У одбрану достојанства српске језичке науке

(Саопштење надлежних комисија Одбора за стандардизацију српског језика)

Дубоко забринути због штете коју ће српском националном интересу нанети Слово о српском језику , објављено у "Политици" од 1. и 8. августа 1998. године, састали су се 11. августа 1998. године у Београду присутни чланови двеју надлежних комисија Одбора за стандардизацију српског језика, Комисије за историју језичког стандарда (проф. др Александар Младеновић, дописни члану САНУ, мр Бранислав Брборић, проф. др Славко Вукомановић, доц. др Бранкица Чигоја, мр Милош Луковић и проф. др Светозар Стијовић) и Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (академик Павле Ивић, мр Бранислав Брборић, проф. др Новица Петковић, проф. др Слободан Реметић и др Драго Ћупић, научни саветник), – с намером да ублаже штетне последице које ће тај проглас изазвати. С те седнице потекло је саопштење које следи.

Познате истине и додате неистине

У Слову о српском језику помиње се низ добро познатих истина, које је српска наука током последњих тридесетак година утврдила, бранила и одбранила од грубих напада титовске бирократије, пре свега загребачке, и од озлојеђених критика хрватских колега. Одбрана је тада била успешна зато што су се ставови заснивали стриктно на чињеницама. Међутим, писци Слова изашли су далеко изван граница истинитог. Ту почињу проблеми.

"Српским језиком су говорили и говоре етнички Срби све три вероисповести – православне, римокатоличке и исламске." Ту су стављене у исту корпу међусобно несамерљиве количине. Данас нигде не постоји католичка или муслиманска популација која би себе сматрала српском. У најбољем случају постоје малобројни појединци, махом интелектуалци, који се издижу изнад схватања што господари у народној маси.

Застарели ставови и непознавање чињеница

"Све до друге половине XIX века у славистици је важио општи став да Срби и Хрвати имају посебне језике. Тај став, између осталих, заступали су Добровски, Копитар, Шафарик, Миклошић а најпрецизније га је формулисао Вук Стефановић Караџић." Крупна је погрешка ослањати се данас на ставове аутора из прве половине XIX века. Тадашња схватања превладана су двоструко, променом стања на терену и развојем научне методологије, и није чудо што су напуштена већ у другој половини истог века. Уосталом, и у првој половини било је и друкчијих гласова, делимично баш у списима истих аутора (Копитар 1822, Шафарик 1826. имплицитно). Термин "српскохрватски" јавио се код Јакоба Грима 1824, а код Копитара 1836 ("илирски дијалекат, тачније српскохрватски или хрватскосрпски"). Сам Вук је 1850. потписао је став да "један народ" (тј. Срби и Хрвати) "треба једну књижевност да има".

"Вук је [...] по језичком критеријуму доказао да су сви штокавци Срби." Вук је о томе писао 1849. године, али то није и доказао. Године 1861, притешњен аргументима друге стране, он попушта: "онда се засад у овоме ништа друго не може учинити него да се дијелимо по вјери". Тада су, међутим, ствари на терену стајале сасвим друкчије него данас Модерне нације још нису биле формиране и већина штокаваца католика није имала ни српско ни хрватско опредељење. Вук се надао да ће они на основу језичке блискости прићи Србима, али су се они, под утицајем католичке цркве, коју је прост народ без поговора слушао, почели окретати Хрватима. То је омогућено вештим потезом Загреба, који је напустио кајкавски књижевни језик, замењујући га штокавским. Дотад језички разједињени, католици су се чврсто ујединили под хрватским именом у монолитном књижевном језику. Чакавци и кајкавци су примили штокавско наречје, а икавци и екавци међу штокавцима ијекавски изговор.

