Српски језик у Лондону

Српској академији наука и уметности (САНУ) обратила се, средином септембра 2002. године, госпођа Славица Ивановић Елиот (Elliot), преводилац из Лондона, поводом неспоразума који је имала с господином Хенријем Павловичем, директором Института за лингвисте у Лондону. САНУ, као један од 14 оснивача Одбора за стандардизацију српског језика, уступила је Одбору допис из Лондона с молбом да на њега одговори. Ево најпре садржаја поменутог дописа:

Сржни део дописа госпође Славице Ивановић Елиот тиче се статуса ћирилице у српском језику (српском језичком стандарду), о којем се Одбор досад четири пута изјашњавао (трипут 2001. године – одлукама бр. 17, 18 и 20, те једанпут 2002. године – Одлуком бр. 26). Те одлуке објављене су у часопису Језик данас, Нови Сад, Матица српска, и то: Одлука бр. 17 у бр. V/13, 2001, стр. 28–32; потоње две, бр. 18 и бр. 20, у истом броју, бр. V/14, 2001, стр. 24–25 и стр. 29–30, а последња одлука, бр. 26, у бр. VI/15, 2002, стр. 43–44. Све те одлуке доставиће се госпођи Павловић Елиот и електронском и класичном поштом, с тим што ће им се придодати два упозорења Удружења за заштиту ћирилице српског језика из Новог Сада, такође објављена у часопису Језик данас, бр. V/14, стр. 31, и бр. VI/15, стр. 44–45.

Расправљајући још једном о азбучној проблематици Одборова Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Ком. бр. 7), која обавља послове Одбора између његових годишњих седница, решила је да се о тој проблематици још једном изјасни, овог пута петом, јубиларном, одлуком Одбора о истој теми, Одлуком бр. 28.

Трудећи се, као и увек, да своје одлуке упути и домаћој и страној јавности, научној, културној и политичкој, али и посебно заинтересованим појединцима, као мишљења, препоруке, реаговања, ставове, закључке или исправке, Одбор се држи оних начела која су назначена у последњем, издвојеном, пасусу своје прве одлуке, Одлуке бр. 1 (Језик данас, бр. II/5, 1998, стр. 7–8):

«Супротно неким очекивањима која полазе од друкчијих претпоставки, стандардизацијом се ништа не забрањује нити укида, а још се мање 'спаљује' оно што постоји у људским главама и њиховим језичким творевинама, запамћеним у књигама, часописима и новинама, на целулоидним тракама, дискетама и компактним дисковима. Њоме се само утврђује одговарајући распоред језичких јединица у јавној употреби, особито оној којој се придружују придеви званична, службена (употреба језика). Забранама би се могли постизати слабији учинци него аргументованим препорукама, јер огрешење о језичке норме, за разлику од кршења законских, не повлачи санкције. Међутим, особе које се одликују познавањем и поштовањем језичких норми могле би, у бољим друштвеним приликама, стицати више јавног угледа и других погодности, као, уосталом, и другде, нарочито у развијенијем свету.»

Та начела не спадају у добровољно самоограничење, него извиру из комуникацијске стварности у матичним земљама српског језика, у Србији, Црној Гори и Српској, које су се, након распада бивше СФРЈ и грађанског рата вођеног у њој, нашле у двема државним заједницама с међународним признањем, у Србији и Црној Гори (1992–2002. г. СР Југославији) и Босни и Херцеговини. Ни у тим земљама – а камоли изван њих, у старим и новим дијаспорама – положај српског језика и његовог матичног писма није подједнако одређен и уређен. На пример, у трима (четирима) уставима који се баве српским језиком (СРЈ, РСб, РЦГ и РСп), још важећим, и двама језичко-азбучним законима (постојећим само у РСб и РСп), спомињу се два писма српског језика, ћирилица и латиница, с предношћу ћирилице, свугде па и у Црној Гори, где се она наводи пре латинице, али се у члану 9, став 2, Устава РЦГ каже – «Равноправно је ћириличко и латиничко писмо», док Одлука бр. 17 Одбора за стандардизацију, с пропратним писмом Народној скупштини Републике Србије, сведочи о томе да је и у Скупштини АПВ испољена тежња к равноправности двају писама, чије би озваничење, и по мишљењу стручних људи у Одбору и по мишљењу ширих интелектуалних кругова, доприносило легализованом одумирању изворног, примарног писма српског језика.

