|
|
 |
TRAGIČNI PATCHWORKNapomena priređivača: Lica: DEJSTVO PRVO(Go enterijer. Potpuno crne kulise. GLAS SPIKERKE: (Jeziv, dubok i mehanički.) Poštovani gledaoci, dobro veče. Gledate Dnevnik Radio Televizije Srbije. Emisiju počinjemo vestima dana. (Pauza.) Danas je lep i sunčan dan. Sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu. Juče je lep i sunčan dan. Sunce je u Srbiji svaki dan. Srbija je zemlja koju sunce posećuje svaki dan. Sutra je lep i sunčan dan JOJO: (Plašljivo.) Hej, Bebe, koji je danas dan? BEBE: (Hladno.) Danas je lep i sunčan dan. JOJO: Ali i juče je lep i sunčan dan? BEBE: (Nestrpljivo.) Da, i sutra je lep i sunčan dan! JOJO: Ah, Bebe, pa to je onda strašno. Ako je svaki dan lep i sunčan dan, ja onda uopšte ne znam koji je dan. Potpuno sam izgubio orijentaciju. BEBE: (Besno.) Prestani, molim te! Gubiš orijentaciju u svom vlastitom komadu?! Dođe mi da te ošamarim! JOJO: (Začuđeno.) Čudno. Već sam pomislio da si juče rekao da smo u tvom komadu. BEBE: Mom, tvom, njihovom, k'o da je to bitno... Znam samo da nam odavde nema izlaza. (Počinje da plače.) Oh, Bože, ja to nisam hteo, ja to zaista nisam hteo. Mislio sam da sam mrtav, a onda sam se probudio...(Jeca.) JOJO: Da, bili smo mrtvi srećni u ovome. (Recituje, razdragan.) (Kikoće se.) BEBE: (Jecajući.) ...u noćnoj mori. JOJO: (I dalje se kikoće.) U životu. BEBE: (Skrhan.) U svojoj vlastitoj predstavi. (Jojou, besno.) Prestani da se kliberiš, budalo! Krivica je tvoja koliko i moja! Bolje razmišljaj kako da se izvučemo odavde! JOJO: (Ledenim glasom.) Odakle? Mi smo već nigde. (Ućute. Koncentrišu se na ekran.) BEBE: (Kobajagi s entuzijazmom.) Baš se lepo zabavljamo. Divno veče. JOJO: Nezaboravno. BEBE: I još nije prošlo. JOJO: Nije, očigledno. BEBE: Ovo je tek početak. JOJO: Stravično! BEBE: Ovo ti je gore nego u pozorištu. JOJO: U cirkusu! BEBE: U mjuzik-holu. JOJO: U cirkusu. (Tišina. Netremice gledaju u ekran.) BEBE: Pa? Kako bi bilo da zahvalimo za Milost? JOJO: Strašno je to što se već razmišljalo. BEBE: Ali, zar se to nama ikada dešavalo? JOJO: Pa otkud onda svi ovi leševi? BEBE: Svi ovi kosturi. JOJO: To mi kaži! BEBE: Istina. JOJO: Mora da smo ipak malčice mislili. BEBE: U samom početku. JOJO: Kosturnica! Kosturnica! BEBE: A ko te tera da je gledaš!? JOJO: Ne možeš da odoliš. BEBE: Tačno. JOJO: Ma koliko se trudio. (Pauza.) BEBE: Šta li oni to govore? JOJO: Pričaju o svom životu. BEBE: Nije im dosta što su živeli. JOJO: Moraju i da pričaju o tome. BEBE: Nije im dosta što su mrtvi. JOJO: Kao milijarde onih. BEBE: To nije dovoljno. GLAS: (Iz publike.) A kad je, po vama, dovoljno, uvaženi gospodine? (Bebe i Jojo zgranuti. JOJO: (Prestrašeno.) Ah, Bebe, to je on! Onaj isti od juče! BEBE: (I sam prestrašen.) Koji od juče? Ne sećam se nikakvog od juče. JOJO: Onaj koji nas je i poslao ovde. Zar ne znaš? BEBE: Da sam znao, rekao bih to u komadu. JOJO: Bio je jedan glasnik... Poslali su po nas. BEBE: Misliš Godo? JOJO: (Zaboravlja na strah, već razdražen, urla na Bebea.) Ljutiš me! Razmisli! BEBE: (Zaboravlja na strah, tupo.) Misliš God? JOJO: (Odmahuje glavom, već očajan zbog Bebeovog ponašanja.) Koji je danas dan? BEBE: Danas je lep i sunčan dan. JOJO: (Prene se, likujući.) Tačno! Sunce je izašlo približno onoliko puta koliko je i zašlo, na kraju krajeva. Onda je stigao glasnik. Poslali su po nas. Ništa se drugo nije dogodilo. BEBE: (Počinje da bunca.)Ništa se drugo nije do-god... god... godo... gost... ghost... JOJO: (Napet zbog ovog trabunjanja.) Sećaš li se koja se prva stvar desila danas? BEBE: (Bez oklevanja.) Probudio sam se, mislim. (Upali mu.) Jao, znam sada -- onaj stranac, probudio nas je... (Počinje da jeca.) (Jojo posmatra Bebea, počinje i sam da plače, s tim što njegov plač liči na najobičnije kreveljenje.) ZOKI: (Koji je za sve to vreme iza njihovih leđa i posmatra ih čas prezrivo, čas sažaljivo, drekne.) Dosta!!! (Bebe i Jojo se trgnu, potom cvile od straha. Zoki im priđe spreda.) ZOKI: (Mirnijim glasom, kao kad se prekorevaju deca.) Vas čovek stvarno ne može da obuzda. Vi ste dve najobičnije neiscrpne pričalice. BEBE: (Odvažnije.) U pravu si - mi smo neiscrpne pričalice. JOJO: (Pokornim glasom.) To je zato da ne bismo mislili. BEBE: Imamo to opravdanje. JOJO: Da ne bismo morali da slušamo... BEBE: ...sve one mrtve glasove. JOJO: (Bebeu.) Koliko smo već dugo ti i ja zajedno? BEBE: Ne znam. Možda pedeset godina. JOJO: (Rezignirano.) Da, da... Pedeset godina... Dečko je u pravu. Mi smo dve najobičnije neiscrpne pričalice... ZOKI: (Prekida ih, ljutito.) S tim što je vaše naklapanje imalo katastrofalne posledice. Pogledajte malo oko sebe? BEBE: (Pokajnički.) Na to je trebalo da mislimo kad je svet bio mlad, tamo, pedesetih godina. JOJO: (Pokajnički.) Da smo onda zagrljeni skočili sa Ajfelove kule. Sad je kasno. ZOKI: (Poučno.) Svak nosi svoj krst. Dok ne umre. I ne padne u zaborav. BEBE: Mislio sam da smo mrtvi. Da smo pali u zaborav. ZOKI: Hoo-hooo... Grdno se varaš, uvaženi gospodine. Življi ste više nego ikad. Zato i jeste ovde. Malo košta da se posmatra, a nešto više ako se desi da se upetljate u radnju, ako vam je to po ukusu i s obzirom na to kakva su vremena. BEBE: Priznajem, nije mi po ukusu. Nisam to hteo. Cena je suviše visoka. (Počinje da se cima, usplahireno.) Hoću da odem odavde. Tesno je! ZOKI: Tesno!? Tebi je tesno!? (Pogleda u publiku, prstom pokazuje na Bebea.) Zamislite, njemu je tesno! GLAS: (Iz TV-a zaurla.) Dobar dan, Srbijo! Dobar dan, Srbijo!!! Dobar dan, Srbijo!!! JOJO: (Počinje da se uvija od muke, obraća se Zokiju preklinjućim glasom.) Ah, zašto nas ne odvežeš? Ne mogu da podnesem tu buku. Zabija mi se u mozak kao klin, klin, klin. (Zoki