"Тек од формирања Илирских провинција под Наполеоном илирско име почиње да се користи за Словенце и Хрвате." Писци ове реченице показали су несхватљиво непознавање чињеница и погрешили су за више од два столећа. Илирске провинције су формиране 1806, а још 1592. Јероним Мегисер примењује назив "илирски" на словеначку и хрватску језичку материју. Језуита Бартол Кашић објављује 1604. по налогу Рима познату граматику "илирског језика". Цео XVIII век испуњен је новим делима која у наслову носе илирско име. То име носи и велики речник кајкавца Ивана Белостенца, објављен 1742.

И Павелић ѕ Србин!?

"Са етничким границама српског народа подударају се језичке границе српског језика (штокавског наречја)." Ово значи, поред осталог, да у Босни и Херцеговини, где су сви штокавци, и нема никога осим Срба. Србин је Изетбеговић, Србин је Зубак, и сви остали, на све три стране. Припадници истог народа борили су се међу собом огорчено и непоштедно од 1992. до 1995. Додуше, Хрвати и Муслимани нису знали да су Срби, сада их аутори Слова о томе поучавају. И већина усташа, међу њима и сам поглавник Анте Павелић, били су штокавци, тј. Срби, и по завичајном дијалекту и по књижевном језику. Срби су у ствари, имплицитна је порука "Слова", самогеноцидан народ, јер оно што су чиниле усташе православним Србима нигде на свету није чинио неки део једног народа својим сународницима. Наравно, "Слово" неће ниједног Хрвата нити Бошњака уверити у то да је Србин, тим пре што не пружа никаквих аргумената за то. Даће, међутим, много повода да нам се пребаци грабљивост, покушај да присвојимо туђе. Биће то нов прилог сатанизацији Срба.

"Теза о томе да народи стичу идентитет по вери, а не по језику, која је супротна Вуковој тези, није прихваћена нигде у Европи." Северна Ирска је у Европи; протестанти су тамо Енглези, а католици Ирци. С друге стране, ирски католици сви су Ирци, иако само мањина њих говори ирски, а велика већина енглески. Ни на нашим просторима не ради се о "тези", него о стварности. Тврдоглаво порицање те стварности не може донети никаквог добра. Карактеристичан је и пример Индије, чији је најраспрострањенији домаћи језик хинди у суштини један с језиком урду, главним језиком муслиманског Пакистана. Јасно је да језик не одлучује увек о националном идентитету. Новозеланђани, Аустралијанци и толики други говоре енглески, а нису Енглези. Исто тако, Мексиканци, Чилеанци и десетак других народа говоре шпански, а Бразилци португалски, итд. Јевреји широм света говоре неколико десетина језика, па ипак чине један народ, што се најбоље види по чињеници да су се милиони Јевреја слили из многих земаља у Израел. Наука данас зна да о националном идентитету не одлучује ни језик ни вера, него свест о заједничкој припадности.

Компромитација српске науке

"Уметност и култура коју су стварали католици српскога језика после програмиране кроатизације, као и уметност и култура које су стварали Срби муслиманске вероисповести, саставни су део и српске културе." Болна је истина да се овакав покушај отимања туђег могао јавити у српској средини. Досад смо веровали да се тако нешто догађа само код других. Цитирана реченица значи да целокупна култура муслимана Бошњака и највећи део хрватске културе, укључујући и све оно што има антисрпску тенденцију, припада нама, а не народима у чијем је крилу створено. Питамо се ко је дао право "Слову" да присваја оно што су стварали људи који нису Срби и чији преци у већини случајева нису били Срби. "Слово" то чини без образложења, да и не говоримо о томе да нису питани ни културни посленици ни обични људи на које се то посезање односи.

Овде нема простора за исцрпно набрајање свих штетних тврдњи у "Слову". То ће учинити непријатељи српског народа. Они ће, пресрећни што им је из чиста мира поклоњен тако богат залогај, пронаћи све појединости, цитирати их и прештампавати, ликовати над њима, деценијама, можда столећима (они још увек с насладом помињу Вукове тврдње из 1849, далеко безазленије од онога што садржи "Слово").

"Законоправило" за вечита времена

Остаје нам да се осврнемо на закључак тога документа:

"Учење о српском народу и његовом језику, о српском књижевном језику и његовим варијантама, о српском писму, о преверавању (прозелитизму), о српској књижевности, уметности и култури (у најширем значењу)" – изложено у Слову о српском језику – "чини Језичко законоправило српског народа" [курзив у изворном тексту!] "које потписаше и потврдише српски филолози и писци. Београд, на Спасовдан 1998." Реч законоправило, лоше скована као превод грчког номоканон, значи "збирка средњовековних црквених правних прописа". Овде се, међутим, та реч однекуд употребљава у значењу некаквог наређења којега се сви Срби морају придржавати, од сада па за сва времена. Такав ауторитативан тон није својствен науци.

Популарност се најлакше стиче ако се публици говори оно што јој годи. Може неком читаоцу бити симпатично што аутори иступају "у прилог" српском интересу, што проширују границе Српства. У ствари, та тврђења су дубоко штетна, пре свега зато што су неистинита. Никад досад из руку српских филолога није потекао текст тако погубан по национални интерес. "Слово" ће бити с правом критиковано и одбачено у светској науци. Можемо очекивати три врсте замерки: (1) тај проглас бескрупулозно посеже за туђим; (2) аутори су у заблуди кад верују да ће на тај начин придобити људе који нису Срби да то постану; (3) аутори показују непознавање многих историјских чињеница.

Спречити ширење штете

У "Слову" се истиче да га "потписаше и потврдише српски филолози и писци". Ако се у свету поверује да је то заиста тако, биће то тежак удар за нашу науку и наш народ. Закључиће се да смо непоправљиво заслепљени националном страшћу и уједно незналице, те да стојимо изван науке, која је у суштини поштено трагање за истином.

Срећом, то се неће десити. Потписници текста упадљиво су малобројни, а за филологе међу њима може се слободно рећи да не репрезентују достигнути ниво науке о српском језику, па чак и то да нису компетентни за материју о којој пишу. Међу њима су свега четири професора, од којих је Маројевић русиста, Милосављевић историчар књижевности, Ковачевић обрађује граматику и стилистику савременог књижевног језика, а само Ћорић – који у ту проблематику никада није улазио – предаје историју језика. Нико од њих није се бавио конкретним научним истраживањима у тематској области "Слова". Ту су, даље, троје из категорије тзв. помоћног наставног особља (лектори, асистенти и сл.) и неколико добронамерних и необавештених књижевника, спремних да потпишу све што звучи родољубиво. У првој реченици тога прогласа истиче се да је он донет "након научне расправе а на иницијативу Светског сабора Срба". На такву расправу о "Слову" није позван, нити је за њу знао, нико од оних који су истраживали у тој области, нпр. нико из САНУ и нико с новосадске катедре за српски језик, тог најживљег средишта проучавања српске језичке прошлости. Остаје нам да нагађамо зашто су заобиђени компетентни стручњаци, који би без сумње спречили штету.

Актуелни декан Филолошког факултета у Београду, који је средишња личност подухвата, организовао је превођење "Слова" на више језика како би се тај текст презентирао на Међународном славистичком конгресу у Кракову крајем овог месеца. Слависти из Загреба и Сарајева, нама махом ненаклоњени, биће тамо присутни. Они ће се изјаснити о томе, с одговарајућом оштрином и одговарајућим коментарима, да ли пристају да буду Срби и да све што стварају припадне српској култури. Добиће прилику да буду у праву. Уследиће опште згражање и осуда, а светски медији, који на таквим конгресима лове само сензације, разгласиће тај нови доказ о мрачном стању духова у Србији. Биће то крупан негативан политички поен за нас.

Ако би чак и изостало изношење злосрећног "Слова" на краковски конгрес, штета је ту, велика и трајна. Сад је важно да се она локализује. Потребно је да се српска наука, па и српска јавност, што јасније ограде од тог прогласа, како се мишљење о њему не би пренело на све српске филологе и њихов народ. Овај осврт треба схватити као први прилог тој сврси.

// Пројекат Растко / Филологија //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]