Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић

Орфеј

('Ορφεύσ)

Одредница из књиге Драгослава Срејовића и Александрине Цермановић-Кузмановић "Речник грчке и римске митологије", Српска књижевна задруга, Београд, 1992 (4. издање), стр. 310-312.

Син Трачанина Еагра, најчувенији митски певач, свирач и песник.^[1] Старије предање не помиње име Орфејеве мајке; касније се приповедало да га је родила једна од муза (Калиопа, Клио, Полихимнија) или Тамиријева кћи Менипа.^[2] Неки су говорили да је Аполон Орфејев отац.^[3]

Прве поуке у певању и свирању Орфеј је добио од Аполона или Калиопе, а као његови учитељи помињу се и Идејски дактили или славни певач Лин.^[4] Аполон му је подарио лиру са седам жица, а Орфеј је овом инструменту додао још две жице, да би их било онолико колико и муза.^[5]

Снага Орфејеве песме и свирке била је чудотворна; док је певао, јата птица кружила су изнад његове главе, рибе су искакале из мора, реке су заустављале своје токове, стење је подрхтавало, дрвеће му је прилазило да га заштити од сунца, а све животиње сакупљале су се крај његових ногу.^[6] Мелодија Орфејеве лире превела је дивље храстове из Пијерије у Тракију, господарила је ветровима и топила је снег на високим планинама.^[7]

Орфеј је највећи део живота провео у Тракији, као краљ Бистонаца, Одриза или Македонаца.^[8] Сматрали су га проналазачем азбуке, земљорадње и других корисних ствари, а неки кажу да је извесно време боравио у Египту и да је одатле пренео Дионисове мистерије и науку о животу душа после смрти.^[9]

По Хироновом савету, Јасон је позвао Орфеја да се придружи Аргонаутима. Својом песмом Орфеј је давао такт веслачима и увесељавао је грчке јунаке на свим свечаностима у току њиховог дугог пута, посебно приликом Јасоновог и Медејиног венчања.^[10] Касније се приповедало да су Аргонаути само уз помоћ Орфеја пребродили многе тешкоће, да су умакли сиренама захваљујући њему и да је он својом песмом и свирком умирио страшне буре, па чак и змаја који је чувао златно руно.^[11]

Сва снага и моћ Орфејеве музике показала се кад је сишао у Подземље да изведе на светлост дана вољену супругу Еуридику. Убрзо после удаје за Орфеја, лепу нимфу је усмртила отровница (в. Еуридика). Орфеј није могао да преболи њену смрт и кренуо је у Подземље да је тражи. Његова песма и свирка победиле су силе смрти и таму света мртвих. Кад се Подземљем разлегла Орфејева свирка, еумениде су заплакале, Кербер је постао кротак, Харон је зауставио свој чамац, Иксионов точак је престао да се обрће, Сизиф је сео на камен, Тантал је заборавио на глад и жеђ, а Данаиде су престале да обављају свој залудни посао. Орфејева песма разнежила је чак и строге судије мртвих и неумитне суђаје, које су већ завршену нит Еуридикиног живота опет започеле да преду. Ни владари Подземља нису одолели овом ненадмашном певачу; они су вратили Еуридику, али су му забранили да је погледа док с њом не изађе на светлост дана. Орфеј је кренуо ка излазу из Подземља али, мучен сумњама и чежњом, он се осврнуо; истог часа је по други пут изгубио вољену супругу, и то занавек.^[12] Ојађени Орфеј је покушао да се врати у царство мртвих, али овог пута врата Подземља остала су затворена. Седам дана несрећни певач није узимао храну, седам месеци је без престанка плакао, а затим је три године живео у потпуној усамљености.^[13]

Кад се вратио из Подземља, Орфеј је презрео Диониса, који га је прославио и учинио великим. Он је сада саветовао људима да поштују Аполона Хелија као највеће божанство, а и сам је сваког јутра излазио на врх Пангеја да поздрави Сунце. Да би казнио отпадника, Дионис је подстакао трачке жене да растргну Орфеја." Други кажу да су Трачанке убиле Орфеја зато што је после Еуридикине смрти одбијао љубав жена и понижавао женски род. Певач је установио мистерије у којима жене нису учествовале и први је научио Трачане да воде љубав с дечацима. Кад је Орфеј једног дана у затвореној одаји сакупио Трачане и Македонце, жене су дограбиле оружје које су мушкарци оставили испред врата и, при изласку, поубијале су песникове присталице, а њега самог су растргле.^[15] Други кажу да су Трачанке убиле Орфеја док је усамљен седео у хладовитим шумама и уздисао за својим миљеником, Борејиним сином Калејем.^[16] Према каснијем предању, Орфеја је Зевс убио муњом зато што је људима открио божанске тајне.^[17] Неки кажу да је Орфеј са својим присталицама створио секту преко које је хтео да задобије власт и да је због тога убијен.^[18]

Према најпознатијем предању, трачке жене су растргле Орфеја, а делове његовог тела разбацале на све стране. Смрт ненадмашног певача потресла је целу природу: птице и дивље звери су туговале, дрвеће је од жалости одбацивало лишће, реке су набујале од сопствених суза, а најаде и дријаде обукле су црнину и расплеле своје косе.^[19] Музе су сакупиле раскидано Орфејево тело и сахраниле га под Олимпом^[20]. Славуји који се гнезде око Орфејевог гроба певају гласније и лепше од осталих.^[21]

Прича се да су Орфејеву главу и лиру Трачанке бациле у море или у Хебар и да је глава на води певала тугованку, узвикујући Еуридикино име, све док је таласи нису донели до обала Лезба. Становници овога острва сахранили су Орфејеву главу, и од тог времена на Лезбу је са највише успеха негована лирска поезија.^[22] Други кажу да је Орфејева глава допловила до ушћа реке Мелета, код Смирне, и да је ту сахрањена.^[23] Музе су умолиле Зевса да песникову лиру пренесе на небо, међу звезде.^[24]

Мит о Орфеју настао је највероватније у раном VI в. старе ере у вези са доктринама једне религиозне секте (орфичари), у чијој козмогонији и теогонији Фанес, козмички Ерос и Загреј заузимају најзначајније место. Орфичари су веровали у божанску природу људске душе и у првобитни грех; душа због греха лута, али се екстазом, аскетизмом и иницијацијом чисти и враћа на небо. Они који су били уведени у орфичке мистерије носили су бела одела и нису јели месо, јаја и боб. Комадање Орфеја подсећа на патње орфичког Диониса Загреја.

Есхил је Орфејеву смрт описао у трагедији Басариде, која је изгубљена. Сачувано је осамдесет седам орфичких химни, које су настале последњих година старе ере, и такозвана Орфичка Аргонаутика из периода позног Царства. У монументалном сликарству и у скулптури лик Орфеја се обрађује почевши од V в. старе ере. Чувена је била Полигнотова слика, у лесхи Книђана у Делфима, с представом Орфеја у Подземљу, а сачуван је атички рељеф из друге половине V в. старе ере са приказом Орфеја, Еуридике и Хермеса. Сцене из Орфејевог мита често су представљане на сликаним вазама (најчешће његова смрт или тренутак кад песмом очарава Трачане). На вазама из VI и V в. старе ере Орфеј је приказиван као леп, безбради младић, сличан Аполону, најчешће само са огртачем на рамену. На јужноиталским вазама из IV в. старе ере представљен је у дугој и богато украшеној одећи, често са фригијском капом на глави. На већем броју мозаика из хеленистичко-римске епохе Орфеј је приказан окружен дивљим зверима. Овај мотив омиљен је и у хришћанској иконографији, где је Орфеј схваћен као персонификација Христа.

•