali zato češće imaju volju, a ko za fehtovanjem zaista ima volju, tog probosti ne mogu! (Iako ne mačuje po pravilima, Katica zamahuje sve silovitije. Pred ohrabrenom sestrom Šamika uzmiče sve komplikovanije. Na kraju, Katica zamahne na Šamiku iz sve snage. Izgubivši ravnotežu, Šamika se oklizne, i srećom, padne na krevet. Pri tom, prebije prut na pola.) ŠAMIKA: Katice, nisi čitava! Vidi, prut na pola! KATICA: Ha, Šamika, šta kažeš? Bićemo najjači u celoj varoši! Ja i ti, Šamika, niko nam neće biti ravan! (Ulazi Soka.) SOKA: A što se sad tučete? KATICA: Kakvi tučemo, to me Šamika uči mačevati. SOKA: Eh, deco, deco... Šamika, sad idem na pazar. Šta želiš za ručak? ŠAMIKA: Upravo sam dobio bilete. Zovu oca i mene na ručak. KATICA: (Čita pozivnice.) "Kasapin Polaček i njegova kći Lujza". Nemci, biće da su iz susedne varoši. ŠAMIKA: Sa frajla Lujzom sam sinoć igrao na balu. KATICA: I ne snebiva se, odmah frajla na ručak zivlje... Samo, otpiši to, Šamika. Katolici. Sofra zadrt pravoslavac. SOKA: Eh, zadrt! Zadrt on u svoju sedu glavu! Idi, sine, a oca ni da pitaš - prošlo je navek vreme kad se gledalo koji se kako krsti! Pa Nemci, čist i uredan svet! I kasapin, pa šta! Njihove kasapnice ko naše apateke: sve čisto da blista, a meso sortirato ko pod konac! Šamika, slušaš li me? ŠAMIKA: (Gleda po vazduhu oko sebe. Čuju se komarci kako zuje.) Komarci, i po danu jošt lete. VII(Ručak kod Polačekovih. Polaček, Svećenik i Šamika za stolom. Lujza donosi tacnu pečenja.) LUJZA: Toliko mi je žao. Nema garnirung. POLAČEK: Šta najednom umišljaš, Lujza? Ćuretinu sa lešnjacima da poslužuješ?! A i govedina, živo marvinče tek sa noža skinuto, kud hoćeš lepše?! Striče Eugen, nisam li u pravu? LUJZA: Ali, otac, stric Eugen danas posti. POLAČEK: Pa šta ako posti, zato mu i verujem! Kad svećenik koji posti već na oko kaže da je govedina dobra, onda tu zamerke nema! ŠAMIKA: Jeste. Čovek se može u neke stvari najviše razumeti a da ih niti vidi niti okusi. Ja, eto, nikad u Talijanskoj nisam bio, a Mletke već u dušu znam. Toliko sam čitao iz knjiga i žurnala da kad oči zatvorim, jasno vidim ofarbane crkve, bistre kanale, čiste plaže i frajlice kako sunčaju. Plivati ne umem, ali verujem da bi čak i zaplivati mogao! POLAČEK: Da, da... A vino? Je l' vam se makar vino dopalo? ŠAMIKA: Kabinetštik! POLAČEK: Čujete li, oče, kabinetschtuck? Kad je vino gut, onda se lakše i guta. ŠAMIKA: Pohvaljujem, pečenje je odlično! POLAČEK: Čuješ, Lujza, her fiškal hvali moje meso? Hajde sad u sobu, a mi da razgovaramo. (Lujza izađe.) A her Kiritch, što nije došao? Stric Eugen savetovao i njega da pozovemo. ŠAMIKA: Ovaj, on se izvinjava... POLAČEK: Shvatam, ima geschaft. Tako i treba, a ne ovo: svud javašluk, svak se razume u ono što ne zna! ŠAMIKA: Da, treba čovek biti pametan. POLAČEK: Pametan? Pa danas je svako pametan! Vi vidite, u politiku se svi razumeju. Car malo jaču vlast otpočeo, i svaki se drek stao buniti. Baš razgovaramo ja i stric Eugen: što li se bune? Ja u familiji, eto, već imam jednog pravoslavnog, i fala Bogu, odlični smo među sobom! (Iz susedne sobe začuje se gitara.) POLAČEK: Oh, opet počelo čupaj mačku brkove! Lujza, stišaj to da ne čujem! (Svirka prestaje. Ulazi Lujza s gitarom.) LUJZA: Šta želite, Papa? POLAČEK: Vidiš li da gosti jedu?! Ha?! ŠAMIKA: Ako je zbog mene, nemojte se smetati. Svirate s talentom. LUJZA: Sa talentom, ja? Oh, vi lažete samo zato što ste fajn! ŠAMIKA: Ne, nikako. LUJZA: Vi ste fajn, pa lažete! ŠAMIKA: Ali zašto da lažem? POLAČEK: Onda sviraj to, Lujza! Brže, her fiškal želi da sviraš! (Sleže ramenima ka Svećeniku.) LUJZA: No, eto, samo dok potrefim akord... Samo malo, dok akord ne potrefim... Eto, još malo... (Lujza, međutim, nikako da potrefi akord. Konačno, Polaček joj otme gitaru.) POLAČEK: Fertig! To morate znati, her fiškal: žene su nemani što se komplimentiranjem tove! Eto vam bilete za purger-bal prekosutra. Lujzi će to biti popravni ispit. LUJZA: Aber, Papa, zar her Šamiku na purger-bal? POLAČEK: Kad i stric Eugen ide na balove među omladinu, što bi njemu falilo? ŠAMIKA: Svakako ću doći, a gledaću i oca dovesti. Zahvaljujem na ručku, prijatno. (Izađe.) LUJZA: Aber, Papa, sada ste sve pokvarili. POLAČEK: Fiškal! Daleka im lepa zemlja i njihovi diplomatikusi! LUJZA: Samo titulu nosi kao fiškal. Otac mu sve prepisuje. POLAČEK: Ima ekonomiju, pravo kažeš... Ali nije katolik. LUJZA: To ništ ne čini. Rekli ste pred njim da imamo već jednog pravoslavnog. POLAČEK: Kojeg pravoslavnog? Pa nemamo ni jednog. Ono je bila samo, kako bih rekao, štilska figur... Striče Eugen, šta vi mislite o svemu ovom? SVEĆENIK: Vor erstem, ich mochte sagen... Kann Ich noch case becommen? Case ist ausgezeichnet... Und, vor erstem, Ich mochte dir sagen, meine Kindern... VIII(Stražnja fasada spahijskog dvora. Sve vreme, iz dvora se čuju taktovi polonezmarša. Uz zid se nalazi kavez s zečevima. Na kuhinjska vrata izlaze Čamča i Polaček.) ČAMČA: Ali zašto pet zečeva? Na balu jošt nisam video toliki luksuz, peći pet zečeva! POLAČEK: Fur jeden Fall! Gospoda vole iza ponoći svašta izvoljevati. Tu je išpan Krauz, pa her kasnar Šeps sa suprugom, nadšumar Gajzinger sa decom i suprugom... No, vi izaberite koji vam se dopadnu, samo molim da ne mirišu. ČAMČA: Šta da ne miriše? POLAČEK: Pa, zečevi. Mirišete li samo kako... No - mirišu? Normalno da i her Kiriču smeta kad mirišu, zar ne? ČAMČA: Ovaj, svakako! POLAČEK: Eto kako znate! Zato smo vas i zvali, da Kiričevima budete na usluzi. Prema tome - da ne mirišu! (Ode.) ČAMČA: Žali Bože zečeva! Kad se napiju neće osetiti šta jedu, a kamoli da li smrde... Ma, nije za ćelava češalj! Zečeve ću ja sebi, a njima za meze nešto što ne miriše... Mac, mac! Dođi, maco, mac! Tako maco, neće tebi Čamča ništa... (Strpa mačka u vreću.) Taaako! Još četir, i eto im što su tražili - pečenje što ne miriše... Mac, mac! Mac, mac! IX(Purger-bal kod Polačekovih. Urnebesna, zagušljiva atmosfera. Muzikaši upravo sviraju "tuš" na kraju polonezmarša. Iz mase koja je igrala izlaze Šamika i Lujza.) LUJZA: Izvinjavam vam se, her Kiritch, na nobl-balovima je stoput lepše! ŠAMIKA: Ne, ne. Tu je nekako življe, a i svi tancuju. Vidi se, dobri tanceri su tu na ceni. LUJZA: Ali nema nikog nobl. Svaki čas neko nezvan upadne, mahom kalfe i kasapski momci. A od Pepija ne mogu da živim, stalno mi je za vratom i pogleduje me ispod oka. ŠAMIKA: (Prepoznaje Pepija.) Momak što mi je pre neki dan doneo bilete! Ko bi rekao da je ono on! Sad izgleda sasvim mondiš. LUJZA: Vi me lažete. Oprostite, al' nećete priznati koliko vam se sve ovo ne dopada, jer ste fajn. ŠAMIKA: Ako sam fin, gospodična, kud onda da lažem? LUJZA: Ali kako drukče? ŠAMIKA: Šta bi tek sudili ako bi ustvrdili da sve vreme govorim istinu? LUJZA: Oh, da? Ali vidite, vaš otac drema. Dosadno mu. ŠAMIKA: (Drmusa Sofru.) Otac, budite se. Zašto mi neprijatnosti pravite? SOFRA: (Bunovno.) Ja... ja ogladneo. POLAČEK: Ogladneli? Onda odlično, vreme je za zakusku! Baš sam pogledao, her Kiritch, vaš kuhar je upravo skinuo zečije pečenje s ražnja. (Pozvoni.) Štovani gosti, ko je gladan nek se spremi! Friška zečetina! (Dolazi Čamča sa činijom pečenja.) ČAMČA: Eto, još je vruće. Isekao sam i pomešao sa salatom. Zečetina je u jednoj zdeli. Kad jedan proba, neka doda drugom, drugi trećem... I ovaj, ako nekom nešto zasmeta, nek posoli... POLAČEK: Da, razumeli smo. Možeš ići. (Čamča ode.) Prvo naš novi gost. Ne ustručavajte