Миодраг Мркић

Лирска антропологија: Једанаест песама Миодрага Сибиновића

Из књиге Миодрага Мркића Краћи огледи 5, Ауторско издање, Београд, 2020, стр. 85–97.

Број, естрадни патриоте

Миодраг Сибиновић је у Савременику број 279-280-281/2019. објавио једанаест песама. У делу броја Поезија/Проза. Миодраг Сибиновић доктор, професор, преводилац (писац књиге о превођењу)... Да, познато име. Но, нас овде пре свега занима његова лирика. Пре свега ових Једанаест песама од 12. до 18. стране.

Ево, некако се овде намеће број. Јесте број и лирско. Неки и математику оптужују за субјективност мада се сматра за најобјективнију науку. Лирика и математика. Квантна музика... Квантна књижевност. Но, одосмо далеко. Вратимо се Сибиновићевим песмама.

Лирска антропологија. Једанаест лирских песама Миодрага Сибиновића.

Овде лирско употребљавамо више у значењу лиризам, „више у значењу означавања атмосфере или штимунга у Једанаест песама... „Субјективност, интимни занос, израз меке осећајности која не прелази у разнеженост”.

Антропологија у њеном основном значењу: „проучава човека на основу анатомије, физиологије, психологије, историје, социологије, филозофије, археологије и науке о језику”.

Наравно у Једанаест песама Сибиновића има свега помало, а највише из психологије, социологије и наравно науке о језику. Мислим да је „наука” лирске антропологије веома поуздана и да се психолози (и психијатри) и изучаваоци језика лирике, тропа речи, имају чиме бавити. Због краткоће нашег рада, покушаја, ми смо остали у наговештајима.

У Једанаест песама објављених у Савременику видимо неке проблемске лирске утопије која је далеко од држава негативне утопије. Мало натегнуто жанровски приближавамо читаоцу Једанаест песама будући да у нашем времену постоји жанровска толеранција.

Рецимо овде да мало има интерпункције и правописних знакова. Можда ТАМО нема правописних знакова. Можда је ТАМО још увек ОВАМО, а ТАМО је нешто што се у далеким слутњама можда назире у Једанаест песама чије је исходиште смрт.

Од свих присутних песника, присутних у часопису, посебно ме задржао Сибиновић. И ранији његови радови, преводи у Савременику су ме, да кажем уобичајено, освојили. Помињао сам га у мојој књизи Краћи огледи 4. Песник који делује на све четири духовне способности, бар на моје: осећање, машту, разум и вољу. Наравно, зна се да је такав редослед духовних способности када је у питању уметност па и лирика. Треба да кажем већи део лирике наше, бар за мене, не иде на осећања... емоционалну интелигенцију, но „иде на живце”. Да – „бирократска књижевност”, „официјелна”, „режимска”, „плаћених дисидената”... Књижевност не соц. реализма, но капиталистичког реализма. Скарабуџене фолклорне метафизике „небеског народа”, „са посебним посланством”, „народа који не зна да мрзи”, „лудог народа”... Дакле капиталистички реализам који баца у сенку соц. реализам са светом капиталистичком лакировком, агитпропом, непосредном утилитарношћу, ангажованошћу итд.

„Лик комунисте”... „Лик Србенде”. Естрадни патриоте са лирским фразама, окретни лирски фразери о „најскупљој речи”, о „српском националном бићу...” Миљеници Академије наука и СКЗ. А тек је ове године објављен Јастребов. Наравно, то су „борци за српско национално биће”, а није професор Драгољуб Симоновић (покојни) који је објавио више хиљада страна управо о српском националном бићу) Шта хоћу? Хоћу колико толико да лоцирам Сибиновића и његових Једанаест песама, у ширем контексту.

Будући да је наслов „монограм садржине” (Шопенхауер), центар теме, име теме можемо бар нешто рећи о броју једанаест у традиционалној симболици. Број је „темељни принцип” из којег произилази „читав објективни свет”, па рецимо и „свет лирике”.

Одредница за број једанаест је најкраћа од свих одредница 6ројева. Наводимо је целу: „Грех; погибао. Пошто је десет савршен број те закон, једанаест представља прекорачење и једног и другог. Дванаест... васељенски поредак”.

Значи: Између „савршеног” и „васељенског поретка”. Можда говори, бар несвесно о непретенциозности песника са својим циклусом (ако је циклус), са својом групом песама (ако је група). 