ih gleda dok pokušavaju da se oslobode, na licu mu izraz tuge i sažaljenja.) ZOKI: (Skrhano.) Žao mi je momci. Ne mogu da vam pomognem. Zajedno smo u istom sosu. BEBE: (Rezignirano.) Znao sam... ZOKI: Sada je kasno. Uostalom, kad malo bolje razmislim, oduvek je bilo kasno... Da, kasno je, moram da vas napustim. JOJO: A mi? Šta će biti s nama? Ko će nas odvezati? BEBE: Ne ostavljaj nas! Bojim se! JOJO: I ja! Ne odlazi! BEBE: (Očajan.) Ah, ne, još jednom, sami - prepušteni sami sebi. ZOKI: Ne brinite. Doći ću ponovo sutra. JOJO: Koji je to dan? ZOKI: Sutra? Sutra je lep i sunčan dan. JOJO: (Za sebe.) Ako je i sutra lep i sunčan dan, ja onda uopšte ne znam koji je to dan. Gubim orijentaciju. BEBE: Šta da radimo do tada? ZOKI: Paaa, opustite se. Danas je lep i sunčan dan. Nakon vesti počinje kulturno-umetnički program. Lepše je s kulturom. Idemo dalje. Još koji tren i počinje film. BEBE: Misliš predstava? JOJO: Misliš život? (Zoki se tugaljivo smeši.) GLAS: (Iz TV-a ponovo zaurla.) Dobar dan, Srbijo!! Dobar dan, Srbijo!!! Dobar dan, Srbijo!!!!! ZOKI: (Skače u publiku s pozornice.) Laku noć, gospodo. (Zavesa.) DEJSTVO DRUGO(Identičan prizor kao s početka, osim što Bebe i Jojo sede u potpunom mraku. ROZ: Hej, imali su sreće. GIL: Šta? ROZ: Bilo je pismo. (Baca novčić Gilu, ovaj ga hvata.) GIL: Pa dobro, imali su sreće - za sada. ROZ: Hajde. Sve je objašnjeno u pismu. (Izlaze sa pozornice. Istovremeno - promena svetla dovoljna da promeni utisak spoljašnjosti u unutrašnjost, ali nema ničeg napadnog. JOJO: (Podiže pogled ka Bebeu -- nelagodan osmeh.) Postaje pomalo dosadno, zar ne? BEBE: (Hladno.) Dosadno? JOJO: Pa... BEBE: (Već blago iznerviran.) A napetost? JOJO: (Već bezazleno.) Kakva napetost? (Mala pauza.) BEBE: (Ohrabreno, ispunivši se donekle energijom.) Osećam da čarolija samo što nije prestala da deluje. (U tom trenutku zapljusne ih mlaz svetla i zvuka iz TV-a.) GLAS: (Iz TV-a) Publika! Stoj! Ne mičite se! (Bebe i Jojo trgnu se i dreknu od straha.) BEBE: (Trese se, počinje da jeca.) O-za-ime-Boga! Ja jesam na pozornici. JOJO: (Ogorčeno.) Znači, nije svršeno sa nama? GLAS: (Iz TV-a ponovo.) Ah, neee... Zabava tek predstoji! Počinje naš kulturno-umetnički program! BEBE: (Za sebe, zaprepašćeno.) Gospode! Gde je kraj ovome? GLAS: Prenećemo vas u svet intrige i iluzije -- klovnova i ubica. Transvestitska melodrama na svim nivoima, uključujući i sugestivan! Otmica, neverne žene, obeščašćene device... (Bebea i Jojoa obasja crvena svetlost TV-a. Glas nastavlja egzaltirano.) Krv, krv! Krvi nikad dosta! BEBE: (Sleđen.) Gospode Bože! JOJO: (Mirnije.) Je li to ono što ljudi žele? GLAS: (Nastavlja zvanično.) Gospodo, krv je obavezna - videćete, sve se svodi na krv. Uostalom, tako se najlakše napune evropska pozorišta. BEBE: Hoću kući! JOJO: Ne daj da te zbuni. GLAS: (Nastavlja, podozrivo.) Aaa, vi