se, her Kiritch, kušajte. SOFRA: Imate neko ladno pečenje? Zečetinu ne jedem. POLAČEK: Ali ovo je najbolje! Vaš kuhar je izabrao. SOFRA: Eto, samo zalogaj... (Proba.) Mačetina. POLAČEK: Molim? SOFRA: Ovaj, zečetina je dobra, al' ja ne bi više. Šamika, dodaj mi još teja. POLAČEK: Išpanice Krauz, sad vi probajte. KRAUZOVICA: Gerne! Ja zečetinu obožavam. (Šamika donosi Sofri čaja.) SOFRA: (Za sebe.) Da ne znam ko im je jelo pristavljao, mislio bih da se hecaju sa nama... Uh! Nisam smeo slagati da mi se dopada - sad će misliti kako im se sprdamo. Eh, Čamčo, ugasili smo sveću! (Krauzovica proba "zečetinu".) POLAČEK: Išpanice Krauz, je l' šmeka? KRAUZOVICA: Šmeka! Evo, i deci ću dati, oni vole zeku. ŠAMIKA: Otac, nešto ste hteli? SOFRA: Zaboravi. KRAUZOVICA: Eto, deco, probali ste, treba nešto i stricu Eugenu da ostane. Dodajte sad čiki. (Krauzovica dodaje pečenje sledećem gostu. "Zečetina" ide od jednog gosta do drugog, približavajući se stricu Eugenu koji za stolom jede govedinu. Pri tom, svako proba zečetinu i komentariše sa: "Ausgezeichnet", "Gut, gut", i sl.) POLAČEK: Još koji minut i ponoć! Vreme je za ponoćni kotiljon! LUJZA: Aber, Papa! Ne večeras kotiljon! POLAČEK: Zašto? Ovde to omladina najviše voli! LUJZA: Neprijatno mi je, neću da igram! POLAČEK: Ako se her fiškalu ne dopada, ne mora plesati. Eto ti Pepi, sa njim tancuj! (Polaček zgrabi za ruke Pepija i Lujzu, i postavi ih u početni stav za igru. Šamiku pod ruku uhvati išpanica Krauz i odvuče ga na sred sale.) POLAČEK: Muzika, možemo početi: ein, zwei, drei - und! (Počinje ples.) KRAUZOVICA: Nemojte se isnenaditi, her fiškal. Usret ikre, planirali su sfetlo ukasiti... Ali, to samo opičaj! U mraku pokledajte oko sebe, pa uratite što i druki... No, šta čekaju? Što svetlo ne ukase?! Oh, eto! (Mrak.) LUJZA: Pusti me, nasrtljivče! Purgeru smrdljivi! (Svetlost se opet upali. Nekoliko igrača, kao što je običaj, poljubi svoje igračice. Kraj zbunjenog Šamike, stoji Krauzovica sprema da primi poljubac.) LUJZA: Jesam li govorila da ne igramo ponoćni kotiljon?! Tačno sam znala da će ispasti ovako! (Zarida.) POLAČEK: Ja ne znam šta je Lujzi najednom. To je, znate, kod nas običaj da se mladi smeju poljubiti iza ponoći. Kalfa majstorovu kćer, majstorica kojeg hoće, i uopšte, ko sa kojim zaigra. Sličan običaj mora i vi da imate, her Kiritch. SOFRA: Ne. POLAČEK: Daj ne plači, Lujza. I stric Eugen je tu. LUJZA: Beži! (Pepiju.) Beži i ti, smrdiš! POLAČEK: Odrasli ste skupa i igrali se kraj panja gde koljem, a sad ti najednom - smrdi! Pa najbolji je i najvredniji među mojim šegrtima. I pohvaljujem ga svake godine za carev rođendan, a tebi najednom - smrdi! LUJZA: Smrdi i tačka! Sad Kiriči znaju kakvi smo! POLAČEK: Šta kakvi smo? Recite joj i vi, her fiškal. Pepika smrdi, otkud to? ŠAMIKA: Ovaj, ne smrdi. Svakako ne smrdi. LUJZA: Her Šamika laže jer je fajn. POLAČEK: Da laže? Što bi her Šamika on bio protiv našeg Pepija? ŠAMIKA: Ne, moliću. Pa ja sam i rekao da kasapski momci skroz pristoje društvu. POLAČEK: Da pristoje društvu? ŠAMIKA: Ovaj, sad Pepi izgleda kabinetštik. Nema veze što je kasapin. POLAČEK: Onda blago njemu, je li? Dakle, moja Lujza vam ne paše. ŠAMIKA: Oh, paše. I vaš Pepi paše, nemate se čeg stideti! POLAČEK: Eh, da, fiškal. Hteo bi se Lujzom na lak način okoristiti! I Serbenda, naturlich! Pravo govori stric Eugen: što su im reči veće, to su im misli niže! U pravu ste bili, striče - Serbež je nakot za sjekiru! Kraj takvih, nije ni čudo što se naša majka carevina raspada! (U međuvremenu, Svećeniku je stigla činija sa "zečetinom". Svećenik je progutao zalogaj i odmah se nakašljao. Prilaze i tapšu ga po leđima da proguta zalogaj.) SVEĆENIK: Wer hat das gemacht?! Das... das ist nicht Hasenbraten, das ist Katzenbraten... Ofo mačetina! POLAČEK: Njihov kuhar, podmetnuo mačije pečenje... Um gottes Will! To već neće proći tako lako! Ne, um gottes Will! (Pepi i Polaček nasrnu na Šamiku. Lujza vrisne. Zamračenje.) X(Pozornica kao u sceni VIII. Lujza popravlja Šamiki odelo. Šamika ima modricu ispod oka.) LUJZA: Her Šamika, moramo biti iznad njih. Mi smo emancipovati, verstehst du mich? ŠAMIKA: Ostavite to izgužvano, Lujza. Otac sa čezama dolazi za tren, nema ko videti kako izgledam. LUJZA: Kad vas je Pepi udario htela sam da svisnem od stida. Uvek je bio takav: ispočetka šamar, a posle se sa suzama vraća. ŠAMIKA: I ja bi se trebalo izviniti. Pre ja, Čamča je sve zamešao. LUJZA: Ali ne, niste ništa krivi! Pred ocem vi zaista ništ niste lagali. Baš sam bila glupa, mislila da lažete jer ste fajn. Kao da je pa važno je li čovek fajn! ŠAMIKA: Eh, da - nismo ispali fajn. LUJZA: Bez brige! Ni Pepi nije fajn iako je mondiš! Ima familiju po čitavoj carevini, puno putuje i priča koješta veselo. Ali na žalost, ima falinku - nije kao vi, emancipovat. ŠAMIKA: Hvala... Ali šta mislite pod tim - emancipovat? LUJZA: Briga nas za naše familije! Jednako su zatucani, paori blesavi! Mi smo emancipovati, verstehst du mich? ŠAMIKA: Mislite što i ja! Lujza, dopali ste mi se od prvog časa kad sam vas video! LUJZA: I vi meni! Gott's sie Dank! Viđaćemo se svaki dan ako ustreba. Pepi neće ni sanjati za nas dvoje. ŠAMIKA: Pepi? Kakve veze on ima sa nama? LUJZA: Pa videli ste, ko ker je ljubomoran. Ali fala Bogu, vi ste emancipovati. ŠAMIKA: Pepi je vaš verenik? LUJZA: Zaboga! Otac me nikad ne bi dao za Pepija jer je niskog statusa. Kao ni za vas, jer ste pravoslavni. ŠAMIKA: Onda nema druge - pobeći ćemo nekud i venčati se! Otvoriću kancelariju i od toga se dati izdržavati! LUJZA: Zašto bi se venčali? Vi niste ljubomorni kao Pepi kada vidi da mi otac traži priliku. Ni ja se neću ljutiti kad se vi budete ženili, jer mi poznajemo jedno drugo i znamo da smo - emancipovati. ŠAMIKA: Želite da se družimo, kako da kažem... ekstra, nekako ekstra. LUJZA: Švaleresno! ŠAMIKA: Švaleresno. Iliti ekstra, ekstra dominium... Ali Lujza, ja vas volim. LUJZA: Vi... Vi sad lažete. Lažete samo zato jer ste fff... Uf, sve mi se izmešalo. Mora da vam se bal nije dopao. Priznajte, sve vam je bilo nedolično... ŠAMIKA: Lujza... LUJZA: Niti bal, niti ja vam se nisam dopala! Priznajte, sve priznajte! ŠAMIKA: Ali šta da priznam? LUJZA: Da ste lagali, sve vreme! Što ne priznate?! ŠAMIKA: Priznajem šta poželite. POLAČEK: (Glas iz dvorca.) Luize, komm zuruck! Nach dem Ball muss mann zamraumen! LUJZA: Tužno, zaista tužno. Mislila sam da govorite istinu, da ste bolji od nas, ali vi ste lagali i rugali nam se čitave večeri. Toliko sam se plašila sa vas nećemo dostojno dvorisati, ali ispalo je da vi tražite mnogo. Da mnogo - isuviše! A to je već vaš problem, her Kiritch. (Ulazi Čamča.) POLAČEK: (Glas iz dvorca.) Um Gottes Will! Kommst du endlich, Luize! ČAMČA: (Viče ka dvorcu.) Kasapini među šintere, mačke da kolju, a našeg Šamiku ostavite na miru! LUJZA: Der Vater hat Recht: verfluchte Seben! Um Ihnen lohnt sich nicht zu schlagen! Auf Wiedersehen! (Ode.) ČAMČA: Vidrzen... Šamika, došao je otac, čeka nas u čezama. ŠAMIKA: (Za sebe.) Ima Lujza pravo. Nešto smrdi, nešto zaista smrdi na ovim purger-balovima. (Šamika i Čamča odlaze.) XI(Kod Kirićevih. Šamika i Katica stoje kraj Sokinog odra. Sofra prati sveštenika na izlasku.) POP: Bog da joj dušu prosti, biće to dostojna sahrana... A mladić? Mogao bi već sa službom otpočeti. SOFRA: Neće da radi, čekam da se oženi. POP: Fiškal, može mu se. Da je kakav kalfa, i sa dvadeset bi ga za ženidbu držali matorim. Od profesije