Картотека
језичких недоумица

СТРУКТУРА КАРТОТЕКЕ ЈЕЗИЧКИХ НЕДОУМИЦА

I. ОПШТЕЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ *

I. ОПШТЕЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ

1. Одбор је једну од њих одбио прогласивши се на самом почетку, и пре оснивања, ненадлежним за њу. Зато је и овде остављамо по страни. Реч је о недоумици  да ли је пожељно уопштити екавицу у целокупноме српском језичком стандарду или је неизбежно задржати заувек двоструки (изговорни и исписни) српски језички стандард, екавски и ијекавски. Кад је посреди другонаведена синтагма, она која почиње речју неизбежно, у науци о језику свако је озбиљан мислио да се то питање уопште не поставља, тј. у разговорном стилу и у језику књижевности пожељно је и неизбежно супостојање и екавског и ијекавског изговора и исписа за вечита времена. После оснивања Одбора за стандардизацију српског језика, свако о тој дилеми може лично мислити и говорити шта хоће, али она неће бити предмет колективне процене Одбора и његових радних тела. Једноставно, то питање скинуто је с дневног реда текуће језичке и културне збиље, а наше није да погађамо хоће ли га актуелизовати која друга или каква друкчија будућа стварност.
2. Ни питање избора писма није на дневном реду. Наша културна историја изабрала је била само ћирилицу. Година 1918. донела нам је и латиницу. Потоња је, очигледно, преживела слом југословенске идеје, и није задатак Одбора да потеже дилему између "пуноправности" и "равноправности" двају писама која живе у српском језику, што је отвара само један од четири устава који се баве српским језиком и његовим писмима.

2. Творци Слова о српском језику злоупотребили су и невоље наведене у тачкама 1. и 2. а отворили су и дилеме које је на Балканском полуострву, више него било где у Европи, развејао 19. век, изједначујући веру и нацију упркос језичком уједињавању средишњег дела нашег полуострва. На крају 20. века ново је само то што је на том подручју и трећа вера (ислам), која начелно не држи до етничких разлика ни кад су оне крупне (нпр. Турци и Курди), произвела "своју" нацију, назвавши је Бошњацима. Њима су распад српско-хрватске језичкоконвергенцијске илузије, природа ратног сукоба у БиХ (1992 1995. г.) и његов дејтонско-париски расплет "придружили" босански, а не бошњачки, назив језика.

4. Развој прилика у правописној а можда и у општејезичкој сфери оповргнуо је сваку дилему око тога да ли нам треба она културноисторијска мисија коју од 1826. године врши Матица српска, чије је седиште у Новом Саду, "завичајном лежишту српске културе и духовности", како је изјавио недавно један од три министра културе на говорном простору српског језика ("Политика", 23. 1. 1999, 13).

Приликом свог оснивања, у члану 5. Пословника, Одбор је потврдио своју приврженост Матичиној мисији, не признајући јој монопол, јер се, како стоји у тој тачки Пословника, "кад је то у интересу језичке стандардизације, Матици (...) могу, као кооперанти или суорганизатори, односно као суиздавачи, придружити и други оснивачи, односно друга правна лица". Ако се догоди да неко у Немачкој, Аустрији или Швајцарској оспори улогу коју на говорном простору немачког језика игра име Duden, што је заштитни знак Библиографског института и фирме Брокхаус д. д. (Bibliographi-sches Institut  F.A. Brockhaus AG), можда ће бити логично да се и говорни простор српског језика одрекне Матичине мисије. А дотле Одбор не би смео допустити да се на то пристане. Та дилема може бити виртуелна, привидна, али не и реална, стварна.

5. Приређивачи ове картотеке, задужени на седници Одбора од 4. децембра 1998. године да је сачине и поднесу на верификацију Комисији за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, у складу с тачком 9. Програма рада Одбора у раздобљу које је пред нама,  узимају слободу да понуде на разматрање члановима Одбора, његових комисија и његових оснивача једну давнашњу недоумицу: је ли корисно да се у основним и средњим школама, у све три наше републике, под називом предмета српски језик скрива много више књижевности, домаће и стране, неголи самога тог језика.

