Српски језик у иностранству

На појединим универзитетима у свету новопризнати језички стандарди бившега српскохрватског језика узимају се као три језика (српски, хрватски и бошњачки), а понегде и даље као један језик под старим називом ѕ српскохрватски (књижевни/стандардни) језик. Тако, на пример, у Стразбуру, средишту европског парламентарног живота, недавно су се појавили плакати којима се (у једном) студенти позивају на учење "мртвог српско-хрватског језика", а (у другом), истовремено, на учење "три језика (уместо једног за исту цену), српског, хрватског, босанског", с књижевношћу, историјом и цивилизацијом Јужних Словена.

У последње две године Одбор се, делујући и на међународној сцени, залагао за одговарајуће представљање српског језика у појединим кодовима и стандардима. Проблеми око тог представљања били су заоштрени кад се уочило да се под старим скраћеницама scc и scr (Serbo-Croatian Cyrillic i Serbo-Croatian Roman), које се још понегде (зло)употребљавају, публикације на српском језику своде на онај њихов корпус који је одштампан ћирилицом, док се публикације одштампане латиницом приписују Хрватима и Хрватској, односно хрватској култури.

Овог пута Одбор је одлучио да се огласи с целовитим мишљењем о деликатности проблематике представљања и изучавања српског језика у иностранству, одређујући се, онолико колико је нужно, и према преосталим двама језичким стандардима у оквиру истога стандарднојезичког система, онога који се у бившој Краљевини СХС, Краљевини Југославије, затим у ФНРЈ и СФРЈ, као и у иностранству, најчешће називао и изучавао под називом српскохрватски језик.

Проблем око чијег решавања и даље постоје недоумице и колебања има бар три значајна аспекта: лингвистички, социолингвистички (односно политичко-лингвистички) и (политичко)прагматички.

I

Први аспект намеће нам, бар засад, недвосмислен одговор: иза назива српски, хрватски и бошњачки (језик) ѕ на којима је, тј. под којима је, заједно с енглеским језиком, потписан и Дејтонско-париски споразум крајем 1995. године ѕ и даље се "скрива" један стандарднојезички систем, који је, у првој половини 19. века, за потребе ондашњег српског народа и његове културе, у свему битноме, стандардизовао Вук Стефановић Караџић. Тај стандарднојезички систем заснован је на штокавском дијалекту, на новоштокавским народним говорима, првенствено српским, чији су носиоци насељавали данашња подручја западне Србије, Шумадије (њенога великог дела) и готово целе Војводине, добру половину Црне Горе, већи део бивше и садашње БиХ и знатан део Хрватске, тачније оне делове садашње РХ које су вековима насељавали Срби православне вероисповести, бивајући знатним делом житељи Војне крајине. Вук Караџић је све оне који су говорили тим дијалектом, полазећи од ондашњих европских уверења о подударности језика и народа, сматрао Србима "трију вјерозакона".

Међутим, већ за Вуковог живота, католици који су говорили (ново)штокавски почели су се све више осећати и сматрати Хрватима ѕ и у Славонији, и у централној Хрватској, и у Далмацији, и у Босни, и у Херцеговини, чему је замаха дала аустроугарска окупација БиХ (1878). У другој половини 19. и у првим деценијама 20. века готово сви католички штокавци постали су Хрвати. Католици штокавског говора имали су одраније више регионалних књижевних језика, али су се с њима, на њиховој језичкој основи, односно на језичкој основи свих новоштокаваца, ујединили кајкавци (главни град Загреб) и чакавци (Ријека, Сплит) ѕ нарочито присно у последњој деценији 19. века. Тада је Загреб, политичко средиште све уједињенијег Хрватства, прихватио Вуков модел српскога језичког стандарда за свој књижевни/стандардни језик, назван (и) хрватским језиком (оверен Хрватским правописом Ивана Броза [ 1892] , Граматиком и стилистиком хрватскога или српскога књижевног језика Томислава Маретића [ 1899] и двотомним Рјечником хрватскога језика [ 1901] , чији су аутори били Фрањо Ивековић и његов тада већ покојни нећак Иван Броз).