sve zavisi. Eto na primer ja: toliko mi je žao što neki đeneral nisam postao. Vi vidite, đenerali i sa pedeset važe kao mladi... KATICA: Oče, u kući obešenog uže se ne pominje! POP: Oh, i ja trtljam, Bože mi oprosti... Samo, ko je obešen? Fala Bogu, sirota gospođa Soka se bar nije obesila. Od senilne bolesti se patila svega nekoliko dana... (Šamika zaplače.) SOFRA: Nemoj da plačeš, Šamika... Eto, šta da učinim? Sve što poželiš, kaži Sofri. ŠAMIKA: Hoću u Veneciju. SOFRA: U Mletke? ŠAMIKA: Obećaj mi to, oče, da jednom vidim Talijansku! SOFRA: Sve će tebi Sofra dati, i u Talijansku kad kažeš! ŠAMIKA: Oh, ljubazni oče! SOFRA: Eto, samo nemoj da plačeš. Jošt te nisam video plakati. (Izađe da otprati sveštenika.) ŠAMIKA: Uf, mamuze zvekeću. Sad barem imam da kupim ljucke. KATICA: U stvari, briga tebe. Briga tebe za mater tvoju! Eh, Šamika moj! Nisi drugo ni čekao nego ovo, da te otac pošalje u Talijansku. Šta hoćeš, da pobegneš od nas i oženiš se tamo. Pa tebi nikad i nije drugo na pameti, nego da se oženiš! ŠAMIKA: Ali, Katice, jošt nemam nikog ni u izgledu da ženim. KATICA: Ovde ne, ali bi u Talijanskoj rado zabeležio koju. Misliš da ne vidim kako još preživaš staru ljubav? Ha? Priznaj otvoreno, zbog švapske keruše s kojom si igrao na balu... Dabome, sad ćutiš. Nema potrebe da govoriš, znaš da ćeš u Talijansku poći i sa nama navek raskrstiti! Moj Šamika, pa kako ne svisneš od stida, makar zbog majke pokojne... Sad ćutiš. Da te čovek pita, što sad ćutiš? ŠAMIKA: Hoćeš ti jednom da se udaš, sestro moja? KATICA: Ako ti sam izbegavaš brak, zašto druge na njega prisiljavaš? Živ Gospod i živa duša tvoja, ali to učiniti neću. Izgleda sam pogrešnog brata izabrala. (Izađe.) ŠAMIKA: Oh, kako mi se velika napast, ova žena, dogodi! I zar je Pera bolji? Što živi daleko od kuće i govori da nas ne voli. Pa otići i govoriti je najlakše. Prosto odeš i ne vratiš se, a posle svi vole, svi sanjaju o tebi. Najlakše... Odoh i ja. XII(Perina blatnjava avlija u susednoj varoši. Nekoliko ljudi, Čamča, Katica, Novinar "Rodoljubive zvezde". Dobošar. Iza njega Pandur dovodi Perinog konja. Na konju je namršten Pera, pored dva grmalja u đačkom odelu.) DOBOŠAR: (Lupa o doboš.) Es wird bekannt gegeben! Es wird bekannt gegeben! PRVI I DRUGI ĐAK: Lopov magistrat! Da živi autonomna Vojvodina! PANDUR: Her Kiritch, kažite deci nek se umire! DOBOŠAR: (Čita obaveštenje.) "Danas na munti, u avliji Pere Kirića, to jest ovde, prodavaće se konj Pere Kirića, sad u vlasništvu magistrata! Koji ima volju nek kupi"! PANDUR: Her Kiritch, silazite s konja! (Pera sjaše.) PRVI ĐAK: Da živi Serpska Vojvodina! (Novinaru.) Molim vas, da li ovo zapisujete? DRUGI ĐAK: Objavite nek svi znaju! U pitanju je pošteno serpsko imjenije! Da je švapsko, već bi imali milosti! PANDUR: Dann, fangen Wir mit Lizitation an! Erste Preis: funfzehn Forinten! PRVI MUNTAŠ: Zvanzig Forinten! DRUGI MUNTAŠ: Funfundzvanzig! PRVI ĐAK: Povuci ponudu! I ti, je l' čuješ?! PANDUR: Funfundzvanzig, lezte Angebat, gibt's weiter?! TREĆI MUNTAŠ: Siebenundzvanzig Forinten! DRUGI ĐAK: Oh, upropastiće Peru! Jer je Serbin, jer ima nacionalni ponos! Da živi autonomna Vojvodina! PRVI MUNTAŠ: Dreisig Forinten! TREĆI MUNTAŠ: Funfunddreisig! PANDUR: Letzte Angebat funfunddreisig? Letzte Angebat funfund-dreisig? ČAMČA: Fifcik! Nudimo fifcik! PERA: Čamča! Sad sam upropašten! PANDUR: Ko je upropašten? Pa zatvora si se izvukao, sa pedeset forinti ceo dug je isplaćen! PERA: Ne, neću ništ od njih! Moj otac ih poslao! PANDUR: Vaš otac? PERA: Ovo je čekao! Da ispadne velikodušan spram mene! PANDUR: Am Ende, es wurde fur funfzig Forinten verkauft! I prestanite da se hecate sa mnom, her Kiritch. Dobili ste što ste hteli: konj je opet vaš... Leute, Lizitation ist vertig! Los! (Katica vadi iz novčanika novac i daje ga Panduru. Pandur odlazi terajući okupljene.) PERA: Stanite, sad neću konja! Nosite ga, i tako sam upropašten! Neću konja, čujete?! (Katici.) Sad možete rastrubiti na šta sam spao. KATICA: A kad misliš da se vratiš kući, Pero? PERA: Boga nek mole da ne osvanem! (Ode.) KATICA: Al' je propao Pera, sav postao žut u licu. A ni ovu njegovu kuću nisam zamišljala tako sklepanu... Idemo, Čamčo. Sofri nećemo ništ reći... Ih, ala je kaljavo. Pazi, iskaljaviš se. (Katica i Čamča izađu.) PRVI ĐAK: Vratili smo konja! Živeo Pera Kirić! DRUGI ĐAK: Da živi autonomna Vojvodina! (Odlaze.) NOVINAR: (Zapisuje.) Teror nad serpskim imjenijem. Sile mraka i haosa ne biraju sredstva u ostvarenju antiserpskih ciljeva. Tako se i ovih dana jedan goloruki Serbin našao na meti magistrata u odbrani svog vekovnog ognjišta... XIII(Venecija. Plaža uz obalu. Tmurno, Hladnjikavo vreme. Šamika sedi u ligeštulu i piše pismo. Povremeno prekida pisanje i tera komarce od sebe. Iza leđa mu se šunjaju dve Talijankinje, toplo obučene, sa čipkanim kapicama na glavi.) ŠAMIKA: (Piše.) "Ljubezni oče! Ja sam, fala Bogu, zdrav, i molim se za vaše zdravlje. Mnogo sam video ovde lepih i nasmejanih ljudi, ali imam jedan problem. Posvuda su turisti, još nikoga domaćeg nisam video, sem posluge u hotelu, a i oni su sve starci. Zato, mislim još malo ostati i nekog talijanskog upoznati. No, ovde je velika skupoća i jako sam se istrošio. Pošaljite, molim, novaca jedno pet stotina..." (Konačno, Talijankinje se ohrabre da mu priđu.) PRVA TALIJANKINJA: Dobar dan! ŠAMIKA: Dobar dan. DRUGA TALIJANKINJA: Dobar dan, gospodine. Zovem se Izabela, a ona je Marija. Dobro došli u Veneciju, kako vam se dopada? ŠAMIKA: Vrlo! Vrlo mi se dopada! Uvek sam si ovo želio, sedeti na plaži... Samo, otkud ovi komarci? U po bela dana, svud komarci. PRVA TALIJANKINJA: Ma! Ništa ozbiljno! U stvari, biće da je opet zaraza. Prolećno jugo donosi zarazu. ŠAMIKA: Zarazu? DRUGA TALIJANKINJA: Ne smeju da objave, radi turista. Klice su u zraku. Prvo trule grede pod pločnicima, a onda palate, crkve. Sve to ima jednom u vodu da se utopi! Smemo da sednemo? ŠAMIKA: Oh, slobodno! Zaraza, ko bi rekao? Ništ se ne vidi. DRUGA TALIJANKINJA: Sinoć ste posetili "Feniće"! Na vodenu kapiju ste ušli! ŠAMIKA: I vi ste bili? U pozorištu sam video samo švapske turiste. Ali "Rigoleto" mi se veoma dopao, večeras opet idem. Šta je na programu? PRVA TALIJANKINJA: (Pokaže na Šamikin ogrtač.) Karbonari, to je sad u modi. ŠAMIKA: Da, nekad su ga nosili karbonari, slavno bratstvo. Zato sam ga i kupio. DRUGA TALIJANKINJA: Mora da ste neki glumac, gospodine... ŠAMIKA: Šamika! Zovem se Šamika! PRVA TALIJANKINJA: Šamika? Baš neobično! ŠAMIKA: Od Samuil i Aleksandar. Aleksandar grčki, Samuil slovenski, pa spojeno. PRVA TALIJANKINJA: Pa vi ste odande, kod granice sa Turskom! Gde uvek ratuju i na kolac nabadaju! Oh, ko bi rekao da i jedan takav može doći ovamo! ŠAMIKA: Žao mi je ako sam vas razočarao, ali... DRUGA TALIJANKINJA: Razočarali, zbog čega? Pa izgledate baš kao što pričaju. ŠAMIKA: Šta pričaju? PRVA TALIJANKINJA: (Viče u stranu.) Klaudijo, Klaudijo! Oh, samo da vidi kako izgledate, baš kao što pričaju! Tačnije, baš kao što Klaudijo priča! Klaudijo! Klaudijo! DRUGA TALIJANKINJA: A vi, sinjor? Jeste i vi kojeg Turčina ubili? I uopšte, protiv koga ste sad u ratu: Turske il' Austrije? ŠAMIKA: U zabuni ste, moje dame, u užasnoj zabuni... (Dolazi Klaudijo. Mladić koji na plaži prodaje kokice.) PRVA TALIJANKINJA: Klaudijo, konačno! Kao da si u zemlju propao! KLAUDIJO: Šta nije u redu? DRUGA TALIJANKINJA: Klaudijo, da te upoznamo. Sinjor Šamika, došao iz