|
|
 |
RAPSODIJA(Melanholično-lirska drama među javom i međ snom)LICA: Dešava se poslednje decenije prošlog veka u vreme pojave građana i građanki. 1. SLIKA - JULKIN PROBLEM(U potpunom mraku čuje se muzika ljudskog žamora. Crkvena zvona zvone osam puta. Prolećni, jutarnji, sunčevi zraci lagano osvetljavaju šetalište na Petrovaradinu. Osim prolaznika koji idu u crkvu, u parku su i prodavac luša i šećerlema, prodavačica cveća i prodavačica sveća. U pozadini je Dunav. Na ivici parka je kameni zidić ispred kog se Simo Matavulj nervozno šeta. Korača od klupe sa desne strane, na kojoj je uredno složena garderoba, do starog razgranatog hrasta, sa leve strane, pored koga je nabacana žandarmerijska uniforma. Julka Palanački, držeći suncobran, nestrpljivo skakuće i gleda u pravcu Dunava.) JULKA: Gospodine Matavulj, a šta ako majka ne pristane da Lazicu odvedemo u Sombor? O, Bože, ta on je tek na pola Dunava, a majka se može vratiti svakog trena! Gospodine Matavulj, jeste li sigurni da Lazica može da prepliva celi Dunav?! SIMO: (Nervozno.) Smirite se, gospođice Palanački, nije mu prvi put da preplivava Dunav! JULKA: Plašim se da naš plan neće uspeti. Znate, majka je još ljuta na sirotog Lazicu. Ona je starog kova, ne shvata da Lazica nije pobegao od mene. Ta ja ne htedoh da idem sa njim u Crnu Goru. (Uzdiše.) Uostalom kad mogah da ga čekam dvadeset i jednu godinu - mogu još malo. Tetka Ljubica kaže: "Ko čeka - taj dočeka". (Pogleda u pravcu reke.) Pod uslovom da dopliva nazad. SIMO: Sve će biti u redu, samo se skrasite već jedanput! JULKA: Ma čini mi se da još neko pliva za njim. (Simo nervozno vrti glavom. Oboje se šetaju. Sa leve strane dolaze Mara i Ljubica. Mara ljutito prilazi Julki mlatarajući zatvorenim suncobranom. Ljubica pokušava da je sustigne. Mara besno hvata za ruku Julku i cima je da pođe za njom, kao da je dete. Ljubica, međutim, hvata Julku za drugu ruku. Svaka od njih vuče Julku na svoju stranu. Narod koji je prolazio šetalištem zastane i posmatra šta se dešava.) MARA: Ne, ne i ne! Ja tog gospodina Kostića neću ni da vidim! Julka, polazi u crkvu! Navodno smo zbog toga i došle u Novi Sad! JULKA: Ali, mati... LJUBICA: Maro, saslušaj me jedared! MARA: (Histerično.) Nikoga više neću ni da čujem! SIMO: Gospođe, prestanite! Svi vas gledaju. (Mara i Ljubica prestanu da cimaju Julku. "Diskretno" se okreću da vide ko ih to gleda. Prolaznici koji su posmatrali prizor najednom krenu u pravcu u kom su dotad išli, praveći se da ništa nisu videli. Mara otvara suncobran. Zaklanja se od prolaznika. Julka omlitavljeno stoji dok joj Ljubica namešta zarozanu haljinu. Julka pokušava da ugleda Lazu. Simo prilazi Mari, koja vadi lepezu. Hvata je pod ruku i vodi na stranu. Ljubica i Julka se došaptavaju dok Simo i Mara razgovaraju. Mara je nervozna i ljuta. Povremeno tera muve. Simo joj se dodvorava. Toliko je učtiv i fin da preteruje. Posebno sa klimanjem glavom. Julka se sve vreme okreće i gleda u pravcu Dunava, što Ljubicu nervira, te je zato povremeno udara svojim suncobranom po turu.) SIMO: Gospođo Palanački, htia bi van rić nekoliko stvari pri nego šta sa ćerkom odete u crkvu. MARA: (U jednom dahu.) Ja sam odluku donela! Niti će taj Kostić doći u Sombor kod nas, niti će moja Julka postati njegova žena. Jasno je meni da Vi bijete žicu kod mene za njega, pa ste za to nagovorili i moju sestru, ali od svega nema ništa. Ništa! Mi nikada nismo doživeli takvo poniženje. (Uzima vazduh da nastavi.) SIMO: Razumim Vašu srdžbu, ali nemojte se ljutiti na Lazu. Nije mu uzeti za zlo što je malko luckast. A Vaša ćerka ga voli! Učinili biste veliko dilo. Dva velika dila! Gospođica bi bila sritna, a i Laza bi bio miran i zbrinjen. Čak ga ni žandarmi ne bi pronašli! Uuostalom on je Julkin verenik! MARA: (U jednom dahu.) Više nije! Ja sam tako odlučila! Ta on želi da oženi moju nesretnu Julku samo zbog njenog nasledstva! Samo da bi vratio dugove! On ne voli moju dobru i sirotu Julku! A to nije nimalo luckasto, već pokvareno. Nema ni kuću, ni posla. Pedeset i jedna mu je, a ništa nije uradio. Ima samo te artije. Ko još živi od pesama, gospodine Matavulj? Julka, polazi! JULKA: (Ljubici.) Tetka, je l sad? LJUBICA: Ne još. Nemoj, Maro, možeš poneti greh na duši. MARA: Iju! Sram te bilo, Ljubice! Ideš naruku ovoj mojoj nesretnici koja o životu ne zna dalje od nosa! I to zbog koga! Uvatila si se pod ruku sa ovima i... SIMO: Molim vas, Lazo Kostić nije bilo ko! MARA: (U jednom dahu.) I nije! Ta uzeo je pare od verenice da bi joj kupio prsten, a umesto da ga kupi ode u kafanu i potroši ih na vino. Ujutro pijan dođe i rastera svadbare, jer je zaboravio da se tog jutra veri sa devojkom koja ga četrnaest godina čeka, a kad uvidi šta je uradio pobegne u Crnu Goru i ne javlja se sedam godina sve dok ga i odanle nisu izbacili. Pri tom pošalje neke bečke novine, koje niko i ne ume da čita, a u pismu traži pomoć i milost, jer mu je prigustilo. LJUBICA: Zaboravila si da si i ti nekada bila mlada! MARA: I ja sam se nekada udavala, ali je moj pokojni muž, Bog da mu dušu prosti, (Prekrsti se.) doneo imanje, a ne dugove i artije. Ta mante me priče! Polazi već jedared! LJUBICA: Ali njoj je četrdeset i prva! I ako je ne udaš ostaće baba-devojka celog veka! (Mara iznenada dobije napad kašlja.) LJUBICA: Jeste! Svi znaju da je baba-devojka! (Da znak Julki rukom. Julka se zatetura i kao onesvesti: sedne na klupu.) LJUBICA: Crno dete! Šta joj bi odjedared!? SIMO: Mogu li ća pomoći!? MARA: Mene nećete prevariti! Znam ja lek za takve što se onesvešćuju kad im nešto nije po volji. (Prilazi Julki. Udari joj šamar.) JULKA: Majko, pa to boli! MARA: Boli, ali leči! Polazi! Nemam nameru da se srećem sa tim vašim gospodinom Kostićem! (Mara uhvati Julku za ruku. Vodi je na levu stranu. Ljubica se krsti. Krene za njima. Julka se otima, ali je Mara cimne za ruku i ona posrćući ode.) LJUBICA: Bože, ima li te?! Doviđenja, gospodine Matavulj. JULKA: Doviđenjaaaaa! SIMO: Ciao, bella dona! (Kada one izađu, odnekud se čuju neartikulisani krici. Laza mokar izlazi iz reke. Dolazi do klupe. Briše se.) SIMO: Brzo se oblači. Od Julke niš niće biti. LAZA: Nikada ti neću oprostiti što me natera da ustanem ovako rano. Ali bar se isplivah ko čovek. SIMO: Hajde, požuri! (Uzima Lazine stvari i kreće na desnu stranu.) Ostao nam je još samo Laza Dunđerski. (Simo i Laza odlaze na desnu stranu. Laza se u hodu oblači. Iz reke isplivava žandarm. Zadihan i premoren puzi do drveta.) ŽANDARM: Gospodine... Jeste li videli kuda je... Otišao Laza Kostić? 2. SLIKA - DOLAZAK U ČEB(Trem dvorca Dunđerskih u Čebu. Prolećno popodne. U pozadini su troja vrata, od kojih su leva i desna zatvorena i prekrivena teškom, žutom, plišanom zvesom, a srednja vrata, kroz koja se vidi salon, širom su otvorena. Ispred trema su tri stepenika koja vode u baštu. Ceo trem je prepun raznovrsnog cveća. Niz ogradu se spuštaju crvene ruže, a beli i crveni ljiljani su u saksijama i žardinjerama. Na sredini trema, a naspram otvorenih vrata je pravougaoni sto koji dvojica livrejisanih slugu serviraju za ručak. Lenka nervozno obigrava oko njih kontrolišući da li je sve na svom mestu.) SOFIJA: (Spolja.) Lenka, stigao je Laza Kostić! LENKA: (Slugama.) Vratiću se da prekontrolišem sto, čim pronađem majku. (Lenka odlazi na desna, a Sofija ubrzo dolazi kroz leva vrata. Traži je.) LENKA: (Spolja.) Mati! (Sofija glasno uzdiše i odlazi kroz desna vrata, a Lenka dolazi kroz srednja vrata.) SOFIJA: (Spolja.) Lenče! LENKA: (Slugama.) Kuda je majka otišla?! 1. SLUGA: (Pokazuje na leva vrata.) Ovuda. (Lenka odlazi kroz desna vrata, a Sofija dolazi kroz leva.) SOFIJA: Lenka, samo što nisu ušli u salon! Lenka! Pa kuda je sad otišla?! 1. SLUGA: (Pokazuje na leva vrata.) Ovuda. 2. SLUGA: (Pokazuje na desna vrata.) Ovuda. SOFIJA: O, Bože. (Sofija hitro odlazi kroz leva vrata, a sluge pošto završe sa serviranjem stola odlaze u salon. Za to vreme spolja se čuju Laza i Dunđerski.) DUNĐERSKI: (Spolja.) Ovo je moja kuća. LAZA: (Spolja.) Kuća! Pa ovo je dvorac! DUNĐERSKI: (Spolja.) Mante se, gospodine Kostiću. Ovo je najobičnija kuća sa salašom. (Dunđerski i Laza se pojavljuju u salonu. Laza ulazi unatraške. Zadivljeno i znatiželjno zagleda salon od poda do tavana. Sluge im pridržavaju šešire i štapove.) LAZA: Verujte mi, ne bih imao ništa protiv ovakve kućice. DUNĐERSKI: Gde li su nestale?! Sofija! Lenka! Ponekad pomislim da nisam trebao da gradim ovoliku kuću. (Slugama.) Poslužite gospodina Kostića, dok ja pronađem ove dve. (Odlazi na desnu stranu. Sluga donosi poslužavnik sa čašicom pića. Laza ga neko vreme ne primećuje jer gleda u plafon. Sofija dolazi kroz leva vrata. Ugleda Lazu u trenutku dok uzima čašicu u nameri da ispije piće.) SOFIJA: (Radosno vikne.) O, dobro nam došli! (Laza se uplaši i trgne. Zbunjeno posmatra Sofiju.) SOFIJA: Gospodine Kostić? LAZA: (Zagledajući se.) Ja sam. SOFIJA: Sofija Dunđerski. Lazina supruga. (Srdačno se rukuju. Lazu u nameri da sa poslužavnika ponovo uzme čašicu Sofija prekine i to tako što ga uhvati pod ruku i odvodi na trem.) SOFIJA: Konačno ste stigli. Lenka je toliko nestrpljiva od želje da Vas upozna da se od jutros nije skrasila na jednom mestu. LAZA: Zadovoljstvo mi je čuti da se neko raduje mom dolasku. SOFIJA: Gospodine Kostiću, njoj je jako potrebno društvo. Veoma je povučena i samo čita, a ako ne čita onda svira klavir. Laza i ja nismo znali šta da učinimo sa njom. Veoma nas je obradovao Lazin predlog da dođete kod nas. Velika nam je čast da jedan Laza Kostić dođe ovde u Čeb. Lično mislim da Vi možete da nam pomognete oko Lenke. Mora malo da... Živne. A i dvadeset prva joj je. Vreme je za udaju... A gde je moj Laza? LAZA: Ne znam. Verovatno Vas traži. SOFIJA: O, Bože, kao da mi ne bismo došle da se pozdravimo. Odoh po Lenku. Odmah dolazimo. (Sofija odlazi kroz desna vrata. Laza uzdiše i odlazi do ograde. Iz daleka se začuje slavujeva pesma. Laza bere jednu ružu. Miriše je. Kroz leva vrata dolazi Lenka. Besna je i snažno zalupi vratima. Laza se prepadne, a ona se zbuni, jer ga tek tada ugleda. Laza se okreće ka njoj.) LAZA: Lenka Dunđerski? LENKA: (Jedva govori.) Da... (Glasnije.) Da! Laza Kostić? (Čuje se slavujeva pesma.) 