II

Други аспект, који је тешко одвојити од првога, налаже нам неколико констатација. Данас је свакоме знано да су, након распада Краљевине Југославије (1941) и СФР Југославије (1991), (готово) сви католици штокавског говора (п)остали Хрвати, па чак и они на Космету и у Црној Гори, док су муслимани штокавци (у раздобљу 1967–1992. г. Муслимани [ с великим почетним М] ) постали нова нација ѕ Бошњаци. Они су одлучили да свој језик назову босанским, што не прихватају ни Срби ни Хрвати. Првом својом одлуком Одбор за стандардизацију српског језика прогласио је назив босански језик неприхватљивим у српском језичком стандарду, у српском стандардном језику, с одговарајућим образложењем. Та одлука објављена је у више публикација током 1998. године и њоме су решени и још неки проблеми. Одбор се није бавио ни оспоравањем ни признавањем нове нације (Бошњаци), јер то није његов посао, али је механичко преношење самоодабране језичке етикете Муслимана/Бошњака (босански језик) у српски језички стандард сматрао ѕ неумесним и неприхватљивим. Кад се та етикета мора "превести" на српски, она гласи ѕ бошњачки језик. Што се пак тиче хрватскога (књижевног) језика, он је био уставна категорија и у СФРЈ 20 година (од 1972, када је та категорија уведена амандманом В на Устав СРХ, а потом, 1974, унесена и у нов републички устав). Према етикети српскохрватски језик Хрвати никада нису имали искрених симпатија нити их је задовољавао обрнути смер те сложенице (хрватскосрпски).

Ако се покушамо ваљано оријентисати на терену троназивне лингвистике и савремене изванјезичке стварности, морамо рећи да оно што се у бившој СФРЈ претежно, а изван СФРЈ готово без изузетка, називало српскохрватским језиком и даље јесте један стандарднојезички систем, један језик. Међутим, двочлани назив тога комуникацијског система остао је без ичије социолингвистичке подршке, осим на појединим славистичким катедрама и у овдашњим старим публикацијама, где се његово двоструко име јавља и одвојено и заједно, дакле с цртицом ѕ српско-хрватски и без цртице ѕ српскохрватски.

Српски, хрватски и бошњачки (тро)језик ѕ чији носиоци данас нису заинтересовани за интегративне погледе на новоуспостављено језичко стање нити за његов конвергенцијски развој ѕ јесте у генетском смислу предоминантно српски, неупоредиво више него несрпски, а, кад би се ствар могла посматрати кроз призму његошевског стиха мањи поток у већи увире, и (само) српски језик.

Ипак, ваља се присетити шта је својевремено говорио академик Митар Пешикан (1927–1996): Српски и хрватски били су само обједињени, али не и уједињени; уосталом, као и та два народа, данас ѕ две (углавном) разлучене нације. У Босни и Херцеговини ѕ где је разлученост условна и под међународном присмотром ѕ данас је мало ко заинтересован за језичко јединство (осим, вероватно, водећих Муслимана/Бошњака, узму ли се у обзир претензије које се скривају иза њиховог опредељења за асиметрични назив босански језик). Нема озбиљних људи међу Србима и Хрватима у БиХ и другде који би се залагали за то да се у тој држави или било којој другој користи само назив српски или само назив хрватски, јер је то с ону страну сваке реалности.

Одбор за стандардизацију српског језика није се могао придружити оном танком слоју овдашњих језикословаца и културолога, с наводницима или без наводника, који су прошле године размишљали у категоријама "крађе" и "прекрађе". (Хрвати су, по том мишљењу, Србима "украли" језик, па је дошло време да га Срби "поврате".) Такво је размишљање не само неделикатно и контрапродуктивно него је и нетачно и ненаучно, јер је једна ствар рећи да су Хрвати "преузели" Вуков модел српскога књижевног језика и самостално га дограђивали, што јесте тачно, а друга је ствар говорити о "крађи" (јер већина католичких штокаваца, до пре те "крађе", није имала ни српско ни хрватско осећање, него, с данашњег становишта, регионално). По тој логици, сви они који нису Енглези, Шпанци, Французи и Немци а говоре само енглески, шпански, француски и немачки "украли" су тим народима језике, па они задржавају право на намиривање по логици "прекрађе".

Осим тога, Одбор за стандардизацију српског језика, који су основале институције из Србије, Црне Горе и Српске (њих 14), не може целу ствар посматрати изван заједничке, целовите, трорепубличке перспективе, без обзира на стање међурепубличких политичких односа. Задатак Одбора није да улази у чисто политичке домене и оквире, који у овом часу не обећавају повољне прогнозе чак ни у сфери језичке политике. Простор тих трију државних ентитета (= бића) ми видимо као говорни простор српског језика, чији баштиници имају своје новије дијаспоре у Републици Словенији, у Републици Хрватској, у Федерацији БиХ и у Републици Македонији, као што и Србија, Црна Гора и Српска имају своје мањине, националне и/или етничке. Нису нам мале, ни старе ни нове, прекоокеанске дијаспоре па ни оне у европским земљама.

У постојећим уставима и законима упориште налази само (појам и назив) српски језик, који је и у стандардном и у супстандардном виду двоазбучан (у Црној Гори чак с равноправношћу двају писама, насупрот Уставу СРЈ) и свугде (и у службеној употреби) двоизговоран (по Закону о службеној употреби језика и писама у Србији, од 1991, "у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком [ у даљем тексту: српски језик] "). У Црној Гори нема језичког закона, али важећи Устав РЦГ познаје само (појам и назив) српски језик, праћен само једним изговором (ијекавским, који се наводи у генитиву уз назив језика). У Уставу Републике Српске и њеном Закону о службеној употреби језика и писма, уз назив српски језик, стоје равноправно оба изговора: до почетка прошле године претходна власт давала је предност екавици, а садашња даје предност ијекавици, али се нико не баца камењем ни на стандардну екавицу.

III

Полазећи од наших и општих социолингвистичких сазнања, као и од напред изложене уставотворне и законодавне стварности (не треба заборавити ни Устав СРЈ, који, мада је најмање уважаван, а и не важи за Српску, такође познаје само назив српски језик, уз додатак екавског и ијекавског изговора, али и уз недвосмислену повлашћеност ћирилице), ѕ не видимо разлога да се сада ико игде залаже за сложени, двочлани, назив српскохрватски (језик). Такво залагање враћало би нас у ранију стварност, која је била још "сложенија" и неугоднија по нас од садашње.

За нашу језичку политику, поготову спољну, много је важније како пролазе назив и садржај српског језика, литературе, историје, цивилизације (и културе уопште) што стоје у тесној вези с тим језиком.

У реалном историјском контексту не видимо разлога да се у било ком смислу, и било где, залажемо за сложеницу, поготову стога што су хрватски лингвисти знали тумачити двочлани назив језика и овако: српскохрватски = хрватски на српски начин (!). За нас је у овом часу важно настојати да се у светским кодовима и стандардима не угнезди назив босански језик као име за (непостојећи) државни језик у БиХ, којим његови протагонисти желе српски језик (као, уосталом, и хрватски језик), и као појам и као назив, саобразити с логиком (евентуално) заштићеног мањинског ентитета.

Још је важније чувати јединство онога духовног простора што га, у новим државним околностима, отеловљује назив српски језик, подупрт првенством ћириличног писма. Није од мале важности ни то да одгајамо лингвистички кадар који би био упориште разборитог и ученог, деликатног и софистицираног, гледања на језичку политику и језичку прагматику ѕ и у земљи и у иностранству. Зато је веома важно имати што више лектора из Србије, Црне Горе и Српске на славистичким катедрама где год их има. И не само лектора. Наша дипломатија морала би то држати на уму.