II. ФОНЕТИКА И ФОНОЛОГИЈА

1. Хоће ли основе српске стандардне фонологије, које припрема проф. др Драгољуб Петровић, члан Одбора за стандардизацију српског језика, обухватити изговор и акцентуацију позајмљеница и страних властитих имена? Може ли проф. Петровић дати одговор на то питање већ сада?
2. Код глагола с префиксима пре/прије и пред рефлекс јата редовно је  е  и у екавском и у ијекавском изговору: може ли се  е уопштити и код именица с истим префиксима, где је сада чест дублетизам е/ије? Евидентираном смањивању двојстава у стандардном језику, што се не мора нужно односити на његов књижевноуметнички стил, могла би претходити расправа у стручним круговима у Републици Црној Гори и Републици Српској.
3. Какав је став Одбора према ијекавским топонимима, хидронимима, антропонимима и другим -онимима на екавскоме изговорном подручју, и, обрнуто, према екавским -онимима на ијекавском изговорном подручју? Ако је тај став позитиван,  може ли се он уопштити тако што би се, у сарадњи са секретаријатима за законодавство и заводима за картографију, обезбедило озваничење тога позитивног става? Нормирани су на пример ликови Власотинце и Предејане, што је исправно ако се опредељујемо за морфолошку изворност. То се вероватно десило и без сарадње законодаваца и језикословаца, која је преко потребна, утолико пре што, у Србији, постоји Закон о територијалној организацији и локалној самоуправи, у којем су пописана сва насељена места. У њему је и Босилеград, потпуно легитиман у бугарском језику. Је ли и у српском?
4. Пошто се показало да једначење по звучности  од којега у правопису нисмо имали нарочите користи, а њему се страна властита имена одупиру  не може издржати апсолутистичку владавину (у последње време у питање га доводи Мобтел, тј. Мобтел), може ли Одбор, макар делимично, исправити непожељни апсолутизам одвајајући, макар унеколико, оно што је свугде по свету одвојено,  фонетику и фонологију од (орто)графије?
5. Ако се у другим словенским језицима уважава неизбежно системско двојство предлога с(а) и к(а),  можемо ли то разликовање уопштити на начин који је примењивао Вук Караџић, мада ни он у томе није био доследан? Зар образац није јасан: са је обавезно само испред с, з, ш и ж (са сестром, са зетом, са женом, са шураком)? Краћи лик предлога с пише се и испред звучних сугласника (с голубом, с Душаном, с Његошем итд.), с тим што се изговара  з уз звучне сугласнике који имају безвучне парњаке, али не и  ш на пример уз  њ као у неким дијалектима  ш њим . Међутим, Митар Пешикан рекао је једном приликом да он облик са, поред случајева који су овде наведени, употребљава и испред речи које почињу вокалом. Таквој употреби склон је и Иван Клајн, из еуфонијских разлога ("са испитом" њему звучи лепше него "с испитом"). Стога норму у овој ствари треба пажљиво одмерити.
6. Ако желимо јединствен стандардни језик, треба инсистирати на фонолошким решењима (уз помоћ морфологије и ортографије) што чувају функционалне разлике које обезбеђују веће лексичко и семантичко богатство (ожив ј ети : оживити, поцр н/њ ети : поцрнити, пожут ј ети : пожутити итд.). Неизбежна и пожељна двојства морају остати, али не и она која не доносе богатство, него несигурност (спасти/спасити : спасавати/спашавати; осим : сем; добијати : добивати; срећан : сретан; дат : дан; искоришћен : искориштен; орман : ормар и сл.). Потребно је истражити све нефункционалне дублете и предложити њихово смањивање или "укидање" у језичком стандарду!

Фонетско-фонолошке ситнице

III. АКЦЕНТУАЦИЈА

1. Када можемо очекивати готовост за штампу акценатског речника српског језика? Може ли се порадити на томе да истовремено буду спремни акценатски речник и основе фонологије? Хоће ли тај акценатски речник полазити од оних одредница које се нађу у једнотомном речнику стандардног језика? Хоће ли тај речник, поред пописа досад уважаваних акценатских дублета, садржати и "пропис" за оне акценте којима се даје предност?
2. Какав је став Одбора према преношењу акцента на проклитику?
3. Је ли прихватљива констатација, која се неретко чује, да је завршен процес "умирања" постакценатских дужина? Може ли се утврдити еластична норма, која би прихватила постојеће дужине али би допустила факултативност у већини случајева?
4. Какав је став Одбора према страним акцентима, нарочито француских речи, на последњем слогу не само властитих имена него и одавно прихваћених позајмљеница? Последњих година нарочито су спортски извештачи на радију и телевизији уобичајили да изговарају "ОлимпијаКОС", "у ПанатинаиКОсу" и слично, што јесте грчки акценат али је код нас потпуно неоправдан.
5. Може ли Одбор штогод учинити  и пре објављивања основа фонологије и описно-прописног акценатског речника заснованог на Вук Даничићевој акцентуацији  да се припреми терен за стварно предавање акцентуације у школама свих ступњева? Могу ли се израдити регионални приручници не само за акценат него и за отклањање фонетских и граматичких грешака?
6. Може ли Одбор препоручити заводима за уџбенике да се у настави акцента штедро користе електронска помагала (аудио и видео касете, компактни дискови и це-де ромови), пошто је очигледно да многи наставници/професори српског језика нису кадри предавати ни безазленије језичке дисциплине, а камоли акцентуацију?

IV. ЛЕКСИКА (С МОРФОЛОГИЈОМ И ТВОРБОМ РЕЧИ)

1. Остаје ли Одбор и у погледу препорука које се тичу избора речи у стандардноме језику одан оном моделу стандардизације који је прихваћен у првој одлуци Одбора, изложеном после образложења треће препоруке у тој одлуци? Претпостављамо да, у складу с тим моделом, не би било прихватљиво настојати да се шире и јачају лексичке убице (нпр. сипати уклања лити и точити; одложити онемогућује одгодити, проглашавајући га кроатизмом; превазилази се све па и оно што се може надићи/надилазити, савладати/савлађивати, превладати, пребродити, премостити, застар(ј)ети/застар(ј)евати и сл.).
2. За које се све детерминативне ознаке опредељују редактори једнотомног речника, при чему се подразумева да ниједна таква ознака (архаизам, варваризам и сл.) неће указивати на апсолутну дисквалификацију, чак ни онда кад се јасно указује на лексику која је стилски обележена, што значи да ће огромна већина лексичких одредница имплицитно сведочити о "безбојности просека"?
3. Правих и потпуних синонима у стандардном језику нема. Ако се појаве, они су привремени. Свесно или несвесно, говорна заједница даје предност једнима над другима, тако да једни изрази бивају "безбојно просечни", а други "стилски маркирани" или "архаични". Може ли проф. Иван Клајн указати на лексичке снопове који сведоче о изложеним карактеристикама појединих синонима, чак и онда кад би се они могли обележити као истозначнице (нпр. прилози за време: понекад, гдекад, кадикад, каткад, погдекад, покаткад, кадшто, покадшто  имају  готово истоветно значење, али је само првонаведена лексема стилски неутрална; истозначнице су и увек, вазда, свакад и свагда, али је само лексема увек стилски неутрална; у склопу истозначних лексема и синтагми најзад, на крају, напослетку, напокон и најпосле само су последње две одреднице стилски маркиране)?
4. Хоће ли став Одбора бити да се, с обзиром на синтетички карактер српског језика, препоручују несинкретички ликови косих падежа када постоје и синкретички (нпр. с радошћу, а не с радости; одредаба и наредаба, а не одредби и наредби у генитиву плурала; двају, трију, четирију и слично уместо аналитичких ликова, честих у публицистичком стилу  нпр. односи две земље уместо синтетичког лика односи двеју земаља или односи међу двема земљама )? Карактеристични су примери појединих речи код којих се у генитиву множине јављају чак три лика (мајки, мајка, мајака; бројка, бројки, бројака). Је ли могуће стандардизовати само један од њих?
5. Зар не би било пожељно размотрити могућност да се препоручи редовна употреба апелатива госпођа уз задржавање "мушког лика" страних женских имена и/или феминизација таквих имена, поготову кад она имају одавно посрбљене домаће еквиваленте (Сузан а , Брижит а , Катарина за Кетрин и сл.)?
6. Немар према стандардном језику или неразумевање његове природе изазвали су многа упрошћавања о којима говори и професор Живојин Станојчић у своме прилогу објављеном у књизи Српски језик на крају века (Београд, 1996). Ти процеси, оцењивани и позитивно у описним граматикама књижевноуметничког стила, довели су или доводе до тога да упитно-односни прилози где, куда и камо буду свођени на где, да се предлог код стане све више појављивати и уз глаголе кретања (изузимајући добро разлучене изразе  био сам код куће, али  идем кући)! Хоће ли Одбор подупирати или ће обеснаживати те морфолошко-синтактичке процесе?
7. Хоће ли професор Иван Клајн, пишући студију о творби речи у српском језику, указивати на предност једних твореница над другима, не "скривајући", разуме се, ни оне творбене ликове засведочене у књижевноуметничком стилу?
8. Може ли проф. Иван Клајн из свога изванредног описа развојних путева српске лексике у раздобљу 1945 1995. године излучити оне лексеме које заслужују стандардолошку предност (у књизи Српски језик на крају века) или, прецизније, у својим годинама објављиваним описима актуелних српских књижевно-језичких прилика, кад их буде прерађивао или допуњавао, на одговарајући начин водити рачуна о прописима?
9. Терминологија је најболнија тачка српскога језичког стандарда. Може ли се просветним властима у свим трима републикама на говорном простору српског језика уверљивије указивати на то да би било крајње неопходно, макар у раздобљу од наредних десет година, основати засебно одељење у (једином) Институту за српски језик које би се бавило искључиво терминолошким питањима језичког стандарда? Шта Одбор може урадити да се свест о тој неопходности на свим катедрама за српски језик дигне на највишу раван? Би ли се, у сарадњи са заводима за уџбенике, могли израдити школски терминолошки речници појединих предмета који се предају у основној и средњој школи? Можда би требало почети од српског језика и математике!
10. Могу ли и Ономатолошки прилози, чији је број већ импозантан, убудуће држати на уму (више него досад) стандардолошке импликације нашега ономастикона без супротстављања индивидуалним правима грађана?

Морфолошко-творбене ситнице

а) Именице

б) Придеви

в) Заменице

г) Бројеви

д) Глаголи

ђ) Творба речи

Лексичке и синтактичко-семантичке дилеме

V. ПРАВОПИС (С ИНТЕРПУНКЦИЈОМ)

1. Може ли Матица српска, макар приближно, указати на то кад би се могло очекивати допуњено издање научно-универзитетске верзије Правописа српскога језика (Нови Сад, 1993  1994 ), допуњено са 1500 нових прилога Речнику уз Правопис, што је наговештено 1998. године?
2. Када би двојица живих приређивача научно-универзитетске верзије Правописа могла приступити његовој рестилизацији, која би га ослободила од терета што га он носи због недовољно дефинисаних социолингвистичких прилика у којима је настајао?
3. Може ли се отворити расправа у Комисији за праћење и истраживање правописне проблематике о изменама правописне норме које би било неопходно извршити бар до 2010. године, тако да добијемо друго, измењено и допуњено, издање Правописа?
4. Хоће ли се у новом издању Правописа, допуњеном и измењеном, приступити смањивању броја дублета и недвосмисленијем указивању на боља решења кад се дублете и морају подносити?
5. Мада многе дублете нису само правописно питање, све се оне очитују и у правопису. Може ли, с тим у вези, научно-
   -универзитетска верзија Правописа донети макар само сажетак српске лингвистичке терминологије, укључујући и решавање питања рода појединих термина (нпр. оних умрежених у систему фонема, морфема, лексема, семантема, графема, синтагмема, синтаксема, фразема и сл.) фиксирајући предност женског рода?
6. Једна од болних тачака интерпункције јесте погрешна, исправ-на и алтернативна употреба запете. Може ли један закључак Одбора бити посвећен систематској, прегледној и опсежној обради ове теме? Нарочито се запиње око неразликовања апозитивних, које траже упарене запете, од атрибутивних клауза, које искључују запете.
7. Код многих угледних аутора различних струка влада необавештеност или уздржаност кад је посреди алтернативна употреба сличних интерпункцијских знакова. Зато уопште не употребљавају парентетичке црте и заграде, које обезбеђују различит степен издвојености од основног тока мисли (највиша издвојеност дигресивног типа сугерише се помоћу заграда, средња помоћу црта, а најмања помоћу запета, чија превелика густина управо намеће употребу алтернативних знакова сродног значења). И у овом случају била би пожељна препорука Одбора илустрована бројним примерима.
8. Писање кратких фуснота у заградама већ се одомаћило, нарочито кад су посреди библиографски подаци, али многим ауторима није јасно да је у загради могућ и шири дигресивни дискурс, који се увек завршава тачком пре завршене заграде. И овде би била пожељна препорука снабдевена неколиким примерима.
9. У досадашњим правописима није нормирана употреба наводника за дуже текстове, оне од више пасуса. У већини страних језика у таквом случају сваки пасус почиње наводником, а само се последњи и завршава наводником. Би ли такав пропис требало усвојити и код нас, јер, ако се наводник ставља само на почетку и на крају текста, читалац лако губи из вида да је посреди цитат?
10. Полунаводници се ретко срећу и у научном, а камоли у публицистичком и административном регистру. Модерна компјутерска техника унапређује могућност рафиниране употребе и ових интерпункцијских знакова, као и знакова навода који нису оличени у дуплим отвореним и двоструким обрнуто сложеним затвореним запетама (изводима). Потребна је препорука која ће ову тему засебно обрадити, уз евентуално допуштање и простијег система.
11. Неразликовање цртице (увек спојног знака) од црте (која је у начелу раздвојни знак), с двема белинама (претходном и потоњом, па и онда када она "спаја" синтагме у блиским релацијама)  болна је тачка и оних новинских кућа које располажу лекторским апаратом (нпр. "Политика"), а камоли нових издавачких, новинских и штампарских предузећа. Што је најгоре, ни добри писци сличних и различитих струка па ни многи лингвисти не разликују ова два знака нити држе до тог разликовања ако им је оно и познато. Срећом, Правопис српскога језика, у обема својим верзијама (научно и школско издање), доследан је у разликовању ових знакова, до којега држе и публикације Института за српски језик и Матице српске, а нарочито човек који компјутерски "прелама" те публикације. Штавише, тај компјутериста уважава савет пок. Митра Пешикана, који је волео и краћу црту (што спаја датуме, коауторе или здружене ауторе  Вук Даничићева акцентуација, Симић Кангргин речник и путне релације  пруга Београд Бар ) од дуже (у обавезно раздвојној, парентетичкој, употреби, оној која замењује упарене зарезе, нарочито подесној кад је реч о дужој синтагми или реченици употребљеној парентетички). Треба, дакле, на сасвим одређен начин рећи шта се на пример пише између бројева у везама као "стр. 17 21". Исто тако треба прецизирати да ли је математички знак "минус" потребно писати краћом или дужом цртом, с белинама или без њих. Нажалост, правописи с алтернативним амбицијама, које мање или више оспоравају дуденовску и ларусовску традицију Матице српске, не држе до разликовања црте од цртице, својственог и англо-америчкој (логичкој) и германској па и руској (формалној) интерпункцији. И овде је потребна једна добро разрађена препорука Одбора.
12. Треба прецизирати у којим је случајевима допуштено мешање бројки и слова у истом броју или бројном изразу. По нашем схватању то би требало допустити само за милион и веће бројеве (нпр. "12 милиона", "5,5 милијарди људи"), пошто су то именице страног порекла и не уклапају се потпуно у традиционални систем бројева као врсте речи. Такође се, сажетости ради, морају допустити сложенице типа 40-годишњи, 24-месечни. Напротив, не би требало допустити писање "150 хиљада" (него или "150.000" или све словима) нити додавање наставака уз цифре, типа "у 14-ој години" (треба: у четрнаестој години или у 14. години) нити "20-ак примера" (цифре не служе писању приближних бројева, зато се мора писати двадесетак).
13. Може ли реченица почети цифром? По досадашњој новинарској пракси, избегавају се све реченице као "285 тона цемента утрошено је на ...", "1921. године вратио се у Београд ..." па се бројеви или пишу словима или се мења склоп реченице како би се цифре склониле с почетка. Можда таква забрана и нема оправдања, али треба чути званично мишљење.
14. Мислимо да би требало изричито напоменути да се независне упитне реченице увек пишу с упитником на крају. Сада се често срећу примери као "Једна лепа манифестација пропала је или је бар одгођена на неодређено време. Је ли тако морало бити". Овде би друга реченица морала имати упитник на крају, без обзира на то што је питање реторичко. Тачку или узвичник на крају ваљало би допустити само у изразима типа што да не, који су само формално упитни: "Могу ли и деца присуствовати? Могу, што да не." Треба видети да ли има још таквих изузетака.
15. Ваља додати и неколико напомена о транскрипцији, пре свега што се тиче примене постојећих правила у пракси. Недавно су Ивану Клајну у кратком размаку дошле две особе да га питају за савет о транскрипцији страних имена, и, мада нису језички необразоване, испоставило се да ниједна од њих није појма имала да Правопис (1993) садржи осамдесетак страница правила за транскрипцију свих важнијих европских језика и неколико изван-европских. У штампи се свакодневно може видети да новинари преносе страна имена потпуно "напамет".
16. Када (се) може/треба/мора/(не) сме примењивати изворна латиничка графија? У Правопису из 1960. то је било доста јасно речено: у стручним текстовима обавезно је додати изворну графију приликом првог помињања, а у латиничким у којима се иначе користи изворна графија обавезно је додати изговор, такође приликом првог помињања. У Правопису тога нема. У штампи (нарочито у "Политици" и "Нину") последњих година се укоренио лош обичај да се у преведеним текстовима, или у онима пренетим из хрватске штампе, страна имена пишу изворно латиницом  иако то нису стручни текстови, а већина тих имена код нас су одавно позната у транскрибованом облику. ("Као што је још одавно написала Simone de Beauvoir, улога жене ..." итд.) Још је много горе што се чак и фонетски транскрибована имена, без икаквог разлога, пишу латиницом ("Швајцарски лист Noje cirher cajtung објавио је ..." итд.!) Наравно, ово последње није "недоумица" него тешка неписменост, али га наводимо као доказ да су опште норме у овој области неопходне.
17. За које би још језике требало дати правила у новом издању Правописа? (Богдан Терзић, на пример, пише рад о транскрипцији имена из јерменског.)

VI. СИНТАКСА

1. Неопходна би била једна препорука Одбора срачуната на то да се ублажи претерано дакање у српском језику и (не)оправдана примедба да је то и иначе одлика говорног простора српског језика, који је (како је једном написала академик Милка Илић) "паушално проглашаван дакавским". Својевремено је пок. Михаило Стевановић на много десетина страница тома ИИ своје граматике описао огромну "ширину употребе везника да у функцији везивања и сродних и разнородних врста реченица" (практично у свима зависним реченицама, односно клаузама, а не само у зависноупитним, где је такође могуће избећи везнике да), али се уздржао од препоруке за што суженије "дакање", редовно редундантно и противно једном од мерила језичке правилности, језичкој економичности (Језички приручник, Београд, 1991, 30 31). Мисли ли Одбор да је потребно заложити се за суженије "дакање"?
2. Ако је позитиван став Одбора према недоумици изложеној у претходној тачки, онда се ваља заложити за више препорука с тим у вези. Ево једне. Можда је упитно-везничка синтагма да ли неизбежна у зависноупитним клаузама мада је и у њима макар минимално редундантна (нпр. Не знам да ли је уопште паметно студирати/Не знам да ли ћу уопште студирати/Не знам је ли уопште паметно студирати/Не знам хоћу ли уопште студирати). Она је, међутим, сасвим редундантна приликом употребе независних упитних реченица, односно у интерогативној (упитној) деклинацији свих седам глаголских времена, где је речца ли довољна за маркирање упитности (долазимо ли, долажаше ли, дође ли, хоћеш ли доћи, јеси ли дошао, бејаше ли дошао, будеш ли дошао и би ли дошао  могући начин, потенцијал, а не глаголско време ). Мада српски језик није у широкој међународној употреби, није ни мали словенски језик; потребно је, не само у приручницима за странце него и у домаћим уџбеницима и приручницима, одредити стандардолошки статус синтагме да ли.
3. Један од суприређивача Картотеке језичких недоумица показао је у једном свом раду да једна обична свакодневна стандардна реченица Хоћеш ли доћи сутра к мени има неколико истозначних стандардних трансформација (Хоћеш ли доћи сјутра к мени, Да ли ћеш доћи сутра к мени, Да ли ћеш доћи сјутра к мени + још четири истозначнице са синтагмом код мене + још четири истозначнице са синтагмом до мене  која евентуално нуди благу двосмисленост ) и неколико стотина супстандардних трансформација (Да ли ће ш да дођеш ..., Је ли ће ш да дођеш, Да л ће ш дођеш, Је л ће ш дођеш итд.).

4. С претходним трима недоумицама стоји у вези и (често наводна) безличност глагола требати, коју угрожава чињеница да постоје бројне личне употребе тог глагола (Ваша ми помоћ не треба, Оне вам уопште не требају), а у време приређивања Картотеке језичких недоумица прочитали смо у једном угледном дневном листу да безлична употреба глагола требати "гордо посрће" ( Што се тиче војних питања ми не бисмо требало да о њима сад расправљамо.  Та питања требало би да сачекају изби-јање рата па да их онда размотримо.  Да, али Ви бисте требало да знате да смо ми спремни да их размотримо.  Па, можемо ли рећи да је то завршено /"Политика", 13. 1. 1999, 4, текст под насловом Кисинџерова ћаскања  у којима му је партнер Мао Це Тунг, односно Мао Цедунг, 1975 /). Дописник "Политике" и евентуални језички редактор (лектор) нису криви што се одржава неодржива "норма", која на нелогичан и у суштини недопустив начин укршта очигледну персоналност с безличношћу. Једноставно, персонализовану конструкцију морамо признати као легитимну, осим ако требати стоји на почетку реченице. Неодрживо је рећи оно што се често среће у разговорном, па и административном стилу: Школе су требало да доставе попуњене табеле. Реченицу ваља реконструисати тако да почне са  Требало је да школе ... или Школе су требале да  ... !

На овај ситактички проблем благо је упозорио проф. Иван Клајн у једноме од својих прилога Језичком приручнику (Београд 1991, 127 129), али је сада дошло време да се, растерећени ранијих српско-хрватских језичких заврзлама, посветимо одрешитом уређивању српскога језичког стандарда. У конкретном случају ваља стандардизовати безличну употребу, која је логички могућа само ако изостаје субјекат, тј. ако се безлични ликови глагола требати (нарочито требало је и требало би)  сместе на почетку исказа, док се лично-безлична употреба презентског облика треба (ми треба да дођемо/треба да дођемо) може подносити и на почетку исказа.

У боља времена за стандардизацију српскога језика, она пре "уједињења" (1918), глагол требати замењиван је "нормалним" глаголом имати. Препорука Одбора у вези с овом недоумицом може легализовати и замену имати у значењу глагола требати, али је најбоље ослободити људе од илузије да требати мора бити безлично и кад није безлично. Потребно је само средити и појачати аргументацију коју је пре осам година већ изложио Иван Клајн.

5. Посебна препорука Одбора потребна је да би се рашчистиле дилеме у вези с употребом инфинитива у футуру (где би морала бити обавезна осим у разговорном стилу језичког  суп стандарда), а препоручена уз модалне и друге глаголе непотпуне предикације, као и уз изразе (обично безличне) непотпуног значења (именичке, придевске и прилошке синтагме, нпр. време  нам је путовати, рад сам одговорити позитивно, лепо  ми је живети и у браку и изван њега).

Разуме се, у стандарднојезичком изразу није нужно не само прегонити у "дакању" него ни претеривати у уланчавању, односно нагомилавању инфинитива (Надам се да ћу ускоро моћи наставити глумити/Надам се да ћу ускоро моћи наставити да глумим/Надам се да ћу ускоро моћи да наставим да глумим).

Опсежна аргументација за ову препоруку изложена је у већем броју радова последњих деценија. Потребно ју је само пребацити с терена описа на терен прописа, разуме се  у складу с моделом стандардизације прихваћеним у завршном поглављу Одлуке број 1 Одбора за стандардизацију српског језика, објављене на више места (Језик данас, Политика, Просветни преглед, К новој писмености, Глас српски, Списи Одбора за стандардизацију српског језика).

6. Последњих година, откако је видљив продор жена на истакнуте политичке положаје, боље се уочавају и грешке у конгруенцији (Плавшић је допутовала  ... , Савовић присуствовала састанку у Димитровграду, Проф. др Марковић стигла у Кину, Главни тужилац Хашког трибунала враћена с југословенске границе, Амерички државни секретар је изјавила ...). Неке од тих проблема изазива и чињеница да многа страна женска имена имају, с гледишта српске морфологије, мушки лик, а одавно је напуштена склоност да се таква имена (женска и мушка) адаптирају, осим кад је реч о крунисаним главама (нпр. Елизабета Друга, британска краљица, редовно се јавља у делимично посрбљеном лику мада апелатив краљица, у редовној употреби, олакшава конгруенцију; међутим, Елизабета Тејлор једино се јавља с ликом без -а  Елизабет ). Исто тако, треба решити може ли се икако толерисати употреба женских презимена, првенствено страних, у основном облику, дакле без наставака -ова или -ка. Таква употреба све је распрострањенија у језику новина, поготову у насловима, очигледно услед тежње за краткоћом: Олбрајт у Пекингу, Кембел и Крафорд постају глумице. (Бојимо се да би мало који новинар пристао да напише "Кембелова и Крафордова", што звучи извештачено, а још мање "Наоми Кембел и Синди Крафорд постају глумице", што је предугачко.) Јавља се понекад и с домаћим презименима ("Ракочевић приказала нову колекцију"), па чак и у падежу, иако су таква презимена непроменљива ("Нема визе за Арбур"). О овом проблему је писао др Егон Фекете, па је само потребно припремити препоруку Одбора.
7. У нашем језичком стандарду ред речи је у начелу слободан осим кад су посреди енклитике (глаголске и заменичке). Одавно се престало инсистирати на томе да енклитика не може доћи у наглашени положај, али се, поготову у публицистичком стилу, често среће и на најмање допустивом месту  иза запете (Мирко Марјановић, председник Владе Републике Србије, је председавао данашњој седници у Приштини уместо ... председавао је ...).

Врло је чест случај у службеној кореспонденцији и у административном стилу уопште да се у наглашеном положају, после какве дуге синтагме или реченице, ставе енклитике је и су мада би, уместо њих, морали стајати пуни облици  јест(е) и јесу (нпр. услови које прописује закон јесу, а не су: 1, 2, 3. и 4; Оно што је нужно испунити јесте следеће  ... а не ... је следеће). Треба прецизирати да ли су облици јест и јесте равноправни у трећем лицу једнине, тј. да ли облик јест треба свести само на изговор скраћенице тј. Грешке с енклитиком неки пут се тичу и других речи, мада су далеко најчешће са је и су. Види у Клајновом "Речнику недоумица" примере под одредницама ће и се.

Контакт са страним језицима и дијалекти у којима се енклитички ликови и иначе не осећају као енклитички  разлог су губљења осећања за класичну употребу енклитика. Шта је ту излаз?  Има их више: 1) вратити се класичној норми и заложити се за што чешћу употребу пуних глаголских облика уместо енклитичких (да енклитика стоји на другом месту у реченици, да слободно раздваја делове синтагме, а када је посреди перфекат, енклитика да стоји иза радног придева, нпр. Сви наши покушаји да грејање средимо на време доживели су неуспех, где би обрнути редослед у перфекту, су доживели, био изван норме); 2) напустити класичну норму и потпуно се предати пракси која не хаје за њу; 3) нешто између та два става. Шта је најбоље?

8. Мада је употреба падежа углавном стабилна, врло се често дешава разбијање уходане рекције, нарочито уз предлог за (Бринемо се за њима уместо Бринемо се за њих; Упознати смо о њиховим гледиштима уместо  ... с њиховим гледиштима; По мени је то погрешно уместо  ... по моме мишљењу; Воља за такмичењем никад га није напустила уместо Воља за такмичење; На силу је оженио ту девојку уместо оженио се том девојком; Разишли су се по том питању уместо  ... на том питању или у том питању).

Актуелно је и питање може ли се допустити употреба инструментала уз глаголе оценити, означити, оквалификовати, окарактерисати и још понеке сличног значења ("Његово иступање је оцењено грешком", "Означили су га издајником", "Министар је ову тврдњу оквалификовао неистинитом")? Традиционално би уз овакве глаголе требало да стоји као + номинатив (... оцењено као грешка и сл.), а инструментал је вероватно дошао услед контаминација с глаголима назвати, прогласити, који су и раније имали такву рекцију.

9. С употребом глаголских времена нема нарочитих тешкоћа: свих седам времена добро се држи у књижевноуметничком стилу, али је изван тог стила имперфекат практично одумро, што се не би могло рећи за аорист, нарочито у разговорном и публицистичком стилу. Разлози за одумирање системске су природе јер перфекат обавља све послове, а и сам је у дословном значењу и имперфекат кад се твори од несвршених глагола.

Међутим, све је чешћа употреба презента свршених глагола уз можда у независним реченицама: Можда нешто нађеш. Мислимо да је оваква конструкција дошла или из кајкавског, или из регионалног мож да (= мож бити да, мож се деси да), али у стандардном језику овакве реченице морају имати футур (Можда ћеш нешто наћи).

10. С пасивима има тешкоћа: употребљавају се и где не треба, нпр. разговарано је уместо разговарало се, а нема довољно свести о томе да те проблеме добро решава безлична рефлексивност (каже се, не сме се пливати, не би се могло рећи, мора се ићи на лице места), која омогућује богатство синтаксе својствене и другим словенским језицима.

11. Живорад Ковачевић, са својим једнотомним Српско-енглеским речником идиома, израза и изрека (Београд, 1991) и опсежним (двотомним) Енглеско-српским фразеолошким речником (Београд, 1997), и Ђоко Стојичић, са својим више пута објављиваним, мењаним и допуњаваним Сјајем разговора (последњи пут  Београд, 1994), мада нису лингвистички професионалци, много су задужили српску фразеолошку лексикографију. Потребно би било да Ковачевић приреди и двотомни речник с обратним редоследом језика и да се неко  на пример какав лексикографски таленат  задужи, рецимо преко докторске дисертације, да помоћу ових вредних остварења и још неких које не бисмо овде спомињали сачини велики једнотомни речник српских фразеологизама, односно српских идиома или фразема, тј. што целовитији српски фразеолошки речник. Разуме се, оне фраземе што су, на пример код Стојичића, дате и у супстандардном виду, ваљало би, ако је могуће (а да се не оштети њихова каквоћа)  "превести" на стандардни језик.

Синтактичке ситнице

VII. СТИЛИСТИКА

1. Нажалост, код нас нема општег, а камоли стилскога нормативног речника. Велики и мали, али срећнији, народи и језици све то имају. Стога су многе тајне раслојавања језика на функционалне стилове (тематске, ситуацијске, професионалне) неприступачне мада их, барем подсвесно, много који корисник језичког стандарда држи у глави.

1. Нема никаквог разлога да се, поред пречесто коришћене односне заменице који/која/које не употребљава, кад год је могуће и стилски неопходно, и заменица што с енклитичком личном заменицом (ме, ми; те, ти; га, му; је, јој; нас; вас, вам; их, им): Професор што смо га јуче упознали у аули нашег факултета није особа којој се може веровати; Наша земља, која је много пропатила у два светска рата, сада је изложена жестоком притиску и оних великих сила што су јој некада биле савезнице.

1. Слична претходној стилској дилеми јест(е) и она о варирању везничког како с везником да (Њему је потребна помоћ да би разумео како му није паметно да се понаша осорно; Рекао је да ће хитно отићи у дирекцију како би упознао надлежне с бахатим понашањем наших службеника према странкама).

1. Још се повремено чују примедбе да нам је непотребан германизам, односно галицизам, ради се о, као да ми не можемо подносити калкиране стилеме двају тако важних европских језика. Невоља је само у томе што се не умемо сетити да на располагању имамо и друге две синтагме, посреди је/су и реч је, савршено подесне за стилистичко варирање у истом дискурсу ако баш и не у истој реченици.

1. Мада, иако и премда везници су с истим варијацијским капаци-тетом. А у тој тријади премда се осећа као стилски обележен везник.

1. С обзиром на то (да) и без обзира на то (што) интелектуалистички су калкови немачког постања. Стилистичке примедбе изазива често изостављање мање синтагме на то, па и предлога с. Хоћемо ли се и даље борити против тих скраћивања, која ипак разарају граматички смисао реченице?

1. У српскоме језичком стандарду, кад се поштује његова (западнија) новоштокавска основица, добро се разлучују прилошко-заменичке категорије пуне неодређености (где, када, куда, камо, ко/кога/коме/ с ким, шта/чега, чему,  с чим, како) од сличних категорија (могуће) делимичне одређености, коју успоставља префикс не- (негде, неко, нешто, некако итд.).

• Јеси ли га где видео?  Нисам нигде.  Јесам негде.
• Јеси ли га када упознао?  Нисам никада.  Некада можда јесам био у друштву с њим.
• Може ли се до њега како доћи?  Ваљда може некако.
• Куца ли то ко на врата?  Можда неко куца.  Нема никог, само ти се причинило.

1. Није редак случај непажње и врло писмених корисника стандардног језика који побркају каквоћу и "којину". Ево примера из штампе: Имамо такве стручњаке, који познају вредност дизајна ("Политика", 23. 1. 1999). Ако занемаримо интерпункцијску грешку (запета у тој реченици нема смисла), стилски слабу реченицу могуће је прекројити на два начина: а) изоставити заменицу такве и запету после именице стручњаке; б) задржати атрибут такве, с озбиљнијим прекрајањем, нпр. Имамо такве стручњаке, с изванредним познавањем вредности дизајна, каквих нема надалеко.

1. Разликовање одређеног и неодређеног придевског вида (морфолошко само код мушког рода, а акценатско код женскога и средњег) добро се држи у првом падежу и као именски део предиката, али у косим падежима ишчезава чак и у књижевно-уметничком стилу, па и разговорном, осим онде где га подупиру још жива својства појединих народних говора. Па ипак, требало би да граматике стандардног језика упозоравају и на стилистичку вредност очувања тих категорија онде где је то могуће  у лепој књижевности, у књижевноуметничком стилу, па и у регистру оне дисциплине која се назива науком о књижевности. Изван тог стандарднојезичког огранка  природно је оно што се дешава или се већ десило. Нажалост, наставници граматике, која се мало и слабо предаје у школама, троше време на оно што је имплицитна норма стандарднојезичког система, па немају када да се позабаве занимљивом и суптилном тематиком, нити има специјалистичких приручника који би у том смислу помогли амбициознијим професорима. Ваља нам стога дати и коју илустрацију: један озбиљни младић синтагма је коју, као и низ сличних, можемо прочитати свакодневно, али можемо бар то рећи да неодређени атрибути један и неки, као својеврсна замена за неодређени члан у другим језицима, искључују одређени вид, који сам по себи изискује придевску неодређеност. Ту се опет враћамо на питање каквоће, која упућује на неодређени, и којине, која упућује на одређени придевски вид.

1. Подлегање англицизмима не погађа нас само кад је посреди лексика, обична и терминолошка, прихватљива и неприхватљива, него и кад је реч о стилистички неприхватљивим синтагматским спојевима: контакт група не мора бити дотицајна скупина, али би морала бити барем контактна група, што вреди и за компакт(ни) диск. А кад је о самим појмовима реч, диск је разумљив и пожељан, и данас и сутра, а за контактну групу и сличне кованице невина значења а погибељна садржаја било би најбоље да оду у историјску ропотарницу.

1. Стилско је питање, нарочито у књижевноуметничком регистру, не само ред речи него и избор речи. Наведимо два примера. Кад се На Дрини ћуприја преведе на какав други језик (нпр. на немачки, Die Brьcke ьber die Drina, или на енглески, The Bridge on the Drina),  добије се оно што би на српскоме гласило Мост на Дрини. Страни читалац остаје без оне боје и мириса што их у изворнику доносе инверзија и лексички избор (турцизам ћуприја уместо словенизма мост). Насупрот овоме случају стоји превод чувеног романа Маргарете Мичел (Gone with the Wind) и истоименог филма, који на српскоме гласи Прохујало с вихором, што је у најбољем складу са садржајем филма. Наш превод знатно је бољи од безазленог Отишло с ветром, како би гласио да преводилац није избегао дословност.

VIII. НЕДОУМИЦЕ У ПРЕВОЂЕЊУ

1. Тих је недоумица тако много и кад је реч о превођењу са страних језика на српски и са српског на стране језике да нема смисла овде улазити у било коју појединост, осим у једну: било би добро да Одбор успостави сарадњу с удружењима стручних и књижевних преводилаца. Треба прибавити адресе тих удружења и послати им ову картотеку на увид, с молбом да допринесу њеном обогаћивању и сарадњи с часописима који прате рад Одбора.
2. Као подстицај за размишљање о недоумицама у превођењу може послужити текст Ивана Клајна под насловом Моја кола су умрла (Преводиоци за које су енглески идиоми  шпанска села), објављен у "Нину" од 21. 1. 1999. године, стр. 41. Приређивачи ове картотеке већ су били уврстили у њену структуру, под тачком X, Недоумице у превођењу. Како ништа паметније нису знали смислити, узимају слободу да овај егземпларни текст Ивана Клајна, потпредседника Одбора за стандардизацију српског језика, уврсте у ову картотеку, јер тај текст садржи бујицу недоумица, с готовим решењима, али само за мали одсечак оне језичке стварности коју нам доноси контакт с енглеским језиком.
3. Ево текста Моја кола су умрла (Преводиоци за које су енглески идиоми  шпанска села), који доносимо без наводника да бисмо избегли бројне полунаводнике:

Овај закључак, тј. одлука, Одбора разликује се од осталих јер представља само радни материјал, на располагању чланству као извор у којем су евидентирани неки проблеми сагледани у часу њеног доношења. Картотека остаје отворен документ, који се може допуњавати у складу са сагледавањем у њој неевидентираних проблема.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]