3. SLIKA - KIŠA(Trem dvorca Dunđerskih. Prolećna noć. U daljini se čuje slavuj. Posle večere. Lenka uplašeno sa salvetom u rukama kreće ka Lazinim, vinom poprskanim, pantalonama, oko butina. Potom se zaustavi. Laza nepomično stoji.) LENKA: Ipak, sami obrišite pantalone. Izvinite, molim Vas, baš sam nepažljiva. LAZA: Ne brinite se, gospođice Dunđerski. Od ružice ne ostaju fleke. Ono, šteta je za ovako dobro, domaće, vino, a posebno posle ovako dobre večere... LENKA: Ima ga još u podrumu! Evo, otići ću da ga donesem! LAZA: Ne, hvala. (Laza se briše. Lenka uzima lepezu. Hladi se dok odlazi do ograde. Neko vreme ćute. Laza joj prilazi. Oboje istovremeno počinju da govore da bi prekinuli neprijatnu tišinu, a potom se zasmeju.) LENKA: Sparno je... LAZA: Kiša će... (Pošto prestane da se smeje.) Čujete li oblake kako nailaze? LENKA: Ne. Osim slavuja ne čujem ništa drugo. LAZA: Hoćete li da se prošetamo? (Silazi u baštu.) LENKA: Pokisnućemo. LAZA: Ima li ičeg što je lepše od tople prolećne kiše? LENKA: Ne znam, ali znam da je dockan. LAZA: A šta biste radili ovde? Gospodin i gospođa već spavaju... LENKA: Čitaću. LAZA: Gospođice Dunđerski, mnogo čitanja kao i mnogo pisanja šteti čovekovoj higijeni. LENKA: Ne razumem. LAZA: Objasniću Vam dok se budemo šetali. LENKA: Žao mi je, ali na uslove ne pristajem. (Lenka gordo odlazi do stola. Seda za sto. Hladi se. Laza seda na stepenice. Grom najavi kišu. Kada počne kiša Laza se izuva i skida sako. Izlazi napolje. U baštu. Mirno stane da mu kiša pada na lice, a potom raširi ruke i pokušava da uhvati kapi. Vrti se u krug. Kiša sve jače pada. Nastaje pljusak.) LAZA: Volim kišu... (Glasno uzdiše.) Kada sam se rodio padala je kiša... A prvu pesmu sam napisao sedeći ispod jednog žbuna... I tada je padala kiša... Padala je kiša i kada sam prvi put zavoleo jednu devojku... (Lenka polako ustaje. Posmatra Lazu. Prilazi mu. Naslanja se na ogradu. Posle kraće pauze Laza nastavlja da se ispoveda.) LAZA: Sećam se... Bilo je toplo, prolećno veče... Maj... Kiša je prvo počela da sipi, a onda se nebo prolomilo... Neko vreme smo pokušavali da se zaklonimo. Trčali smo koliko su nas noge nosile, ali tek kad smo se umorili, shvatili smo da se na toj livadi nemamo gde zakloniti. Bili smo potpuno mokri i više nismo imali razloga da se krijemo od kiše. Pustili smo je da pada po nama, a... A mi smo sve više tonuli u blato... Hteo sam, a nisam smeo da joj priznam koliko sam zaljubljen bio... Nisam imao reči... Grlo mi se steglo. Bilo je potpuno suvo... Odlučio sam da je poljubim. I krenuo sam ka njenom obrazu, ali... Znate li šta mi se tada dogodilo... Okliznuo sam se i pao u blato. (Lenka se zasmeje.) Da, da. Pao sam u blato. A znate li šta je ona učinila? LENKA: Ne. LAZA: Sela je u blato pored mene i poljubila me... Posle smo se dugo, baš ovako, vrteli... I od tada se... Gospođice Dunđerski, kada čovek počne da se priseća mladosti znači da je dobro ostario. LENKA: Ali važno je kako se Vi osećate! Važno je da ste mladi u duši, a godine nisu prepreka nizašta! LAZA: Da. To isto kaže i Blez Paskal, u svojim "Mislima", ali... (Seda na stepenice.) Ne znam zašto Vam sve ovo pričam, tek... Nemojte zameriti jednom ostarelom pesniku. LENKA: (Izuva i ona cipele. Silazi u baštu) Pođimo u šetnju. Želela bih da i ja jednog dana imam sećanja kao i vi. (Pruži mu ruku.) 4. SLIKA - USKRŠNJI RUČAK(Trem dvorca Dunđerskih u Čebu. Rano po podne. Iz salona se čuje zvono zidnog sata koje jedanput zvoni. Za bogato postavljenom trpezom, na kojoj dominiraju šarena uskršnja jaja, sede Dunđerski, Sofija, Lenka, Vida i Marko. Prilično su nervozni što pokazuju lupkanjem viljušaka o sto, tanjir... Neprijatna tišina.) VIDA: Jedan sat je. (Pauza.) MARKO: Gospodine Dunđerski, uz dužno i sveopšte poštovanje Vama i Vašoj porodici, gospođici Varađanin i gospodinu Lazi Kostiću, koga već čitav čas nema, moram reći da ovo nema smisla. LENKA: Gospodin Kostić se uspavao. VIDA: Pa, ne bi se baš reklo. On nikada ne ustaje pre podneva. A osim toga da se uspavao ne bi onako... Gimnasticirao. To zaista nema nimalo smisla. I to na tremu. SOFIJA: On je pesnik, Vido. Ne treba mu zameriti. MARKO: Gospođa Sofija, to nije opravdanje. Izvinite, ali gimnasticirati... Kao od majke rođen. VIDA: A znao je da će biti gostiju na ručku. Uostalom, na današnji sveti dan... DUNĐERSKI: Sačekaćemo gospodina Kostića još malo. Sigurno će se uskoro pojaviti. Izvinite. (Pauza. Dunđerski ustaje od stola. Odlazi u salon. Vida vadi lepezu. Hladi se. Ustaje od stola. Marko učini isto. Vida odlazi do ograde.) VIDA: Bože, svakakvog sveta ima. Nije ni čudo što su ga izbacili iz Crne Gore. MARKO: Ko će još luđake u svojoj okolini... LENKA: Ovo je uvreda, gospodine Nikolajeviću! MARKO: Izvinite... Nisam mislio na Vašu porodicu... LENKA: Ne znam šta ste mislili, ali to ste rekli. VIDA: I zaboga šta radi čitav jedan sat!? LENKA: Oblači se. MARKO: Vi, Lenka, za svaki njegov postupak imate opravdanje, a on je jedna neodgovorna, i nadasve nevaspitana osoba. SOFIJA: Neverovatno, ali Vi gospodine Nikolajeviću kao da mrzite čoveka koga ste tek jednom videli. Kako možete o nekom suditi na osnovu jednog susreta? MARKO: Recimo... Čitao sam njegove pjesme. Ako se to uopšte mogu nazvati pjesme. A čak se i u Zagrebu priča o njegovim bezobrazlucima i ostalim stvarima, koje mi je muka i da pominjem. LENKA: Šta Vi znate o poeziji Laze Kostića? MARKO: Nerazumljiva je, neiskrena, a i taj njegov jezik je potpuno van svakog smisla. Ko mu daje pravo da izmišlja reči, skraćuje ih i šta ti ja znam šta sve ne? Prava zbrka. VIDA: Zmajeve pesme su lake, razumljive, pevljive,... LENKA: Vi njega ne razumete. Vi samo slušate kafanska ogovaranja! A napada se i ogovara samo onaj koji vredi! VIDA: Otkud tolika srdžba i bes kod tebe? SOFIJA: Molim Vas prestanimo sa ovom neprijatnom raspravom! LENKA: Do besa me dovodi Vaša mržnja prema Kostiću zbog svega što je nekada bilo među nama i zato što smo Kostiću učinili čast i ponudili da bude naš gost. SOFIJA: Lenka, izvini se gospodinu Nikolajeviću! (Marko ustaje od stola. Dunđerski se vraća.) VIDA: Kao što vidite, gospodina Kostića još uvek nema. MARKO: Ja se ispričavam, ali ne mogu ostati na obedu. DUNĐERSKI: Zašto? SOFIJA: Lenka, odmah da si se izvinila! (Lenka naglo ustaje od stola, krene ka salonu. U tom trenutku nailazi Laza. Besprekorno je obučen. Vida seda za sto.) LENKA: (Plačno.) Izvinite. DUNĐERSKI: Lenka, odmah da si se vratila i sela za sto! (Lenka zastane. Vraća se i pokunjeno seda za sto.) LAZA: (Veselo.) Hristos vaskrese, gospodine Dunđerski, gospođo,... DUNĐERSKI: Vaistinu vaskrese. Gospodine Nikolejeviću, ostanite na ručku. SOFIJA: Izvolite, sedite ovde. Baš Vas čekamo... LAZA: (Seda.) Hvala. (Kratka neprijatna pauza.) LAZA: Nešto nije po volji? VIDA: Čekamo Vas već više od jednog časa. LAZA: Zar je već toliko prošlo? MARKO: Mogli biste se bar ispričati zbog zakašnjenja. DUNĐERSKI: Gospodo! (Nakašljava se.) Oče naš koji si na nebesima, neka se sveti ime Tvoje, neka bude carstvo Tvoje, neka bude volja Tvoja, kako na nebu tako i na zemlji, hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim i ne vodi nas u iskušenje, već oslobodi od zlog. Amin. SVI: (Manje-više glasno.) Amin. SOFIJA: Kucajte se! A ja ću vam svima sipati supu. VIDA: Ja bih ovo od lukovine. LENKA: Koje ćete Vi, gospodine Kostiću? LAZA: Ako bi gospodin bio ljubazan da mi doda to crveno jaje koje je ispred njega. MARKO: Dohitite ga sami. SOFIJA: Evo, ja ću. LAZA: Gospodine, čemu ljutnja? Zbog mog zakašnjenja ili možda zbog gospođice Dunđerski? (Dunđerski udari šakom o sto. Vida se preplaši i prolije supu u krilo. Vrisne. Sofija joj priskače u pomoć i salvetom briše haljinu, koju Vida, pošto ustane, istresa od rezanaca.) DUNĐERSKI: Dosta! Ako ne umete da razgovarate kao ljudi - onda ćutite! SOFIJA: Jesi li se izgorela? VIDA: Ne, ali sam isprljala haljinu! MARKO: Sve ovo je zbog Vas. LAZA: Otkud u čoveku tolika pakost i zloba?! VIDA: Gospodine Kostiću, upropastili ste ovaj dan! Gospođa Sofija, hajdemo do toaleta. MARKO: Sram Vas bilo. Imao je Zmaj pravo kada je za Vas rekao da ste loš pisac i još gori čovek! LAZA: Da mi je to rekao neko ko iole vredi, ja bih se zamislio. DUNĐERSKI: Gospodo. MARKO: Da ste mlađi, ovaj problem bismo rešili i na neki drugi način. LAZA: Izaberite način, i mesto. (Ustane i skida sako. Zavrće rukave. Marko ustaje. Lenka pritrči i stane između njih.) MARKO: Ne mislim da je sada vreme da se obračunavamo, ali ako insistirate... LENKA: Molim Vas, prestanite. Gospodine Kostiću, zar da se spuštate na nivo jednog balkanskog prostaka? LAZA: Žao mi je, gospođice Dunđerski, ali gospodin Nikolajević mi je dužnik od ranije. Posebno zbog nekih mađaronskih stavova uperenih protiv mene i mog negdašnjeg rada. LENKA: Gospodine Kostiću, prekinite sa ovim, meni za ljubav. Molim Vas. LAZA: Gospodine Dunđerski, i pored najbolje volje ne mogu ostati na ručku. Izvinite zbog svega. (Laza odlazi u baštu. Lenka se vraća na svoje mesto i seda. Marko stoji.) DUNĐERSKI: Gospodine Nikolajeviću, napustite moju kuću. 5. SLIKA - ŠAHOVSKO POLJE(Nebeski svod je prekriven šarenim bojama nalik na isprepletanu dugu. Ispod svoda je izvitoperena šahovska tabla na kojoj su Laza, Simo, Sofija, Gavrilo, Ljubica i Lenka obučeni u bele kostime. Laza ima krunu, Lenka takođe, Simo kapu koja asocira na figuru topa, Dunđerski kapu koja asocira na skakača, Gavrilo kapu koja asocira na laufera, a Ljubica i Sofija kape koje asociraju na pione. Vida ima krunu i pripada crnim figurama, kao i sledeći: Marko - crni top, Zmaj - crni top, Bogdan - crni kralj, Julka - crni pion i Mara - crni laufer. Lenka i Sofija su van šahovskog polja. Figure su sasvim neobično razmeštene i nemaju nikakve veze sa pravilima šahovske igre. Svaka figura pošto izgovori reči pomeri se za jedno polje. Njihovi pokreti su različiti. Neke figure uopšte ne govore već se pomeraju sve vreme, kao Julka. Ona veoma sporo hoda.) VIDA - CRNA KRALJICA: Šah! (Napadno skoči na sledeće polje.) LAZA - BELI KRALJ: Neće biti. (Graciozno se pomeri.) MARKO - CRNI TOP: Opet šah! (Zasmeje se i snažno lupi nogama o polje na koje stane.) DUNĐERSKI - BELI TOP: Ganjaćemo se dugo, ali pobedićemo. (Ponosno stane ispred Laze.) ZMAJ - CRNI TOP: Nerazuman je vaš optimizam, gospodo. (Veoma usporeno dolazi na svoje polje.) LENKA - BELA KRALJICA: Majko, a ako izgubimo? SOFIJA - BELI PION: Možda je to bolje. LAZA - BELI KRALJ: Ja nikad nisam bio, nisam i neću da budem gubitnik. (Ponosno hoda do novog polja.) VIDA - CRNA KRALJICA: Bog sve vidi, je l tako? (Smeje se.) Šah-mat. GAVRILO - BELI LAUFER: Da, Bog sve vidi. Nije šah-mat, već pat. Dakle, uglavnom, mi smo pobednici. (Boje na nebeskom svodu se ubrzano pomeraju i mešaju. Crne figure se pomeraju i nestaju kao da ih vetar oduvava. Šahovsko polje prekriva gusta bela magla. Bele figure se gube u magli. Lenka se ponovo penje na šahovsko polje. Laza i Lenka idu jedno prema drugom. Boje sa svoda nestaju. Sve postaje belo. U trenutku pre nego što im se ruke dodirnu nastane mrak. Sve vreme se čuje avetinjski hor ljudskih glasova.) 6. SLIKA - ROMEO I JULIJA(Ispod balkona u bašti. Noć. Svetlo je upaljeno u Lenkinoj sobi. Laza se penje uz oluk. U polumraku ne vidi gde staje. Oklizne se i tresne na zemlju. Lenka izlazi na balkon.) LENKA: Gospodine Kostiću! Šta radite tu dole? LAZA: Sanjao sam neki ružan san, pa me je mora probudila. I reših da se prošetam, ali kada videh da svetlo kod vas gori pomislih: "Baš bi bilo dobro da zajedno pođemo na jahanje". Šta mislite o mom predlogu? LENKA: U dva sata po ponoći? LAZA: Što da ne? Divna je noć, zar ne? LENKA: Jeste li povređeni? LAZA: Ne, sve je na mestu. Još je Lazo Kostić jak! Evo, pokazaću Vam! (Laza ponovo pokušava da se popne uz oluk.) LENKA: Verujem Vam, samo prestanite. Mogli biste probuditi majku i oca, ili Vidu, ne daj Bože. LAZA: (Viče.) Biću tih! LENKA: Tiše, molim Vas. (Laza i dalje stoji na oluku. Oluk počne da se krivi i škripi.) LAZA: Zar nije romantično? LENKA: Jeste, ali... Pući će oluk. A ako pukne ne znam šta u reći ocu. LAZA: U redu. Sići ću, ali mi obećajte da ćemo poći na jahanje. LENKA: Prvo siđite. Tako. Rado bih pošla na jahanje, ali ne mogu. LAZA: Onda ću da Vam recitujem stihove iz Šekspirovog komada "Romeo i Julija" sve dok se ne predomislite. "Blažena noći, blažena! Sve strepim, LENKA: Molim Vas... LAZA: "Od njinih LENKA: Gospodine Kostiću... Gospodine Kostiću... LAZA: Ako baš hoćete da ovako razgovaramo Vi treba da kažete: "A ko ti pokaza ovamo put". Ili ste se predomislili?... Evo, ne moramo ići na jahanje, možemo i u šetnju. LENKA: Ne! Neću da idem ni u šetnju! Zaista ste drski! (Odlazi u sobu.) LAZA: Onda ću da Vam pevam jednu serenadu. (Laza se prvo nakašljava. Peva iz sveg glasa i to jako loše. Lenka ubrzo izlazi na balkon.) LAZA: Mila moja, golubice! Ne vidim ti više lice! LENKA: Idemo u šetnju! Moraću da siđem ovuda da ne bih probudila majku i oca, ili Vidu, ne daj Bože. Kako ću da siđem? (Gleda ka Lazi.) LAZA: Ništa se ne bojte. Opkoračite ogradu i stanite na oluk. Ja ću da Vas pridržavam. (Lenka tako i učini. No, čim počne da silazi oluk se prelomi i oboje padaju na travu.) LENKA: Požurite, da nas kogod ne bi video. I obećajte mi, samo pola časa. A ubuduće kada budete imali još koji ovakav predlog, dođite na vrata. (Lenka i Laza se gube u mraku. U Lenkinoj sobi je svetlo ugašeno. Pali se svetlo u Vidinoj sobi, koja je odmah do Lenkine. Vida otvara prozor i gleda ima li koga.) 7. SLIKA - PLIVANJE(Sunčano pre podne na obali reke. Čuje se žuborenje. Laza u kupaćem kostimu trči u krug radeći gimnastičke vežbe za zagrevanje: pravi akrobacije. Vida sedi na ćebetu. Lenka zbunjeno posmatra Lazu.) LENKA: Gospodine Kostiću, obećali ste mi juče da ćete me naučiti da plivam. LAZA: (Zagledajući je.) Jesam, ali u toj haljini ne možete da plivate. LENKA: Zašto? Mislim... (Laza polako skida deo po deo Lenkine odeće, potom je izuva i na kraju skida šešir. Lenka zbunjeno stoji. Ne pomera se i uplašeno posmatra šta se dešava sa njom. Vida i dalje sedi na ćebetu podalje od njih. Iznenađena Lazinom slobodom prestane da čita knjigu i posmatra ih. Potom se hladi lepezom.) LAZA: Prvo, ovu haljinu možete obući kada pođete u šetnju po Petrovaradinu, a plivanje u njoj nikako ne možete naučiti. Drugo, nimalo nije komotna za tako što. Treće, ako se garderoba nakvasi možete se udaviti. Iskoračite. Tako... Što se cipela tiče i njih morate izuti, a morate skinuti i šešir jer ćete u protivnom ostati bez njega. Dakle, ako hoćete da plivate morate imati kostim nalik mom. A za početak možete i u donjem vešu. (Lenka ga gleda. Rukama se stidljivo pokušava da zakloni od njegovog pogleda. Laza uzima Lenkinu odeću i drži je u rukama. Vida se nakašljava.) LENKA: Pa ja sam samo u donjem vešu!? LAZA: Zašto sitničarite, bićete u kostimu kada ga nabavite. Gospođice, hoćete li i Vi da plivate sa nama? VIDA: Ja?! Ne, hvala. Sigurnije se osećam na zemlji. LENKA: Gospodine Kostiću, molim Vas vratite mi moju odeću. LAZA: Pre plivanja mišiće moramo zagrejati. (Otrči sa Lenkinom odećom.) LENKA: Gospodine... Ali vratite mi moju odeću! (Potrči za njim.) (Vida je zbunjena. Ustane i gleda za njima. Krene za njima, pa zastane. Laza povremeno protrči pored nje. Lenka umorno i zadihano trči za njim. Vida ih nemo posmatra. Krsti se.) VIDA: Lenka, kuda ćeš?! LENKA: (Spolja.) Vratite mi haljinu, molim Vas! Videće me neko! LAZA: Nema nikog u blizini. (Protrčava pored Vide. Mahne joj.) VIDA: On nije sav svoj. (Lenka umorno trči za njim. Vida je uhvati za ruku i zadržava je.) VIDA: Prestani da trčiš za tim čovekom! Pristojne devojke ne trče za muškarcima. (Laza ponovo protrčava scenom. Lenka krene ka njemu.) VIDA: Kuda ćeš sad!? Je l slušaš ti mene?! LENKA: A haljina... VIDA: Ako treba daću ti ja svoju!... Hoću da kažem, odoh kući po haljinu, a ti se uvij u ovo ćebe! LAZA: Ju-hu! (Protrči pored njih, a potom se unatraške vraća i dalje trčeći.) LENKA: (Plačno.) Ovo zaista nema smisla, gospodine Kostiću. VIDA: Odmah da ste joj vratili haljinu! (Laza prilazi i ponudi garderobu Lenki. Ona posegne za njom, ali je Laza izmakne. Ovu igru Laza ponovi još nekoliko puta, a onda se Lenka i Vida uhvate za jedan kraj odeće. Vuku odeću. Vrte se u krug. Laza je na jednoj, a Lenka i Vida na drugoj strani.) LAZA: Posle zagrevanja plivač mora da se pokvasi pre nego što počne da pliva. LENKA: Posle onakvog zagrevanja ne bih mogla ni prstom da mrdnem. Vratite mi haljinu, šta ako otac naiđe?! LAZA: Ala rudi lice bujno LENKA: (Prvo se smeje, a potom recituje.) Kao da je vino rujno VIDA: Ne razumem šta je smešno u svemu ovome! Prestanite! Zavrteće mi se u glavi! LAZA: A ja bih ga još nadujno LENKA: Ko slavina on bi zujno LAZA: Pa Vi zaista znate sve moje pesme. VIDA: Mislila sam da ste ozbiljniji s obzirom da imate pedeset i jednu godinu, a Vi se ponašate kao derište. Ukoliko odmah ne pustite haljinu, ja ću... Ja ću morati da joj dam svoju haljinu. LAZA: U tom slučaju, mislim, ne bi bilo lepo da pocepamo haljinu. A i moram Vas nagraditi jer znate moje pesme. (Laza pusti svoj kraj haljine. Lenka i Vida se zateturaju unazad i padnu u reku. Laza se smeje. Potom im prilazi i pomaže da ustanu. Obe su potpuno mokre i kaljave. Lenka se smeje. Vida plače.) VIDA: (Plačno.) Sram Vas bilo! LAZA: (Kroz smeh.) Nije bilo namerno, verujte mi. Izvinite, gospođice Varađanin. Evo, odmah ću otići i doneti suvu odeću. VIDA: Sama ću. I sve ću reći gospođa Sofiji! 