Ugarske, Serbin! Serbin, je l' te sinjor? Ma, Serbin bez greške, vidiš da mu karbonari pasuje! Ne paše karbonari svakom! KLAUDIJO: Klaudijo, član oslobodilačkog, antiaustrijskog bratstva! Čast mi je! Naš neprijatelj je isti, razumete? Dosta je nama Austrije i njihovog cara! I znate, od mene nema šta da se plašite. Bio sam sobar vašem vladici dok je ovde bio na lečenju. Mlad, lepo obučen. Takav ko vi, zato i verujem da ste Serbin! ŠAMIKA: Ne znam o kome pričate. PRVA TALIJANKINJA: Klaudijo, polako. Sinjor pametno misli: možda je neko od švapskih turista već naćulio uho. KLAUDIJO: Eto vam pištolj, sinjor. Tako ste sigurniji. (Daje Šamiki pištolj.) PRVA TALIJANKINJA: Promenimo temu. Pričajte nešto, sinjor, o prirodi, gradovima tamo kod vas. ŠAMIKA: Bojim se da biste se razočarali. DRUGA TALIJANKINJA: U vas? Svašta! Izgleda otmeno, talijanski pričate... A šta sad to pišete? ŠAMIKA: Završavam pismo ocu. Eto, već sam gotov... A vi, jeste li se kupali danas? PRVA TALIJANKINJA: Tek je april, sinjor! More je još hladno, može vam srce stati ako uđete naglo. ŠAMIKA: (Svlači se u kupaći kostim.) Za koji dan se vraćam kući. Ovo je poslednja prilika, u moru se jošt nisam kupao. DRUGA TALIJANKINJA: Kako? Niste se nikad kupali? KLAUDIJO: Glupost! Serbin, a da ne ume plivati. Sinjor, molio bih da dogovorimo sastanak. Sveti ciljevi su u pitanju! PRVA TALIJANKINJA: Ali Klaudijo, tamo nema mora. DRUGA TALIJANKINJA: Nema mora? Onda, ume li plivati? Sinjor, ako se još niste kupali, umete li plivati? (Šamika se "bućne" u more.) PRVA TALIJANKINJA: Sinjor! DRUGA TALIJANKINJA: Umete li plivati, sinjor!? KLAUDIJO: Sinjor, nazad! DRUGA TALIJANKINJA: Umete li plivati, sinjor?! XIV(Kod Kirićevih. Čamča čita pismo. Sofra, Katica.) ČAMČA: (Sriče.) "Ljubeći vam desnicu, pokorni sin Šamika"... Ljubeći desnicu, čudna mi čuda! SOFRA: (Otme mu pismo.) I tebi dam čitati, ne znaš ni da čitaš! Juče si naučio čitati! Čitaj ti, Katice. Ali pre, pre pozdrava! SOFRA: Zadnju rečenicu čitaj! KATICA: ..."Pismo eto završavam, i hodim u more okupati se. Odlazim u malo dublje zaplivati. Ljubeći vam desnicu..." SOFRA: Ama dosta više s desnicom! Glavno prelaziš kao kalendar da čitaš! ČAMČA: Piše ti da se u moru kupa, pa šta? KATICA: Tu nema opasnosti, kupao se u moru. SOFRA: Nema opasnosti? Da je sa zvonika skočio ni to vam ne bi bilo opasno! A otkud njemu da ume plivati, mislite li o tome? Pa Adriatik nije Dunav! Makar da se kada u Dunavu kupao, da se nečem još nadam! ČAMČA: Nije valjda lud da se kupa ako ne ume. SOFRA: Mladost, ludost! Sa njim uvek ispadne naopako! ČAMČA: Onda, ko je mogao pismo poslati? KATICA: Niko drugi do Šamika! Laže u pismu da bi se na miru oženio. Tačno sam znala! SOFRA: Šamika da se oženi? Ovde se i svi bogalji oženiše, moj Šamika neće nikad. ČAMČA: Nemoj Sofro, živ je Šamika. Ta i ja sam star i neću još dugo, od milog Boga nismo zaslužili toliku kaznu. SOFRA: Jeste, nikog nismo prevarili. Pasoš duši odavno je gotov. (Ulaze Pera, Prvi i Drugi đak.) ČAMČA: Kakav pasoš? SOFRA: Pa dušin, da pokažem kad ustreba. PERA: (Pijano.) Onda, pasoše na pregled! PRVI ĐAK: Hajde, carina da se plati! Par 'iljadarki za carinu! PERA: Prvo vi, Kiriću. Pokažite molim taj pasoš! SOFRA: Pijan. PERA: Tako sam i mislio, nemate pasoš. Kako bi imali, kad ga niste zaslužili. Možda još čuvate one Bunapartine pasoše, al' ti više ne važe. Najlepše žalim, zbog njih sad nećete dobiti nove. PRVI ĐAK: Napoleonovi pasoši više ne važe, he, he! DRUGI ĐAK: Carinu na sunce! Da živi autonomna Vojvodina! SOFRA: Kakav sad Napoleon? Bio rat, sa valutom se špekulisalo, od mene je jedino Napoleon štetio. Još mi i medalju treba uručiti, jer sam svojoj narodnosti bio od časne vajde! A ti, barabo, kome si ti nekad bio od časne vajde?! PERA: Kad nemam sreće da i ja imam nekog svog Napoleona. A svako bi u životu trebalo da ima nekog svog Napoleona. Nemam Napoleona, ali imam oca. Vi ste, otac, moj Napoleon. SOFRA: To pljuni kroz prozor! PERA: Lako je to reći, al' šta ćemo onda za pasoš? Pravi ste srećnik da imate sina koji vam danas želi progledati kroz prste. Platite prekršaj i pasoš je vaš. Jeftina cena da se oslobodite carine - tri hiljade forinti! SOFRA: Tri... lopove! M'rš napolje, odričem te se! (Nasrne na Peru. Đaci ga, međutim, zgrabe i čvrsto stegnu.) PERA: Mir, oče, mir, Čamčo! I ti, Katice! Mislio sam to srediti pošteno, onako rođački. Jer, ja sam, blagorodni oče - bankrot! (Izvrne fijoku iz stola.) Tri krajcare! Gde je čekmeče s novcem?! SOFRA: Lopovi, vatra! PERA: Stid ga od komšiluka, viče vatrogasce! Ta šta ću ja s tobom mlogo! Dižite ga o gredu! PRVI ĐAK: Ko pršut, o gredu da se suši! Živeo Pera Kirić! (Stavljaju Sofri omču oko vrata i hoće da ga obese o gredu.) SOFRA: Lopovi, vatra! Lopovi, vatra! DRUGI ĐAK: Vatrogasci, upomoć! Vidite li ovde vatre?! Hi, hi! ČAMČA: Pero, pobogu, kaži im da puste Sofru! PERA: Dosta je meni bećar biti pokraj vas! Vreme je da se i vi predamnom isprsite! Gde je čekmeče?! SOFRA: Lopovi, vatra! PERA: Budalo matora, sad si sve upropastio! Puštaj konop! PRVI ĐAK: Da pustimo konop? DRUGI ĐAK: Pa udaviće se! PERA: Puštaj! (U tom, odjekne pucanj. Na vratima se pojavi Šamika sa pištoljem kojim je pucao u vis. Sad nišani na Peru. Pera da znak momcima da spuste Sofru na zemlju.) PERA: Šta ću, nerfi mi slabi? Lako mi se darne u živac... Idemo, momci. Po pare ćemo drugom prilikom. (Izađe sa Prvim i Drugim đakom.) SOFRA: Neće ovo proći tek-tako! Vratiću mu kako ni sanjao nije! ČAMČA: Ne sekiraj se, Sofro. Pogledaj, Šamika se vratio. (Šamiki.) Dobili smo pismo od tebe tek danas, i znaš, otac ti se opečalio. ŠAMIKA: Bez potrebe. Pismo je stiglo na vreme, ali sam ja malo poranio... Otac, idem po pandure da uhapse budalčinu! SOFRA: Ne, sine! Drugačije ću ja sotoni da naplatim! Katice, mastilo i hartiju! ČAMČA: Katice, šta si se tako upiljila u Šamiku? Otac traži mastilo i hartiju... (Katica ode.) A šta će ti mastilo i hartija, Sofro? SOFRA: Šamika, ti si moj fiškal. Menjam testament. ČAMČA: Testament? Pa ti još ni nemaš testament. SOFRA: Od sad da se zna kome šta ostavljam kad umrem. ČAMČA: Kakvo crno umiranje? Ta valjda nećeš sutra umreti! (Katica se vrati.) SOFRA: A što ne, bogati, da umrem? I sutra ako treba! Misliš da ne mogu, misliš da ne umem?! XV(Ured kod Fiškala. Katica i Šamika.) KATICA: Izdiktiro testament, rukovo se s svakim, otišo u sobu, i - sutra ga nema na doručku. Popnem se gore, a on leži u čakširama sa gajtanom i u čohanoj dolami. Bože mili, kao živ. ŠAMIKA: Da sam ostao u Mlecima znalo bi se ko je ubica. Ovako, budalčinu možeš za ništ okriviti. KATICA: Uvek je otac voleo da tera inat, ali ovoliko! (Ulaze Fiškal i službenica Ružica.) FIŠKAL: Eto kuverte! Gosn Kiriću, znam da ste upoznati u sadržinu, ali Ružica mora zapisnik praviti. ŠAMIKA: Slobodno. (Na prozoru se promole glave Prvog i Drugog đaka.) PRVI ĐAK: Hi, hi, mator Kirić umro! DRUGI ĐAK: Sad sve ima da pripadne starijem sinu! FIŠKAL: (Tera Đake s prozora.) M'rš, bezobraznici! M'rš iz avlije! PRVI ĐAK: Da živi Srpska Vojvodina, živeo Pera Kirić! RUŽICA: Da prostite, al' govorim ja - žalićemo mi za četrdesetosmom i Aleksandrom Bahom. Jadne su mi to slobode kad se mladež tako vospitava. U moje vreme omladina vikala: "Sloboda, jednakost, bratstvo!", a gle'jte sad - deca postala crnja od najcrnjih tirana! Same Bunaparte! (Fiškal je uspeo da otera Đake.) FIŠKAL: Dakle, ustanite... (Čita.) "Ja, Sofronije Kirić, pri čistoj pameti i svesti"... RUŽICA: (Zapisuje.) ...pameti i svesti... FIŠKAL: ..."predajem dušu Bogu, dana tog i tog"... RUŽICA: ...dana tog i tog... FIŠKAL: ..."Šamiki ostavljam sve svoje dvižimo i nedvižimo imjenije"... RUŽICA: Imjenije... Dalje? FIŠKAL: Ja bih molio da ne ponavljate. Zbunjujem se. RUŽICA: Ćutim, od sad ćutim. FIŠKAL: "Šamiki ostavljam sve svoje dvižimo i nedvižimo imjenije, što jeste negde oko pedeset hiljada forinti"... RUŽICA: Pedeset! Toliko mlad, a toliko bogat! Izvinite, fiškal. Do neba izvinite, od sad ćutim... Ipak, toliki novac... No, kao grob sam! FIŠKAL: ..."A Šamika odavde da svakom slugi izda po sto forinti. Katici za miraz, ako se uda, isplatiti pola kuće i trgovinu, a Peri zulumćaru - ništa. Ovim ga se odričem za navek. Sofronije Kirić, svojeručno". (U međuvremenu, dva Đaka su se ušunjala kroz prozor.) PRVI ĐAK: Nepravda! Ovo ćemo u "Rodoljubivu zvezdu" dati odštampati! DRUGI ĐAK: Nek svi čitaju bruku! Živeo Pera Kirić! Da živi samostalna Vojvodina! FIŠKAL: Vidi ti njih, šovenisti! RUŽICA: Uhvatite ih, gosn fiškal! Eto, ovaj se ispod stola zavukao! (Fiškal i Ružica izađu, izbacujući Đake.) KATICA: Ne, Šamika, dobro je da si se vratio, to je glavno, da si se vratio... Samo, ima tu nešto nejasno. Sad si se vratio i nema razloga da lažeš. Već po sebi, stvar je jasna. Eto, verujem ti da se u Talijanskoj nisi hteo ženiti. I smešna sam ispala, to stoji... Ali, ono sa plivanjem. Zašto si lagao i pisao kako u moru plivaš? ŠAMIKA: Da u moru plivam? KATICA: To si napisao, seti se! ŠAMIKA: I? KATICA: Nešto se tamo zbilja desilo. Sofra te zbog toga već sahranio, ali ja sam znala da lažeš. Da lažeš, odmah je bilo jasno jer u dublje od korita ti nikad nisi zgazio. Hteo si da se ne vratiš, je l' to? Imao si tamo neku, kaži? ŠAMIKA: Ali, ja sam u moru plivao. KATICA: Bogom te zaklinjem da te više neću ništ pitati, ali zadnje mi reci: zašto si lagao da se nećeš vratiti? ŠAMIKA: Ako čovek ne ume plivati, odmah misliš da se mora i utopiti! KATICA: Da? ŠAMIKA: Pa razmisli, Katice, plivači se najviše utapljaju. Oni su baš ti koje kondicija najlakše prevari. A neplivač, razume se, ne računa ni na kakvu kondiciju. KATICA: Najbolje ja da skočim i udavim se. Znači, imao si tamo neku. ŠAMIKA: Svaka kondicija ima svoju granicu i mnogi plivač kada je oseti, volja za plivanjem naglo mu splasne, i onda se utopi. A kod neplivača stvar je suprotna: oni nemaju kondiciju, ali češće imaju volju, a ko zaista ima volju, taj se udaviti ne može. Koliko samo plivač mora čekati dok ga kondicija ne izneveri, da stane tonuti i otkrije ima li volju. A neplivač samo "buć", i odmah je načisto! (Ulaze Ružica i Fiškal.) FIŠKAL: Nečuveno! Ne možeš više ni šetati od tih vragova! No, da se vratimo na posao... Gospođice Kirić, je li vam dobro? KATICA: Ne, ništ, laka nesvestica. RUŽICA: Nesrećni gosn Kiriću, sada se morate sami o sebi brinuti. Možda bi sutra vi i vaša sestra izvoleli doći kod mene na tej sedeljku? ŠAMIKA: Zahvaljujemo na pozivu - potrudićemo se doći. KATICA: Ja ne, hvala. Izgubila sam potrebu za zabavama. RUŽICA: Ne radi se o potrebi. Neko mora o vama brinuti, vi ste još mladi. KATICA: Ruku na srce, ni vi niste toliko stari, Ružice. Al' neka, neka ga na toj sedeljci. I tako, on je ostao u Talijanskoj. U Talijanskoj je Šamika, nije ovde. ŠAMIKA: Katice, dosta više o toj Talijanskoj. Pipni me, zar ne vidiš da sam se vratio?! KATICA: Ne, ne da pipnem. To me i vara, opasno vara. Oči vide da si ovde, al' sam Bog šapuće da si ostao tamo, da ležiš na pesku i slatko mi se smeješ jer si nas ostavio. Kako si to uspeo ne znam, ali uspeo si - u pustinji, na vrelom pesku da me ostaviš. ŠAMIKA: Ne budi smešna, vide da sam ovde. KATICA: Nek vide, nisam protiv. I uhvati neku na toj sedeljci. Možda time nekog i zavaraš da nisi ostao tamo, u Talijanskoj. Zato oženi se, Šamika, svrši to jedared. XVI(Malobrojno društvo u salonu kod Ružice. Juca sa čizmarskim Cehmajstorom i njegovom trojicom Kalfi. Bučno se smeju. U suprotnom uglu su Ružica i Šamika.) RUŽICA: Obično govore da kada čovek krene mlađe ogovarati, onda pouzdano znači da je ostario. Ali moliću, kako danas neko može znati je li ostario kad omladinu svi ogovaraju? Pa videli ste, mlad je svet stao biti od vospitanija kao operisat! Na ulici same krajnosti - još devojčice, a hodaju i hihoću se sve naprasito! I po čemu sam ja onda stara što omladinu ogovaram? Da sam koju godinu matorija, pa da čovek kaže kako sebe lažem! Ali meni je tek trideseta! I šta ako mi je jedan muž već umro?! Tek sad vidim koliko je svet ljuto nepravičan prema ženama! Pa ja sam još očuvanog izgleda, njegovo imanje sad je moje, tu pametan čovek može videti jedino kvalitete. U mojim i vašim godinama, Kiriću, čovek nauči da su kraj izgleda važni i... kako da kažem... kvaliteti! Ono što čovek nosi u glavi, i u džepu, naravno. ŠAMIKA: Dozvolite poklon. Sat, venecijanski. RUŽICA: Ovaj, hvala... Ništ ne pričate ni kakvi su Mleci. Stalno puštate da ja pričam. Više ne znam ni šta da pričam. ŠAMIKA: Ah, Mleci! Zadah, nečistoća... Biste li teja još malo? RUŽICA: Je li moguće da su Mleci baš takvi? Sedite s mirom, ne treba mi tej. Htela bih samo znati zašto ste poklonili taj sat. ŠAMIKA: A da odsviram nešto na gitar? Šansonu za vas? RUŽICA: Iskreno, zašto ste poklonili sat? ŠAMIKA: Ipak da ja odsviram nešto. Držite li u kući gitar? RUŽICA: Bestraga i gitar! Pa oca ste juče sahranili! ŠAMIKA: Sviraću tiše. Rad sam vam nešto odsvirati. (Šamika pođe za Ružicom. Čim Ružica izađe da donese gitar, Juca priđe Šamiki iza leđa, praćena pogledom čizmara. Očito, nešto se dogovorila sa njima.) JUCA: Rt-rt-rt-rt-rt! (Šamika se trgne. Juca sebi tobože naliva još teja.) JUCA: Izvinite ako se mešam, gosn Kiriću, al' dopustite jednu primedbu. Taj gitar će vam sve pokvariti. Frajla Ružicu osvajate kao jak grad da opsedate. Ne radi se to tako. ŠAMIKA: Nego kako? JUCA: Pa, kad ja to treba da vas učim onda znajte da stvar nije teška koliko mislite. Prosto, ne treba je držati za tešku, pa onda sve lakše ide... Al' sad ništ! Gitar ste već tražili. Ipak, svirajte tiše. Poslali me da vam kažem - oni ne vole glasno. (Ružica se vrati. Daje Šamiki gitaru.) RUŽICA: Baš tako, poštovani Kiriću, tiše. Ovo je ipak tej sedeljka. (Šamika odsvira nekoliko laganih akorda. Nenadano, počinje da svira "tarantelu". Svira glasno i odsečno.) CEHMAJSTOR: Kolika sramota! Sofra sad mora u grobu da se obrće! (Takt prihvati jedino Juca, i počne da igra. Po svršetku tapše. Šamika se vrati do Ružice.) RUŽICA: Zašto? Zašto ste mi to učinili? Obećali ste tiše. ŠAMIKA: Nije vam se dopalo? RUŽICA: Tako ste neobični, Kiriću. Pozvali ste me u društvo i čitavo veče ste sa mnom galantom, ali... jošt ne znam šta vi želite zapravo. ŠAMIKA: A šta vi želite? RUŽICA: Pitala sam prva! ŠAMIKA: Ne, ja sam pitao prvi! RUŽICA: Ne, ne, ja sam pitala... U stvari, bogat ste čovek, Kiriću. Kvalitete imam i ja. Oboje imamo kvalitete, pa... ŠAMIKA: Pa? RUŽICA: Pakao... Razgovor sa vama je pakao. Odlazim u sobu, nemojte me čekati. (Izađe.) NEKO OD KALFI: (Započinje pesmu.) Svi se momci oženiše, Šamika ostao sam... JUCA: (Guta pilulu. Zagrcne se, ispljune je.) Tišina! Hteli ste da bude tišina! ŠAMIKA: Sestra mi je sama kod kuće. Morao bih krenuti... Oh, još jedna stvar! (Izvadi iz džepa vizitkarte. Deli ih Cehmajstoru i Kalfama.) Otvaram fiškalsku kancelariju. Slobodno navratite, čekam vas. Ja vas čekam! XVII(Ograda pred kućom Kirićevih. Sa prozora na spratu se vidi senka nekog ko čita. Pred ogradom su Pera, Prvi i Drugi đak. Đaci nose testere.) PERA: Zašto se nervirate? Sve sam brižljivo dao isplanirati. Rekao sam ako! Ako - se brat napravi gluv i ne dodeli zasluženo, e onda... E, onda! PRVI ĐAK: Kuću testerom? DRUGI ĐAK: Kao da je drvo za ogrev? PERA: Sve za Serpsku Vojvodinu! A sad, sakrijte se da vas ne vidi. Sve sam brižljivo dao isplanirati. PRVI ĐAK: Kasno, Šamika! PERA: Šta je? Još se niste sakrili? DRUGI ĐAK: Ali kasno! Nije kući, eno ga dolazi! PERA: Stvarno, eno ga! Znači, ono nije on u kući... (Đaci pođu da se sakriju.) Stani, video vas. Sada nema šta da se krijete. Uostalom, kriv se krije, a prav se smije! PRVI ĐAK: To, Pero, šovenisto! DRUGI ĐAK: Uz tebe smo! (Ulazi Šamika.) ŠAMIKA: Dobro veče... PERA: Ovaj, dobro veče... Čovek da ne pomisli kako se u ovo doba smucaš. Izgleda su lopovi došli da te posete. Mislili smo da si ti ono gore, ali... PRVI ĐAK: Pa pitaj ga odmah, Pero, kuća je tvoja! DRUGI ĐAK: Ako neće, da spalimo! Da živi Serpska Vojvodina! Za ogrev! ŠAMIKA: Ono gore je Katica. Samo sedi i emancipuje se: pobožne knjige čita. "Petra Koriškog" naučila napamet... A šta ova deca govore, Pero? Kakva kuća, kakav ogrev? PERA: Pusti, šale se... U stvari, ima jedan plan. Ja sam i krov nad glavom izgubio. Došao sam da se dogovorimo. Ali ako, kažem ako, ne htedneš dati polovinu od nasledstva što zaslužujem, e onda... ŠAMIKA: Misliš, otesterišeš deo kuće i navek si se odselio, budalčino! PERA: Momci! Metar i dužinu na pola da merite! PRVI ĐAK: A ipak da zapalimo? Ciglu testerisati - nezgodno. ŠAMIKA: I deca ti se smeju. PERA: Nisam birao ni brata ni porodicu, pa što bi mi se smejali?! (Maši se za testeru.) ŠAMIKA: (Maši se za prut.) Šteta, Pero, sam si izabrao! (Pera jurne na Šamiku. Počinje "mačevanje".) PRVI ĐAK: To, Pero, neka se sad smeje! Ko lud na testeru! DRUGI ĐAK: Ovo ćemo u "Rodoljubivu zvezdu" dati odštampati! Orden da ti uruče! PRVI ĐAK: Živelo serpsko imjenije! DRUGI ĐAK: Da živi autonomna Vojvodina! Živeo Pera Kirić! (Šamika, međutim, nadvlada Peru i obuhvati ga rukama.) ŠAMIKA: Držite ga! Daću vam novac, deset forinti! Platiću, samo ga držite! Trideset forinti! Tridesetpet! (Đaci pritrče i uhvate Peru koji se koprca.) Odmah se vraćam! (Ulazi u kuću.) PERA: Šta vam je?! Izdajnici, puštajte! (Šamika se vraća sa koferom u ruci i opasanim mačem.) ŠAMIKA: Useli se, kuća je tvoja. Sutra ću urediti i zadnja krajcara od nasledstva tebi da pripadne. (Da novac Đacima.) Evo pedeset forinti! Ne puštajte ga jošt četvrt sata, dok se ne odselim u letnju kuhinju. A ti, Pero, budeš li mi na vrata makar jednom pokucao, ovim mačem ću te probosti! (Ode.) PRVI ĐAK: Eto, čuda! Ko bi rekao?! PERA: Pustite me... DRUGI ĐAK: (Ne puštajući Peru.) Sad smo se obogatili! Da živi autonomija! PERA: Ama pustite me, barabe! DRUGI ĐAK: Da živi Serpska Vojvodina! PRVI ĐAK: Živeo Pera Kirić! PRVI I DRUGI ĐAK: Živeo!!! (Pera ostaje da se bezuspešno batrga između Đaka koji ga ne puštaju.) XVIII(Šamikina letnja kuhinja. Mrak. Čuje se kucanje na vratima. Nakon određenog vremena Šamika ih otvori. Vidimo ga u pidžami, sa maskom za mačevanje na glavi. Na vratima je čizmarski Cehmajstor. Kad ugleda Šamiku, uplašeno vikne. Šamika zalupi vratima.) ŠAMIKA: Moment! Nemojte otići, cehmajstor! To sam ja, moment! (Diže roletne i na brzinu se oblači. Primećujemo da je prostor preuređen u kancelariju. Sve izgleda neuredno, Sa gomilama hartije okolo, knjigama i svežnjevima dokumentacije. Šamika konačno otvori vrata i Cehmajstor uđe.) CEHMAJSTOR: Je li slobodno? ŠAMIKA: Kako da ne, ja se izvinjavam. Nema ko da me budi, a na radno vreme jošt nisam navikao. Ispočetka metnem da ured radi od osam izjutra do tri u podne. Ne vredi - probudim se u devet! Onda, radno vreme metnem od devet do četir. Računam, to mi je dosta za naspavati se, al' ništ, pusta fantazija - spavanje produžim do deset. Sad stvar ista, na tabli napišem od deset izjutra do pet u podne, kad ono, dremku produžim do... do... Imate sat, moliću? CEHMAJSTOR: Frtalj jedan. ŠAMIKA: Ta nije valjda! Oh, spavanje je propast. Nastavim li ovako, na dva klijenta imam spasti - jedan da je mesečar, a drugi od nesanice da pati, jer nema druge, počeću noćom, ko pravcati veštac raditi! CEHMAJSTOR: Ta ko će vam zbog spavanja nešto zameriti. Biti jurist, moj Kiriću, oduvek je slovilo slobodan umetnik biti. ŠAMIKA: Za divno čudo, posao dobro ide. Da dobro - sjajno! Ni čitavih mesec otkad sam ured otvorio, a klijenata imam više nego ostali fiškali u varoši skupa. Čak i sa strane počeli pristizati. Dolaze da se tuže iz najbeznačajnijih razloga. Kao da se neki svetac fiškal spustio na zemlju, pa ga svaki andrak stao radi nečeg obilaziti. CEHMAJSTOR: Gosn Kiriću, i ja sam došao vami na hodočašće. (Naglo, Šamika zgrabi mač i mlatne njime po stolu.) ŠAMIKA: Izvinite, ne umem se suzdržati. Otud mi jedan komarac stalno leti i nikako da ga uhvatim... No, i vi? Došli ste se tužiti zbog nečeg? CEHMAJSTOR: Na početku, molim pogledajte... (Izvadi kutiju ispod miške. Pokazuje čizme u kutiji.) Kožne, štikla pravi đon. I ne samo to - mamuze po uzoru na vaše, venecijanske. Bili ste nekad u pravu: sad šijemo sa mamuzama, drukču prođu ni ne pravimo. ŠAMIKA: Polako. Šta mislite sa tim čizmama? Jeste li se došli tužiti, ili...? CEHMAJSTOR: Poklon za vas. ŠAMIKA: Ni slučajno! Mičite to! Ja mito ne primam! CEHMAJSTOR: Nije mito, poklon! ŠAMIKA: Već dvojicu seljaka sam zbog mita poslao nalevokrug! Ja sam diplomatikus za fiškala položio, moliću, a ukoliko je vaša stvar, gosn, već iz cuga nepoštena, tu vas onda, znajte, mogu tužiti jedino ja! CEHMAJSTOR: Zašto nepoštena? Moj slučaj je, baš naprotiv, neverovatno prost. Pravda sa moje strane se, uveravam vas, da sagledati čak i slepom čoveku. ŠAMIKA: I šta sad vi hoćete od mene? CEHMAJSTOR: Kako šta? Da klevetniku jednom usta zapušim! Izvesni je pandur Stojić namerio testament svoje tetke pobiti. Tvrdi kako tetka nije nikad ni imala testament, pa sad zahteva da čitavo imanje, kao jedinom nasledniku, njemu pripadne! ŠAMIKA: I šta sad vi brinete za njegovu tetku? CEHMAJSTOR: Kako šta? Pa njegova tetka je imala svog sina - mene! I ko kaže da nema testamenta?! Tu je testament! (Da testament Šamiki.) ŠAMIKA: I šta sad vi hoćete od mene? CEHMAJSTOR: Kako šta? Pa tužbu za nanošenje moralne štete! Cela varoš mi se sprda! Čak i kalfe, i oni kad prolazem kaobajagi dobace jedan drugom: "Pa onda da vidimo čija tetka crnu vunu prede"! Baš tako, kao da ne znam koga se tiče! ŠAMIKA: (Ovlaš pogleda testament i strpa ga u džep.) Da, komplikovato. CEHMAJSTOR: Šta komplikovato? U testamentu je crno na belo: majku svu imovinu ostavlja sinu jedincu! Niti jedne uslovne klauzule! ŠAMIKA: Ipak, stvar valja ispitati. Pa onda, zdrava sumnja. Možda pandur ima razlog. CEHMAJSTOR: Kakav sad razlog? Moja majka nije ni imala sestru, čitavog života sakupljala da sve meni ostane! Ja vam nudim fakta! ŠAMIKA: Fakta su fakta. Ali stvarne pobude, one mogu biti devete. CEHMAJSTOR: Šalite se? Ne znam da li sam jasan: došao sam mene da zastupate, ne pandura. Stvar je, bar po meni, prilično jasna i... (Čuje se komarac kako zuji.) ŠAMIKA: Vama je prosta?! Pa šta vama nije prosto?! Moliću lepo, svakom je danas sve lako i prosto! Vama sve prosto, meni sve komplikovato! Kad je vama vaš slučaj toliko prost, šta će vam onda fiškal, šta ću vam onda ja?! (Zvizne ponovo mačem po stolu. Napravi besnu grimasu - očito, nije ulovio komarca.) CEHMAJSTOR: Ja razumem. Moguće da vas je moj slučaj podsetio na vašu nezgodu s bratom. Zbog te episodije, svi su spram vas naglo počeli drukče odnositi se. Za toliko velikodušje u serpskoj istoriji ni mnogi carevi nisu smogli snage. Čak sam se i ja sa mojom ponudom da me zastupate hteo na neki način izviniti za podsmeh koji vam je činjen. Zato, i uprkos svemu, još držim kredite u vami: moj predmet vam neću oduzeti... I još jedna stvar. Pred vratima sam ostavio gospođicu Ružicu da pričeka. Molim vas obuzdati neraspoloženje za koje sam kriv. Za ljubaznost spram nje, imaćete, he he, još kako rezona... Prijatno, čestnejši, i ponavljam: predmet ostavljam u vašim rukama. Ne znam zašto, ali, he he, ja držim bezgranične kredite u vami! (Izađe.) ŠAMIKA: Ne zna zašto! A i kako će doznati, mamlaz šusterski! Svet je već odavno na drugi put izašao, laž se smatra istinom i više niko ne slovi pametan ako se kojeg truda lati... (Uđe Ružica, ali je on ne primećuje.) Eto, prvi put sam u životu probao nešto teško, kuću sam ostavio, i šta se desilo? Ispao sam nekako jurodiv: mada su me zavoleli, još uvek, još uvek mi se smeju i izgledam postidno... RUŽICA: Ja vam se prva ne smejem... (Šamika ponovo zvizne sabljom. Očito, bez uspeha.) U zemlju bih propala od srama što sam vas ono veče ostavila. Ipak, ko zna?! Da sam vas onda duže zadržala, možda bi čitava stvar sa vašim bratom drukče završila. Neka ste i izgubili imanje, ispalo je vama u korist. Za koji mesec, bićete u stanju tri nove kuće sazidati. ŠAMIKA: Eh, da, uprkos svemu nisam izgubio kvalitete. RUŽICA: Nemojte shvatiti pogrešno. Ni ne slutite koliko ste u mojim očima porasli. ŠAMIKA: Vi niste službeno došli, je li? (Pogledom prati komarca koji zuji.) RUŽICA: Oh, vi ste toliko teški. Morate priznati, gosn Kiriću, ubitačno teški. ŠAMIKA: Da, ima tu nečeg. Meni je teško čak i na vreme probuditi se. U pravu ste, ja sam težak... (Mlatne mačem. Radostan osmeh na njegovom licu - sa dva prsta podiže ubijenog komarca.) Ali, šta s tim što sam ja težak? Kada ste vi, frajla Ružice, tako laki. Tako ubitačno laki. XIX(Jucina soba. Juca leži bolesna. Kraj kreveta sedi Šamika. U uglu sobe Jucina majka se ljulja u stolici za ljuljanje i hekla. Juca se bolesno nakašlje.) JUCA: Da svisnem! Više ni pilule ne vrede! ŠAMIKA: Biće da ste nešto loše pojeli, frajla Juco. Zar ne znate šta ste jeli? JUCA: Ko kaže da ne znam? Drek jela, kljukala se godinama. ŠAMIKA: Ma haj'te, prolazi to. JUCA: Mesto da mi je bolje, kraj vas mi je u inat sve gore. Žao mi što se dosađujete. ŠAMIKA: Glupost! Ja sam najradije kod vas! JUCA: Kraj bolesne ženske? Ja vas sažaljevam, Kiriću. Samo je jedna stvar gora od dosade - znati da si drugom dosadan, a da tu ništ ne možeš pomoći... Biti galantom mora da je slično. Ostavite se toga, to je veliki štrapac. ŠAMIKA: Ne, ne. Prirodno se odnositi sa ljudima, govoriti im istinu bez ustezanja, mnogo je veći štrapac. Biti galantom je najlakše. JUCA: Eh, da - lako... Lako, lako, al' nikako! Moj Šamika, ipak ste galantom. Kako da vas čovek jednom od tog oduči? Ja ću vam nešto kazati, ali držim da će to ostati tajna... ŠAMIKA: Zar se o tom sumnjate? JUCA: Moj Šamika, jako sam bolesna. Imate nesreću da ste prvi kraj kog sam se osetila dosadnom. Takav luksuz sebi više ne smem priuštiti. Nema veze što svaki čas mogu umreti, mlada sam još uvek i za kratko vreme dobili bi najviše... Dakle? Šta se mislite? Mislite se posle pedesete, tad muškima prestaje da se diže... Diže li se vama? Mislim, inače... (Šamika se osvrne ka Majci. Majka se, međutim, i dalje mirno ljulja u stolici.) Bez brige, ne čuje ništa, gluva ko top! Uf! Kako ne vidite, Kiriću? Sa nama to je kao matematički izvedeno: ja i vi, Kiriću, sinus i kosinus! ŠAMIKA: Frajla Juco, biste li se udali za mene? JUCA: Rt-rt-rt-rt-rt! ŠAMIKA: A mama? Šta će mama o tom reći? JUCA: Moj galantom! Svejedno, pitaj je. To je dužnost, a drugo je naša stvar. (Šamika priđe Majci.) ŠAMIKA: Milostiva, činim podvorenje. Frajla Juca je jako bolesna, i kao ona, tako i njen doktor tvrdi da nema izgleda na bolje. Zar ne mislite kako to a da umre neudata? Vi ste uvereni da sam frajla Juci prijatelj. Ja se žrtvujem, al' za nju želim još više da žrtvujem: došao sam da od vas prosim ruku Jucinu! JUCINA MAJKA: ...Kakvu ruku? ŠAMIKA: Ruku vaše Juce, da se za mene uda! JUCINA MAJKA: A kakvu ruku? JUCA: Senilna baba, morate glasnije! ŠAMIKA: Mislite, tako bolesna ne može da se uda! Ali njena duša je zdrava! Jucino srce je moj grob! JUCINA MAJKA: A kakvu ruku? JUCA: Prokleta baba! Ja ću joj objasniti! (Juca ustane iz kreveta. Spopadne je, međutim, napad kašlja i padne na pod. Šamika pritrči i pomogne joj da se vrati u krevet.) JUCINA MAJKA: 'bem vas u ruku. ŠAMIKA: Juco, idem sad do popa. Posle ću po venčanicu, poslaću momka da ti je do večeras donese. Dolazim u deset izjutra, sutra ćemo se venčati! XX(Predsoblje u kući Sokolovićevih. Napolju, neko nestrpljivo kuca na vrata. Konačno, vrata otvori Jucin brat. Ulazi Šamika, obučen u venčano odelo.) ŠAMIKA: Dobar dan, gde je Juca? JUCIN BRAT: Dobar dan, polako. ŠAMIKA: Jošt se nije obukla? Sa popom je ugovoreno! JUCIN BRAT: Polako. Toliko žurite, Kiriću, da nesmotrene stvari činite. Nemojte misliti, ja vas poštujem. I moja majka vas poštuje. Ali ona je već stara i u mnoge stvari više se ne razume. ŠAMIKA: Juca vam je sigurno rekla da se nas dvoje trebamo venčati. JUCIN BRAT: Polako. Znate li da se Juca jednom probala otrovati radi nekog laćmana? Laćman otišao, ona ispila vitriol, i izjela si sa tim utrobu. Ako se njena duša i dala oporaviti, telo nije. Kako onda duša može biti zdrava kraj tela čiju je bolest skrivila? ŠAMIKA: Pa? JUCIN BRAT: Zaslužili ste više, čestnejši! ŠAMIKA: Ja žurim, pustite me do Juce! JUCIN BRAT: Tim brakom bi i sebi i nama naneli samo sramotu! Tako što ja neću dopustiti, jer vas poštujem i želim da - ostanete u našoj porodici. ŠAMIKA: Onda, u čemu je stvar? JUCIN BRAT: (Viče u stranu.) Gordana! Goco, seko! (Ulazi Goca.) Gordana, mlađa sestra. Šesnaest godina, duša i telo bez greške! Obrazovata. I časove francuskog stala uzimati... ŠAMIKA: Miči, budalčino! (Proba da otvori vrata Jucine sobe.) Zaključano! JUCIN BRAT: A vidite Gocu. Tu čipku, ona naheklala. ŠAMIKA: Glupost! Izaći ću i viknuti je pod prozor! (Izađe.) JUCIN BRAT: (Goci.) Setila se čipku da obuče, lutka! Nije ni pogledao! Briši! (Goca izađe. Brat izvadi ključ iz džepa, otključa Jucinu sobu i uđe. A u sobi, Majka se ljuljuška na stolici i hekla. Juca stoji naslonjena na prozor, u venčanici.) JUCIN BRAT: Znao sam - već si se nakačila na prozor! Natrag u krevet! Zapela da se udaš, ko mutava! Kao da ne misliš da se neko i posle tebe treba udavati! Juco, natrag u krevet! Juco? (Uhvati Jucu za ruku. Ali, Juca se, već mrtva, sruči na pod.) XXI(Redakcija "Rodoljubive zvezde". Urednik slaže novinski slog. Ulazi Novinar.) NOVINAR: Uredniče, dopao nam je šaka! UREDNIK: Kako?! NOVINAR: Nisu dali ništ iz suda izneti. Ali fala Bogu, unakrsta pitanja, retoričke fraze, dvosmislite upadice i druge blagodeti publicističke diplomatike su mi lako omogućili dokumenata dočepati se. UREDNIK: Hajde, šta imaš? NOVINAR: Zapisnik sa suđenja kada je klijentu voćnjak na stranca prepisao. Onda ono kad je decu razvedenih u starateljstvo tuđina dosudio. Tu je i presuda kojom lopova pod vešalima proglašava za sveca, i to bez saglasnosti vrhovnog patrijarha! UREDNIK: A ono? NOVINAR: Slučaj kad je klijentu pobio testament pripisat od pokojne majke, a sve u korist špekulanta koji pokojnicu nikad nije ni video? Tu je, do u tančine! UREDNIK: Sad je naš! Porotu razuveravao u pogledu najočiglednijih slučajeva. I to ne u korist onih koje je branio, nego da čovek ne veruje - onih koje je tužio! NOVINAR: Čudo ga već nisu sačekali negde ispesničiti. I njega i porotu! UREDNIK: Da, opasna koraboracija je tu u biti. Prvo nam je Pera Kirić ukinuo pretplatu. Tobože, otkad se uselio u onu njegovu kuću sve mu je krenulo naopako, pa nema novaca... NOVINAR: A onda je drugi Kirić, infantilnim zalaganjem kao fiškal, nasamario svoje klijente. Sa jedne strane, potkopati ugled patriotske grude, "Rodoljubive zvezde", a sa druge, - ugled časnih nacionalnih predstavnika. Cilj jasan: bezočno rušenje temelja naše autonomije i deržavnosti! (Neko pokuca na vrata.) UREDNIK: Slobodno? (Ulazi Šamika.) ŠAMIKA: Dobar dan. UREDNIK: Gosn Kiriću, vi?! ŠAMIKA: Imam malu molbu. NOVINAR: (Sakriva dokumenta.) Kakvu molbu? ŠAMIKA: Znam da vam je list patriotski, da mu je namera narodni duh vozdizati i da zanimanje za pojedinačne slučajeve ne gajite. Ali računam, najviše ste čitani. Hteo bih priložiti dva stiha na štampanje kao posvetu. NOVINAR: Ne štampamo stihove! ŠAMIKA: Dvesta forinti vam nudim. UREDNIK: Za štampanje? Lepa cena. ŠAMIKA: Mogu i trista, ne pravim problem. NOVINAR: Žalim, stihove ne štampamo i tačka! UREDNIK: A kakvi su to stihovi? ŠAMIKA: (Čita sa cedulje.) "Der todensengel senkt die fackel nieder, und..." NOVINAR: Stoj sa čitanjem! Sram vas bilo, Kiriću! Zar mislite da će "Rodoljubiva zvezda" pristati na sramotu švapske reči štampati! UREDNIK: Za magarce nas držite. Makar i jednu švapsko slovo naštampali, sa tiražom se možemo uslikati! ŠAMIKA: A za petsto? Hoćete naštampati za petsto? NOVINAR: Smem li pogledati? (Uzme od Šamike cedulju.) Moliću, strpite se na tren dok sa urednikom nešto ne razmotrim. (Urednik i Novinar odlaze u stranu.) NOVINAR: (Čita.) "Der todesengel senkt die fackel nieder"... UREDNIK: "Anđeo smrti okrenuo buktinju"... NOVINAR: ..."und mit ihr erlischt mein armes sein". UREDNIK: ..."i s njom se ugasi moje jadno biće. Fridrih Šiler"... A da prevedemo na serpski? NOVINAR: Nepotrebno. Pa ovo je korpus delikti. UREDNIK: Korpus delikti? NOVINAR: U naslov, "Fiškal Kirić, najveća elementarna nepogoda po nacionalno imjenije od doba velikog potopa!", a u podnaslov, "I nakon izdaje, Kirić ne prestaje kriti zločinačko lice: reči pokajnice na nemačkom progovara"! UREDNIK: Nije što sam ti urednik, ali ti si jedan genijum! (Urednik i Novinar se vraćaju do Šamike.) UREDNIK: U redu je, Kiriću, napravićemo izuzetak. Još i potpis, moliću. (Šamika se potpiše. Da novac Uredniku.) ŠAMIKA: I ne slutite koliko ste mi učinili! (Izađe.) NOVINAR: Uredniče, dopao nam je šaka! XXII(Groblje. Kraj rake Lujza i Ružica, vidno ostarele. Hlade se lepezama. Sve vreme, čuju se komarci kako zuje.) RUŽICA: Eh, kada ga se setim. Peštanski bal gotov, a pokojni Kirić u fraku začešljan dolazi. LUJZA: Ta bio je već ćelav, šezdeset škopaca mator! RUŽICA: I oni pijani, naglo se rastrezne i put mu uklanjaju. On samo baci prezitelni pogled i kad vidi kako nigde frajle na vidiku, ode. Kvaliteti, vidi se, sami kvaliteti! LUJZA: A da sam znala kako će ko večiti mladoženja umreti, ja bi ga ukrala! RUŽICA: I onda se ne bi udali za vašeg Pepija? LUJZA: Ali šta drugo? Takva emancipovata duša mislila sam da se jednom mora oženiti. Moje švaleresno! Oh, eto ga! (Dolazi pogrebna povorka. Među prisutnima su svi preživeli, vidno ostareli. Dva Đaka nose sanduk. Okruže raku.) ČAMČA: Ta i ja sam još star i neću još dugo, al' od milog Boga nismo zaslužili toliku kaznu! SVEĆENIK: Welche Tragedie! Noch kann Ich nicht glauben das es tod ist, meine Kindern! POLAČEK: A ja sam mu kupio sanduk. Ono je moj sanduk. Osećate li samo kako, i uprkos vrućini, više ništa ne... kako bih rekao, ne miriše! Više ne miriše! POP: Ima li kakav govor? PERA: Imam ja. Samo, muka mi je zbog vrućine. CEHMAJSTOR: Mogu li ja da pročitam? PERA: Zahvaljujem! CEHMAJSTOR: (Čita.) "Dragi moj i nikada okajani brate Šamika, da je otac naš kojim srećom živ ostao, bilo bi mu danas teško, ali nekako i lakše na srcu. Lakše, jer sam konačno se na pravi put naputio, i grešan, opametio se. Sad, pošto sam prokockao zajedničko imanje, kao bludni sin, podnosim bedu pod staračke dane, lijem suze, ali sam i nekako srećniji kad se tvoga lika setim, i uvrede koju mu nikad oprostio nisi..." (Plače.) Eto, i ja ga se setim. Štetu od njegove parnice još nisam otrpeo, ali neka, ne žalim - makar znam zbog čega. KATICA: A zbog čega? CEHMAJSTOR: Teško je to običnim rečima pojasniti. Pravedan razlog, zdrava sumnja. Biće da nam je to otvorilo oči i povratilo želju za život. KLAUDIJO: Heroj! Jedino mu smrt bila laka. Od gripa, kijavica ga napala. PROFESOR: I toliko znanje, istinski ekšpert! KATICA: Budalčine! To je i hteo, sve da nas upropasti! PERA: Katice?! Šta pričaš?! KATICA: Zar ne shvatate, budalčine?! Nije on umro, on je u Talijanskoj ostao. Sedi sad na plaži i odmara. A nas ovde u pustinji ostavio, da crkavamo na vrućini. Nije vrag umro, u Talijanskoj je ostao! XXIII(Plaža u Veneciji. Sada se nebo razvedrilo, i rumeno sunce sija na zalasku. Iscrpljen, Šamika izlazi iz mora. Plaža je pusta. Sa terasa obližnjih restorana čuju se orkestri koji za predstojeću noć štimuju "tarantelu". Opušten i mokar, Šamika se zavali u ligeštul. Zanet, uživa u pejsažu. Nakon određenog vremena, u obližnjem kanalu pristaje gondola. Gondolijer zazvoni, ali pošto ga Šamika ne čuje, izađe i priđe mu.) GONDOLIJER: Sinjor! ŠAMIKA: (Trgne se.) Oh! GONDOLIJER: Sinjor, rekli ste da dođem. ŠAMIKA: Da, da. Izvinite, mislio sam da su neki drugi. GONDOLIJER: Koji drugi? Sami ste na plaži. ŠAMIKA: Ma! Bili neki, nisu mi dali mira... Ja sam treba da se spremim, je li? GONDOLIJER: Preporučujem. Predstava u "Feniće" počinje u sedam. ŠAMIKA: Šta večeras igra? GONDOLIJER: "Škrtac". Molijerov "Škrtac". ŠAMIKA: Onda sjajno, biće smeha. Baš ćemo se smejati! A pismo? Imam li gde ocu pismo usput baciti? GONDOLIJER: Dajte ga meni. Čim vas ispratim, otići ću do pošte. ŠAMIKA: Toliko ste ljubazni! (Da mu pismo.) Pa, mogli bismo krenuti. Ja ću se u gondoli obući. GONDOLIJER: Kako izvolite! (Gondolijer i Šamika odu u gondolu. Gondola polazi.)ŠAMIKA: Predivno veče. Toplo, a što je i najlepše, mogao bih go sedeti - ništ me ne grize. KRAJ(Novembar 1990. - jun 1991) Petar GrujičićScenarista i dramski pisac (r. 1967. u Beogradu). Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti (odsek za dramaturgiju) i Filološkom fakultetu (odsek za jugoslovensku i opštu književnost) na kojem pohađa i postdiplomske studije. Po njegovom scenariju snimljen celovečernji film "Pun mesec nad Beogradom" u režiji Dragan Kresoje (MP agencija, 1993), kao i više kraćih filmova. Pozorišni kritičar za radio B 92, objavljivao u Književnoj reči, NIN-u itd. Nagrađivan. Autor "posrbe" komedije Pucnji na Terazijama (1996) u izvođenju Teatra T, u režiji Juga Radivojevića. Drama "Fiškal galantom" postavljena je u somborskom Narodnom pozorištu, sezona 1993/94, u režiji Dušana Petrovića. Jednoglasnom odlukom žirija Sterijinog pozorja 1995. godine Fiškal galantom osvojio je nagradu za dramatizaciju. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |