Властимир Глигоријевић

Далеко било

(Шта је било с Петровићима)

1998.

БРАТИМИР ПЕТРОВИЋ, најодлучнији човек у драми. Од две ноге има једну. Друга му је дрвена. Отац два сина. Пензионер. Удовац. Берберин.

ЈОВАН ПЕТРОВИЋ, има обе ноге. Старији Братимиров син. Старији Мирков брат. Неће па неће...

МИРКО ПЕТРОВИЋ, млађи Братимиров син. Млађи Јованов брат. Да је само знао...

МАРИЈА ПЕТРОВИЋ, таква јој је судбина...

МИРИЈАНА, шта ће, није она крива. Али још је млада...

БРАНКО, мислимо да је најбољи човек у драми. Није крив што је добар.

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ, одмах се види да је поручник Миљковић...

ВИТА, није хтео ни да чује...

ТРАЈКО, одлучно је прихватио...

ИСТРАЖНИ ИНСПЕКТОР, озбиљан човек. Врло озбиљан.

ТРЖИШНИ ИНСПЕКТОР, више воли новац, него 'леб да једе.

ДРАГАН ИЛИЋ, много лош човек.

ВЕШТИЦА РОСА, живи с мачкама, а живела би и са псима кад би мачке хтеле с њима.

ЗОРАН, на крају крајева, то би свако урадио...

СЕЉАЦИ, прави сељаци.

РАТКО, у групи сељака он је најпаметнији.

ЧИЧА КОЈИ СВИРА ХАРМОНИКУ, ништа не чује, све види.

ГЛАСНИК, ц, ц, ц ...

ПОП, не разликује се од других попова...

СВАТОВИ, најстарији сватови на свету.

ТУЖНИ СКУП, најстарији тужни скуп на свету

(Радња се одиграва у неком селу у Србији уочи и за време Првог светског рата. Село се налази на ивици провалије. Све што се види на сцени припада духу онога времена.

Не верујемо да је случајно то што је село на ивици провалије јер и људи...)

I ДЕО

I СЕЉАК: Чича! Стани мало забога! Глув је к'о топ!

III СЕЉАК: Од топа је и оглувео. (Ратко завршава текст о атентату на цара Фердинанда.)

I СЕЉАК: Вала, добро да се неко сетио.

II СЕЉАК: А што га убише, је л' се зна?

I СЕЉАК: Сигурно је провоцирао.

III СЕЉАК: Убили га, и то пред женом. Тотално га обрукали.

II СЕЉАК: Кажу да су му прво убили жену, да не гледа.

I СЕЉАК: То је поштено.

III СЕЉАК: Па је л' ово добро за нас?

IV СЕЉАК: Кол'ко се ја разумем у политику, ако га је стварно убио, добро је, ако није, не ваља. Има да се свети .

I СЕЉАК: Кажу да га је стварно убио, јеси глув?

III СЕЉАК: Откуд ти то знаш, будало, то је политика.

II СЕЉАК: Ратко, шта ти мислиш, ти си паметан човек?

РАТКО: Шта год да је било, није добро. Није добро!

I СЕЉАК: Шта ћемо да радимо ако нас нападну? Кажу да сумњају на нас.

III СЕЉАК: Да ратујемо, шта би друго!

I СЕЉАК: 'Де бре да ратујемо? То ти је држава велика к'о Кина. А знаш ти колика је Кина? Дупло већа од Србије.

II ДЕО

(Одиграва се у дневном боравку, у кући Петровића.)

БРАТИМИР (Нервозно шета) : Значи, у рат нећеш?

ЈОВАН: Сто пута сам ти рек'о, али ми није тешко да поновим: нећу.

БРАТИМИР: Сви момци из села иду, једино ти нећеш !

ЈОВАН: Знам. Сви иду осим мене. Само ја остајем. Једино ја остајем у целом селу.

БРАТИМИР: Ма слушај ти битанго једна, да ме брукаш нећеш! Петровићи нису имали издајника све док се ти ниси родио. Сад, кад си се већ родио, мораћемо од тебе да направимо човека.

ЈОВАН: Ако ти будеш правио човека од мене, Бог зна на шта ће да изађе. Довољно сам ја човек и без твоје помоћи.

БРАТИМИР: Да си човек, одазвао би се мобилизацији к'о и сви. Не би се крио по селу к'о што планираш, к'о последња курва. Твоји ће другови да изгину, а ти 'оћеш да ми се моташ по кући, е не може!

ЈОВАН: А што се ти толико бринеш? Па проћи ће рат и без мене. У два рата сам ратовао, сад 'оћу да одморим. Сад кад сам решио да се женим, објављују нам рат. Не може човек да се ожени од ратова. Нека цео свет зарати – ја нећу. Оставио сам цигаре, престао да пијем, и неком се диг'о да убије цара! И нека су га убили. У сред бела дана решио да шета по Сарајеву, уместо да гледа своја посла. Сад њега нема, а због њега треба да се ратује.

БРАТИМИР: А како ћеш, багро, друговима у очи да погледаш кад се врате?

ЈОВАН: Ко да се врати? Не иду они тамо да би се вратили. Ако сви изгину, мало ко ће да се врати. Многи неће да се врате. На све ја мислим. Па да се неки и врати, баш ме брига. Они знају како сам се храбро борио у прошла два рата. Ал' шта да радим кад ме метак неће. Ја на метак, он на мене, и ником ништа! Сви су се чудили. Просто ме срамота било, могу људи свашта да помисле... Не само да нисам погинуо, него ме ни ранили нису. Шта ћу онда у рату? Ја тамо ничему не служим.

БРАТИМИР: Само те слушам, само те слушам. Да имам још једног сина као што си ти, тебе би' одма' убио. И овако ћу да те убијем. Боље иди нек' те Швабе убију, јер ако те ја дохватим... Убићу те к'о пса. Ја човека не знам да убијем као човека, само као пса. Мој отац је лепо говорио: "Што да се бијемо, стока се бије, ми ћемо све да решимо пиштољима". Нећу много да се мешам у убиство, само ћу да те убијем.

ЈОВАН: Немаш ти муда за то. Ти да си неки карактер, до сад би рашчистио са мном. Што ме се толико плашиш? Ако ме убијеш не могу ти ништа. Узми пушку и пуцај!

(Братимир узима пикслу са стола и гађа га у главу, Јован избегава погодак.)

БРАТИМИР: Доста!!

ЈОВАН: Толико ми претиш, да једва чекам да ме убијеш .

БРАТИМИР: Доста!

ЈОВАН: Ја сам рек'о шта сам имао: у рат не идем. Нећу да погинем од највећих непријатеља. Ја знам од кога да се чувам.

БРАТИМИР: Са братом да се помириш, џукело! Седам година не разговарате, а у истој кући живите. По селу већ причају како би требало да се упознате. Целог живота не разговарате, к'о да сте душмани.

ЈОВАН: И јесмо.

БРАТИМИР: Нисте, нисте. Мрзите се, ал' желите један другоме све најбоље... Знам ја како је то кад се браћа мрзе, и ја сам мрзео мог брата. А шта би' сад дао да је жив... Сад ћу да зовем Мирка, он сутра иде у јединицу. Да се помирите пре него што оде. И њему сам рек'о.

ЈОВАН: Што се мене тиче, не морамо никад да се помиримо. Ја сам се навик'о. Само га замоли, ако дође, да ме не гледа онако крвнички. Ја би' га ударио ал' како да га ударим кад не разговарамо...

БРАТИМИР: Мирко! Дођи овамо молим те (Мирко улази у собу.) 'Ајде да се помирите. 'Ајде молим вас. 'Ајде ако вам је тешко да се помирите предамном, ја ћу да изађем из куће. Изљубите се лепо, и опростите један другом што нисте разговарали седам година. Је л' важи? (Братимир излази из куће, Мирко и Јован више гледају у под него један у другог. Јован се полако окреће ка прозору и ставља руке у џепове. Братимир улази после 3-4 минута, сав срећан и узбуђен.)

БРАТИМИР: Је л' сте се помирили? Јесте? Јесте стварно? Е па хвала богу (Крсти се.) Знао сам да нећете да ме изневерите. Да је среће ја би' вас обојицу пратио у војску, а не нас двојица тебе једног. Али, о том-потом. Важно да сте се помирили...

III ДЕО

(Мирко и Марија су код Мирка у кући, Мирко стоји раширених ногу а Марија скупљених ногу приљубљена уз њега, наслоњени на зиду.)

МАРИЈА: Значи идеш?

МИРКО: Идем.

МАРИЈА: О боже...

МИРКО: Знаш како је кад рат избије, цело село иде. Неко 'оће, неко неће, али сви оду. Једино ће Јован да остане. Он се заинатио.

МАРИЈА: Заинати се и ти. Немој да идеш, молим те. Остани и ти. Нека дуги ратују. Извуци се још овај пут.

МИРКО: Двапут сам се извлачио на болест, ал' сад сам изгледа оздравио. Толико сам здрав да цело село прича о томе колико сам здрав. Морам да одем. Ја више волим тебе него ову земљу, ал' шта се може. Људи иду у рат једни због других, да се не обрукају, а не зато што им се иде.

МАРИЈА: Боље да се обрукаш а да останеш жив, него да тамо изгубиш главу...

МИРКО: Боље је, ал' ја нећу да се обрукам. Обрукао би' се ја да брукам само себе, ал' брука се цела породица. Ал' ја мислим да неће ништа да ми се деси. Што би се мени нешто десило? Озбиљан сам човек, имам дивну жену коју волим... Ништа не указује на то да ће нешто да ми се деси. Обећавам ти да ништа неће да ми се деси. Ако погинем, знај да је то било против моје воље.

МАРИЈА: Баш ме брига за друге људе. Мене занимаш ти. Ти ћеш да будеш отац мог детета.

МИРКО: А, то ћемо после рата. Имаћемо петоро. Ако се договоримо можемо и више. Ја волим децу. И сам сам некад био дете... Обећај да ћеш да ме чекаш .

МАРИЈА: Обећавам. Само тебе волим. Ти знаш да ја пре тебе никог нисам имала. Чекаћу те ...

IV ДЕО

(Одиграва се код комшије Зорана у кући .)

БРАТИМИР: Како те бре није срамота да ми продајеш кућу у сред рата? Немаш образа.

ЗОРАН: Молим те пази шта причаш. Кућа је моја, и могу да је продајем кад ја хоћу, а не кад теби одговара..

БРАТИМИР: Какав си ти човек кад продајеш кућу у сред рата. Није ни чудо што нико неће да ти је купи. Једино се ја интересујем, што сам наиван и добар. Може, бре, Швабо сваког часа да упадне. Да све попали.

ЗОРАН: Нек' упадне. Можда се и међу њима нађе нека муштерија. Да буде једини Швабо међу Србима.

БРАТИМИР: Ц, ц, ц. О чему ти размишљаш. Пошто је цениш данас?

ЗОРАН: Исто к'о и пре петнаест дана.

БРАТИМИР: Ништа мање?

ЗОРАН: Ништа. А кол'ко ти дајеш?

БРАТИМИР: Исто к'о пре петнаест дана.

ЗОРАН: Ништа више?

БРАТИМИР: Ништа.

ЗОРАН: Онда - ништа од посла. Ако се предомислиш - јави се.

БРАТИМИР: Јавићу се.

V ДЕО

(Одиграва се код Братимира у дневном боравку .)

БРАТИМИР: Тако ти кажем. Лепо се ти премести у шталу. Ја овде више нећу да те гледам. Син си ми, даћу ти најбољу шталу коју имам.

ЈОВАН: Решио си да ме упропастиш. Кад већ не можеш да ме отераш у рат, 'оћеш да ме упропастиш. Тераш ме у шталу да цркнем к'о пацов. Шта сам ти урадио човече?! Што ти ниси погинуо за Србију, кад је толико волиш. Био си у рату, вратио си се жив. К'о да се зато иде у рат. Јеси изгубио ногу. Ал' зато што си ти остао без ноге, ја треба да останем без главе. Шта ће ми нога без главе?

БРАТИМИР: Јој, ако те ја ухватим у своје руке, зажалићеш. Што немам обе ноге да те мало шутирам у главу. Е, што неће да ми израсте нова...

ЈОВАН: Да си ме мање тук'о кад сам био мали, сад би' те више слушао... Ништа, ја ћу да останем да браним село.

БРАТИМИР (Потцењивачки) : Ти ћеш да браниш село.

ЈОВАН: А ко ће ако нећу ја? Кад виде Швабе да сам сам кренуо на њих, неће ни смети да ме нападну. Кад се бориш сам, не можеш да имаш губитке све док те не убију.

БРАТИМИР: Тебе чека штала, па ти види. Тамо можеш да радиш шта хоћеш. Још вечерас се одмори добро, па сутра у шталу. Нећу да те пустим ненаспаваног, имам и ја душу... Па, наврати на кафу, немој да се стидиш. Ово је твоја кућа...

VI ДЕО

(Одиграва се код поручника Миљковића у канцеларији .)

БРАТИМИР: Добар дан. (Рукују се.) Братимир.

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ: Поручник Миљковић. Извол'те.

БРАТИМИР: Ја сам дош'о... Мени је мало незгодно што сам дош'о...

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ: Само извол'те господине. Ја сам вам на услузи.

БРАТИМИР: Мој син. То је скот. Ја имам два сина, један је скот, један није...Верујте ми поручниче Миљковићу, ја сам га васпитавао да воли своју земљу... Овако, кад га човек види, рек'о би да и он воли своју земљу к'о и сви други, ништа не говори да није тако. Поготово кад једе, или кад спава, кад се смеје... Ништа се не примећује.

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ: Не разумем вас господине. Шта је било са вашим сином?

БРАТИМИР: Он... (Једва изговара.) Неће у рат. Неће па неће. Ја сам га и молио и терао. Није мени лако да молим рођеног сина. Знате, ја сам поносан човек. Али, (Пискавим гласом.) изгледа да је и он поносан на мене. Кад га замолим, неће. Кад му припретим опет неће, јер зна да сам мог'о да га замолим, и тако у круг...

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ: Ситуација је озбиљна. Отаџбина је у великој опасности. Морамо да бранимо част и достојанство Србије. И моји су синови на фронту, а и ја се ускоро враћам на фронт. Ви сигурно желите да приведемо вашег сина.

БРАТИМИР (Усхићено) : Да, то желим. Знам да један војник неће да одлучи рат, а кад боље размислим, ко зна, можда и 'оће. Он добро гађа. Можда скрене пажњу непријатељу, он је висок око два метра...

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ: А да ли ваш син зна да сте дошли да га пријавите? Претпостављам да не зна.

БРАТИМИР: Не зна, ја сам кријући дош'о. Ја сам размишљао да је најбоље да га ухватите на спавању. Пошаљите једно двадесет људи, да га лакше савладају, пошто је он много нервозан кад га неко пробуди. (Кроз зубе.) Завежете га, и пошаљете на фронт.

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ: Драго ми је да испуњавате патриотске обавезе, али бојим се да ћете остати необављена посла. Војска се сада бави озбиљнијим стварима, а сигуран сам да ћемо рат да добијемо и без вашег сина. Коме није до борбе у овом моменту, ни ми не можемо да га натерамо да се бори. Мобилизација је извршена...

БРАТИМИР: Немојте, молим вас, само сте ми још ви остали...

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ: Жао ми је...

БРАТИМИР: Станите, па не мислите ваљда да га убијем? То је једини начин...

ПОРУЧНИК МИЉКОВИЋ: Жао ми је заиста...

VII ДЕО

(Испред куће Братимир седи на кревету, Јован поред бунара стоји с рукама у џеповима, а Марија трчећи улази у двориште .)

МАРИЈА (Плаче) : Тата, Мирко погинуо. Мирко погинуо...

БРАТИМИР (Устаје с кревета) : Шта кажеш? Како погинуо?

МАРИЈА: Сад су читали мртве. Погинуо.

БРАТИМИР: Погинуо? Јеси сигурна?

МАРИЈА: Сигурна...

БРАТИМИР (Седа на столицу, дубоко уздахне и крсти се) : Бог да му душу прости.

(Ћуте петнаестак секунди. Марија плаче, Братимир видно узбуђен, Јован погођен, али као да је очекивао вест.)

ЈОВАН: Ја сам лепо рек'о да не иде у рат. Мог'о је још овај рат да прогура.

БРАТИМИР: Ти ћути. Мирко је изгубио главу да би спасио образ

ЈОВАН: Ти си крив што је Мирко погинуо. Да није тебе, њега би сад било. Само због тебе је отиш'о.

БРАТИМИР: Немој рану да ми солиш. Није он због мене погинуо, него због отаџбине. И зато завежи. Ућути...

VIII ДЕО

(Одиграва се у штали .)

БРАТИМИР: Знаш шта, Јоване сине, ја сам одлучио да ти више не можеш да живиш у штали. Жао ми је да те гледам у штали, ти си господин човек, иди на улицу. Сналази се сам. У кућу не могу да те примим, сналази се сам.

ЈОВАН: Значи, и из штале ме истерујеш?

БРАТИМИР: Морам, Јоване, морам. Из куће сам те истерао у шталу, а из штале немам где да те истерам. Мислиш да је мени лако што више немам где да те истерам? Размишљао сам да ти дам свињац, ал' у свињцу нема места, а и ти би им сигурно сметао. Зато иди на улицу. Свет је велики, наћи ће се ваљда неко место за тебе. Ја сам као отац урадио све што је било у мојој моћи да те не истерам, ал' ти си тврдоглав човек... Није ми било лако, ал' сам те истерао да те не би' убио.

ЈОВАН: Да ме не би убио. Хвала ти.

БРАТИМИР: Да ти кажем искрено, драго ми је што и ти ниси погинуо у рату, ал' ми је криво што си ме овако жив обрукао пред целим селом. Више сам у жалости за тобом него за Мирком. Жив си, али ми недостајеш. То је знак да ћу ускоро да те убијем.. Од моје ћеш руке да погинеш .

ЈОВАН: Ђубре си, Братимире, свака ти част. Тешко ђубре...

IX ДЕО

(Одиграва се код Бранка у кући .)

БРАНКО: Звао сам те зато што не могу да те гледам како живиш на улици. Да те је бар у штали оставио... Ако Братимир може да те гледа на улици, ја не могу. Живи код мене.

ЈОВАН: Како ћу ја поред ваших осам кћери?

БРАНКО: Снаћи ћемо се некако. Пронаћи ћемо неки ћошак...

ЈОВАН: Хвала вам. Већ сам размишљао о свему и свачему. Све је хладније...

БРАНКО: 'Ајде да погледамо шта можемо да урадимо...

X ДЕО

(Одиграва се негде на ливади, уз пласт сена .)

МАРИЈА: Не знам кол'ко је паметно ово наше.

ЈОВАН: Које?

МАРИЈА: Па ово. Између мене и тебе. Цело село ће да нас оговара. Морамо да мислимо на то.

ЈОВАН: Па шта. Ми се волимо. Кад се двоје воле, нико им ништа не може. Поготово не они који не воле то двоје који се воле. Волим те, шта 'оћеш више од мене? А ја не могу свакога да волим.

МАРИЈА: Волим и ја тебе, али ово ће да испадне велика брука. Еј бре, за твог сам брата била удата. Још се није ни о'ладио.

ЈОВАН: Јесте, то је мало незгодно. Али њега више нема. Погинуо је. Али ћути, мог'о је и горе да прође... рат је то... Да је он жив, ти би за мене била само снајка. К'о што си била, док је био жив. Е, кад је погинуо... Почео сам другачије да те гледам. Одједном сам почео да примећујем све оно што до тад нисам примећивао...

МАРИЈА: Ма знам ја све то... А шта ћеш да кажеш Миријани?

ЈОВАН: Исто што и теби. Да те волим.

МАРИЈА: И није толико важно шта ће село да каже, колико је важно шта ће да каже твој отац. И мој отац, и моја мајка.

ЈОВАН: Што се тиче мог оца, не брини. Он ће да полуди. А кад буде полудео - тешко њему. Неће он мени у живот да се меша. Што се тиче твојих, и они ће да полуде, па ће онда да се смире, а кад се смире... неће више да се узбуђују. Отићи ћу да се помирим са Братимиром, да нас прими у кућу. Једном си му била снајка, можеш и други пут.

МАРИЈА: Неће да нас прими, видећеш. Гарантовано неће.

ЈОВАН: Не мора. Ако не буде хтео да нас прими, живећемо и даље код тебе.

МАРИЈА: Али како ћемо код мене?...

ЈОВАН: Твоје ће сестре временом све да се поудају. Како се која уда - направимо једно дете. Да ти сестре не недостају...

XI ДЕО

(Одиграва се иза куће .)

ЈОВАН: Па да ти право кажем, ја те и нисам нешто волео.

МИРИЈАНА (Плаче) : Ниси?...

ЈОВАН: Нисам. Кунем ти се да нисам. Глупо је да ти овако говорим, али нисам.

МИРИЈАНА: А говорио си да јеси, свињо једна...

ЈОВАН: Говорио сам, тачно. Ал' кад сам говорио, лагао сам.

МИРИЈАНА: А ја сам ти веровала...

ЈОВАН: Знам да си ми веровала. Сама си крива. Можда сам те помало и волео, ал' то није било довољно. Волео сам те тек толико да поверујем у моје лажи.

МИРИЈАНА: Лажеш. Волео си ме! Немогуће да си све време глумио. Волео си ме признај.

ЈОВАН: Никад више не слагао ако те сад лажем. Мени је тако највише одговарало: ти мене волиш, ја тебе не волим, али ти мислиш да те ја волим. И тако смо се волели све време. 'Ајде не плачи, срце моје. Волим те (Милује је по коси, грли је.) Па да те нисам лагао ја, лагао би те неко други, љубави моја.

(Она њега грли јаче.)

МИРИЈАНА: И сад нећеш да се узмемо. Па шта ти то значи?

ЈОВАН: Ништа. То значи да нећемо да се узмемо. Жао ми је...

МИРИЈАНА: Говорио си да нећеш у рат да би се оженио. А сад нећеш да се жениш. Преварио си ме.

ЈОВАН: Јесте, говорио сам да нећу у рат да би' се оженио, ал' сад видим да је глупо да се женим док траје рат.

МИРИЈАНА: Па зашто си онда све време био са мном? Зашто не разумем?

ЈОВАН: Па, човек да би био човек мора да има жену. Ти си била добра прилика за мене. Ти си ми одговарала зато што си онаква какав ја нисам. Али није било праве љубави. У почетку није било лоше, после си ми досадила. Што сам те мање волео, то сам ти више говорио да те волим. Знаш и сама. Боље да ти ја овако све кажем, него да ти сама приметиш да те не волим и разочараш се. Знаш да си осетљива.

МИРИЈАНА: Мрзим те! (Удара га песницама по грудима, он и не осећа.)

ЈОВАН: То ти се само чини. Брзо ће да те прође. Остављам те зато што те не волим. Шта би радила да те остављам а да те волим. Овако је много лакше.

МИРИЈАНА: Које си ти ђубре...

ЈОВАН: Не буди таква, ти си још млада и лепа. Наћи ћеш неког ко ће стварно да те воли а ти нећеш да му верујеш, па ће лакше да ти буде кад те буде оставио. Само, ако те буде волео неће да те остави. А после кад му родиш 5-6 деце, толико ћеш да заволиш децу да ћеш да заборавиш ко им је отац. А мене ћеш брзо да заборавиш. Пати још мало, па ћеш да ме заборавиш. А то што си начета немој да те брине, цело ће село да зна да сам те ја оставио због друге...

МИРИЈАНА: А због друге ме значи остављаш? Кад си пре успео да нађеш другу, ђубре једно? И њу ћеш да оставиш због неке треће.

ЈОВАН: Њу би' мог'о да оставим само због тебе, али тебе сам већ оставио због ње... Ја имам само вас две..

МИРИЈАНА: Зато си и свадбу одлагао. Све ми је јасно.

ЈОВАН: Не, свадбу сам одлагао да се не би оженио тобом, а не да би' оженио њу. Прво сам мислио да ћу да оженим тебе... Другу имам тек однедавно. После сам схватио да ће жена да ми буде нека друга, само нисам знао која. Најбоље да ти ја кажем о коме се ради. Ради се о мојој снаји Марији. Њу сам заволео.

МИРИЈАНА: Шта кажеш, сотоно? Па зар њу... Како можеш? Срам те било!

ЈОВАН: И јесте ме срам. Али не марим много. Ја је волим.

МИРИЈАНА: И она је ђубре! Кад је знала да си мој, шта је тражила. Ђубре подмукло. Платиће ми...

XII ДЕО

(Радња се одиграва код Бранка у кући, Марија нешто чисти, Миријана јој се пришуњава с леђа.)

МАРИЈА (Окреће се, млако) : О, здраво, Миријана. Кога тражиш?

МИРИЈАНА: Тебе.

МАРИЈА: А шта ћу ти ја?

МИРИЈАНА (Цинично) : Да видим како си и шта радиш .

МАРИЈА: 'Оћеш кафу?

МИРИЈАНА: Не, хвала ти. Од тебе ми ништа не треба.

МАРИЈА: А што? Видим да си љута на мене. Немој да ми замериш, живот је такав...

МИРИЈАНА: Није живот такав, него си ти таква. Курво једна! Убићу те! (Миријана насрће на Марију, чупа је за косу, Марија се очајнички брани.)

МАРИЈА: Пусти ме!

МИРИЈАНА: Пустићу те кад оставиш мог Јована на миру. Курво! (У том моменту појављује се Бранко .)

БРАНКО: Еј! Шта вам је! Престаните! (Раздваја их.) Зашто се тучете?

МИРИЈАНА: Зна она добро зашто се тучемо...

БРАНКО: 'Ајде дете, смири се...

XIII ДЕО

(Одиграва се код Бранка у кући .)

БРАНКО: И тако кажеш. Добро си. Па о чему си онда хтео да разговараш са мном? Нешто околишиш .

ЈОВАН: Знаш шта, чика Бранко. Ја и Марија се волимо. Волимо се.

БРАНКО: Ти и Марија се волите? Дај ми чашу воде. Откад се, бре, ви волите?

ЈОВАН: Има три месеца. Али ми се волимо стварно. Није то ради реда: упознало се двоје младих, и шта ће друго него да се спанђају. Ми се волимо к'о одрасли људи. А кад се одрасли воле, то на нешто мора да изађе.

БРАНКО: На шта бре да изађе?

ЈОВАН: На нешто. Може и на брак да изађе. Е, то сам хтео да ти кажем кад сам ти причао како пшеница није родила, само што ти ниси схватио. То. Ја и Марија планирамо да се узмемо.

БРАНКО: Да се узмете? Па ви нисте нормални. Волите се и сад би одма' да се узмете. А то што је она удовица твог брата? То ништа.

ЈОВАН: Није ништа. Баш зато и волим Марију. Није она било чија, него мог рођеног брата. Кад је могла с њим, моћи ће и са мном.

БРАНКО: Да сам знао шта ћете да урадите, оставио бих те на улици. Тамо се сигурно не би спанђали. А јеси размишљао шта ће твој отац да каже?

ЈОВАН: Нисам. Али знам шта ће. Има да ме се одрекне. То што нисам отиш'о у рат неће никад да ми опрости, ал' ово...

БРАНКО: Децо кунем вам се, ви нисте нормални. Немој мајци да говориш, има срце да јој откаже.

ЈОВАН: Ако треба ја ћу да разговарам са њом. Право да вам кажем, теже ми је било да вама кажем. Жена теже подноси, али је лакше да јој се каже.

БРАНКО: Нека, ја ћу да јој кажем . (Убрзано.) А шта треба да јој кажем? Да се венчавате? Ма не долази у обзир. Престаните да се волите. То бар није тешко. Друго је кад мрзиш неког... Љубав ионако није нормална ствар. То ми је рек'о један доктор. Престаните да се волите, а то што сте се волели нека остане између ова четри зида.

МАРИЈА: Тата, превише се волимо да би одједном престали да се волимо. Не можемо да престанемо да се волимо само зато што ти то желиш .

БРАНКО: Знам ја шта је љубав, И ја волим твоју мајку. Жена ми је, ал' је волим... Ал' то је опасно. Много опасно. Волиш некога, и он тебе такође воли. Волите се и чему то води? То води у мржњу. На крају мрзиш онога кога волиш. Замрзећете се на крају.

МАРИЈА: Нећемо, тата. Увек ћемо да се волимо. Увек. (Грли Јована.) Ја Јована више волим него што сам волела Мирка. Увек ћемо да се волимо.

БРАНКО: То сви мисле кад се жене или удају. Ал' нека, ако се Братимир сложи, сложићу се и ја. Само не верујем да ће он да се сложи... Нека вам буде...

XIV ДЕО

(Одиграва се код Братимира у кући .)

БРАТИМИР: Шта кажеш, Марију да ожениш? Па ти ниси нормалан. (Братимир прихвата столицу да би гађао Јована, па одустаје.) Ко је још оженио снајку?! Да ти је брат жив, па и да је ожениш, могли би да се договорите, ал' теби је брат погинуо. Значи...

ЈОВАН: Јесте, знам, ал' љубав се родила. Љубав. Ти знаш каква је Марија. Да сам је ја оженио, Мирко би био заљубљен у њу... Погледај каква је. Сам си говорио да ми треба жена као што је Марија.

БРАТИМИР: Ти ниси крштен! Цело ће село да ми се смеје због тебе. Мени ће да се смеје, неће теби. Ти знаш да се наше село смеје само кад ништа није смешно. Ниси крштен. (Мумла за себе.) 'Оће снајку да ожени. (Нервозно шета.) А шта ћеш Миријани да кажеш?

ЈОВАН: Рек'о сам јој исто што и теби. Једино је разлика што је она плакала, а ти ниси. Хе-хе. Знао сам ја да ти нећеш да плачеш... ти си друго. (Дубоко уздахне.) Јеби га, живот је такав. Свако ко је бар мало паметан, не може да схвати шта га је снашло у животу.

БРАТИМИР: И још имаш муда да ми кажеш то?

ЈОВАН: Имам. Не би' ја ни дош'о да се мирим с тобом да не треба да се женим. Марија не може да живи у штали јер је цео живот провела ван штале. Код ње је тесно, једино си нам ти остао.

БРАТИМИР: Е па, ако сам ти још само ја остао, на погрешна си врата закуцао. Не знам шта да ти радим. Ништа ти више не могу осим да те убијем. Само то. Немој да будем први који те је убио...

ЈОВАН: Готово је, Братимире. Договорили смо се. Ни Бранко нема ништа против. Шта да ради човек... Боље је за Марију да не мења презиме. Она се добро слагала са Мирком, значи да ће добро да се слаже и са мном, јер ја сам пљунути Мирко. Таман за Марију. Неће ни да осети да се преудала.

БРАТИМИР: Еј, бре, јеси ли ти при чистој памети? Брат ти се још није ни о'ладио, а ти би да се ожениш његовом женом. Па то свет није видео. Браћа и треба један другом очи да ваде, то је нормално, ал' ако неко погине, неко поштовање мора да постоји. Ако га ниси волео док је био жив, немој то да показујеш сад кад је мртав. 'Ајде молим те иди разговарај с њом и реци јој да нема ништа од тога.

ЈОВАН: Нема шанси, то је готова ствар. Нико не може да нас раздвоји сад кад нас је Бог спојио.

БРАТИМИР: Нема Бог ништа с тим. Узми се у памет и разиђите се.

ЈОВАН: Немогуће је. Узећемо се сигурно, само још да нађем кума.

БРАТИМИР: Ако је тако, губи ми се с очију. Губи се! Тек ћеш ти да видиш с ким си се закачио...

XV ДЕО

(Одиграва се код комшије Зорана у кући)

БРАТИМИР: Последњи пут те питам: 'оћеш да снизиш цену?

ЗОРАН: Нећу. По стоти пут ти кажем да нећу.

БРАТИМИР: Што си ти неки тврдоглав човек. Није те мрзело да ме одбијаш сто пута. Еј, сто пута си ти мене одбио! 'Ајде спусти цену, немој да се брукаш за те паре.

ЗОРАН: Ти се брукаш за те исте паре.

БРАТИМИР: Брукам се, али ја треба да дам те паре, а ти треба да их узмеш. У томе је разлика.

ЗОРАН: 'Оћеш да купиш кућу или нећеш?

БРАТИМИР: (Братимир уместо да каже "Оћу" лупа шаком о сто и стиснутих усана гледа оштро у Зорана.)

ЗОРАН: 'Оћеш да купиш, или нећеш?

БРАТИМИР: Ама 'оћу, пусти ме на миру.

ЗОРАН: Кад ћеш да донесеш паре?

БРАТИМИР: Донећу ти сутра...

XVI ДЕО

(Одиграва се код Бранка у кући, Јован лежи на кревету, са рукама стављеним иза главе .)

МАРИЈА: (Весело) : Кажи драгичка.

ЈОВАН: Нећу. Уморан сам.

МАРИЈА: Кажи, кажи драгичка.

ЈОВАН: Драгичка.

МАРИЈА: Трудна сам.

ЈОВАН: Трудна си? (Устаје са кревета, подиже је са земље, и окреће је око своје осе.) Волим те. Тек сад видим да те волим.

МАРИЈА: И ја тебе.

ЈОВАН: (Спушта је на земљу.) Кад си сазнала?

МАРИЈА: Данас. Све је у реду. У другом сам месецу.

ЈОВАН: Значи, још један Петровић. Зваће се Гаврило.

МАРИЈА: А шта ако буде женско?

ЈОВАН: 'Де Гаврило може да буде женско...

XVII ДЕО

(Одиграва се код Братимира у кући .)

ДРАГАН: Братимире, хтео сам нешто да ти кажем, онако, пријатељски.

БРАТИМИР: Реци.

ДРАГАН: Доћи ће ти инспекција.

БРАТИМИР: Каква инспекција?

ДРАГАН: Из града.

БРАТИМИР: Ко ти рек'о?

ДРАГАН: Чуо сам... Можеш да будеш сигуран. Неко те је оцинкао.

БРАТИМИР: Јеси сигуран?

ДРАГАН: Сигуран. Неко те оцинкао. Не знам ко.

БРАТИМИР: Ау мајку му, па како да ја то избегнем. Да одем негде на пар дана...

ДРАГАН: Џабе ти је, наћи ће те. То су озбиљни људи.

БРАТИМИР: Имаш право. Ништа, сачекаћу их. Да спасим шта се спасти може. Је л' знаш кад ће да дођу?

ДРАГАН: Не знам, части ми. Вероватно ових дана.

БРАТИМИР: Ових дана. У, мајку му... Добро, Драгане хвала ти...

XVIII ДЕО

(Одиграва се код Братимира у кући .)

ИНСПЕКТОР: Ви сте Братимир Петровић?

БРАТИМИР: Да, ја сам. Шта треба?

ИНСПЕКТОР: Дозволите ми да уђем, мораћу са вама да поразговарам. Инспекција.

БРАТИМИР: Каква инспекција? Ви мора да сте погрешили, ево вам је продавница тамо, ја сам обичан сељак.

ИНСПЕКТОР: Не, није грешка. Вас тражим. Добили смо информацију да незаконито држите берберску радњу.

БРАТИМИР: Па, да држим видела би се ваљда. За шишање је потребан прибор. Нарочито за бријање. Треба човек да има сав прибор. Треба да имаш и маказице и бријач и пену. Триста чуда. Можете слободно да се распитате по селу. Сви би се зачудили да их то питате. Неки би чак мислили да се шалите. Идеја вам је добра, жао ми је што се тога нисам раније сетио.

ИНСПЕКТОР: Сетили сте се ви много пре мене. Немојте да се правите луди. Имам сведока. Откад радите?

БРАТИМИР: Ја добро живим и од пензије. Никад се нисам жалио на пензију и поред тога што је велика. Многи се жале и кад им је велика.

ИНСПЕКТОР: Господине Петровићу, откад радите?

БРАТИМИР: У мојој фирми, од осамнаесте године живота. Ако вас то интересује.

ИНСПЕКТОР: Не, то ме не интересује. Интересује ме берберница. Од кад радите? Ако ми не признате долазићу вам сваки дан.

БРАТИМИР: (Баца цигарете о под) : Одувек! Откад знам за себе! Не можете ви да ме осудите онолико колико сам ја заслужио. И да ме осудите на доживотну робију, ја не би дуго лежао јер сам стар. Намерно би брзо умро да не лежим дуго.

ИНСПЕКТОР: Полако господине Петровићу, смирите се...

БРАТИМИР: Нећу да се смирим! Целог живота ја нисам плаћао порез, и сад се неко наш'о да ме пријави. Што ја да плаћам порез кад сви плаћају! Неће држава да пропадне због мене. А захваљујући мени цело село је обријано и ошишано.

ИНСПЕКТОР: Добро, смирите се, ја сам разуман човек... Договорићемо се...

БРАТИМИР: Ти си разуман човек. Погледај како си неошишан. Како те бре није срамота да код берберина долазиш неошишан? И не знам како да се договоримо? Како? Не мислиш ваљда да плаћам порез.

ИНСПЕКТОР: Не мислим. Лако ћемо да се договоримо. Ја не тражим много. Ја могу да се вратим у службу и да кажем да никаква радња не постоји. Све зависи од ваше добре воље.

БРАТИМИР: Имам ја добру вољу, ал' немам паре за бацање. Данас си дош'о ти, сутра ће други, прекосутра трећи...

ИНСПЕКТОР: Ма неће нико, ја вам гарантујем.

БРАТИМИР: Како гарантујеш?

ИНСПЕКТОР: Само ви одрешите кесу.

БРАТИМИР: 'Ајде нека ти буде. (Братимир тешка срца вади буђелар.) Је л' довољно? Али мораш да ми кажеш ко ме је оцинкао.

ИНСПЕКТОР: Е то не могу да вам кажем. И од те особе сам примио паре да ћутим. Морам да га испоштујем. Могу само да ти кажем да је мушко. Значи мушкарац .

БРАТИМИР: Значи и паре ти је дао. Толико ме мрзи да је био спреман и да се истроши само да мени науди. Не питам те кол'ко тражиш. Кажи ми име и презиме. Ако ми кажеш име и презиме све си ми реко. (Вади новац из креденца, свежањ новчаница.) Ево. Ово је твоје. Он ти сигурно није оволико дао.

ИНСПЕКТОР: Драган Илић.

БРАТИМИР: Драган Илић? Драган Илић... А зато ми је он рек'о да долази инспекција, да не сумњам на њега. Е па, хвала ти, пријатељу...

XIX ДЕО

(Одиграва се код Инспектора у жандармеријској станици .)

ИНСПЕКТОР: Господине Петровићу, ово су озбиљне оптужбе. Оптужени сте за тровање свиња и једног пса. Шта имате да кажете у одбрану.

ДРАГАН: Сигурно је он. Нема ко други да буде. Једино је он имао разлог да ми потрује свиње. Нико други. Верујте ми господине инспекторе, он је.

БРАТИМИР: Да ли сте свесни за шта ме оптужујете? Да сам отровао свиње. Где би човек мека срца мог'о да уради тако нешто. Ја сам у души добар човек.

ДРАГАН: Лаже, инспекторе! Лаже! Зар му не видите у очима да лаже? Ја гарантујем да је он. Ухапсите га слободно. Ухапсите га, он је.

ИНСПЕКТОР: Ухапсићемо га ако нађемо доказе.

ДРАГАН: Он је доказ! Погледајте само тај израз лица. Цело село зна да је луд човек. Почните у селу да испитујете једног по једног, на крају ће само он да вам остане. Он је.

БРАТИМИР: А што би' ја потровао твоје свиње? Ја ценим твоје свиње. Ја немам ни један разлог да потрујем твоје свиње. Ти мене очигледно мрзиш. Не знам зашто, ал ме мрзиш. Зато ме оптужујеш.

ДРАГАН: Зна се добро зашто ја тебе мрзим. Ја тебе мрзим што си ми отровао свиње и пса. А ти мене мрзиш зато што сам те ја пријавио инспекцији за берберницу. А ја сам те пријавио да те не би пријавио неки непријатељ... Оно ђубре од инспектора ти је све рекло.

БРАТИМИР: Које ђубре од инспектора? Никакав инспектор код мене није био. Је л' видите ви, господине инспекторе, шта је он у стању да измисли, само да би ме стрпао у затвор. Он не зна да ја не волим да идем у затвор.

ИНСПЕКТОР: Господине Петровићу, где сте били прекјуче између двадесет и двадесет два часа?

ДРАГАН: Био је у мом дворишту. Ја сам га видео! Заборавио сам да вам кажем да сам га ја видео. Сад имамо и сведока. Ухапсите га!

ИНСПЕКТОР: Нисте ми одговорили где сте били између двадесет и двадесет два часа.

БРАТИМИР: Где би' био. Био сам кући. Знао сам да ћете то да ме питате. Био сам кући и уживао. Док је неко тровао његове свиње, ја сам седео кући и уживао. Откуд сам ја знао да неко трује његове свиње? Сад ме душа боли за покојне свиње...

ИНСПЕКТОР: Имате ли сведока да сте били кући?

БРАТИМИР: Немам сведока да сам био кући, ал' ни ви немате сведока да сам био да сам био у његовом дворишту. Његово двориште је испред његове куће...

ДРАГАН: Ја сам га видео, инспекторе! Жи'ми деца, ја сам га видео.

ИНСПЕКТОР: Ваше изјаве дате у афекту су пристрасне, и не могу послужити као веродостојан доказ.

БРАТИМИР: Ја, бре, ни човека не би' мог'о да отрујем, а камоли јадну животињу. Човека можеш да замрзиш, животињу не можеш. Ја никад у животу нисам мрзео ни једну животињу. Е, да су људи бар мало животиње...

ДРАГАН: 'Оће да каже да ће и мене да отрује. То 'оће да каже! Знам ја њега. Инспекторе ако ми се нешто деси, знајте да ме је он отровао. Ако ме отрује сахраните ме са мојим свињама... А пса сахраните негде друге. Нећу ја да мене сахрањују са псима...

БРАТИМИР: Не брини се, нећу ја да те отрујем. Лако је да отрујеш човека, ал' после може да те гризе савест: што га нисам удавио, мог'о сам и да га закољем... или да га упуцам... Није ни то тако једноставно.

ИНСПЕКТОР: Господине Петровићу, ако истрага буде утврдила да сте криви, сносићете све последице по закону. Упозоравам вас.

БРАТИМИР: Мени је жао због овог што се десило. Нека ти буде утеха да је могло нешто горе да те снађе. Зли људи могу свашта да измисле. Ја сам спреман да помогнем. Ево, ако треба поклонићу ти једно прасе.

ДРАГАН: Не треба ми твоје прасе! Бог ће да те казни за ово што си урадио...

XX ДЕО

(Одиграва се код Бранка у кући .)

БРАТИМИР: Бранко, хтео сам да разговарам с тобом.

БРАНКО: Знам о чему. О ово двоје што су полудели.

БРАТИМИР: О њима. Је л' би ти дао твоју Марију за мог Јована?

БРАНКО: Шта да ти кажем. Не би' је дао, ал' даћу је. Шта да јој радим. Ако се воле, нек' се узму. Покушао сам да је убедим, ал' убеди она мене...

БРАТИМИР: Ти да бар мало имаш душу, ти би оставио Јована да цркне на улици. Не би га примио у кућу. Сад си зајеб'о ствар. Он се заљубио, а то је опасно. Сад је спреман на најгоре. 'Оће да се жени, и то из љубави. Замисли ти шта њему пада на памет.

БРАНКО: Па, ако се воле...

БРАТИМИР: Слушај Бранко, ја сам дош'о нешто важно да ти кажем. 'Тео сам да ти кажем нешто, пре него што одлучиш да даш Марију. Слушај ме добро: он не може да има децу.

БРАНКО: Како не може?

БРАТИМИР: Лепо, не може. Он крије да не може. Зато стално прича како ће да има децу, зато што не може да их има. Да неко не посумња, разумеш. Ја то не могу да прећутим. Због ваше Марије. Она би сигурно волела да има децу. Она би волела да има петоро.

БРАНКО: Чекај, откуд ти то знаш? Ништа се не прича по селу, а чим се не прича по селу, ту нешто није у реду. Ти знаш да се овде зна све што се крије.

БРАТИМИР: Ма знам, ал' нико не зна да је он омађијан човек. Омађијала га луда Роса.

БРАНКО: Ја знам да вештице постоје, ал' у нашем селу нема ни једна. Роса је луда, ал' није вештица. Роса се само хвали да је вештица. Нема тога у нашем селу. Знаш да нам жене рађају к'о крушке. И ја сам омађијан па моја Дара рађа по троје годишње.

БРАТИМИР: Ма је л' чујеш ти мене шта ти причам. Жене рађају, ал' овде је у питању он. Он не може да га направи.

БРАНКО: Онда да идемо код Росе. Да проверимо.

БРАТИМИР: Мислиш да идемо? 'Ајде да идемо...

XXI ДЕО

(Одиграва се у кући луде Росе. Братимир и Бранко куцају на врата. Роса одшкрине врата, тек толико да их види .)

БРАНКО: Здраво Росо. Хтели смо да попричамо нешто с тобом.

(Она без речи полако отвара врата, они улазе. У соби има пуно мачака.)

БРАТИМИР: Како си Росо?

РОСА: Добро. А што питаш?

БРАТИМИР: Ништа, само питам...

РОСА (Одсечно) : Што сте дошли?

БРАТИМИР: Дошли смо да се Бранко увери да си омађијала мог сина Јована, да не може да има децу. Ни мушку, ни женску.

РОСА: Сањала сам ноћас мужа. Он ми је рек'о да ћете да дођете.

БРАНКО: Кад си га сањала, ми смо се јуче договорили?... Реци ми, јеси омађијала Јована ил' ниси. Ако јеси, да му скинеш мађије. Само ми то реци и идемо.

РОСА: Дошли сте на право место. Ја га нисам омађијала. Ја стављам мађије само кад то тражи неко од најмилијих. Ако најмилији траже да човеку крене лоше, ја им помогнем ха-ха-ха. Твог сина нисам омађијала. Ако 'оћеш нема проблема.

БРАТИМИР: Ниси га омађијала, ал' се понаша као да јеси. Ма омађијала си га, шта причаш, богати.

РОСА: Мени ти делујеш као да си омађијан. Неко те омађијао.

БРАТИМИР: Можда и јесте. Кад имам непријатеље који ме не воле...

РОСА: Стави испод јастука мишји реп, кокошје перје и једно кувано јаје. И тако спавај три ноћи. Немој да ти неко улази у кућу та три дана. На крају доведи попа да ти окади собу и донеси мени литар ракије. Тако ћеш да скинеш мађије.

БРАТИМИР: А је л' могу да знам ко ме је омађијао? Ја видим да у задње време губим у шаху...

РОСА: Напоље! Напоље! Да више никад нисте дошли! Напоље! Напоље! Излазите напоље!

БРАНКО: Шта ти је, Росо?

РОСА: Напоље! Напоље! Напоље!

БРАТИМИР: Добро, извини... (Излазе из куће .)

БРАНКО: Јесам ли ти рек'о да није омађијан.

БРАТИМИР: Ма шта није, јесте. И ја сам омађијан.

БРАНКО: Ма шта прича глупости!

XXII ДЕО

(Одиграва се код Бранка у кући.)

БРАТИМИР: Да знаш, Бранко, да сам љут на тебе.

БРАНКО: Што, бре, Братимире?

БРАТИМИР: Што си примио оног скота у кућу.

БРАНКО: А зато...

БРАТИМИР: Зато. Нисам га ја истерао да га ти примиш. Срце ме заболи кад га видим у топлом и нахрањеног. Синоћ ока нисам склопио од бриге. Нисам га ја зато избацио. Са њим се тако не разговара...

БРАНКО: Морам да ти признам да сам га сам звао, није ми се он сам понудио. Сам сам га звао.

БРАТИМИР: Е па ниси требао да га зовеш. Требао си прво мене да питаш. Разумем да ти га је жао. И мени га је једног дана било жао, замало га нисам позвао у кућу, ал' он би схватио да ми га је жао, а ја то не смем да дозволим...

БРАНКО: Шта да ти кажем, Братимире. Ти си му отац и лако ти је да га истераш из куће, ја нисам мог'о да га гледам на улици. Још сад кад је за'ладнило, морао сам да га примим. Ипак смо нека фамилија.

БРАТИМИР: Јесте, ал' да га ти ниси примио он не би имао куд, и отиш'о би у рат. Једног сам сина изгубио и никад нећу да га прежалим. Ал' је погинуо јуначки за отаџбину. Мора и овај други да оде да се бори. Шта би ти радио да имаш сина? Сигурно га не би трпео овде.

БРАНКО: Богами - не би'. Што јесте, јесте. Ал' ја немам ни једно дете. Све женскадија.

БРАТИМИР: Знам ја то. Мени жена млада умре, и ја остадо' са ова два. Мислиш да је мени лако да изгубим два сина. Много ми је тешко. Ал' ми је лакше да их немам, а да знам да сам имао праве људе, него да их имам, а да је боље да их немам. Е. Зато сам и хтео да те питам: кол'ко тражиш?

БРАНКО: Шта кол'ко тражим?

БРАТИМИР: Кол'ко пара тражиш?

БРАНКО: За шта?

БРАТИМИР: За Јована. Да га избациш из куће.

БРАНКО: Да га избацим из куће? Не тражим ништа. Нећу да га избацим.

БРАТИМИР: 'Ајде, 'ајде. Нисмо деца. Кол'ко тражиш?

БРАНКО: Нисам ја такав. Нећу да га избацим и готово.

БРАТИМИР: Али зашто, побогу? Мој је син, а твој 'леб једе.

БРАНКО: Нећу да га истерам.

БРАТИМИР: Нећеш да се замериш с њим; он ће да зна да ако га ти истераш, да сам га ја истерао. Паметан је он.

БРАНКО: Не, хвала ти на предлогу. Али не могу да га истерам.

БРАТИМИР: Нећеш. Како можеш да будеш тако добар? Добро Бранко, затребаћу и ја теби некад у животу. Да си ми сад помог'о, никад ти не би' заборавио.

XXIII ДЕО

(Одиграва се код Вите у кући .)

ЈОВАН: Чика Вито, дош'о сам да те замолим нешто. Мислио сам, пошто се женим... Чуо си да се женим. Мислио сам да...

ВИТА: Да ти будем кум?

ЈОВАН: Да. Кад би само хтео да ми будеш кум... Знаш, не могу сам са женом пред матичара, плашим се да ће да примети да немам кума. (Смешка се.) Кум се види. Зато сам мислио да вас узмем за кума. Ја би' узео неког од мојих другара, ал' они одоше у рат...

ВИТА: Извини, али ја не могу. Ја већ имам пет кумства. И не само то. Него, ја сам са твојим оцем у добрим односима, не могу сад да их кварим. Пре неки дан смо разговарали, и он ми се жалио на тебе...

ЈОВАН: Ма не би се он на тебе наљутио. Он кад је љут на мене, ти можеш очи да му вадиш, он ти не може ништа. Не може он да мрзи двојицу одједном, знам ја њега, превише је злобан да би мрзео двојицу одједном, сад је на мене сконцетрисан. Ништа му није важно као ја. 'Ајде ко бога те молим.

ВИТА: Не. Стварно не могу. Не могу због Братимира. Радо бих ти помог'о. Нађи неког другог. Мада ја мислим да нико из села неће хтети да ти буде кум. Ти пробај, ал' не верујем. Твог оца неки цене, а неки га се плаше.

ЈОВАН: Ти се сигурно плашиш да више неће хтети да те шиша. Па ја бих те шишао. И тебе и твоју породицу. За џабе. Чим вам порасте коса - код мене.

ВИТА: Ма није зато. Стварно није зато. Најбоље ти потражи неког другог...

XXIV ДЕО

(Одиграва се код Бранка .)

БРАТИМИР: Бранко, дош'о сам да разговарамо. Да избациш онога из куће. Право на улицу. На улицу!

БРАНКО: Како да га избацим, кад су решили да се узму? Децу може да има, шта сад није у реду?

БРАТИМИР: Ти као да си на његовој страни. Плашиш се за ћерку што је начета, да нико неће да је узме, па да је увалиш Јовану. Ако је он будала, ја нисам. Слушај шта ћу да ти кажем: ако га не истераш у року од два дана, ти си за мене мртав човек. Ти за мене више не постојиш .

БРАНКО: Немој тако, Братимире, зар због деце да се свађамо...

БРАТИМИР: Зашто да се не свађамо? Још се ни једном нисмо посвађали, а добри смо пријатељи. Ти си ионако за све крив. Ти си га примио у кућу. Намагарчио ме је. Док је био у штали мирно сам спавао, знао сам да му је лоше. Сад ме уби нервоза.

БРАНКО: Ја би' га можда и истерао због тебе, ал' шта да кажем Марији. Она ми никад не би опростила. Схвати да 'оће да се венчају.

БРАТИМИР: Шта те брига за Марију, ћерка ти је... Разумеће те. Кажи да си се посвађао са Јованом; да ти је псовао мајку и вређао, и да ти је рек'о да је Марија курва, па си га зато истерао.

БРАНКО: Не могу. Не могу да лажем. Стар сам да лажем. Ионако би јој Јован рек'о да то није истина.

БРАТИМИР: Не интересује ме. Избаци и Марију из куће, тако ћеш лакше да истераш Јована. Кад истераш и њу, неће моћи да се буни што си истерао Јована.

БРАНКО: Не долази у обзир. Никог ја не избацујем из куће.

БРАТИМИР: Добро, онда заборави да смо се икад у животу срели, кад ме видиш на улици не јављај ми се, не долази више да те шишам, и иди у пичку материну! 'Ајд' здраво!

XXV ДЕО

(Одиграва се у суседном селу код Трајка у кући. Јован куца на врата, отвара му човек сав у брашну. Човек је онижи и проћелав, делује доброћудно и весело.)

ЈОВАН: Добар дан... Ја се извињавам... Је л' могу да уђем? Само да вас замолим нешто. Знам да ме први пут видите... Ја нисам из вашег села...

СЕЉАК ИЗ СУСЕДНОГ СЕЛА: 'Ајде, дете, уђи. Који те ђаво натерао да дођеш у наше село? Знам да ниси из нашег села. Извини ја сам у тесту, месим хлеб.

ЈОВАН: Ја сам из суседног села. Ви сте сигурно били у мом селу...

СЕЉАК ИЗ СУСЕДНОГ СЕЛА: Нисам никад био. Ја у твом селу имам родбину... Зато не идем. То је дуга прича.

ЈОВАН (Рукују се.) :Ја сам Јован.

СЕЉАК ИЗ СУСЕДНОГ СЕЛА: Трајко.

ЈОВАН: Верујте ми да сам на вас наиш'о сасвим случајно. Нисам хтео да наиђем на вас, него на било кога. Размишљао сам: можда човек меси тесто, можда спава, ал' сам се ипак одлучио за вашу кућу...

ТРАЈКО: А и нека си вала, одавно госта нисам имао. Увек су ми дражи гости које нисам звао, јер ове које зовем, зовем да не примете да их избегавам... Баш ми је мило што си дош'о. Још кад би' знао зашто си дош'о...

ЈОВАН: Дош'о сам да би' вас замолио за једну услугу. Ал' да знате да ја ником не остајем дужан...

ТРАЈКО: Да не мислиш да ти дам паре на зајам? Ако је то, нема проблема - не могу да ти дам. А да имам - не бих ти дао. Знаш зашто? Будале су људи који дају паре на зајам, а још су веће будале они који враћају паре. Па, да неко не би испао будала...

ЈОВАН: Ма не ради се о парама. Треба ми кум. Не могу пред матичара без кума.

ТРАЈКО: 'Оћеш ја да ти будем кум?

ЈОВАН: Па 'оћу (Гласно се пољубе три пута .)

ТРАЈКО: А што ниси наш'о кума у твом селу? Твоје село је веће од мог...

ЈОВАН: Да ти кажем искрено: нико неће да ми буде кум. Многе сам питао, нико неће. Неће да се замерају са мојим оцем. Мој отац је против тог брака...

ТРАЈКО: А што је твој отац против?

ЈОВАН: Што је будала. Љути се што 'оћу да оженим снајку. А волимо се.

ТРАЈКО: Снајку? Твоју снајку?

ЈОВАН: Моју. Ја друге снајке не познајем. Оженићу моју.

ТРАЈКО: Ниси нормалан. А брат? Шта он каже?

ЈОВАН: Брат је погинуо. Хвала Богу, да је један од нас двојице жив... Да наставим лозу.

ТРАЈКО: Је л' у рату погинуо? А што ти ниси на фронту, здрав си и прав, не би' рек'о да си кукавица? Е што немам двае'ст година, видели би како чича пуца...

ЈОВАН: Баш зато што нисам... Немам шта да доказујем. Значи, наш'о сам кума? (Ставља му руку на раме .)

ТРАЈКО: Наш'о си. Гре'ота је да останеш неожењен. ..

XXVI ДЕО

(Одиграва се код Бранка у кући .)

ЈОВАН: Чика Бранко, Братимир добро зарађује као берберин...

БРАНКО: Знам, па шта?

ЈОВАН: Он је једини берберин у селу...

БРАНКО: Знам, па онда?

ЈОВАН: И ја добро шишам...

БРАНКО: Добро реци шта 'оћеш да кажеш .

ЈОВАН: Мислио сам да ми позајмиш паре да отворим берберску радњу. Можемо зараду да делимо на пола...

БРАНКО: Берберску радњу?

ЈОВАН: Да. Мислим да би требало да отворимо, Братимир ће да се љути... Да му вратим за све што ми је урадио.

БРАНКО: Не да ће да се љути, него...

ЈОВАН: Ништа нам не може.

БРАНКО: Он је, колико ја знам, најопаснији кад ти ништа не може.

ЈОВАН: Баш ми ништа не може. Већ ми је урадио шта је мог'о. Сад ми ништа не може.

БРАНКО: Ал' може мени. Мени још ништа није урадио. Прво сам те примио у кућу, сад ти отварам радњу... Све што је за тебе добро, то је против њега. Зато је мене страх .

ЈОВАН: Не брини се за тебе, ти му ниси ништа, неће да те убије. Ја сам му син, то је друго. Он да планира да те убије он би ти реко' у очи. Он је поштен човек: прво ти каже да ће да те убије, па те тек онда убије. Да не буде да ниси знао...

БРАНКО: Ма, знам ја да неће да ме убије... А је л' знаш ти да шишаш уопште?

ЈОВАН: Ма, знам. Помагао сам често Братимиру. Има пола села да долази код нас. Код њега је стално гужва. Пошто се увек жалио на гужву... 'Оћеш да ми даш паре?

БРАНКО: Ма даћу ти, нису то неке паре... А где си мислио да отвориш?

ЈОВАН: У предсобљу...

XXVII ДЕО

(Одиграва се код Братимира у кући .)

ЈОВАН: Што си ме звао?

БРАТИМИР: Седи, да попричамо к'о људи...

ЈОВАН: 'Оћемо ли моћи к'о људи после свих твојих претњи и свих твојих истеривања?

БРАТИМИР: Немој да ми замериш. Да ми ниси син, ја ти никад не би' претио. Ја ти претим зато што те волим... А из куће сам те избацио зато што нисам мог'о више да те гледам. Мораш да ме разумеш било ми је тешко...

ЈОВАН: Ако ме волиш и овако се понашаш, како би' се понашао да ме мрзиш ...

БРАТИМИР: Ја да те мрзим, рек'о би' ти то у очи. Што цело село да прича да те мрзим, кад те стварно мрзим... Не би' ја душманима давао повод...

ЈОВАН: Добро, реци што си ме звао.

БРАТИМИР: Па, Јоване синко, позвао сам те да се помиримо. Је л' поштено? Жени коју 'оћеш, можеш и мушкарца да ожениш ако 'оћеш, ја немам ништа против, само нек' буде из поштене куће... Не мораш у рат да идеш, ради шта 'оћеш. Зато ти пружам руку помирења.

ЈОВАН: Руку помирења? Па ја се с тобом нисам ни свађао, него ти са мном. Не знам како да се помиримо.

БРАТИМИР: Добро, то ти је исто. Мислим да то и теби одговара. Знам ја да ти мене волиш. Волиш ме и тачка. Нећу више да расправљам! Видиш и сам да ме волиш. Ја кад умрем 'оћу да имам неког да ме жали...

ЈОВАН: Жалило би те цело село...

БРАТИМИР: Али ја 'оћу да ме ти жалиш. Ти си моја крв. Знаш, бре, ти кад си се родио, да сам ја од среће плакао. Ја и дан данас плачем због тебе... Рек'о сам ти већ да те волим. Ја сам те заволео још кад си био мали... лако је теби било да се родиш, ал' је мени било тешко да те подижем. Прво сантиметар по сантиметар, а онда метар по метар. Дођи... (Грли га и љуби три пута, Јован се не помера.)

ЈОВАН: Чудан си ми нешто, ал' 'ајде нека ти буде. Напатио сам се због тебе, ал' помирићу се с тобом да би' ти се осветио...

БРАТИМИР: Е, тако те волим. Најдражи си ми кад ме подсетиш на мене. Таквог те волим. Видиш да све може да се реши на леп начин. Кад сте планирали да правите свадбу?

ЈОВАН: Дванаестог.

БРАТИМИР (Трља руке) :Дванаестог. Кума си наш'о, наш'о си. Лепо. У праву си био, Марија је рођена за тебе. Не знам како ти то раније нисам предложио... Она се и мени свиђа, добро је грађена. Ево, од вечерас можете да спавате у кући коју сам ти купио.

ЈОВАН: Купио си кућу?

БРАТИМИР: Купио него шта. Да можете да се раскомотите... Него, хтео сам да те замолим нешто. Да као изненађење ја доведем младу.

ЈОВАН: А што?

БРАТИМИР: Па ето, некако ми је мерак да је баш ја доведем...

XXVIII ДЕО

(У сали се налазе гости, Јован седи поред кума, а поред њега празно место за Марију која касни .)

ТРАЈКО: Што ти касни отац?

ЈОВАН (Нервозно) :Не знам. Нешто ми је сумњиво. Идем да видим шта је било...

(Јован је на пола пута до излазних врата, у том моменту појављују се Братимир и Марија. Марија је очерупана, насилно ошишана, венчаница јој је поливена катраном преко кога је бачено перје.)

ЈОВАН (Испрекидано) :Шта си јој то урадио?

БРАТИМИР (Смеје се док говори) :Ништа, направио сам јој нову фризуру. Како ти се свиђа?

ЈОВАН: Убићу те! (Кроз зубе.) Губи ми се с очију. Води је кући. Убићу те!

БРАТИМИР: Отиш'о бих ја, ал' немам где. Запалио сам је. Твоју сам запалио, а у моју ми се не иде...

(У том моменту Јован вади пиштољ. Са два хица усмрћује Братимира. Братимир пада мртав на под. Сви гости устају са столица, влада мук.)

ЈОВАН: Брзо сви да гасите кућу! Брже! (Хвата једног госта за кошуљу и гура га према вратима.) Брже шта гледате!

(Присутни лаганим ходом у тишини напуштају салу.)

XXIX ДЕО

(У Јовановој кући, спашеној од великог пожара, Јован за столом једе. У том моменту појављује се Мирко у војничкој униформи са пушком, Јован га угледа, отвара уста, испада му залогај. Прво се гледају пет секунди. Јован гледа са чуђењем у неверици, а Мирко са мржњом .)

ЈОВАН (Устаје) :Зар ти ниси?...

МИРКО: Као што видиш. Нисам.

ЈОВАН: Ми смо мислили...

МИРКО: Не знам ја шта сте мислили. Што си ми убио оца?

ЈОВАН: Он је... Морао сам. Изгубио сам главу...

МИРКО: А што си ми обљубио жену?

ЈОВАН: Мислили смо да си погинуо...

МИРКО: Е па као што видиш, нисам. Кад нема оца да ти пресуди, ја ћу лично.

(Мирко упери пушку према Јовану, држи је тако три-четири секунди.)

ЈОВАН: Стани да ти објасним...

(Мирко ставља прст на ороз, Јован покушава да извади пиштољ, ал' га Мирко спречава хицем у груди. Јован пада мртав преко стола.)

XXX ДЕО

(Одиграва се на сеоском шору .)

БРАНКО: Како бре погрешно да прочиташ? Је л' знаш шта си урадио?

ГЛАСНИК: Ма, нисам погрешно прочитао. Ево ти списак погинулих од септембра. (Вади из торбе повећу свеску.) Ево ти. Читај: Митровић Братимира Мирко...

БРАНКО: Није Митровић, него Петровић. Петровић Мирко.

ГЛАСНИК: Петровић? Ау, извини... Ево, овај испод је Митровић, па ми се учинило. Нисам добро видео. Митровић је из суседног села. Значи све је у реду, погинуо је, само што није одавде него оданде. Мени је важно да је погинуо, сад из ког је села... Ђаво да га носи. Петровић или Митровић, у рату ти је то исто... Уморио сам се, и ја имам душу...

XXXI ДЕО

(Након пет минута долази Марија и среће се са Мирком испред куће) .

МАРИЈА: Мирко... Ти си жив?

МИРКО: Жив.

МАРИЈА: Па како?... Својим сам ушима чула...

МИРКО: Видим да си трудна. Мислио сам да ћеш сина да ми родиш, а не братанца.

МАРИЈА: Али, Мирко... Ја сам била сигурна да си ти... Да си погинуо.

МИРКО: Боље да јесам.

МАРИЈА: Где је Јован? Је л' те видео?

МИРКО: Видео сам Бранка.

МАРИЈА: А Јован? Шта си му урадио?

МИРКО: Убио сам га.

МАРИЈА: (У неверици гледа, прави покрет руком према уснама.) Нее...

МАРИЈА: Мирко!

XXXII ДЕО

(На сеоском гробљу сахрањују Мирка и Јована, ту је већа група сељака. Марија престрављено, укочено, гледа. Поп је завршио обред, покопавају обојицу. Тужни скуп се разилази, поп и Марија су заостали .)

ПОП: Чије ти је дете?

МАРИЈА: (Ћути три-четри секунде, ставља руке укрштене преко стомака) Моје.

(Поп одлази, а Марија профилом окренута према публици стоји и даље.)

Крај

Властимир Глигоријевић

Рођен 1970 у Приштини.

Написао следеће драме:

• Лопов у кући (1994)
• Морска болест (1997), објављена у издању издавачке куће ""Нови свет”, Приштина
• Хладњача (1998)
• Далеко било (1998)