По нашем мишљењу, корисницима ниједног писма на овом свету не треба приписивати никакав злоћудни национализам, а камоли ултранационализам. Мада је латиница интерконтинентално писмо и практично једино писмо у народима и државама трију континената (Северна Америка, Јужна Америка и Аустралија), чињеница је да у Азији и у Африци има (мноштво) писама којима се служи само по један народ, док у Европи коегзистирају три писма, ћирилица, латиница и «хеленица» (тј. грчко писмо, које живи и на свакој новчаници европске валуте, јер на свакој од њих испод латиничног EURO стоји и грчко ΕΥΠΩ, χији је изговор евро). Иако се Одбор не бави футурологијом нити научном фантастиком, треба са сигурношћу рачунати на то да ће на свакој новчаници европске валуте, када у њу уђе која од ћириличких држава, стајати и испис ЕВРО, који ће Руси изговарати јевро а ми, у складу с Одлуком Одбора бр. 21, и писати и изговарати – евро/evro. Зар су Грци са својим уникатним писмом, којем не придружују латиницу, а камоли да њоме замењују своје вишемиленијумско национално писмо, ултранационалисти? Зар Европска унија наседа грчком ултранационализму? Зар су Јевреји, који су учинили живим и свој древни хебрејски језик и његово уникатно писмо, такође ултранационалисти? Зар се корисницима српског језика сме приписивати ултранационализам зато што своје древно писмо, заједно с још неким словенским народима источнога културног круга, желе сачувати као упориште свог идентитета, континуитета и интегритета, да по страни оставимо оно што се понекад назива народним суверенитетом? – То су питања која можемо поставити свакоме без икаквог зазора.

За свако писмо, па и за ћирилицу, важи оно дивљење које је према писму уопште исказао утемељитељ српскога књижевног језика Вук Караџић: Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити с п и с- м о м. Пријатељу или знанцу своме, који је на далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду артије; читати, што су други писали прије двије иљаде година, и написати, да могу други послије неколико иљада година читати; то је наука, која ум љуцки готово превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први њу измислио, био више Бог, него човек. Писмо је отворило пут уму љуцкоме, да се приближи к Богу по могућству своме (В. Караџић, Први Српски Буквар, У Бечу, у штампарији Јерменског намастира, 1827, стр. 1).

Вук Караџић није могао ни сањати голему моћ писма у наше доба, у доба електронике и информатике, компјутера и Интернета, који отварају пут неслућеном развоју људске писмености, али и језичке и азбучне разноликости, неугрозиве неопходном потребом глобализације. Ако се та потреба мора задовољавати, а мора, енглески језик има и имаће у томе најважнију улогу, јер је он постао стварни есперанто, lingua franca савременог света, глобалног села. И изворни носиоци тог језика, не само због бонтона, имају све разлоге да се потруде око разумевања ништа мање потребе за тим да човечанство, као Божји дар, (о)чува своју многоликост и разноликост.

Премда ни у самом Одбору за стандардизацију српског језика нису уједначена мишљења о двоазбучности српског језика – јер има и мишљења да је и могуће и потребно обновити пуну, ћириличку, једноазбучност српског језика, пошто латиницу, као помоћно или додатно писмо, понегде неопходну, ионако свако зна и мора знати – сви његови чланови заступају мишљење о примарности ћирилице у нашем језику и о потреби за тим да се она очува у свим видовима јавног живота.

Што се пак тиче Института за лингвисте у Лондону, на којем се похађају курсеви и полажу испити из српског језика, иза којих следе одговарајући документи којима се сведочи о знању тог језика, – неопходно је, по нашем мишљењу, захтевати и познавање ћириличког писма. То није никакав национализам, него реална културна и комуникацијска потреба свих оних који имају сведочанство о знању тог језика.

Други је, првенствено домаћи, проблем садашње стање јавног живота, које је такво, и у Србији и у Црној Гори (у Српској засад није!), да би се на многим његовим подручјима могло говорити о томе да је латиница преузела улогу примарног писма. У бившој СФРЈ, од самог њеног настанка (1945. г. – под називом ФНРЈ, важећем до 1963), латиницу је подупирала владајућа комунистичка идеологија, а сада је, чини се, подупире одсутност једнозначне идеологије и присутност старих и нових предрасуда, мондијалистичких, глобалистичких и других. Стога није чудо да су те предрасуде доспеле и у Институт за лингвисте у Лондону, чији директор, ако је превод дела његовог чланка прецизан, корисницима ћирилице приписује «ултранационалистичке» склоности. Мало је рећи да је то нетачно, неоправдано и неправедно. Ко год био челник тог Института, шта год он лично мислио и какве год административне проблеме имао, ми не верујемо да његово мишљење може бити саображено с преовлађујућим научним погледима на проблематику писама у светским размерама и с културном политиком која се води у Великој Британији, угледном члану ЕУ. Осим тога, не верујемо да су административни проблеми тако сложени да се због њих заобилазе стварне комуникацијске прилике у српској језичкој култури, у коју се нико не може ваљано упутити без доброг познавања њенога ћириличког писма.

* * *

Одбор за стандардизацију српског језика волео би да његова становишта буду доступна Хенрију Павловичу, чије презиме указује на то да он потиче с источног крила Европе, нашег континента, у чије јединство желимо веровати, подразумевајући да оно отелотворује – јединство с разликама, које у Европи и нису толико велике колико јесу у Азији и Африци. Одбор очекује да ће госпођа Славица Ивановић Елиот упознати Институт за лингвисте у Лондону са становиштима Одбора. Ми се искрено надамо да ће директор Института за лингвисте у Лондону и његови сарадници слависти разумети како очување ћирилице српског језика није сведочанство о нетолерантности језичке заједнице која се њоме служи. И да ће разумети како је и сам жртва језичких и културних предрасуда, којих, наравно, има и у говорној заједници српског језика и у културној заједници оних европских народа чије је изворно писмо ћирилица.

Једна од предрасуда која се шири и на простору бивше Југославије и изван њега јесте и та да се дефинитивно распала она језичка заједница која је донедавна признавала (и) назив српскохрватски (језик). То, наравно, није тачно. Међутим, тачно јесте да се много лакше распадају политички системи, државне и међудржавне заједнице него језичке заједнице. Тачно је да је пољуљана вера у вредност језичког заједништва на «бившем» српскохрватском језичком простору, чему су допринели и домаћи и страни политички чиниоци. Ако је на том простору преовладала симболичка, тј. називна тројезичност (српско-хрватско-бошњачка), то не значи да је ишчезла комуникацијска једнојезичност у свему битноме, која осигурава споразумевање без преводилаца. Ту језичку заједницу битно не угрожава ни њена двоазбучност, која је преживела слом бивше СФРЈ, али само на њеном истоку и у оном делу њеног средишта који се назива Републиком Српском (The Republic of Serbland). Та двоазбучност, као и мултиетничност, добро је очувана у источном делу бивше СФР Југославије, што се за њен западни део тешко може рећи. То су чињенице које се могу превидети, али се не могу укинути.

Свестан своје ограничене моћи и у земљи/земљама српског језика и у иностранству, Одбор за стандардизацију српског језика не губи наду у моћ речи, премда му је јасно да речи производе и истине и неистине, и знања и предрасуде. Па ипак, речи првенствено служе, барем у бољим временима, разумевању међу људима и народима, уз помоћ преводилаца или без њих.

Одлука је усвојена на петој седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, која је одржана 22. октобра 2002. године.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]