8. SLIKA - U VINOGRADU(Vinograd. Podne je i crkvena zvona zvone dvanaest puta. Lenka leži na Lazinom sakou licem okrenuta prema suncu koje je obasjava. Do pola je gola, ogrnuta samo košuljom na kojoj leži. Laza, raspojasan, leži na boku, pored nje. Lenka neprestano okreće ružu koju drži u rukama. Laza veselo sa još uvek nesazrelog, veoma zelenog grozda, otkida zrno i spušta ga niz Lenkine grudi. Potom ga dočeka kod njenog stomaka tako da mu uđe u usta. Njegov izraz na licu je takav da odražava nešto veoma kiselo. Oboje ćute dok Laza ne zagrize zrno.) LAZA: Grožđe je sada zeleno i kiselo, ali do jeseni će da sazri. (Pauza. Laza naglo ustaje i veselo pravi razne akrobatske pokrete.) LAZA: Mogu li da te odsad zovem Eli? LENKA: (Tiho i tupo.) Eli? LAZA: Da, baš tako. LENKA: Ali samo kad smo sami. (Lenka se okreće od Laze i stidljivo se oblači. Potom popravlja suknju i na kraju frizuru. Laza sve vreme akrobatiše. Stoji na rukama, pokušava da dubi na glavi, nogama se zakači za neki štap kojima su spojeni čokoti. Ponovo neko vreme ćute.) LAZA: Zašto samo ćutiš? Zašto se ne raduješ ovom divnom danu. Pogledaj sunce, vedro nebo, priroda, ptice... Toliko je lepih stvari na ovome svetu, a ljudi se ne umeju radovati. "De leur meilleur coté tachons de voir les choses, (Pusti ruke, ali mahinalno opusti i noge i padne sa grane.) LENKA: Nisam razumela poslednja dva stiha... Zapravo nisam Vas pažljivo ni slušala, malo sam obuzeta razmišljanjima. LAZA: "Nastojmo da vidimo stvari s njihove najbolje strane. LENKA: A šta znači to Eli? LAZA: Reći u ti jednog dana. Sada ne mogu. Samo da znaš, božanskog je porekla. LENKA: Pođimo kući, uskoro će ručak. Ne želim da kasnim. A podne je davno prošlo. LAZA: Zar ti nije lepo ovde? Sa mnom? Zar si ljuta na mene? LENKA: Lepo mi je s tobom, ali sam malo neraspoložena. LAZA: Ostanimo još malo, molim te. LENKA: Ne mogu, Lazo. Osećam se nekako... Prljavo, tužno... Ne znam, osećam se čudno i hoću da idemo kući. I, ako možeš, učini mi jednu veliku uslugu. Kada smo u kući, i kada smo sa prijateljima i gostima pokušaj da se ponašaš pristojno, kao i svi normalni ljudi. Nemoj moju porodicu više dovoditi u neprijatne situacije. Ako ti je stalo do mene ponašaj se normalno. LAZA: Eli, ja se ponašam normalno, ali ste svi Vi ili bar dobra većina vas tupi, prazni malograđani koji ne vode računa o sebi i o tome šta rade, već šta ko drugi radi. (Silazi sa čokota na koji se popeo. Oblači sako.) LENKA: Ja sve to znam, ali ne mogu da promenim. I ne želim. Jednostavnije je da se povučem i uživam u knjigama i muzici, ali od kako si došao ni to ne mogu i zato te molim. LAZA: Obećavam da ću se truditi. LENKA: Hoćemo li da krenemo? LAZA: (Pobesni.) Zašto si takva?! LENKA: (Razdražljivo.) Strah me je Lazo. Strah! LAZA: Od čega? (Laza joj prilazi. Zagrli je.) LENKA: Ne znam. Od svega... Zbog svega... Zbog tebe, zbog oca i majke, zbog ljudi! Strah me je i da te ne izgubim. Lazo, hajdemo na ručak! (Laza je poljubi. Lenka se otrgne iz njegovog naručja i ode na desnu stranu.) LAZA: Eli, zašto se plašiš kada te volim? Volim te, Eli! Uvek ću biti s tobom! (Krene za njom.) 9. SLIKA - CRVENI LJILJANI(Vrt ispred kuće. Rano popodne. Lenka se zabavlja crvenim ljiljanima. Bere ih i pravi venčić. Vida veze goblen.) VIDA: Jesi li zaljubljena u tog Kostića? LENKA: Kako li ti je samo to palo na um?! Pogledaj kako su lepi ovi crveni ljiljani. VIDA: Ne prestaješ da pričaš o njemu. LENKA: To i nije neki razlog za sumnju. VIDA: Ali to isto misli i tvoja majka... I ne samo ona. LENKA: Svašta. On je divna osoba. Šarmantna, zabavna, interesantna i nadasve pametna. Jednostavno, prijatno mi je u njegovom društvu. I istina je, kad sam sa njim osećam se bolje nego ikad do sad. VIDA: Svi su primetili da ga zaljubljeno gledaš. LENKA: Nikada kao ove godine nisu ovako nabujali i procvali ljiljani. Baš me čudi da Kostića još uvek nema. Obećao mi je da će me ponovo voditi na jahanje. VIDA: Neprestano si sa njim. A obećala si mi... LENKA: Prestani već jednom! Ako ti nije drag to je tvoj problem! Meni je drag i lepo mi je sa njim. Da nisi ljubomorna? VIDA: A da ti nisi zaljubljena? LENKA: Možda, ali to ne bi moglo tako da se nazove. VIDA: Ali on ima pedeset i jednu godinu! LENKA: Pa šta? VIDA: Mogao bi otac da ti bude. Nije valjda da si se zaljubila u tog matorog, poluludog pesnika pored tolikih mladića koji su te prosili? Lenka, šta se dešava sa tobom? LENKA: On je jedini čovek u koga bih mogla da se zaljubim. Ma koliko bio lud! (Laza se pojavljuje. Njih dve ga ne primećuju jer je iza njihovih leđa sakriven iza jednog drveta. Povremeno proviri.) VIDA: Ali, on je starac. LENKA: Mlad je u duši, a to je važno. Uostalom zar je toliko loše biti zaljubljen? VIDA: Jeste, ako si zaljubljena u pogrešnu osobu. A ti jesi. LENKA: A kako ti to znaš? VIDA: Čula si za Julku Palanački? LENKA: Poznato mi zvuči. VIDA: Malo sam se raspitala unaokolo, a i gospodin Nikolajević mi je rekao šta je čuo. LENKA: A šta ste to vi čuli, a ja nisam? VIDA: Tvoj ljubljeni Laza Kostić je verio tu baba-devojku još pre sedam godina. I oženiće je uskoro, a ti mu služiš samo za zabavu. (Laza iznenada iskoči iz žbuna. Vikne i preplaši Vidu, koja vrisne i padne u nesvest. Lenka razočarano seda na zemlju. Naslanja se na drvo.) LAZA: Buuu! 10. SLIKA - VIDOVDAN(Petrovaradin. U pozadini je Dunav. Ispred kamene ograde je postavljena tribina za govornike. Laza trenutno govori okupljenom narodu. Među svetinom je i Lenka koja ga zadivljeno sluša. Udaljeni od gomile, su Vida i Marko. Zmaj i Bogdan sede za jednim od tri stola. Piju kafu. Ljubica i Julka se šetaju. Simo prilazi Lenki. A nešto kasnije dolaze Laza Dunđerski i Sofija. Svi ih pozdravljaju podizanjem šešira i naklonom). VIDA: U potpunosti se slažem sa Vama, gospodine Nikolajeviću. Lenku treba spasiti od tog čoveka. MARKO: Jeste li joj rekli da je veren sa Julkom? VIDA: Jesam, ali je ona dobro zaljubljena u Kostića. MARKO: Šta na to kažu gospodin i gospođa Dunđerski? VIDA: Gospođa je zabrinuta, a čika Geda ili ne zna, ili se pravi da ne zna. MARKO: Saznao sam da je gospođa Mara Palanački zdravo bolesna, i da zato nije danas došla na proslavu Vidovdana, a čuo sam da je i gospon Matavulj živo zainteresovan da Kostića vrati svojoj verenici. VIDA: O, kako ste Vi obavešteni o svemu. MARKO: Trudim se. Vi na sebe preuzmite gospođicu Palanački i gospođa Sofiju, a ja ću već razgovarati sa gospodinom Matavuljem. VIDA: Gospođa Sofija je već jako zabrinuta zbog priča, a gde ima dima ima i vatre. Vodite računa da Lenka ništa o tome ne sazna. MARKO: Sve će biti u najstrožoj diskreciji... A Vi recite koju lijepu reč kod gospojice Lenke i gospoja Sofije. VIDA: Ne brinite. Sada je najvažnije da Lenku odvojimo od tog čoveka. Verujte mi, sve ovo radim za njeno dobro, jer nažalost, i sama znam šta znači biti prevarena u ljubavi. MARKO: Potpuno Vas razumem. O, evo gospođice Palanački i njene tetke. Pođimo im u susret. MARKO: Moje poštovanje, gospođo Milić. LJUBICA: Dobar dan, gospodine, Nikolajeviću. MARKO: Moja prijateljica, gospođica Varađanin. Izrazila je želju da Vas i vašu sestričinu upozna. (Učtivo se pozdravljaju. Narod aplaudira Lazi koji i dalje govori. Za to vreme Simo, Dunđerski i Sofija razgovaraju podalje od naroda.) VIDA: Slušala sam o Vama, gospođice Palanački. MARKO: Gospa Ljubice, a da mi stariji malo prošetamo dok devojke razgovaraju? LJUBICA: Vrlo rado. Njihove priče su za mene davna prošlost. A i ne razumem ih najboljše. JULKA: Gospođice, svet nema šta drugo da radi bez da priča. VIDA: A otkud Vi u Novom Sadu? JULKA: Reših da posetim tetku, a i mati mi je zdravo bolesna, pa ne znam kada ću moći nanovo da dođem. A i lepo je biti u Novome Sadu za Vidovdan. VIDA: I sresti gospodina Kostića? Zamislite, ja do skoro nisam znala da ste vereni! JULKA: A majka kaže da više nisam. VIDA: Bože, gospođice Palanački, valjda se i Vi pitate! JULKA: Eto... VIDA: Baš smo nedavno gospođica Lenka i ja pričale sa gospodinom Kostićem. Lenka je od srca insistirala da Vam se javi. Da Vas poseti. Da li ćete ga pozvati da sa Vama pođe u Sombor? JULKA: Ne smem zbog majke. Mogla bi se strašno iživcirati kada bi ga videla. Ona je, znate, starog kova. Znači, nije istina to što se priča... VIDA: Šta Vam pada na um, gospođice Palanački?! Svet priča svašta. Doduše, Kostić im daje povoda, ali njega ne treba uzimati za ozbiljno. On je, znate, pesnik... LJUBICA: Vas dve kao da se godinama poznajete. Šta sam Vam rekla, gospodine Nikolajeviću. MARKO: Možda je i bolje što ne poznajem žene kao Vi. Ovako ih više volim. (Smeje se.) LJUBICA: Julče, morale bi da krenemo, gospođa Anđa Radulaški će navratiti. Gospodine Nikolajeviću, dođite kod mene kad uzmognete. I Vi, gospođice Varađanin. Doviđenja. MARKO: Svakako. Doviđenja. (Ljubica i Julka odlaze na levu stranu.) VIDA: Recite mi, onaj čovek što sedi sa Zmajem, ko je to? MARKO: A, to je uvaženi Bogdan Popović. Najcenjeniji kritičar, inače Lazin veliki protivnik. VIDA: A, to je on! Bože, zamišljala sam ga sasvim drugačijeg. MARKO: No? VIDA: Biće nečeg. Odoh do gospođa Sofije. LAZA: I zato, braćo i sestre, Srbi i Srpkinje, jedino u koga moramo i možemo da verujemo jesmo mi sami. A da bismo verovali u sebe moramo biti složni i boriti se za sva naša prava. I bolji i pravedniji život u Vojvodini. U Srbiji, ako Bog da. Živeli. SVETINA: Živeo Laza Kostić! (Aplauzi.) MARKO: (Vidi.) I samo sam hteo da Vam poručim to što mi je gospođa Ljubica rekla. A i gospojica Julka još uvek želi da joj se Lakan vrati. SIMO: Hmm. Što gospoja Ljubica nije to meni rekla? MARKO: Možda Vas nije videla, ali je zasigurno žurila. Znate, porodica Dunđerski jako uvažava Lakana, ali veoma drži do sopstvenog ugleda. SIMO: Hvala Vam, ali skratimo ovu priču, jer već postajemo slični onima koji te priče raspredaju. Doviđenja. LENKA: (Lazi koji je pored nje.) Divan govor, Lazo. Predivan! A zašto nisi nešto odrecitovao? LAZA: Nisam ja Zmaj. LENKA: Zašto? Zbog one pesme što je napisao? LAZA: Kako da ti objasnim? Zmaja sam voleo dok beše slavuj. (Lazi i Lenki prilaze Sofija, Dunđerski, Vida i Simo. Marko odlazi na levu stranu pošto je na kratko razgovarao sa Vidom. Požuri da sustigne Zmaja i Bogdana. Odlazi sa njima. Narod se lagano azilazi.) DUNĐERSKI: Čestitam, Lazo. Ovakav govor zaslužuje završetak dobrim ručkom. SOFIJA: Hoćemo li u Čeb ili ovde u Novom Sadu? DUNĐERSKI: Ovde ćemo, a u Čeb ćemo ići sutra, ako Bog da, kako bi to Laza rekao. (Dunđerski, Laza i Simo krenu. Vida krene za njima. Svi idu na desnu stranu. Sofija i Lenka se na kratko zadrže.) SOFIJA: Lenka, sačekaj me. LENKA: Molim, majko? SOFIJA: Nećemo sada o svemu, ali ne mogu da izdržim da ti ne kažem. Nikada se kao danas nisam gore osećala. I to sve zbog tebe i tvog Lazice, Lakana ili šta ti ja znam, kako ga već zoveš. LENKA: Verovatno si čula priče i razne gluposti koje raspreda zavidan i dokon svet. SOFIJA: To što oni pričaju to je jedno, ali ono što ja vidim je drugo, a vrlo je blizu istine ili priče koju oni raspredaju. Zahtevam da odmah prekineš sa svim glupostima! Već sam nekim ženama dala u zadatak da ti pronađu dostojnog muža. LENKA: To ne dolazi u obzir! Valjda se i ja nešto pitam! SOFIJA: Još si i drska! LENKA: Jesam i biću, ako i dalje ovako nastaviš! SOFIJA: Onda ti preostaje samo gospodin Nikolajević. LENKA: Pre bih se ubila nego što bih se za njega udala! Ti i otac nemate pravo da mi se mešate u život! Činiću što mi je volja! Dosta sam ćutala, i trpela, i bila fina, i dobra devojčica i devojka. Više neću! Je l ti jasno? (Sofija joj udari šamar. Lenka otrči.) SOFIJA: (Za njom.) Samo da znaš, neće se rep vući za našom kućom! I ako ti ne kažeš Kostiću da ode, potrudiću se da sam ode, a otac će biti na mojoj strani! Da tako ću uraditi. Kunem ti se ovim Bogom! 11. SLIKA - STVARANJE(Trem dvorca Dunđerskih u Čebu. Osvit. Sa leve strane je klavir na kome Lenka svira Šumanovo "Sanjarenje". Na desnoj strani je pisaći sto pretrpan papirima, knjigama... Laza besno ruši sve sa stola. Baca stolicu, prevrće sto. Potpuno neuračunljivo se ponaša, ne prestajući da besni i viče.) LAZA: Ne mogu! Ne mogu! Ne mogu! Jednostavno ne mogu dva stiha da sastavim! LENKA: Prestani da vičeš, probudićeš sve ukućane. A drugo, prestani da bacaš jer ćeš mi polomiti sav nameštaj u kući. To je već drugi sto, Lazo! LAZA: Kako me ne razumeš. Ne mogu da pišem. Ne mogu ni strofu da sastavim. "Što mi pero slova toči" i ništa više! LENKA: Neću da te razumem. Zamolila sam te da napišeš jednu pesmu povodom mog rođendana i da za bal napravimo mali program za goste, a ti to za mene nećeš da učiniš. Pisao si pesme za tolike žene, i za tolike ljude, a kad sam ja u pitanju, tebe neće inspiracija. LAZA: Nisam rekao da neću, nego ne mogu. Lenka, srećan čovek ne piše! Piše samo onaj koji pati. Čovek koji voli prepušta se ljubavi i više ništa za njega ne postoji. Eli, dobre pesme, nastaju kada pesnik osvaja ženu, a najbolje kada pati. A ja volim. LENKA: Znači ne želiš da napišeš pesmu? LAZA: Ne... Mislim... Želim, ali ne mogu. Mogli bismo da govorimo neku moju pesmu od ranije. Verujem da tvoji gosti ne znaju sve moje pesme... A da pročitam pesmu posvećenu Kneginjici Milici? Osim tebe, niko je ne zna. LENKA: Pesmu posvećenu kneginjici Milici možeš čitati kada njoj bude rođendan i kada ona bude pravila bal na kome ćeš ti biti glavni gost. (Greši dok svira, pa ponavlja.) LAZA: A da otpevamo zajedno nešto? LENKA: To ni slučajno. LAZA: A da odglumimo jedan deo iz "Romea i Julije". Recimo onaj deo koji počinje kada Romeo kaže: "Ne, nije slavuj, ševa je to bila, (Dok govori stihove Laza glumi Romea. Lenka prestane da svira. Zatvara klavir.) LENKA: Zar da nam se svi smeju u lice? Hoćeš da moji roditelji svašta pomisle? Želiš li da oni crvene pred tolikim svetom? Uostalom, programa i ne mora da bude! Jednostavno, reći ću da mi nije dobro i da program ne možemo da izvedemo. LAZA: Nemoj da ideš, Eli. Sačekaj, evo pokušaću da sastavim bar nešto. LENKA: Ne, evo zoru dočekah, svirajući ti kako bi lakše napisao pesmu. Dockan je, a i treba se odmoriti za sutrašnji bal... Veruj mi, nemam više nimalo snage. Čak ni da slušam tvoju filosofiju i razna opravdanja. Umorna sam od svega, Lazo. Mislila sam da me stvarno voliš, ali sam se prevarila. LAZA: Ali ja te istinski volim. Svim srcem. LENKA: Ničim mi to nisi pokazao. Ti si o svemu samo pričao, pričao i pričao. Ljubav nije samo uzimanje. Ljubav je, moj Lazice, davanje, davanje i davanje. A budi srećan ako nekada bar nešto dobiješ. Odoh da spavam. (Lenka polako odlazi ka salonu. Laza očajan seda pored klavira. Lenka nestaje u mraku.) LAZA: Eli! "Što mi pero slova toči, (Lenka u polumraku stoji leđima okrenuta Lazi. Laza otrči do nje. Dovodi je na trem.) LAZA: Prvo ti sviraj Šopenovu "Jesenju sonatu", pa ću ja da recitujem "Među javom i med snom", pa ti sviraj Šumana, a onda ću ja da recitujem ovu novu pesmu i na kraju ti počinješ da sviraš "Na lepom plavom Dunavu". To prihvata orkestar i počinje bal, ako Bog da. Šta kažeš? (Lenka seda za klavir. Laza otvara klavir. Stavlja njene ruke na dirke. Poljubi je.) LENKA: Bojim se da ti još uvek ne znaš šta je ljubav. (Počinje da svira "Na lepom plavom Dunavu") LAZA: Šta kažeš na predlog? LENKA: Neka bude tako. Reci mi, da li ćeš me oženiti? (Muziciranje sa klavira se pretapa u orkestarsko muziciranje. Čuje se sve vreme dok je mrak.) 12. SLIKA - BAL(Trem dvorca Dunđerskih. Letnja noć. Trem je prepun cveća. Kroz širom otvorena leva, srednja, i desna vrata vidi se salon prepun ljudi koji plešu uz poslednje taktove Štrausovog valcera "Na lepom plavom Dunavu". Laza i Lenka veselo plešu. Blizu njih su Vida i Marko. Kod levih vrata su Sofija i Dunđerski. Ona ga vuče ka salonu, a on se otima i na kraju odlazi na desna vrata. Na tremu uz ogradu stoji Simo. U rukama drži pismo, koje nervozno vrti u rukama. Valcer se završava. Lenka i Laza dolaze do Sime. Marko prilazi Sofiji, a Vidi neki mlađi gospodin.) DUNĐERSKI: Mani me se, Boga ti! Neću da igram kad mi Nemci sviraju. SOFIJA: Mator si. Vidite li Vi njega, gospodine Matavulj? A što vi ne tancujete? SIMO: Ća ću igrat kad ne znam. SOFIJA: Verujte mi, baš sam se radovala Lenkinom rođendanu, ako ništa ono zbog ovog bala. Ne pamtim kada sam poslednji put tancovala. LENKA: (Radosno.) Mati! Jesi li plesala? SOFIJA: Tvom ocu daj dobre hrane i vina i sve mu je potaman. SIMO: A ti, moj Čado? LAZA: Baš me je umorilo ovo igranje. LENKA: A u tefteru piše da sam polku obećala... Jao... MARKO: (Prilazi.) Gospođice Dunđerska, ovaj ples je naš. LENKA: Ali, zašto ostavljate Vidu? Gledala sam Vas divno plešete. MARKO: A, pa gospođa Varađanin ima kavaljera za ovu igru. SOFIJA: Kako Vam se dopada na našem balu? MARKO: Gospođo Dunđerska, Vi znate da ja idem na nobles balove, ali Vaš je neprevaziđen. Sve je tako čarobno, prosto nemam reči. Verujte mi, o ovom balu će se dugo pričati. Oho, evo počinje polka. SIMO: Ovo pismo je za tebe. LENKA: A da odigrate ovu igru sa majkom! Mati, rado ću Vam ustupiti gospodina Nikolajevića. SOFIJA: Nikako. Naći ću nekog kavaljera. Evo, gospodin Tomić prilazi. LAZA: Od koga je pismo? SIMO: Od Julke. (Lenka uhvati pod ruku Marka i odlaze u salon na ples. Tomić dolazi po Sofiju. Tomić je stariji gospodin. Vida igra sa nekim sredovečnim, kaćipernim gospodinom. Svira se polka. Laza naiskap popije čašu vina koju je uzeo sa poslužavnika koji drži livrejisani sluga. Potom brzo uzima još dve. Jednu daje Simi.) LAZA: Zašto mi pismo sada daješ? SIMO: Kad ću? I ća ću ja sa njim? (Kratko vreme obojica ćute.) SIMO: Kirije, potpuno si se promenia. LAZA: Ima li štogod loše u promeni? SIMO: Ponekad ima. Ako je promena na gore. Jesi li svestan šta činiš? LAZA: Ne činim ništa zbog čega bih se stideo. SIMO: Ne bi to tako decidirano tvrdia. LAZA: Moj je problem šta i kako činim. (Laza je sve nervozniji. Otvara pismo. Pročita ga, potom ga zgužva i baci. Nervozno se šeta. Zapravo, hvata ga njegovo ludilo. Simo ide za njim, ubeđujući ga. I on se nervira.) SIMO: Nimaš prava da uništavaš tuđe živote, a ni svoj, jer ga nisi sam sebi dao! Ne igraj se s ljudima! LAZA: Zar se nikada nisi zapitao: "Možda je Lazo Kostić u pravu, ali se drugi igraju sa njim"?! SIMO: Da je ovo prvi put, možda bi' i pomislia! Ali ovo se po ko zna koji put dešava. Jovanka, Pava, Ljubica, Mileva, Milena... Uvek isto! Pa ne možeš ljude koristiti samo za inspiraciju! LAZA: Možda mi je takva sudbina! SIMO: To ti nije sudbina. Sve ovo si sam htio. Ti si trideset godina stariji, Lazo! A imaš verenicu koja te skoro toliko godina čeka! Lazo, ostaćeš bez igde ikoga i bez ičega! LAZA: Haec sola species de decoris supererat! SIMO: Možda je ovde sama lepota pobedila beščasnika, ali ti nisi beščasnik, Lazo. Seti se, sam si govorio "Crimen leasae poeseos, leasae musae". LAZA: Zato i ne mogu da pišem, jer vređa pesme, jer vređa muze. (Lenka se otme iz zagrljaja Marku. Odgurne ga i udari mu šamar. Igrači za trenutak stanu. Lenka besno odlazi na trem.) LENKA: Sram Vas bilo, gospodine Nikolajeviću! MARKO: Ali... Bilo je slučajno. SOFIJA: Nastavimo sa igrom. LAZA: Lenka, vrati se i nastavi da plešeš! LENKA: Ali on me je... (Laza je odvodi do salona.) LAZA: Nastavi da plešeš sa gospodinom. (Lenka otrči iz salona na desnu stranu. Nikolajević nestaje u gomili. Laza se vraća na trem. Gosti nastavljaju sa plesom.) SIMO: Ona je još uvek dete. LAZA: Čado moj, briga me je. Ovako mi je lepo i nemam nameru ništa da menjam. Ona me jedina ispunjava, kao i pesma. (Laza se nasloni na ogradu. Simo mu prilazi, zagrli ga. Lenka se pojavljuje u dovratku desnih vrata. Prisluškuje njihov razgovor.) LAZA: Volim je i ne mogu više da pišem. I jedino zbog toga nisam srećan, ali zato Glucklich allcin ist die Seele die Liest, a kako apsolutne sreće nema, zadovoljiću se srećom koja od ljubavi dolazi. SIMO: Gde ima nelagodnosti, nema uživanja. Veruj mi, ovo što činiš nije prava stvar. Svo ovo je izmaglica, moj kirije. Moj ti je savet da odeš odavde dok još nije kasno. Vrati se poeziji i vrati se Julki. Zar ne vidiš koliko te voli? Ne odustaje. Šalje ti pisma da joj se vratiš. Možeš li biti čovek i spasti tu ženu i ovu mladu nesrećnicu? Spasi sebe, ako ništa drugo. Ne navlači Božji bes, Lazo! (Laza razbije čašu o zid.) LAZA: Da postupim kao ti sa Ljubicom i da celog života patim i kajem se? SIMO: Bolje je i to, nego ovako neizvesno