NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoFilm i televizija
TIA Janus

Bosa Slijepčević

Kinematografija u Bosni i Hercegovini 1896-1918.

Iz knjige: Bosa Slijepčević, "Kinematografija u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini 1896-1918", Univerzitet umetnosti u Beogradu i Institut za film, Beograd 1982.

Na početku pre kinematografa

Carske panorame

U Sarajevu je počela da radi svetska carska panorama krajem 1899. godine.[1] Bila je na Obali vojvode Stepe, tada Apelovom keju broj 40. Bosnische Post objavila je početak njena rada, opisala njen mehanizam i njene pedagoške vrline. Ovaj će list reklamirati panoramu za sve vreme njena postojanja u Sarajevu. Februara 1910. godine panorama je na uglu današnje ulice Štrosmajerove i Vase Miskina,[2] ranije Rudolfova broj 5, tamo gde je danas prodavnica Borovo. Kao i sve panorame i ova prikazuje gradove i krajeve sveta, razna zbivanja, ratove. Bilo je u njoj i slika iz naših krajeva. Godine 1900, pokazivala je Sarajevo, Banju Luku, Bugojno, Doboj, Ilidžu, Jajce, Maglaj, Mostar, Travnik,[3] 1904. slike iz Bosne i Hercegovine, Dalmacije, »iz zbirke oficijala Topića«,[4] 1905. godine slike od Zagreba do Abacije i Boke Kotorske.[5]

Dijapozitivi

Projekcije dijapozitiva viđene su u Sarajevu pre filmskih predstava i slika u carskim panoramama. Predstavnik berlinskog Društva za antropologiju, etnologiju i praistoriju održao je u Zemaljskom muzeju u Sarajevu predavanje 22. februara 1896. godine i tom prilikom prikazao pomoću projekcionog aparata i »nekoliko slika najljepših krajeva Bosne i Hercegovine.[6] Švajcarska Uranija, jedno od istoimenih evropskih društava za prosvećivanje odraslih, držala je svoja predavanja sa projekcijama slika u Sarajevu maja 1903. godine. Slikom su pokazana nebeska tela, a posle: umetnička dela, folklorne scene, tipovi i predeli iz Bosne i Hercegovine, »koje je Uraniji iz svoje zbirke stavio na raspolaganje oficijal Topić.«[7] I tako, sve do rata 1914. godine, s vremena na vreme, ima predavanja po Bosni i Hercegovini ilustrovanih slikama pomoću projekcionog aparata. Na primer, 1907. godine u Društvenom domu u Sarajevu održano je predavanje o Češkoj, u Tuzli predavanje profesora Stevana Žakule o starom Rimu,[8] u Sarajevu 1910. godine predavanje »Iz vremena Babilona«, 1911. godine predavanje o Kaliforniji. Predavanje o poljoprivredi držao je uz dijapozitive seljacima u Livnu dr ing Jovo Popović 1913,[9] itd. itd. Ubrzo posle prvog svetskog rata u predavanjima za prosvećivanje odraslih uz projekciju dijapozitiva prednjačila je među svim našim krajevima Bosna, njena Prosveta. Projekcijski i filmski aparati ovoga društva stizali su i u najzabačenija sela.

Napomene

[1] Bosnische Post, 12. 12. 1899.

[2] Srpska riječ, 25. 2. 1910.

[3] Bosnische Post, 23. 2. 1900.

[4] Isto, 1904.

[5] Isto, 2. 10. 1905.

[6]Isto, 19. 2. 1896.

[7] Isto, 5. 5. 1903.

[8] Isto, 22. 2. i 21. 11. 1904.

[9] Sarajevski list, 26. 3. 1913.

Bioskopi

U sve naše krajeve putujući bioskopi su dolazili iz Austrije, ili preko Austrije. Kad su došli u Bosnu, mnogi su tu i ostali. I prvi stalni bioskopi u Bosni i Hercegovini uglavnom su u rukama stranaca, pridošlica iz Monarhije.

Okupatorka je nastojala da svoju koloniju veže za sebe ekonomski i kulturno. Iza njene vojske nagrnuli su u Bosnu i Hercegovinu njeni činovnici, poslovni ljudi, sirotinja, svih njenih mnogobrojnih narodnosti. Stvaraju se čitave naseobine stranaca. Favorizovanje tih došljaka u odnosu na domaći svet obezbeđivala je vlast čak i zakonskim putem. Po gradovima su stranci otvarali radnje svih vrsta, došao je tuđ jezik, tuđi listovi, već od osamdesetih godina u Sarajevo i nemačko pozorište, u Mostar, 1891. godine. Doneli su stranci svoje operete, varijete, pevačice. Tim masovnim doseljavanjima Austrija rešava dva problema, ekonomski: obezbeđuje sirotinji mogućnosti zarade i opstanka, moćnijima, bogaćenje u kraju prirodnih bogatstava i jevtine radne snage, drugo, u Bosni stvara živalj odan svojoj upravi. Među tim došljacima su i vlasnici bioskopa, putujućih i stalnih. Istina, u stvaranju svoje nove pokrajine, Monarhija je doprinela i njenoj materijalnoj kulturi.

Malo je izvora o putujućim bioskopima po Bosni i Hercegovini, malo o godinama otvaranja prvih stalnih bioskopa - izuzev za dva glavna grada: Mostar i Sarajevo. Uzrok tome je što u obrađivanom vremenskom periodu gotovo i nije bilo dnevne štampe osim u pomenuta dva grada. Kočićeva Otadžbina u Banjoj Luci o bioskopima nije pisala! Od brojnih arhiva, muzeja, biblioteka širom Bosne i Hercegovine u davanju podataka samo je mogao pomoći Muzej Bosanske krajine u Banjoj Luci. Svakako će vremenom gradovi, ispitujući prošlost svoga kraja, utvrditi i nastanak svojih bioskopa - kao što je to učinjeno za Mostar (D. - K. Miletić i N. Ćubela: Film u Mostaru 1900-1980, Mostar 1980). Tek na osnovu tako obavljenog posla mogla bi se napisati potpunija istorija o počecima kinematografije u Bosni i Hercegovini.

Putujući bioskopi i njihovi filmovi nosili su strane nazive. Glavna reklama za bioskope, stalne i putujuće, u novinama i plakatima pisana je nemačkim jezikom. Zato će se i ovde, autentičnosti radi, pored prevedenog naziva bioskopa i filma, uvek stavljati i onaj koji je u izvornom dokumentu nađen.

Putujući bioskopi

Prvu filmsku predstavu dao je u Sarajevu Edisonov sinematograf u utorak 27. jula 1897. godine. O tome govori beleška u listu Bosnische Post od 26. jula t. g. »Edisonov sinematograf. Obraćamo pažnju našim poštovanim čitaocima na predstave Edisonovog sinematografa, koje će se davati tri večeri, počev od sutra, u utorak. To je aparat za vernu reprodukciju fotografskih snimaka, živih slika u prirodnoj veličini. Pošto taj aparat nije ovde još bio prikazan - a on je isto toliko poučan koliko i zabavan - mi možemo našim poštovanim čitaocima najtoplije preporučiti da posete ovu predstavu. Početak prikazivanja je u osam časova uveče. Ulaznice se mogu dobiti u knjižari Kenigsberger (Königsberger). Druga vest o ovim predstavama je opet u Bosnische Postu od 30. jula 1897. godine. Oglas kaže da se predstave već daju i da ih treba videti. Ističe da su »naročito zanimljiva povećanja zaraznika, prikazi raznovrsnih bakcila i infuzorija, dalje, zaista lepih prirodnih pejzaža, koje aparat projicira na belo platno, to su pokretne slike. Tu je još i grupa dece koja se igra, voz kako dolazi, jedna neotesana šaljiva scena u vrtu itd.«

Sarajevski list od 30. jula 1897. donosi opširan opis predstave. Po njemu se vidi da su bakcili i infuzorija prikazane pomoću mikroskopa i laterne mažike (laterna magica), a da je kinematograf prikazao: društvo koje se karta za stolom, decu kako se igraju preskoka, devojčice koje gacaju po plitkoj morskoj vodi, jahača na konju koji se propinje i rita, dvojicu atleta kako se rvu i međusobno obaraju, voz kako dolazi u stanicu, putnike koji izlaze iz vagona i sav metež na stanici. Novine daju i ime čoveka koji je doneo kinematograf i po njemu izgleda da je bio Francuz, zvao se Kiriel (Curiel).[1] Za većinu njegovih filmova može se tvrditi da su braće Limijer.

Petog avgusta Bosnische Post beleži da će, na opšti zahtev publike, uprava sinematografa dati još dve predstave, i to u subotu i nedelju, što znači 7. i 8. avgusta, i da će tom prilikom dati dvadeset novih slika. Prema tome, prve filmske predstave u Sarajevu trajale su od 27. jula do 8. avgusta 1897. godine, tj. trinaest dana.

Cirkuski trg, na kome se nalazila zgrada u kojoj je data prva filmska predstava u Bosni i Hercegovini, bio je kraj mosta Skenderija, u pozadini Izvršnog veća Bosne i Hercegovine, tada Vladina doma. Tu je sada parkić, dečije igralište između ulica Save Kovačevića i Maksima Gorkog. Do 1897. godine daščara u kojoj je data prva filmska predstava u Sarajevu bila je jedina prostorija gde su se mogle održavati veće priredbe. U njoj su davale svoje predstave raznorodne družine koje su u Sarajevo dolazile: cirkusi, razni muzičari, atletičari, mađioničari, nemačka pozorišta, čak i zagrebačko Kazalište. Zgradu je u jesen 1897. godine srušio njen vlasnik preduzimač Volgemunt (Wohlgemunth) jer je bila sklona padu.[2] Ubrzo je na Cirkuskom trgu podignuta nova zgrada, opet drvena, za iste priredbe, sa ložama, i u njoj su gostovali skoro svi putujući bioskopi koji su u Sarajevo dolazili. Neki su davali predstave u svojim šatrama, ali uvek na tom Cirkuskom trgu.

Drugo gostovanje putujućeg bioskopa u Sarajevu već je 20. decembra iste godine. Novine bioskop nazivaju samo Kinematografom. Predstave je davao »u bivšoj kafani Imperijal na Apelovom keju«, danas Obala vojvode Stepe. Uz žive slike prikazivao se i fonograf. Predstave su u 17 i 20 časova, a cena ulaznica 80, 50 i 30 filira.[3] Od tada pa do podizanja zgrada za stalne bioskope, u Sarajevu će uzastopno gostovati poneki putujući bioskop, nekad i tri odjedanput. Evo ih redom kako ih je beležila ondašnja dnevna štampa, a beležila je samo one veće, koji su mogli da plate oglas.

Bosnische Post od 22. maja 1903. g. piše: »Elektro-bioskop. Imamo prilike da već danima gledamo Elektro-bioskop (usavršeni kinematograf) u specijalno napravljenoj kino-dvorani na Cirkuskom trgu. Projekcija slika je besprekorna, cene ulaznica umerene, a program je raznolik...« Reč je o bioskopu Dragutina Lifke koji je neposredno pre toga gostovao u Mostaru, od kraja aprila do 10. maja 1903., i reklamisan kao Električni bioskop, da su predstave »u specijalno napravljenoj dvorani« i da je »usavršeni kinematograf«. (Lifkin bioskop bio je udešen da se cela konstrukcija po potrebi sklapala i rasklapala.) 1 kad je Lifka 1904. g. davao predstave u Beogradu, u reklami je njegov bioskop nazivan Elektro-bioskopom, Električnim bioskopom, ili Elektro-bioskop-pozorištem.. I njegov stalni bioskop otvoren u Lincu 13. decembra 1909. nazvan je Električnim pozorištem«.[4] Jedno Elektro-bioskop-pozorište (Elektro-Bioskop-Theater) daje predstave na Cirkuskom trgu od maja 1905. godine. Na programu je dosta slika iz rusko-japanskog rata, predstave su svakog sata od 18 do 21 čas, ulaznice staju: 80, 60, 40 i 30 filira. Bioskop Kosmograf iz Diseldorfa gostovao je u Mostaru 1. i 2. aprila 1905. godine i takođe davao filmove iz rusko-japanskog rata.[5] Teško bi se moglo poverovati da nije gostovao i u Sarajevu. U leto 1906. godine na Cirkuskom trgu je Grand elektro bioskop Bahmajer (Bachmaier) u »komfornom teatru«.[6] (Ovaj bioskop je davao predstave u Beogradu na Malom Kalemegdanu 1908. godine[7] Kinematograf Edison prikazuje filmove u svečanoj dvorani Društvenog doma avgusta 1906. g.[8] (Posle oslobođenja 1918. taj Društveni dom prilagođen je za pozorišnu zgradu). Bio je svakako dobrostojeći kad je mogao da iznajmi najlepšu dvoranu u gradu. Ovaj bioskop prikazao je tada i film sa nejasnim nazivom Polazak debelih gospođa iz Sarajeva (Abfahrt der dicken Frauen von Sarajevo). Možda ga je snimio sam taj bioskop - po tadašnjem običaju da veliki bioskopi ponešto snime i to prikažu u mestu gde gostuju. Jedan Kinematograf Edison (Kinematograph Edison), dakle istog imena kao prethodni, daje svoje predstave jula 1907. g. u Ulici Ćemaluša, danas Ulica maršala Tita,[9] novinska beleška ne kazuje u kojoj zgradi. Edison pozorište (Edison Theater) je od maja do oktobra 1907. godine na Cirkuskom trgu.[10] Predstave je davao pod šatrom. Onda objavljuje da će se preseliti u Ćukovića ulicu, danas Ulica Vase Pelagića, u prostorije u kojima je ranije bila menjačnica Lešner, a sada će se prilagoditi za bioskop. Imaće ventilaciju i centralno grejanje.[11]

Golerov Grand-elektro bioskop (Goller'sches Grand-Elektro-Bioskop ) gostuje septembra i oktobra 1907. godine na Cirkuskom trgu. U oglasima navodi da je i prošle godine tu davao filmske predstave.[12] Pod tim imenom u novinama nije bio zabeležen. Bioskop je izgoreo.

Od 22. novembra 1907. godine pa do leta 1908. Gradski panoptikum (Stadts Panoptikum) radi u »zagrejanom vrtnom salonu« gostionice Zum grünen Hof (Kod zelenog dvora), tada Ulica Ferhadija br. 21, danas Ulica maršala Tita. Vlasnik gostionice je Jozef Tabori.[13] U tim prostorijama inače se daju vojni koncerti, gostuju operete i varijetei iz Monarhije.

Vivandofon (Vivandophon ) »kinematograf sa govorećim i pevajućim slikama«, daje predstave u pozorišnoj dvorani na Cirkuskom trgu od januara 1908. godine.[14] Ideal elektro-bioskop počinje tu davati predstave maja 1908. g.[15] Ta dva bioskopa ujedinili su se u jedan - Union bioskop i prikazuju filmove zajednički u drvenoj zgradi na Cirkuskom trgu počev od juna 1908. godine.[16]

Svetski kino (The World Kino) otvoren je u velikoj dvorani Društvenog doma 2. decembra 1909. godine. Mnogi oglasi govore da pripada preduzeću Pate frer. Cene ulaznica se kreću od 1,60 krune do 40 filira, muzika je vojna.[17] U martu 1910. godine u toj dvorani daje predstave pozorište iz Mostara, a 9. aprila te godine bioskop se ovaj pominje u drvenoj zgradi na Cirkuskom trgu.[18] Srpska riječ od 15. aprila 1910. g. reklamira bioskop toga imena »Ovdašnja firma za anonsiranje Hugo Špicel otvorila je na Cirkuskom trgu stalan bioskop...« Da li je isti vlasnik bio i kad je bioskop radio u Društvenom domu ili ga je Špicel kupio, nije jasno. Taj bioskop počev od 17. juna 1910. prikazuje Pateov film o boravku cara Franje Josifa u Sarajevu.[19] Grand-elektro-Apolo-bioskop (Grand-Elektro-Apollo-Bioskop) smestio se na Cirkuskom trgu marta 1910. g. Prikazivao je i filmove o našim gradovima Sarajevo, Mostar i Beograd.[20] Kino Internacional je od 19. jula 1913. godine u dvorani Društvenog doma. Organizovani radnici imali su popust pri kupovini ulaznice, kako to reklamiraju socijalističke novine Glas slobode,[21] pa je, možda, vlasnik bioskopa socijalista, o čemu bi svedočio i naziv bioskopa. Ali, i sa spuštenim cenama bioskop privlači brojniju publiku.

Prve filmske predstave u Mostaru održao je neki putujući bioskop od 4. do 10. oktobra 1900. godine u dvorani Hrvatskog kazališta.[22] Godine 1903, od kraja aprila do 10. maja gostuje u Mostaru, uz dosta reklame, dobro opremljeni Električni bioskop Dragutina Lifke, predstave daje u svom bioskopu na rasklapanje u ulici Franje Josipa, danas ugao Bulevara revolucije i Ulice Mostarskog bataljona tri puta dnevno: u 6, 7, i 8 časova, praznikom od 4 do 8, cene ulaznica su: 80, 60, 40 i 20 helera, a novinska reklama pominje osamnaest filmova na repertoaru.[23] Bioskop Kosmograf, diseldorfsko Elektro-bioskopsko kazalište u Mostaru je 1. i 2. aprila 1905. g., predstave daje samo uveče u dvorani Hrvatskog glazbenog pjevačkog društva Hrvoje, cene ulaznica su visoke: K 1,60; 1,20; 80 i 40 helera, đaci i vojnici kupuju ulaznice u pola cene.[24] Na programu su i filmovi iz rusko-japanskog rata, kako je u to vreme bilo po svim bioskopima. U leto godine 1905. pod vedrim nebom na prostoru današnjeg Parka izviđača prikazivao je filmove za vojske i građanstvo neki podoficir austrijske vojske.[25] Iste godine neki bioskop je davao predstave pod šatrom, kad je šatra izgorela, projektor je kupio Anton Tiberio.[26]

Veliko elektro-bioskop-kazalište (Grand Elektro-Bioskop-Theater) prikazuje filmove pod šatrom od 16. novembra do 15. decembra 1907. godine, na mestu gde se danas sastaju bulevari Revolucije i Mostarskog bataljona. Predstave daje četiri puta dnevno po jedan čas.[27] Mesta prikazivanja putujućih bioskopa su dakle: Hrvatsko kazalište, Hrvatsko pjevačko-glazbeno društvo Hrvoje, prazan prostor u tadašnjoj glavnoj ulici, danas ugao Bulevara revolucije i Ulice Mostarskog bataljona. Što bioskopi ostaju duže u gradu, tj. što imaju dosta gledalaca moglo bi se objasniti i brojnošću austrijske vojske (u ovom buntovnom i nacionalno svesnom gradu, koji je tad bio i duhovni centar naroda Bosne i Hercegovine) oficirskih porodica, austrijskog činovništva, useljenika iz Austrije svih zanimanja.

Putujućih bioskopa bilo je svakako i po unutrašnjosti, nije bilo razloga, makar za one manje, da se ograničavaju na dva glavna grada. Bilo je onih u okviru cirkusa, jeftinih varijetea, onih što dolaze na vašare. Ali izvori o njima su nam oskudni. Ima podataka da je jedan dolazio u Bijeljinu 1910. godine i davao predstave u šatri u dvorištu hotela Drina, koji je tada držao neki Austrijanac Vimer. Sedelo se na stolicama i klupama, gledaoci su bili pretežno vojnici i deca, ulaznice su stajale 15 i 20 krajcara.[28] Iste godine jedan bioskop je dolazio u Bihać.[29] U Banju Luku dolazili su putujući bioskopi obično o vašarima i davali predstave na prostoru banjalučke Govedarnice.[30] Oko godine 1912. gostovao je u Banjoj Luci jedan bioskop, otuda je došao u Prijedor, postavio šatru tamo gde je danas spomenik dr Mladenu Stojanoviću i davao predstave nedelju dana. Posle 23 časa predstave su bile »samo za muškarce«. (Stalni bioskop u Prijedoru otvoren je tek 1925. godine; zgradu za bioskop je podigao Milutin Marjanović, a taj bioskop i danas postoji).[31]

Napomene

[1] Podatke iz Sarajevskog lista dao prof. Dejan Kosanović.

[2] Bosnische Post, 16. 11. 1897.

[3] Isto, 21. ili 22. 12. 1897, br. 293 (novine bez datuma).

[4] Isto, 22. 5. 1903; D-K. Miletić i N. Ćubela: Film o Mostaru 1900-1980, Mostar 1980, iz Osvita, 8. i 29. 4. 1903; Novi svet, 4. 9. i Beogradske novine, 12. 9. 1904; Osterreichische Film und Kino Zeitung, 1969, 20.

[5] Bosnische Post, 6. i 16. 5. 1905. D-K- Miletić i N. Ćubela: Film u Mostaru 1900-1980 - iz Osvita, 1. 4. 1905.

[6] Bosnische Post, 19. 5. 1906.

[7] Radničke novine, 26. 4. i 9. 5. 1908.

[8] Bosnische Post, 17. 8. 1906.

[9] Isto, 19. 7. 1907.

[10] Isto, 8. 5. i 19. 10. 1907.

[11] Isto, 19. 10. 1907.

[12] Isto, 9. 9. i 12. 10. 1907.

[13] Isto, 22. 11. 1907.

[14] Isto, 29. 1. 1908.

[15] Srpska riječ i Bosnische Post, 11. 5. 1908.

[16] Bosnische Post, 9. 6. 1908.

[17] Isto, 30. 11. i 1. 12. i Srpska riječ, 3. 12. 1909.

[18] Bosnische Post, 9. 4. 1910.

[19] Isto, 18. 6. 1910.

[20] Srpska riječ, 26. 3. i Bosnische Post, 2. i 7. 4. i 7. 5. 1910.

[21] Glas slobode, 17. 7. 1913.

[22] D-K. Miletić i N. Ćubela: Film u Mostaru 1900-1980, iz Osvita, 3. i

6. oktobra 1900.

[23] Isto - iz Osvita, S. i 29. 4. i 9. 5. 1903.

[24] Isto - iz Osvita 1. 4. 1905. D-K. Miletić i N. Ćubela: Film u Mostaru 1890-1900.

[25]D - K. Miletić i N. Ćubela: Film u Mostaru 1890-1900.

[26] Isto.

[27] Isto, Iz Osvita, 16. 11. i 10. 12. 1907.

[28] Arhiv Jugoslovenske kinoteke - Pismo Dragutina Grujića iz Bijeljine

[29] Isto - Pismo Boška Bosnića.

[30] Arhiv Jug. Kinoteke. Podatke dao Muzej Bosanske krajine.

[31] Arhiv Jugoslovenske kinoteke - Podatke dao Milan Ostojić iz Prijedora.

Stalni bioskopi

Edison amerikan bioskop, prvi stalni bioskop u Sarajevu, otvoren je decembra 1907. godine. Oglas u Bosnische Postu o tome kazuje: »Jedno novo kinematografsko preduzeće. Pod imenom Edisonovog američkog bioskopa otvoreno je novo kinematografsko preduzeće, i to na uglu ulice Tubegovica i Ćemaluša, preko puta Zemaljske banke. Za ovo preduzeće adaptirani su dućani lepo i praktično...« To mesto je na uglu današnjih ulica Maršala Tita i Radojke Lakić. Ulaz je bio iz Ulice Tubegovica (Radojke Lakić). Dalje se u oglasu kaže da je kasa sa lica zgrade, da ima prijatna topla čekaonica i da u dvoranu vode troja vrata. Takođe se navodi da dvorana ima druga troja vrata za izlaz. »Projekcioni aparat tako je smešten da svi gledaoci - i pored velikih damskih šešira - mogu platno da vide lepo. Program se menja svakog utorka i četvrtka«. Bioskop je bio vlasništvo Đovanija Fabrisa (Giovanni Fabris). Po imenu se vidi da je poreklom Italijan. Ranije je bio mašinist u mornarici. U Sarajevo je došao sa malom ušteđevinom i otvorio bioskop. Kinooperater bioskopa takođe je Italijan, Antonio Gasparini. Bioskop je radio do kraja marta 1911. godine i tada je do temelja izgoreo zajedno sa filmovima i mašinerijom. Operater je teško povređen. Šteta je procenjena na 8.000 kruna, uz to još kaucija preduzeću Pate Frer 600 kruna. Građanstvo Sarajeva davalo je priloge za porodicu Fabris i povređenog kinooperatera. Najbogatije priloge daju italijanski konzul, bioskop Taumatograf i vlasnik mostarskog bioskopa Italijan Tiberio.[1] Na istom mestu nije kasnije otvaran bioskop. Ni Fabris se ne pominje više kao vlasnik nekog drugog bioskopa. List Bosnische Post je redovno reklamirao, donosio njegove programe, a Hrvatski dnevnik 10. oktobra 1910. godine kazuje da bioskop daje Pateove filmske novosti.

Elektro-pozorište Taumatograf (Elektro-Theater Taumatugraph) radi u drvenoj zgradi na Cirkuskom trgu od početka avgusta 1910. godine; on će tu davati predstave sve do proleća 1912. Kao njegov vlasnik pominje se Georg Griž, ili Grič (novine ime pišu različito). Taj Grič biće kasnije vlasnik bioskopa u Travniku. Februara 1912. godine vlasnik Taumatografa je Žak Vajs (Jacques Weiss). On traži dozvolu da otvori bioskop u Ćukovića ulici, danas ulica Vase Pelagića.[2] Verovatno su to one prostorije u kojima je radilo Edison-pozorište 1907. godine. Taumatograf je prikazao film o putovanju sarajevske Trgovačke komore u Češku.

I Golerov rojal bajograf (Goller's the Royal Biograph) je na Cirkuskom trgu preko dve godine, od septembra 1910, pa sve do novembra 1912. godine,[3] kad je izgoreo.[4] Reklamirajući bioskop Hrvatski dnevnik 12. novembra 1910. navodi da je dvorana zagrejana. Sarajevski list od 23. decembra 1912. godine piše da su u Sarajevu do nedavno bila tri bioskopa, dva su kino-barake, jedan od njih je izgoreo, »a drugome je naviješćeno zasluženo ukinuće«. Reč je o Taumatografu, Golerovom Rojal bajografu i Apolo kinu, novootvorenom u lepoj novoj zgradi.

Apolo-kino-pozorište (Apollo Kino-Theater) je prvi u Sarajevu za koji je ozidana zgrada sa jedinom namenom da posluži za bioskopske predstave. Zgradu je podigao građevinski preduzimač Albert Mec (Metz ) u tadašnjoj Ulici Sahtijanuša br. 19, danas Ulica mis Irbi broj 2. Kuća je dovršena 1912. godine, u stilu je secesije, arhitekti su bili L. Huber i E. Kunc iz Graca, unutrašnja dekoracija Jung i Rus iz Beča, radove su izvodili Janeš i Šnel, takođe iz Beča. U zgradi je centralno grejanje, dvorana je imala 460 m2, sedišta je bilo 600: u parteru 350, na balkonu 250, lože su u parteru i na balkonu, kabina za projektor je armirana i ima dva ventilatora. Od početka rada bioskop je imao dva projekciona aparata Power`s Kamera Graf br. 6, 7000 sveća.[5] Bioskop je počeo da radi 21. septembra 1912. godine.[6] Govoreći o otvaranju bioskopa Sarajevski list od 3. septembra 1912. piše: »Pozorišni upravitelj Anton Valić (Walits) izučio je zanat u Beču i položio ispit«. Ubrzo po otvaranju bioskopa njegov vlasnik Albert Mec se razboleo i predao je bioskop svojoj sestri Paulini Valić da ga vodi. Ona je pre toga držala hotel i restoran. Albert Mec je ubrzo umro, a ona je bioskop vodila do 1917. g. Njen sin je pomenuti upravitelj Anton Valić. Još godine 1914. u reklamama za bioskop stoji da je on pod sekvestralnom upravom.[7] Godine 1916. zakupac mu je i upravitelj Ernest Levi (Loewy),[8] u 1918. godini reklama kazuje da su vlasnici kinematografa naslednici Alberta Meca, a da mu je upravitelj Ernest Levi.[9] Posle oslobođenja 1918. bioskop nosi isto ime, ali su mu zakupci drugi Ljudi. Bioskop i danas radi i nosi ime Partizan.

Korzo kino je otvoreno 18. juna 1913. u današnjoj Ulici Vase Pelagića, ranije Ulica Ćukovića broj 2.[10] Imao je 230 sedišta. To su neke prostorije prilagođene za bioskop. U Bosnische Postu od 15. novembra 1912. godine piše da je vlasnik Taumatografa sa Cirkuskog trga Žak Vajs tražio licencu da otvori bioskop u Ćukovića ulici, da je komisija pregledala prostorije, našla da odgovaraju nameni i da će se dozvola dati. Nema podataka da li je taj Žak Vajs i otvorio ovaj Korzo kino. Bioskop je davao dosta novosti sa balkanskog bojišta.

Bioskop Rojal bajograf (The Royal Biograph ) otvoren je avgusta 1913. godine u kafani Mostar, koju je držao Marko Katić, na Apelovom keju broj 35, današnja Obala vojvode Stepe. U bašti je napravljeno posebno odeljenje za muslimanske žene, odakle bi one mogle gledati filmske predstave. »Preduzeće stoji pod upravom dosadašnjeg tehničkog upravitelja Apolo kina...«[11] Svakako je reč o kinooperateru. Srpska riječ od 7/20. avgusta t.g. reklamira: »Katićevo kino... to je jedini Srbin koji je pregao da našem svijetu pruži priliku da lijepe ljetne večeri provede uz malu cijenu gledajući žive slike...«, Beograd je od početka imao bioskopske predstave po baštama, Sarajevu su ovo prve. Katićeva kafana i inače je bila dobro posećena. Često su u njoj svirali šabački Cigani, pa bi gosti pevali s njima zajedno srpske pesme. Gostovanja su se najčešće završavala proterivanjem muzikanata.

Imperijal kino (Imperial Kino Theater), otvoren je 5. oktobra 1913. godine.[12] Bioskop je bio u zgradi Hrvatskog društva za pomaganje đaka i šegrta Napredak, u Sarajevu poznata kao Napretkova palača, tada u Ulici Ćemaluša, danas Maršala Tita broj 56. Sama zarada je svečano otvorena 28. septembra 1913.[13] a ta svečanost je i filmovana. Otvaranju zgrade i bioskopa prisustvovao je i sam poglavar Bosne i Hercegovine. On neće biti redak gost na svečanim priredbama ovog kina. Palata je dovršena septembra 1913., projektovao ju je arhitekt Dionis Sunko, a unutrašnji dekor Emil Zima, oba iz Zagreba. Koštala je 1.000.000 zlatnih kruna. (Napor Bosne i Hercegovine..., str. 163). Da bi pribavio sredstva za svoje delovanje, društvo Napredak izdaje i pojedine prostorije svoga doma u zakup. Tako izdaje i dvoranu koja je namenjena za pozorišne predstave, koncerte i bioskop. Dvorana je duga 22, široka 16, a visoka 8 metara, imala je 600 sedišta: u parteru, sa ložama, 400, na balkonu 200. Sva sedišta su presvučena crvenim somotom.

Prvi zakupci kino-dvorane su brat i sestra vlasnika Apolo kina Karl Mec i Paulina Valić (Walits), a »pod upravom je najboljeg, već osvedočenog upravnika (Leiter) Apolo kina Antona Valića juniora«.[11] Od 30. septembra 1917. godine u Napretkovoj dvorani je Ratni kino (Feld-Kino), ali su i dalje u njemu Karl Mec i Paulina Valić, a kinom upravlja naročiti odbor.[15] Predstave su zatvorene, daju se u ratne i humane svrhe Monarhije.[16]

Apolo kino i Imperijal kino posle ujedinjenja 1918. godine kratko vreme ne rade zbog zaraze gripa. Otvoreni su marta 1919. g. Oba bioskopa rade pod istim imenom, samo su im se zakupci promenili. Nešto kasnije proradio je i Korzo kino. Posle oslobođenja 1945. godine Apolo kino je nazvan Partizanom, a Imperijal kino Romanijom. Oba bioskopa rade i danas.

Prvi stalni bioskopi u Mostaru su: Eden Park (Park-raj), Rojal kinematograf (Royal Kinematograph ), Uranija, nazvana kasnije Central, i Edison kino. Govoreći o putujućim bioskopima u Mostaru navedeno je da je Anton Tiberio, mehaničar i suvlasnik mehaničarske radionice, kupio projekcioni aparat od nekog putujućeg bioskopa. Prikazivao je filmove 1906. g. u zgradi Udruženja muslimanskih obrtnika, a potom, 1907. godine u podrumskim prostorijama novog hotela Bristol, pošto ih je adaptirao za bioskopsku dvoranu. Mehaničarska radionica mu je izgorela, u njoj i filmovi. U leto 1908. g. otvara kino Eden Park (Park-raj) preko puta tadašnje železničke stanice, koji je radio samo te godine.[17] O novom Tiberijevom kinu kazuje beleška u Musavatu od 5. jula 1909. godine: »Royal Kinematograph «. U blizini Nove ćuprije otvorio je ovdašnji mehaničar Anton Tiberio prije kratkog vremena kinematograf u kome daje predstave svakog dana četiri puta, i to: u 7, 8, 9 i 10 sati uveče. Kinematograf je moderno uređen i slike su mu jasnije nego i u jednog koji je do danas u Mostar dolazio. Zato ga preporučujemo pažnji građana«. Kino je bio smešten u drvenoj građevini preko puta hotela Bristol, u prvoj zgradi u Mostaru namenjenoj za prikazivanje filmova. U kinu je nov projekcioni aparat Erneman, prikazivanje filmova prati sviranje na klaviru. Godine 1911. Tiberio i dva suvlasnika, Čeh Vencel Mikan, bogat čovek, vlasnik apoteke i drugih preduzeća, i Krešimir Ančić, podižu zgradu od tvrdog materijala namenjenu isključivo za bioskop i slične priredbe, sa malom pozornicom. Kinu je dato ime Uranija, imao je 300 sedišta: u parteru ložama i na balkonu. U zgradi su solidno sprovedeni: parno grejanje, kanalizacija, električne instalacije i poseban agregat. Za vreme predstava i u pauzama na klaviru je svirao muzičar Laza Savić, rodom iz Užica. Od godine 1913. do 1941. bioskop se zvao Central; danas je to kino Zvijezda.[18] Prema jednom priručniku izdatom u Beču 1916. godine o bioskopima u Austro-Ugarskoj, E. Jordan und N. Weiler: Handbuch für Kinematographie, (Priručnik za kinematografiju), na žalost, izgleda, nepreciznom i nepotpunom, u Mostaru su tada postojala tri kina: Rojal, Central i Edison i dva vlasnika bioskopa: Anton Tiberio i Danica Toholj. U pomenutoj knjizi Miletića i Ćubele Film u Mostaru 1900-1980 rečeno je da je Tiberio posle svoga Rojal kina sa ortacima otvorio Uraniju, koja se nazvala kasnije kino Central. Ova knjiga ne zna za bioskop Edison i Danicu Toholj. U Bosnische Postu od 16. maja 1915. godine štampan je oglas o bioskopu u Mostaru: »Central-kino Rojal-kino. Ne propustite nijedan program prvoklasnih filmova«.

Kao u celoj Monarhiji i osvojenim zemljama i u Mostaru je u prvom svetskom ratu, 1916-1918. godine postojao vojni kino, Feld-kino (ovde samo leti) na mestu današnjeg Parka izviđača.[19]

Napred je objašnjeno zašto je malo izvora o bioskopima po drugim gradovima Bosne i Hercegovine, tj. onim gde nije bilo dnevne štampe. Prema pomenutom bečkom Priručniku, u Bosni i Hercegovini 1915. godine bilo je sedamnaest bioskopa. Evo ih po tom pisanju, i drugim izvorima, redom.

U Banjoj Luci su dva bioskopa: prvi se zvao Kino Ignaca Faulvetera (Ignaz Faulwetter), drugi je Edison kino Simona Herclera (Herzler). Posle oslobođenja 1918. godine u zgradi gde je bio Kino Ignaca Faulvetera smestio se prvi Radnički dom.[20] Danas je tamo krojačko preduzeće Trudbenik, Ulica Lole Ribara. U Domu je tada proradio Union kino. Vlasti su zabranile pristup u taj kino činovnicima, oficirima i vojnicima. Nije mogao opstati. Preuzeli su ga decembra 1921. godine Ljubo Dimitrijević i Antonije Stefanović Cupara i nazvali ga Balkan kinom. 0 preuzimanju postoji letak koji se čuva u Arhivu Bosanske krajine u Banjoj Luci.[21] Edison kino bio je u današnjoj Ulici Sime Šolaje. Posle oslobođenja 1918. nazvan je Luksorom i vlasnik mu je bio Vlado Miladinović. [22] U Bijeljini je bioskop držao Jakob Brajtvizer (Breitwieser). Po kazivanju savremenika bioskop je bio u hotelu Drina, a vlasnik hotela je bio Austrijanac Rihter.[23] U Bihaću je 1912. godine otvoren stalan bioskop.[24] Ne pominje se u Priručniku, verovatno te godine nije radio. U Bosanskoj Kostajnici bioskop je držao Petar Kuštrin,[25] u Brčkom Jakob Kauk.[26] U Zenici je kino Komet. Priručnik ga ne pominje, ali ga pominje Hrvatski dnevnik 29. septembra 1914. godine, jer tada Grlimir Janković, vlasnik toga kina, daje predstavu u korist Crvenog krsta. U Tešnju je kino držao Zdenko Vuković.[27] U Trebinju su dva kina: Kino Luke Keleca i Ahmeta Hadžovića i Kino Sainbrailo i komp,, dakle vlasnik mu je Sainbrailo.[28] U Travniku je Imperijal kino, vlasnik mu je Georg Grič. Taj Grič bio je vlasnik Elektro pozorišta Taumatograf koje je radilo na Cirkuskom trgu u Sarajevu od avgusta 1910. do 1912. godine.[29]

U Tuzli se pominju tri kina: Korzo, Koloseum i Kino Josifa Prižanda. Prvi stalni kino otvorila je Marija (?) Dilni, Italijanka, oko godine 1909. Bio je najpre u šatri kraj hotela Bristol, kasnije na istom mestu u drvenoj baraci. Zvanično je nosio naziv Korzo kino, ali su ga svi zvali Kino Dilni, a njegovu vlasnicu Frau Dilni. Pre svake predstave na platnu se pojavljivala Frau Dilni kako gledaocima deli poljupce.

Izgleda godine 1910. dobrostojeći trgovac i posednik tuzlanski Pera Jovanović podigao je zgradu na sprat: parter namenjen za bioskop, a iznad njega dva stana, svaki od pet soba. Bioskop je imao parter, balkon, svuda naokolo, i dve lože u parteru kraj ulaza, za porodicu i prijatelje. Kino je dobilo ime Koloseum. (Beogradski bioskop Koloseum, koji je nazvan po tuzlanskom Koloseumu, otvoren je 1911. godine, pa je tuzlanski mogao biti otvoren te godine, ili godinu ranije). Bioskop je Jovanović podigao da bi mu sin Miško, kasnije vidovdanski atentator, imao neko zanimanje i prihod, jer on nije pokazivao volje za očeve poslove, sav je bio ponešen narodnim stvarima: starosta je Sikolske župe, član Eparhijskog saveta, Crkvene opštine, čija su delovanja daleko prevazilazila gimnastičke vežbe i službu crkvi. Što je glavno, poverenik je Narodne odbrane iz Srbije. Kad ga ne primaju u vreme balkanskih ratova u dobrovoljce, zbog nežnog zdravlja, na čelu je odbora za prikupljanje pomoći srpskom Crvenom krstu. » ... Nama kojima još nije određeno da založimo i svoj život za oslobođenje... « dužnost je da pomažemo materijalno, pisalo je u njegovu proglasu. Tuzla je tada puna činovnika iz preduzeća austrijskog kapitala: Solane, rudnika Kreka, fabrike Lukavac; sve su to došljaci iz raznih krajeva austrijskog carstva, i bioskop je imao posetilaca. (Kad su atentatori dolazeći iz Srbije predanili u Tuzli, atentator Čabrinović kazuje na saslušanju da je on, da bi se sklonio, gledao tog popodneva dve bioskopske predstave, drugu u »Koloseumu«: »Isprva nisam znao da ovaj bioskop pripada Mišku Jovanoviću. Tek kad sam čuo kako muzika svira srpske pjesme i da su plakati štampani na prvom mjestu ćirilicom, rekao mi je neko, na moje pitanje, da je taj bioskop vlasništvo Miška Jovanovića.« (U Bosni tekst na bioskopskim plakatima bio je nemački, iza njega, ne uvek, na srpskohrvatskom, muzika svakako nije bila srpska).

U oproštajnom pismu uoči pogubljenja ženi, rodbini, prijateljima, Miško kazuje: »U pisaćem stolu su računi Koloseum kina.« Zvanično, kod vlasti kino se vodilo na Miškova oca Peru.

Posle Miškove smrti, vlasti su »Koloseum« zatvorile. Kasnije, jedno vreme, uzeli su ga u zakup Dilni, kad je njihov bioskop izgoreo. Sin Dilnih, Milan, bio je kinooperater u bioskopu svoje majke, a između dva rata, u bioskopu Bristol, koji je držao Pera Stokanović.[30] Danas Miškov bioskop nosi naziv Sloboda.

U pomenutom Priručniku pominje se u Tuzli i bioskop Josifa Prižanda. Drugih podataka o tom bioskopu nije nađeno.

Verovatno da je u Bosni i Hercegovini bilo više bioskopa no što ih je pomenuto u bečkom Priručniku i što ih je, iz drugih izvora ovde navedeno. Mnogi bioskopi su u ratu zatvoreni zato što su im vlasnici ili kinooperateri mobilisani, ili što u tim teškim vremenima nije bilo dovoljno gledalaca. Brojni gradovi dobili su prve bioskope tek posle prvog svetskog rata (Bosanski Brod, Bosanska Krupa, Bosanski Novi, Derventa, Doboj, Jajce), neki čak posle drugog (Nevesinje, Gacko, Bileća, Bosanski Samac, Dubica, Zvornik i dr.)

Vlasnici prvih bioskopa po Bosni i Hercegovini, putujućih i stalnih, uglavnom su stranci, što kazuju i njihova imena: Bahmajer, Brajtvizer, Gasparini, Goler, Grič, Dilni, Fabris, Faulveter, Hercler, Kauk, Mec, Prižand, Sainbrailo, Špicel, Vajs. Ne misli se reći da je sve što su donosili Ljudi iz Austrije bilo negativno po narod Bosne i Hercegovine. S njima je dolazilo i do bržeg prodora tekovina Zapada, kao što je kinematografija, na primer.

Bosna i Hercegovina je prema austrijskom popisu iz 1910. godine imala 1.898.044 stanovnika, i to (popis se vršio prema verama): srpsko-pravoslavnih 824.418 (43,49%), muslimana 612.137 (32,25%), rimokatolika 434.061 (22,87%), računajući tu i sve one koji su u Bosnu došli sa Monarhijom, Jevreja, 11.560 (0,62%), ostalih 14.560 (0,78%).[31] Bilo je dvadeset stalnih bioskopa godine 1915, onih za koje se zna. To bi značilo jedan bioskop na oko 94.902 stanovnika. Samo Sarajevo je imalo 51.875 stanovnika i tri bioskopa (1910. godine: Edison, Taumatograf, Golerov Rojal bajograf, 1915. godine: Apolo, Korzo i Imperijal), znači, otprilike, jedan bioskop, na 17.273 stanovnika - ne računajući vojsku. (Broj stanovništva se od popisa 1910. do 1915. godine povećao, ratom opet smanjio, te računanja ne mogu biti sasvim precizna).

U Arhivu Bosne i Hercegovine postoji molba Ludviga Staskog (Ludwig Stasky), rodom iz Beča, upućena Ministarstvu finansija, Odeljenju za Bosnu i Hercegovinu, od 20. januara 1911. godine, kojom moli da mu se dozvoli otvaranje bioskopa u Bosni. Molba je dostavljena bosanskoj vladi kao nadležnoj - što znači da je bosanska vlada odobravala otvaranje bioskopa na svome području. (Nije nađeno gde je molilac otvorio bioskop).

Napomene

[1] Bosnische Post, 27. 3. 1911.

[2] Isto, 1. 8. i 26. 9. 1910; 17. 3. i 10. i 17. 5. 1911; 15. 2. 1912; Hrvatska zajednica, 30. 10. 1910.

[3] Bosnische Post, 22. 9. 1910; 17. 11. 1911; 12. 10. 1912; Glas slobode, 13. 9. 1911. i 7. 3. 1912.

[4] Štampa, 26. 11. 1912; Bosnische Post, 2. i 28. 11. 1912.

[5] Sarajevski list, 21. 8. i Bosnische Post, 24. 8. 1912.

[6] Narod, 21. 9. i Sarajevski list, 20. 9. 1912.

[7] Bosnische Post, 1. 10. 1914.

[8] E. Jordan u. N. Weiler: Handbuch für Kinematographie, Beč 1916.

[9] Hrvatski dnevnik, 4. 1. 1918.

[10] Bosnische Post, 18. 6. 1913.
[11] Novi vakat, 2. 8. 1913.

[12] Bosnische Post, 3. 10. 1913.

[13] Sarajevski list, 20. i 26. 9. i Bosnische Post, 3. 10. 1913.

[14] Bosnische Post, 4. 10. 1913.

[15] Isto, 30. 9. 1917.

[16] Hrvatski dnevnik, 13. i 14. 5. i Bosnische Post, 14. i 15. 5. 1918.

[17] D-K. Miletić i N. Ćubela: Film u. Mostaru 1900-1980, Mostar 1980.

[18] Isto.

[19] Isto.

[20] Podatke dao Muzej Bosanske krajine - Arhiv Jugoslovenske kinoteke.

[21] Podatke dao Muzej Bosanske krajine i prof. Marko Savićević - Arhiv Jugoslovenske kinoteke.

[22] Isto.

[23] Podatke dao Dragutin Grujić iz Bijeljine - Arhiv Jugoslovenske kinoteke.

[24] Podatke dao Boško Bosnić - Arhiv Jugoslovenske kinoteke.

[25] E. Jordan i N. Weiler: Handbuch für Kinematographie, Beč 1916.

[26] Isto.

[27] Isto.

[28] Isto.

[29] Bosnische Post, 1. 8. i 30. 10. 1910; 17. 5. 1911; Glas slobode, 13. 4. 1912.

[30] V. Bogićević: »Miško Jovanović, veliki pobornik sokolstva«, Prosveta, Sarajevo, 1937. 8, str. 520-526; V. Dedijer: Sarajevo 1914. Beograd 1956, str. 505-506; L. Pfefer: Istraga u sarajevskom atentatu, Zagreb 1938, str. 96-98; podaci koje su dali Vojislav Bogićević, Vojislav Jovanović, Dragiša Trifković.

[31] Napor Bosne i Hercegovine za oslobođenje i ujedinjenje, Sarajevo 1929, str. 14.

Prikazivanje

Poreklo filmova i reklama

Računajući po zemlji gde su proizvedeni, filmovi na programima sarajevskih bioskopa veoma su raznoliki: francuski, italijanski, danski, američki, nemački, engleski, ruski, austrijski, švedski, mađarski. Filmske novosti su prvih godina proizvodnje Pate, Gomon, Ekler, kasnije od 1911. i 1912. g. i austrijski i nemački. Tako je moralo biti i po drugim gradovima Bosne, jer su filmovi iznajmljivani kod zastupništava u Beču i Pešti. Prikazivane su u Sarajevu Pateove novosti iz balkanskih ratova već 2. novembra 1912. g.,[1] bez oznake da li su sa savezničkog ili turskog bojišta (Srbija i Bugarska počele su rat 17. oktobra t. g.). Bitka na Bregalnici prikazana je 25. avgusta 1913.[2] (vodila se 30. juna do 9. jula 1913), početkom 1914. g. preko 1.500 m tih novosti na programu je Korzo kina (Srpski generalštab, Crnogorski topovi upereni na Skadar, General Martinović i general Abdul Hamid i dr.) sa savezničkog i turskog bojišta, sve uz veliku reklamu Srpske riječi.[3] (Bosnische Post 11. novembra 1912. g. u izveštaju sa balkanskog bojišta kazuje i da su dva strana konzula u Skoplju snimala rasulo Turaka, da su jednom od njih kamenjem razbili kameru, a drugom je turski oficir izgazio nogama.) Od početka prvog svetskog rata, naročito 1915. godine i kasnije preovlađuju na programima nemački, austrijski, švedski filmovi, i po koji mađarski. Sve češće se ponavljaju filmovi ranije viđeni u Sarajevu. Dosta je i ratnih propagandnih igranih filmova kao što ih je bilo i u svim zaraćenim zemljama - među njima i austrijski film Pučki ustaša (Der Landsturmann), čija se radnja događa na srpsko-austrijskom bojištu.[4] Još početkom rata stižu Pateovi žurnali preko Švajcarske, posle su iz brojnih austrijskih i nemačkih preduzeća, nastalih pre rata i onih stvorenih početkom rata: Saša, Austrijska filmska nedelja (Osterreichische Filmnjoche) , Austrijska ratna nedelja (Österreichische Kriegswoche), Nemačka ratna nedelja (Deutsche Kriegswoche ), Mesterova nedelja (Messterwoche), Eiko Woche itd. itd. Na žalost novinski oglasi retko kazuju i šta se u filmskim novostima vidi, naslovi su najčešće uopšteni: novosti sa ratišta, novosti sa istočnog bojišta, sa srpsko-austrijskog bojišta. Jedino kad je reč o vladarima centralnih sila, vojskovođama, pobedama, reklama je preciznija. Primera radi evo nekoliko od onih objavljenih u Hrvatskom dnevniku: Naš car i kralj, prestolonaslednik Karlo sa suprugom, sve nadvojvode i nadvojvotkinje (17. kolovoz 1914); Bugarski kralj u austro-ugarskom generalštabu (29. ožujak 1915); Sprovod generala Apela (8. ožujak 1915); Car Karlo u opet osvojenim Černovicama (10. listopad 1917); Ulazak cara Karla u osvojenu Goricu (9. studeni 1917); Hindenburgov 70-ti rođendan, Oslobođenje Bukovine (14. studeni 1917), Krunidbene svečanosti cara Karla za kralja Mađarske; Slom Italijana na Soči (4. prosinac 1917); Ulazak naših četa u Odesu (19. travanj 1918); Carevo putovanje iz Sofije u Carigrad (20. lipanj 1918). U Bosnische Postu: Snimci sa srpskog bojišta (Aufnahmen von serbischen Kriegsschauplatzen ) (8. oktobar 1914); Naši monitori na Dunavu (17. oktobar 1914); Zauzimanje Beograda (Die Einnahme von Belgrad) (17. novembar 1915); Beograd godinu i po dana pod austro-ugarskom upravom (Belgrad eineinhalb Jahr unter Öster.-ung. Verwaltung) (22. maj 1917); Sultan u Selamluku (29. mart 1915) itd.

Kao reklama filmu najčešće se ističe poznati glumac koji u njemu igra: Maks Linder, Suzana Grande (Grandais), Valdemar Psilander, Gunar Tolner (Gunnar Tolnör), Osi Osvald (Ossi Oswald), Heni Porten, »ljubimica sarajevske publike«, Albert Baserman (Bassermann), Hani Vajs (Hanny Weiss); Asta Nilsen (Nielsen ), Vigo Larsen, Hari Lidke (Harry Liedke), Magda Lesing (Lessing), Eva Morena, Lidija Boreli (Borelli), Meri Morej (Mery Morrey), Erns Lubič (Lubitsch ), Robert Vine (Wiene), Zosija Bušinski. U novinskoj reklami tek se počelo navoditi ime reditelja; pomenuti su: Šarl Gaskil (Charles Gaskill), Urban Gad, Maks Mak (Max Mack ), Mario Kazerini (Caserini), Karl Vilhelm (Wilhelm ), Karl Šenfeld (Schönfeld), Grenvil Vorvik (Grandville Warvick), Konrad Vine (Wiene), Maks Rajnhart (Reinhardt). Na primer, reklamirajući film Venecijanska noć, Bosnische Post 8. oktobra 1914. g. piše: »... Film od Rajnharta, tog genijalnog reditelja, koji je on sam inscenirao i postavio sa najboljim snagama Rajnhart-bine .. .« Ili 16. decembra 1914.: »Floret i Pataton, izvrsna režija i prekrasna inscenacija značajnog reditelja Marija Kazerinija ...« Pominjanje i glumaca i reditelja samo su reklamska kazivanja i uglavnom u Bosnische Post.

Reklama pojedinih filmova ide i do 50 redaka u stupcu, prepričavanje sadržaja, pominjanje glumaca, naravno samo reklamski: » ... Floret i Pataton ... duljina 2.500 m, za kino priredila znamenita tvornica Gloria. Najveći uspjeh ovog stoljeća. U glavnim ulogama Marila, lijepa sestra Lidije Boreli, i Mario Bonard... Sam komad je pun spletaka i scena, te je u dosadašnjim prikazivanjima najvećih kino-kazališta u Beču i Pešti donosio veliko zadovoljstvo. Scene se događaju najvećma u kupalištu, te je život tu u njemu lijepo izveden. Držimo da će ovaj lijepi film pribaviti publici lijepih večeri«. (Hrvatski dnevnik 22. prosinca 1914). Četiri godine kasnije evo jedne pismenije reklame: »Matija Gubec ... Stigao je radi prikazivanja prvi hrvatski film. To je istorijska tragedija Matija Gubec, rađena po poznatom Šenoinom romanu Seljačka buna. U filmu igraju članovi zagrebačkog Nacionalnog kazališta; ima u njemu kako lepih tako i interesantnih slika, te je u jučerašnje tri rasprodate predstave primljen sa velikim aplauzom«. (Bosnische Post 15. maj 1918). Jedini prikaz filma objavio je Glas slobode 7. septembra 1913. g. Reč je o francuskom filmu Žerminal (Germinal) reditelja Albera Kapelanija (Capellani), rađenom po istoimenom Zolinom romanu 1913. g. Reklamirao se film i proizvodnim preduzećem, dužinom, brojem statista pri snimanju, piscem adaptiranog dela, ali sve daleko skromnije nego, na primer, u Beogradu. (Urednici Bosnische Posta bili su austrijski činovnici.)

Plakati i natpisi

Plakati i natpisi putujućih bioskopa bili su na nemačkom jeziku. Na plakatima stalnih bioskopa posle nemačkog teksta stavljalo se ponešto teksta i na srpskohrvatskom. Natpisi na filmovima uvek su samo nemački. Omladina je još pre rata 1914. g. istupala protiv navale nemačkog jezika u Bosni i Hercegovini: u Mostaru je na predstavama nemačkog pozorišta pevala Hej Sloveni, u Sarajevu premazivala firme napisane na nemačkom.[5] (Da se i ne govori o Kočićevim govorima i pisanju u zaštitu domaćeg jezika i njegove čistote i protiv zapostavljanja ćirilice). Srpska riječ je 21. maja 1914. g., povodom takvog rada omladine, pisala:

»... Mi omladinu razumemo i mi ćemo da je pomažemo - i mi ćemo je pomoći.« Zbog ovog napisa taj broj lista je zabranjen. U interesu domaćeg jezika na filmu, progovorio je 1917. godine Hrvatski dnevnik. Na primer, u svojim člancima od 11, 17. i 22. marta i 15. aprila t. g. navodi da je prilikom izdavanja Napretkove dvorane u zakup za bioskop bilo dogovoreno da se na plakatima tekst štampa najpre na hrvatskom, a onda na nemačkom jeziku. Međutim zakupci čine obratno. Primera radi, evo dva mala napisa o tom pitanju:

»Hrvatski jezik u kinokazalištima. Već je u nekoliko navrata bilo istaknuto škandalozno zapostavljanje hrvatskog jezika na oglasima naših umjetno-zabavnih poduzeća: kinematografa. Hrvatski je tekst na plakatama tiskan tako sitnim slovima da se jedva vidi, ako uopšte ima hrvatski. Ovo je krajnji skandal, pa, jer naše opomene i primjedbe dosada nisu koristile, velimo samo ovo: Hrvati, svi pošteni Hrvati, koji svoj jezik ljubite i hoćete da vam ga drugi poštuju, znati ćete šta vam je činiti. Tko hoće od nas novac neka nas poštuje, a tko ne reflektira na nas i naš novac tomu ne trebamo blizu dolaziti i to jošte u našoj domovini. Ovo mora da je jasno i svakom djetetu. Hrvat.« (Hrvatski dnevnik 17. mart 1917) » ... Imperijal i Apolo ... svakim danom puni općinstvo... jezika hrvatskog ili srpskog svih trih vjera. Unatoč toga i na tolikokratne proteste u vašem listu, ta kina upravo poplavljuju, na našu i našega grada štetu i sramotu, sav grad svaki dan ogromnim njemačkim oglasima uz koje kadikad bude i koja hrvatska riječ tako sitno tiskana da se jedva vidi. A sami filmovi su isto proviđeni (bolje reći zastori) njemačkim natpisima koje dvije trećine posjetnika uopće ne razumije.. .« (Hrvatski dnevnik 25. kolovoz 1917)

Govoreći o prvom hrvatskom filmu Brčko u Zagrebu, na kome su natpisi na našem jeziku, Hrvatski dnevnik 28. avgusta 1917. kazuje da bi trebalo da ga sarajevska kina kupe, ali, na žalost, »oni malo respektuju narod među kojim žive«. Hrvatski svijet 25. avgusta 1917. g. predlaže da neko otvori kino u Sarajevu koji bi kupovao filmove u Zagrebu, gde su natpisi hrvatski, jer su u Sarajevu »natpisi samo na nemačkom jeziku«. Preporučujući Ratni kino, Hrvatski dnevnik 27. septembra 1917. moli »da se u plakatima i prospektima dadne hrvatskom jeziku mjesto koje ga pripada«. Mesec dana kasnije, hvaleći budući rad Ratnog kina list piše: »Također će odbor uvesti natpise i označenja pojedinih odlomaka filmova na hrvatski, te će time biti prvi kino koji to u Sarajevu uvađa. Naš će se jezik poštovati i time što će svi plakati biti uvijek zasebno hrvatski štampani.[6] Bio je rat, u kinematografiji teške prilike, mnogi bioskopi se po Bosni zatvaraju (u Sarajevu Korzo kino), pa da li je bilo mogućnosti da se utiskuju novi natpisi? Uostalom, to se samo obećavalo i to samo za Ratni kino.

Programi i trajanje predstava

U Sarajevu, kao i svuda po svetu u to vreme, na programu je osam do dvanaest filmova, zavisno od njihove dužine, a od sredine 1910. godine u reklami se označuju i njihove umetničke vrste: snimljeno u prirodi, iz života, drama, tragedija, komedija, veoma komično i sl. U putujućim bioskopima predstave su počinjale svakog sata, znači da su trajale manje od jednog časa. Prikazivanje je obično počinjalo u 17 i 18 časova, bilo je po četiri ili pet predstava. Praznikom ih je bilo i u ranijim popodnevnim časovima.[7] Programi su se menjali jednom ili dvaput nedeljno. U stalnim bioskopima u Sarajevu, na primer, u Apolo kinu ima pet predstava dnevno, nedeljom i praznikom ima ih sedam, počinju u 17 časova, praznikom u 15, svaka traje manje od jednog časa.[8] U Korzo kinu su četiri predstave dnevno: u 17, 18,30, 20, 21.30.[9] U Rojal Bajografu dve, počinju u 20 i 22 časa;[10] u Ratnom kinu su tri predstave dnevno: u 18; 19,45; 21,15. Program se u stalnim bioskopima menja dvaput nedeljno.[11] U svim stalnim bioskopima moglo se ulaziti u dvoranu iza svake tačke programa.[12]

Muzika

U putujućim bioskopima muzička pratnja prikazivanju filmova je ili gramofon, ili svira vojni orkestar.[13] U velikim stalnim bioskopima, Apolo, Korzo i Imperijal, kasnije Ratni kino, muzika je uvek vojna, »garnizonska«.[14] U prvom stalnom sarajevskom bioskopu Edison svirao je gramofon.[15] U Rojal kinu u Mostaru, od njegova otvaranja početkom 1909. g. uvedena je za taj grad novina da se projekcija prati sviranjem na klaviru. Otkada je otvoren kino Uranija 1911. g., na klaviru je svirao stari pijanista Užičanin Laza Savić.[16] Za bioskope u unutrašnjosti nema sigurnih podataka. Moglo bi se pretpostavljati da je kao i u Sarajevu: gramofon ili vojna muzika, jer je vojske po svim gradovima bilo dosta, a vojna muzika je svirala i po hotelima širom Bosne. Muzika je svuda popularna, u bioskopu Miška Jovanovića u Tuzli muzika je iz naših krajeva, komponovana i narodna.

Cene ulaznica

Cene u putujućim bioskopima su, na primer, 1897.: 80, 60 i 30 filira;[17] godine 1903, prema mestu: 80, 60, 40 i 30 helera, za decu 20 helera;[18] godine 1908: 1,20 kruna, sedišta od 1 krune do 20 filira.[19] U drugom putujućem bioskopu iste godine cene su: fotelja 1,40 kruna, sedišta od jedne krune do 30 filira, deca i vojnici u pola cene.[20] U nekom putujućem bioskopu u Bijeljini 1910. g. cene su bile 20 i 15 krajcera.[21] U stalnim bioskopima cene su prema rangu bioskopa, na primer, u Edison amerikan kinu 1907. godine: rezervisano mesto 60 helera, prvo mesto 40, drugo mesto 20, deca u pola cene.[22] U Rojal bajografu: rezervisanih šest mesta 5 kruna, prvo mesto 40 helera, drugo 30.[23] U Apolo kinu i u Imperijal kinu u početku njihova rada cene ulaznica su: mesto u loži: 1,50 kruna, balkon 1,20, posebna mesta 1 kruna, prvo mesto 80 helera, drugo mesto 60 i treće 40 helera.[24] Vremenom su cene veće. Postojale su ulaznice pretplatne i besplatne.[25]

Zvuk

Kako je izneto ranije, putujući bioskop Vivandon januara 1908. godine reklamirao se da mu slike govore i pevaju. Tih pokušaja sa zvukom bilo je svakako i pre i posle toga. Bosnische Post od 29. oktobra 1914. godine ostavila nam je o tome belešku reklamirajući film Pevac (Der Hahn ): »Demonstracije sa govornim filmovima. Gostovanje nemačkog Mester-filmskog društva iz Berlina sa pravim originalnim prikazivanjem govorećih, pevajućih i glazbujućih filmova. Nije kao što je nedavno prikazivao jedan bioskop ovde da Gomonovim filmovima. Ovde je puna sinhronizacija slike i zvuka.«

Gledaoci

Glavnu bioskopsku publiku, najverovatnije, sačinjavali su stranci, oni što su se u Bosni naseljavali posle 1878. godine, drugo, austro-ugarska vojska, veoma brojna po svim gradovima Bosne i Hercegovine, porodice oficira i činovnika stranaca. Treći brojniji posetioci bioskopa su omladina i deca; proporcionalno računajući, na četvrto mesto dolaze domaći građani. Bioskop nije posećivao domaći stariji svet jer mu je bio nerazumljiv zbog natpisa samo na nemačkom jeziku (Austro-Ugarska je i time vršila germanizaciju), a tumača, prevodilaca naslova nije bilo - kao, na primer, u Srbiji pre utiskivanja naslova na našem jeziku. Uz to, takva vrsta zabave nije mu bila bliska. U bioskop nisu išle muslimanske žene. Prvi pokušaj Rojal bajografa 1913. godine i Apolo kina 1918. da se za njih ograde posebne prostorije ili daju zasebne predstave imao je malo značaja. Malo su u kino išle i hrišćanke, jer su, vekovima prilagođavane turskim običajima, retko izlazile na javna mesta. I po kazivanju savremenika, do 1918. godine malobrojne su bile naše žene u bioskopu, tek po koja učenica. Bilo je tu i otpora konzervativna sveta prema svemu što dolazi iz tuđine i što bi moglo uticati na njihovu veru i običaje. Domaći intelektualci, ovde više nego u drugim našim krajevima, okupirani su političkim pitanjima i njihov stav prema kinematografiji videće se po pisanju političkih glasila. Da li je na broj gledalaca uticao i deo onih među omladinom koji nisu imali vremena za bioskop. U doba nastajanja kina nastajala je i ona borbena bosanska omladina, »što se isticala nekom mrkom zbiljom«, sva od učenja i tajnih sastanaka. (Atentator Ilić izveštava starijeg druga Gaćinovića da je sarajevski kružok pročitao i prodiskutovao: Skerlić: Srpska književnost i Omladina i njena književnost, Černiševski: Šta da se radi, Stepnjak: Podzemna Rusija, da je svaki član išao sedam puta u sela radi »revolucionisanja seljaka«.

Predstave za decu

Posebnih predstava za decu bilo je u stalnim bioskopima. Da zadovolji i privuče male gledaoce, Apolo kino im je delio i šećerleme.[26]

Predstave za muslimanske žene

Apolo kino je poslednje godine rata davao posebne predstave za muslimanske žene, koje su počinjale u 15 časova.[27] U Rojal Bajografu u bašti Mostar leta 1913. ograđen je jedan deo prostora za žene Muslimanke, ali su predstavu gledale istovremeno sa ostalim gledaocima.[28]

Predstave samo za muškarce

Neki putujući bioskopi na Cirkuskom trgu u Sarajevu davali su predstave »samo za muškarce«. Iz jednog oglasa iz 1910. godine vidi se da su ih neki bioskopi davali iz večeri u veče.[29] Ti putujući bioskopi davali su ih i po unutrašnjosti Bosne.[30]

Predstave za razne svrhe

Apolo kino daje predstave u korist invalida,[31] u korist fonda za podizanje crkve u spomen Franca Ferdinanda i kuće u spomen njegove supruge Sofije,[32] u korist gradnje podmornica[33] i raznih ratnih svrha. Deo prihoda Ratnog kina išao je u korist porodica poginulih austro-ugarskih vojnika. Zakupci Imperijal kina Paulina Valić i Karl Mec priređuju predstave u korist »Zaklade za potpomaganje udova i siročadi palih vojnika«, i to pod pokroviteljstvom nadvojvode Ferdinanda Salvadora.[34]

Napomene

[1] Sarajevski list, 2. 11. 1912.

[2] Srpska riječ, 25, 8. 1913.

[3] Srpska riječ, 24. 1. i Hrvatski dnevnik, 23. 3. 1913.

[4] Hrvatski dnevnik i Bosnische Post 6. 2. 1915.

[5] Jugoslavija, Prag 1914.

[6] Hrvatski dnevnik, 3. 10. 1917.

[7] Bosnische Post, 6. 5. 1905; 19. 10. 1907; 28. 4. 1908; 30. 10. i 1. 12. 1909.

i Hrvatska zajednica, 17. 5. 1911.

[8] Sarajevski list, 20. 9. 1912.

[9] Bosnische Post, 2. 8. 1913.

[10] Novi vakat, 2. 8. 1913.

[11] Hrvatski dnevnik, 4. 1. 1918.

[12] Sarajevski list, 28. 9. 1913.

[13] Bosnische Post, 30. 11. 1909.

[14] Isto 18. 6. 1912. i 3. 10. 1913.

[15] Isto, 16. 4. 1908.

[16] D. K. Miletić i N. Cubela: Film u Mostaru 1900-1980, Mostar 1980.

[17] Bosnische Post, 21. ili 22. 12. 1897.

[18] Isto, 6. 5. 1905.

[19] Srpska riječ, 11. 5. 1908.

[20] Isto, 29. 1. 1908.

[21] Arhiv Jugoslovenske kinoteke. Pismo Dragutina Grujića 6. 6. 1963.

[22] Bosnische Post, 19. 12. 1907.

[23] Novi vakat, 28. 8. 1913.

[24] Sarajevski list, 3. 9. 1912.

[25] Hrvatski dnevnik, 8. 10. 1915.

[26] Sarajevski list, 22. mart 1913, Bosnische Post, 17. 9. 1913.

[27] Bosnische Post, 12. 4. i 3. 5. 1918.

[28] Novi Vakat, 2. 8. 1913.

[29] Bosnische Post, 5. 3. 1910.

[30] Arhiv Jugoslovenske kinoteke. Podatke dao Milan Ostojić iz Prijedora.

[31] Hrvatski dnevnik, 16. 11. 1915.

[32] Bosnische Post, 1. 7. 1917.

[33] Hrvatski dnevnik, 8. 10. 1915.

[34] Isto, 12. 2. 19

Snimanja

Napomena: * Zvezdica ispred naslova filma označuje da je film sačuvan, naslov u zagradama znači da je naslov nepoznat i da je dat prema sadržaju filma.

U zaostavštini Pera Slijepčevića, u jednom njegovu pismu, sasvim privatnog karaktera, upućenom 1933. g. prof. dr Vasiliju Popoviću kazuje se da je neka francuska firma snimala u Mostaru kad su oni pohađali treći razred gimnazije - a to je bilo školske godine 1902-1903. Preduzeće bi moglo biti samo Pate frera, svakako, kad je došlo u te krajeve, nije snimalo samo u Mostaru.

Bosnische Post od 17. avgusta 1906. g. objavljuje da kinematograf Edison daje predstave u svečanoj dvorani Društvenog doma, »koje bogatstvom slika, lepotom snimaka i čistotom reprodukcije oduševljava gledaoce«. Čim bioskop daje predstave u tada najlepšoj dvorani Sarajeva on ima šta i da pokaže imućnijim gledaocima grada; on je i dobrostojeći kad može da iznajmi tu dvoranu. Misli se zato nije li ovaj bioskop i snimao u Sarajevu, kako je to bio običaj prvih kino-operatera-snimatelja koji su krenuli u svet sa novim izumom. Jer, na njegovu programu od 24. avgusta t. g., četvrtom po redu, stoji i film Polazak debelih gospođa iz Sarajeva (Die Abfahrt der dicken Frauen von Sarajevo )[1]. Nije jasno kakav bi polazak mogao predstavljati film, ni ko su debele gospođe.

Do rata 1914. godine predstavnici najmoćnijeg filmskog preduzeća u Evropi Pate frer snimaju po celom svetu. U Bosnu su stigli njeni snimatelji, izgleda, kako je rečeno, 1902. ili 1903. g., a sasvim sigurno početkom 1909. godine. O tome kazuju podaci iz jednog pisma Pateovog snimatelja Luja de Berija austrijskom ministar finansija, zajedničkim ministru za Bosnu i Hercegovinu Bilinskom i bečke administracije oko izdavanja pasoša de Beriju, koji namerava da krene u Bosnu radi snimanja. Pismo je to dvostruko značajno: prvo, iz njega se doznaje o Pateovu snimanju u Bosni te godine, naime da je de Beri pre no što će postati pionirom domaćeg filma u Srbiji snimao u Bosni; drugo, doznajemo njegovo pravo ime i kako se ono piše izvorno. Pismo glasi:

»Ekselencijo, propustio sam da dopunim moje ime na posetnici koju ste vi, učinivši mi time čast, zadržali, pa vas smerno molim se da moj pasoš napiše na ime Louis Pitrolf de Beéry (Luj Pitrolf de Beri) - ime koje sam ja uprostio zbog nezgodnih zamena do kojih je dolazilo usled, na francuskom, teškog izgovora prvog dela moga prezimena. Udostojite se, ekselencijo, da mi oprostite zbog ovog novog uznemiravanja i da primite moje najodanije poštovanje, vaš sluga...« Dosad je u Srbiji bilo lutanja u pisanju ovog imena, jer se znalo samo napisano ćirilicom, i pisalo se svakako samo ne onako kako je glasilo. Iz bečke administracije i navedenog pisma vidi se da je de Beri bio kod ministra finansija i zajedničkog ministra za Bosnu i Hercegovinu Bilinskog da zamoli da ga preporuči bosanskim vlastima i da naknadno moli da se pasoš rediguje i na ime Pitrolf. U jednom aktu administracije jasno se vidi da je taj deo prezimena naknadno dodat. De Berijevo pismo je od 19. januara 1909. godine. Već 21. januara te godine ministar šalje okružnicu bosanskim vlastima da se ovom snimatelju nađu na ruci. »Javna naredba. Gospodin Luj Pitrolf de Beri, predstavnik gospode Pate Frer iz Pariza, kreće na putovanje po Bosni i Hercegovini da tamo lično pravi kinematografske snimke. Sve ustanove i svi javni organi (uključujući i komande žandarmerije) neka se upoznaju sa ovim i neka mu u slučaju potrebe ukažu svaku pomoć.[2]

Dakle, odobrenje za snimanje izdato je de Beriju 21. januara 1909. godine, i on je, verovatno, te godine i snimao. Šta je tada de Beri snimao po Bosni i Hercegovini - nema podataka, ali u Dalmaciji, Bosni i Srbiji prikazano je nekoliko filmova o Bosni počev od jula 1909. godine. Evo ih redom, možda su neki od njih delo de Berija. U Pateovu katalogu za 1912. g. naveden je film Istočna Evropa. U Bosni (Sarajevo), 90 m, u boji, gde je dat i njegov opis: Sarajevo, glavni grad Bosne, nalazi se u gornjoj Bosni u blizini rudnika gvožđa i zbog toga su u gradu nikle brojne radionice za izradu hladnog oružja. Četiri petine stanovništva su Turci. (Naših Muslimana u Bosni i Hercegovini bilo je tada 32,25%). Bez obzira na dosta nizak kulturni nivo življa, mora se priznati velika sklonost naroda za umetnost i poeziju. Fizička takmičenja, muzika i igra mnogo se cene u Bosni. Seljaci su zadržali mnoge stare predrasude, zbog toga veruju u amajlije.«[3] - Film Bosnom i Hercegovinom prikazan je u Zadru 24. jula 1909. g.,[4] a film Sarajevo u Splitu 16. marta 1910. godine.[5] Tri filma: Sarajevo, Mostar, Beograd, prikazana su u Sarajevu »kao posebna atrakcija« u jednom putujućem bioskopu 7. maja 1910,[6] a film Bosna u Grand bioskopu hotela Pariz u Beogradu marta 1911. g., i to uz velike reklame.[7 ]- U austrijskom vojnom bioskopu u Beogradu prikazan je 1916. g. film Sarajevo, prirodno, u boji,[8] pa bi mogla biti reč o navedenom filmu iz Pateova kataloga, jer je on u boji, - a svi navedeni filmovi mogli bi biti de Berijevi.

Posle aneksije, Austrija je Bosni dala neku vrstu ustava, car Franjo Josip dolazi u glavne gradove pripojenih krajeva da pokaže da su Bosna i Hercegovina delovi Monarhije. (Odgovor mladobosanaca, jugoslovenski orijentisanih, na takvu politiku carevine čitamo u pismu atentatora Bogdana Žerajića prijatelju u kome kaže da se probio do cara i u Sarajevu i u Mostaru s namerom da ga ubije, ali nije mogao da digne ruku na tu duboku starost. Žerajić se ubio ubrzo zatim, 15. juna t. g., posle neuspelog atentata na poglavara Bosne i Hercegovine Varešanina, koji se vraćao sa otvaranja prvog bosanskog Sabora, oformljenog prema pomenutom ustavu). U Sarajevo je car stigao 30. maja, u Mostar, 2. juna, iz Mostara se vratio direktno u Beč 3. juna 1910. g. Na filmu o toj poseti prikazanom u Sarajevu snimljen je samo carev boravak u tome gradu.[9] Bosnische Post od 7. juna 1910. g. objavljuje da je poznata firma Pate Frer iz Pariza snimila film o carskim svečanostima u Sarajevu i da će se prikazati u Svetskom kinu (Worlds-Kino ) Huga Špicera kao i šta se na filmu vidi: dolazak na železničku stanicu, pozdravi upućeni caru i pratnji, put u katoličku katedralu i Begovu džamiju na bogosluženje, dolazak na vojno vežbalište, revi trupa, kao i slike dece koja su došla u Konak da pozdrave cara. (Srpska riječ od 30. maja 1910. g. u programu posete objavila je da će car posetiti i pravoslavnu crkvu. Na filmu toga nema.) U Sarajevu se film prikazuje od 17. juna 1910. g. pod nazivom Nj. V. car i kralj u Sarajevu (S. M. Keiser und König in Sarajevo),[10] dve nedelje posle snimanja. Film je prikazivan u Sarajevu i povodom objave rata Srbiji 1914. pod nazivom Careva poseta Sarajevu (Keisers Besuch in Sarajevo)[ 11] .U Zadru je prikazan 15. juna 1910. kao Putovanje cara Franje Josifa u Bosnu.[12 ]Deo Pateova žurnala o ovoj poseti čuva Arhiv Britanskog filmskog instituta pod nazivom Austrijski car Franjo Josif srdačno je pozdravljen u Sarajevu i tu je samo storija o dočeku na železničkoj stanici.[13]

Delegacija bosansko-hercegovačke Trgovačke i obrtničke komore išla je početkom 1912. g. u češku, u Rajhenberg i Gablonc i tom prilikom je snimljena. Film o tom putu prikazan je u Sarajevu u Taumatograf-kinu 21. juna 1911. g. pod imenom Naučno putovanje bosansko-hercegovačke Trgovačke i obrtničke komore, a na njemu se vidi: dolazak delegacije u Rajnhenberg i doček, ulazak članova delegacije u automobile i obilazak grada.[14]

Bihać, njegov vašar i konjske trke 1912. g. snimila je neka firma iz Beča; trke i vašar održavali su se svake godine na Ilindan, 20. avgusta. Film je čuvan u Bihaću sve do poslednjeg rata, kad je nestao.[15] U Beogradu 12. novembra 1912. g. prikazan je film Osiguranje bosanske granice, I bez oznake čije je proizvodnje i o kakvom je osiguranju reč. Postoji italijanski film Austrijsko-srpska granica (Confini austro-serbi) proizvodnje Ambrozio iz Torina 1912. g., o kome je bilo reči u poglavlju o Srbiji.[17] Film Jajce, nekadašnja prestonica Bosne prikazan je u Beogradu septembra 1913,[18] a film Predeli u Bosni i Dalmaciji takođe u Beogradu februara 1914. g.,[19] oba uz velike reklame, kao i uvek kad se u prestonici prikazuje nešto iz neoslobođenih naših krajeva: na pr. da bioskop nije mogao učiniti veće zadovoljstvo gledaocima no što im je pokazao lepote prestonice srednjovekovne Bosne.

Vojne vežbe austrijske brdske artiljerije kod Višegrada (Felddienstübung österreichischer Gebirgsartillerie bei Višegrad ) prikazane su 2. aprila 1913. u Apolo-kinu u Sarajevu uz reklamu da je snimanje pograničnih trupa izvršeno nedavno.[20]

Dan uoči atentata kraj Sarajeva su održani vojni manevri i revi trupa austrijske vojske. Prisustvuje im prestolonaslednik Franc Ferdinand, kome je to, zvanično, i bio cilj dolaska u Bosnu, kao i načelnik austrougarskog generalštaba Konrad fon Hercendorf, odavno pre toga zagovornik rata protiv Srbije. (O dolasku prestolonaslednika sarajevski Narod doneo je samo kratku belešku, na poslednjoj strani, da je Franc Ferdinand naredio da se na Ilidži skinu srpske i hrvatske zastave i da je za uređenje kapele u njegovu hotelu potrošeno 40.000 zlatnih kruna.) Revi trupa je snimilo 27. juna 1914. godine bečko preduzeće Ana Kristensen (Anna Christensen) i film je prikazivan pod nazivom Poslednji revi trupa našeg ovekovečenog pokojnog prestolonaslednika erzherzoga Franca Ferdinanda (Die letzte Truppenrevue unseres verewigten Thronfolgers weiland Erzherzog Franz Ferdinand).[21] (U Arhivu Bosne i Hercegovine dosta je fotografija sa ovih manevara i revija trupa.

Filmske novosti o sarajevskom atentatu *Sarajevski crni dani (A szarajevor feketé napokról) snimilo je mađarsko preduzeće Kinoriport u dužini od 160 m. U filmu se vidi: prestolonaslednik Franc Ferdinand sa suprugom ispred sarajevske Većnice, mesto gde je Čabrinović bacio bombu, pustoš koju je bomba napravila, Miljacka u koju je Ćabrinović skočio, mesto na kome je prestolonaslednik ubijen, Čabrinović, hvatanje Principa, povorka Sarajlija koja prolazi kraj odra, protivsrpske demonstracije i razaranja, slupana kola pred hotelom Evropa, razorena redakcija Srpske riječi, zatim kako dvojicu atentatora vode na saslušanje. Tu je dodata i poslednja poseta Franca Ferdinanda Budimpešti. Novosti su prikazane u Budimpešti početkom jula 1914. g.[22] Jedan film o atentatu, ili deo filma, svega 45 m, čuva Filmski arhiv Savezne Republike Nemačke pod nazivom *Sarajevo pre i posle atentata *(Sarajevo vor und nach dem Attentat). [23] Film Slike iz Sarajeva prikazan u Apolo kinu u Sarajevu 7. avgusta 1914. g.[24 ]S obzirom na vreme i aktuelnost događaja verovatno je reč o nekom filmu o atentatu. Kako se videlo, snimatelj preduzeća Ana Kristensen snimao je dan ranije prestolonaslednika nedaleko od Sarajeva pa bi bilo teško poverovati da nije snimao i njegovu posetu Sarajevu. O snimanju ovih zbivanja Antona Valića, koji je tada živeo u Sarajevu, govoriće se malo kasnije.

Na programu Imperijal kina 14. avgusta 1914. g. je i film Bosanska istočna železnica (Die bosnische Ostbahn), a reklama ističe njenu tadašnju važnost.[25] Reč je o uskotračnoj pruzi koja je dolazila iz Sarajeva do Višegrada, pravljena u vojne svrhe, a njena izgradnja je stajala više nego do tada ijedne železnice u svetu. Film se prikazuje početkom rata, kad je ova pruga opravdala namenu koju joj je Monarhija dala. Da li je snimljena pre početka rata, ili kad je rat počeo - nema podataka.

Kao što je izneto u poglavlju o Srbiji, preduzeće Bečka proizvodnja igranog filma (Wiener Kunstfilm Industrie ) poslao je 1914. godine i na srpsko bojište jednog snimatelja - Hajnriha Findajsa i filmove sa bojišta, i prema Srbiji i prema Rusiji, objavljivalo u svom Ratnom žurnalu (Kriegs Journal), u serijama.

Findajsova snimanja austro-ugarskog pohoda preko Drine na Srbiju septembra 1914. godine, čija se radnja odvija na samoj Drini, s obe strane reke, ili već na srpskoj teritoriji, opisana kad se govorilo o inostranim snimanjima u Srbiji u prvom svetskom ratu, nastavak su istih snimanja dok je austrijska vojska prolazila kroz Bosnu. Oba snimanja čine jednu celinu, jednu priču o drugoj ofanzivi na Srbiju, koja se završila slomom na Kolubari. U V seriji ovog žurnala storije su: Na Drini i U Zvorniku, i tu su prikazani: vojni most na Drini, gde su se 8. septembra 1914. g. vodile ogorčene borbe, kolone municije koje preko mosta prelaze u Srbiju, tipovi Bošnjaka, život vojske u logoru u Zvorniku. Novosti su prikazane u Beču 10. oktobra 1914.[26] U VI seriji je Vrhovni komandant balkanske vojne sile Oskar Poćorek u Tuzli, gde se vide: doček komandanta, vojne parade, vojska posle bitke. Žurnal je prikazan u Beču 16. oktobra t. g. Oba snimanja su iz vremena uspešnih austrijskih nadiranja u Srbiju, pre kolubarske bitke.[27 ]U istraživanjima austrijskog Filmskog arhiva utvrđeno je da i u I i II seriji navedenog žurnala ima snimanja Hajnriha Findajsa, što znači sa austrijskog pohoda kroz Bosnu, ali nije utvrđeno i šta se u njima vidi.[28] U Sarajevu je 28. oktobra 1914. prikazan film Komandant armije Poćorek i njegov štab, (Bosnische Post 28. oktobra 1914), pa je, najverovatnije, reč o prethodnim filmskim novostima. Film Brdska artiljerija u Bosni (Die Gebrigsartillerie in Bosnien) proizvodnje Velt film (Welt-Film), Beč, dug 130 m, prikazan je u Beču 20. novembra 1914. g.[29] ali nema podataka da li je iz ovog pohoda ili je snimljen ranije.

List Vakat donosi 3. juna 1914. godine belešku: »Kinematografsko snimanje Bosne i Hercegovine. Da se što više podigne promet stranaca u Bosni i Hercegovini i da se veliki svijet za naše zemlje što više zainteresuje, sklopila je Zemaljska vlada s poznatom pariskom kinematografskom firmom PathéFrères sporazum da ta firma snima za kinematograf sve ljepše i zanimljivije predjele naše zemlje. Te će snimke onda prikazivati u kinematografima cijelog svijeta, a to će, bez sumnje, pobuditi za Bosnu i Hercegovinu mnogo zanimanja i dovesti k nama mnogo putnika, koji bi nas bez tog upozorenja možda mimoišli, pa taj vladin poduhvat zaslužuje svako priznanje. Sa snimanjem će se započeti već na 8. o. m., a obavljaće ga, uz pratnju jednog vladinog činovnika, direktor te firme Müller s jednim operaterom, u vlastitom automobilu. Snimanje će se započeti kod Broda, a potrajaće 14 dana.«

Po ovom bi izgledalo da je vlada film naručila za propagandu turizma, da snimanje počinje odmah sa granice Bosne, a, prema belešci, bilo je gotovo trideset i šest dana pre početka rata. Film je pušten u promet u Beču tek 20. novembra 1915. g. pod nazivom Bosna i Hercegovina (Bosnien-Herzegovina), dug je 1460 m i u njemu se vide: »veoma zanimljivi snimci Sarajeva, mnogi snimci Bezistana, brdskih pejsaža, narodnih svetkovina, narodnih nošnji, crkava, džamija, samostana itd. itd.«, a kao proizvodno preduzeće označeno je Miler film (Müller-Film).[30] Preduzeće je početkom rata osnovao Pateov nameštenik i ono se smatra Pateovim naslednikom. (Ono će za vreme rata, pored igranih filmova, snimati na rusko-austrijskom bojištu, posebno trik-filmove karikature ruske vojske i ruskog cara). Na filmu su i svetkovine, što bi svedočilo da je snimljen pre rata, jer bi se teško moglo poverovati da ih je bilo i da su snimane tokom rata u ovim velikim delom pograničnim i raznim progonima zahvaćenim krajevima. Izgleda da je nekom nagodbom film prešao u Milerovu svojinu.

U filmu U srpskim pograničnim krajevima (In den serbischen Grenzgebieten) što ga je Velt film snimio posle sloma Srbije, krajem 1915. ili početkom 1916. godine, gde su date njene granice Dunavom, Savom, dolinom Drine i Lima, uslikan je i Višegrad i uskotračna železnička pruga kako vijuga između bregova.[31]

Film Jubilej nadbiskupa dr Štadlera snimilo je neko austrijsko preduzeće 8. juna 1918. godine, a na programu je Ratnog kina u Sarajevu 5. jula t. g.[32] Biskup je slavio 50-godišnjicu rada, na proslavi je brojni kler, bioskopi iz Zagreba, Ljubljane, Križevaca, Splita i dr., brojno su zastupljeni: vlada sa zamenikom poglavara Bosne i Hercegovine Maksom Đurkovićem (Gyurkovics) i oficirski kor.

U sarajevskom Apolo kinu prikazivana su mesna zbivanja i u stojećim slikama, na primer svetkovina Dana ruža (valjda su se ruže prodavale) održana 4. juna 1916. g. u korist ratnih potreba. Austrijski oficiri fotografisali su svečanosti i te su slike prikazane već 10. jula t. g. pod imenom Dan ruža u Sarajevu (Der Rosentag in Sarajevo). Na slikama su i poglavar Bosne Sarkotić i drugi istaknuti upravljači Bosnom.[33] Isto tako oficiri su fotografisali otkrivanje spomenika Francu Ferdinandu kraj današnjeg Principova mosta, povodom trogodišnjice njegove pogibije. Bosnische Post 1. jula 1917. o tome kazuje: »Zahvaljujući predusretljivosti nekih oficira koji su za vreme svečanosti otkrivanja spomenika napravili niz odličnih snimaka, Apolo kino je u mogućnosti... da njih oko 50 prikazuje svojim gledaocima... i to preko programa... Kino se obavezuje da će od četiri predstave jednu trećinu prihoda dati Fondu za gradnju Sofijine kuće (supruga Franca Ferdinanda) i pomen crkve Franca Ferdinanda«. Slike su na programu 20. jula 1917. g. pod nazivom Otkrivanje spomenika zahvalnosti. Vođena su u kino i školska deca da slike vide.

U Sarajevu je snimao i čovek koji je tu živeo i radio i to u kinematografiji: Anton Valić. Sarajevske novine koje ga pominju, i hrvatske (Hrvatski dnevnik) i nemačke (Bosnische Post), njegovo ime pišu kao Walits. Ne zna se zato da li je on ili, njegov otac došljak iz Austrije ili je od onih domaćih Ljudi koji su svoje ime ponemčavali. Sigurno je da mu je mati Nemica, Paulina Valić, jer je sestra Austrijanca Alberta Meca, vlasnika Apolo kina, koje je ona i vodila od njegova otvaranja septembra 1912. g. a direktor (Leiter) toga kina bio je Anton Valić.[34] A kad je Paulina Valić, sa svojim bratom Karlom Mecom, 5. oktobra 1913. g., postala zakupcem Imperijal kina, Anton Valić postao je direktor i toga kina.[35] Posle ujedinjenja 1918. g. živeo je u Zagrebu. Umro je oko 1969. g. Potomci Alberta Meca od kojih su traženi podaci o Valiću njegovo su ime pisali kao Walitc.[36] Evo tih filmova: Svečano otvaranje Napretkova doma u Sarajevu. U Mostaru je 1902. g. osnovano Hrvatsko potporno društvo za potrebne đake srednjih škola iz Bosne i Hercegovine, a u Sarajevu 1903. Hrvatsko društvo za nameštanje dece u zanate i trgovinu. Godine 1907. ova su se društva ujedinila i nazvala Napredak, a sedište Društva je u Sarajevu. Društvo je podiglo svoj veliki dom, on je svečano otvoren 28. septembra 1913. g. i to otvaranje je snimljeno. Bosnische Post od 10. oktobra 1913. o tom snimanju piše: »Za nas Sarajlije od dvostrukog su interesa snimci o svečanom otvaranju Napretkova doma... Prvo, to je prvi i zaista uspeo pokušaj uprave Imperijal kina... sa vlastitim aparatom za snimanje. Drugo, filmske slike će ući u žurnal Pate Frer i prikazivaće se u svim većim bioskopima sveta«. Valić je upravnik Kina, on će i posle ovoga snimati, pa je svakako i ovo njegov snimak.

Ustoličenje reis-ul-uleme u Sarajevu snimljeno je 26. marta 1914. godine.[37] Austrijska uprava, da bi odvojila bosanske muslimane od verske zajednice sa Carigradom, stvara duhovno starešinstvo u Bosni na čelu sa reis-ul-ulemom. Prvi verski poglavar je Dželaludin efendija Čaušević, čovek prosvećen i napredan. (Atentator Muhamed Mehmedbašić tom prilikom žuri iz svog Stoca u Sarajevo da na svečanosti ubije poglavara Bosne. Stiže vest da u Sarajevo dolazi prestolonaslednik, i atentat se ostavlja za njega).

Socijalistička proslava 1. maja 1914. godine u Sarajevu, »vlastiti snimak Imperijal kina«, na programu je toga bioskopa 16. maja 1914. g.[38]

Valić je snimio i film Sarajevo. Ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Bosnische Post od 4. jula 1914. godine obaveštava da će se cele nedelje davati u Imperijal kinu slike posvećene ubijenom Francu Ferdinandu, među njima i one »koje je snimio Anton Valić o događajima u Sarajevu, i to: prijem u Većnici posle prvog atentata, proklamaciju prekog suda, demoliranja po Sarajevu. Osim toga pokazaće se svečani prolaz pogrebne povorke kroz Trst i sahrana u Beču.« Film je na programu počev od 6. jula t. g.[39] Kopiju filma čuva Arhiv Jugoslovenske kinoteke. Jedan film o atentatu čuva Austrijski filmski arhiv.[40]

Za snimanja Svečano otvaranje Napretkova doma štampa je rekla da će ući u Pateov žurnal. Na kopiji Valićeva filma o atentatu koja je u Jugoslovenskoj kinoteci, utisnuto je ime i Patea i Gomona. Nisu li, možda, Imperijal kino, ili sam Valić, imali neki sporazum o saradnji sa Pateom?

Navedeno je trideset i nekoliko filmova i filmskih storija snimljenih u Bosni i Hercegovini do ujedinjenja 1918. godine. Ne računajući prva dva snimanja, moglo bi se reći da filmski reporteri dolaze u Bosnu posle aneksije, koja je, možda, u prestonici značila i sigurnost putovanja u pripojene oblasti. Austrija stvara prvi svoj dokumentarni film tek 1909. g., do 1914. osniva oko dvadeset i pet proizvodnih filmskih preduzeća, većinom početkom rata, i snima 300 igranih i neigranih filmova. Podataka o njihovu snimanju u Bosni imamo tek od 1912. godine. Do toga vremena u tim krajevima snimao je Pate - svakako i još poneko, i to: slikovite pejzaže, gradove, bogomolje svih veroispovesti, folklor svih vrsta, narod, narodne običaje, narodne nošnje, zanate, verovanja, igre, svetkovine, potom svečanosti careva dolaska. Međutim, među pronađenim bečkim filmovima malo je Bosne i Hercegovine, a više Austrije u tim krajevima: austrijska vojska, vojne vežbe, manevri, revije trupa, strateška utvrđenja, strateška železnica, vojskovođe, vrhovni komandant. A kad rat 1914. počinje, onda naravno opet to isto. (Takvo manifestovanje austrijske politike u našim krajevima čak i filmom prelilo se i u Albaniju, Grčku, Bugarsku. Tamo austrijska preduzeća snimaju: dolazak nemačkog princa Vida (Wied) za vladara Arbanasa, novu prestonicu Drač, albansku vojsku koju uvežbavaju austrijski oficiri, grčke i bugarske vladare itd.) Austrijanci su u to doba neuporedivo više snimali gradove na našoj jadranskoj obali i njihovu umetnost. A čim je nestalo fronta na Drini, nestalo je i filmskog snimanja u Bosni (koliko se dosad zna). Nije bilo filmske kamere čak ni da zabeleži otkrivanje spomenika prestolonasledniku Francu Ferdinandu u Sarajevu povodom trogodišnjice njegove pogibije - dok je istovremeno zvanična austrijska politika tvrdila da je Monarhija zbog ubistva nadvojvode rat i počela. Kao izuzetak, snimljen je jubilej nadbiskupa dr Štadlera - ali, jubilej uticajna zagovornika trijalizma. Prema dosad pristupačnim izvorima, austro-ugarski filmski snimatelji nisu zapisali nijednu čisto narodnu manifestaciju Bosne!

Napomene

[1] Bosnische Post, 24. 8. 1906.

[2] Arhiv Bosne i Hercegovine.

[3] D. Kosanović: »Imaginarna rekonstrukcija jednog filma«, Oslobođenje, 30. 1. 1971.

[4] D. Kečkemet: Počeci filma i kinematografije u Dalmaciji, Split 1969, str. 130.

[5] Isto.

[6] Bosnische Post, 7. 5. 1910.

[7] Pravda, 17, Mali žurnal i Štampa, 18. 3. 1911.

[8] Beogradske novine, 19. 6. 1916.

[9] Bosnische Post, 7. 6. 1910.

[10] Isto, 18. 6. 1910.

[11] Isto, 3. 8. 1914.

[12] D. Kečkemet: Počeci filma i kinematografije u Dalmaciji, Split 1969, str. 130.

[13] National Film Archive. Catalogue. Silent Nenjs Films 1896- 1933, London 1965, str. 30.

[14] Hrvatska zajednica, 21. 6. 1911.

[15] Arhiv Jugoslovenske kinoteke. Pismo Boška Bosnića od 9. 6. 1963,

koji je film gledao.

[16] Mali žurnal, 20. 11. 1912.

[17] M. A. Prolo: Storia del cinema muto italiano, Milano 1951.

[18] Pravda, 30. 9. i 2. 10. 1913.

[19] Novosti, 20. 2. 1914.

[20] Bosnische Post, 2. 4. 1913.

[21] W. Fritz: Dokumentarfilme aus Österreich 1909-1914, Beč 1980.

[22] D. Kosanović, «Filmski žurnal o sarajevskom atentatu, »Politika«,

26. 6. 1977

[23] Filmbestände Verleihkopien von Dokumentar- und Kulturfilmen sowie Vochenschauen 1900-1945, Koblenc 1971.

[24] Bosnische Post, 7. 8. 1914.

[25] Isto, 14. 8. 1914.

[26] W. Fritz: Dokumentarfilme aus Österreich 1909-1914, Beč 1980.

[27] Bosnische Post, 28. 10. 1914.

[28] W. Fritz: Dokumentarfilme aus Österreich 1909-1914, Beč 1980.

[29] Wiener Zentral-Vorführung,19. 10. 1914.

[30] Isto, 1915, Film-Liste 82.

[31] Isto, 1916, Film-Liste 5.

[32] Hrvatski dnevnik, 5. 7. 1918.

[33] Bosnische Post, 8. i 10. 6. 1916.

[34] Sarajevski narod i Narod, 21. 9. 1912.

[35] Bosnische Post, 4. 10. 1913.

[36] Podatke dali sin i unuka Alberta Meca dr. Mec iz Sarajeva.

[37] D. Kosanović: »Filmski žurnal o sarajevskom atentatu«, Politika, 26. 6. 1977.

[38] Srpska riječ, 16. 5. 1914.

[39] Bosnische Post, 4. i 6. 7. 1914.

[40] Filmkunst, 1970, 58b.

Dnevna štampa o kinematografiji

Pri upoređivanju zaključaka koliko su koje novine Srbije a koliko Bosne i Hercegovine pisale o kinematografiji u prve dve decenije od njene pojave u našim krajevima, dolazi se do različitih spoznaja. U Srbiji, listovi popularno pisani, za veliki broj čitalaca, ostavili su više podataka o bioskopima i njihovim predstavama; u listovima na višem nivou više je napisa o kinematografiji kao novom fenomenu u ekonomici, kulturi, prosveti, propagandi, filmu kao dokumentu. U Bosni i Hercegovini situacija je drukčija. Na pisanje pojedinih tamošnjih novina o filmu veoma je uticala i njihova politička obojenost. I samo zato, u ovom izlaganju, preglednosti radi, novine će se nabrajati po njihovim političkim grupacijama.

Još u doba Turaka narod Bosne i Hercegovine je verski podeljen tako da su verske organizacije bile neka vrsta političkih jedinica. Austro-Ugarskoj vlasti u Bosni taj je sistem podvojenosti odgovarao, ona ga je i usavršila. Po toj podeli ulazilo se i u Sabor: pravoslavni, muslimani, katolici. (Pored toga, stvorene su za svaku veru po tri kurije: posebno su birali svoje predstavnike veleposednici i intelektualci, posebno gradsko i posebno seosko stanovništvo, a uz to bilo je i virilnih članova, tj. onih koje je vlast imenovala.) U prvi Sabor ušle su sve tri grupe jednodušne u protestu protiv kolonijalnog položaja Bosne i skučenog rada saborskog - ali stepeni i pravci nezadovoljstva bili su različiti kod pojedinih vera, staleža, okruga. Ubrzo unutar ove tri grupacije stvorile su se posebnosti u pogledu na dva osnovna pitanja Bosne i Hercegovine: na pitanje političkih sloboda i na agrarno pitanje. Socijalisti nisu imali predstavnika u Saboru, ali su, zbog svoje jake organizacije i oslonca na bečke i nemačke socijaliste, bili važan faktor političkog života. Te grupe unutar glavnih, i socijalisti, imali su svoja javna glasila, svoje novine. I vlada je imala svoje, na nemačkom ili srpskohrvatskom jeziku.

Kod Srba, unutar njihove Srpske narodne organizacije, tri su grupe, koje su se nazivale prema svojim novinama: grupa oko Naroda, pretežno hercegovačka, sa puno intelektualaca, radikalno nacionalna; druga oko Otadžbine Petra Kočića, agrarno-nacionalna, u agrarnom pitanju revolucionarna, sa ljudima većinom iz Bosanske krajine, obe u svakoj saradnji sa Austrijom nepomirljive. Treća grupa je oko Srpske riječi, starijih političara, pretežno iz Sarajeva i srednje Bosne, koji svoju nacionalnu politiku žele da provedu kroz neku politiku oportuniteta. Kad je ova grupa uvidela zabludu, austrijska vlast stvara drugu oportunističku grupu, uglavnom od lojalnih činovnika, i finansira njen list Istina.

Muslimani su imali tri grupe. U narodu je najmnogobrojnija Muslimanska narodna organizacija, dosta opozicionarna, za autonomiju je, zato sarađuje sa Srpskom narodnom organizacijom, protivnik je društvenih promena, glasilo joj je Musavat. Druga, više oportunistička grupa, je Muslimanska samostalna (narodna) stranka, pretežno od gradskog stanovništva, konfesionalni momenat nije joj u prvom planu, njen list je Muslimanska sloga. Obe stranke se zalažu za zaštitu ekonomskih interesa muslimana. Po agrarnom pitanju Muslimanska narodna organizacija razilazi se s Srbima i njen veći deo ujedinjuje se sa Muslimanskom samostalnom strankom u Ujedinjenu muslimansku organizaciju, koja će se zalagati za autonomiju u sklopu Austrije. Njena glasila su: Novi vakat, Zeman, Vakat. Manja grupa ostaje pri svojim ranijim stavovima i osniva list Novi musavat. Treća, izrazito nacionalna grupa oko Osmana Đikića, imala je svoj list Samouprava, koja se borila za političku i ekonomsku autonomiju, parlamentarizam, ekonomsko-moralno podizanje, naročito siromašnijih slojeva.

Hrvati su imali dve glavne grupe: Hrvatsku zajednicu, više nacionalnu, sa liberalno-demokratski obojenim programom, glasilo joj je Hrvatska zajednica i Hrvatsko katoličku udrugu, sa nadbiskupom Štadlerom na čelu, više klerikalnu, svu za trijalizam i pripajanje Bosne i Hercegovine Hrvatskoj, a glasilo joj je Hrvatski dnevnik.

Socijalisti su okupljeni oko Glasa slobode, odlučno jugoslovenski orijentisane.

Glavni listovi Austro-Ugarske su Bošnjak, koji finansira vlada, list izrazito antisrpski, Sarajevski list, zvanični list bosansko-hercegovačke vlade, Bosnische Post koju finansira okupaciona vlast, a uređuju činovnici. Listova je bilo i više, govoriće se o glavnim i ujedno pregledanim.

Narod, Političko informativni list, Mostar, Sarajevo, I/1908, 1911-1914, posle sarajevskog atentata zabranjen - svakako je najbolje uređivani list Bosne i Hercegovine, i po političkim člancima i po onim iz nauke, literature, umetnosti, svetske i domaće, smeo i beskompromisan u pitanjima oslobođenja i ujedinjenja njegova naroda. List je propratio svaku kulturno-prosvetnu manifestaciju naroda u Bosni i Hercegovini: gostovanja kazališta iz Hrvatske, pozorišnih družina iz Srbije, zabave kulturno-prosvetnih društava, osnivanja diletantskih društava, Sokola, Pobratimstva - ali o kinematografiji u Narodu nema nikada ni reči. Kao jedini izuzetak, list je doneo vest o otvaranju kina u Sarajevu.[1]

Otadžbina, Politički informativni list, Banja Luka, Sarajevo I/1907-1908, 1911-1914, posle sarajevskog atentata je zabranjen. Ovo glasilo grupacije oko Petra Kočića nije napisalo o filmu ni reči, ali je zato redovno donosilo vesti o gostovanjima pozorišta i pozorišnih grupa iz Srbije i Hrvatske, hrvatske opere; sve o srpskim kulturno-prosvetnim društvima: Prosveta, Sloga, Soko, Gusle, Pobratimstvo, o bečkoj Zori, o gostovanjima Češke besede, hrvatskih društava. List je imao i rubriku za književnost. A šta je Otadžbina mislila o nemačkim pozorištima, pa analogno tome i o filmovima, šta oni donose Bosni (da se i ne pominju oni varijetei, operete, razne zabavljačke družine što su dolazile u novu koloniju i ostavljale dosta nesreće po zdravlje i ukus Bosanaca) između ostalih, kazuje i ova beleška: »Opet nemačko pozorište... već po drugi put ove godine dolazi u Sarajevo da nas upozna sa tingl-tanglskom muzikom i polunagim umetnicama ...«[2] Kočićeva Otadžbina pomenula je jednom i kinematograf da bi rad bosanske vlade uporedila s filmskom predstavom. »Ministrov kinematograf. Od kako je uzeo u ruke upravu naše zemlje ministar Bilinski, naš se politički život kreće kinematografskom brzinom... Priredio nam je toliko političkih predstava da nam sve pred očima treperi... Najnoviji program ministrov donosi čarobnu sliku komešanja u vladi, koje prevazilazi draž svakog akrobatskog filma... «[3] Vidi se da je urednik gledao treperave filmske predstave. A kad se zna o čemu su i kako su pisali Narod i Otadžbina, objašnjivo je što nisu imali ni vremena, ni mesta, ni želje da pišu o filmu. On je mogao i da pričeka, druga pitanja nisu. Znali su urednici i saradnici tih listova da se novo sredstvo kazivanja može za njihov narod primeniti korisno kad ono bude u njihovim rukama jer odmah po oslobođenju 1918, okupljeni u »Prosveti«, oni organizuju da uz predavanja poučne filmske predstave kruže i najzabačenijim selima Bosne i Hercegovine i u tome su tada u našoj zemlji prednjačili.

Srpska riječ, List za politiku, prosvetu i privredu, III /1907- 1914, posle sarajevskog atentata zabranjena - imala je svoj podlistak, koji je zamenjivao literarni časopis. U njemu su objavljivane pesme i proza domaćih pisaca, prevodi inostranih klasika, davana obaveštenja o novim knjigama i časopisima, o gostovanjima pozorišta iz Hrvatske i Srbije, o svim kulturnim, nacionalnim, ekonomskim manifestacijama domaćih društava. O filmu je donela u godinama 1908. i 1909. po koju vest o putujućim bioskopima,[4] u 1910. po vest o jednom putujućem i jednom stalnom bioskopu,[5] u 1913. vest o jednom novootvorenom.[6] Te godine je objavila da će se prikazivati u Korzo kinu Bitka na Bregalnici,[7 ]početkom 1914. veliki su oglasi o prikazivanju 1400 m filma sa balkanskih bojišta,[8] i o igranom filmu iz toga rata Junakinja Crnih brda?[9] Sve su to plaćeni oglasi, koje, istovetne za sve novine, daju putujući bioskopi kad dođu u neko mesto. Filmove iz balkanske vojne reklamira bioskop u listu čiji će čitaoci, veruje, doći da ih vide. Od aprila 1914. godine Srpska riječ će sve redovnije donositi programe dva stalna sarajevska bioskopa - Imperijal kina i Apolo kina, uz reklamu uobičajenu i u drugim novinama. Svega su dva kratka napisa o filmu, jedan iz 1909. godine: Kinematograf u školi - u Engleskoj predlažu da se film uvede u nastavu kao pomoćno sredstvo »i otuda će doći usavršen u naše krajeve«;[10 ]drugi, Kinematografski arhiv - u Akademiji nauka u Beču osnovano odeljenje za čuvanje filmovane dokumentacije.[11] Prvi napis je istovetan sa člankom objavljenim u cetinjskom Glasu Crnogorca 26. septembra 1909. godine, drugi napisu iz beogradske Samouprave od 17. februara 1912. Te novine je redakcija Srpske riječi primala i otuda uzela te vesti.

Istina, Organ Srpske narodne stranke, Sarajevo I/1913-1914, prestala izlaziti sa zabranom ćirilice, glasilo u Saboru otvoreno oportunističke grupe - nije o kinematografiji donosila vesti.

Musavat (Jednakost), Organ Muslimanske narodne organizacije, Mostar, Sarajevo, pregledana godišta I/1906-1910, nepotpuna, 1911. cela, avgusta te godine list je prestao da izlazi. Musavat je najpre list opozicion prema austro-ugarskoj upravi, za autonomiju je Bosne i Hercegovine i za saradnju i sa srpskim i sa hrvatskim političkim strankama, izlazi ćirilicom i latinicom. Od balkanskih ratova i odredbe o fakultativnom otkupu zemlje pomirljiviji je prema okupatoru, jer se sa Srbima na agrarnom pitanju razilazi. (Ljudi koji ostaju pri ranijim gledištima osnivaju Novi musavat). Musavat će za sve vreme svoga izlaženja lepim rečima propratiti gostovanja pozorišta iz Srbije i Zagreba. Suprotno tome o filmu neće ni progovoriti, niti o bioskopima, niti o njihovim predstavama. Izuzetak je samo jedan oglas - da je u Mostaru mehaničar Anton Tiberio otvorio bioskop.[12] Svakako je to pažnja prema sugrađaninu.

Novi musavat, Organ Muslimanske narodne organizacije, I/1911-1912. film nije pominjao.

Muslimanska sloga, Glasilo bosansko-hercegovačkih muslimana, Organ Muslimanske samostalne stranke, Sarajevo I/1911- 1912, 1914, pregledana godišta 1911, 1914. - list je autonomaški, begovski, protivnik agrarne reforme, u početku i Musavata, doneo je nekoliko vesti o gostovanju pozorišta iz Zagreba - o filmu ni reči.

Zeman, Organ Ujedinjene muslimanske organizacije, Sarajevo I/1911-1914, sa prekidima, pregledana godišta 1911-1912. - za saradnju je sa Austrijom, bez ijedne je vesti o kulturnim zbivanjima, o pozorištu i književnosti, pa tako nema reči ni o filmu.

Novi vakat, List za politiku i narodno gospodarstvo, Organ Muslimanske ujedinjene organizacije, Sarajevo I/1913 - u svoja 53 broja, koliko je izašlo, list je doneo nekoliko oglasa za novootvoreni bioskop u Sarajevu, Rojal Bajograf i vest da će se dvorana Napretkove palače iznajmiti za bioskop.

Vakat, List za interese bosansko-hercegovačkih muslimana, Sarajevo, I/1914, izlazio samo te godine, zastupa interese bosanskih feudalaca, za saradnju je sa Austro-Ugarskom - nije donosio vesti o bioskopskim programima, dao je samo nekolika kratka napisa o filmu: o štetnom delovanju gledanja filma na zdravlje, naročito kod nas, gde su natpisi strani, tumača nema, a deca se naprežu da shvate radnju. Za decu su samo poučni filmovi;[13] donosi kritiku što su strana pozorišta i bioskopi puni, a domaća pozorišta prazna;[14] belešku da je film uveden kao nastavno sredstvo u policijskoj školi u Pragu[15] i slično.

Samouprava, Organ Muslimanske demokratije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo I/1910-12, neredovno, pregledana godišta nepotpuna - donosi beleške o radu kulturno-prosvetnog društva Gajret, muslimanskog Sokola, muslimanskih knjižnica, o predstavama domaćih pozorišta koja gostuju u Sarajevu, ali list kinematografiju nije pominjao.

Hrvatska zajednica, Glasilo Hrvatske narodne zajednice, Organ za politiku, prosvjetu i narodno gospodarstvo, Sarajevo, I/1909-1912, pregledana godišta 1910-1911, od aprila 1914. do rata organ Saborskog Hrvatskog kluba - donosi beleške o gostovanjima hrvatskih pozorišta, o priredbama hrvatskih društava Napredak, Soko i drugih, u drugoj polovini 1910. i prvoj 1911. godine štampa dosta redovno donosi oglase za filmske predstave na Cirkuskom trgu bioskopa Tautamograf; o filmu više ništa.

Hrvatski dnevnik, Za interese bosansko-hercegovačkih Hrvata, Sarajevo, I/1906-1918, pregledana godišta do 1913. nepotpuna, posle toga cela - davao je mesta filmskoj reklami, filmskim programima daleko više od ijednog drugog domaćeg lista i sa listom Bosnische Post, glavni je izvor podataka za kinematografiju u Bosni. Nekad više (1914, 1915, kraj 1917, početak 1918), nekad manje (1916, početak 1917, drugo polugodište 1918) list donosi programe sarajevskih bioskopa, ostavlja tako traga: o prikazanim filmovima, čije su proizvodnje, o načinu reklamiranja: glavnim glumcem, iznošenjem sadržaja pojedinih filmova, od 1917. g. ponekad i imenom reditelja. List je ostavio dokumentaciju da su natpisi na filmovima do kraja rata 1918. g. bili na nemačkom jeziku, a plakati štampani na nemačkom, a posle je dodavano i nešto teksta na hrvatskom jeziku. Od marta pa do kraja 1917. godine u listu se javljaju zahtevi da natpisi na filmovima budu na hrvatskom jeziku, plakati da se štampaju hrvatski, ili da je na istom plakatu tekst najpre na hrvatskom, a onda na nemačkom jeziku.[16] Kritikujući zbog nemačkih natpisa Apolo i Imperijal kino, Hrvatski dnevnik kazuje: » ... Ne bi li i jedan i drugi hrvatskom jeziku ustupio prvo mjesto, kad je Sarajevo još hrvatski grad, a većina posjetilaca u oba kina domaći ljudi...« (O pitanju jezika koje je istakao Hrvatski dnevnik govoreno je kad je bila reč o plakatima i natpisima). List je donosio i kraće napise o kinematografiji, na primer, o podvodnom snimanju,[17] o deci i pornografiji u bioskopima,[18] preporučivao je prvi hrvatski film Brčko u Zagrebu[19]uputio pohvale Ratnom kinu što je prikazao domaći film Matija Gubec i što mu je prilikom prikazivanja muzička pratnja bila isključivo hrvatska muzika.[20] Jedino je ovaj list ostavio traga o prvom »domovinskom« igranom filmu koji govori o prodoru austro-ugarske vojske u Srbiju 1914. godine.[21]

Osvit, Glasilo Hrvata iz Bosne i Hercegovine, Mostar 1898- 1907. godine, po pisanju najbliži Hrvatskom dnevniku, a Musavat 26. juna 1906. g., povodom prestanka izlaženja lista, piše da je bio poluzvanični glasnik okružne oblasti i gradskog kotara, da mu je u uredništvu bilo dosta činovnika i da su drugi iz redakcije prešli u Hrvatski dnevnik. Beležeći gradska zbivanja, list je zabeležio i sve dolaske putujućih bioskopa u Mostar od 1900-1907. godine.

Glas slobode, Organ socijal-demokratske stranke Bosne i Hercegovine, Sarajevo, I/1909-1914, 1917. (30. VI) - 1918. - donosi načelno - direktivne članke, vesti iz zemlje i inostranstva s komentarima, teoretske i polemičke napise domaćih i stranih vođa socijal-demokrata, političkih i strukovnih organizacija, vesti iz sindikalnog pokreta, literarne priloge i sl. List za prve dve-tri godine izlaženja donosi svega nekoliko (plaćenih) oglasa za putujuće i stalne bioskope, od početka rata redovnije za Apolo i Korzo kino. List je 6. oktobra 1914. g. prestao da izlazi; ponovo počeo 30. juna 1917. g. U 1918. godini donosi oglase za Ratni kino, od oslobođenja 1918. u listu su programi svih sarajevskih bioskopa. Kad list nalazi da radnici treba da vide neki film on im ga preporuči - isto kao što im preporuči neke pozorišne predstave, korisne knjige, razne društvene priredbe, ukaže šta je kič, progovori protiv kocke. Preporučiće, na primer, da vide filmovane prizore »iz veličanstvene portugalske revolucije«,[22] ili film Žerminal, rađen po Zolinu romanu. »Mi preporučujemo našim drugovima da pogledaju taj film, jer je vrlo vrijedan i nema ničeg zajedničkog sa raznim reklamdžijskim i senzacionalnim slikama, a u njemu će vidjeti pravi život radničke klase, njene napore u podzemnim rudnicima i strahote koje moraju podneti od eksploatacije u rudnicima. Roman i slika su strahovita optužba buržoaskog društva...«[23] Novine će u podlistku doneti i prikaz filma.[24] Redakcija obaveštava u kojim bioskopima radnici dobijaju ulaznice po sniženim cenama.[25] Stav Glasa slobode prema kinematografiji je isti kao i svih radničkih novina u Srbiji i u svetu: za radnike dobar je onaj film koji će ih poučiti raznim znanjima, izneti obespravljenost njihove klase, uputiti u načine borbe za svoja prava - i uz to da kazivanje bude na umetničkoj visini. (U Bosni i Hercegovini izlazilo je još radničkih novina, na pr. Zvono, Organ Socijal-demokratske stranke, I/1914, organi radnika Hrvata Radnički list, Radnička sveza i dr. ali nije bilo mogućnosti da se vide.)

Sarajevski list, Službeno glasilo Zemaljske vlade Bosne i Hercegovine, Sarajevo, obrađen XXXII /1909-1915. ceo, 1916-1918. nepotpun - retko je donosio bioskopske programe, možda i zato što je, uglavnom, izlazio triput nedeljno. Donosio je zato napise o filmu uopšte: beleške, kraće i poduže članke. Nisu štampani u rubrici za prosvetu, književnost i umetnost, već u rubrici dnevnih vesti, ili u podlistku. (Programi su u rubrici gradskih vesti). Napisi su, uglavnom, u godinama 1912-1915. i mogu se ocenjivati samo u njihovu vremenu. Evo nekoliko tih članaka: Najnoviji pronalazak Edisonov: snimanje slike u boji i spajanje fonografa i kinematografa;[26] Kinematograf kao svedok: snimci pobune vinogradara u Francuskoj poslužili na sudu kao svedok;[27] Jaje na filmu: primena filma u nauci, prikazivanje filma o nastanku života u jajetu, u Beču osnovan institut za kinematografiju,[28] Kinematograf na predavanjima kao prosvetno sredstvo: primena filma u nastavi u Japanu;[29] Asta Nilsen: biografija po njenu kazivanju;[30] Tvorac bioskopa: Markuz Levi i njegovi bioskopi u SAD.[31] Veliki je članak dr Milana Markovića, njegovo predavanje, Kinematograf: tehnika stvaranja filmske slike, projekcije, trikova, umetnička strana filma. »Film ne može nadoknaditi pozorište, ali može dati nešto onima koji nemaju prilike da vide pozorište... Naravno da im ništa dobro ne može pružiti detektivska drama... Gledalac intelektualac treba da ovu čarobnu spravu gleda sa više razumevanja ...«[32] Članak Hrabroslava Kulijera Svega pomalo u kinematografu govori o izumiteljima filma, rasprostranjenosti bioskopa, filmu kao informativnom sredstvu, o kapitalima uloženim u filmsku industriju, o primeni filma u nauci.[33] Ređaju se članci: Kinematograf i književna svojina,[34] Kinematografska društva: Pate frer i njegova poslovanja,[35] Kinematografski honorari[36] Kinematogafska statistika: podaci iz Dejli Mejla (Daily Mail) o broju bioskopa u svetu, proizvodnji, cena koštanja,[37] Kino i teatar: odnos pozorišta i filma, » ... Kritika treba da usmerava razvoj filma, jer film gledaju milioni...«,[38] Lj. Đ.: Sarajevo u kino-pozorištu: ponašanje gledalaca I, II i III reda pred komičnim, tragičnim i ljubavnim prizorima,[39] Razvoj kinematografske znanosti: Plato, Majbridž, Marej, Edison, Limijer (Plateau, Uhatins, Mybridge, Maray, Edison, Limière).[40]

Bošnjak, List za politiku, pouku i zabavu, nedeljnik, Sarajevo, 1891-1910, pregledana 1910, proaustrijski, finansirala ga bosanska vlada - nije donosio vesti o filmu.

Bosnische Post, Organ za politiku i narodnu privredu, Sarajevo XI/1896-1918, list su finansirale austrijske vlasti, uređivali činovnici, pisao je u interesu Austro-Ugarske, propagirao nemačku kulturnu orijentaciju - po svom zadatku reklamirao je austrijska pozorišta, varijetee, razne zabavljačke družine, cirkuse, sve atrakcije što su dolazile iz Austrije. Tako je bilo i sa kinematografom, pa je ostao najbolji izvor podataka o filmu u Sarajevu do kraja 1918. godine (Na žalost, nije beležio bioskope po unutrašnjosti Bosne.) Bosnische Post je objavila dolazak svakog putujućeg bioskopa, počev od onog prvog 1897. g., otvaranje svih stalnih bioskopa u Sarajevu, njihove programe, cene ulaznica, ko u bioskopima izvodi muzičku pratnju, ko podiže zgrade za bioskope, ko su im vlasnici. Načelne članke o kinematografiji list nije donosio.

Bosansko-hercegovačka omladina sve tri vere, koja je imala značajnog uticaja na politički život pokrajine suzbijajući klerikalne uticaje, propovedajući ideje liberalne, slobodomislilačke, napredne, brzo je prelazila od načela sporazuma Srba i Hrvata do jedinstva, srbohrvatstva, a odatle do integralnog jugoslovenstva - ali nije u Bosni i Hercegovini imala svoga javnog glasila. (U Zagrebu je naprednjački Val, u Beču su Zora i Rad, u Pragu Jugoslavija - u njima se film ne pominje.)

Od šesnaest navedenih listova, glavnih koji su pre ujedinjenja izlazili u Bosni i Hercegovini, malo je njih pisalo o kinematografiji. Pri utvrđivanju da li su neke novine pisale o filmu i koliko mogu se tome uzroku zapaziti dva razloga. Prvi je: politički stav lista prema okupatorki. Dnevnici za beskompromisnu borbu (Kočićeva Otadžbina, Narod Rinde Radulovića, Musavat Smail-age Ćemalovića, Samouprava Osmana Đikića) film i ne pominju. Novine sa nešto blažom taktikom u tom pitanju (Srpska riječ, Hrvatska zajednica) donosile su retko vesti o kinematografiji. Listovi za trijalizam u sklopu Monarhije (Hrvatski dnevnik, Osvit), čisto austrijski (Bosnische Post), zvanično glasilo bosansko-hercegovačke vlade (Sarajevski list) bogati su vestima o kinematografiji. Glas slobode napisaće o nekom filmu samo ako je u duhu programa njegove socijaldemokratske stranke. Drugi činilac na koji bi valjalo obratiti pažnju nešto je drugačije prirode. Grupa listova koja je naglašavala da zastupa interese muslimana (Muslimanska sloga, Novi vakat, Vakat, Zeman), bez obzira da li je i koliko neki bio oportunistički, za neku saradnju sa Austrijom ili za autonomiju, malo su ili nimalo pisali o kinematografiji, verovatno i iz bojazni da film - nerazumljiv, po svojoj priči stran duhu njihova naroda - ne utiče negativno na duboko usađene običaje, veru, naravi, tradiciju njihovih čitalaca. Jer, i tadašnja muslimanska omladina najsporije je pristizala sa visokih škola. Uz sve to postoji i jedna nedoumica: koliko su bioskopi, vlasništvo stranaca, došljaka iz Austrije, i nudili oglase domaćim listovima, koliko kome!

Napomene

[1] Narod, 21. 9. 1912.

[2] Otadžbina, 20. 3. 1912.

[3] Isto, 27. 3. 1914.

[4] Srpska riječ, 29. 1. i 28. 4. 1908; 24. 2. i 30. 12. 1909.

[5] Isto, 26. 3. i 15. 4. 1910.

[6] Isto, 7. 8. 1913.

[7] Isto, 5. 8. 1913.

[8] Isto, 24. 1. 1914.

[9] Isto, 8. 2. 1914.

[10] Isto, 22. 10. 1909.

[11] Isto, 5. 3. 1912.

[12] Musavat, 5. 7. 1909.

[13] Vakat, 15. 4. 1914.

[14] Isto, 9. 3. 1914.

[15] Isto, 23. 2. 1914.

[16] Hrvatski dnevnik, 11, 12, 17, 22. 3. 1917.

[17] Isto, 11. 3. 1913.

[18] Isto, 15. 11. 1915 i 17. 11. 1916.

[19] Isto, 24. 8. 1917.

[20] Isto, 14. 5. 1918.

[21] Isto, 6. 2. 1915.

[22] Glas slobode, 22. 10. 1910.

[23] Isto, l. 11. 1913.

[24] Isto, 7. 9. 1913.

[25] Isto, 15. 10. 1910, 17. 9. 1913.

[26] Sarajevski list, 14. 6. 1910.

[27] Isto, 17. 5. 1911.

[28] Isto, 18. 1. 1911.

[29] Isto, 16. 6. 1911.

[30] Isto, 27. 2. 1913.

[31] Isto, 21. 3. 1913.

[32] Isto, 9. i 10. 4. 1913.

[33] Isto, 23, 25, 26, 27. 6. 1913.

[34] Isto, 18. 7. 1912.

[35] Isto, 19. 6. 1912.

[36] Isto, 11. 4. 1912.

[37] Isto, 1. 12. 1913.

[38] Isto, 5. 1. 1914.

[39] Isto, 21. i 23. 12. 1912.

[40] Isto, 18. 3. 1914.

 

// Projekat Rastko / Film i televizija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]