Властимир Глигоријевић,

Хладњача

1998.

БОРА: Алкохоличар, да је мало бољи него што јесте, био би много бољи.

МИЛЕ Вињак: Алкохоличар, али воли да пије. Никакав.

БАТА: Много пије. Баш га брига, а у ствари га баш брига.

РАТКО: Да није њега, не би се ништа десило. Алкохоличар.

РАЈКО: Само тражи своје паре. Није алкохоличар, али познаје многе.

ДАРКО: Знамо само да се зове Дарко

(Бора, Бата, и Миле вињак имају џепне сатове са ланцем, Бата носи старомодни шешир. Сви су старомодно обучени у кромби капуте или слично. Пуше готово све време. Бата пуши преко муштикле. Окренут је углавном лицем према публици у седећем положају. А сад да видимо...)

 I ДЕО

РАЈКО: ... Ето. Од кад радим имате рецку код мене. Дужни сте по 3.000 динара, а примате по 1.000. Чему ја да се надам? А син треба да ми се жени. Ја ћу за свадбу некако да скрпим, ал' шта да се неком од вас нешто деси. Изгубих ја 3.000 динара. А шта ако вам се свима нешто деси. Рачунај колико бих тада изгубио. Далеко било, изгубио би' 12.000 Динара. Немам ја времена и живаца да се секирам за вас. Ја имам слабо срце и слабе живце...

БОРА: Једини начин да се ти забринеш за некога је да му даш паре на зајам. У том случају ти постајеш добар човек. У том случају ти си толико добар човек да се више бринеш за тог човека него што се он сам брине... Да ти дужник случајно умре ти би патио за њим као да си га ти родио. И дужника би кад-тад заборавио, ал' кол'ко ти је дужан-никад!

РАЈКО: Немој ти мени много да придикујеш. Ја ваљда знам боље од тебе шта и како радим. Могу ја и да вам забраним рецку. Могу ја и то да урадим. Шта би онда било с вама? Овако сте пијанице и зато пијете. Кад год вам нестану паре: "Рајко дај рецку". Никад вас нисам одбио. Увек сам према вама био поштен. А не питате како ми је што сам поштен.

БОРА: Шта то причаш части ти твоје? Не дајеш ти нама рецке што нас волиш, него што ти се исплати. Ти само свој интерес гледаш. Никад нисмо испод 50 динара. Мораш да признаш да једва чекаш да бацим туру. Педесет динара ми теби остављамо сваки дан, а деца нам гладна.

РАЈКО: (Негодујући) Баш гладна?

БОРА: Гладна гладна. Је л' си некад размишљао о томе. Размисли мало, и ти имаш децу. Како би твојој деци било да имају оца као што сам ја? Срце ме боли кад им нешто затраже а ја немам да им дам. Пре неки дан сам плакао као мало дете. Тражила ми ћерка за панталоне, а ја немам. Срце ме је заболело. Толико ми је тешко пало што нисам имао да јој дам, да сам јој рек'о да ми више никад не затражи јер опет не би' имао да јој дам.

РАЈКО: Нисам ти ја крив што ни толико не можеш да уштедиш.

БОРА: Одакле? Одакле кад целу плату оставим у кафани. Све теби оставим. Превише је она млада да схвати шта јој је отац. Ја нисам као други; Од свих њених другарица једино је њој отац пијаница. Шта је дете криво? А није она једино дете које испашта због родитеља... Имам ја и сина... Ни њему није лако.

МИЛЕ ВИЊАК: Добро де, 'ајде људи не свађајте се више. Није проблем у парама...

РАЈКО: Богами јесте проблем у парама. Да будем кратак и јасан: 'оћу да ми вратите паре у року од седам дана. Седам дана. Вратите то, а после видећемо... Ја мислим да је довољно времена. Је л' поштено?

БОРА: Није поштено, ал' вратићемо ти...

РАЈКО: Е, тако... (Одлази.)

МИЛЕ ВИЊАК: Пази да му не вратим за седам дана. Три хиљаде динара за седам дана? Он је луд. Где да набавим толике паре.

РАТКО: Ма пусти сад то, смислићемо нешто. Него шта ћемо ми за нашу опкладу? Нема друге него да вас двојица одете у хладњачу на два сата. Такав је договор био.

БАТА: Нема друге. Идемо ја и Миле...

БОРА: (Устаје): Немој да не дођеш...

РАТКО: Шта, идеш с' њима добровољно?

БОРА: Идем и ја. Да се не хвале после како су се смрзавали... (Сви устају и одлазе.)

РАЈКО: Ајмо полако...

II ДЕО

(Наши јунаци се налазе у хладњачи.)

МИЛЕ ВИЊАК: Касни већ сат времена. Само нека дође - ништа нећу да му опростим. Ни што се смрзавамо сат времена дуже, ни што ће живот да ми се скрати од страха... Ништа.

БОРА: Изгледа стварно неће да дође. Јој, само ако не дође... Тешко нама. Ако не дође у року од сат времена, ја одмах идем. Исте секунде полазим. Не знам како, али идем.

БАТА: 'Оћете виршле?

БОРА: Дај мени једну... (Узима, ставља у уста, па вади из уста.) Ово ти је скроз изгорело. Можеш мало да размишљаш о пржењу, макар док пржиш.

БАТА: Нису изгореле, имају такав укус...

БОРА: Ово није укус...

БАТА: Боље поједи то, бог зна докле ћемо да останемо овде.

БОРА: Ово што сам стављао у уста да поједем? Не долази у обзир. Него, кажи ми, како стоје ствари у вези оног што сам те питао јуче?

БАТА: Добро...

БОРА: А у вези оног другог?

БАТА: Још горе...

БОРА: Још горе? Па мајку му... Ти то мене нешто лажеш...

БАТА: Ко си ти да ја тебе лажем?... Кажем ти како јесте.

БОРА: Добро, нека ти буде. Најгоре је кад човека оптуже за нешто што је урадио... Ја знам да ти немаш веза с' тим... ал' добро, да се не свађамо.

МИЛЕ ВИЊАК: Ух што је 'ладно овде... Увек сам више волео лето.

БОРА: Због таквих к'о што си ти, ја се кувам од врућине сваког лета... (Подругљиво.) "Ја волим лето”!

БАТА: 'Ајде да играмо карте, имам један шпил. (Вади карте)

МИЛЕ ВИЊАК: Ти си луд. Па у картама је све ово и записано. Треба да играмо у пиће и да ми се заледиш на пола партије. Ја ако се извучем одавде нећу да ми неко нешто дугује.

БОРА Шта је, Миле, ухватила те паника? Жао ти је што умиреш а немаш ништа? Немаш шта да изгубиш. А шта би тек радио да си богат.

МИЛЕ ВИЊАК: Можда би ми живот био слађи. Ал' ја сам живео поштено. Сад је ионако свеједно. Ето шта ти је живот: до јуче сам био жив, а већ данас треба да умрем. Али ја верујем у други живот. Нешто мора да има. Зато ћу сад ако умрем да започнем други, нови живот. Бољи и лепши од овога...

БОРА: Само се ти теши. Ко те то лагао да постоји други живот? Ја могу да ти кажем да не постоји други живот. И да којим случајем постоји, не може да буде тежак као овај. И само у овом умреш стварно, без обзира да л' ћеш после да живиш или нећеш. Кад умреш-крај. Никад више нећеш моћи да будеш оно што си некад био. Можда можеш да постанеш неко други, ал' шта ти то вреди кад не можеш да будеш онај стари. Мораш да се навикаваш на новог човека... Све испочетка.

МИЛЕ ВИЊАК: Јој, не би' опет мог'о у школу.

БОРА: (Наставља као да ништа није чуо.) Опет треба да растеш, да идеш у школу... И што је најгоре опет не знаш да л' си био неко други раније, и опет не знаш да л' ћеш да будеш неко други касније. Зато ја тврдим да је живот само један. Један живот је мало, ал' ко зна да живи, и два би му била мало. Ја кад би' живео 300 година, умро би' од муке што нећу да живим 1000 година. Такав сам човек. Не зато што сам много срећан, него што волим да живим, а не волим да умрем.

МИЛЕ ВИЊАК: Их, и ја би' волео да живим 1000 година, ал' ти стварно претерујеш. Па 1000 година не живе ни стогодишњаци. Ја би' био задовољан да живим 500 година. За 500 година би' решио све проблеме. За то време би' и факултет завршио, и наш'о бољи пос'о...

БОРА: Најбоље би било да само ти живиш 500 година а други по 70-80. А? Шта кажеш на то?

МИЛЕ ВИЊАК(Препушта се машти.): Е, то би стварно било најслађе. Други би поцркали од муке што ја живим толико дуго. Неко би ме сигурно убио. Првој тури би' показао да могу да живим, а да не радим ништа.

БОРА: То би им најлакше доказао!

МИЛЕ ВИЊАК: Најлакше. Да виде како Миле вињак има времена за све. Исто би' показао другим турама. Они би морали да ме издржавају, јер би' свима сем мојој деци у почетку био деда. Неком обичан деда , неком прадеда, неком чукундеда... Како се коме заломи. Са 500 година био би' најстарији у целој фамилији. Само да се извучем. Боже шта ће бити с нама...

БОРА: Ух, што је 'ладно. Овде је толико 'ладно да једино можемо да се посмрзавамо. Ако се не посмрзавамо ништа неће да нам се деси.

МИЛЕ ВИЊАК: Боже, не дај да умремо. Нисмо ми за то. Што не умре неко ко је тешко болестан. Треба неки ред да се зна и кад се умире. Кад сам требао да се родим све се знало девет месеци унапред. А гле ово. 'Оћу да умрем кад ми је суђено, а не данас.

БОРА: А погледај овог Бату молим те. Не могу да схватим да човек буде у животној опасности и да буде мртав-'ладан. Па шта ако имаш рак? Ако имаш рак немој да мислиш да си решио све проблеме. Још си жив човек. Од кад те знам ти си тужан и утучен, ал' сад мораш да се разиграш, живот ти је у опасности.

МИЛЕ ВИЊАК: Ех да нам је која чашица ракије лако би се ми спасили. Имам само једно чоканче и то морам да га делим са вама. (Вади чоканче ракије.)

БОРА: Ко каже да мораш да га делиш. Можеш мени да га даш цело.

МИЛЕ ВИЊАК: Ипак морам да га поделим... Тек сада видим да би' без ракије био тешка пропалица. Није ме срамота што сам пијаница јер потичем из краја у коме се сматра да кад умреш од ракије, да си умро природном смрћу. Цео град зна за мене. Сви знају ко је Миле Вињак. Понекад ни сам не могу да поверујем да сам баш ја тај Миле Вињак. Сви ме оговарају. Права сам звезда.

БОРА: Како можеш да лупаш такве глупости? Да ниси пијан? Зар не видиш да нам се сви смеју што смо алкохоличари? Не сматрају нас за људе, него за алкохоличаре. (Карикирано.) "Сви знају ко је Миле Вињак". По надимку ти се види не ко си, него шта си. И да знаш да сам ја алкохоличар, а ти обична пијаница. Ти си, бре, будала. Ти си болестан. Требало би мало да завириш у своју душу и видиш шта можеш да урадиш за њу. Много си се пропио.

МИЛЕ ВИЊАК: Улазио сам ја у моју душу толико дубоко да сам се једва жив извук'о. Не пада ми напамет да опет улазим.

БОРА: Глуп си ти да би схватио шта 'оћу да ти кажем...

МИЛЕ ВИЊАК: Ја можда нисам паметан као неко ко је паметан, ал' немој да ме вређаш. Ти мислиш да ако си завршио средњу школу да си најпаметнији.

БОРА: Опет лупаш глупости. Само то и знаш: да лупаш глупости и да правиш глупости. Кад један дан не би направио глупост, одма' би се изглупирао. Једна од највећих глупости ти је што си продао тело медицинском центру. (Са презиром.) Рођено тело си продао.

МИЛЕ ВИЊАК: Шта ме брига, исплатило ми се. Скупо сам се продао. Шта ме брига шта ће да буде са мном кад умрем. Кад умреш не знаш ни за себе ни за друге. Одлучио сам да ми буде лоше после смрти, да би ми било боље пре смрти.

БОРА: Ти не знаш за друге, али други знају за тебе. Ако нећеш да будеш жив тад, жив си сад док одлучујеш. Ја сам мојима реко: Чим умрем, истог дана ме сахраните. Кад умрем мени је место у гробу... Док сам врућ стрпајте ме да се о'ладим. Тад нисам ни слутио да нећу имати кад да се о'ладим; ми ћемо 'ладни да умремо.

МИЛЕ ВИЊАК: Да ми је неко рек'о да ћу хладњачи да завршим-одма' би' му поверовао. Одма'. Па ја задњих месец дана сваку ноћ хладњачу сањам. Било би глупо да завршим негде другде. Причао сам мојима да сваке ноћи сањам хладњачу а они кажу "не покријеш се добро, 'ладно ти је, па сањаш хладњачу. " А први пут кад сам сањао одма' ми је било сумњиво. Знао сам да ту има нешто. Где од толиког народа баш ја да сањам хладњачу...

БОРА (Прекине га.) Па што не рече шта сањаш, коњу један. Можда би се и спасли. Ја од кад сам сањао удес пет година идем пешке. И још нисам имао удес за пет година. А ти сањаш хладњачу пет ноћи, и пристајеш да уђеш у хладњачу.

МИЛЕ ВИЊАК: Помислио сам да ми не би поверовали... Смејали би ми сте се.

БОРА: Ја би' ти поверовао. Кунем ти се у децу да би' ти поверовао. Одма' би' рек'о: немој Миле да идемо у хладњачу, сањао си је, а то није добар знак. Ако одемо неће Ратко да дође. Тако би' ти рек'о и извукли би се... Него ти си сигурно и нас сањао па смо сви најебали због тебе. Зар ниси мог'о неког другог да сањаш? Ја и онако нисам требао да будем овде...

МИЛЕ ВИЊАК: Право да ти кажем ти си ми се појавио 2-3 пута, а Бата ниједном. Не знам откуд он овде. Ал' чисто сумњам да си ти овде зато што сам те ја сањао. Немојте мене да кривите.

БАТА: Оно што је суђено мора да се деси кад-тад. Сами смо криви. Знамо какав је Ратко кад попије. Чим попије мало, одма' попије много.

БОРА: Не помињи ми то ђубре молим те. И ја сам овде с вама само да не би' био с њим. Нисам мог'о више да га гледам. Он је ово можда намерно смислио. У стању је да нас убије сву тројицу само да би мене убио. Толико ме је мрзео да ћу њему сад кад умрем највише да недостајем. .

БАТА: Није те толико мрзео. Сигурно се напио и заборавио да дође...

БОРА: Не! Толико ме је мрзео. Кад човек има непријатеља к'о што је он мени, пријатељи му не требају. Увек има ко да брине за тебе.

БАТА: Сад је свеједно. Њега нема, а ми смо овде затворени.

БОРА: Теби је свеједно, ал' мени не! Теби ово смрзавање може чак и да користи; колико ја знам ћелије рака се смрзавају на одређеној температури. Само да ти се не деси да ти умреш а да ти рак преживи... И то је могуће. А да знаш да си сам крив што имаш рак. Што ја не добијем рак? Ја знам да се чувам... Пушим само две пакле дневно. Зато рак неће на мене.

БАТА: Не знам шта да ти кажем. Само знам да ми је рак већи него плућа.

БОРА: А и ти си неки чудан човек. Је л' постоји нека болест од које ти ниси боловао? Имао си запаљење бубрега, чир на желуцу, цирозу јетре, и не знам више шта. Не знам одакле тим лекарима живци да те лече. Како не дигну руке од тебе. Толико си болести имао да немаш од чега да умреш. 'Ајде реци, од чега ћеш да умреш? Још ти је тај рак преостао. Све си друго преболео.

БАТА: Стварно мајку му, цео век проведох болујући. Један једини дан здрав нисам био. Организам ми се на болест навик'о. Кад би' случајно оздравио знао би' да нећу још дуго. Богами је тако. Не дај боже да оздравим-одма' би' умро.

МИЛЕ ВИЊАК: Ма да се ми извучемо одавде па ћемо лако за умирање. Договорили би се... Ти ћеш од рака да умреш сигурно. Једино кад би се рак разболео од тебе... Ја би' на твом месту одма' пушио и пио. Да умрем од чега сам живео. А право да ти кажем не умире ми се с тобом. Ти си требао да умреш, а ја сам требао да живим. Није то исто.

БАТА: Не знаш ти колико је живот сладак кад ти ништа није загарантовано. Са раком се тешко живи, ал' се лако умире. А ја да сам мање бринуо у животу можда га не би' ни добио. Ја мислим да ми је све то од секирације. Сад немам више око чега да бринем...

БОРА: Ја би' се на твом месту убио. Ако да бог да се извучем одавде и разболим се од рака ја ћу одма' да се убијем. Ја не би' мог'о да се мучим к'о ти.

БАТА: Убио би' се и ја да ми није остало још ово мало живота. Не могу за толико да се убијем.

БОРА: Који нормалан човек није помислио на самоубиство бар једном у животу. Да ми ниједном није пало напамет да се убијем - ја би' се убио. То је доказ да сам ја одговоран и емотиван човек...

МИЛЕ ВИЊАК: У праву си. Кад-тад мораш у кризу да упаднеш. И ја сам једно време мислио: убићу се сад, то је једини начин да се спасем. На крају сам се спасио, ал' се нисам убио. Немам ја муда за то. А криза је било колико волиш.

БАТА: Па лако је да сам себи одузмеш живот: за један трен те нема, него треба да се мисли о овима што ће живи да остану. Само себични људи се убијају. Није нека разлика између убиства и самоубиства. Убиство је убиство... кад извршиш самоубиство можда је и горе: други одговарају... Њима остаје да мисле шта је и како је...

БАТА (Вади со из џепа): Узмите со. Ја обожавам да једем со. Некако ми је слано... Узмите, со је живот (Смешка се загонетно.).

БОРА: Јесте, со је живот. Зато се ти и шалиш тако неслано. Зато што је још мало живота остало у теби. И зато што је у овој хладњачи све мање живота. Ух, смрзох се.

МИЛЕ ВИЊАК: Ја се укочих. Ко зна како ће људи да ме памте ако се не извучемо одавде. Надам се да неће да ме памте какав сам био.

БОРА: А што те секира шта ће људи да мисле о теби кад нећеш више да живиш са њима.?

МИЛЕ ВИЊАК: Како да ме не секира како ће да ме памте? Па неће да ме виде никад више... Није ми свеједно.

БОРА: Памтиће те какав си био. А мог'о си и бољи да будеш.

МИЛЕ ВИЊАК: Па и нисам био толико лош. Да сам био бољи можда би' надрљао... Морао сам да живим... А како да живим и да будем добар? То би зли људи одма' искористили...

БОРА: А ти си као нека добричина.

МИЛЕ ВИЊАК: Нисам ни лош као што ти мислиш. Знам из искуства. Могу да ти кажем да је лошим људима теже, јер не знају шта је доброта. Нико ти не треба да ти буде лоше: лош си , и одма' ти је лоше. Ни за доброту нема лека. Ако си добар нико не може да ти помогне.

БОРА: Ти сматраш да си добар, а знаш да си лош.

МИЛЕ ВИЊАК: Зашто причаш тако, ми смо пријатељи...

БОРА: Ти си мени увек и био више од пријатеља-непријатељ! То си ти мени. служиш ми само да пијем с тобом. Дружимо се само да би пили. Је л' то можда пријатељство? Ја бре кад те видим отвори ми се дизна. Одма' би' да лочем.

МИЛЕ ВИЊАК: Боро, молим те...

БОРА: Немој да ме молиш, молим те. Ја само причам што јесте. Ти си у овом граду стек'о светску славу само зато што си алкохоличар...

МИЛЕ ВИЊАК: У праву су, ал' грешиш...

БОРА: Можда и грешим. Ја сам човек који се учи на туђим грешкама, зато за своје грешке окривљујем друге. Зато немој да ми замериш ако те увредим... И то сам научио од других. А и како, брате, да те не увредим кад си оженио куму. Који те нормалан човек не би вређао.

МИЛЕ ВИЊАК: Шта да радим... Судбина. У првих годину дана брака нисам знао да л' ми је жена или кума. Кад је зовнем: кумо, она дође. Кад је зовнем: жено, она опет дође. Жена али кума.

БОРА: А ко ће да ти верује да ништа ниси имао с њом док ти је кум био жив...

МИЛЕ ВИЊАК: Кунем се да нисам. 'Де би' ја тако фину жену... Не би' ја мог'о с кумом нешта да имам, ал' кум после умре... Мој грех је у томе што цео град прича да смо се спанђали још пре него што је кум умро... Ништа ја нисам имао с њом. После кад кум умре, бог да му душу прости, она остаде сама, ја сам само хтео да јој правим друштво... Ја сам им био к'о брат. Кум је имао велико поверење у мене. Знао је да га ја никад не би изневерио...

БОРА: Кум ти је био много наиван. Мислио је да има кума, ал' није знао да му је кум Миле Вињак. Зато што си ми ти пријатељ ја и не сматрам да имам пријатеље. Зато те ја никад не доводим у кућу. Можемо да се виђамо само у кафани. Ја у ствари имам пријатеље, и то добре пријатеље; а то што их не доводим у кућу је зато што не могу свакога да примам у кућу. Никакви сте људи, брате. Никакви. Да почнемо од тебе, па од овог Бате... Страшно.

МИЛЕ ВИЊАК: Што, бре, Боро, ја нисам тако лош. Не могу да кажем да сам лош.

БОРА: Како бре ниси лош? Је л' си пре месец дана рек'о: "Ја не волим људе као што сам ја”. Јеси рек'о?

МИЛЕ ВИЊАК: Рек'о сам... Ал' сам хтео да кажем нешто друго...

БОРА: Ма знам ја шта си ти хтео да кажеш. Ја би' можда имао пријатеље да имам с ким да се спријатељим. Али чак и да имам нераздвојне другове, никад се не би' виђао са њима ван кафане. Моја жена не воли да доводим пријатеље у кућу. Ко воли да му пијанице долазе. Да имам правог друга одма' би' се посвађао с њим. Боље тако него да нам жена квари пријатељство. Али џабе ја то вама причам, превише је то сложено за вас да би схватили колико је то једноставно...

МИЛЕ ВИЊАК: Кажем ти ја нисам паметан к'о неко ко је паметан...

БОРА: Ма ти ниси паметан ни к'о неко ко је глуп. Тебе кад су у школи учили да читаш и пишеш мислио си да учиш страни језик... Сам си причао.

БАТА: Ма пусти човека...

БОРА: Добро, претерао сам. Миле Вињак се увредио. И шта ћеш сад да урадиш пошто сам те увредио?

МИЛЕ ВИЊАК: Ништа...

БОРА: То би' и ја урадио да сам на твом месту. Миле Вињак је гадан тип. Није ти он да глуми фрајера, а овамо не сме ни сам себи шамар да удари да му неко не би вратио. Он бар сам себе сме да удари... Миле је увек у центру пажње, јер кад је он ту сви једва чекају да оде...

МИЛЕ ВИЊАК (Миле несигурно прети прстом): Немој ти о мени тако да причаш, је л' ти јасно!

(Чим је то изговорио Миле потрча у угао хладњаче, чучну, прекри главу рукама, мало задиже ногу и кроз раширене прсте гледа у Бору очекујући да ће да га истуче. Бора помало збуњен Милетовом реакцијом одустаје од своје приче.)

БОРА: Добро, Миле, извини: нервозан сам... Зар не видиш да су ме затворили у хладњачу и бог зна да л' ћу да изађем или ће да ме изнесу. Није ми свеједно човече, још ми се живи. Е да си рек'о да си сањао хладњачу ја би' све укапирао и избегли би ову несрећу.

МИЛЕ ВИЊАК: Кажем ти, само чудни снови у задње време...

БОРА: Ниси само ти сањао чудне снове, и ја сам сањао свашта. Сањао сам како разговарам са штапом. Он ме води негде, ја га држим у руци, и разговарамо "Боро, како се зовеш" каже он мени, "Па ти... Ти знаш моје име" кажем ја њему. "Ко ти је рек'о како се зовем", "То се тебе не тиче", каже он. Идемо ми тако и разговарамо, и на крају се посвађамо. Онда он мени сав бесан каже "Слушај ти, ако те ударим поломићу се да нико неће моћи да ме састави" - ту се ја уплашим и пробудим.

БАТА: Ја сам сањао како разговарам с Богом.

МИЛЕ ВИЊАК: И шта ти каже?

БАТА: Каже: "Нећеш ти мени још дуго, пустићу те још неки дан, а онда се спреми да дођеш код мене на небо"...

МИЛЕ ВИЊАК: Кад ти Бог каже да нећеш још дуго, ту ни Бог не може да ти помогне. Ха-ха-ха...

БОРА: Хладњачу ти није помињао?

(У том моменту, испред хладњаче се зачује граја.)

БОРА: Децо, децо! Чујете нас, децо! (Удара о зид.)

МИЛЕ ВИЊАК: Децо! Јебем ли вам сунце!

(Чује се жамор а онда дечији глас.)

ДЕВОЈЧИЦА: А шта радите унутра?

БОРА: Како шта радимо... слушај девојчице, иди у кафану "Ловћен" и потражи Ратка, ако он није ту позови било кога... Је л' ме чујеш? 'Ајде буди добра.

ДЕВОЈЧИЦА: Не могу, чико, ја морам да идем кући... Морам због маме...

МИЛЕ ВИЊАК: Ма неће ти мама ништа, ја ти обећавам... Само ти иди до кафане "Ловћен"...

ДЕВОЈЧИЦА: До виђења, чико (Чује се граја.).

БОРА: Децо, станите, станите, запамтићу вас ја...

МИЛЕ ВИЊАК: Станите јебем ли вам сунце! Станите! Станите, јер ако вам ја изађем...Срећа ваша што не могу да изађем...

БОРА: Пропаде последња прилика.

МИЛЕ ВИЊАК: Пропаде. (Сви ћуте 15-так секунди) Боро, јаши ме мало. Јаши ме мало да се загрејем. 'Ајде буди човек.

БОРА: Да те јашем? Па ти си луд. Ја да сам хтео да те јашем ја бих те јахао. 'Ајде не прави будалу од себе.

МИЛЕ ВИЊАК: 'Ајде после ћу ја тебе.

БОРА: Ма иди бре будало... Ти мене да јашеш. Ја можда јесам коњ, ал' ме нико није узјахао...

МИЛЕ ВИЊАК: 'Ајде молим те...

БОРА: 'Ајде кад си навалио. Дођи. (Бора му се пење на леђа.) 'Ајде мало према вратима. 'Ајде сад назад. 'Ајде још једном према вратима. Је л' могу још мало? 'Ајде још један круг. Ето је л' си задовољан.

МИЛЕ ВИЊАК: Е још кад би ми дао џемпер, само да га носим мало. Вратићу ти одма'. Само да се загрејем.

БОРА: Па ја да се прехладим.

МИЛЕ ВИЊАК: Тако ми и треба кад се носим к'о да је лето. Лепо ми је жена рекла да обучем џемпер.

БОРА: Не могу да гледам овог Бату како му је свеједно. Прави се храбар а добро зна да није. Боље би ти било да мало устанеш. Добићеш упалу плућа ако мало не устанеш .А можда ти је упала плућа добро дошла... Бар би се мало загрејао. Теби је скроз свеједно. Мог'о би и тестамент да напишеш. Довољно си сталожен...

БАТА: Какав црни тестамент. Коме да оставим све кад немам ништа. Ни жену, ни децу, ни родитеље. Никог.

БОРА: Ти имаш само нас, а сад ћеш и без нас да останеш. Мене хвала богу има ко да жали. Кад помислим колико ће да ме жале, лакше ми је... Него, хтео сам да те замолим нешто; ако се извучеш, пошто видим да ти је свеједно шта ће да буде с тобом, реци мојој жени да сам је волео, ал' немој да кажеш да сам ти ја то рек'о. И кажи јој да се понаша као и друге жене кад остану без мужа. Она зна како се жене понашају кад изгубе мужа. И поздрави ми децу.

БАТА: Извини али ја и кад би' се извук'о не би' мог'о да идем код твоје жене. Они би сигурно за твоју смрт кривили мене. То тако иде..

БОРА: Не би отиш'о а? Добро, само да знаш да ни ја до твојих не би' отиш'о да имаш некога. Ти немаш жену, па и не знаш како је кад имаш жену и децу...

БАТА: Шта да радим. Шта ће ми жена. Ја као и сваки неожењен човек знам да скувам, оперем и очистим. Ја сутра да се оженим плашим се да би ме жена одма' оставила. Која ће нормална жена да дозволи да јој муж кува и пере. Ту би се одма' посвађали. Мени самоћа уопште не смета јер сам сам само кад сам кући, а кући сам само кад не ради кафана... Ја би' се са женом виђао само да оженим неку пијандуру као што сам ја. А шта ће ми таква жена. Не би' ја то мог'о да трпим...

БОРА: Шта ви знате о женама. Теби да није било, куме, остао би неожењен. А ти си остао неожењен јер ти је кума удата. Ти, Бато, и ниси за жену. За жену треба да будеш способан човек. Ево на пример мене је Бог дао за све: да преварим, да слажем... А не да куваш и чистиш. Са женама се тако не разговара. Откад би мене моја оставила да нисам био са осам жена. Са осам жена сам ја био од кад сам се оженио. Како после да немам срећан брак. Ретко се свађамо, јер сам ја ретко кући.

МИЛЕ ВИЊАК: Ја се не свађам с мојом само кад се помиримо. Ја дођем пијан и онда ме они малтретирају: "Што ломиш, што вичеш, што повраћаш". Све им смета. Ко би то мог'о да трпи. Не могу да живим од њих.

БОРА: Код мене је ту сасвим друга прича. Ја кад дођем пијан миран сам к'о јагње. Мени је брак много срећнији кад пијем. У једном моменту кад сам пробао да оставим чашицу, кад сам одлучио да спасавам себе, почео је да ми се распада брак. Наишао је пакао... Свађе, галаме, триста чуда...

МИЛЕ ВИЊАК: Ха, ха, ха...

БОРА: Шта се смејеш? То ти кажем, кад пијем само дођем и легнем да спавам. Кад дођем трезан не могу да заспим док се не посвађам са женом. Онда ми је жена рекла да не може да живи са човеком који је нон-стоп трезан. Да је то што пијем мој проблем, а што не пијем њен. И тако сам ја наставио да пијем... Она то цени, и цени што сам јој веран.

МИЛЕ ВИЊАК: Веран? До сад си јој био веран 8. пута. Ниједном је ниси преварио.

БОРА: Па нисам кад она не зна. Она цени што сам јој веран. Код жене није важно како је, него како она мисли да јесте. Она мене не воли онаквог какав јесам, него онаквог какав нисам. Она зна да сам леп, да би' мог'о да је варам... У томе је штос. Ћерка, хвала Богу, не зна ништа. А син је сазнао јер су ме моји другови хвалили како имам успеха код жена од кад сам се оженио...

МИЛЕ ВИЊАК: Само да знаш да то што вараш жену није добро. Шта би радио да жена превари тебе? Ја би' се убио да ме жена превари. Ионако јој ништа не верујем. Како да јој верујем кад се удала за мене. Одма' први пут кад би' је ухватио, знао би' да јој није први пут. Ја разумем да јој је поред мене потребан мушкарац... Ал' да ме превари..

БОРА: Завежи ти мало тај твој језик. Моја жена би радије умрла него што би ме преварила. Моја жена је поштена. Удата је, али је поштена. Многе се удају само да би варале мужеве... То им је покриће. Овамо поштена, а овамо вара мужа сваки дан. Ти сумњаш на твоју јер знаш да неко у браку мора да вара, а ти не вараш... Без увреде, ал' штета што тако поштена жена не вара мужа.

МИЛЕ ВИЊАК: Да сам ја тако нешто рек'о за твоју жену, ти би одма' схватио шта сам 'тео да кажем, и почео да ме вређаш или бијеш.

БОРА: Ништа лоше ја нисам рек'о за твоју жену. Ја би' био срећан човек поред твоје жене. Ја кад дођем код тебе радије причам са Миром него са тобом. Толико је поштујем.

БАТА: Мени бар жену нико не може да вређа јер је немам .И боље за мене: сваки други брак се разведе. Чим се ожениш - до пола си разведен.

БОРА: Ја не знам како они калуђери цео живот издрже без жене. Разумем ја да они верују у Бога... Ја тек кад сам са женом осећам се боговски. То би и њима могло да користи. Једном сам толико био заљубљен да сам 'тео да се убијем због ње.

МИЛЕ ВИЊАК: Никад се не би' убио због жене.

БОРА: Није ме ни оставила ни варала - једноставно сам 'тео да се убијем. Мислио сам: боље да се убијем одма' него да чекам да ме остави или превари... Толико сам је волео. Ма, да није жена не да не би било света, него не би имао ко ни да кува ни да пере. Зато, Миле, извини ако сам увредио тебе и твоју жену..

МИЛЕ ВИЊАК: Шта ми се извињаваш кад ме прво измалтретираш. Увек тако. Малтретираш ме зато што си јачи од мене. Само да знаш да те се плашим. Ја сам миран човек. А и ти се само мене не плашиш, свих других се плашиш осим мене. Ал' да знаш да су ме тукли и јачи од тебе. Да ти знаш ко је мене све тук'о имао би више поштовања према мени.

БОРА: Имао би' сигурно (Ћуте петнаестак секунди, забринуто размишљају.).

МИЛЕ ВИЊАК: Запалићу личну карту да се загрејем. Дајте и ваше.

БОРА: Пази да ти то не помогне. 'Де овако поштен човек као ја да заврши у хладњачи? Нисам никад имао посла с милицијом, осим једном кад сам пријавио Мићине станаре док су становали код њега. Само тад и никад више: одврнули они музику до даске...

МИЛЕ ВИЊАК: Тај Мића је геније, једном смо...

(Миле примећује да је недозвољиво Бори упао у реч, јер га Бора гледа онако како га увек гледа пре него што га истуче. Миле прави гримасу којом признаје прекршај и моли за опрост. Бора наставља.)

БОРА: Одврнули они музику у три ујутру: више се чује код нас него код њих; ја лепо одем на врата и кажем: извините што вас узнемиравам овако касно, замолио бих вас да мало смањите музику ако вам није тешко, извините... Само што сам уш'о у собу кад они одврнули још јаче. Сад се стварно више чуло код нас него код њих. Мало размислим, исте секунде узмем телефон у руке: тако и тако... Ништа ја нисам био крив. Лагао јесам, али само зато да би ми више веровали...

МИЛЕ ВИЊАК: (Завршава са грејањем.) И ја сам исти к'о ти, ни мрава не би' згазио.

БОРА: Ти си исти ја, али ја нисам исти ти... Шта је још важно. Убио нисам. Ту сам чист као суза. Ни једног јединог човека убио нисам. Никад никог. Можеш да замислиш. А сваки дан сам сретао људе које би' радо убио. Никад нисам убио а мог'о сам много пута. Их, шта је људи око моје зграде. Ту да 'оћеш можеш да побијеш до хиљаду људи дневно. Па рачунај колк'о је то за годину дана... Ал' ја нећу једноставно зато што сам добар човек.

МИЛЕ ВИЊАК: И мени је долазило да узмем пушку и све побијем. Није мени што ћу да убијем човека, него ме стварно изнервирају. Ух, боли ме глава...

БОРА: Време нам је за последње жеље. Ми смо већ клинички мртви. Моја последња жеља је да живим још 100 година.

МИЛЕ ВИЊАК: Ја мислим да ми нисмо клинички мртви. Моја тетка је доживела клиничку смрт. Каже да није ништа нарочито. Само си мртав, али клинички. Кратко јој је трајала клиничка смрт па није могла ништа да запамти. Није још ни умрла, а већ оживела. Сад више не слави онај стари рођендан. Само овај нови, кад је била на ивици. Њој су неки који су доживели клиничку смрт причали како су наилазили на неке капије са ђаволима. Она каже: "Или они лажу, или ја нисам умрла довољно".

БОРА: Много серу ти што су имали клиничку смрт. Мисле да су у предности у односу на нас који никад нисмо умрли. 'Оће да буду занимљиви па измишљају тамне ходнике са ђаволима. Они да су видели те ђаволе, мислиш да би се вратили међу нас. Мислиш да би има ђаволи дозволили да им оду и причају свашта по свету...

МИЛЕ ВИЊАК: Мени се помало и чини да видим неке капије... Треба само мало да се приближим...

III ДЕО

(Бата седи и даље, Бора и Миле вињак шетају по хладњачи, говоре узбуђено, брзо са честом променом интонације гласа.)

МИЛЕ ВИЊАК: Нема нам спаса. Мени срце више не куца. Ево пипни ако не верујеш. Без срца нећу моћи дуго да издржим. Јаој, мајко, стало ми је сад кад ми највише треба. Мајко мила.

БОРА: И моје куца све слабије... Сигурно се заледило... Мајко моја...

МИЛЕ ВИЊАК: Не желим да умрем! Спасите ме, молим вас спасите ме! (Лупа о зид.). Боро, уради нешто! Спасите ме, урадите нешто.

БОРА: Ако би те неко спасио то сам ја. Спаси нас, Боже. Зашто други могу да живе а ја не. Ја сам потпуно жив човек!

БАТА: У праву сте, много глупо ћемо да завршимо.

БОРА: Ти ћути! Док се ми овде боримо к'о лавови он седи и зева. Јеси мушкарац или ниси? Ко зна шта би ти радио да немаш рак. Сад би се трес'о и галамио овуда... Сео ту и иде ми на живце. Немој више да ми идеш на живце. Јеси чуо!

МИЛЕ ВИЊАК: Да је претерао - претерао је! Да човек умире и да седи мртав-ладан, ово нигде нисам видео. Толико се уплашио да не осећа страх. Укочио си се од страха. Немогуће да ти је свеједно. Ако ти је свеједно што ти умиреш, није ти ваљда свеједно што ми умиремо! Сад би' те избацио одавде да више никад не уђеш. Ниси ти заслужио да се смрзаваш с нама. Море, да се ти ниси договорио с Ратком?..

БОРА: А? Је л' чујеш шта те пита човек. Да није нека шала? 'Ајде, ако је шала реци тим твојима да отворе и нећемо ни да те пипнемо. 'Ајде отвори, јебо те Бог. Да идемо кући. Насмејаћемо се по једанпут и да идемо кући.

БАТА: Ха-ха. Људи, и ја би' волео да је ово шала. Мада мени и није нешто 'ладно право да вам кажем.

МИЛЕ ВИЊАК: Значи није шала.

БОРА: Није шала, а битанго. А знао си да се шалиш кад је ионако све било смешно. Није шала, а он се смеје. Шта се смејеш?! (Шутне га.)

МИЛЕ ВИЊАК: 'Ајде Боро што си се уср'о. Цео се тресеш од страха. Нећеш да умреш од 'ладноће него од страха.

БОРА: (Хвата га за ревере.) Ко се уср'о од страха. Ако се неко овде уср'о од страха то си ти. Ја сам се уплашио због тебе! Кад видим како си се уплашио увати ме страх.

(Миле клекне да се моли богу, за њим клекне и Бора.)

МИЛЕ ВИЊАК: Диж' се и ти! Чујеш ти!

БОРА: Диж' се, 'оћеш да нам све пропадне због тебе. Устај!

(Бата устане, моле се Богу, мумлају свашта 10-так секунди.)

МИЛЕ ВИЊАК: Ја нећу да умрем! (Као да се сетио нечег спасоносног) Трчаћу. Ја ћу да трчим да не би' умро... (Трчи мало па стане, онда скаче као да гази нешто, па удара рукама о под и плаче. Бора пада на колена и укочено гледа.)

БОРА (Тихо): Неко мора да нас спаси..

МИЛЕ ВИЊАК: Али нема никога..

БОРА: Тешко нама, готово је с нама..

МИЛЕ ВИЊАК: Не причај тако, видиш да нам нема спаса.

БОРА: Шта да радимо... Да вичемо. Вичите из све снаге.

МИЛЕ ВИЊАК: У помоћ!!!

БОРА: У помоћ!!! Вичи Бато молим те..

СВИ: У помоћ!!!

(Лупају и вичу петнаестак секунди, постепено престају и очајнички седају прислоњени уза зид.)

IV ДЕО

(Дан је увелико свануо. Извесни Дарко отвара хладњачу и улази. Затиче Бату како седи, Бора и Миле вињак леже један наспрам другог.)

ДАРКО: (Изненађено.) Бато? Шта радите ви овде? Откуд ви овде?

БАТА: Откуд... Не знам ни ја откуд. Од десет сати смо овде...

ДАРКО: А шта је са овима? Пијани к'о и обично.

БАТА: Нису пијани.

ДАРКО: Ако су трезни што леже к'о да су пијани. Спавају а? 'Ајде устај господо! Подне је, дванаест сати.

БАТА: Готово је с њима. Умрли су обојица.

ДАРКО: Од чега су бре умрли?

БАТА: Не знам ни од чега су они умрли, ни од чега сам ја жив.

ДАРКО: Па не може да се умре из чиста мира. Мораш прво да се разболиш, па онда...

БАТА: Лепо су умрли. Смрзли се. Не знам како сам се ја извук'о. Мени није било много 'ладно. Не знам зашто. Њима је било све хладније и хладније... На крају се смрзоше..

ДАРКО: Како је могло да им буде све хладније и хладније кад хладњача не ради. Не ради већ десет дана. Ја сам дошо да је поправим.

БАТА: Не ради десет дана? Како онда... Видиш шта значи кад човек нешто утуви у главу. Мислили су да им је 'ладно. Ето шта их је убило. Само су џабе умрли.

ДАРКО: Свашта. Ово први пут да чујем. И то баш у мојој хладњачи да заврше. Сад ће милиција да ме малтретира.

БАТА: А мене ће Рајко да малтретира. Сад ће мени да тражи да му вратим дугове за сву тројицу... Срећа да нас није било више... И овако ми није јасно где ћу да нађем толике паре. Мој Дарко, боље да сам се и ја смрз'о. Мало сам се задужио, а сад сам дужан до гуше Не знају шта су ми направили.

ДАРКО: Да си жив и здрав, па за паре...

БАТА: Најгоре је што нисам жив и здрав. Жив сам помало, а здрав ни мало. Ја нећу још дуго, ал' не могу да одем на онај свет а да ме Рајко оговара. А оговараће ме ако му не вратим паре. Боље да сам и ја умро, сад сам на већим мукама. Боље би' прош'о да сам умро.

ДАРКО: Шта ћеш... 'Ајде идемо да растрезнимо Ратка, наш'о сам га мртвог пијаног ту код хладњаче. Па да обавестимо милицију.

БАТА: Значи кренуо је овамо. Убио је двојицу а није их ни пипнуо. Ето шта ти је живот. Имаш једну цигару?...

Крај

Властимир Глигоријевић

Рођен 1970 у Приштини.

Написао следеће драме:

• Лопов у кући (1994)
• Морска болест (1997), објављена у издању издавачке куће ""Нови свет”, Приштина
• Хладњача (1998)
• Далеко било (1998)