dočekati duboku starost. Zar ne shvataš da će te i ona jednog dana ostaviti? Nikoga nećeš imati, ništa nećeš imati, a ne smeš da se ubiješ! (Laza grčevito steže glavu. Sa desne strane sa bocom u rukama pripit ulazi Dunđerski. Zatekne Lenku koja i dalje prisluškuje. Ona se trgne i vrisne, kada joj se on približi.) DUNĐERSKI: A šta ti radiš ovde? Što ne igraš? LENKA: Ja... Ovaj... Oče... Čekam tebe. Sad će "Srbijanka". Hajde da igramo. Hajdete i Vi, gospodine Matavulj. I Vi gospodine Kostiću. DUNĐERSKI: Moram li, Lenče? LENKA: Meni za ljubav. LAZA: Gospođice, nije mi do igre. (Polka se završava. Svi aplaudiraju. Odmah počinje "Srbijanka". Svi se hvataju u kolo i igraju. Simo odlazi u kolo, kao i Dunđerski.) DUNĐERSKI: (Konobaru.) Čuvaj mi ovu flašu ko oči u glavi. (Simi.) Da joj nisam obećao ovaj bal... SIMO: Dobro je što ste ga priredili. Eto, okupilo se puno sveta. Možda se nađe i koji prosac. (Simo i Dunđerski se hvataju u kolo. Svi aplaudiraju kada dođe Dunđerski. Potom nastavljaju da igraju. Lenka prilazi Lazi koji i dalje pognut stoji kod ograde, sa rukama u kosi.) LENKA: A ti zaista nećeš da igraš? LAZA: Ne mogu. LENKA: A zbog mene? LAZA: Ne, Eli... Ti mene ne zaslužuješ. Ja nisam ono što ti misliš da jesam... Ja želim da budem slobodan, da pišem i da te volim, a sve zajedno ne mogu, jer ne smem. Eli, ja nisam dobar čovek, ja se igram ljudima. I tobom, i Julkom, i Jovankom, i Pavom, i svima se igram, podsmevam i rugam... A ja sve to ne smem da činim. Ne smem, a takav sam, i ne znam... (Lenka mu stavlja ruku na usta.) LENKA: Ćuti. Molim te, ništa ne govori. Nemam snage da sve ponovo slušam. Ako ćeš me voleti više kao slobodan čovek koji piše i pati, možeš da ideš. Budi uveren da ću te uvek voleti. Večeras hoću da se zabavljam. (Lenka ga poljubi u obraz. Brzo otrči u kolo. Hvata se u kolo. Naizgled je vesela. Laza sam stoji na ivici trema kod stepenika. Gleda za Lenkom.) LAZA: (Tiho.) Eli... (Laza brzo siđe niz stepenike. Odlazi.) 13. SLIKA - PISMO MAJCI(Lazina soba u dvorcu Dunđerskih. Noć. Spolja se čuje orkestarska muzika. Vrata koja vode na balkon su otvorena. Na njih je donekle navučena teška plišana zavesa. Laza sedi na krevetu. Klati se dok piše. Ponaša se kao uplašeno dete. Lenka ulazi u sobu, ali kada čuje Lazinu ispovest vrati se nazad na balkon. Prikrivena iza zavese prisluškuje.) LAZA: Draga moja majko, Biti pesnik - je li to Božja kazna? Moram li da patim da bih pisao? Šta je to što mi ne da da volim i stvaram u isto vreme? Zar je tako veliki greh biti zaljubljen i biti pesnik? Čemu samo jedna strast u čoveku? Kako da svoju ljubav spasem od sigurne osude na propast? Mila mati, Ja ne pišem pesme - ja pišem svoj život. Ja ne pišem o ljubavi. Ja pišem o patnji. O očaju i jadu. Ja nemam budućnosti, nemam slobodu, nemam nikoga. Ja ne umem da kažem istinu. Ja ne umem da volim. Ja nemam srca. Ja nisam pisac. Ja ne maštam. Ja ne žudim. Ja nemam ni sna. Ja nisam čovek! Mama, Zašto te nema? Tužan sam mama! Tužan sam i patim jer volim devojku - devojku trideset godina mlađu. Ja ne smem da je volim, mama! A volim je! Volim svaki tren sa njom i kad je sanjam i kada na javi sedi i gleda me u oči. Volim je skoro... Skoro kao pesme! Volim je kao što volim svoju slobodu. Ako bih bio sa njom bio bih srećan i voljen, ali ne bih imao svoje pesme i svi bi bili protiv nas, kao što već jesu. Pišem, jer želim da budem bliže tebi i Bogu, a volim jer sam čovek. (Lenka brzo pobegne sa balkona. Laza se očajnički uhvati za glavu i prste provlači kroz kosu. U tom trenutku čuje se snažan udar groma, a munja kroz balkon sevne pravo u Lazinu sobu. Vetar razmakne zavese. Laza se trgne i pogleda u pravcu svetla, a potom i balkona. Na ogradi balkona stoji ženska cipela. Laza je ugleda. Ode brzo do nje. Uzima je. Vraća se u sobu. Pogleda u tavanicu.) LAZA: Otići ću. (Laza uzima pismo sa kreveta. Zapali ga.) 14. SLIKA - ODLAZAK IZ ČEBA(Lazina soba u dvorcu Dunđerskih u Čebu. Letnja noć - skoro svitanje. Vrata balkona su otvorena. Spolja se čuju zrikavci. Na krevetu su veći i manji kofer. Laza sedi za pisaćim stolom. Piše pismo. Završava ga u trenutku kada u sobu uđe Dunđerski. Zatvara pismo.) DUNĐERSKI: Ipak si rešio da odeš? LAZA: Moram. DUNĐERSKI: Uradi onako kako misliš da je najbolje. Ako se predomisliš uvek možeš da se vratiš. U ovoj kući uvek ima mesta za tebe. LAZA: Šta ti misliš o svemu? DUNĐERSKI: Zaista želiš da čuješ šta mislim? LAZA: Da. DUNĐERSKI: Bolje je da odeš. Pronađi sebi pravu ženu. A sve ovo neće uticati na naše prijateljstvo. LAZA: Vratiću se jednog dana. Nije tako lako rešiti se Laze Kostića. DUNĐERSKI: Čekaju te kočije. LAZA: Predaćeš ovo pismo Lenki. (Pruža mu pismo.) DUNĐERSKI: Neću. LAZA: Molim te. DUNĐERSKI: Poštenije bi bilo da si joj sam rekao da odlaziš. A osim toga, Laza Dunđerski nikome nikada nije bio, a neće ni da bude, poštar. LAZA: Nepoštenije je da odem bez pozdrava. (U tom trenutku na balkon dolazi Lenka. Laza stavlja pismo u džep. Dunđerski prilazi krevetu. Uzima kofere.) LENKA: Videla sam svetlo kod Vas, pa sam pomislila da još uvek niste legli. LAZA: Ne. DUNĐERSKI: Poneću ti kofere do kočija. I zapamti dan kada ti je Dunđerski nosio kofere. (Dunđerski sa koferima izlazi iz sobe. Lenka još uvek stoji kod dovratka. Laza krcka prste.) LENKA: (Istovremeno kad i Laza.) Mogu li... LAZA: (Istovremeno kad i Lenka.) Zašto... LENKA: Mogu li da uđem? LAZA: Svakako. LENKA: Odlaziš? LAZA: Bolje je ovako. LENKA: Tvoja volja. Trudila sam se da ti bude lepo. I da budeš srećan. (Pauza.) LAZA: Učinila si i više od toga. Napisao sam ti jedno pismo, ali glupo je da ti ga predam. Ako Bog da, poslaću ga odnekud. LENKA: Što se mene tiče, možeš odmah da ideš. Ne želim da te sputavam. Uostalom, nemam prava na to. Je l da? (Lenka navlači zavese na prozor.) LAZA: Eli... LENKA: Molim te, ne zovi me više tako. LAZA: Možda nisam bio fer. Stariji sam od tebe. A i tvoji roditelji... LENKA: Lazo, nemoj da me mučiš tim oproštajnim razgovorom. Pokvarićeš sve. A i umorna sam. Umorna i od bala, i od gostiju, i... Od svega. Hajde da te ispratim, pa da legnem. Dockan je, evo i ševa se čuje već. (Laza joj prilazi uhvati je za ruke. Poljubi je.) LAZA: Bal je, ipak, uspeo. Nemoj da me pratiš. Vratiću ti se kad-tad. (Laza odlazi. Lenka skrhana seda na krevet. Nasloni se na metalni ram. Kao da je klonula. Pesma ševe prestaje lagano, a smenjuje je zvuk točkova kočije koja odlazi. Ovaj zvuk se pretapa u hor avetinjskih ljudskih glasova.) 15. SLIKA - SAN(Močvara. Gusta magla prekriva tlo. Močvara je prepuna makije i golog rastinja. Odnekud dopire jaka bela svetlost koja obasjava Lenku, u beloj, mokroj i kaljavoj, dugoj haljini. Lenka luta kroz močvaru, držeći haljinu da se ne kvasi. Pokušava da se ispetlja iz rastinja. Kroz mrak, a i posle, čuje se fijuk vetra i avetinjska muzika hora ljudskih glasova. Kroz močvaru sa leve na desnu stranu plovi gondola. Čamdžija vesla. Lenka mu maše.) LENKA: Gospodine! Gospodine, možete li me prebaciti na suvo? Tamo preko - na obalu. ČAMDŽIJA: Sigurni ste da želite preko? LENKA: Bar ću biti na suvom i sigurnom. Sva sam se umazala. (Lenka ulazi u čamac. Čamdžija je prevozi. Lenka izlazi na obalu.) LENKA: Ni sama ne znam koliko dugo već lutam. Da niste slučajno videli moje prijatelje? ČAMDŽIJA: Nažalost, nikog drugog sem Vas. Možete da izađete. Stigli smo. LENKA: Mnogo Vam hvala. ČAMDŽIJA: Ne treba da mi zahvaljujete. Posao mi je da vozim. A za uslugu tražim jedan zlatnik. LENKA: Zlatnik?... A da. Imam jedan. Samo tren. (Otkine sa lančeta zlatnik i da mu. Čamdžija odlazi, Lenka se trlja po rukama, kako bi se zagrejala. Potom duva u svoje dlanove i trlja ih. Zagleda i svoju haljinu. Sa desne strane dolazi Laza. Hoda polako gledajući kuda gazi, ali od magle ništa ne može da vidi. Upetljava se u grmlje. Lenka mu maše. Osvetljena je snopom svetlosti i izgleda avetinjski belo.) LENKA: Lazo, ovde sam! LAZA: Eli, šta radiš tu?! Gde si nestala odjednom? LENKA: Ne znam kako sam ovde dospela, ali sam Bog je poslao nekog čamdžiju i on me je ovde prevezao. Bar je suvo. Lazo, vodi me odavde. LAZA: Ne mogu da priđem. Izgleda da sam se upleo u neko granje. LENKA: Pokušaj da plivaš. LAZA: Ne smem, Eli. Suviše je duboko. (Lenka čučne. Rukama obuhvata kolena. Laza i dalje pokušava da se ispetlja iz granja, ali ne može.) LENKA: Gde ste odjednom svi nestali? LAZA: Ti si nekud otišla. Tražimo te ko zna već koliko dugo. Skoro da smo se i sami izgubili u ovoj močvari. LENKA: Lazo, ostani sa mnom. LAZA: Moram da odem po pomoć. LENKA: Doći će već neko po nas. LAZA: Ne smem. LENKA: Uvek odlaziš od mene. LAZA: Ali uvek ti se i vraćam. Eli, ja sam uvek uz tebe. LENKA: Zašto me ostavljaš? LAZA: Moram. Još samo nekoliko pesama, ali vratiću se. (Magla je sve veća i gušća. Lenka se gubi u magli, a Laza nastavlja u pravcu u kome je išao, dakle, na levu stranu. Mrak.) 16. SLIKA - LENKINA BOLEST(Lenkina soba. Jutro. Vida otvara žaluzine. Pomera zavesu. Sunčevi zraci padaju pravo na Lenku, koja spava levo od prozora. Budi se. Preko puta kreveta je pisaći sto, a ispred kreveta je toaletni sto sa velikim ogledalima.) LENKA: Ružno sam sanjala. VIDA: Isti san? LENKA: Isti, ali se nastavlja iz noći u noć. VIDA: I šta je bilo u noćašnjem delu? LENKA: Nije mi do šale, a i ne vidim... (Glasno uzdiše.) VIDA: Draga moja, problem je u tome što ti ništa ne vidiš. Jer da si malo bolje gledala ne bi iz noći u noć sanjala tog prokletog Kostića. LENKA: A ti, vidim, isuviše dobro gledaš, pa si usedelica u dvadesetdevetoj. VIDA: Ja sam probirač, za razliku od nekih... I šta je bilo? LENKA: Ne tiče te