Витомир Вулетић

О књизи „Словенски импулси у српској књижевности и култури“ Миодрага Сибиновића

* * *

Он (М. С.) признаје „капитални значај“ Деретићеве Историје српске књижевности, али сматра да је она „ипак оставила отвореним нека фундаментална питања опште књижевноисторијске, као и посебно компаратистичке природе“. Једно од тих питања је, по његовом мишљењу, и потреба да докаже да је изразита специфичност српске књижевности тај динамички однос књижевности као уметности и стварности, или „напетост“, како то Деретић мисли. Мислим да таква потреба објективно не постоји. Динамички однос књижевности као уметности и књижевности као историје универзална је појава, па је природно што ју је Деретић испитивао и показивао на српском књижевном процесу без доказивања о националној специфичности. О томе Сибиновић, с правом, нешто касније и сам говори, али непотребно тражи од Деретића да доказује постојање „модела националне српске књижевности“... Он с разлогом и убедљиво полемише са Звонком Ковачом који тренутне идеолошке и политичке поделе међу балканским Словенима примењује на књижевност и њен развојни процес.....

Он је уверљив када каже да „за продубљену и научно осавремењену представу о укупној вредности и особености српске књижевности“ проучавање превода као посебног књижевног дела пружа „још веће могућности“. Ова његова плодна мисао има универзалну вредност и у великој мери се може применити и на књижевности са дужом традицијом од српске. Овај теоријско–методолошки принцип он историографски образлаже у наредном поглављу Српска преводна књижевност у Вуково доба... Овде је занимљиво укључивање Доситејеве етапе у развоју српске књижевности у Вуково доба..... Овде је он расправљао и о неким методолошким питањима о којима је нешто детаљније говорио у... књизи Оригинал и превод. Једно од њих је да ли постоји разлика између процеса развоја преводне књижевности „у односу на процес развоја аутохтоне књижевности“. Друго је — да ли су преводна и аутохтона књижевност „два напоредна подсистема у оквиру књижевног процеса као система“. Овде је занимљиво укључивање Доситејеве етапе у развоју српске књижевности у Вуково доба. Вероватно се Сибиновић за то определио због тога што је друга половина XVIII века код Срба обележена снажним заокретом од рускословенског и славеносербског ка народном језику. У схватању и аутохтоне и преводне књижевности између Доситејевог и Вуковог времена постоје суштинске и начелне разлике. Доситејево доба не прави разлику између ова два вида књижевног развоја. Књижевни посленици овога времена полазе од констатације да је наш народ на релативно ниском ступњу развоја и да га треба просвећивати прилагођавањем и адаптирањем значајнијих књижевних дела других народа... Сибиновић је у праву кад одбацује мишљење да је доста низак ниво преводне књижевности Доситејевог времена... Он је исто тако у праву кад каже да преводи у виду адаптације у другој половини XVIII века „постају грађа којом се твори српска оригинална књижевност“. У ово време нема разлике између развоја преводне и аутохтоне књижевности, и они представљају јединствен систем.

Можда је због тога Доситејево доба и требало издвојити од Вуковог. Ово утолико пре што је Сибиновић веома добро уочио разлике у схватању превода у епоси нашег просветитељства и епохе романтизма. Просветитељском мишљењу да се европске културне тековине прилагођавају „ради просвећивања српског народа“ Вук супротставља „прокламацију којом се тражи подизање српског на онај ниво који ће национално афирмисати као равноправно са врхунским европским културним и књижевним вредностима“.

...............................................................................................................................................

У поглављу у коме говори о односу Бранка Миљковића и Стевана Раичковића према Мандељштамовој поезији Сибиновић полази од мисли коју је већ исказао у анализи односа Винавера према Блоку: српски песници у превођењу „заправо траже потврду или ослонац за сопствено виђење света и решавање уметничких задатака које сами доживљавају као актуелне“. И Миљковић и Раичковић у превођењу променили су „ритмичко–метричку основу оригинала“. У односу акмеистичке Мандељштамове поезије и неосимболистичког схватања код Миљковића „и њему сродних српских песника оформили су се и критеријуми за хијерархизовање елемената оригинала, односно за утврђивање инваријантног и варијантног у Миљковићевим и Раичковићевим преводима Мандељштамове поезије“. Сибиновић мисли, очигледно с правом, „да је Миљковић у својим преводима тражио себи сродне филозофске концепције, а Раичковић, у првом реду — кореспондентне снажне песничке реализације“. Из оваквог виђења следио је логичан закључак да су Миљковићеви и Раичковићеви контакти с Мандељштамом „у правом смислу речи стваралачки, и да је преводилачка рецепција руског песника била важан део укупног књижевног процеса српске поезије друге половине ХХ века“. Мислим да је ова Сибиновићева мисао плодоносна и да би се могла применити и на изучавање односа Миодрага Павловића према Блоку, Слободана Марковића и Изета Сарајлића према Јесењину, низа млађих српских песника према поезији Јевгенија Јевтушенка, Роберта Рождественског, Беле Ахмадулине и Андреја Вознесенског.... Даља истраживања на овом трагу дала би изванредне резултате. У светлости оваквог истински стваралачког односа преводне и аутохтоне књижевности потврђује се Сибиновићева мисао да су ова два подсистема истински комплементарна и недељива у систему српске поезије XIX и XX века. Сигурно је да би овакво истраживање, и на Сибиновићевом трагу односа српских песника минулог и овог века према ствараоцима других књижевности и других језика свестрано осветлило развојни ток наше поезије.

Вредност Сибиновићеве књиге је у плодоносној идеји о стваралачком односу преводне и аутохтоне књижевности као јединственом духовном процесу; у сјајним анализама поетског текста и оригинала и превода; у идеји да је добар превод уметничко остварење попут оригинала; у изврсној анализи еуфоније стиха оригинала и превода. А можда је вредност ове књиге и у спорним културолошким мислима које изазивају потребу да им се пружи отпор! ...

(Проф. др Витомир Вулетић под насловом Руски импулси у српској књижевности и култури. Поводом књиге Миодрага Сибиновића Словенски импулси у српској књижевности и култури — Летопис Матице српске, 1996, књ. 457, св. 6. стр. 828–839.)