УСТАВНЕ ОДРЕДБЕ О ЈЕЗИКУ

Пошто су, у Србији, у току припреме новoг устава, чије је доношење, у складу с Уставном повељом Србије и Црне Горе и Законом за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, предвиђено у року од шест месеци, Одбор за стандардизацију српског језика сматра се позваним да уставним комисијама и државним органима – и у државној заједници и у државама чланицама – стави на располагање формулације уставних одредаба као препоруку људи од струке. Те формулације не морају бити идентичне за Србију и Црну Гору, нити су идентичне у нашим двема препорукама (једној за Србију а другој за Црну Гору). Међутим, с обзиром на то да језичких одредаба нема ни у Уставној повељи ни у Закону за њено спровођење, повећан је значај потребе да оне садрже исте основне елементе и да не буду у међусобној супротности.

Ево сада тих (четирију) одредаба које се предлажу уставним комисијама:

У Републици Србији, у складу са законом и с прихваћеним међународним конвенцијама и стандардима, слободна је употреба домаћих и страних језика, усмена и писмена.

Службени језик је српски (српски језички стандард, с екавским и ијекавским изговором), с његовим ћириличким писмом. Друштвена брига о српском језичком стандарду (језичко планирање и нормирање), у складу са законом, поверава се надлежним научно-културним и просветним установама, односно њиховим удружењима која делују на целокупном говорном простору српског језика. У тој бризи, на начин примерен потребама, добрим обичајима и одговарајућим нормама, учествују и надлежни државни органи.

Уз српски језик у службеној и јавној употреби – кад је умесно и кад је потребно, а у складу са законом и с међународним конвенцијама и стандардима –напоредо ће се користити и други језици, домаћи и страни, али, и обратно, уз друге језике и писма користиће се и српски језик, с његовим ћириличким писмом.

У Републици Србији у службеној су употреби, у складу са законом, с међународним конвенцијама и стандардима, и језици националних мањина и етничких заједница које живе у њој.

О б р а з л о ж е њ е

1. Мада је прва одредба више прокламативна него нормативна, она би била драгоцена, јер и сада одговара комуникацијској стварности, која после приватизације, и независно од ње, доиста уводи мноштво језика, домаћих и страних, у поједине елементе јавне па и службене употребе језикâ – у медијима, привредним и трговинским предузећима, издаваштву, школству итд., да и не говоримо о Интернету. Хоће ли ту бити места и за законско уређивање, показаће време или, можда, истраживање постојећег стања. Тек, ова одредба сведочанство је наше пуне отворености према свету модерних комуникација и наше одговорности према комуникацијским потребама грађана. У тај свет спадају не само функционални стилови језичког стандарда него и дијалекти и урбани супстандардни говори. Модерно друштво у језику ништа не забрањује, али даје предност стандардном језику на многим пољима јавне комуникације.

2. Кад је реч о српском језику, треба се клонити досадашње синтагме службена употреба језика и увести синтагму службени језик, која је уобичајена свуда у свету, а прошле године ушла је и у уставе двају ентитета БиХ. Када се каже службени језик, обично се, или заправо увек, мисли на језички стандард (стандардни језик) матичне националне заједнице, који се у нас одликује двоизговорношћу/двоиспис-ношћу, екавском и ијекавском, озваниченом само у постојећем Закону о службеној употреби језика и писама у Србији (српски језички израз, екавски или ијекавски), мада би, у пракси, у Србији био углавном екавски, а у Црној Гори поглавито ијекавски, али је овде реч о начелном а не само о прагматичком питању; осим тога, на нивоу државне заједнице, односно њених органа, појавиће се двоизговорност/двоисписност и као обавеза, нпр. у објављивању савезних закона и других прописа, што се може уредити пословницима или другим актима државних органа. Службени језик, с матичним (ћириличким) писмом, не може изостати ни из једног елемента службене употребе језика. Међутим, у њој ће се наћи и домаћи мањински језици, чији положај треба уредити у складу с највишим цензусом у међународној заједници (8–10% мањинског становништва на одређеном подручју цензус је у скандинавским земљама), али и страни језици, светски и други, нпр. у међународним уговорима и у дипломатској комуникацији, где је неретко реч о службеној, а не само о јавној и нејавној употреби језикâ.

