VELIMIR BRAČULJ

Jakov i Gabrijel

LICA:
JAKOV, u prvom delu dečak (14 godina), u drugom mladić (24);
GABRIJEL, Jakovljev vaspitač, čovek neodređenih godina, neodređenog stasa, uopšte, otelotvorenje onoga ko nekom soli pamet.

(Velika neugledna soba u kojoj preovlađuju sivozelene nijanse. Sto, masivan, nekoliko stolica, ormar, ispod stola u prvom delu neupadljiv, veliki okovan sanduk. U dubini levo prozor sa otrcanom zavesom, desno u dubini vrata. Na zidovima tapete u pomenutoj boji. Gola sijalica nad stolom. Od stola ulevo, omanja školska tabla sa priborom, zatim mape, šestari, lenjiri, globusi. Na stolu gomila debelih knjiga. Na levoj strani pored vrata vešalica sa kaputima. Staklena vitrina sa gomilom knjiga i učilima pored desnog zida. Takođe pored desnog zida, u prvom planu, umivaonik. U drugom delu raspored se donekle menja. Ispred školske table dolazi omanji kauč. Knjige sa stola su pokupljene i složene u stranu. Školska učila su razbacana po uglovima. Ona još samo podsećaju na svrhu koju ta prostorija ima u prvom delu.)

PRVI DEO

(Soba - trenutno uređena kao mala učionica. Gabrijel predaje za tablom. Jakov sedi za stolom i sluša. Glavu je naslonio na ruku i zamišljen je.)

GABRIJEL: ... nad hipotenuzom jednak je kvadratima nad katetama. Kvadrati nad katetama jednaki su onom nad hipotenuzom. (Pauza. Gabrijel briše ruke krpom. Sumirajući.) Uopšte uzev, svi kvadrati su manje-više jednaki. Svi, zapravo, imaju isključivo kvadratni oblik. Ovim sam, dakle, dokazao svoju teoremu. (Pauza. Gabrijel pogleda u pravcu Jakova.) Jakove, da li me vi uopšte slušate? (Pauza.) Vi spavate?

JAKOV: Ne.

GABRIJEL: Ne uvodite samog sebe u očiglednu laž. Vidi se da vam je na licu san.

JAKOV: (Ravnodušno.) Da, razmišljam o nečemu. Zapravo, setio sam se nečega. (Pauza. Na reč "setio" Gabrijel naglo postane smrknut.) Sećam se da...

GABRIJEL: Ne!

JAKOV: Šta ne?

GABRIJEL: Rekoh ne! Ja vam zabranjujem! (Jakov ga začuđeno gleda.) Čemu taj pogled? Vi znate zašto.

JAKOV: Ja nemam pojma...

GABRIJEL: O, on "nema pojma"! Znam ja, znam ja dobro o čemu je reč kad on meni kaže da se "seća". Znam ja, znam. Vas, dragi moj učeniče, u poslednje vreme sve češće spopada ta stara bolest. Ako se vi obmanjujete, ja nisam. Znam ja dobro čemu vode takvi ispadi...

JAKOV: Kad ćemo da jedemo?

GABRIJEL: Takvo ponašanje vodi u degradaciju i propast! Uvek počinje sa takvim nekakvim "prisećanjem". A posle, kud koji mili moji!

JAKOV: Ma, o čemu vi to uopšte govorite?

GABRIJEL: To je siguran predznak vaše bolesti!

JAKOV: Ja uopšte nisam bolestan.

GABRIJEL: (Izveštačeno toplim tonom.) Jadniče moj... Zato što je nisi svestan. Ona je tu, u tvojoj glavi. Kad ona naiđe onda ti u neku ruku nisi tu, razumeš. Ali sam zato ja taj koji preuzima stvar. (Kratka pauza.) Da, da, da... Dragi moj učeniče, vaša svest je bolesna. To više ne možemo tajiti. A onda kad to... To vaše... Ludilo, da tako kažem dostigne svoj vrhunac, e onda, jao... Ali o tome neću ni da govorim. Dakle, kao prvo, više neću da čujem ništa o nekakvim "prisećanjima".

JAKOV: Dovodite sami sebe u nepriliku. To uopšte nije u skladu sa "ljudskim pravima" koja smo obrađivali prošle nedelje. Zar mi neko može zabraniti da smišljam?

GABRIJEL: Da, kad je u pitanju to!

JAKOV: (Tobož neobavešteno.) Šta? (Gabrijel ga samo pogleda ispod oka i nakašlje se. Pauza. Jakov počinje drugim tonom. Nevino.) Ali, čemu uopšte ta prepirka? Pa barem je samo samovanje i maštanje nešto potpuno bezopasno i...

GABRIJEL: Bezopasno!? To su priče za decu! O, baš je ono opako, subverzivno, mahnito! U svakom pogledu je štetno. Uostalom, baš zbog toga da niko ne bi lutao i imao Nauku. Put kojim bi... (Pauza. Gabrijel na časak pogleda Jakova. Ovaj je prignuo pogled.) O, gledaj ga! On smišlja. I to još dok ja govorim!

(Jakov se trgne, a potom opet utone u sebe.)

GABRIJEL: (Govori sve brže, raspaljujući se.) Ti uopšte ne obraćaš pažnju na ono što ja govorim. Postao si gluv za samo opomene. Ja to neću trpeti još dugo. Ako je potrebno zadaću ti jednu, ne, hiljadu i jednu samostalnu domaću lekciju. Mučiću te od zore do mraka osnovnim pitanjima. Noću ti neću davati mira terajući te da u beskraj tražiš rešenje kvadrature kruga! Čuješ li, mali skote, ja ću!

JAKOV: (Koji je u međuvremenu ponovo počeo da ga sluša privučen njegovom vikom. Umiljato.) Ali... Čemu to?

GABRIJEL: (Još zapenušan.) Šta?

JAKOV: To niko ne može izmeniti...

GABRIJEL: (Hvatajući se za glavu.) O nemoguće, nemoguće, moj Bože...

JAKOV: (Polako, nadzemaljski smireno.) To o čemu ja maštam nije ni uobrazilja ni san. Ono je jednako stvrno kao što su stvarne ptica i kamen, kao što smo stvarni vi i ja. Ono je neuništivo. Bez obzira na vaše mere...

GABRIJEL: (Teatralno šeta ispred table.) Ja ću poludeti, poludeću!

JAKOV: Za to nema razloga. Ja nemam nameru da vas ostavim tek tako. Ubaciću vas u moju priču da bi gledali zajedno. Sve je to jednostavno i lako. Kad sam govorio "ono", trebalo je da, zapravo kažem "on".

GABRIJEL: (Skoro urla gledajući nekud napolje.) Počelo je, počelo!

JAKOV: Sad ću vam reći i njegovo ime...

GABRIJEL: (Urlajući.) Ali ja ga znam, sinko! Ja ga znam. Zar mi se nisi tako po prvi put poveravao već bezbroj puta?

JAKOV: (Uopšte se ne obazirući, i dalje smireno, nadzemaljski ozaren. Nežno!) Silvester.

GABRIJEL: (Koji je stigao da zapuši oba uva. Ludački samouvereno. Grohotom.) Ja ništa nisam čuo. (Vadi prste iz ušiju.)

JAKOV: Silvester.

GABRIJEL: A? (Primećuje da mu uši nisu začepljene.) Silvester, a? Gade, mamlaze, huljo! Nateraću te da ga ponovo progutaš. Isteraću i majčino mleko iz tebe, nateraću te da ispljuneš do kraja gde si ga i od koga si ga čuo prvi put. Imam ja mere za tu vašu organizaciju. Saznaćemo ko je tu, zaprvo, glavni. Rasturićemo vas do u beskraj. (Pauza. Onako naglo kao što je počeo Gabrijelov bes, on splašnjava. Nastupa rezignacija. On briše znoj sa čela.) Snuždio si se, a? Gadno si se uprpao. Narodski da kažem. usrao si gaće. Ali, nema veze. Nisam ja tako opasan. Mislim da bih ipak mogao da se nekako nagodim...

JAKOV: Tako je.

GABRIJEL: Šta?

JAKOV: Učitelju: Ja ipak mislim da ste se malopre malo izlanuli.

GABRIJEL: (Hrabro se hihoće.) Ja, taman posla. Ja nikad nisam preterao ni u čemu.

JAKOV: Ja mislim da je vreme da napustimo sve to.

GABRIJEL: Šta to?

JAKOV: Da jednom bude kraj... Za sva vremena...

GABRIJEL: Čega? O čemu ti uopšte govoriš?

JAKOV: Tog... Tog vašeg podučavanja. (Pauza. Gabrijel je toliko iznenađen da samo zine i tako ostane celo vreme. Jakov smireno nastavlja.) Mislim da ono ne vodi ničem. (Kratka pauza, veoma oštrim pogledom Jakov na čas proverava dejstvo svojih reči. Spušta pogled. Sa sabranom nadmoćnošću nastavlja. U glasu mu se oseća rezignacija primerena sredovečnom čoveku.) Vaša nauka, poduke i praksa koju mi dajete... Vaš plan... Aako on uopšte postoji. Sve te instrukcije uzete zajedno nemaju nikakvog smisla. Ja sam neprekidno očekivao neko razrešenje, ključ koji sve te gluposti usklađuje i opravdava, ali već sad mi je jasno da on nikad neće ni doći. Zbog toga što to i jesu gluposti. (Pauza.) Šta vi ustvari hoćete? Zašto me držite ovde? Ko ste vi? Nije mi jasno zašto me vi izdržavate bez ikakve naknade. Po čijem je to nalogu? Kome za ljubav? Celim svojim bićem osećam da nismo čak ni rod. Premoć u poznavanju tih pitanja ne bi smela ostati vaša privilegija. Vama su poznati razlozi zbog kojih je sve ovo. Hoću da sve to jednom rešimo i isteramo na čistac.

GABRIJEL: O čemu on govori?

JAKOV: Niko se ne bi mogao zavarati da nije pojmio to što sam upravo rekao.

GABRIJEL: To je samo čista bezobzirnost i ništa drugo.

JAKOV: Da, ako je bezobzirnost istina!

GABRIJEL: Šta ti znaš o istini?! Jednako kao i zahvalnosti.

JAKOV: U redu, ja priznajem da sam u neku ruku zahvalan; ako treba, reći ću čak i da se kajem, ali... (Emfatično.) Učitelju, Rabi, ako ste zaista učitelj, ako ste stvarno čovek vi, ćete mi reći.

GABRIJEL: (Otresa rukave.) Vidi ti mangupa! Šta ja imam njemu da kažem!

JAKOV: (Kao pre.) Učitelju, Rabi, ja sam napušten, ja sam očajan... Ja više nemam izbora.

GABRIJEL: Ma daj... Dosta tog prenemaganja. Ućuti, razumeš li?

JAKOV: (Gušeći se u suzama.) On me ne čuje; on stvarno nema uši za moja pitanja.

GABRIJEL: Hajde da sve ovo lepo sredimo i krenemo dalje sa predavanjem. (Pauza. Gabrijel prilazi Jakovu i pokušava da ga natera da sedne.) Sve su to gluposti, dragi moj. Čemu uopšte tamo neka pitanja? Važno je da smo mi ovde, ja i vi, Jakove.

JAKOV: (Beznadno gledajući pred sebe.) Zar stvarno nema ničeg?

GABRIJEL: (Nakašlja se.) Idemo dalje.

JAKOV: Zar je sve samo opsena, prazna, beznadna igra?

GABRIJEL: (Kod table.) Dakle, počećemo opet sa krugom, pošto ja, kao i svaki drugi predavač najviše volim krugove. Ako na primer...

JAKOV: (Malo glasnije, u želji da se obrati Gabrijelu.) Govorili ste da ću ako se strpim ovde dočekati Život.

GABRIJEL: Ako pogledamo sve krugove i zamislimo da...

JAKOV: Kad u ovo gnezdo treba da dođe život?

GABRIJEL: ... je njihov radijus nebitan za poimanje njihove suštine, onda dolazimo do začuđujućeg ali istinitog saznanja da...

JAKOV: (Gurne sto i prevrne ga.) Ne, ovako više neće ići.

GABRIJEL: (Tobože mirno dovršava rečenicu iako ispod oka veoma oštro motri na Jakova koji je upravo počinio svoju nepodopštinu.) ... i ne postoji mnoštvo krugova, nego naprotiv samo jedan, jedan jedini krug.

(Pauza. Nemo se gledaju.)

GABRIJEL: (Priđe stolu i raširi ruke.) Pa...

JAKOV: Uzalud. Neću ga podići.

GABRIJEL: Nećeš. E, pa imam ja svoj način...

JAKOV: I ja ga imam.

GABRIJEL: Šta ti imaš?

JAKOV: Svoj način. Vama je poznato više od dve trećine svog budnog života ja i tako ne provodim na javi. Ja živim daleko od sebe i od vas. Tokom dugih godina bežeći od vaših načela osvojio sam za sebe taj kutak. Ja - živim u mašti.

GABRIJEL: Da ti to opet ne misliš da počneš da štrajkuješ?

JAKOV: (Seda, ogluveo za sve oko sebe.) Zovite to kako hoćete. Ja sam već tamo. Šta me se tičete i vi, i vaš napredak i sva ta buka? Ja više nisam sa vama. Zbogom.

GABRIJEL: (Besno ga gleda, a onda se lupa po bedrima i huleći šeta po sobi.) Ti to ne možeš. Ti nemaš prava. Nećeš uspeti. Ja sam - nezaobilazan. Tek sad ja mogu da počnem ozbiljno. Shvatićeš da je moja istrajnost jača od svakog slučaja - da moja promisao nije tek papirić na vetru, plamičak koji može zatitrati svaki glasić.

(Jakov je zanet kao u snu. Ne obraća nikakvu pažnju, kao da ne postoji. Što Gabrijelov glas postaje glasniji i dublji, svetlo postaje sve tamnije, a atmosfera zlokobna. Kod krajnjih reči sve tone u potpun mrak.)

GABRIJEL: Mojih naučnih metoda ima na hiljade, mojih postulata ima koliko i kapi vode u moru, teorija o svemiru koliko i krljušti na ribama, proverenih istina koliko i zrna peska na obali... Ako imaš hrabrosti opaši se kao čovek i...

(Gabrijelov glas gubi se negde u mraku. Tišina.)

Kraj prvog dela

DRUGI DEO

(Isti dekor nakon sedam godina. Normalno, sve je još više oronulo. Ono što naročito upada u oči je nedostatak bilo kakve romantične nijanse koja je ranije mogla biti uočena. Sivilo i bezličnost su uzeli maha. Scena odiše realističnošću grublje vrste, svakodnevnicom. Jakov sad ima preko dvadeset godina. Stas mu je otprilike kao i Gabrijelov. Nosi iznošeno odelo. Gabrijel se nije mnogo promenio. Samo je njegova učiteljska halja još otrcanija tako da se sad ne doima pompezno, nego jadno.
Jakov stoji. Gabrijel sedi za stolom. Raširio je novine i čita.)

JAKOV: Kud da idem?

(Gabrijel ćuti. Čita novine.)

JAKOV: Kud da se denem?

(Gabrijel čita.)

JAKOV: Negde moram. (Pauza.) Ovde sam otkad znam za sebe. (Pauza.) To nije bogzna šta. (Pauza.) Nije privlačno. Tako je bilo oduvek. (Pauza.) Ah, da! (Pauza.) Ustvari. ne! (Duža pauza.) Ali baš da! (Jakov pukne prstom.) Sećam se. Tu je neko jednom nešto pokušao. (I dalje između rečenica pravi značajne pauze.) To sam bio ja. Da, baš ja, tako je.

GABRIJEL: (Odlažući novine, teatralno parafrazira.) Da, to je bio baš on. (Normalnim tonom.) Mani govoranciju. Je li sve danas bilo u redu tamo?

JAKOV: U redu?

GABRIJEL: Da, mislim, niko te nije gnjavio; slažu se, zadovoljni su tvojim radom.

JAKOV: Ne znam.

GABRIJEL: Kako ne znaš? On "ne zna"!

JAKOV: U stvari, uopšte nisam siguran da oni razumeju šta ja govorim, da znaju moj jezik.

GABRIJEL: Njegov jezik! Pazi molim te!

JAKOV: Ja sam potpuno usamljen na svim mestima.

GABRIJEL: (Hitrim tonom.) Ma nemoj. Nije nego. Nemaš razloga da praviš nekog dramosera od samog sebe. Stvari idu kako idu. Ni drugima nije bolje, budi siguran. Jednostavno, moraš naučiti da drugačije osećaš. Eto, toliko.

JAKOV: Dokle to traje?

GABRIJEL: Dok traje.

JAKOV: Do smrti?

GABRIJEL: Opet on. (Gabrijel ustaje i odlaže novine. Skida naočare.) Kad te čovek sluša pomislio bi da si pao s Marsa na zemlju. Pa ti si normalan čovek, imaš svoj poziv, svoj posao, svoj dom, radiš. Tvoje preporuke su optimalne. Imaš pravu kvalifikaciju za koju meni, khm... Takođe možeš da zahvališ. Zdrav si, hvala Bogu, dobro izgledaš.Sigurno se i devojke već okreću za tobom. A ovamo, praviš nekakvu dramu... Te ovo te ono, te oni, te ja... Moraš da pojmiš da smo svi jedno i da samog sebe ne ističeš toliko u prvi plan. (Gabrijel seda i ponovo uzima novine.) Tim pre što ti je, ruku na srce, bolje nego drugima.

JAKOV: (Zamišljeno odšeta do kauča i legne. Stavi ruke pod glavu i gleda u plafon. Kratka pauza.) Dobro je, stvarno dobro. (Duža pauza.) Danas sam raskrstio s njom. Zapravo od samog početka sam osećao da neće ići, da uopšte neće ići. Oni me ne razumeju.

GABRIJEL: Ma daj! (Pauza.) Nećemo opet započinjati tu komediju. Ako postoji greška...

(Pauza. Gabrijel ne žuri sa govorom.)

JAKOV: Da?

GABRIJEL: ...ona je u tebi. Sigurno. Baš o tome sam razmišljao nedavno. No, ruku na srce, nisam se nadao da ću to morati da ti kažem. Sam si započeo. No, eto, sad ti kažem.

JAKOV: Šta?

GABRIJEL: Greška je u tebi, mladiću. Ja sam učinio najbolje. Stalno snatriš, snatriš... Sa svim si nezadovoljan. Eto, sam reci, nisi zadovoljan ni s poslom, ni sa kućom, ni sa mnom, a što je najgore, nisi zadovoljan ni sam sa sobom.

JAKOV: Istina je.

GABRIJEL: A zašto? Zašto nisi zadovoljan ni sa čim? Zašto, pitam te? Da li znaš odgovor? (Pauza.) Ne znaš ga, a? A ja sam ti ga malopre rekao. Greška je u tebi. (Pauza. Gabrijel odgurne novine i dublje se zamisli.) Da, ta maštanja. Ti napadi koje imaš - već godinama... Oni te upropašćuju.

JAKOV: (Iznenada, gotovo automatski, zatvarajući oči, no vrlo tiho.) Silvester...

GABRIJEL: (Trgne se.) Da, to. Ali nemoj sad. Za to imaš vremena i tamo. Učini to nekom drugom. Ja hoću da ovde budeš miran. Znam kako to ide. Posle ćeš reći da se ničeg ne sećaš. Tvoja nevinost je dokazana, ja, zapravo, jedini živim s tim fantomom.

JAKOV: (Ponovo pribran.) S kakvim fantomom?

GABRIJEL: Poludeću od toga. Evo, kao sad, posle svega, ti savršeno zaboravljaš. (Gabrijel se okrene prema publici. Govori za sebe.) Da, posle svega on savršeno zaboravlja.

JAKOV: Tako sam umoran.

GABRIJEL: To je lepo.

JAKOV: Šta?

GABRIJEL: Kad kažeš da si umoran. To već liči na normalan razgovor.

JAKOV: Po čemu je to normalno, ne razumem.

GABRIJEL: Po tome... Po nečem... Tako, kad se govori o postojećim stvarima. O umoru, na primer. To volim. To tražim od tebe, zapravo. Hoću da tako govoriš, a ne tamo... Onako, hoću, o stvarima. (Pauza.) Hoću da razgovaramo, da korespondiramo, brale. Kao što ide. Tuk na utuk. Ti pa ja, pa onda opet ti pa ja i tako... A ne da ti neprestano govoriš jedno, a ja te opominjem za nešto deseto.

JAKOV: O čemu ja mogu s tobom da govorim?

GABRIJEL: O mnogo čemu. (Pauza. Strogo.) U stvari, i ne moraš. Ja samo neću da govoriš sam sa sobom.

JAKOV: Do đavola sa tvojim zabranama.

GABRIJEL: Eto, i to je unekoliko normalno. Barem reaguješ. Ne pričaš sam sebi u bradu. Možeš ti, možeš... Zašto si se toliko sneveselio? A, a! Izvući ću ja to iz tebe. Mic po mic, i propevaćeš mi kao slavuj. Ha, ha, što si se sneveselio? Kažem ti, propevaćeš. Eto, šta ja znam... (Pauza.) Jesi li ručao? (Pauza. Gabrijel gleda za Jakovom nastojeći da uhvati njegov pogled.) Jakove, pitam te, jesi li ručao danas? (Pauza. Gabrijel se opet okreće prema publici. Govori za sebe.) To je normalno. Takve stvari, obične stvari; ovozemaljske stvari. (Ponovo se okreće za Jakovom. Teatralno praveći geg.) Jakove, jesi li ručao danas? (Pauza. Ponovo prema publici.) Tako ću uspeti da ga izlečim. Jakove, jesi li gladan?

JAKOV: Ne!

GABRIJEL: (Kao i ranije za sebe.) To ne dobro, no, dobro je.

JAKOV: Žedan sam.

GABRIJEL: Eh, da...

JAKOV: Žedan sam, čuješ li.

GABRIJEL: (Kao i ranije.) No, dobro je, dobro je.

JAKOV: (Skoro podvikne.) Ali ja umirem od žeđi!

GABRIJEL: (Iznenađen.) A!?

JAKOV: (Mirnije.) Da li sad čuješ?

GABRIJEL: (Uvređen.) Čujem te dobro, ne deri se.

JAKOV: Šta sad kažeš?

GABRIJEL: Ja sam te pitao jesi li gladan, samo to.

JAKOV: Ali ja ti kažem da sam žedan.

GABRIJEL: To te nisam pitao.

JAKOV: Dobro...

(Ponovo odlazi do kauča i seda.)

GABRIJEL: (Skokne sa stolice.) A to ne. Nemoj opet da mi se ućutiš.

GABRIJEL: Ja sam hteo da razgovaramo, znaš. Nije bitno o čemu. Eto, pitao bih te...

JAKOV: Nisam ni ručao, ako hoćeš da znaš.

GABRIJEL: Tja!

(Naglo se okrene od Jakova, razočaran.)

JAKOV: Zašto se opet okrećeš?

GABRIJEL: Jer opet bacaš blato u lice onom ko s tobom hoće da vodi normalan ljudski razgovor. Opet te tvoje potrebe! Subjektivnost! Ja hoću da te malo otkravim i pustim u život, a ti se stalno nabacuješ jednim te istim.

JAKOV: Žedan sam.

GABRIJEL: Stvari se uvek mogu okrenuti nabolje, ako to želiš; kažem ti uvek. To je pravilo.

JAKOV: Žedan sam.

GABRIJEL: Da ne misliš da me do jutra mučiš sa svojim potrebama?

JAKOV: Ali ja sam stvarno žedan.

GABRIJEL: (Skrsti ruke.) Ne tiče me se.

JAKOV: Lep ti razgovor vodiš!

GABRIJEL: Pa ako si žedan, pij, Božiji čoveče. Evo, hoćeš li da ti ja natočim?

(Gabrijel uzima čašu i odlazi do česme. Otvara je, međutim, voda ne ističe. Gabrijel pokuša opet. Ćutanje.)

JAKOV: (Fiksirajući Gabrijela u oči pogledom koji prozire.) A možda tu nikad nije ni bilo vode.

GABRIJEL: (Odlazi do Jakova i opipava mu čelo.) Stvarno si poludeo.

JAKOV: Dakle, šta?

GABRIJEL: Šta?

JAKOV: (Gotovo s nadmoćnošću.) Šta da pijem?

GABRIJEL: (Tmurno.) U redu, već je i vrapcima poznato da danas slučajno u mreži nema vode. Da, besumnje, nema je. Činjenica je to.

JAKOV: Ali šta?

GABRIJEL: Šta?

JAKOV: Šta da pijem?

GABRIJEL: Pa pij... (Razmišlja.) ... Pivo! I bio živo. Ha, ha, ha! To je odgovor kome ne treba pogovor. Šta kažeš?

(Gabrijel se opet smeje kao ludak. Izbegava Jakovljev pogled.)

JAKOV: Konačno imaš jedan lep predlog!

GABRIJEL: Zaista? (Pogleda ga u neverici. Prilazi mu radostan, spreman da Jakova i poljubi ako treba.) A pogodio sam slučajno, onako, kao u pesmici. Šta ja znam, onako - tra, la, la, la, la, la, la. Hvalim Svevišnjeg što sam ti konačno ugodio.

JAKOV: Hoćeš li ti ići?

GABRIJEL: (Trgne se iz oduševljenja, predosećajući neprijatnu promenu.) Gde?

JAKOV: Po pivo.

GABRIJEL: Kakvo pivo?

JAKOV: Pa to, o kojem si govorio.

GABRIJEL: Pivo o kojem sam govorio. Ha, ha! Pa to je bilo u pesmi.

JAKOV: Rekao si da pijem pivo.

GABRIJEL: Ali ja sam to samo onako... Šta će nam uopšte pivo?

JAKOV: Jer sam ja žedan.

GABRIJEL: (Blesavo, dvoumeći se.) Žedan, a?... Stvarno. Tja! On je žedan. (Gabrijel stavi ruke na leđa. Šeta.) Stvarno si nepopravljiv subjektivist. Svojom ličnom optikom gledanja zamračuješ svaku komunikaciju, svaki mogući korelat...

JAKOV: (Prekine ga vičući.) Žedan sam!

GABRIJEL: (Još glasnije.) Pa neka si!

JAKOV: Hoćeš li ti ići ili ne?

GABRIJEL: (Bez prebacivanja, zabrinut.) Ti si zaista bolestan.

JAKOV: Zovi to kako hoćeš.

GABRIJEL: Svejedno, ja to osećam...

JAKOV: Pa zar ti stvarno nećeš doneti to pivo?

GABRIJEL: Kad je čovek bolestan mora potražiti savet lekara.

JAKOV: Nisi li već jednom rekao da je ovo zemlja obilja?

GABRIJEL: Od bolesti do zdravlja samo je jedan korak.

JAKOV: Dokaži svoju tvrdnju. Imam li ja prava na jedno pivo, reci?

GABRIJEL: Ko drugome jamu kopa sam u nju pada.

JAKOV: Zar nećeš da mi odgovoriš?

GABRIJEL: (Češka se, priteran.) Ti, ovaj, da, rešićemo to...

JAKOV: ...međutim...

GABRIJEL: (Trgne se.) ...međutim... Šta međutim? Da, međutim...

JAKOV: Postoji uvek to "međutim"!

GABRIJEL: Ma ne, veruj mi, nije to. Nije stvar u pivu. Nije stvar ni u...

JAKOV: (Tiho.) Stari...

GABRIJEL: ...nije stvar ni u drugim stvarima koje...

JAKOV: Stari... Ne treba da me farbaš, ja znam.

(Duga pauza. Gabrijel postaje nervozan. Pribere se. odvažno.)

GABRIJEL: Ti znaš. Šta ti znaš?

JAKOV: Ti nemaš pokriće. Nemaš novac.

GABRIJEL: Ja nemam?!!!

JAKOV: Ti!

GABRIJEL: Misliš da nemam?

JAKOV: Ja znam da nemaš.

GABRIJEL: Eh, pa...

JAKOV: Nemaš, sigurno nemaš. Ja znam...

GABRIJEL: Možda pod uslovom da...

JAKOV: Jer znam da ti nikad ništa nemaš. To je aksiom. Sigurniji od svih aksioma prirodnih nauka.

GABRIJEL: Možda trenutno nemam, ali to ništa ne znači jer...

JAKOV: Ha, ha, ha!

GABRIJEL: ...jer ja nikad. Zašto se smeješ? Čemu se tako ludački smeješ.

JAKOV: (Koji je naglo prestao da se smeje.) Smejem se tvojoj bedi, nesrećo.

GABRIJEL: Hej, pripazider ti malo na svoju reč, mali!

JAKOV: Ti nikad ništa nemaš. Nemaš pokriće za ništa, to je to. Nisi ono za šta se izdaješ jer čak ni para nemaš; onog što je od sveg "normalnog" tako "normalno".

GABRIJEL: Baš si bezobrazan, veruj mi.

JAKOV: Bedastoćo, nemaš ni usranu paru a prodaješ večiti život.

GABRIJEL: Pričaj, jer ti više nisi odgovoran za to što govoriš.

JAKOV: Poludim od smeha kad vidim vas jadne tutore koji nemaju ni nasušni hleb, a hoće da ograde nebesa.

GABRIJEL: Govnaru jedan! Prestani da urlaš tu. Pusti me bolje da razmišljam. Ipak mogu da te izvučem samo ja. Šta god da je u pitanju ti nemaš bolju soluciju.

JAKOV: Pogrešio si. Ja je imam.

GABRIJEL: Šta?

JAKOV: Sigurno da imam bolju soluciju. Misliš da sam baš toliko lud da se skroz oslonim na tebe?

GABRIJEL: Pričaš priče.

JAKOV: Ne treba da žuriš, ja sam ga već poslao.

GABRIJEL: Koga?

JAKOV: Silvestera. On će nam doneti pivo.

(Zatamnjenje.
Ista scena dvadeset minuta kasnije. Jakov sedi, Gabrijel šeta iza njega. Pauza.)

JAKOV: (Gledajući kroz prozor.) Jesi li ti uopšte ikad bio napolju? Znaš li kako je tamo?

GABRIJEL: Jesi li siguran da ti je sad dobro?

JAKOV: Da, odlično se osećam.

GABRIJEL: Da u našoj kućnoj apoteci ipak potražim nekakav lek?

JAKOV: Ne treba.

GABRIJEL: (Vrti glavom.) Ipak se brinem. Hoćeš li da opet ponavljamo zajedno onu rečenicu?

JAKOV: "Ne postoji nikakav Silvester"? Ne, nema potrebe.

GABRIJEL: Utuvio si?