biste možda uvozni film?! Pa, može i to. Učešće obavezno! Kartu ste ionako davno kupili. (Zatim smeh.) BEBE: Gubim tlo pod nogama. JOJO: Koračaj oprezno, sledi instrukcije. Biće nam dobro. BEBE: Koliko dugo? JOJO: Dok se događaji ne odigraju. Radimo na pozornici one stvari koje bi trebalo da se dešavaju van pozornice. Što je nekakav integritet, ako gledaš na svaki izlaz kao na ulaz u nešto drugo. (Iz TV-a kreće muzika, početak filma "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi". Odsada pa nadalje iz TV-a će neodređeno dopirati prigušena mešavina zvukova, muzike, dijaloga, kao u filmu.) BEBE: Ništa ne shvatam! JOJO: Uživaj. Opusti se. Mi smo upleteni u igru. Zar ne shvataš, tvoj najmanji pokret pre mnogo leta aktivirao je drugi negde drugde. BEBE: Shvatam. Ali nismo smeli da dozvolimo sebi nešto tako svojevoljno. JOJO: Jasno. Ali mi smo relativno imali sreće -- mogli su nas ostaviti da bistrimo čitavo polje ljudske nomenklature, kao dvojica slepaca koji pljačkaju dućan radi sopstvenih portreta. BEBE: U pravu si. Na kraju krajeva, ovo je samo igra. (Zbunjeno.) Ali, čime se to sad igramo? ZOKIJEV GLAS: (Iz publike - podstiče ih.) Reči, reči, reči!... One su sve što imate odsada pa nadalje. JOJO: Fascinantno! BEBE: Fenomenalno! JOJO: Da krenemo? BEBE: (Orno.) Da krenemo! (Koncentrišu se na ekran.) BEBE: (Kao u molitvi.) Zadatak naš nasušni daj nam danas. JOJO: (Tiho, iskrivljena retorika.) Masku našu nasušnu daj nam danas. BEBE: (Ljutito.) Budalo, već imamo maske. (Bulji dalje u ekran, kao u transu.) Melodiju našu nasušnu dozovi nam danas. JOJO: (Blesavi se, pevuši.) Na ovoj fruli BEBE: Prestani već jednom! ZOKI: (Dobacuje iz publike.) Gospodo, molim vas! Bože dragi, je li previše očekivati malo kontinuiteta u radnji?! (Bebe i Jojo se na ove reči prenu, predano gledaju u ekran i počinju da komentarišu prizore na istom.) JOJO: Ko su sad pa ova dvojica?! BEBE: Pojma nemam. Mada mi se čine poznatim. JOJO: Šta to rade? Kanda bacaju neke novčiće? BEBE: Da, stalno pada glava. JOJO: (Pevuši odsutno.) Glava, glava, leti glava...(Prene se, strogo.) Najobičniji zgubidani! Provode vreme na nekom mestu bez ikakvog vidljivog obeležja. BEBE: A da pokušamo sa drugim imenima? JOJO: Da pokušamo. (Pauza.) BEBE: (Kao prijatno iznenađen.) Ah, Jojo, pa to su Gogo i Didi, moji stari znanci! JOJO: Pa da, Bebe! Roz i Gil! Otkad ih nismo videli! BEBE: (Razneženo.) Od juče! Kako su se samo promenili! JOJO: Svi se oni menjaju, Bebe. Samo mi ostajemo isti. BEBE: Ipak me čudi jedna stvar - pisalo je da su mrtvi. JOJO: Kakva laž! Tipovi su očigledno živi. BEBE: A možda su juče bili mrtvi? JOJO: Gluposti, Bebe! Niko ne ustaje posle smrti. Zaključak je da to nisu oni isti. Ovi današnji su živi. Istina, znam dvojicu njihovih imenjaka koji su ubijeni u jednoj elizabetinskoj osvetničkoj