Друштвена брига о језичком стандарду назива се, у науци и изван ње, језичком политиком (која може имати и шире поље деловања од оног обележеног језичким стандардом, нпр. истраживањем дијалеката и урбаних супстандардних говора као обликом заштите културне баштине), а она укључује језичко планирање и језичко нормирање. Наравно, језичка политика не може бити само стручно и научно питање него мора бити и питање опште (државне) културне, просветне и научне политике у најширем смислу, па нпр. и политике у саобраћају, трговини и туризму. На то нас упућују и правила игре међународне стандарднојезичке заједнице и њених органа, нпр. Међународне стандардизацијске организације / International Organization of Standardization, чије је седиште у Женеви; реч је о агенцији ОУН, с којом, не само у језичком погледу, сарађује Савезни завод за стандардизацију. Пошто је српски не само дворепублички (Србија и Црна Гора) него и дводржавни језик (БиХ, односно Република Српска, као један од два ентитета у БиХ, али и ФБиХ, у којој је, поред бошњачкога и хрватског, однедавна и српски проглашен службеним језиком, док су у РСп и два друга идиома такође постали службени језици), – нужна је тесна међурепубличка и међународна стручна (и не само стручна) сарадња, о којој сведоче, на пример, државе немачког стандардног језика у Европи (Немачка, Аустрија и Швајцарска).

3. Ако на згради Америчке амбасаде у Београду стоје две плоче, на левој страни АМЕРИЧКА АМБАСАДА а на десној AMERICAN EMBASSY, онда први испис указује на службени језик наше државне заједнице, а други на службену употребу енглеског језика у САД, која, с домаћег становишта, може бити виђена као јавна употреба страног језика. Та употреба нарочито је жива у школском систему, који се одликује службеном и јавном употребом већег броја језика, с тим што није лако разлучити службену од јавне употребе.

Ако на аутопуту кроз Србију често видимо ознаку IZLAZ (латиницом), а никад не видимо ИЗЛАЗ (ћирилицом), лево или горе, нити EXIT, десно или доле, онда је посреди неспровођење уставних одредаба и одредаба Закона о службеној употреби језика и писама, као и сведочанство о народном самопорицању (дезидентификацији) и небризи о туристичкој привреди и комуникацији са странцима уопште. Ако на плочи (не знамо да ли је замењена) стоји НАРОДНА БАНКА ЈУГОСЛАВИЈЕ напоредо са NATIONAL BANK OF YUGOSLAVIA, као што на новчаницама поред ДИНАР(А) стоји и DINAR(A), онда је ту реч о разборитој језичкој и азбучној политици, коју треба уредити законом. Сличан је позитиван случај испис језикâ на Градској библиотеци у Суботици, на чијој плочи, на улазу, стоје исписи усклађени са Законом: Градска библиотека / Városi Könyvtár / Gradska biblioteka. Ту се, поред српскога, службеног језика у Србији и Црној Гори, налазе и исписи на мађарском и хрватском језику. У ствари, српски језик, са ћирилицом, може се, и мора, исказати као неизоставна обавеза, која произлази из устава, па јој није нужно законско уређивање, док је за положај других језика, домаћих и страних, нужно законско уређивање.

4. Кад је реч о језицима домаћих националних мањина и етничких заједница, нужно је, с једне стране, уважавати међународне конвенције и стандарде, а, с друге стране, неопходно је понашати се у складу с Повељом о људским и мањинским правима и грађанским слободама, која је донета на нивоу државне заједнице Србија и Црна Гора као нека врста напоредног устава. Заправо, биће нужно донети одговарајући закон или можда више закона (нпр. у просвети, култури, саобраћају и локалној самоуправи). Биће неопходно увести и цензус који мањинске језике на појединим подручјима (општинама) аутоматски уводи у службену употребу, независно од локалних прописа и односа снага у локалној самоуправи, тако да ниједна општинска власт не може заобићи оно што је законски пропис, без обзира на то да ли се у њеним извршним органима налазе и представници мањинских етничких и језичких заједница, националних мањина и етничких група, односно националних и етничких заједница, како се често говори.

Пошто су, у Црној Гори, у току припреме новог устава, чије је доношење, у складу с Уставном повељом Србије и Црне Горе и Законом за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, предвиђено у року од шест мјесеци, Одбор за стандардизацију српског језика сматра се позваним да уставним комисијама и државним органима – и у државној заједници и у државама чланицама – стави на располагање формулације уставних одредаба као препоруку људи од струке. Те формулације не морају бити идентичне за Србију и Црну Гору, нити су идентичне у нашим двијема препорукама (једној за Србију а другој за Црну Гору). Међутим, с обзиром на то да језичких одредаба нема ни у Уставној повељи ни у Закону за њено спровођење, повећан је значај потребе да оне садрже исте основне елементе и да не буду у међусобној супротности.

Ево сада тих (четирију) одредаба које се предлажу уставним комисијама:

У Републици Црној Гори, у складу са законом и с прихваћеним међународним конвенцијама и стандардима, слободна је употреба домаћих и страних језика, усмена и писмена.

Службени језик је српски (српски језички стандард, с ијекавским [и екавским] изговором), с његовим ћириличким писмом. Друштвена брига о српском језичком стандарду (језичко планирање и нормирање), у складу са законом, повјерава се надлежним научно-културним и просвјетним установама, односно њиховим удружењима која дјелују на цјелокупном говорном простору српског језика. У тој бризи, на начин примјерен потребама, добрим обичајима и одговарајућим нормама, учествују и надлежни државни органи.

Уз српски језик у службеној и јавној употреби – гдје је умјесно и кад је потребно, а у складу са законом и с међународним конвенцијама и стандардима – напоредо ће се користити и други језици, домаћи и страни, али, и обратно, уз друге језике и писма користиће се и српски језик, с његовим ћириличким писмом.

У Републици Црној Гори у службеној су употреби, у складу са законом, с међународним конвенцијама и стандардима, и језици националних мањина и етничких заједница које живе у њој.

О б р а з л о ж е њ е

1. Мада је прва одредба више прокламативна него нормативна, она би била драгоцјена, јер и сада одговара комуникацијској стварности, која послије приватизације, и независно од ње, доиста уводи мноштво језика, домаћих и страних, у поједине елементе јавне па и службене употребе језикâ – у медијима, привредним и трговинским предузећима, издаваштву, школству итд., да и не говоримо о Интернету. Хоће ли ту бити мјеста и за законско уређивање, показаће вријеме или, можда, истраживање постојећег стања. Тек, ова одредба свједочанство је наше пуне отворености према свијету модерних комуникација и наше одговорности према комуникацијским потребама грађана. У тај свијет спадају не само функционални стилови језичког стандарда него и дијалекти и урбани супстандардни говори. Модерно друштво у језику ништа не забрањује, али даје предност стандардном језику на многим пољима јавне комуникације.

2. Кад је ријеч о српском језику, треба се клонити досадашње синтагме службена употреба језика и увести синтагму службени језик, која је уобичајена свуда у свијету, а прошле године ушла је и у уставе двају ентитета БиХ. Када се каже службени језик, обично се, или заправо увијек, мисли на језички стандард (стандардни језик) матичне националне заједнице, који се у нас одликује двоизговорношћу/двоисписношћу, ијекавском и екавском, озваниченом само у постојећем Закону о службеној употреби језика и писама у Србији (српски језички израз, екавски или ијекавски), мада би, у пракси, у Црној Гори био поглавито ијекавски, а у Србији углавном екавски, али је овдје ријеч о начелном а не само о прагматичком питању; осим тога, на нивоу државне заједнице, односно њених органа, појавиће се двоизговорност/двоисписност и као обавеза, нпр. у објављивању савезних закона и других прописа, што се може уредити пословницима или другим актима државних органа. Службени језик, с матичним (ћириличким) писмом, не може изостати ни из једног елемента службене употребе језика. Међутим, у њој ће се наћи и домаћи мањински језици, чији положај треба уредити у складу с највишим цензусом у међународној заједници (8–10% мањинског становништва на одређеном подручју цензус је у скандинавским земљама), али и страни језици, свјетски и други, нпр. у међународним уговорима и у дипломатској комуникацији, гдје је неријетко ријеч о службеној, а не само о јавној и нејавној употреби језикâ.

Друштвена брига о језичком стандарду назива се, у науци и изван ње, језичком политиком (која може имати и шире поље дјеловања од оног обиљеженог језичким стандардом, нпр. истраживањем дијалеката и урбаних супстандардних говора као обликом заштите културне баштине), а она укључује језичко планирање и језичко нормирање. Наравно, језичка политика не може бити само стручно и научно питање него мора бити и питање опште (државне) културне, просвјетне и научне политике у најширем смислу, па нпр. и политике у саобраћају, трговини и туризму. На то нас упућују и правила игре међународне стандарднојезичке заједнице и њених органа, нпр. Међународне стандардизацијске организације / International Organization of Standardization, чије је сједиште у Женеви; ријеч је о агенцији ОУН, с којом, не само у језичком погледу, сарађује Савезни завод за стандардизацију. Пошто је српски не само дворепублички (Србија и Црна Гора) него и дводржавни језик (БиХ, односно Република Српска, као један од два ентитета у БиХ, али и ФБиХ, у којој је, поред бошњачкога и хрватског, однедавна и српски проглашен службеним језиком, док су у РСп и два друга идиома такође постали службени језици), – нужна је тијесна међурепубличка и међународна стручна (и не само стручна) сарадња, о којој свједоче, на примјер, државе њемачког стандардног језика у Европи (Њемачка, Аустрија и Швајцарска).

3. Ако на згради Америчке амбасаде у Београду стоје двије плоче, на лијевој страни АМЕРИЧКА АМБАСАДА а на десној AMERICAN EMBASSY, онда први испис указује на службени језик наше државне заједнице, а други на службену употреби енглеског језика у САД, која, с домаћег становишта, може бити виђена као јавна употреба страног језика. Та употреба нарочито је жива у школском систему, који се одликује службеном и јавном употребом већег броја језика, с тим што није лако разлучити њихову службену од јавне употребе.

Ако на аутопуту кроз Србију често видимо ознаку IZLAZ (латиницом), а никад не видимо ИЗЛАЗ (ћирилицом), лијево или горе, нити EXIT, десно или доље, онда је посриједи свједочанство о неспровођењу уставних одредаба и одредаба Закона о службеној употреби језика и писама, као и свједочанство о народном самопорицању (дезидентификацији) и небризи о туристичкој привреди и комуникацији са странцима уопште. Ако на плочи (не знамо да ли је замијењена) стоји НАРОДНА БАНКА ЈУГОСЛАВИЈЕ напоредо са NATIONAL BANK OF YUGOSLAVIA, као што на новчаницама поред ДИНАР(А) стоји и DINAR(A), онда је ту ријеч о разборитој језичкој и азбучној политици, коју треба уредити законом. Сличан је позитиван случај испис језикâ на Градској библиотеци у Суботици, на чијој плочи, на улазу, стоје исписи усклађени са Законом: Градска библиотека / Városi Könyvtár / Gradska biblioteka. Ту се, поред српскога, службеног језика у Црној Гори и Србији, налазе и исписи на мађарском и хрватском језику. У ствари, српски језик, са ћирилицом, може се, и мора, исказати као неизоставна обавеза, која произлази из устава, па јој није нужно законско уређивање, док је за положај других језика, домаћих и страних, нужно законско уређивање.

4. Кад је ријеч о језицима домаћих националних мањина и етничких заједница, нужно је, с једне стране, уважавати међународне конвенције и стандарде, а, с друге стране, неопходно је понашати се у складу с Повељом о људским и мањинским правима и грађанским слободама, која је донијета на нивоу државне заједнице Србија и Црна Гора као нека врста напоредног устава. Заправо, биће нужно донијети одговарајући закон или можда више закона (нпр. у просвјети, култури, саобраћају и локалној самоуправи). Биће неопходно увести и цензус који мањинске језике на појединим подручјима (општинама) аутоматски уводи у службену употребу, независно од локалних прописа и односа снага у локалној самоуправи, тако да ниједна општинска власт не може заобићи оно што је законски пропис, без обзира на то да ли се у њеним извршним органима налазе и представници мањинских етничких и језичких заједница, националних мањина и етничких група, односно националних и етничких заједница, како се често говори.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]