Посебно о песмама

Ето, речено је нешто о наслову групе једанаест песама. Али и „монограми садржине” самих песама једноставни су, али и провокативни. По насловима првих неколико су програмске песме, манифест теме.

Прва песма је

Лавиринт поезије.

И прва песма – Лавиринт поезије, како би рекли математички поетичари, има икс (х) значења. Наше је да читамо, учитавамо, рашчитавамо. Лирска поетика.. Психологија стварања, процес настанка дела... Хомонимија и синонимија... Тропичност. Лирски лавиринт настанка дела. Лирске творевине о тропу – труљењу речи. Да – питања – Да ли је? Код књишких поета, официјелних, бирократских поета нема питања те врсте. Ето код професора, доктора наука, али пре света лиричара има. Ненатегнути ток риме, срока. Питање: „Да ли је јарко море...?”

Тајне буре ирационалних поетичких вруља остају као вечна тајна. Вечна тајна Човек и у њему...

„Све набројано и јесте и није
јер може бити
и другачије
кад људска душа залепрша.”

Да не оптерећујемо рад. Риме има. Доминира женска.

Друга песма је

Уметност.

Појам опсега уметности је шири од Лавиринта поезије. Шири, али и дубљи и комплекснији... Субјективна слика објективне стварности. Поетика – манифест, програмска песма. Наше читање, учитавање. Икс (х) значења. Колико читалаца толико песама. Па и различито доба читања истог читаоца. Штампано је, како се каже, „мртво слово на папиру” и оживљава га читалац. Ето ја оживљавам песму Сибиновића Уметност. Да, јесте не зна се број књига о уметности. И упркос томе Сибиновић пева о њој. И, ево ја говорим о њој, тумачим је трудећи се да не будем књишки човек. И песник и ја знамо за руски формализам и за друге поетике и начине тумачења па ето и за математичку поетику која каже за лирску песму да је „мали организам”.

Уметност, мали организам има за мото Пастернаков катрен. Сама песма се састоји од три катрена и једног дистиха. У катренима рима је укрштена, а у дистиху наравно парна. Женска рима у свим строфама. Кључно је да је Сибиновић избегао књишкост упркос мотоу и Сибиновићу као доктору наука, професору.

У песми је приметна, наравно, логика срца, лирска логика и њено прогресивно мишљење (логички појам, не идеолошки). Лирска индукција и дедукција.

Импресивне лирске „дефиниције” уметности. Икс значења. Етерична флуидност... Ево бар неког стиха: „Сија чаробним неспокојем”. Да, живи организам: „...несташна птица”. Ето целу бих је цитирао и препоручио за читанке средњих школа, њу: „неуморну летачицу / створену можда сујеверјем”, али „мера јој је знам безмерје”. Не, нисам наишао на овакву „логику срца”, овакав опис икс (х) значења уметничког дела...

Но, чека нас трећа песма Једанаест песама, тог непарног броја, мушког, јер знано је да су парни бројеви женски.

Песма из сна 

Тешке лирске задатке поставља себи професор, доктор Миодраг Сибиновић. Да, не могу бити тежи но што су теме „отрцане”, школске, свакодневне, популарне, уџбеничке: поезија, уметност, песма, сан, дан и ноћ, прародитељски грех... Заиста је лирски подвиг бити оригиналан у тим темама. Да кажем старински, одушевити мене који сам написао око шездесет књига претежно о лирици. Ја не знам да ли су други одушевљени. Но, пређимо на Песму из сна...

Ето „песма”..., али „сан”?! Навиру питања из дневног, из сановника, али из психологије и психијатрије... Тумачење снова и терапија. Несвесно, подсвесно, предсвесно и свесно. Ја волим да говорим о ирационалним вруљама...

Но, значи: „Песма из сна”. Значи директно узета из сна. Ту већ можемо говорити о и чулном мишљењу, о интелигибилности, телесном, ћелији... О квантности па и о квантној књижевности, лирици. Наравно то о чему говорим је у чврстој спрези са симболиком грожђа. Са космичким лоцирањем садржине песме... Традиционална симболика грожђа нам помаже да разумемо Песму из сна. Мудрост – in vino veritas. Грожђе је апстракт божанства ратарства и плодности и представља вино, вино живота па отуд бесмртност... жртва... оргијања младалаштва... Да, у песми је „пуце”, „свако је оно сунца усна / или небеско, земље око”... „за нас”.