JAKOV: Da. Sad samo mislim na to pivo koje će doći.

GABRIJEL: (Mirno, monotono.) Dakle, ipak hoćeš da se ja nekako postaram.

JAKOV: Ne, zašto? Nema potrebe.

GABRIJEL: Ali...

JAKOV: Zašto? On treba sad da stigne.

GABRIJEL: (Prilazi mu i protresa ga.) Slušaj, šta je tebi?

JAKOV: Meni? Ništa.

GABRIJEL: Zašto opet bulazniš o nekom tipu? Piva će biti samo ako ja odem. Samo nemoj reći da će ti pivo doneti tvoj dobri Silvester. Ispuniće ti sve želje tvoj dobri Silvester! Reci, samo mi reci da se opet radi o tom prokletom Silvestru.

JAKOV: Da.

GABRIJEL: Ja ću uskoro sići s uma.

JAKOV: Zašto?

GABRIJEL: Potpuno sam smeten.

JAKOV: (Oprezno.) Pa... Ti nemaš novac, zar ne?

GABRIJEL: Hm...

JAKOV: (Isto.) Činjenica je. A ja sam žedan. Stvarno. Prema tome...

GABRIJEL: Raščistićemo to kasnije. Ali prvo utuvi jednu stvar: nema nikakvog Silvestera.

JAKOV: (Po prvi put u blagoj nedoumici.) A onda ti imaš novac...

(Gabrijel se nakašlja.)

JAKOV: Imaš?

GABRIJEL: Jesmo li saglasni: nema nikakvog Silvestera.

JAKOV: Ti ćeš mi utažiti žeđ, hoćeš li?

GABRIJEL: Hajde, prvo lepo ponovi što sam ti sad rekao.

JAKOV: Ideš li posle toga?

GABRIJEL: Da čujem...!

JAKOV: Da čujem ja!

GABRIJEL: Dobro znaš: moje devize važe podjednako u svako doba: "Što bliže stvarnom, u susret korisnom".

JAKOV: Slažem se.

GABRIJEL: O, hvala Bogu da se slažeš.

JAKOV: Najkorisnije je da sad ostaneš ovde, jer će on koji je stvaran i tako doneti pivo.

GABRIJEL: (Digne kažiprst.) Ne, to nisam mislio.

JAKOV: (Potpuno zanet, smeje se.) Jesi. Znaš i sam da je to on. Ti nemaš pokriće, nemaš novac. On je mlad momak. Brzo će on. Ja sam ga poslao.

GABRIJEL: U božju mater!

JAKOV: Šta sad kažeš?

GABRIJEL: Ja... (Slegne ramenima, neodlučan, smišlja.)

JAKOV: Neka! Ja sam već veoma žedan, a ti?

GABRIJEL: (Za sebe, gledajući prema nebu.) Sveti Anastazije, pastiru pomračenih, učini da ovaj nesretnik ipak progleda.

JAKOV: (Gotovo agresivno.) Ja sam već veoma žedan.

GABRIJEL: (Krsteći se.) Ah, da... Da...

JAKOV: Složio si se sa mojom tvrdnjom da sam ga poslao, zar ne?

GABRIJEL: Jesam li? (Kašljuca, prisećajući se.) Da, jesam, bez sumnje, jesam.

JAKOV: E, nek' već jednom i to čujem... Nego, ne čini li se i tebi... (Pauza. Jakov prilazi Gabrijelu i gotovo mu šapuće u uvo) ... da on već ne odsustvuje predugo?

GABRIJEL: (Koji je već progutao jednu laž, preneražen.) A?

JAKOV: Zašto ga još nema?

GABRIJEL: Pa...

(Duga pauza. Obojica neko vreme ne znaju šta da čine sa sobom.)

JAKOV: Pitam se... (Jakov postaje sve nervozniji, užurbano šeta.) ... jesam li ga ja uopšte i poslao. (Pauza. Gleda u Gabrijela.) Nešto me muči... Možda si ti u pravu kad kažeš da sam malo... Ali... (Pauza. Gotovo plačno, sa brzinom preobrazbe ludak.) Jesam li ga ja uopšte i poslao?

GABRIJEL: (U strašnoj nedoumici, ukočen.) Aj!

(Stoji slomljen neko vreme, a onda se polako sabire, nakašlje se i počne, hladno.)

GABRIJEL: Ah! Problem je, dakle, samo u tome. Ti, hm, sam nisi potpuno siguran - inače ne bi imao problema - ne bi umirao od žeđi, je li?

JAKOV: (Žurno se okreće prema njemu.) Ne bih!

GABRIJEL: (Kao iz topa.) Otišao je. (Pravi kratku pauzu. Zagonetno se smeška.) Otišao je, sigurno je da je otišao. Da. (Pauza. Gabrijel korakne prema Jakovu.) Pa ti si ga poslao, zar se ne sećaš?

JAKOV: (Diže oči prema nebu. Tiho.) Bože, hvala ti.

GABRIJEL: Kako si uopšte mogao da posumnjaš? Pa i ja sam ga video kad je izlazio. Mimoišli smo se na vratima. U rukama je imao torbu sa praznim bocama.

JAKOV: Da, one moraju da se menjaju.

GABRIJEL: Jesi li sad siguran?

JAKOV: Jesam.

GABRIJEL: I više nisi... Hm, mislim... Nisi žedan?

JAKOV: (Za sebe, smeškajući se.) "To je već svetlosti trak..."

GABRIJEL: Sad si smiren, to volim.

JAKOV: Zato što ništa drugo ne radim nego čekam to pivo.

GABRIJEL: Zašto ne, stići će.

JAKOV: Žednom je piće kao melem.

GABRIJEL: Da.

JAKOV: (Pogleda ga.) Ti samo kažeš "da". O, kako si ti dobar. (Plačno.) To je zato što iz pristojnosti hoćeš da prećutiš. O kako sam jadan ispao. Ja sam posumnjao. Posumnjao sam u poredak, u svoj zdrav razum. To je vrhunac bede.Ti imaš prava kad kažeš da sam bolestan. To je cela istina. Bolestan sam, moralno bolestan. Ja sam moralni slabić. Ne verujem više ni u ono najopipljivije što mi može pomoći. Smutilo mi se u glavi i posumnjao sam u Silvestera! No, ti me nisi ponizio time što bi ičim pokazao da si to video. Uzeo si me za ruku i jednostavno opet izveo na put, razumeš? Ali ja to moram ad pomenem. Hoću da time optužim samog sebe.

(Pauza. Jakov tiho plače.)

GABRIJEL: Koješta. Ti si suviše uzbuđen. Zašto da se optužuješ? Nema smisla da time opterećuješ sebe.To što sam ja učinio je sitnica. To bi učinio svako na mom mestu. (Pauza. Gabrijel se nakašlje. Lupka Jakova po leđima.) De, nema plača. Ovo nije vreme kad treba plakati.

JAKOV: (Gledajući ga kroz suze.) Gabrijele, vi ste pravi anđeo.

GABRIJEL: Anđeo! Ha, ha! Baš si pogodio. (Opet ga tapka po leđima.) U redu, jesam. Ali nema razloga za suze. Dosta je plakanja.

(Pauza. Gabrijel primećuje da ga Jakov netremice gleda u oči. Zbunjen je.)

GABRIJEL: Zašto me tako gledaš?

JAKOV: (Netremice zureći u Gabrijela. Opsednuto.) A možda je pobegao?

GABRIJEL: Ti opet o njemu!

JAKOV: Da, o njemu. Mi baš nismo mnogo privlačni sustanari. Možda se on predomislio, gurnuo novac u džep i jednostavno iščezao u nepoznatom pravcu?

GABRIJEL: Koješta.

JAKOV: Zašto ste tako sigurni?

