Одбору за стандардизацију српског језика обратиле су се Гордана Милићевић и Гордана Боснић, професорке српског језика и књижевности из Београда, с молбом да се размотри питање разликовања црте и цртице, које је добро обрађено у научно-универзитетској верзији новог правописа (Правописа српског језика, Нови Сад, Матица српска, 1993) и у његовом школском издању. За друге правописе  који се такође јављају у школама, мада нису одобрени за употребу у њима нити је о њима, колико је нама познато, дато мишљење Одбора  то се никако не би могло рећи.

Питање које постављају професорске веома је значајно и оно је готово једнако обрађено и у ранијем и у новом правопису, и то на начин истоветан с решавањем тог правописног питања и у многим другим језицима, великим и малим. Разликовање тих двају правописних знакова сведочанство је о правописној и језичкој писмености, о језичкој култури.

Ево одговора, у којем се најпре обрађује црта а потом цртица, који је, на седници Комисије бр. 7, усвојен као Закључак бр. 9 Одбора за стандардизацију српског језика.

О Д Г О В О Р

Црта, знак с више функција

1. Повезивање двеју категорија, или, уопште, двају ентитета, једна је од функција црте (нпр. Пруга Београд–Бар одавно је изграђена и већ је подоста оштећена). У овој функцији црта спаја две категорије, два ентитета, без размака јер су посреди просте, једночлане категорије, састављене од по једне речи (Београд и Бар).

Међутим, и у овој служби црту треба раздвојити с обе стране ако су категорије или ентитети вишечлани (нпр. Новонастали комплекс однос Србија – Црна Гора сведочанство је о њиховој великој кризи). У овој служби, с раздвајањем или без раздвајања (зависно од једночланости или вишечланости ентитета), црта често има значење "до", али се предлог "од" тада не пише премда се редовно говори (Светско првенство у фудбалу траје у раздобљу 10. јун – 5. јул, али: Боравићу у Бечу у раздобљу од 15. до 25. јула; Божић се слави два дана, 7–8. јануара сваке године).

2. У свему другоме црта подразумева раздвајање, раздвојено писање, али с различитим функцијама;

2.1. Црта је могућа уместо знака навода на почетку каквог исказа или на почетку новинских поднаслова, при чему није нужно, али јесте могуће, да заједно с цртом иде ново поглавље, нови пасус (Ја сам му рекао: – Дођи, ништа ти се лоше неће догодити!  Милутиновић у Рамбујеу.  Јељцин се опоравио.  Разговори ће бити тешки).

Ако се отварају засебна поглавља, с цртом или без ње, она, ако су кратка и непосредно ослоњена на уводни исказ, у чијем су "саставу", могу почињати малим словом; кад су посреди целовите реченице, односно пасуси, нужно је писати велико почетно слово. Ево примера  са два модела, од којих први обавезује на употребу малога почетног слова, а други искључује мало почетно слово.

Хоће ли се иза тако устројених реченица ставити тачка са запетом, или тачка иза сваке од њих  ствар је слободног избора или стилске варијантности. Додуше, догматичан однос према реченици, иза које се начелно ставља тачка, искључивао би тачку са зарезом, али догматичност није добар савезник правописне стилизације и језичке стандардизације. Оно што није допуштено, а често се среће у административном стилу, јесте здруживање двају модела: најпре се доврши реченица најављена уводним саопштењем, и то тачком, а потом следи једна целовита реченица или више њих, с великим почетним словом.

Ево примера. У настави се комбинују:

2.2 Црта је могућа и често пожељна у функцији парентезе (уметања).

Она се редовно удваја, тј. ставља се и пре уметка и после њега, а функција јој је практично истоветна запети; нарочито је пожељна ако и иначе има запета унутар уметка (Пишем ти ово писмо  буди уверен да ми није ни лако, ни пријатно, ни лепо што то морам  пишем га с надом да ћемо се најзад договорити).

2.3 Црта је пожељна и често неопходна у служби емфазе (истицања, подвлачења, наглашавања).

У овој служби црти уопште не смета зарез који стоји испред ње, у својој властитој служби ( И го је и бос, и опет му ништа,  зима му не шкоди, колико год била хладна). Међутим, у нашој интерпункцији, за разлику од немачке,  иза црте не може доћи зарез.

2.4 Црта је боље решење од цртице за презимена здружена на истом послу. Она се тада пише без белина.

Реч је нпр. о коауторству појединих књига, нарочито у лингвистици, односно лексикографији (Ристић–Кангргин речник, значајно дело српске лексикографије, често је навођена синтагма, којој је смисао скратити информацију о Речнику немачко-српско хрватско г језика, чији су аутори били Светомир Ристић и Милан Кангрга, што је доживео више издања  1936, 1963, 1994 , увек у Београду). Слично томе, добро је уходана синтагма за несрећни Српско-хрватски споразум, закључен 1939, који се редовно назива Споразум Цветковић–Мачек.

2.5 У нетерминолошкој употреби црта се често назива повлаком (енгл. dash, немачки Gedankenstrich). У енглеској интерпункцији црта је обично дужа него у српској и немачкој, и редовно се пише без белина; у немачкој су белине обавезне. Нема никаквог разлога да се лексема повлака не терминологизује и тако се видљивије и чујније разлучи од цртице, која је изворно  деминутив од речи црта. У књизи Српски језик на крају века (Београд, Службени гласник, 1996) црта има две дужине, краћу (кад значи "до", кад здружује два коауторска презимена, односно два насеља у каквој релацији) и дужу (у осталим случајевима).

Цртица, знак с три основне функције

Три основне функције цртице изгледају овако:

а) писање полусложеница (ауто-сервис),

б) писање удвојеног презимена (Весна Јањевић-Поповић),

Занимљиво је да је стари правопис, Правопис српскохрватскога књижевног језика (Нови Сад, 1960, прештампаван више пута без измена),  црту обрађивао у два поглавља (XIII. Интерпункција, стр. 114–116), као елеменат интерпункције, и одвојено (поглавље XIV. Правописни знаци, стр. 120). Цртица, пак, обрађена је само као правописни знак, и то врло кратко (на стр. 121). Употреба цртице једноставнији је проблем, прегледно и знатно опсежније обрађен у поглављу Интерпункција новог Правописа (стр. 290–291), мање-више на исти начин као у претходном правопису, који је био на снази све до 1996.

Црта се у новом Правопису види као знак који служи у организовању и обликовању реченице, док се цртица означава као правописни знак који служи лексици, животу речи, и то двочланих или, понекад, вишечланих лексичких јединица.

Цртица се, за разлику од црте, увек пише без белина:

а) У полусложеницама, у којима је истовремено и спојни и раздвојни знак, некад више једно, некад више друго (спомен-плоча, ауто-сервис, ауто-кућа, ауто-превозник), мада изостаје у спојевима када ауто- значи само-, а не самоходни, тј. када не значи аутомобилски (аутобиографија, аутопортрет, аутосугестија). Па ипак, пише се  аутопут, аутострада, аутомеханичар, јер су то спојеви "који се више схватају као један појам и теже једноакценатском изговору";

б) У удвојеним презименима, која су последица новијег непатријархалног времена, цртица се редовно пише (Нада Поповић-Перишић, Весна Јањевић-Поповић);

в) Пише се и при растављању речи на слогове, на крају ретка и, нарочито, у речницима који све речи растављају на слогове како би се то растављање олакшало педантним корисницима речника, односно правописа (на-пи-са-ти, рас-ту-ри-ти);

г) Ако саставни делови какве полусложенице нису уобличени као посебне речи, него као форманти, цртица има фактички раздвојну службу (нпр. српско-хрватски односи);

д) Цртицу такође пишемо када реч рашчлањујемо на творбене форманте (нпр. у-рођ-ен-ик), или на основу и наставак (нпр. сел-ом, рад-иш);

ђ) Цртицом показујемо и рашчлањеност скраћеница када (хоћемо да) их пишемо по изговору латиничких слова (нпр. Си-Ен-Ен  CNN , Ес-А-Де  САД , односно Ју-Ес-Еј или У-Ес-А  USA ), без обзира на то што се редовно пише само САД, односно, али сасвим ретко, USA;

е) Цртицу пишемо и кад комбинујемо два вида или два система писања, бројчани и словни, односно верзални (великословни) и малословни, нпр. 75-годишњак, 600-годишњица Косовске битке, радник ЖТП-а, НИН-ов новинар);

ж) Цртицу такође пишемо уз делове речи кад их издвајамо из њихове целине (нпр. чинити, -им; чинио, -ила, -ило), чему је слично и писање цртице иза префикса, испред суфикса и с обеју страна инфикса, нпр. (пред-  у речима председник, представа, предност , -ад  пашчад, момчад, јагњад , -ну- метнути, тргнути, трепнути );

з) Цртицу пишемо понекад и између посебних речи или између парадигматских ликова исте речи, па и онда када указујемо на њихове некњижевне облике (јести-пити-живети-филозофирати; будем-будеш-буде; беш-чуда, на-ву страну  за: без чуда, на ову страну );

и) Правопис српскога језика  и у своме научно-универзитетском и у своме школском издању  добро је и прецизно обрадио и црту и цртицу.

За незваничне и конкурентске правописе то се никако не би могло рећи, без обзира на то што и ти правописи доносе термине црта и цртица, али их недоследно разлучују. Тако нпр. Правопис српскога језика са речником, чији је аутор Радоје Симић, мада га супотписују још четворица лингвиста (Београд–Никшић, 1993). Ту се каже, на стр. 95, да је "упутно  ... разликовати цртицу, којом обележавамо начин конструисања речи, од црте, која је интерпункцијски знак". Међутим, оно што аутор сматра упутним није спроведено у тексту у којем се често цртица наводи тамо где треба црта, те, обрнуто, црта тамо где треба цртица. Додуше, у правилима (којих има укупно 88), датим у прегледним оквирима, црта се углавном исправно користи, али се у објашњењима правила готово редовно брка црта са цртицом. У овоме правопису само је црта засебно обрађена (стр. 150–152), и у том поглављу она се и теоријски и практично разликује од цртице.

У новом издању тог правописа (Београд, 1998) Радоје Симић јавља се као одговорни редактор, а не као аутор, исправљајући низ својих експеримената из првог издања, али се опет засебно обрађује само црта, при чему се исправно разликују њено примакнуто и одмакнуто писање. Нажалост, у објашњењима правописних правила често уместо црте стоји цртица, која није засебно обрађена ни као правописни ни као интерпункцијски знак, мада се указује на разликовање тих двају знакова.

Ни правописни приручник Милорада Дешића, с насловом Правопис српског језика и поднасловом Приручник за школе (Земун, "Нијанса", 1998)  припреман као други дериват новог Правописа (Правописа српскога језика), али недовољно усклађен с њим (и у наслову и у поднаслову, као и у погледу назнаке да је реч о "трећем, допуњеном издању"), мада садржи низ "измена"  није се прославио када је реч о црти и цртици. Пре свега, нема засебног поднаслова под којим би била обрађена цртица, а у потпоглављу Црта, обрађеном у последњем поглављу (XVII. Интерпункција, стр. 146–149), све илустрације црте одштампане су цртицом. И другде, по целоме тексту, укључујући и Садржај, цртица веома често стоји онде где би морала стајати црта. Једноставно, аутор је платио данак недовољно брижљивој припреми текста, лошем прелому и слабој коректури, тј. платио је данак уобичајеним слабостима којима се одликују нови и невелики издавачи.

У штампарству се цртица често назива дивиз. У енглеском се цртица означава термином hyphen, док се у новом немачком правопису (Duden Rechtschreibung der deutschen Sprache, Dudenverlag, Mannheim, Leipzig, Wien, Zьrich, 1996  ступио на снагу 1. августа 1998 цртица назива Bindestrich (= спојна црта), а потпуно се одустало од термина Beistrich (= "прицрта") у корист интернационализма Komma. Нешто слично догађа се и код нас: мада је нови Правопис, наводећи при првом спомену двојство зарез (запета) а потом редовно зарез, дао предност зарезу, новија пракса даје предност запети. Социолингвистички разлози оверавају предност русизму запети над кроатизмом зарез, без обзира на то што се у српском језичком стандарду реч зарез у другим контекстима лако може употребити као део лексичке ниске порез, прирез, изрез, прорез итд.

Извесну тешкоћу у активном разликовању црте и цртице представља чињеница да се у основним компјутерским фонтовима налази само цртица, редовно означена на тастатури. Међутим, лако ју је наћи у симболима, у резервним знацима. Исти проблем постоји и код класичних писаћих машина: на њима постоји и цртица и црта, али потоња у доњем положају и служи за подвлачење. Да би се откуцала по средини мора се подићи ваљак. Помоћно решење може се пронаћи у удвајању цртица (без белине), које бивају отиснуте готово спојено, упозоравајући штампаре да је посреди црта, а не цртица.

* * *

Одговор су припремили Бранислав Брборић, члан Одбора за стандардизацију српског језика, и Радојко Гачевић, члан Комисије за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]