Песник тражи „тог живота / бар трунку више”.

Умиремо... и крај песме:

„Колико песама из нашег несна
са сном у кобну реку кане.”

Да, општељудска слика, космичка, али хтели не хтели, мислимо и на наше национално нестајање и оно је детаљ песникове антрополошке слике лоцирања човека у космосу преко метафорике и симболике грожђа.

И овде у овој песми песник не употребљава знаке интерпункције, правописа. Вероватно лирски простори у којима се налази песник, простори „стварности света”, како би рекли физичари, простори Не(бића) немају те знаке који су више људска категорија. Да, јесте – граматика Апсолута, Ништа... коју Сибиновић неће да призна.

Дан и ноћ

 Песма има два катрена и један дистих. Рима је парна. Деветерци и десетерци.

Наравно, Дан и ноћ као симболичке супстанце имају дубљи смисао, значење дубље. „Дуга раздобља... Дани стварања света... отварање и затварање Шивиних очију...”

Код песника Сибиновића су дан и ноћ у међуфункцији. „Око вири с лица” премрежено трепавицама. У међузависности оку: „Пун сјај даје поноћна тмина”. Укључен је месец... Космос...

У следећој, другој строфи, катрену укључен је и сан:

„Из ока тада сан извири
да нам видике чудесне шири
и поуздање људско крепи
да ипак нисмо баш тако слепи”

Сан. Верујем да снови садрже нешто од порука које су наталожене у биолошком човека и његовог развитка као „круне живота”. То ширење видика видим у томе што нам сан открива (уз сигурно тумачење) многе ствари са нано, квантног нивоа. То видимо у „чудесном ширењу видика” о којима ево пева Сибиновић. То нам „поуздање крепи”, „нисмо баш тако слепи”. Све ово говорим као неко ко је објавио књигу Одгонетање сна и да у овоме што о сну говори лиричар види потврду за своја тврђења о сну.

И последња строфа, дистих, нека је потврда за мој рад о души Душа корен нема (српска народна изрека са Косова и Метохије):

„На укрштају душе и твари
живот је време чудесних чари”

Имам личних разлога зашто и ради чега ме везује група песама мушког (непарног) броја наслова Једанаест песама. Моје слагање, слагање есејисте са лирском антропологијом Сибиновића нарочито у вези са сновима.

Следећа песма је

Прародитељски грех 

Исто позната тема, бар у хришћанству. Упасти логиком срца у књишку тему је извесна лирска храброст, херојство лирско... Можда „уклетости”, „проклетости” песничке.

Песник Сибиновић у свом „проклетом” херојству истура испред себе два цитата (сведока) из Постања (гл. 3, ст. 7. и гл. 3, ст. 11). Први цитат: „голи”... „смоквин лист”.... Други:... „забрањено воће”. Но захваљујући томе једењу схватили су да су голи...

Прародитељски грех је лирска сцена (појава, призор) на којој су три мудраца. Песма се састоји од два катрена и једне терцине. Интересантна је рима: римовање стихова из првог катрена са стиховима из другог катрена. Чак и терцина је укључена у римариј песме. Други стих се римује са четвртим оба катрена. У самој терцини имамо обгрљену риму. Стихови су неједнаке дужине.

Први мудрац говори да је „превара рођења у Рају!” и још: „без ње не би ни постојао овоземаљски род!” Овај мудрац „се лупи шаком по челу”.

Други мудрац поглади ћелу и показује несигурност у знању човека уопште. „На Земљи је толико забрањеног воћа”. Даље он сумња у сазнање овог мудраца јер је „тек пуко ишчитавање Библије тад”. Слажем се са другим мудрацем, бар 90% читања Библије је „пуко ишчитавање”, заједно са свештенством све четири признате хришћанске вере. Сам почетак Старог завета неки делови четвртог Јовановог јеванђеља, Откровења Јовановог.

Реч религија је латинска и значи обавеза. Бог је „казнио” човека, значи обавезао га је да се „множи” и да „ради у зноју лица свога”. Значи „зној свога лица”, а не да експлоатише зној другога. Сва тумачења Библије треба од тога да полазе. Сва богослужења са тиме треба да почињу...