se. VIDA: Što si na kraj srca? Reci mi. (Lenka ustaje iz kreveta. Oblači ogrtač i seda pred toaletni sto. Češlja se. Vida seda na krevet.) LENKA: Imam utisak da je ovo poslednji deo. VIDA: Udala si se? LENKA: (Priseća se. Zamišljeno i sporo priča.) Naprotiv. Moja venčanica je bila skroz mokra i blatnjava... Svi su najednom nestali, a tek pošto me je neki čamdžija prebacio na suvu obalu pojavio se Laza... Nije mogao da dođe po mene i onda me je obuhvatila magla... Najvažnije je da sam shvatila da Laza od mene nije otišao zato što me ne voli, nego baš zato što me voli. Ali... Znaš, njegov život su pesme i on... Ti i onako to ne bi shvatila. VIDA: A ti si shvatila da te on voli! (Ustaje i šeta.) Ti treba da odeš kod doktora Savića, jer nisi baš sva svoja. Pa svakome je jasno da je otišao zato što ima verenicu koja ga čeka! LENKA: Vido, ti to ne shvataš! On je isuviše dobar i pošten... On je umetnik... Prosto rečeno - njemu treba sloboda! VIDA: On je najobičniji prevarant i pokvarenjak! Eto šta je on! LENKA: Ne smeš tako da govoriš o njemu! VIDA: Hoću tako da govorim! Krajnje je vreme da se osvestiš i da ga zaboraviš! LENKA: On je jedini muškarac za koga bih se udala. Uostalom, obećao mi je da će se vratiti. VIDA: Ne lipši magarče do zelene trave. Lenka, prevario te je, iskoristio i sada pobegao dalje. Vratio se Julki, jer mu je verenica, a ima i miraz... Ti nisi prva koja je nasela njegovim pričama i lažima. Jovanka, Pava, Milica, Ljubica, Mileva... Samo su neke bile pametne i na vreme ga ostavile ili su bar slušale savete svojih bližnjih. A ti celog života slušaš samo sebe! I sad umišljaš da te voli i da će ti se vratiti! Neće, draga moja, neće! Znam ja takve! Zato ti sve ovo i govorim. Krajnje je vreme da raskrstiš sa njim i prestaneš da glumiš da ti je svejedno i da ti je samo drag. Lenka, priznaj sebi da te je prevario, i da ga voliš, i da si sebična kao i svi zaljubljeni, i da si ljubomorna, i da patiš, i da nisi toliko velikodušna kao što si o sebi stvorila sliku! Ti lažeš sebe! Priznaj sebi da ti se nikada neće vratiti i da je on prošlost i biće ti lakše! Pa nije on poslednji čovek na ovome svetu! LENKA: (Plačno.) Za mene jeste! I pustila sam ga da ode, jer je to bolje za njega. Pustila sam ga jer ga volim i jer me voli, i znam da me nije prevario! I vratiće mi se! (Lenka besno izlazi kroz leva vrata. Snažno ih zalupi. Vida iz bokala, sa natkasne, sipa vodu u čašu. Pije vodu. Potom se hladi lepezom. Uznemirena je. Odlazi do pisaćeg stola. Pretura po njemu.) VIDA: Smiri se, Vido... Broj do deset u sebi... Tako. (Sa desne strane dolazi Sofija. Naglo ulazi. Vida vrisne. Seda na stolicu.) SOFIJA: Pobogu, deco, šta je sa vama? Vido, je l ti dobro? VIDA: Jeste, gospođa Sofija. SOFIJA: Gde ste do sad? Gde je Lenka? VIDA: Raspravljale smo se zbog onog Kostića i izletela je iz sobe kao oparena. SOFIJA: O, Bože! Šta da radim sa tom devojkom? Zar ne shvata da je prestar za nju. VIDA: Gospođa Sofija, sa njom se ne da razgovarati. Potpuno je obuzeta tim čovekom. Svi smo mi bili zaljubljeni, ali ovo je nenormalno. SOFIJA: Kako to misliš, Vido? (Vida seda na krevet pored Sofije.) VIDA: Plašim se da sebi ne učini nešto, a i sanjala je veoma ružan san. SOFIJA: Iju, pomeri se s mesta. (Sofija i Vida se pomeraju s mesta u stranu. Obe kucaju o drvo. Lenka ulazi u sobu.) LENKA: Ustanite sa mog kreveta. Hoću da legnem. SOFIJA: Lenka, pa tebe čekamo, da bi doručkovali. LENKA: Neću više da ustajem iz kreveta. Ne osećam se dobro. Izađite! (Sofija i Vida izlaze. Lenka seda na krevet.) 17. SLIKA - U KRUŠEDOLU(Manastir Krušedol. Rano jutro. U pomrčini pred ikonostasom Laza kleči. Moli se.) LAZA: Bože, čemu tolika kazna? Šta je to ovaj mali čovek, Tvoj večiti podanik, zgrešio da nigde nema mira, sreće, ljubavi? Ti znaš sve moje patnje, sve moje nevolje. Hriste, Bože, zbaci prokletstvo s mene i pomozi mi da budem slobodan i srećan čovek. Pomozi mi da ostvarim ono za čime težim. Pomozi mi da... Želim da stvaram i da volim. Bože, biću Ti večno zahvalan i Tvoj veran podanik i sledbenik Tvoj. (Arhimandrit Gavrilo mu prilazi. Laza ga ne primećuje.) GAVRILO: Otkud ti ovako rano, brate Lazo? LAZA: Sanjao sam ružan san, oče. GAVRILO: Toliko ružan da se ispovedaš Bogu? LAZA: Bojim se da jeste. GAVRILO: Mogu li štogod pomoći? LAZA: Ne verujem, oče Gavrilo... Proklet sam. GAVRILO: To su krupne reči. LAZA: Nemam drugog opravdanja za svoju sudbinu. GAVRILO: Ljudska je sudbina u Božjim rukama, a ti nisi proklet ako patiš. Samo si draži Bogu. LAZA: Ne samo da patim, nego ne znam ni šta da činim. Ne mogu da pišem, ne mogu da budem sa ženom koju volim. Nemam nikog i nemam ništa. A već mi je pedeset prva. GAVRILO: Lazo, bar imaš prijatelje. Nisi prepušten ni zlu, ni sam sebi. Ako si ispravan Gospod će biti uz tebe. LAZA: Ne znam da li sam ispravan. (Kratka pauza. Laza ustaje. Pali sveće. Četiri za mrtve. Tri za žive. Arhimandrit Gavrilo sređuje ikonostas.) LAZA: Zaveo sam devojku i ostavio je. Otišao sam da bih pisao, a ne mogu ni da pišem. GAVRILO: Je si li siguran u to što govoriš? Da nije ona tebe zavela? (Pauza.) LAZA: Ne znam. GAVRILO: Voliš li Lenku? LAZA: (Posle dužeg ćutanja. Seda na klupu.) Da. GAVRILO: Moj, Lazo. Pobegao si od ljubavi, a ja sam ti u tome pomogao. Ako mene pitaš za savet, reći ću ti da si ispravno uradio. Pozvao sam te u Krušedol, da biste oboje lakše preboleli rane. I molim te da se vratiš Julki. Vereni ste, a možeš se i obezbediti do kraja života. Lenka je mlada za tebe, ali nisu godine problem, već ljudi. Moj ti je savet uzmi Dunđerskog za kuma. To će vas sprečiti da bilo šta loše uradite. Vrati se Julki i nastavi da pišeš. LAZA: Možda je to jedino rešenje GAVRILO: Pomoli se Bogu, spakuj kofere, i idi u Sombor. (Gavrilo odlazi, a Laza ponovo klekne pred ikonostas.) LAZA: Bože gospode, spasi moju grešnu dušu i pomozi mi pod stare dane. Spasi i sve one koje volim, a koji zbog mene pate. Pomozi mi. Želim ponovo da pišem. Amin. (Pošto se pomoli Bogu Laza se prekrsti. Ustade. Počinje da recituje.) A što kukam? - Da sam i ja (Razgleda manastir. Za to vreme svetlo se lagano gasi. Čuju se samo crkvena zvona.) 18. SLIKA - KOD BELE LAĐE(Bašta kafane "Kod bele lađe" u Novom Sadu. Toplo, jesenje, veče. U bašti su svi stolovi zauzeti. U pozadini je orkestar koji svira neku starogradsku pesmu. Za levim stolom u prednjem planu večeraju Jovan Jovanović Zmaj i Bogdan Popović. Za desnim stolom, uporedo sa njima sedi Simo Matavulj. Pije vino i nervozno lupka prstima o sto. Povremeno gleda na sat. Konobar na njegov sto donosi večeru.) BOGDAN: Gospodine Jovanoviću, slažem se da nije nikakav pesnik, ali prevodilac je još gori. Samo potpuni diletant, naskroz sumanuta osoba, može Šekspirove stihove: "To be or not to be" prevesti kao, citiram: "Trt mrt, život ili smrt". Pa to ne samo da je nečuveno, već je i skrnavljenje jednog Šekspira. ZMAJ: Izgledalo je da će od njega postati nekakav pesnik. Pesme su mu, doduše, bile mladalačke, ali, ipak, razumljive, lepršave i dovoljno lirske, a ona politizacija posle... Sve je to, moj gospodine Popoviću, čisto politikanstvo. Da ne kažem tvrđenje pazara, jer od nečega se mora živeti kad se već od pesama ne može. BOGDAN: Ili tražiti bogatu ženu, pa se udomiti. (Smeje se.) ZMAJ: Tužan je on čovek, gospodine Popoviću. (Laza se pijan tetura. Ulazi u baštu. S vrata posmatra koga ima u kafanskoj bašti. Potom ide od stola do stola i pozdravlja se sa gostima koji u kafani sede. Dolazi do orkestra. Peva sa njima neku starogradsku pesmu. Gosti ga bodre.) LAZA: Zar se kuća tako teče: LAZA: Zar se tako teče kuća: SIMO: Kirije, sedi ovamo! LAZA: Zar se kuća teče tako: ZMAJ: Svaki dan napravi bar po neki ovakav ispad. BOGDAN: Uostalom, istorija će pokazati da je on jedna efemerna ličnost srpske poezije. SIMO: Kako Vas nije stid i sram, gospodine Popoviću! Evo, slušam Vas čitav sat i ne prestajete da olajavate Lazu! Pri tom niti jedan argument niste upotrebili! BOGDAN: A što se Vi mešate, gospodine Matavulj? Zar ne mislite da je nepristojno prisluškivati tuđe razgovore? SIMO: A zar Vi ne mislite da je nepristojno vikati u kafani? A sve s namerom da ljudi čuju loše priče i Vaše loše mišljenje o Lazi Kostiću! Zar ne mislite da nikoga nije briga za Vaše mišljenje? BOGDAN: Vi postajete isuviše drski! ZMAJ: Simo, molim Vas, smirite se. Pripiti ste i nemojte nam praviti scene. SIMO: A šta se Vas tiče što sam ja pripit!? ZMAJ: Samo kažem... SIMO: Vi ste našli da procenjujete ko je kakav pesnik, a ko kakav čovek! Duhovni invalidi! Intelektualno impotentne osobe! Vi ste, gospodine Popoviću preispoljna budala, koja zavidi celom svetu! BOGDAN: Ja ovo ne mogu da trpim od jednog kvazipisca i pijandure i njegovog kompanjona prevaranta! (Simo besno ustaje od stola. Krene ka njihovom stolu. Skida sako i baca ga na pod. Laza sedi i jede. Bogdan ne očekujući ovakav postupak i dalje sedi. Kada mu Simo priđe on se povlači unazad. Zmaj ustaje i prilazi Simi. Zadržava ga.) SIMO: (Razgoropađeno.) Povucite rič smista! BOGDAN: Ne pada mi na um! SIMO: E, pa unaprid se moram izviniti, ali upotrebiću argumenta koji nimalo nisu književnički. (Simo uhvati Bogdana za revere i podigne ga od stola, a potom ga odgurne. Zmaj pokušava da se umeša. Gosti zainteresovano posmatraju šta će se desiti. Aplaudiraju. Simo udara šamar Bogdanu. Laza tek nakon nekog vremena pogleda šta se dešava, ali ne prekida sa jelom.) BOGDAN: Tražiću zadovoljenje! SIMO: U svako doba! BOGDAN: Ali na sudu. Pesnički šarlatani! (Simo prilazi sakou. Podiže ga. Iz unutrašnjeg džepa vadi jedan list hartije i od njega otkine izuzetno mali