tragediji. Pravi marginalci! BEBE: Ovi baš ne deluju tako naivno. Gledaj, opet pade glava. JOJO: Još bacaju te novčiće. BEBE: Dokle samo misle tako? JOJO: Ko zna! Svako tvoje pitanje umesto odgovora susrešće bar sto novih pitanja. Bolje ti je da ih ne postavljaš. BEBE: Slažem se. (Sumorno.) Pogledaj, opet glava. Svet je uistinu neobičniji nego što smo mi zamišljali. (Bebe i Jojo zaćute. Deluju krajnje iscrpljeno.) ZOKI: (Oglašava se iz publike.) Tačno, gospodo! Istina, ja znam odgovore na vaša pitanja, ali nemam prava da se uplićem u radnju. Takvi su propisi. Žalim, ali moraćete da nastavite. I molim malo živosti. Te pauze stvaraju mi tenziju, a od vaše duhovitosti vežu mi se creva. BEBE: (Umorno.) Gde smo ono stali? (Jojo nemo odmahuje glavom.) ZOKI: (Iz publike.) Hajte, gospodo! U centru ste pažnje. Ispunite svoju sudbinu. BEBE: Ispunite sudbinu! Stigli smo predaleko i naš momentum je preuzeo stvar u svoje ruke; mi se lenjo krećemo prema večnosti, bez mogućnosti odlaganja sudbine. JOJO: (Bezazleno.) Izvini, gde smo to stigli? BEBE: U zemlju ponoćnog sunca, u Srbiju. JOJO: U Srbiju! Gotovo da sam zaboravio. To je put bez povratka. U nju u svakom slučaju nikada nisam verovao. BEBE: Ironija sudbine. I sve to zbog ovog klinca. (Uzdahnu duboko. Koncentrišu se na ekran.) JOJO: (Kikoće se.) Zaista komično. Još uvek bacaju novčiće. BEBE: (Hladno.) Tragikomično. JOJO: Čist kontrapunkt! BEBE: (Skrhano.) Tragedija! JOJO: Opet glava! Kakva komedija! BEBE: Čist automatizam! Dve strane istog novčića, ili recimo, ista strana dva novčića. ZOKI: (Zaplješće iz publike.) Bravo, gospodo! Na dobrom ste putu. JOJO: (Vidno oraspoložen aplauzom, femka se.) Ah, nemojte aplaudirati previše glasno, ovo je veoma star svet. (Bebe i Jojo se oraspolože. Nastavljaju raspravu ažurnije. Veselo uleću jedan drugome u reč.) BEBE: Komično i tragično više ne isključuju jedno drugo... JOJO: Komedija nam govori stvari koje tragedija nije u stanju da nam kaže... BEBE: (Na trenutak odsutno, za sebe.) Ne mogu da se odlučim - da li je ovaj komad ozbiljan ili nije... JOJO: (Još glasnije, brže, veselije.) Tipujem na farsu! BEBE: (Još glasnije, brže.) Tipujem na tragičnu! (Sve brže govore i upadaju jedan drugom u reč.) JOJO: Međusobno zavisni, suprotni pojmovi! BEBE: Tragično i komično su stvar istog pesnika! JOJO: Tražim poetičnost komičnog i tragičnost smešnog! BEBE: Osećanje je gorko i mračno... JOJO: ...a ipak je govor živahan... BEBE: ...suštinski komičan... JOJO: ...odobravajući! BEBE: Uvek isti nedostaci čovečanstva: bezizlaznost čovekovog htenja... JOJO: ...apsurdnost ljudskih naravi! BEBE: Apsurdnost?! JOJO: Apsurd! BEBE: Cinizam! JOJO: Nadrealistički podsmeh! BEBE: Čovek je beznačajan! JOJO: Čovek je smešan! (Zahuktavaju se sve više i više. Ne primećuju Rozenkranca i Gildensterna dok im polako prilaze s leđa.) BEBE: Brutalna istina! JOJO: Groteska! BEBE: Uništi radnju! Sve je izopačeno! JOJO: (Već urla na njega besno.) Ti bi već da uništiš radnju! Okrećeš snagu protiv sebe samog! BEBE: Umukni, neznalico! JOJO: Ti umukni! BEBE: Ne mogu. JOJO: Ne mogu ni ja! BEBE: (Besno, ogorčeno, kroz suze.) Besmisao, ništavnost, praznina... JOJO: (Očajan.) I smrt! BEBE: (Sada ne plače, iznenađeno.) A gde je Bog?! (Islednici Rozenkranc i Gildenstern već su se sasvim primakli, svaki grabi po jednu fotelju, polako ih odvlače sa scene. Bebe i Jojo se ne bune, kao da ih ne primećuju, oni neumitno nastavljaju svoj dijalog.) JOJO: (Nije više očajan, sada već s dosadom.) Pa onda kolektivna krivica! A tek individualna! BEBE: Užas. Dosta s ovim! Hoću kući. JOJO: U Francusku? BEBE: Ne! JOJO: U Englesku? BEBE: Ne! JOJO: Na policu? BEBE: Ne znam. Valjda. JOJO: A zar ne bismo mogli da ostanemo tu gde smo? Mislim, niko neđe da dođe i da nas odvuče... Mi smo još sposobni... Imamo godine... BEBE: (Vrisak.) Mi nismo ništa pogrešili! Nismo nikome učinili ništa nažao. Zar ne? JOJO: Ne znam. Ne mogu da se setim. (Odvučeni su sa scene. Ali još dopiru njihovi glasovi.) BEBE: Mora da je bio neki trenutak u početku kada smo mogli da kažemo -- ne. JOJO: Baš me briga. Dosta mi je svega. Da ti kažem iskreno, laknulo mi je. BEBE: Koja je ovo opklada, o moj Bože! Pa ceo ovaj svet je tragična šala... (Do publike muklo dopiru zvuci krkljanja i davljenja. Zavesa.) DEJSTVO TREĆE(Go enterijer. Crne kulise. ROZENKRANC: (Mirnim, ali jezivim glasom, punim pretnje.) Dakle, nećeš da odgovoriš zašto si to učinio. GILDENSTERN: (Iznervirano.) Ko ti je dao instrukcije, govori! ZOKI: (Smirenim, tihim glasom.) I've told you already. Oddly enough, when I was writing a play, I was so green that it never occurred to me that I had a problem. It never occurred to me that my stuff might not look very good when it was up against the Bard. And in inocence I just wrote along, a bit of Shakespeare, off they went, a bit of me, a bit of Beckett, a bit of me, a bit more of that, off with me, on with some Beckett, or Ionesco, off they went - it never struck me that this might be dangerous conjunction; and it did not worry anybody else in the event. I think the reason is... that all of us have a private and public language. And this is the effect which I think occurred with the play: that one simply accepted that they had a public mandarin language and a private intimate language. GILDENSTERN: (Udari ga.) Đubre malo! Jesam li ti rekao da ne govoriš na stranom jeziku! ROZENKRANC: (Gildensternu.) Daj, smiri se! (Zokiju.) Dobro sinko, da li si ti uopšte svestan šta si uradio? ZOKI: (Odvažno.) A šta sam to uradio?! Osim što sam možda pomalo prezirao drame, posebno način na koji su bile pisane... (Zaneseno.) Ali sam se mnogo divio Šekspiru i njegovom stvaralaštvu. ROZENKRANC: (Odmahuje glavom.) A ti hteo da napraviš novu dramu! (Gildenstern besno psuje sebi u bradu.) ZOKI: (Prezrivo.) Sve nove drame su stare drame! GILDENSTERN: 'Oćeš da budeš umetnik, je li! (Ćušne ga po glavi.) Misliš da si važan? ZOKI: Nikad nisam smatrao da sam važan, niti da je umetnost važna. Ova drama sigurno neće spasiti glavu nekom grešniku u tvom kazamatu. Pa čemu onda sve to?! Kriv sam zato što osim piskaranja nisam preduzeo ništa više. Znaš, taj skriveni osećaj krivice nose mnogi umetnici. Ali, ja bar nisam nosorog, za razliku od tebe! GILDENSTERN: Oho, mali se skroz obezobrazio. (Krene da ga ponovo udari, Rozenkranc ga spreči.) ROZENKRANC: Preterao si, mališa. Šta ti je sve ovo trebalo? Imao si sve. Zar ne misliš da je cena suviše visoka za to da čovek bude drugačiji od ostalih, to jest da ne bude nosorog? ZOKI: Da, naravno... Ali ja bih tu cenu opet platio. Pa ako bi bila i još veća, pristao bih. Vi, marksisti, ste stvarno jadni. Imate svoje mitove i svojevrsnu metafiziku, ali degradiranu do te mere da je potrebno biti izuzetno prepreden pa to sve tako vešto skrivati. Naravno, vi to niste! GILDENSTERN: (Razjaren.) Ubiću ga, vođe mi!! ROZENKRANC: Dosta je bilo! Idemo. (Diže ga sa stolice.) ZOKI: Drugo i ne očekujem. Vas marksiste ionako nikad nije inspirisalo ni milosrđe ni saosećanje. Kad govorite o pravdi, mislite na osvetu, kaznu, sankciju. Kad govorite o slobodi, to pre svega znači tiraniju. Kad govorite o jednakosti zapravo se radi o privilegijama. Stvarno ste jadni i za žaljenje! Ustvari, smešni ste. (Pljune.) Mada tragično, opet, ne isključuje humor. (Zoki se smeje. Odvode ga. Zavesa.) PRE KRAJA(Zoki proviruje iza zavese. Gleda u publiku.) ZOKI: Dakle? BEBE: (Iz publike.) Nije loše, nije loše. JOJO: (Bebeu.) Ne budi strog. (Zokiju.) Bilo je odlično! ZOKI: S vama je zaista zadovoljstvo raditi. BEBE: I nama je zadovoljstvo s nama raditi. Volimo igre kojima nema kraja! (Zavesa. Kraj.) U Beogradu, 1997. BIBLIOGRAFIJA: Svetlana SpajićPevačica srpske i balkanske izvorne pesme, anglista. Rođena 1971. u Loznici na Drini. Jedan od osnivača grupe Moba, mlade urbane ženske grupe za tradicionalno srpsko pevanje (album Prioni, mobo, Biljeg, Beograd 1995). Zajedno sa sviračem Darkom Macurom član I Interbalkanskog tradicionalnog ansambla osnovanog na Prvom interbalkanskom festivalu u Solunu, '95. Trenutno snima svoj prvi solo-album za izdavačku kuću "Biljeg" i vodi vlastitu vokalnu grupu "Drina". Sarađivala sa više rok grupa, između ostalih "Bjesovi", "Ništa ali logopedi" itd. Jedina u Srbiji upražnjava "kumei", difoničnu vokalnu tehniku Mongola i Tuvanaca. Prevodila za Književnu reč, kuću Biljeg i Balkansku kulturnu mrežu. "Tragični Patchwork" je njena prva drama, nastala kao seminarski rad na Filološkom fakultetu. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |