Боса Слијепчевић

Кинематографија у Црној Гори
1896-1918

Из књиге: Боса Слијепчевић, "Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896-1918", Универзитет уметности у Београду и Институт за филм, Београд 1982.

Биоскопи

Путујући биоскопи

Бечки биоскоп Уранија снимао је лета 1902. г. Црну Гору и њен двор, а тај је филм приказан у Бечу исте године.^[1] Вероватно је тада давао и филмске представе на Цетињу. О првом приказивању филмова у престоници Црне Горе, око године 1903, написао ми је своја сећања Милутин Пламенац, директор Завода за заштиту споменика културе Црне Горе: » ...Снимци неких животиња у аритмичким, врло треперавим и испрекиданим сликама били су приказани у једном приземном одељењу куће покојног Петка Пајевића, при улазу у Војну радионицу звану Лабораторија. То је била права сензација - прве живе слике! С обзиром на ограничену просторију, био је присутан мали број позваних и привилегованих посјетилаца...«. Није ли, можда, и овде реч о бечкој Уранији? О приказивању филмова на Цетињу 1908. г. казује белешка у Цетињском вјеснику од 3/16. септембра т.г.: »Кинематограф на Цетињу. Ускоро се отвара у просторијама кафане б. Ловћен, куће г. Петка Пајевића, трговца, кинематограф, који ће свако вече давати по двије представе, од 8-9 и од 9-10 сати увече. Недељом и празником даваће и послије подне са спуштеним цијенама. Кинематограф је снабдијевен са великим избором разнијех интересантних и шаљивих сцена.« (Кућа Пајевића и данас постоји; то је лепа једноспратница у улици тада Његошевој, данас Лењинов булевар 202. Пајевић је родом из Бјелопавлића, богат човек, пре Цетиња живео у Србији, тамо трговао, дошао на Цетиње после пада Обреновића, књаз Никола га је поставио за главног војног лиферанта. Приземна просторија у којој су даване представе данас је преграђена, у делу са улице је посластичарница. Године 1908. све су то били Пајевића магазини.^[2] Да ли је то неки путујући биоскоп дошао из Приморја, или је Пајевић отворио свој - скромна белешка не казује. О њему нема више помена у Цетињском вјеснику, а други и главни тадашњи црногорски лист Глас Црногорца није ове представе ни поменуо, те се не зна колико је биоскоп радио. По неким казивањима за време јубиларних свечаности на Цетињу године 1910. Италијани су приказивали филмове у Владину дому.^[3] Према сећањима савременика, у Никшић је долазио путујући биоскоп око године 1910., а на програму је био и филм Снежана и седам патуљака.^[4] Да ли је, можда, и овде реч о биоскопу који даје представе у кући Пајевића (далека сећања о годинама ретко су сигурна), или, можда, о ономе из Владина дома? Опет по сећању савременика, у Подгорицу долазио је путујући биоскоп око године 1914. и давао филм Живот Исуса Христа. Биоскоп је имао и тумача који је објашњавао слике.^[5]

Стални биоскопи и приказивање филмова

До Првог светског рата у Црној Гори постојала су само два биоскопа: на Цетињу и у Никшићу. У доба отварања првих биоскопа на територији сваке наше Републике било је неких особености у људима који биоскопе отварају, у публици која их посећује и томе како штампа биоскоп прима. Да би то било очитије у односу на Црну Гору, прелистаћемо нешто датума из културно-просветне историје поменута два града, који су те особености, вероватно, условили.

Цетиње. У Црној Гори до године 1843. нема ниједне основне школе. Узаман њене умне владике Василије и Петар I Петровић крајем XVIII и почетком XIX века моле Русију и Аустрију да им помогну да отворе само једну. Узалудна су у томе и настојања Доситеја и Соларића. Тек је прву основао Његош 1834. Године 1847. Цетиње се састојало од Манастира и Биљарде, око 1860. имало је шездесет кућа, озидана је Локанда (гостионица). Архимандрит Нићифор Дучић 1874. године описује тадање Цетиње: »Манастир, Биљарда са нешто кућерака, расутих, сламом покривених, од сухомеђине грађених, без димњака, са једним ниским и слијепим вратима право у поље.« Становника је тада у Црној Гори писмено свега 2%. Полет да се нешто уради и на материјалном и на просветном подизању виднији је кад су се за то створили неки услови: године 1860, кад је Европа први пут посредно признала постојање Црне Горе одређивањем њених граница према Херцеговини, посебно после Берлинског конгреса 1878. године, кад је званично призната и нешто проширена у плодније крајеве. Године 1834. у Црној Гори је, дакле, једна основна школа са тридесет ученика, 1863. школа је једанаест, 1914. године има их две стотине једанаест са 18.185 ученика. Учитељско-свештеничка школа основана је 1869. године; исте године руска царица оснива Институт за девојке, који је имао програм гимназије, 1871. почињу да излазе новине Црногорка. Оснива се прва војна музика, године 1872. стварају богослови књижевно друштво Борац, 1880. отворена је прва средња опште-образовна школа, 1902. нижа гимназија се претвара у вишу, 1907. и Никшић има гимназију. Из Црне Горе бројни су претплатници на Вуков Рјечник, на Забавник, Даницу, бечке Српске новине. Влада шаље много омладине у школе, најпре у Боку, потом у Србију и Русију, Загреб и Задар. Године 1911. буџет министарства просвете за службеничке плате износи 17.140 динара, стипендије деци у школама ван Црне Горе 45.000 динара. Малим моћима владе, њених буџета, који нису могли ни издалека да одговоре културно-просветним потребама, прискаче у помоћ приватна иницијатива, полетно, самопрегорно. Културно-уметничка друштва која се том приватном иницијативом оснивају од краја седме деценије прошлога века широм Црне Горе оставила су дубоког трага. Наводимо само она која су најближа задатку овог писања. Године 1868. основана је Цетињска читаоница са четири секције: позоришном, за народни живот, за новине и часописе, за попуњавање библиотеке; смештена је у једну просторију Локанде, другог места није било. Задатак читаонице је културно подизање народа, оснивање сличних друштава по целој земљи. У одбору читаонице су тадашњи највећи јунаци Црне Горе: Марко Миљанов, Машо Врбица, Пеко Павловић и други. Читаоница оснива Певачко друштво и први је концерт на Цетињу 1871. године. Добровољно позоришно друштво читаонице основано је 1883. године, а прва позоришна представа му је 1884. године и то се сматра почетком црногорског позоришта (иако је и пре читаонице било позоришних представа). Прве представе су даване у приватној кући, или под ведрим небом пред Биљардом. Глумци-дилетанти су блиски рођаци кнежеве породице: Блажо и Марко Петровићи и Машан Вукотић, затим Јован Поповић-Липовац, ађутант кнежев и руски генерал, Јован Павловић први министар просвете Црне Горе и директор гимназије, књижевници Симо Матавуљ и Лаза Костић, војвода Машо Врбица, сердар Јанко Вукотић. Женске улоге играју ученице Института и жена министра просвете. Симо Матавуљ овако описује секцију: »Међу новим снагама бијаше и мухамеданаца, и старих ратника, и ускогаћа (који носе европско одело, значи дошли са школовања из иностранства), и лацмана, (који су дошли из крајева под Аустро-Угарском), а зачин свима бијаше Лазо Костић.« Исте године у Црногорки, књижевном часопису који издаје Читаоница, уведена је стална рубрика за позоришни репертоар и позоришне приказе, што унапређује рад позоришта. Иницијативом Читаонице прикупљају се добровољни прилози за подизање зграде где су смештена сва културна друштва; та зграда је Зетски дом. У тој кући, створеној прилозима људи скромног имућа, одвијаће се сав културни живот престонице, па и наше филмске представе, све до првог светског рата. Аустријанци су Дом обрушили; обновљен је после ослобођења и опет постао средиште духовног живота града. На исти начин приватном иницијативом оснивају се широм Црне Горе иста културно-просветна друштва. Године 1909. у Црној Гори је једанаест позоришних дилетантских дружина.

Оне прве глумце дилетанте из дворског круга временом су заменили млади трговци и занатлије, од којих је долазило доста корисних иницијатива. Године 1890. њих је у дружини 73%, остало су просветни радници и други службеници. Године 1904. ствара се Трговачко-занатлијско удружење и оно од Читаонице преузима позоришну секцију, а године 1906. ово удружење претворило се у Радничко друштво са секцијама: позоришном, певачком и тамбурашком и оно је преузело бригу о позоришту. Године 1910, кад је држава смогла снаге да дотира позориште, Дилетантско одељење Радничког друштва постаје државна установа - Књажевско црногорско народно позориште. Међу глумцима који су, како је речено, били занатлије, радници, трговци, интелектуалци, судећи по позоришним критикама, највише су се истицали у дилетантским дружинама и сада у Народном позоришту Љубомир Таминџић, Блажо Братичевић, Ђоко Беговић, Богић Војводић.^[6] Ето, из средине ентузијаста, црногорских пионира просветарства, позоришта, хорског певања, оркестара, новинарства, дошао је и зачетник кинематографије у Црној Гори Љубомир (Љубо) Таминџић. За њега ће биоскоп бити само нови вид старога посла: културно-просветно подизање приватном иницијативом.

Отац Љубов, Ристо, терзија у Стоцу, пребегао је на Цетиње од крви. Црногорска влада, предусретљива према ускоцима са шесторо друге деце, шаље у Војводину на занате и једно од деце Риста Таминџића, Љуба, рођеног 1874. године. Он у Вршцу учи часовничарско-граверски занат, потом ради у Бачкој Паланци, Панчеву, Београду. Године 1903. долази на Цетиње. Постао је дворским мајстором, а имао је и своју часовничарску радњу. Учесник је у два балканска рата и првом светском. По окупацији Црне Горе 1916. г. интерниран је у Аустрију. После рата, пошто му је радња пропала, ради у туђим часовничарским и златарским радњама, нема двора и није више дворски мајстор. Оптерећен бројном породицом, поред редовног посла, поправља шиваће и писаће машине, струју и ради све механичарске послове.

Чим је Таминџић дошао на Цетиње, постаје један од најактивнијих посленика културног живота престонице: глумац је и редитељ у поменутим дилетантским секцијама, од 1910. у Књажевском позоришту. По моме записивању казивања Душана Поповића, по занимању обућара, који је такође био глумац-аматер, од 1931. члан Бановинског позоришта, после другог светског рата управник и редитељ Народног позоришта на Цетињу — Таминџић се за све време свога рада у позоришту истицао између свих глумаца знањем, стеченим највише самообразовањем. »Увек је читао, и при обеду, и био добар глумац, интелигентнији од свију нас«. По његову казивању, Таминџић је имао неколико разреда гимназије, знао је немачки, читао на том језику и преводио са немачког натписе на филмовима. Припадао је странци праваша, али је и ту, као и у односу с људима, веома одмерен. Истицао се у раду сокола и сваком просветном и јавном послу и као такав био веома омиљен. У приказима позоришних представа као први увек је истицан Таминџић. Хвале га 1909. године у комаду Оче наш од М. Димића.^[7] Почетком 1910. године он је редитељ и игра насловну улогу у Књазу Арваниту од кнеза Николе I: »Међу приказивачима највише се одликовао у улози књаза Арванита Таминџић, који је неоспорно један од најбољих дилетаната ... «.^[8] Глас Црногорца га хвали у Карташу од Виктора Диканжа^[9] итд.

На иницијативу старих чланова позоришта, међу њима и Таминџића и неких интелектуалаца, после првог светског рата поново се оснива Добровољно позоришно друштво. Оно даје представе у Дому слободе све до 1931. године, кад се у обновљеном Зетском дому оснива државно Бановинско позориште. Већина аматера ушла је у то позориште у својству редовних чланова. Таминџић није хтео, »иако је тада био глумац један од главних«, казивао је његов друг Душан Поповић. Кћи Таминџићева Даница Мугоша, позоришни шаптач, навела је да су глумци савремене комаде играли у својим оделима, а њен отац није имао одела и није могао да их за сваки комад позајмљује. Таминџић је умро 1945. године.

Цетињски вјесник од 30. октобра / 12. новембра 1910. донео је вест да је у двору на некој светковини 27. октобра / 9. новембра »била у великој сали кинематографска представа, која је трајала четврт часа. Приказивани су призори са јубиларних свечаности. Иза представе продужена је поново игранка... « Ко је приказивао свечаности јубилеја? Можда неко од оних који су их снимили, или је то био Љубо Таминџић, дворски мајстор, који ће убрзо почети да приказује филмове у свом биоскопу у Зетском дому.

О сталном биоскопу и редовним представама на Цетињу имамо података почев од 3/16. јануара 1911. године. Цетињски вјесник, среда, 5/18. јануара 1911. године пише: "Кинематограф. У прошли понедељак (тј. 3. јануара с.к.) у сали Зетског дома овдашњи кинематограф изводио је врло лијепе слике, међу којима су се нарочито истицале са јубиларних светковина. Кинематограф ће од сада сваког понедељка увече давати нов одабрани програм, што заслужује пажњу грађана. За вријеме паузе свира Тамбурашки збор.« Кад белешка каже »овдашњи кинематограф«, изгледа да је он радио и пре ове представе, па тако није сасвим сигурно да ли је први стални биоскоп у Црној Гори почео да ради крајем 1910, или почетком 1911. године.

Уређаје за биоскоп набавили су ортачки Љубо Таминџић, часовничар-гравер, прецизни механичар и дворски мајстор, Ристо Андрић, златар и Никола Кнежевић, часовничар. Кинооператер је био Љубо Таминџић, први у Црној Гори.^[10] Таминџић је истовремено и тумачио и приказивао филм, преводио натписе својим веома пријатним гласом и лепом дикцијом херцеговачког говора. Он ће вршити пројекцију филмова и у двору све до рата 1914. године. Тако, на пример, на пријему руских официра код престолонаследника приказани су филмови Јубиларне свечаности на Цетињу и Крунисање у Лондону (на коме је био присутан и црногорски престолонаследник). Новине о том пишу: »Слике су приказиване под вјештим руковођењем нашег вриједног суграђанина г. Љуба Таминџића.^[11] Говорећи о почецима рада биоскопа Љуба Таминџића и другова, Глас Црногорца од 20. јуна 1911. с.к. казује »... Тако исто прошлијех дана приређене су у двору двије представе са одабраним сликама у присуству краљеве породице. Те су представе колико забавне толико поучне. Таминџић приказује у двору 1/14. јула 1912. дочек краља Николе у Бечу.^[12] (Краљ је боравио у Бечу 26. до 28. маја 1912. године, а филм је приказан на Цетињу после 33 дана.)

Кинематограф Таминџића радио је, са краћим прекидима, све до рата 1914. У почетку дани представа нису устаљени, Цетињски вјесник за сваку представу доноси посебну вест. Лист најпре казује да је представа понедељком увече,^[13] потом да су представе понедељком и уторком,^[14] затим и петком.^[15] Почетком године 1912. представе су »у дане кад позориште не даје представе«.^[16] Од средине 1912. обично су три представе недељом.^[17] Краћих прекида у раду — вероватно или због недостатка филмова, или гледалаца — било је у другој половини 1911. и јула 1912. године,^[18] и, свакако због рата, од краја 1912. до августа 1913. године. (Двор је године 1912. препоручио глумцима да не иду у рат, већ да дају представе на фронту и у позадини. Глумци га нису послушали. У бојевима су се веома проредили. С осталима у рат је отишао и кинооператер Љубо Таминџић.)

Филмске представе даване су у дворани Зетског дома, тамо где и позориште, тамо где су биле и све културне приредбе Цетиња и све лепше забаве. И у Сомбору биоскоп још 1907. даје представе у позоришту у дане кад нема позоришних представа.^[19] У дворани су партер, галерија, ложе у партеру и на галеријама. То је свакако један од најлепших наших биоскопа тога времена. Није имао другог назива осим Кинематограф.

Таминџић је био цетињски кинооператер и после првог светског рата. Биоскоп је тада био власништво обновљеног Добровољног позоришног друштва у коме је играо и Таминџић. Представе су даване у Дому слободе или на Пољани Обилића, па су поводом ових других деца певала: »На Пољани Обилића - живе слике Таминџића.« Рад Таминџића у друштву био је добровољан. Приход од биоскопа делио се на име плата глумцима. Припремање филмова за представе вршио је Таминџић у својој кући, па, чим се мотор зачује, долази комшилук да гледа слике. Кад је 1931. године у обновљеном Зетском дому почело да ради Бановинско позориште, пренет је тамо и биоскопски уређај.^[20]

Оно мало сачуваних програма, објављених у Цетињском вјеснику, говоре да су приказивани филмови били француски, италијански, дански, амерички, немачки, аустријски, руски. Примера ради, ево само неких. Француски: Катастрофа аероплана у којој је погинуо француски министар војни 8. маја 1911., новости приказане 21. јануара 1912. године. Заљубљени Макс,^[21] Макс као лимар,^[22] Мамзел Нитуш,^[23] Патеове и Гомонове недеље.^[24] Италијански: Лоренцаћо, историјска драма у бојама,^[25] Рим,^[26] На жртвенику, драма изведена од италијанских глумаца,^[27] Тото учи скакати, шала,^[28] Теодора, историјска драма,^[29] Манон Леско,^[30] Дански: Част, по Судерманову роману,^[31] Борба срца, величанствена Нордискова драма, дужина 1300 м,^[32] Трагедија једне мајке,^[33] Црни сан или Дијамантска огрлица, драма у три чина од Урбана Гада, у главној улози Аста Нилсен, »краљица кинематографске бине«.^[34] Амерички: Дупло бекство, америчка комедија,^[35] Сјајно злато, америчка шала,^[36] Гајење крокодила у Калифорнији,^[37] У прашумама, америчка драма.^[38] Немачки: Шилерови Разбојници, ^[39] Краљица Лујза, драма из бојева Наполеонових са Прусима,^[40] Једна маскен шала, у главној улози Хени Портен.^[41] Аустријски: Маневри аустријске војске 1911.^[42] Руски, или филмови страних предузећа у Русији: Москва и њене обале, природно.^[43] Почетком 1914. године било је програма састављених од самих комичних филмова.

Музичку пратњу изводио је тамбурашки оркестар Радничког друштва.^[45] За цене имамо само један податак, и то кад су спуштене: горње ложе 7 перпера, доње ложе 5 перпера, партер 80 пара, галерија 40 пара.^[46]

Филмови су се приказивали и као поједине тачке на разним забавама, на пример, на забави цетињске Читаонице фебруара 1912. године, којој присуствује и Двор. На програму су: позоришни комад, певање композиција кнеза Мирка, рецитације и »између тачака кинематографске слике«.^[47]

Цетињски вјесник неуобичајено рекламира први биоскоп. Отварање биоскопа за лист је прегалаштво неколицине људи за опште корисну ствар. Та њихова иницијатива је као и оне што су биле да се створи позориште, створе хорови, оркестри. Зато треба грађанство да помогне опстанак биоскопа. » ... И овог пута препоручујемо грађанству ово наше домаће предузеће, како би га помогли својом посетом.«^[48] »Програм је пробран и интересантан, те би грађанство требало што већу пажњу да поклања овим представама ... «^[49] »Ово је напредак домаћег предузећа,... можемо похвалити предусретљивост грађанства према овом нашем домаћем предузећу... Младим и трудољубивим предузетницима може се само честитати на раду и пожелети им истрајност у започетом послу.^[50] Кад лист препоручује филмску представу чини то у истом смислу као и кад је реч о позоришту: »Сутра увече даје се први пут Јелисавета кнегиња црногорска од Ђуре Јакшића, коју (представу) не би требало да наша публика пропусти и да је не посети«.^[51] А за филм: » ... Даваће се преко недеље три представе... те ће несумњиво пријестоничко грађанство у пуној мјери поклонити пажњу овом нашем домаћем предузећу.^[52] (Занимљиво је да у истом смислу о помоћи биоскопу као корисној установи говори никшићка Слободна мисао још 10. јула 1938. године: »Свакако да би овој нашој установи требало поклонити више пажње од стране грађанства јер је данас тешко одржавати тон кино.« Реч је о биоскопу у друштву Захумље. Општина је тада омогућила да се на згради где је биоскоп поправи кров.)

У оно мало програма што су их новине донеле нема рекламерских речи. Означено је само, на пример, да је комад Гомонов, предузећа Нордиск, да је филм италијански, амерички, дански, да је реч о историјској драми, ако је филм дужи, наведена му је дужина, ако је рађен по познатом литерарном делу, означен је писац дела, ако у филму игра познат глумац, онда је наведено његово име. Понекад је уз наслов филма означена и његова уметничка врста.^[53]

Глас Црногорца, уједно и службени лист Црне Горе, пратио је сав живот народни, имао сталне рубрике: књижевност, уметност, просвета, народно здравље, народна привреда. Лист је донео три мала написа о кинематографији. Први 26. септембра / 9. октобра 1909, још пре сталног биоскопа на Цетињу: Кинематограф у школи. Напис казује да се у Енглеској Удружење за напредак школства бави питањем да се филм уведе у наставу као помоћно средство. »Он ће се отуда пренијети и у друге модерне државе, па ће, без сумње, доћи и у крајеве гдје српски народ живи, свакако много усавршенији него што је сад, кад је у Енглеској отпочет.« (Овај напис пренела је сарајевска Српска ријеч од 22. октобра 1909. године). У другом напису од 15/28. октобра 1911, Кинематограф на дневној светлости, говори да је у Немачкој измишљено приказивање филмова при дневној светлости! У трећем, од 23. маја / 5. јуна 1912. Кинематографски хонорари, казује се како је биоскоп у свету најпосећеније гледалиште и колики су хонорари великих филмских глумаца.

Друге цетињске новине Цетињски вјесник није писао о филму. Доносио је само биоскопске програме.

Цетиње је 1914. г. имало 5.000 становника. Кад је почео да ради први биоскоп, 1911. г. морало их је бити мање. (Године 1889. град је имао 2.000 житеља. За петнаест година порастао је за 3.000, сваке године просечно по двеста, тако да их је почетком 1911. могло бити око 4.200). Ово бројно мало грађанство по саставу је својеврсно: двор, влада, народни посланици, чиновници, посебно официри и цивили школовани на високим школама по свету, увек су ту књижевници и научници из других југословенских крајева, тридесетак генерација ученица Института биле су образоване жене са знањем два страна језика, двадесетак врста занатлија са 86 занатлијских радњи, доста сасвим патријархална света, а сви са приметним коренима патријархалности. Ту је и дипломатски кор и њихове породице, који, свакако, утичу на урбанизацију престонице. Мали град имао је позориште, хор, оркестар, од спортова: скијашко друштво основано 1892, голф клуб од 1906, тенис, школу играња од 1907, фудбалски клуб који су основали радници 1913. Модерне спортове донеле су дипломате. Али све што је домаће било је истоветно по наравима, по етици, по општим народним тежњама. У том граду »било је господства и без богатства«, свакако доста патријархалног, али господства. Да ли је толики и такав град, где су сви у државној служби имали скромна примања, давао довољно гледалаца да би биоскоп могао опстати? Има жалопојки у новинама да му недостају. Цетињски вјесник 14/27. маја 1912, на пример, пише: »Као једина забава у пријестолници је кинематограф, који је у домаћем предузећу и својим досадашњим радом довољно је препоручио себе. Па и поред тога кинематограф се не посећује онако како би требало, што није нимало за похвалу. Оно преко недјеље даје највише три представе, па и оне нијесу посјећене«. И они помињани позиви Цетињског вијесника »да се помогне домаће предузеће« знак су да биоскоп тавори. Старији и патријархалан свет није могао наћи забаве у биоскопу. Бројнијих гледалаца није могло бити ни међу женама. У то доба црногорске жене ретко су виђане и у кафани, па било то и са родбином; ретке су биле и у биоскопу. Чест гост биоскопа је краљевска породица, сви заједно, или по двоје троје, престолонаследниковица најчешће.^[54] Да ли то чине да дају примера, или су их филмске представе интересовале? Свакако је то утицало да и њихова околина и сви који желе да се тада покажу дођу у биоскоп. Кад год је вест да је неко од Двора био на представи, новине бележе да је приказивање филмова било пред пуном двораном, а дворана није била мала. Да виде балканске ратове у филму, у биоскоп су вођени ђаци свих школа и ученице Института. Са таквим програмом сигурно му није недостајало гледалаца! Могло би се, по прилици, закључивати да је публика била из урбанизованијег дела становништва и да је била толика да је омогућавала да биоскоп некако опстане, али не и да доноси зараду. У тадашњим приликама града и то је похвално. Ствар се после првог светског рата у том погледу променила: било је и зараде.

Никшић. Кад је град ослобођен 1877. године у њему је од просветних установа био само један мејтеп (основна школа) где је хоџа поучавао младиће верским одредбама. У граду је остало тридесетак муслиманских породица и нешто дрвених дућана и ћепенака. Напуштени град убрзо су почели да насељавају људи из Херцеговине, Приморја, Кривошија, Санџака, Босне, највише ратници из минулог рата. Већ тиме што су ускоци и устаници, они су и прегаоци, предузимљиви, продорни. Међу њима су сељаци, надничари, а највише је трговаца и занатлија. Они из Мостара, Рисна, Стоца често су и писмени. Као такви имали су више додира са страним светом, били савитљивији, вештији послу, имали сазнања о просвећивању, имали више поимања о свету и тада новим стремљењима. Већ године 1897. Никшић је имао 210 досељеничких породица. Из Црне Горе дошли су, углавном, чиновници. Ти прегаоци, које су власти подржавале, подигли су сасвим нов град са великим тргом (срећом савременим урбанистичким планом сачуван), развили трговину са иностранством, до краја века подигли разна привредна предузећа: млекару, пилану, пивару, акциону штампарију, трговачко акционарско друштво за извоз и увоз, штедионицу.^[55] Брз материјални напредак и приватна иницијатива стварали су услове за културно уздизање. По угледу на Цетиње, Никшић оснива Читаоницу 1881. године, а њено Позоришно друштво 1884. певачко друштво Захумље 1898. град има своје новине Невесиње и Оногошт, све са истим просветитељским циљем. У економском и нарочито у културном подизању Никшића највидније место припада породици Шобајића. Од ослобођења Никшића до првог светског рата ушли су у историју културе Црне Горе: Максим, оснивач Читаонице, књижевник, скупљач народних умотворина, хроничар Никшића; Симо, политичар, истакнут клубаш, приповедач, публицист, оснивач и уредник Народне мисли; Петар, етнограф, Илија, сликар-графичар, Бекица, драмски писац, новинар, драматург и глумац, јавни радник, један од оснивача читаонице. Сви ови Шобајићи и њихов рад поменути су само зато што су то преци пионира кинематографије у Црној Гори, другог по реду, Бранка Шобајића и да се истакне да је и Бранко филмом продужио у новаторству стремљења предака.

Кад је Бранко Шобајић, умро, 1917. г., његов отац написао је књижицу Споменица Бранка Шобајића. За своју породицу, сроднике и пријатеље написао његов отац Бекица, Мостар 1917.^[56] Ту је дата Бранкова биографија, веома скромно, без улепшавања. Ево нешто података из ње но, без улепшавања.

»Бранко Шобајић рођен је у Никшићу 28. септембра 1878. године ... Родитељи су се његови трудили да сваку од његових несталних и многобројних жеља испуне ... То се наставило тако све до његових последњих дана. Толика родитељска њежност донијела је посљедице противне од њихових жеља: Бранко је постао толико размажен и раслабљен да се већ из његове младости могло видјети да ће промашити циљ вриједнога живота. По спољашњости Бранко је био врло лијеп... Говорио је лијепо, меким мушким тенором, причао је много и имао живу машту. У Београду је свршио два разреда гимназије, ... потом дошао родитељима у Никшић, који су се бавили трговачком радњом, те је и он постао трговац. Поред трговачких послова радо се одавао којекаквим новотаријама. Почео је најпре да ради на фотографском занату, те је послије ради усавршавања био неколико мјесеци у Прагу код Лазана. Иза тога дао се на сајџиски занат, ради којега је ишао у Швајцарску у Берн да се тамо усаврши. Од књаза Николе I одликован је године 1900. медаљом за ревност при изради табло-квадра за вријеме освећења Саборне цркве Светог Василија у Никшићу. Као подпредсједник пјевачког друштва Захумље основао је тамбурашки збор, а у Занатлијском друштву плехмузику. Као члан управног одбора Никшићког индустријског удружења ишао је у Берлин за куповину аутомобила. Био је управник фабрике друштвене и подигао је пржницу за јечам, стругару и парни млин. Свирао је на виолини, флаути и другим инструментима, те је први покренуо концерте и балове у Никшићу. Ишао је у Беч те је у Гомона купио кинематограф, а у Лаурина и Клеменса аутомобил, који је, поред шофера, редовно пратио при превозу робе и путника за Подгорицу, Цетиње, Бар, Колашин, Андријевицу итд. На аутомобилу је добио нахладу у грудима, онда се осећао веома потиштеним и резигнираним, те се још само томе могао радовати да би био интерниран. Али га као болесна и то мимоиђе ... « (Реч је о интернацији Црногораца у Аустрију за време првог светског рата.)

Крајем прошлог века новине пишу похвале Шобајићу као глумцу:^[57] у драми Дејан од Н. Недељковића (пише Вук Врчевић у Гласу Црногорца 1897, 2), у Арваниту од кнеза Николе (Невесиње 1898, 26), у Веселиновићевом Ђиду (Оногошт, 1899, 32), у Опсади Никшића од Бекице Шобајића. Године 1906. у управи је Занатлијско радничког друштва, једног од међаша у размаху позоришне и музичке уметности града Никшића. Као што су први оркестри у граду његови, тако су прве и његове радње, фотографска и часовничарска.

Биоскоп Бранка Шобајића почео је да ради после балканског рата. У приземљу своје лепе куће, у улици тада званој Пиварска, данас Моше Пијаде бр. 6, Шобајић је адаптирао за биоскопске представе једну од просторија. За седење су постављене столице, просторију су осветљавале бројне петролејке, кад представа почиње, лампе се привију на најмању светлост. За време паузе светлост се појачава. Пројекцију је вршио сам Шобајић, филмове је набављао од Љуба Таминџића са Цетиња, па су тако исти као они приказани тамо. Гледаоци су били претежно мушкарци, тешко да их је било толико да би се могли покрити трошкови. Улазнице су се куповале при доласку у дворану, цена им се не зна. Такође се не зна колико су пута недељно одржаване представе. Слике су титрале, апарат пуцкетао. Кад је Шобајић припремао програм, апарат се чуо по целом граду и деца би нагрнула у његову кућу. Биоскоп је радио до рата 1914. г. Дуго после првог светског рата у магазинима Шобајића било је котурова са филмовима. Нестајали су при сеобама и приликом бомбардовања града у другом светском рату. Пројекциони апарат Шобајића био је после другог светског рата једно време у Музеју града Никшића.^[58]

Неких особености у почецима кинематографије у Црној Гори свакако има, прво, у људима који су је у Црној Гори увели. Биоскопе су у нас отварали, углавном, пословни људи, хотелијери, гостионичари, да повећају број гостију и тако потрошњу у својим предузећима, да уз то зараде на улазницама. Мало је било међу њима радозналих духова, новатора које је филм привукао као нов феномен, нова атракција. У Сплиту је један тако својеврстан пионир филмски Јосип Караман, који је уједињавао смисао за уметност, трговину, јавне делатности и чија је папирница била састајалиште културних Сплићана, »где се расправљало о свим градским и свјетским питањима ... рушила Аустрија ... припремали велики догађаји ... «.^[59] Црногорски филмски пионири имали су тих особина. Иако по животним приликама различити - Љубо Таминџић тихи мајстор новатор, који рукама зарађује за живот, Бранко Шобајић, за своје време и свој град, богат трговац и индустријалац, човек који ствара прве творнице и отвара прве занатске радње сатова и фотографије, доводи прве аутомобиле - оба су аматери глумци, музичари, певачи, зачетници или предњаци у јавним културним пословима, увек у неком тражењу и, као такви, они уводе и филм у своје градове. Црногорски филмски пионири гледали су на своје биоскопе као на школу у којој се учи, исто као што се гледало на прва позоришта.

Иако се овај рад односи на Црну Гору у њеним границама пре уједињења 1918. године, наводи се податак да је у Котору отворен први стални биоскоп крајем 1913. или почетком 1914. године. Власник му је био Которанин Марко Караман и звао се Кинематограф Караман. Други је отворен 1916. године, Кинематограф Вуковић, власништво Трипа Вуковића.^[60]

У другим градовима на територији тадашње Црне Горе све до краја 1918. биоскопа није било. Отварани су тек после првог или другог светског рата. На пример, у Подгорици (Титограду) 1919. године отворио је биоскоп Милош Гарзичић на углу улице Балшићеве и Скадарске.^[61] У Пљевљима је Рајко Бајчетић отворио стални биоскоп 1926. године у хотелу Европа. Бајчетић је занат кинооператера учио у Осијеку, пројекциони апарат је купио од неке дружине Чеха која је те године у Пљевљима, међу осталим атракцијама, приказивала и филмове.^[62] У Беранама (Иванграду) године 1919. или 1920. ортачки су отворили биоскоп у главној улици Петар Даниловић, хотелијер, и Јово Барјактаревић, обућар. Биоскоп је радио само две године, али су се после отварали други.^[63]

Аустроугарски војни биоскопи 1916-1918. године

Црна Гора је прегажена 16. јануара 1916. године, а већ 25. тога месеца окупационе војне власти отварају за своју војску биоскоп на Цетињу (као што ће у граду за све време рата приређивати концерте, варијетске представе, гостоваће ту позоришне дружине аустријске.) Најпре се овај биоскоп назива Пољски кино број петнаест, августа 1916. г. Ратни кино број петнаест, децембра те године Бојни кино број шеснаест, да би се за цело време окупације ти називи преплетали.^[64] Пројекцију је вршио аустријски војник, родом из Сарајева, који је између два рата постао кинооператер Цетиња. У биоскопским програмима које доносе окупационе Цетињске новине (немачко издање Cetinjer Zeitung ) не каже се где се представе дају. Касније, крајем 1916. године то се може закључити по означеним ценама за ложе, галерију, партер,^[65] што значи да су у Зетском дому, јер друге зграде са ложама и галеријама у граду није било. По оно мало означених наслова филмова на програмима види се да су стари, да је доста комедија. За филмске новости само је означено да су: Саша тједник, Саша-Местер, или Местер тједник, Тједно извјешће, Ратне слике, без ознаке шта приказују. Има представа заједничких за војнике и официре, има само за официре. У одређене дане допуштено је и грађанству да иде у биоскоп. Даване су представе и за децу, приређиване за добротворне сврхе у Монархији. Септембра 1916. биоскопски оглас о томе каже: »С обзиром на добротворну сврху ових представа препоруча се посјет кина свакоме тко си за мало новца хоће да нађе забаве.«^[66] Значи, може на њих ићи и грађанство. Има по која представа и за домаћу сиротињу.^[67] Цене улазница су најпре »за часнике и даме једна круна, за момчад 20 филира.»^[68] (Реч је о женама окупатора). Потом »за часнике 1,10 круна, за потчаснике и момчад ложа 64 филира, приземно 44 филира, галерија 24 филира. За цивиле ложа 1,34 круне, приземно 88 филира, галерија 48 филира.»^[69] Музика у биоскопу је војна.

Почетком 1917. године отворен је и у Никшићу биоскоп аустро-угарске војске. Према Цетињским новинама од 11. фебруара 1917. године то ће бити »у просторијама једног бившег друштва«, где има 150 седишта. Аустријски биоскоп био је у кући Катурића, тамо где је данас Пољопривредна апотека, у улици тада Скадарској, данас Новака Рамова број 2. Новинске белешке казују да је једна представа давана на Божић бесплатно за православну школску децу, такође да су за ту представу узети филмови фотографа Шобајића, »који поседује још из доба мира читав уређај за кино.« По једним сведочанствима,^[70] Аустријанци су узимали и Шобајићев пројекциони апарат, али га нису однели са собом, по другим, апарат није доспео Аустријанцима у руке. Они су имали и своје филмове и пројектор.^[71] (Разводник у аустријском биоскопу у Никшићу био је неки Мустафа Крнић. Приликом ослобођења 1918. године убиле су га комите.)^[72]

Војни аустријски кино отворен је и у Подгорици (Титограду), у згради основне школе. Лети су представе даване пред зградом; биоскоп је могло посећивати и грађанство. Свирала је војна музика. На једној сачуваној улазници стоји да јој је цена 60 филира.^[73]

Напомене

^[2] Податке писцу дао унук Петра Пајевића Богдан Пајевић са Цетиња.

^[3] Архив Југ. кинотеке. Писмо Видоја Марковића са Цетиња 29. 5. 1963.

^[4] Казивање писцу Илије Каваје, издавача и књижара из Никшића.

^[5] Архив Југ. кинотеке. Писмо проф. др Андрије Лаиновића.

^[6] Јагош Јовановић: «Развитак позоришта у Црној Гори«, Стварање 1954, 7-8, стр. 417-433; Ђ. Пејовић: »Биографски подаци о првим глумцима Црне Горе«, Стварање 1954, 728, стр. 467-474; Ристо Драгићевић: »Припреме за стварање првог државног позоришта на Цетињу«, Историјски записи 1948, 5-6, стр. 321-333; Др Нико Мартиновић: »Прва година црногорског позоришта«, Сусрети, 1954, 8-9, стр. 587.

^[7] Цетињски вјесник, 30. 12. 1909.

^[8] Исто, 2. 1. 1910.

^[9] Глас Црногорца, 19. 6. 1910.

^[10] Писцу податке дао Душан Поповић, глумац-аматер, потом члан и редитељ Народног позоришта на Цетињу.

^[11] Цетињски вјесник 3. 8. 1911.

^[12] Исто, 4. 7. 1912.

^[13] Исто, 5. 1. 1911.

^[14] Исто, 21. 1. 1911.

^[15] Исто, 26. 1. 1911.

^[16] Исто, 11. 2. и 7. 4. 1912.

^[17] Исто, 28. 8. 1912.

^{[18 ]}Исто, 28. 1. и 18. 8. 1912.

^[19] Слога, Сомбор, 13/26. 5. 1907.

^[20] Писцу податке дала Даница Мугоша, кћи Љуба Таминџића.

^[21] Цетињски вјесник, 21. 1. 1912.

^[22] Исто, 15. 2. 1912.

^[23] Исто, 28. 8. 1912.

^[24] Исто, 21. 1. и 5. и 12. 9. 1912.

^[25] Исто, 21. 1. 1912.

^{[26 ]}Исто, 1. 2. 1912.

^[27] Исто, 19. 5. 1912.

^{[28 ]}Исто, 28. 8. 1912.

^[29] Глас Црногорца, 2. 11. 1913.

^[30] Цетињски Вјесник, 5. 3. 1914.

^[31] Исто, 12. 5. 1912.

^[32] Исто, 12. 2. 1914.

^[33] Исто, 5. 3. 1914.

^[34] Исто, 18. 2. 1912.

^[35] Исто, 12. 5. 1912.

^[36] Исто, 28. 8. 1912.

^[37] Исто, 12. 2. 1914.

^[38] Исто, 26. 3. 1914.

^[39] Исто, 26. 1. 1911.

^[40] Исто, 2. 11. 1913.

^[41] Исто, 26. 3. 1914.

^[42] Исто, 21. 1. 1912.

^[43] Исто, 28. 8. 1912.

^[44] Исто, 26. 2. 1914.

^[45] Исто, 5. 1. 1911.

^[46] Исто, 18. 2. 1912.

^[47] Глас Црногорца, 4. 2. 1912, Цетињски вјесник, 8. 2. 1912.

^[48] Цетињски вјесник, 9. 6. 1912.

^[49] Исто, 16. 2. 1911.

^[50] Исто, 30. 5. 1912.

^[51] Исто, 7. 5. 1911.

^[52] Исто, 30. 8. 1913.

^[53] Глас Црногорца, 12. и 19. 5. 1912. и 2. 11. 1913; Цетињски вјесник, 26. 1. 1911; 1, 15, и 18. 2. 1912; 19. 5, 18. 7, 28. 8. и 28. 9. 1912; 12. 2. и 5. и 26. 3. 1914.

^[54] Цетињски вјесник, 6. 13. и 26. 6; 1. и 25. 8. 1912.

^[55] Ј. Јовановић: »Никшић, мјесто насељавања и привременог боравка« Историјски записи 1948, књ. II, св. 3-4, 5-6.

^[56] Споменицу ставила на располагање Зорка Добричанин, раније супруга Бранка Шобајића.

^[57] Вељко Шакотић: Културно просветна друштва старог Никшића 1881-1914, Никшић 1970, стр. 45, 46, 54, 66, 69.

^[58] Податке дала Ксенија Деретић, кћи Бранка Шобајића, и Илија Каваја, књижар и издавач.

^[59] Душко Кечкемет: Почеци кинематографије и филма у Далмацији, Сплит 1969, стр. 91.

^[60] Исто, стр. 106.

^[61]Архив Југословенске кинотеке. Писмо др Андрије Лаиновића 10. 6. 1963.

^[62] Исто. Писмо Рајка Бајчетића.

^[63] Исто. Податке дао Милан Гарчевић из Иванграда.

^[64] Цетињске новине 25. 1; 27. 8; 21. 12. 1916.

^[65] Исто, 12. 12. 1916.

^[66] Исто, 24. 9. 1916. и 21. 10. 1917.

^[67] Исто, 11. 11. 1917.

^[63] Исто, 27. 8. 1916.

^[69] Исто, 31. 12. 1916.

^[70] Податке дао Лука Каваја, издавач и књижар из Никшића.

^[71] Податке дала Ксенија Деретић, кћи Бранка Шобајића.

^[72] Исто.

^[73] Архив Југословенске кинотеке. Писмо др Андрије Лаиновића.

Инострана снимања*

Црна Гора је од давнина, више него иједан крај наше земље, привлачила странце: учене људе, истраживаче, писце, државнике. Многи од њих оставили су драгоцених података у написаним делима, у уметничком цртежу и слици, у фотографији. Тако је у њој било рано и филмских снимања. Већ крајем 1902. године приказан је у Бечу, у Уранија позоришту (Urania Theater) филм У Црним брдима на црногорском књажевом двору (In den schwarzen Bergen am Fьrstenhoffe von Montenegro), свакако производње тога биоскопа,^[1] јер су се ти први путујући биоскопи трудили да прикажу и нешто из крајева где гостују, па су у местима куда пролазе понешто и снимали. - Српски почасни конзул у Шефилду, Арнолд Мјур Вилсон, после снимања крунидбених свечаности у Београду 1903, Жиче и Студенице куда се ишло на миропомазање, снимао је у Новом Пазару на путу за Црну Гору. У Адресару Шефилда (Sheffield Directory) међу државама које је Вилсон обишао помиње се и Црна Гора и да је о земљама које је посетио држао предавања уз приказивање тамо снимљених филмова. Не би било разлога да не снима и у Црној Гори. У штампи Шефилда тога времена можда би се о томе нешто нашло. Године 1910. на Цетињу су велике свечаности, званично назване Прослава педесетогодишњице владања Њ. К. височанства књаза и господара Николе I Петровића и златног пира њихових височанстава књаза господара и кнегиње Милене, или краће, и до данас уобичајено, Јубилеј. Славље је трајало преко месец дана. Целог августа долазиле су делегације из света на честитање: бугарске, турске, руске, италијанске, аустријске, из Србије и бројне кћери и зетови »европског таста« црногорског господара. О страним извештачима са Цетиња Глас Црногораца пише: » ... Поред огромног броја народа из унутрашњости на Цетињу се налази и много странаца из српских и других разних крајева, међу њима велики број новинара, српских, хрватских, чешких, руских, немачких, италијанских, француских, енглеских, мађарских итд., а много је и фотографа ...« Извештач је међу фотографе убројао и филмске сниматеље, јер их не помиње, иако их је било више. Филм о цетињским свечаностима приказан је најпре у Београду у биоскопу Париз 26. септембра/9. октобра 1910. под називом Цетињске свечаности, касније Свечаности о прогласу краљевства на Цетињу. Вест о приказивању донели су: Мали журнал 26. и 27. Ново време 28, Правда и Штампа 29. септембра т. г. : »Извештава се поштована публика да је приспела из Париза најновија слика са великих свечаности на Цетињу приликом проглашења кнежевине Црне Горе за краљевину . У свим новинама вест је истоветна, дакле, - плаћен оглас. У штампи није било писања о филму осим реклама; за већину новина тада једно краљевство више значило је и једна препрека више ка уједињењу. Белешка казује да је филм француски. Једну сторију са ових свечаности, краљ међу старим ратницима, чува британски Национални филмски архив са назнаком да је Патеова,^{[2 ]}па је вероватно и овај филм Патеов. У рекламама се истичу сцене: дочек италијанског краља, српског престолонаследника, руског великог кнеза.^[3] Истовремено кад и у Београду, у Сарајеву је приказиван један филм о овим свечаностима под насловом Проглашење за краља црногорског кнеза Николе (Die Kцnigsproklamation des Fьrsten Nikola von Montenegro).^[4] Је ли ово аустријски филм Максимилијана Ради-Малера (Rady-Maller) Свечаности на Цетињу приликом проглашења Црне Горе Краљевином»,^[5] или мађарски Крунисање Николе I краља витешке Црне Горе, приказан у Новом Саду октобра 1910. г.^[6] Италијански филм о овом празновању зове се Црногорске свечаности (Feste montenegrine), производње Милано филма, у три је дела,^[7] што би значило да је доста дуг. На Цетињу један филм о свечаностима приказан је најпре у двору 27. октобра/9. новембра,^{[8 ]}1910, а у Зетском дому 3/16. јануара 1911. г.^[9] под насловом Јубиларне светковине и Јубиларне свечаности. Два су месеца између ових приказивања: ни за један филм нема података ко их је снимио. После четири и по месеца Цетињски вјесник 14. маја 1911. с. к. објављује да ће на програму »бити и једна нова јубиларна слика«, а 23. т. м. да је на програму биоскопа »друга серија нових слика са јубиларних свечаности«. Да ли је реч о италијанском филму, који је у серијама, или неком другом од помињаних? - На светковинама на Цетињу доста је света из Хрватске, Славоније, Далмације, ту је и Казалиште из Загреба. Међу њима је и власник биоскопа и сниматељ из Сплита Јосип Караман, истакнути поборник југословенства. Снимио је свечаности, филм назвао Свечаности проглашења Црне Горе краљевином и приказао га у свом биоскопу 7. септембра 1910. г.,^[10] деветог дана после снимања! Филм није сачуван. - У копији филма *Јубиларних свечаности коју чува Музеј на Цетињу и Архив Југословенске кинотеке из дворске је имовине, можда је она приказана у двору, али нема података ко је филм произвео. (На тој копији натписи су сада на српскохрватском језику, али је заостао један некадашњи, на немачком, па би филм могао бити аустријски, а исто тако и бечког Патеа). У тој копији су сцене: дочек великог кнеза Николаја Николајевића Романова, његове супруге, кћери краља Николе, 19. септембра/2. октобра; дочек српског престолонаследника и принцезе Јелене 14/27. септембра; дочек италијанског краљевског пара 9/22. септембра; у Владином дому свечана седница проглашења краљевства 15/28. септембра; краљ међу старим ратницима који су са оружјем из 1860. године. Свакако је том приликом неко од филмских репортера снимио и филм Од Цетиња до Котора-приказан у Београду 19. новембра 1910. године с. к.^[11] Такође, можда, и драгоцен документ који чува Југословенска кинотека: прва црногорска војна музика, основана око 1907. године, са капелником Чехом Вимером, снимљена како пролази на некој паради.

У Сарајеву је августа 1911. г. приказан филм, наравно под немачким називом, Једна црногорска прича (Eine montenegrinische Geschichte ).^[12] По наслову судећи, филм би могао бити и играни. Јуна 1912. црногорски краљ чини званичну посету Аустрији. Један филм о том боравку је Патеов: *Дочек краља Николе у Бечу. или Њ. В. цар Фрањо Јосиф прима Њ. В. краља Николу црногорског (SR Majaestдt Keiser Franz Joseph I empfangt SR Majaestдt Nicolaus von Montenegro). У сачуваном филму види се долазак краљев у Беч 8. јуна и дерби 9. јуна 1912. У пратњи краљевој су: министар спољних послова Душан Греговић, ађутант краљев Митар Мартиновић, маршал двора Славко Рамадановић. Филм је приказан на Цетињу у двору 1/14. јула,^[13] а у Кинематографу 13/26. јула 1912.^[14] И Гомон је снимио ову посету. Неколико метара филма *Краљ Никола у Бечу чува Гомонов архив.^[15] Црна Гора (Монтенегро) производње Амброзио из Торина, 1912, сниматеља Ђованија Витротија (Giovanni Vitrotti) 112 м^[16] на програму је београдских биоскопа Касина и Париз 25. септембра/8. октобра 1912. - пригодно приказивање на дан црногорске објаве рата Турској.^[17] (Витроти је те године снимио и филмове Далмација, Сплит, Задар, Граница аустро-српска). Прво снимање на црногорском бојишту у балканској војни забележили су француски ратни дописници Жером и Жан Таро у својој књизи Битка за Скадар (Jerome et Jean Tharaud : La bataille de Scutari), Париз 1926, на стр. 63: » ... На високи камењар наспрам Дечића донета је велика фотеља, у њу је сео краљ Никола, а кнез Мирко је испалио прво ђуле из топа. На неколико корака од њих италијанска камера снимаше .. .« У које је италијанске филмске новости то снимање унето, нема података. Назовимо га (Први хитац), производња италијанска. На Цетињу је Патеов представник децембра 1912. г. дао неколико представа својих филмова у корист црногорског Црвеног крста, међу њима и Слике из балканског рата.^[18] Ту су свакако и дотада снимљене сторије из два Патеова журнала посвећена црногорском бојишту које чувају Народни музеј на Цетињу и Југословенска кинотека. Ти драгоцени документи најпотпуније су досад нађене филмоване целине из те војне. Први носи наслов: *Најновији филмовани извештај са балканског бојишта. Црна Гора, 1912, 388 м (натписи су немачки). У журналу се види како Црногорци носе рањенике на Бардањолу, потом разорена турска тврђава Шипчаник, где су се водиле битке 9. до 15. октобра 1912; 6.000 Турака заробљених у тој бици; Тузи, место између Шипчаника и Дечића; мајор Ђурашковић код своје батерије; главни стан Скадра; сторија како аустро-угарски и шпански војни аташеи предају неку поруку црногорским официрима. (Било је много непријатељског мешања Аустрије да Скадар не би освојили Црногорци.) Црногорци дају Арбанасима новац (вероватно Малисорима, који су им помагали нарочито у транспортима.) Слике како сами војници вуку на положаје тешке топове за опсаду Скадра. (Реч је о србијанској артиљерији која је дошла у помоћ). Преношење на носилима мртвих и рањених после битке на Тарабошу (вођене 9. до 11. октобра); бојно поље на Тарабошу; дуге колоне заробљеника; краљ Никола и аустро-угарски војни аташе; краљ полази из Ријеке према Скадру ради извиђања, укрцава се у своју јахту Таубе са принцом Батенбергом (краљевим зетом), дипломатама, државницима и плове Језером; краљ са пратњом на острву Врањина, одакле је диван поглед на Скадар и Скадарско језеро, аустријски, италијански и српски војни аташеи посматрају на карти дејство артиљерије, повратнике из Америке, који су дошли да се боре, прима краљ на Ријеци Црнојевића; Краљ Никола у Главном стану на Груди са престолонаследником, владиком Кирилом Митровићем, министром Петром Пламенцем и генералом Александром Константиновићем, Краљ креће на положаје са мноштвом коњаника.

Друге новости носе наслов *О Скадру, 1912-1913, 278 м, (натписи су француски) и одмах затим: »Слике је узео наш специјални сниматељи на самом бојишту излажући опасности и сам живот.» Сниматељ се и овековечио у овом журналу: види се како пита за пут црногорске официре и они му га показују на мапи. У новостима се ређају сторије: о тешкој бици на Тарабошу: тврђава око које су се водиле најкрвавије битке тога ратовања, што значи да је снимано после предаје Скадра, јер се тарабошка тврђава предала тек тада. Црногорска војевања у том рату, искидане бодљикаве жице, велике гомиле напуштене турске муниције и оружја. Друга сторија приказује лађу како се пуни људством и ратним материјалом, да би отпловила према првим ратним линијама; и жене помажу при утовару. Потом мали брод Нептун који стално преноси људе и муницију на фронт и који стално бомбардују Турци, али га никад не погађају. Јуриш Црногораца из првих борбених редова према турским положајима. Са Тарабоша изнад Скадарског језера пуца се из топова и пушака; велике гранате којима су рушена утврђења Тарабоша; батерија капетана Љубичића, која је на Турке испалила преко 5.000 граната (Љубичић је српски официр који је са батеријом дошао у помоћ Црногорцима), Арбанаси који су у савезу са Црногорцима (Миридити, хришћани). Ни најстарији нису хтели да остану ван борбе, ту је ратник из 1876. г., ту генерал Јанко Вукотић, главнокомандујући на једном делу фронта око Скадра; долазак принца Мирка у Скадар и команданта једног дела опсаде Скадра генерала Митра Мартиновића, ту је коњица, пешадија, доста шаренила у униформама, сви су ратници у својим опанцима; рушевине Скадра, гладни у опсађеном граду, деца једу кору са дрвета, море избеглица на друму, принц Петар, пошто је примио мач браниоца Скадра Есад паше. И на крају, лице и наличје рата: на једној страни вије се застава победе, на другој - мноштво лешева који труну несахрањени! Филмови и филмске новости са црногорског бојишта разних предузећа, многе из наведених журнала, приказиване су или под називом филмованих збивања, или под уопштеним именом. У Београду су приказане сторије; Под Тарабошем, Пате, 26. новембра/10. децембра 1912;^[19] Краљ Никола и Тарабош или Краљ Никола на Тарабошу, 14. априла 1913. с. к. ;^[20] Борбе на Тарабошу, 18. децембра 1913. с. к. ^[21] У Сарајеву 28. новембра 1912. давале су се такође новости Борбе на. Тарабошу (Die Kдmpfe am den Tarabosch) и Врховни штаб крај Скадра (Hauptquartier bei Skutari );^[22] у Задру и Сплиту приказана је 1912. г. Битка код Тузи,^[23] производња Пате; исте године 18. новембра/1. децембра у Београду сторија Краљ Никола и српски генерал Атанацковић^[24] (Атанацковић је дошао са српском војском. Његова је слика поводом тога објављена у Малом журналу 8. октобра 1912.) Патеов журнал под уобичајеним насловом Рат на Балкану новембра 1912. испуњава цео програм Ратног биоскопа у Београду са објашњењем: »слике су у турској, српској и црногорској војсци«.^[25] Скадар је пао 10/23. априла, а Патеове новости Пад Скадра приказане су у Београду 16/29. маја 1913. г. Новине филм обилно рекламирају: »Ова слика снимљена је на лицу места за време највеће борбе од оператера фирме Пате Фрер из Париза«.^[26] У следећим програмима, ваљда промене ради, новости су означене као Пад и заузеће Скадра. Сторија филмских новости Црногорке учествују у војној служби, Црногорске трупе иду у помоћ војсци под Скадром, Начелник Генералног штаба љуби јунаке Тарабоша, Генерал (Јанко) Вукотић иде на рапорт принцу Петру на програму су београдског »Коларца« 13/26. маја 1913. г.^[27] Овај биоскоп саставља програме од ратних новости; неке од наведених изгледа да су Патеове. Гомонов филм Од Цетиња до Ријеке (свакако Црнојевића) приказан је у Задру 1912. г.^[28] такође Гомонов Скадар и Цетиње, у Сарајеву 30. маја 1913.^[29] а у Београду филм Цетиње-Скадар и Скадарско језеро, без ознаке о пореклу, 23. децембра 1913. с. к. ^[30] (У Гомонову архиву у Паризу чувају се филмови са ознаком да су наставни и из 1925.(?): *Пут у Црну Гору, *Од Цетиња до Ријеке, *Од Скадра до Цетиња,^[31] Новости, Црногорски топови уперени на Скадар и Скадарско језеро приказане су у Сарајеву 6. фебруара,^[32] Црногорски ратни министар Мартиновић и генерал Абдул-паша, 23. марта 1914. г.^[33] Филм Последњи догађаји на Балкану (Gli ultimi avvenimenti dei Balcani ) 250 м, снимио је Савоја филм, Торино-Рим, 1912,^[34] а филм Опсада Скадра (Assedio di Scutari ) Комерио-филм, Милано 1913. г.^[35] Јосиф Хала, пионир југословенског филма, фотограф, власник биоскопа и сниматељ из Загреба, снимао је на црногорском ратишту за предузеће Еклер, посебно битке око Скадра и Тарабоша. Од тог материјала предузеће је направило филм Борбе црногорске војске код Скадра.^[36] Још у пролеће 1914. године на Цетињу се приказује Рат на Балкану.^[37] Судећи по уобичајеном називу Патеових снимања из те војне могла би бити реч о помињаним Патеовим журналима. Аустријско предузеће Саша снимило је почетком 1914. године филм од Дубровника до Котора (W. Fritz: Dokumentarfilme aus Цsterreich 1909-1914, Беч, 1980). Аустријске окупационе власти приказале су марта 1917. филм Балкански рат.^[38] И Да ли је реч о истом Патеовом журналу који се чувао на Цетињу, или неким аустријским снимањима? Аустријанци су новембра 1916. приказали и филм Српски предели.^[39]

Није досад нађено трага о снимањима у Црној Гори од почетка рата 1914. до капитулације, почетком 1916. г. Изузетак је Гомонов филм *Одбрамбени положаји се постављају на највише врхове, 1915.^[40] Мало је нађено филмова и о боравку краљевом и његових људи у емиграцији. Патеови архиви, који су имали највише података о Црној Гори и одраније, скоро више не постоје. У филму *Краљ Никола у Паризу, енглеске производње, Топикал Баџит, 1916, 180 м, види се: црногорски краљ са пратњом у посети француској војној болници 31. јула 1916.; дочек, излазак из болнице, опраштање са лекарима и болничким особљем.^[41] У Гомонову Архиву у Паризу чувају се филмови:^[42] *Црногорски војници у Лиону, 1916.: братимљење црногорских гардиста и француских војника; *Краљ Никола обилази једну фабрику муниције у Паризу, 1916; *Никола, краљ Црне Горе, 1918; *Високи гости из иностранства у Француској, јутарња шетња краља Николе, 1919; *Смрт краља Николе, 1921.

Кад је у првом светском рату Црна Гора прегажена, снимали су је и освајачи. Ево нешто филмова из тога времена: Црна Гора, земља црних брда (Montenegro das Land der schwarzen Berge) производња је Велт филма Беч 1915, 135 м, а као садржај реклама наводи: »... Снимци наших освајања од Котора до Ловћена и до Цетиња, на висини од 1759 м.^[43] Победнички кроз Црну Гору (Siegreich durch Montenegro ) производње Саша-филм Беч 1916, 400 м: генерал Шаркотић са Орестом Минићем (Mьnich), Ловћен, Цетиње, ослобођени аустријски заробљеници, Манастир св. Петра, Данилов дворац, заробљена артиљерија, цетињски владика, генерал Тролман (Trollmann), Скадарско језеро, Бар, заробљени генерал Ђурашковић (?), подморница упловила у Језеро.^[44] Победнички кроз Албанију (Siegreich durch Albanien) производња Саша филм, 1916, 1400 м., бележи се јер садржи података о Србијанцима и Црногорцима: предаја оружја српске и црногорске војске, српска болница.^[45] Филм *Мађарска војска на Цетињу, Саша-филм 1916, чува Југословенска кинотека.

*Господарско унапређење Црне Горе (Die Wirtschafliche Ersehleistung Montenegros),^[46] у два дела, Саша-филм, 1917, 650 м, приказано је у Пољском кину на Цетињу јула 1917. г. Окупационе Цетињске новине доносе тим поводом податке о филму: »... Први дио опсеже промет на жељезници Вирпазар-Бар, надаље показује један примјер интензивног обрађивања земље, затим слике из старог Бара и приказ пазара дрвима у Подгорици. Да прикаже благотворно дјеловање окружних складишта, приказат ће се промет у Окружном складишту у Подгорици. Други дио приказује Рибарски завод за творницу леда на Ријеци. Точан и врло поучан примјер овог и за опскрбу земље врло важног предузећа, које у осам дана продуцира око 100.000 кг рибе. Ове слике домаће земље ... биће за сваког веома интересантне.«^[47] Филм је у уметничком погледу зналачки снимљен. У производњи Саша-филма снимљен је у Бечу 15. марта 1918. Погреб књаза Мирка и приказан у Пољском кину на Цетињу 6. маја т. г.,^[48] а убрзо и у Подгорици.^[49] (На сахрани су присутни: војвода Божо Петровић, бригадир Милутин Вукотић, владика Кирило, дивизионар Митар Мартиновић, маршал двора Славко Рамадановић, државни саветник Михаило Поповић, дивизионари Ђуро и Владо Петровићи, мајор Блажо Врбица; од аустро-угарске стране: заступник цара и великодостојници.^[50]

Зна се засад за шест филмова о збивањима у Србији и у свету у којима су и представници Црне Горе: *Крунисање краља Петра у Београду, 1904. године Арнолд Мјур Вилсон, свечаностима присуствује престолонаследник Данило са супругом Милицом и министар спољних послова Гавро Вуковић. У филму су све троје увек на видном месту. Ту је такође и сликовит снимак црногорске Народне војске (у народним оделима) са пушкама заметнутим преко рамена и малим топом како пролазе у дефилеу. У новинским описима ових свечаности није нађено њено присуство у Београду. Можда је овде сторија умонтирана неком грешком. Вероватније би било да је из Јубиларних свечаности, или да није, можда, снимак Арнолда Мјура Вилсона, који је после крунисања краља Петра у Београду отишао преко Санџака у Црну Гору, тамо снимио, па су касније оба његова филма заједно стигла у Београд. *Крунисање енглеског краља Ђорђа V у Лондону 22. јуна 1911, производња Пате или Гомон. Црну Гору је заступао престолонаследник Данило и на филму се дуго и лепо види.^[51] Свечаности у Софији, производња браће Савић 1912. Проглашењу бугарског престолонаследника пунолетним, присуствује и црногорски престолонаследник Данило. О повратку савезничких делегата са закључења букурешког мира у Београду 3. септембра 1913. године, председника српске владе Николе Пашића, црногорске владе сердара Јанка Вукотића и грчке Венизелоса, два су филма, за које се зна: страни - Долазак балканских делегата са закључења мира у Букурешту, домаћи - Пут г. г. Пашића, Венизелоса и Вукотића од Турне до Београда, производња Ђоке Богдановића 1913. (Ужичка војска), снимио Љубиша Валић. У филму је усликано и како понтонијери граде мост и црногорске трупе које су у маршу стигле до реке, трчећи мостом прелазе на другу страну и одмах се развијају да ступе у борбу.

Напомене

* Звездица испред наслова филма означује да ја филм сачуван, наслов у заградама значи да је наслов непознат и да је дат према садржају филма.

^[1] Р. Ђуровић: »Владимир Поповић, први црногорски синеаст«, Стварање, 1973, 12 и »Филм, РТВ, библиотеке«, Стварање 1980, 8-9.

^[2] National Film Archiv, Catalogue, London 1965, str. 132.

^[3] Ново време, Штампа и Правда, 29. 9. 1910.

^[4] Bosnische Post, 26. 9. 1910.

^[5] Р. Ђуровић: »Филм, РТВ.. .«, Стварање, 1980, 8-9.

^[6] Исто.

^[7] М. А. Проло: Storia del cinema muto italiano, Милано 1951, стр. 136.

^[8] Цетињски вјесник, 30. 10. 1910.

^[9] Исто, 5. 1. 1911.

^[10]Д. Кечкемет: Почеци кинематографије и филма у Далмацији, Сплит

1969, стр. 132, 165.

^[11] Мали журнал, 19. 11. 1910.

^[12] Bosnische Post , 1. 8. 1911.

^[13] Цетињски вјесник, 4. 7. 1912.

^[14] Исто, 14. 7. 1912.

^[15] Архив Југословенске кинотеке. Списак филмова Гомонова архива.

^[16] М. А. Проло: Storia del cinema muto italiano, Милано 1951, стр. 147.

^[17] Правда и Стража, 29. 9. 1912.

^[18] Цетињски вјесник, 16. и 19. 12. 1912.

^[19] Мали журнал, 27. 11. 1912.

^[20] Одјек и Трибуна, 14. 4. 1913.

^[21] Новости, 18. 12. 1913.

^[22] Bosnische Post, 28. 11. 1912.

^[23] Д. Кечкемет: Почеци кинематографије и филма у Далмацији, Сплит

1969, стр. 42, 171.

^[24] Трибуна, 18. 11. 1912.

^[25] Трибуна, 10. и Штампа, 11. 11. 1912.

^[26] Балкан, 16. и Правда, 17. 5. 1913.

^[27] Штампа, 13. 5. 1913.

^[28] Д. Кечкемет: Почеци кинематографије и филма у Далмацији, Сплит 1969, стр. 171.

^[29] Bosnische Post, 30. 5. 1913.

^[30] Новости, 23. 12. 1913.

^[31] Архив Југословенске кинотеке. Списак филмова Гомонова архива.

^[32] Српска ријеч, 24. 1. 1914.

^[33] Хрватски дневник, 23. 3. 1914.

^[34] М. А. Проло: Storia del cinema muto italiano , Милано 1951, стр. 155.

^[35] Исто, стр. 150.

^[34] Р. Новаковић: Историја филма, Београд 1962, стр. 57 и Б. Токин: »Ветеран сниматеља«, Филм III, 36, 1952, стр. 5.

^[37] Цетињски вјесник, 26. 3. и 8. 4. 1914.

^[38] Цетињске новине, 22. 3. 1917.

^[39] Исто, 16. 11. 1916.

^[40] Архив Југословенске кинотеке. Списак филмова Гомонове производње.

^[41] National Film Arhive. Catalogue... London 1965, стр. 155.

^[42] Архив Југословенске кинотеке. Списак Гомонових филмова.

^[43] Wiener-Zentral-Vorfьhrung, 1916, Филм Листе 16.

^[44] Исто, Филм Листе 20.

^[45] Исто.

^[46] Исто.

^[47] Цетињске новине, 29. 7. 1917. Филм чува Југословенска кинотека.

^[48] Исто, 5. 5. 1918.

^[49] Архив Југословенске кинотеке. Писмо проф. др. А. Лаиновића.

^[50] Цетињске новине, 17. 3. 1918.

^[51] Цетињски вјесник, 3. 8. 1911.

// Пројекат Растко / Филм и телевизија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]