У Јовановом јеванђељу говори се о томе да „радници граде палате, а други станују у њима”. Као да се то говори на барикадама 19. и 20. века.

Да, јесте у праву је стих писца и његов други мудрац: „Тек пуког ишчитавања Библије плод”.

И трећи мудрац је у праву:

„Па и у рађању нам је уграђен змијећи код...

Слободни избор нам је од Постања – пех”

Модерне бирократије манипулишу са слободом као метафизичком категоријом, а не економском. „Слободан избор” детета у стомаку (да буде извађено крвниковим бајонетом), слободан избор беба, непунолетних. Манипулације са слободним избором у цркви, вери... Бог дао слободу избора. Наш песник Сибиновић лирским стиховима у некој мери раскринкава и „код” и „слободан избор”. Извесни сведоци тог раскринкавања су у два мотоа за песму Прародитељски грех. 

Друзи и недрузи 

Шеста песма од једанаест песама у групи, циклусу (ако је циклус). Свака од песама у непарном броју групе Једанаест песама има своје место. Ево у мушком броју наслова песама Друзи и недрузи је женски број и то број 6. Симболичка супстанца броја шест у односу на друге је у одредници кратка, али је атрактивна: равнотежа; хармонија, савршени број у декади: 1+2+3=6. „Најпроизводнији од свих бројева. Симболизује јединство поларности...”

Читалац ме разуме зашто нећемо о бројном месту сваке песме говорити. Можда бисмо упали у неки формализам у тумачењу колективног несвесног у хоризонтали вертикали људског у које спада наравно лиричар Миодраг Сибиновић. Пожељно је да неко други то уради у неком другом контексту.

Ево и овде је мото из Постања, гл. 3, ст. 15: „И још непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати.”

То је мото, а извесна лирска интерпретација је у песми Друзи и недрузи. Метафорика, симболика – тропичност, библијска тумачења тропима песме Друзи и недрузи Сибиновића. Сибиновић укључује „небо” и мудрост – „проседу браду”. Змија гледа да „и њој и жени буде боље”. „И семењу још додатно”. Дакле и људска вертикала, вертикала човека круне живота. Дијалектика „заваде” јединства супротности (дијалектички принцип), заваде која распламсава.

Следи трећа строфа која у суштини има као мотив Каинов грех. Психолошко психијатријски мотив. „Закрви се брат са братом”. По Сибиновићу и небо негодује и гаврани реагују и ту је

„вртешка врашка
нашка”

Извесна актуелизација националног, конкретног, социјалног то потенцира крај строфе: „нашка”.

И сам крај песме – дистих:

„Недруг постаје друг јучерашњи
на кога насрће жалац страшни”.

Дакле – закључни мотив у општељудском значењу, али садашњи читалац може лако препознати и актуелности које га окружују.

У смислу композиције песме су класично компоноване из три мотива – (уводни), II (разрадни) и III (закључни).

Можда има наслућивања извесне постмодерности у фрагментарности и неке жанровске толеранције.

У смислу композиционе структуре – закључни мотив је најчешће у катрену и дистиху.

Подвижништво

је седма песма. Подвижништво као седма песма заслужује да се каже неколико речи о симболичкој супстанци броја седам. Одредница седам је богато обрађена у Енциклопедији традиционалних симбола Џ. К. Купера (превод Слободана Ђорђевића, Просвета – Нолит, 1986. год.). Седам – број свемира, макрокозма... Број што садржи духовно и световно...

Песма Подвижништво је општи доживљај тог феномена, без обзира на веру. У центру пажње је подвижник који „тражи пут из таме”. Дакле – подвижник као такав хоће да изиђе из ТАМЕ – „праисконски хаос, моћ хаоса; извориште дуализма постојања, зачетно стање света. Тама није суштински зла јер је подлога светлости... Прекосмогонијска, пренатална тама претходи и рођењу и иницијацији...”

Остављамо читаоца нека се сам сналази у симболичкој супстанци таме, а ми да видимо подвижништво и његову таму и његов подвиг: „зна за чим жуди”; „у мраку лебди”; „дух снова прати”; „хода по греди” и

„замеће влати
и вида ране
и наде буди
запретане

Ко тражи пут из таме
кадкад осване”

Можемо рећи да онај ко „тражи пут из таме” је у некој лирској дијалектичкој мрежи закона дијалектике: јединство супротности, прелазак квантитета у квалитет и других.

Можда је овде важно истаћи да Сибиновић и овде не заборавља сан. Заиста сматрамо сан као нешто кључно и у изласку из таме, јер на неком квантном нивоу сматрамо да се у сновима налазе информације о људској вертикали, па и у смислу колективно несвесног. Све те информације су магациониране у мозгу и телу сваке јединке и казују се у сновима. Наравно треба их препознати и протумачити. Да, протумачити „дах снова” Сибиновића. Ето подвижници то раде... раде и лиричари Сибиновићи. Нека супротност за моју књигу Одгонетање сна.

Руговети 

је следећа песма. Без читања виде се два мотоа и четири катрена. Три катрена имају укрштену риму. У четвртом катрену нема бар упадљиве риме. Наравно у већини песама има неке риме, алитерације и асонанце. Постоји неки ромор ритмички мање или више приметан. Углавном су десетерци.

Оба мотоа су из Постања. Први мото (Постање, гл. 9, ст. 1) је о „рађању и множењу”. Нема оног о „раду у зноју лица свог”, а не зноју туђег, оно о експлоатацији о чему смо већ говорили. Наравно да је песниково, и сваког аутора, да пише и цитира оно што мисли да треба и што нас уводи у срж теме, овде, песме. Други мото (Постање, гл. 10, ст. 1, 32) говори о породицама, племенима, народима после потопа.

Мислим да песник упркос сведоцима (цитатима) поставља питање: „По чијем налогу постаде свет?”. Песника муче „побуде” датог налога. Види уклетост: „што нам за живот намеће рат”. Колико сам схватио не пристаје на библијско тумачење.

„Храна су наша смрти без броја
тек распор душе напуни зделу”.

Пазите: „распор душе напуни зделу”.

Неки суптилни, танани материјализам. Ту су и „корени родоскрвни” и изванредни стих који материјалистички тумачи душу: „Шта ли је душа меса – у крви”.

Ту је и анатомија, физиологија савести: „Савест нашу растачу црви”. Целу песму доживљавамо као лирску антропологију. Ево закључног мотива, четвртог катрена:

„Превише сличимо једно другом
Док једни друге пљујемо тако
А сви смо сами по себи ругло
ужеглих душа народ и накот”

Заиста танане лирске слике човечанства. Расправа са ставовима Библије, бар цитираним мотоима. Расправа у којој видимо као победника песника.

Наравно да је читалац приметио и моје мишљење које је више социјално... Из света идеја које се у митском златном добу провлачи кроз хиљаде година: „Ту неима моје и твоје ма је све опћенито” (Дундо Мароје – Држић).

Ипак, лирска дијалектика Сибиновића у оквиру контекста песме је убедљива. Али рат се дефинише и као „продужетак унутрашње политике оружаним средствима”. Наравно то би био део тумачења онога из Постања да је Бог казнио човека да ради „у зноју лица свог”, а не да експлоатише друге. Религија је обавеза, Бог је обавеза, човека – „казнио”...

Читалац да ме разуме: песник пева како пева лични доживљај. „Логика срца”. Логика погледа на свет... Али и есејиста има право на своју логику, на своје, како се то каже, углове гледања на ствар, па и у Руговете. На ствар функције и безвучност Г и К. На асоцијације на музичке руковете... Ево,

Беспомоћје,

следећа песма „књиге” од Једанаест песама... Да, јесте: не признајем своје беспомоћје старачко, есејистичко у 88. години... Сенилност... деменција... Добро, ко признаје – пола му се прашта..

Беспомоћје се састоји од три секстине и једног катрена. Има и укрштене риме, и обгрљене... Стихови су неједнаке дужине... Углавном није слободни стих...

Беспомоћје, Подвижништво, Прародитељски грех па и Смрт су дахови верског, па ко хоће и православног, па и светосавља. Да – поновимо – ко хоће. Ја хоћу: Лирска антропологија Једанаест песама Миодрага Сибиновића без оног Др. Проф. Авај! – задња, последња песма од једанаест песама је Смрт. Ето стално цитирам нечију мисао: „Једини начин да се превазиђе смрт је књига”.

Сви смо беспомоћни. Но да видимо ближе беспомоћје лирског антрополога Сибиновића. Антрополог смрти у самртном титрају реалне метафизике. Беспомоћје је више у духу и даху реалне метафизике но верског... Душа подвижника реалног човека, и ко хоће нашег. Веома далеко реална метафизика од текуће наше конфекцијске метафизике у служби индивидуализма и у крајњем у служби интернационале капитала... Но, ево...:

„Можда је ово тај последњи трен како знати...
..............................................у збуњеној глави
.......................................................бруј златни
и чудно мирише околно растиње
не знам да ли у сну или пак на јави.”

Кад цитирамо: „у сну” онда наравно мислимо на „сан” како га схвата Сибиновић, сан о којем говоримо на претходним странама...

Самртни часи. Његови и наши, општељудског значења и смисла. Има шта да тражи и нађе наука у Једанаест песама Миодрага Сибиновића па и у песми Беспомоћје.

У текућој „бирократској књижевности”, „официјелној”, „режимској” може да нађе дух, трулу удворичку душу „плаћених дисидената”. Психологија и психијатрија имају шта да траже и у овој песми као и у свих једанаест песама.

„...ромор уснулог мора
Ваљда самртници то дубоко дишу
и сваког гуши слепа љубомора!.

Да – дубоке и једноставне истине, антрополошке, без лажног профитабилног, шићарџијског човекољубља. Нагон бића човека самртни часи: „гуши слепа љубомора”. Ти живиш, а ја сам мртав. Тебе има, а мене нема. Сибиновић који заиста свим великим словима може писати реч ИСТИНА. Ево стиха и у њему о сну на самртном часу:

„ојађен прошлим распршеним снима”.

Да, сан. Сан о којем говоримо у раду. Сан Сибиновића...

„Свест ми је саздана сад од иверја
које купим из колута дима
нагорелог беспредметног знања”.

На самртном часу песник Сибиновић кори научника, професора Сибиновића због „беспредметног знања”. Дубоко, широко, танано лирско самртно преиспитивање. Убедљиво, истиноносно и за психологе и за психијатре... Вере, ако хоће, могу да траже оно што им треба. Ја, пре свега видим дубоку лирску антропологију у коју се могу поуздати и антрополози, и писци разних књига о смрти, па и писци књига о животу после живота.

„је л' крај ово ил' и даље живим беспомоћје своје
и севање ово што би могло бити
ко ће смртан знати шта облаци кроје
мрки валовити”

Живети и умрети. Живети „беспомоћје своје”?

Песник укључује последњим стиховима небо и његове тајне у „облака... мрких валовитих” који „кроје”.

Јесте Питагорино питање: „Остаје вечно питање: ко је човек, откуд иде и куд иде?” И то је неки део система мишљења, погледа на свет лирске антропологије Једанаест песамаМиодрага Сибиновића.

Претпоследња песма од Једанаест песама је десета песма Јесења јава.

Десет. „Десет се налази између девет – свемоћног 3x3, трострука је тријада, довршеност; испуњење, постигнуће, почетак и крај, целина...” Да ли то видимо у Беспомоћју?.... Можда као што рекосмо нешто од тога у закључном трећем мотиву, делу о° (нултог степена) и „блаженог стања” како би рекли математички поетичари. Да – видимо у х (икс) значења песме. Но, ако је песма само графичност, рецимо уобичајено: „мртво слово на папиру”, а читалац то мртво слово оживљава, онда ја у добром делу пројектујем себе...

Но да видимо традиционалну симболику супстанци броја десет (10) – „број васељене, парадигма стварања... садржи све бројеве, па отуд све ствари и могућности...”

Зна се да у „вечном” реализму има десетак варијанти реализма... Јесења јава значи да постоје и летње, и зимске и пролећне... Може се са неком сигурношћу рећи да је реализам Једанаест песама близак психолошком реализму, па можда и реализму тока свести.

Песник у првој строфи од пет стихова говори о томе да се „изопачило и ово време”. Наравно, мисли се на друштвено историјско, физичко и психолошко време. Дакле у питању је психолошко. У чему види изопачење? Види у томе што

„тајне радости не муте душу
илузије су распршене
и нити са клупка замршене
сапињу јалову земаљску душу”.

Говори о неким дубинско-динамичко психолошко психијатријским феноменима потиснутим „тајним радостима”. Њихово изопачење је у томе што више не муте душу. Да ли је то пут ка језама равнодушности?... фашизам... Наше време – убијање за пресађивање. Ово о „илузијама” колико толико има људскости.

И следећа друга строфа је богата смисловима и извесним демантовањем човековог одушевљења четвртом технолошком револуцијом. Наравно не говоримо о неким социолошким експликацијама, но о лирској песниковој моћи тропа:

„а човек сам у крхкој нутрини
не може ништа да спречи
јер живот квргав није болећив
и недодирљив је по дубини”.

Ту „недодирљиву дубину” разумем као биолошко таложење у телу човека – квантно, нано таложење. Ето о њима се вероватно ради и о ономе што се у психологији и психијатрији назива дубинско–динамичка Ја волим да кажем у Одгонетању сна и у другим књигама: у заумним вруљама. Не сме читалац тек тако прећи преко „недодирљиве дубине” као и ономе што говори о сну Сибиновић итд.

И трећа строфа је богата значењем о дубинама тих вруља и механизму настанка.

Говори о механизму „потискивања”, али нашао је веома леп израз, мислим употребљив у психологији и психијатрији, израз „шминкање” – „посустајемо од шминкања”. Дакле „шминкање” – стварање „Супер ега”, „Над Ја”, „Персоне”. Муке, и посебно Муке где је традиција јака, колективни дух... У процепу Ја и потиснуто ја и све то „стварност разједа са свих страна”. У томе: „плетиво душе сјесењене” „Јесен живота како се то каже и, и, и...

Смрт

 Књиге о смрти, али и Смрт о књигама. Ето већ смо нешто рекли. Но, ево бар неколико афоризама о смрти:

„Смрт не чека нико одвећ дуго” – Иво Андрић, Ex ponto

„Из затвора се излази, али се из смрти не враћа” – Албанска народна пословица „Бежећи од смрти, људи упорно срљају у њезине раље” – Демокрит.

И афоризми и лексикони дају по броју почасно место смрти. Смрт Сибиновића је у неком ритму: три терцине, један катрен и на крају један стих: „у свемирно море”. Неки пејсажи смрти. Шта да кажемо? Пејзажи „стварности свега” како би рекли физичари. Или пејсажи: Апсолута, Не(бића), Ништа, Празнине, Пунине... како би рекли филозофи, историчари вере би рекли Бог... Нирвана... Ту су и мистичари...

Но, бар нешто да кажемо о лирској антропологији смрти у задњој, последњој, једанаестој песми Сибиновића. Пазите боје: „плаво небо”; „жуте стене”, „ливаде зелене”; „шебој зоре наранџасте”, „Плави немир рујно лице / лице-немир, немир-лице / виолетне љубичице”. Питање за мене овог часа је: „Шта ли ћу ја видети на самртном часу?” Но, ево краја песме у катрену: „Наше сене потрвене / сјајем боја Земље таште / сетне бледопепељасте / отпрхнуше као птице”. „Сене потрвене”. Чиме? „Сјајем боја Земље таште”. Беда људске таштине у односу на оно што се зове смрт или ништа, Не(биће), Празнина итд, итд. Те сене су бледопепељасте и отпрхнуше у „свемирно море”. Да, све нас то чека. Ми против смрти и смрт против нас. Да, јесте – смисао бесмисла и бесмисао смисла. И онако сам пун тога, а ето Сибиновић лирском антропологијом оплемењује у патњи.

Закључне варијације

Лирска антропологија је похвала за Једанаест песама Миодрага Сибиновића у смислу општељудског значења и ширине и дубине у психолошком и психијатријском смислу. Једанаест песама као целовито дело, као нека врста поеме. Чак у малом претеривању – као нека утопија са даховима негативне утопије.

Љупка танана реална метафизика озрачује свих 11 песама. Све ово говоримо при пуној свести да данас постоји велика жанровска толеранција.

Једанаест песама. Свака од песама у композиционој структури поемичкој има своје местои функцију. Експозиција, заплет, кулминација, обрт и расплет. Чак и у драмском смислу можемо говорити о јединствима (места, времена, радње, тона и интересовања).

Прве две песме (Лавиринти поезије и Уметност) су уводне, манифест, програмске песме... Завршна, последња је Смрт. Значи разрешење, расплет. Остале песме имају у структури различите мотиве. Највише је мисаоних, рефлексивних.

Питање песимизма и оптимизма? Упркос чињеници смрти, ми ћемо овде употребити Руђера Бошковића и његову мисао: „Ни песимизам, ни оптимизам, но <мелоризам>“. У смислу живот је тежак, али га треба одживети.

Свака од 11 песама има своје место. Није на одмет рећи понешто о симболичкој супстанци броја на којем се песма налази. Да не упадамо у формализам и неку поетику неосимболизма ми смо лоцирали неколико песама у свету броја. Лирско и математика... Математичка поетика. Нисмо математички тумачили песме, мада заслужују. Квантно, нано књижевност и музика.

„Логика срца” Сибиновића има тежину научног. Имају шта да траже у Једанаест песама научници, можда посебно психолози, психијатри и други. Посебно дубинско-динамичка психологија и психијатрија. Сан... Космичко... Национално нестајање... Разне теме беласају се... Верујемо да снови садрже нешто из вертикале људског, човека као „круне живог”. Имају шта да траже антрополози...

Ту су умешани и мушки (непарни) и женски (парни) бројеви.

Сан и дубине и драматика ирационалног: несвесно, подсвесно, предсвесно. Мислим да постоје и вруље ирационалног које можда у сенкама допиру до предсвесног. У таква умовања нас увлачи лирска антропологија Сибиновића. Логика срца. Душе у крви у квантном, нано нивоу.

Сибиновић говори и о томе да је бар 90% читања Библије „пуко ишчитавање”. Јесте, слажем се и придодајем и моје доказе. Значајно је и његово лирско умовање о „слободи избора” у хришћанству...

Подвижништво и тама. И у подвижништву је присутан сан као тема. Биолошко, ниво кванта и таложење у телу човека, човечанства информација за одгонетање „круне живота – човека”. Присутан је неки суптилни танани дијалектички материјализам лирски.

Сибиновић се позива на сведоке, цитате из Постања...

Анатомија, физиологија савести. Расправа лирска са ставовима Библије... Логика срца, логика песниковог погледа на свет. Но и есејиста има право на свој поглед на свет.

Питање „слободног избора” у хришћанству. Беба у стомаку или тек рођена има „Слободан избор” да ли да умре на бајонету или у старачком дому у 99. години.

Мислим да се у вертикали човека уопште, у телесном налазе информацију о развитку. Актуелно је квантно, нано... Говори се и о квантној музици... Ево и о квантној књижевности покреће ми мисао песник лирске антропологије. Чак је присутан и материјализам о души: „Шта ли је душа меса у крви”. И анатомија и физиологија савести: „Савест нашу растачу црви”. Његова „логика срца” је систем мишљења, осећања, поглед на свет.

Предсмртна преиспитивања... „Недодирљиве дубине” Сибиновић додирује. Његова реална метафизика је убедљива. „Стварност свега”, Не(биће), Тишина, Празнина, Пунина... Свемир... Сигуран лирски антрополог духовног и световног. Мучи га и извесна уклетост, проклетост. Мучи га и и „беспредметно знање”. Ако је песма само графичност, мртво слово на папиру које оживљава читалац у икс (х) варијанти, онда верујемо да је веома богато то икс (варијанти). Но оставимо то читаоцима. Али да не изађемо из духа Једанаест песама и духа једанаесте – Смрти, оставимо и њој. Толико сам се залетео да губим из вида лирског антрополога.

Поступак, форма... Класично компоноване (три мотива - уводни, разрадни и закључни). Неко наслућивање фрагментарности... Мислим да су погодне песме за обраду математичком поетиком: нулти степен (о°) и „блажено стање” итд. Но ја сам у годинама. Овај рад пишем са извесном стрепњом. Вероватно ово моје писање је извесно подвижништво. Строфе формиране. Најчешће катрени. Има риме: укрштене најчешће и то женске... Има, наравно, и неког ромора асонанци и алитерације. Чин у духу лирске антропологије и завршне песме поемичког „циклуса”, групе песама.

Склад форме и садржине. Склад далек од постмодерног играња жанровском толеранцијом у коме је све дозвољено само да није против текућег режима, да није против идеологије индивидуализма, идеологије интернационале капитала. Само да није против глобалне рестаурације као светског феномена.

Срећа је и утеха читати Једанаест песама Сибиновића. Наћи скровиште у лирској антропологији је за мене привилегија. Но, речено је: „Ко тражи и наћи ће”.