* * *

Ако бисмо целу ову причу упростили, рекли бисмо да "нови" лингвистички ентитети (означени називима српски, хрватски и бошњачки [ никако босански!] језик) ѕ имају у свему битноме исту грађу, исту (језичку) структуру. Зато и представљају исти стандарднојезички систем. Међутим, та "три језика" (с наводницима или без наводника) немају, нити ће имати, исту (културолошку) надградњу, исту супраструктуру. Зато су и могући подоста издиференцирани (уразличени) етно-конфесионални, тј. национални, језички стандарди, односно варијанте истога стандардног језика, па, у крајњој линији, и оделити стандардни језици, оделити понешто у садржају а подоста у називу (лингвониму). У свету има сличних, али не и истоветних, случајева: Холанђани свој језик називају холандским а Фламанци ѕ фламанским. У самој ствари реч је о националним варијантама истога стандардног језика, којем се у науци и информатици понекад придружује надређена етикета ѕ низоземски језик. Норвежани, с друге стране, имају два стандардна језика, један по угледу на дански а други заснован на домаћем моделу, насталом у отпору данској владавини Норвешком (до 1905). Па ипак, оба се зову и сматрају ѕ норвешким језиком, са засебним називима за домаћу разликовну употребу.

Српски и хрватски, на пример, никада нису имали подударну стандардну терминологију нити пак сасвим подударну општу лексику (с морфологијом и творбом), синтаксу, стилистику и семантику. Зато су и сматрани варијантама истога стандардног језика, без обзира на то којег су порекла и како је успостављена и очувана суштинска стандардна једнојезичност.

Што се пак тиче тзв. народног језика (у англо-америчкој терминологији ѕ вернакулара [ vernacular] ), он је у српскохрватском језичком сплету такав да се може говорити о сасвим разлученој двојезичности па и тројезичности. Језичка србистика нема никаквог разлога да говори о три наречја у српском дијалекатском комплексу (чакавско и кајкавско наречје припадају само Хрватима), јер су сви Срби штокавци, баш као и Муслимани, односно Бошњаци. Што се пак тиче Црногораца, православни се изјашњавају и као Црногорци и као Срби, барем након 1945. године. То се не би могло рећи за католичке и муслиманске Црногорце. Бошњаци већ говоре о бошњакистици. Та ће наука имати проблема око тога да се ваљано самоодреди. Њен језички огранак сада проналази ослонца у гласу х и где му јест и где му није по етимологији место, а његов стандардни подогранак, тј. главни огранак, у томе ѕ да се у интелектуални говор јавног живота припусти што више турцизама. У лексици и синтакси ѕ када могу бирати ѕ Бошњаци се данас више ослањају на кроатистику.

Свако има специфичних проблема с идентитетом, и грађанин као појединац и људске (етничке, националне и територијалне) заједнице. И свако их решава како зна и уме. Ако бисмо из државноназивних етикета изводили називе грађана/држављана у трима земљама на говорном простору српског језика, могли бисмо говорити, а понекад и говоримо, о Србијанцима, Црногорцима и Србљанима. И ти ентитети имају различитих проблема с идентитетом, много мањих од оних које имају Хрвати и Хрваћани, као и Муслимани/Бошњаци, барем ретроспективно. Треба се надати да ктетици (придеви изведени од напред наведених именица) ѕ србијански, црногорски и србљански ѕ никада неће стићи дотле да се повежу с језиком, да постану називи за (реално постојеће) различите језике. Томе се противи здрав разум, неоспорна прошлост и смислена будућност, о којима рачуна мора водити свака озбиљна политика, и сада и убудуће, језичка, културна и друга.

Спољни свет није сентименталан али обично јесте рационалан. Ко научи српски језик, чији је број изворних говорилаца знатно већи од броја изворних корисника хрватског и бошњачког, не мора се много трудити око освајања посебних знања о двама потоњим. Зато је и важно да наши компетентни стручњаци буду на лицу места, на страним универзитетима и славистичким катедрама, без обзира на интернет, у који треба, што се нас тиче, да улазе првенствено чињенице и њихове ваљано осмишљене интерпретације.

* * *

Текст Закључка бр. 11 утврђен је на седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања одржаној 22. новембра 1999. године. Закључак је потом упућен члановима Одбора и његовим оснивачима а после треће седнице Одбора, на којој је верификован, с њиме се упознаје и најшира јавност.

// Пројекат Растко / Филологија //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]