komadić, gotovo milimetarske veličine. Prilazi Bogdanu koji se sklanja od Sime ode oko stola.) ZMAJ: Pobogu, ljudi smo, nismo deca. Gospodine Matavulj, šta Vam sve ovo treba? Pa nismo došli zbog zle namere. A i Vi, Bogdane, ne umete da se kontrolišete. Obuzdajte taj Vaš jezik. SIMO: Izvolite, nemušti prevodicu i kritizerski laiku. Napišite biografiju. (Pruža mu komadić hartije.) ZMAJ: Prestanite! (Laza završava sa večerom. Briše se salvetom.) LAZA: Čado, šta se uzbuđuješ. (Kafanom se prolomi smeh. Simo stavlja sako na naslon stolice. Seda za sto. Bogdan popravlja svoj sako. Žurno izlazi iz kafanske bašte.) BOGDAN: Gospodine Jovanoviću, platite, molim Vas, nije mi nidočega. GOST: Gospodine Kostiću, kladili smo se da ne možete da napravite kalambur na reč na primer "Tuti ljuanti". LAZA: Tu tikvan ti. (Gosti se smeju.) GOST: Plaćaj večeru. Konobar, gospodinu Kostiću litar vina. (Zmaj, pošto plati konobaru, prilazi Lazinom stolu. Orkestar svira.) SIMO: Dosta me te je, Čado. Otkad ode od Lenke ti više nisi isti čovik. Jesi poludia?! LAZA: Verovatno. SIMO: Prestani se izmotavati! Svaki dan mi praviš po neku neprijatnost! Ja ti ovo više neću tolerisat! ZMAJ: Izvinite, što Vas prekidam. Gospodine Kostiću, ma šta bilo, dođoh večeras kao prijatelj sa namerom da sa Vama porazgovaram i da Vam saopštim jednu vest koju jutros čuh. Nažalost, reću ću Vam samo tu vest, jer sa Vama ne želim da polemišem. LAZA: Pa recite, Zmajovo. ZMAJ: Od gospodina Nikolajevića saznah da je gospođa Mara Palanački juče umrla. Vaša je stvar da li ćete otići da utešite Julku. Laku noć. (Zmaj odlazi iz kafanske bašte. Laza i Simo nemo sede. Orkestar svira.) SIMO: Lazo, ako je u tebi ostalo iole ljudskosti i zdravog razuma vrati se Julki. LAZA: (Zgrči pesnicu i snažno udari o sto, toliko da se gosti okrenu ka njemu, a muzika prestane da svira.) Ako Bog da, odlazim u Sombor. 19. SLIKA - SVADBA(Trem dvorca Dunđerskih. jesenje popodne. Kroz otvorena srednja vrata vidi se salon u kome dvojica livrejisanih slugu postavljaju sto. Levu polovinu trema obasjava kosa, popodnevna, sunčeva svetlost. Niz trem vise skoro ogolele grane ruže i tek ponegde vise osušeni cvetovi. Lenka zaliva cveće. Julka stoji naslonjena na ogradu sa desne strane od nje i prstima neprestano prevlači po ogradi.) LENKA: Mislim da je jako dobro što je Laza... gospodin Kostić odlučio da Vas oženi. JULKA: Moja tetka kaže: "Bolje ikad, nego nikad, strpljenje se uvek isplati". LENKA: Verovatno. Gospodin Kostić mi je često pričao o Vama. JULKA: Stvarno?! LENKA: Da. Iz njegovih priča sam shvatila da ste Vi prava žena za njega. Zapravo, Vi mu možete pružiti sve ono što jednom muškarcu treba, a što svaka žena ne bi mogla da pruži - toplinu doma, brigu o porodici,... Najvažnije od svega je da je i gospodin Kostić to shvatio. JULKA: Moja tetka je uvek govorila da svaka valjana devojka mora sebi da nađe muža. (Lenka se ponaša pristojno i odmereno. Julka je srećno uzbuđena. Lenka ostavlja bokal i silazi niz stepenice. Kida uvele cvetove ruže. Laza dolazi iz salona. Neko vreme stoji kod vrata i njih dve ga ne primećuju. Potom dolazi do njih. Trudi se da bude raspoložen, ali to deluje usiljeno i on odustane pošto shvati da njih dve ne obraćaju pažnju na njega. Seda na stepenice. Zabavlja se za sebe mrdajući nervozno noge levo i desno.) JULKA: Laza je verovatno pristao da se venča sa mnom jer ste ga Vi naterali. Ja sam Vam zahvalna do... Do nebesa. LENKA: Nemojte preterivati. LAZA: U potpunosti se slažem sa tobom... Sa Vama, gospođice Lenka. LENKA: U čemu to, gospodine Kostiću? LAZA: Pa... Mislim da Julka preteruje. JULKA: Ne! Verujte mi! Godinama su ga svi ubeđivali da se venča sa mnom, pa je pristao tek da se verimo. A posle smo godinama ubeđivali i njega i moju pokojnu majku, Bog da joj dušu prosti, da pristanu na venčanje. A da moja majka nije umrla, Bože me oprosti, ko zna... LAZA: Julka. JULKA: A Vi ste ga ubedili za čas. Čula sam ja o Vašoj dobroti, čak u Somboru. Hoćete li da Vam pomognem? LENKA: Ne, hvala. Ljudi su skloni da preteruju. JULKA: Ne, ne. Toliko su Vas hvalili da je dobar deo grada smatrao da je za Lazu bolje da se venča sa Vama, ali je većina, ipak, bila na mojoj strani. Bila sam, čak, i ljubomorna na Vas. LAZA: Julka! JULKA: (Uleti mu u reč i govori u jednom dahu.) Ali me je i gospodin Matavulj uverio da ne treba da budem ljubomorna na Vas. Ispričao mi je o Vama sve najbolje, a sada shvatam da je bio u pravu. I gospođica Varađanin Vas puno hvali i ceni. LENKA: Zaista ne vidim u čemu bi bila moja tako velika zasluga za Vašu sreću, osim što sam gospodinu Kostiću savetovala da pronađe poštenu, čednu i valjanu devojku, koja će biti kadra da brine o njemu i čini mu sve po volji. Njemu je potrebna žena, domaćica, i majka. A jedino ste Vi sposobni za takvo što. Jednom rečju, Vi ste Bogom dana žena za njega. LAZA: Gospođice... LENKA: Uostalom i pošteno je da Vas oženi, jer ste vereni. JULKA: Jeste. Moja tetka Ljubica bi uvek govorila: nakrivo sedi - pravo reci. LENKA: Ne znam šta gospodin Kostić o svemu misli, ali smatram da se slaže sa nama, čim je pristao na venčanje. LAZA: Molim? A da, da. Verovatno je tako kako Vi kažete. (Sofija dolazi iz salona.) SOFIJA: Gospođice Palanački, Gospodine Kostiću, Lenka, hajdete, večera će se potpuno ohladiti. (Julka i Sofija odlaze u salon. Lenka je neraspoložena.) LAZA: Eli, zašto mi to radiš? Ne liči na tebe da budeš cinična. Da li ti to mržnja iz očiju seva? Julka je u duši poštena i nije u redu... Ja možda, nisam, ali... Možda sam sebičan, ali radim kako osećam. LENKA: Sve ovo smo jednom raspravili. Nemam snage da sve ponovo dovodim na čistac. Ne želim. Radi kako misliš. I sve ovo nazovi... Recimo... Sudbinom. I ljubav, i umetnost, i ja, i ti, i... Ne mogu više, Lazo. Valjda će ti te tvoje pesme oplemeniti dušu u kojoj izgleda nema mesta za iskrenu ljubav. Mislila sam da si heroj, ali ti to nisi. LAZA: Pesnici nikada nisu bili pravi heroji, jer onda ne bi bili pesnici. (Kroz desna vrata izlazi Dunđerski. Nosi flašu zapečaćenog vina. Kada ih ugleda nakašlje se. Potom, naizgled veselo, prilazi Lazi i odvodi ga u salon.) DUNĐERSKI: Kume, zbog tebe sam iz podruma doneo ovaj vršački Burgundac. Pogledaj. Zapečaćen. Još ga je otac ostavio, ali jednom se Laza Kostić ženi i jednom je Dunđerski kum! LAZA: Ako ništa drugo, ceniću što si ti išao u podrum po vino. (Lenka i dalje kida uvele cvetove. Dunđerski odvodi Lazu u salon. Sofija i Julka sede za stolom. Sofija joj pokazuje kristalnu čašu, a ona se smeje.) DUNĐERSKI: Hajdemo, kume. LAZA: (Očajnički uzdahne, pa se prodere.) Zbog ovoga se vredi napiti! SOFIJA: (Očajnički iz salona.) Lenka! (Lenka drži u ruci ružinu granu. Čvrsto je steže. Niz rukav bele haljine curi joj krv. Krv se preliva preko haljine. Lenka očajnički otrgne granu. U mraku se čuje pucanj iz pištolja.) 20. SLIKA - VENECIJA(Venecija. Sumrak. Julku i Lazu čamdžija vozi kanalom. Sa leve strane pored crkve "Santa Maria della Salute" dotrčava hotelski recepcionar.) RECEPCIONAR: Sinore Kostic, Sinore Kostic... (Maše pismom.) LAZA: (Čamdžiji.) Please, wait for a minute! E, pa čovek ne može da bude miran ni na svadbenom putovanju. (Čamdžija zastane. Laza izlazi iz gondole. Uzima pismo. Otvara ga.) JULKA: Šta je to? LAZA: Pismo. Šta li je to toliko hitno, kad mi šalju pismo čak u Veneciju? (Laza otvara pismo. Julka pokušava da izađe iz čamca. Izlazi na polukružni most koji je tik uz kanal.) JULKA: Što je nezgodno za izaći iz ovog čamca. Lakane, hoćemo li u hotel da idemo? Uskoro će večera. Šta piše u tom pismu? LAZA: Lenka je umrla. JULKA: Molim? LAZA: Lenka Dunđerski je umrla. (Laza skrhano i potpuno van sebe odlazi do klupe koja je u blizini crkve. Seda naspram crkve. Gleda u nju. Idući ka klupi ispusti pismo. Julka ga posmatra. Priđe i uzima pismo.) JULKA: Lazo! Zar Lenka?! Lazo, šta ti je? Reci nešto. (Uzima i čita pismo.) Juče u tri sata i trideset sedam minuta umrla je naša draga Lenka. Od tuberkuloze... Sahrana će biti sutra u šesnaest časova na groblju... Lazo, hoćemo li da idemo u Novi Sad? Lazo, prestani da tako tupo gledaš u tu crkvu! Hajde, uhvati me pod ruku... Ne, ja ću tebe. Ustani, treba da se spakujemo i da odemo na sahranu. Lazo, molim te, reci mi nešto. Znam da si tužan, ali ja te volim... Lazo, imaš mene - tvoju Julu. Lazice, molim te reci nešto! (Julka drži Lazu pod ruku. Laza omlitavljeno stoji. Pošto progovori okreće se ka Julki i njih dvoje krenu na desnu stranu.) LAZA: Santa Maria della Salute. 21. SLIKA - POSLEDNJE PUTOVANJE ILI SANTA MARIJA DELLA SALUTE
LAZA:
GAVRILO: (Pevajući.) ...Večnaja pamjat, večnaja pamjat. Neka mu je večna slava i hvala. LJUDI: (U horu.) Slava mu. KrajBeograd, 1992. godine Vladimir B. PopovićDramski pisac i scenarista, novinar. Rođen u Beogradu 1969. g. Apsolvent na katedri za dramaturgiju beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti i student filosofije na Filozofskom fakultetu. Za dramu "Rapsodija" nagrađen nagradom Narodnog pozorišta u Beogradu 1993. g. Radio-drama "Kiša" snimljena za Dramski program Radio-Prištine. Objavljivao kratke priče. Već jedanaest godina radi kao novinar, filmski i pozorišni kritičar, voditelj, autor i scenarista u svim medijumima - TV, radio i štampa. Od 1991. radi na programu "Beograd 202" kao voditelj i autor emisija različitog profila. Nekoliko godina se bavio marketingom i producentsko-menadžerskim poslom. Napisao više drama, filmskih i TV scenarija kao i drugih formi i žanrova. |
// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama
//
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]