GABRIJEL: Pobegao, ma glupost. Šta ja znam... (Pauza.) Pa to i nije bila neka lova. Jadan mu ćar. To nije razlog.

JAKOV: Ali on je pobegao! Jednostavno se iskobeljao iz svega ovog razumeš. (Pauza.) On se iskobeljao, shvataš.

GABRIJEL: Koješta. (Pauza.) Kome je to još pošlo za rukom? Uostalom, šta ja znam. Ali zašto se tako žestiš pri tome? To mi smeta. Govoriš kao da si ti - on. Hoću reći kao da ti i sam hoćeš da pobegneš - to me nervira.

JAKOV: (Jednostavno.) Hoću.

GABRIJEL: Takve ideje treba izbaciti iz glave jer unose nered. Videćeš, ništa se, zapravo, nije desilo.

JAKOV: (Kao ranije, opčinjen svojom idejom.) Šmugnuo sa svom tom lovom! Ispario, izbrisao se jednom zanavek!

GABRIJEL: Prestani da tu brljezgaš jer ću inače opet morati da ti održim predavanje o tome koliko su takve ideje štetne.

JAKOV: Ali njega nema, vidiš li?

GABRIJEL: Postoje razlozi i razlozi.

JAKOV: Što ne dolazi ako si ti u pravu?

GABRIJEL: Između neba i zemlje ima mnogo tajni koje nisu pristupačne smrtnicima.

JAKOV: (Tmurno.) Ja sam već veoma žedan.

GABRIJEL: Opet ti!

JAKOV: Zašto se prenemažemo? Zar to, na kraju, nije svejedno? Bez obzira da li je tu ili je pobegao, nije na odmet da pođe neko od nas - makar u susret njemu.

GABRIJEL: A, to ne nikako.

JAKOV: Zašto?

GABRIJEL: U takvom stanju ti ne smeš da izlaziš.

JAKOV: Možda. Dobro. Onda si tu ti.

GABRIJEL: (Koji se spremio još ranije, pljesne rukama.) Evo ti ga na!

JAKOV: Šta ti eto?

GABRIJEL: Mangupčiću! Neposlušniče! (Gabrijel mu preti prstom.) Pa zar pre nekog vremena sam nisi rekao da će nam pivo doneti Silvester?

JAKOV: Ali...

GABRIJEL: Nema tu "ali". Ti stvari uzimaš suviše olako. Istina je jasna i jedna. Budi čovek, bogamu. Drži svoju vlastitu reč.

JAKOV: Ali on ne dolazi, vidiš li?

GABRIJEL: Znam, ne treba da mi objašnjavaš. Stvar je u tome da si ti opet posumnjao - kao i onda. Ovog puta mi je to jasno. (Pauza.) Ako si baš tako zapeo - onda te moram potpuno uveriti. Vidiš li... Vidiš li onaj sanduk?

JAKOV: Da.

GABRIJEL: On je oduvek u sobi. Niko ga od nas ne otvara. Obilazimo ga, gotovo se saplićemo o njega, ali ga još nismo izbacili, zašto?

JAKOV: Mnogo je težak?

GABRIJEL: Pričaš gluposti. Nismo ga izbacili zbog toga što on pripada čoveku koji tu živi sa nama - a u kojem on drži sve svoje dragocenosti.

JAKOV: Silvester?

GABRIJEL: Shvataš li sada?

JAKOV: Ne.

GABRIJEL: Pa on ne može da ode bez toga, luda glavo. Držimo ga u šaci, ej?! On ne može da ode sve dok je tu pohranjeno njegovo blago.

JAKOV: (Blesavo se smejući, kao dete.) Šta je unutra?

GABRIJEL: Oho, sad se polako pitaš. Interesuje te, znam. Pa dobro, otključaćemo ako mi odmah obećaš da ćeš posle biti miran.

(Pauza. Jakov se saginje, vadi ključ, muči se oko katanca.)

JAKOV: Otkud kod tebe njegov ključ?

GABRIJEL: Otkud? (Ustane iz klečećeg položaja. Podigne ključ u vazduh.) Držim ga za svaki slučaj. Taj momak, znaš, odnedavno mi je postao malko sumnjiv.

JAKOV: Zašto ne otključaš?

GABRIJEL: (Radi još nešto oko poklopca.) Zapravo, otključan je. Vidiš kako je neobziran. (Pauza.) A sad, pogledajmo.

(Gabrijel vadi stvari iz sanduka.)

JAKOV: Šta je to?

GABRIJEL: Kišni mantil?

JAKOV: Šta će mu?

GABRIJEL: U njemu ide u šetnju.

(Gabrijel vadi dalje, komad po komad starudije. Igra se nasavlja, kad primeti nešto interesantno Jakov pita.)

JAKOV: A to?

GABRIJEL: Šešir.

JAKOV: Kakav je to šešir?

GABRIJEL: Od vune, pleteni.

JAKOV: Čemu on služi?

GABRIJEL: Da ga nosi, jasno je.

JAKOV: Zar tako kad mu pada preko očiju? Sigurno je ružan.

GABRIJEL: Da, ali nije mogao da ga baci. Znaš zašto? (Gabrijel se lukavo smeje.) Poklonila mu devojka.

JAKOV: Zaista?

GABRIJEL: Sama isplela.

JAKOV: (Smeje se.) Mogu da zamislim kako u takvom nečemu prolazi po kiši.

GABRIJEL: (Kurtoazno.) Da, ha, ha. A sad mogu da zatvorim. (Vraća nekoliko stvari koje je izvadio. Pauza.) Jesi li sad namiren?

JAKOV: Jesam.

GABRIJEL: (Pljeska dlanom o dlan.) Hvala Bogu, i to je konačno rešeno.

JAKOV: O!

GABRIJEL: Šta je?

JAKOV: Jesi li čuo - sat!

GABRIJEL: Pa šta onda? U redovnim razmacima izbija na tornju.

JAKOV: Sad je - ponoć.

GABRIJEL: Ako, šta onda?

JAKOV: Znači, vrlo je kasno.

GABRIJEL: Hoćeš da spavaš?

JAKOV: Prodavnice su sad sve odreda zatvorene.

GABRIJEL: Ne baš sve. U nekim gradovima postoje...

(Jakov uzima kaput i hrli prema izlaznim vratima.)

GABRIJEL: (Uhvati ga za ruku.) No, šta ti je odjednom? Šta je?

JAKOV: Znaš šta, ja ti možda verujem, ja shvatam, ali ipak ne mogu da ne vidim da on... Ja moram, bezuslovno. Moram, razumeš li?

GABRIJEL: Šta bi tražio napolju?

JAKOV: Njega.

GABRIJEL: A? Njega. Baš si budalast. Suvišno ti je to. (Pauza.) Još više, to je opasno za tebe. Zbog toga stvarno ne mogu dopustiti da u takvom stanju izlaziš.

(Gabrijel stoji na vratima.)

JAKOV: Zašto opasno? (Gabrijel mu uporno preči prolaz do vrata. Jakov ga odgurne. Ovaj pada.) Zbogom.

GABRIJEL: (Viče za njim.) Jakove?

(Jakov je zamakao za vrata.)

GABRIJEL: (Mirnije.) Jakove?

(Pauza. Nema nikakvog glasa.)

GABRIJEL: (Mnogo mirnije.) Jakove?

(Duga pauza. Potom, dolazeći spolja Jakov se snuždeno pojavljuje na vratima.)

GABRIJEL: Vidiš, bolje je da ostaneš.

(Pauza. Jakov seda. Gabrijel mu oprezno prilazi.)

GABRIJEL: No, no, sad nije vreme za suze. Daj bar trenutak odmora svojim živcima. Ostavi načas tu temu i misli o čemu bilo drugom. Postoji na milion stvari. Videćeš, kažem ti, da ćemo se još večeras zajedno smejati.

JAKOV: (Tužno.) Silvestera nema?

GABRIJEL: Ja to nisam rekao. Niti bilo šta u vezi njega u ovim trenucima. Ponašaš se kao dete koje je razbilo igračku. Mala sitnica među bezbroj malih sitnica - a deca je smatraju živom. Uostalom, postoji bezbroj igračaka...

JAKOV: Silvestera nema. Tu smo samo nas dva.

GABRIJEL: I ima i nema, to treba da pojmiš jer baš zbog...

JAKOV: Tu smo naprosto samo nas dva i to je sve. Kraj, konac, apsolut.

GABRIJEL: Dva - to je dovoljno, nema sumnje.

JAKOV: Ti ćeš otići po pivo?

GABRIJEL: Molim?

JAKOV: Ti ćeš ići po pivo? Jesam li barem sad razuman?

GABRIJEL: Eh, pa...

JAKOV: Prihvatam unapred tvoje razloge, tvoju teoriju i uzgredna objašnjenja, sve prihvatam priznajući da sam sam potpuni ludak kome je samo mrak pred očima. To je utvrđeno. Ali, sad kad sam digao ruke od svega, hoću barem da pijem. Eto, to je to. Ne želim da krepam od žeđi i gotovo je!

GABRIJEL: Eh, to...

JAKOV: Pa?

GABRIJEL: No, to stoji; u redu je to kako ti to obrazlažeš.

JAKOV: Ali zar ćeš ostati samo na tome?

GABRIJEL: Razume se da neću.

JAKOV: Pa šta ćeš da radiš?

GABRIJEL: Videćemo.

JAKOV: Kako to misliš?

GABRIJEL: Pa tako - strpi se još malo i valjda će se stvari raščistiti same od sebe.

JAKOV: Šta to gunđaš u sebi?

GABRIJEL: Još malo.

JAKOV: O čemu govoriš?

GABRIJEL: Rekoh, strpi se.

JAKOV: (Iskreno, širokim gestom.) Zašto?!

GABRIJEL: Zato... Što ja znam... Razloge... Koje ću i tebi, možda... Jednom reći... (Posle ovog seckanja, nastavlja žurnije.) Nemoj da se sad blamiramo na tome. Imaj poverenja. Eto, veruj mi - ja znam razlog.

JAKOV: Ali, zašto, zašto... I zašto da ja još čekam? I zašto da ti uopšte verujem?

GABRIJEL: Za početak recimo da je to da ti uopšte nemaš strpljenja. Drugo, upitaj se iskreno: da li ti stvarno nešto nedostaje ili si i to samo uobrazio?

JAKOV: (Mećući glavu na ruke vrti je.) Ja sam žedan; ja sam pakleno žedan.

GABRIJEL: (Digne obe ruke u vazduh tobož spreman na poslednje.) U redu, žedan si. Ne veruješ da ćeš žeđ ugasiti pićem po koje si poslao svog prijatelja, jer si toliko smeten da si zaboravio da li si ga uopšte poslao, pa čak i to da li on uopšte postoji, a pri tom, (Gabrijel zadovoljno trlja ruke.) zaboravljaš jednu važnu stvar, očiglednu stvar. (Pauza.) To potpuno smećeš s uma.

JAKOV: (Nevoljko.) Šta?

GABRIJEL: Ovaj sanduk. (Pauza. Gabrijel očekuje reakciju vrlo samouveren.) Izbacio sam sve stvari, ali on u stvari - ima duplo dno.

JAKOV: Pa šta?

GABRIJEL: Pogledaj. (Otvara sanduk. Izbacuje stvari.) Dole je nešto drugo, shvataš? Pozadina, da se tako izrazim. Možda će ti biti jasnije kad otvorim.

JAKOV: Uzalud se mučiš.

(Gabrijel pritiska neko dugme i u sanduku se otvara još jedan poklopac koji je dotad činio dno.)

JAKOV: Ja ne vidim nikakvu vezu između toga i onog što tražim.

GABRIJEL: Zbog toga što si slepac, dragi moj. Ja ću ti pokazati.

(Gabrijel počinje da izbacuje stvari. Ovog puta to su sitni predmeti, obuća i slične drangulije. Jakov ipak posmatra sa pažnjom.)

GABRIJEL: (Izbacujući.) Veruješ li sad u tvog Silvestera?

JAKOV: O čemu on govori?

GABRIJEL: Džabe se ti buniš. Ja sam ti dokazao, potpuno dokazao. U pitanju je, dakle, bilo duplo dno.

JAKOV: Hej?

GABRIJEL: (Okrene se.) Zašto si viknuo?

JAKOV: Šta si to izvadio poslednje?

GABRIJEL: Ništa. (Pokazuje duboke cokule.) Ove cipele, u stvari.

JAKOV: Ne, nije to. Ja sam dobro video.

GABRIJEL: (Vraća stvari redom kojim ih je izvadio.) Ništa ti nisi video.

JAKOV: Mene ne možeš da nasamariš.

GABRIJEL: Umukni, molim te.

JAKOV: Video sam pištolj koji si pronašao ispod tog dna. Ogroman pištolj! Oružje kojim nameravaš da me ubiješ.

GABRIJEL: (Uspravlja se, maše glavom.) Bogami, baš si daleko doterao.

JAKOV: Zašto nije vraćen, reci? (Pauza. Jakov ga netremice gleda.) Stavio si ga u džep.

GABRIJEL: (Ovlaš se lupa po džepovima.) To je tako glupa kleveta da ja razmišljam ima li uopšte potrebe da se branim.

JAKOV: (Zlobno.) Ja sam na redu, zar ne?

GABRIJEL: (Vraća poslednje stvari u sanduk i zatvara ga.) Pitam se da li je uopšte trebalo da ga otvaram.

JAKOV: Sa koliko metaka misliš da ćeš to učiniti?

GABRIJEL: (Okreće se Jakovu.) Dokazao sam ti, umukni već jednom.

JAKOV: A ja ti kažem da se ti suviše lako poigravaš sa stvarima do kojih neizmerno držim. Bojim se, to ti neću moći oprostiti.

GABRIJEL: (Sleže ramenima.) Šta to treba da znači? Dobro, nemoj da opraštaš ako nećeš.

JAKOV: (Ustaje. Kreće prema vratima.) Ja ipak idem.

GABRIJEL: Kuda...?

JAKOV: Ja...

GABRIJEL: Gde?

JAKOV: Idem...

(U nedoumici je, suvišno razmahne rukom. Pauza.)

GABRIJEL: Uostalom, možda sam ja neznalica. Ne mogu da pogodim. Nemoj da se ustručavaš ako znaš kuda ćeš.

JAKOV: Pa... (Jakov ostaje na vratima. Neko vreme ćuti. Onda, sa najdubljom potresenošću, kao opčinjen gledajući u jednu tačku.) Ja sam žedan.

GABRIJEL: (Jarosno.) I ja sam žedan! (Nervozno kreće po sobi. Gunđa.) Ali to nije prvi put. Navikli smo na štošta. Zašto te to odjednom tako pogađa? Kad ćeš jednom shvatiti da je ovo samo jedno obično veče!

JAKOV: Ja ću ipak ići, kažem ti.

GABRIJEL: Nikud ti nećeš.

JAKOV: Kad pođem, niko me neće moći zadržati. Ja odavno znam vaše razloge. Postao sam nedodirljiv za njih.

GABRIJEL: (S ironijom.) Dakle, odlaziš?

JAKOV: Još sekund i poput taneta otkinuću se od ove stolice.

GABRIJEL: Šteta za nas koji ostajemo.

JAKOV: Kao senka rastvoriću se i sam u senke noći. Ko tamo može da me pronađe?

GABRIJEL: Ah, kad bi ti sam tamo mogao nešto da nađeš?

JAKOV: Ali ja isto tako ne mogu da ostanem ovde, eto.

GABRIJEL: Kakva malodušnost! (Raširi ruke.) A bili smo zajedno vasceli ljudski vek. (Pauza.) Slabo ti mariš za to. Svejedno ti je da sve srušiš.

JAKOV: Dugo... Kratko... Dani... Godine... Otkud znam! Otkud znam! Šta je vreme! (Jakov ustaje sa stolice.) Ništa od toga ja niti znam niti poimam. Ja samo hoću da učinim ono što jasno i silno osećam. Ja moram da nestanem odavde. Da iščeznem.

GABRIJEL: A ja? Šta je sa mnom? Da li se ikad iko upitao šta ja želim?

JAKOV: (Vičući, očajan.) Ne ti, niti bilo koje drugo "ti", niti bilo "šta" drugo - naprotiv! Ja osećam. Ja želim da baš ja odem, samo ja hoću da odem.

GABRIJEL: (Odmahne rukom.) Koješta! (Prvi put Gabrijel prilazi peći, otvara vratanca i bgeznadno i zimogrožljivo gleda unutra. Pauza. Gabrijel se okreće prema Jakovu.) Pa onda - idi...

(Od Jakova ne čujemo ni glaska. On se primirio. Spontano i polako on počinje da se grči i da pravi nekontrolisane pokrete. Pred sobom imamo pravi epileptički napad. Koreografija je brižljivo razrađena. Gabrijel psuje, prilazi mu i bezuspešno pokušava da mu pomogne. Uskoro, Jakov je smiren. Ukočeno gleda ispred sebe. Čeljusti su mu zgrčene i posle nekog vremena uspeva da procedi:)

JAKOV: Ja sam žedan.

(Zatamnjenje.
Ista scena, nekoliko sati kasnije. Nered. Na obojici se primećuje oronulost i zamor. Jakov je na stolici. Gabrijel se pretura od jednog do drugog mesta okolo. Zauzet je razmišljanjem o nekom rasporedu, i kao da vreba stvari i situacije svaki čas se premešta, skakuće, mrmlja sebi u bradu. Jakov u ruci drži štap. Beskonačno monotono, u savršeno podeljenim intervalima lupka njime o pod. Gleda predase, tobož uopšte ne primećujući nešto drugo oko sebe. S vremena na vreme, nehajno, tobož slučajno upućuje pogled u pravcu Gabrijela. Ponovo lupka. Gabrijel se setio! Diže prst. Uzima praznu hoklicu i stavlja je na sto. Zagleda je okolo zadovoljan. Posle kraćeg oklevanja pokušava i sam da se popne, klati se na stolici, pada. U zavisnosti od kondicije glumca odrediti granicu do koje ide njegov pokušaj. Bitno je da se na kraju Gabrijel nađe sa sve četiri na zemlji, veoma mrzovoljan, potpuno zbrkane volje. O pravom smislu njegovog pokušaja govoriće nam samo njegov dotadašnji entuzijazam, odnosno mimika i gestikulacija "Velikog pokušaja" koji je hteo da sprovede. Pauza. Monotono lupkanje koje za celo to vreme nije ni prestajalo, sad se čuje izuzetno dobro, premda je fizički intenzitet zvuka ostao nepromenjen.)

GABRIJEL: (Mršteći se.) Do đavola, sad bi baš mogao i da prestaneš!

JAKOV: (Nehajno.) Gle, nisam imao pojma da ti to uopšte primećuješ.

GABRIJEL: Primećujem, je li? Huljo, podlače jedan, zar moram i pismeno da te zamolim?

JAKOV: (Filozofski.) Naši svetovi ipak nisu udaljeni tako mnogo jedan od drugog.

(Prestaje da lupka.)

GABRIJEL: Ne verujem. Govoriš tako zbog toga što je tvoj propao. (Pauza.) Mislim... Sve te gluposti. Neću uopšte da imam posla s tobom. Ja čvrsto stojim na zemlji.

(Pauza. Gabrijel primećuje da još nije ustao. Nevoljno se podiže i isprašuje tur pokušavajući da zadrži dostojanstvo.)

JAKOV: (Nastavljajući da lupka, gledajući predase.) Prevario si me.

GABRIJEL: Koješta. I ja sam se prevario. Obojica smo prevareni, ako tako mogu da kažem...

JAKOV: Ali ja sam tebe slušao!

(Gabrijel beznadežno odmahne rukom.)

JAKOV: Sad me ostavljaš na cedilu. Ja ne znam kud da idem dalje. A ti - dva sata samo ćutiš. (Jakov zuri u Gabrijela, koncentrisan na to da razume Gabrijelov unutrašnji odgovor.) Tako je najbolje? Sigurno. Ako treba da činim gluposti - treba da ih učinim sam. (Pauza.) Da, tako je. Dobro, dobro. (Svom snagom baci štap o zid. Pljesne rukama.) Ja ću ipak ići. Kad tad - ali jednom hoću - sigurno. Ne, nisam rekao da me ti nisi uverio - naprotiv! Ali ja ću ipak ići da ga tražim pa ma koliko to bilo ludo, nerazumno, opako, jer tako - moram...

(Pauza. Jakovu sine jedna misao. On se pokoleba. To pokazuje svojim vrpoljenjem na stolici. On potpuno menja ton. Govori ishitreno, u susret, onako kako bi zaintigrirao sagovornika.)

JAKOV: (Žurno.) Pomisli - ulaganje je ludo, ali je dobitak čudesan, ogroman!

(Pauza. Gabrijel jedva da je reagovao. Čini se da je preumoran.)

JAKOV: (Polako izdižući glas do euforičnog.) U njemu se nalazi sve. Ta, u najvećoj opasnosti je spas!

(Gabrijel, isto.)

JAKOV: Kod njega je voda od koje se više ne žedni.

(Pauza. Gabrijel zaista slabo obraća pažnju na Jakova. Posmatra ga tupo, omamljeno sa strane, kao neku stvar koja se grči i gestikulira. U tom pogledu je gotovo detinje odan svom poslu. Podsvesno Jakov jedva da ne odaje da ga to iritira.)

JAKOV: (Postižući vrhunac, sa emfazom.) On u rukama ima vrč zlatnog piva.

(Duga pauza. Ako mu se čini umesnim, glumac množe da se rasplače i da jeca neko vreme. Gabrijel kao da više uopšte ne postoji. On je tu i uopšte nije tu. Kad se pribere, Jakov dolazi samo samom sebi. Sve što sledi je kao nekakav post festum.)

JAKOV: (Govoreći "spoljnim" tonom. Načinom na koji se otresa prašina sa odela.) Više ne vredi da tu držiš taj sanduk. Pa to i dete zna, on nije njegov!

(Gabrijel se nakašlja, po prvi put nagoveštavajući izravnu komunikaciju.)

JAKOV: Ni šešir, ni kaput... Sve su to stare krpe i trice koje tu uzalud držiš jer one ne pripadaju njemu.

GABRIJEL: (Idiotski pljesne rukama, debilno se okreće u pravcu publike, za sebe, kezeći se.) Ho, ho, baš si me obavestio.

JAKOV: (Gledajući kroz prozor, sa zebnjom.) Pogledaj, sviće! (Jakov kao da hoće da pođe prema vratima. Iznenada se okrene, predomišljen. Kao da hoće da obavi jedan posao pre toga.) Gabrijele, ja znam da ti kod sebe imaš pištolj.

GABRIJEL: (Posle kraće pauze. Krene prema Jakovu. Blesavo.) Ko, jel' ja?

JAKOV: Znam da ne mogu da dosegnem prag jer ćeš njime da me ubijaš.

(Gabrijel blesavo slegne ramenima i okrene se publici sa izrazom: bez komentara. Ruke su mu u džepovima.)

JAKOV: (Recituje.) "Tigre, tigre... ognjen trak u prašumski zračiš zrak." (Posle kraće pauze.)