Одбор за стандардизацију српског језика примио је од Омбудсмана за људска права Босне и Херцеговине Спис бр. 1352/02 од 13. фебруара 2003. године, с потписом Елвире Беговић, замјеника омбудсмана, и Антуна Ларме, одговорног уредника. Најприје цитирамо садржај тог списа:

Ombudsman je primio Vaš dopis i Odluku br. 27 Odbora i pažljivo razmotrio njeno obrazloženje.

Očito je da ste Vi zabrinuti zbog opasnosti da dođe do »zaobilaženja i krivotvorenja srpske jezičke norme« i s tim u vezi tražite »da se u srpskom tekstu ustavâ (ustavnih amandmana) poštuje srpska jezička norma« te da se sljedstveno tome »usklade amandman LXXI na Ustav Republike Srpske i amandman XXIX na Ustav Federacije BiH«.

Ombudsman primjećuje da se ovim dopisom legitimišete u ime jezika kao jednog od nacionalnih obilježja, zalazeći u oblast ustavnog prava jedne suverene države i da to sve činite na pogrešnoj adresi. U prilogu Vam za Vašu informaciju dostavljamo brošure iz kojih ćete saznati kako se tačno ova Institucija zove i, što je svakako važnije, za šta je nadležna prema Zakonu o Ombudsmanu za ljudska prava Bosne i Hercegovine (Sl. glasnik BiH 32/00 i 19/02).

Budući da Ombudsman ne vidi razloge za daljnje razmatranje ovog prigovora, ovim Vas u skladu sa članom 21. Zakona o Ombudsmanu obavještavamo da je ovaj predmet zatvoren. Vi se svakako možete ponovo obratiti Ombudsmanu ukoliko za to budu postojali novi relevantni razlozi.

ЉУДСКА ПРАВА НИСУ САМО ИНДИВИДУАЛНА НЕГО СУ И КОЛЕКТИВНА

Премда нисмо задовољни ни садржајем ни тоном цитираног списа, ипак захваљујемо на двјема приложеним брошурама («Ко смо ми» и «Исправно, праведно, непристрасно»), као и на тачним цитатима из Одборовог писма број 17/2002 од 23. јула 2002, достављеног вам уз Одлуку Одбора бр. 27, дијелова те одлуке те вашег виђења тих цитата, које се не може свести на то да смо «забринути због опасности» на коју се указује, нити смо ми употребљавали ријеч опасност ни у Одлуци бр. 27 ни у пропратном писму.

Наиме, наша примједба била је сасвим конкретна: у амандману XXIX на Устав ФБиХ изричито су, поименце, наведена сва три идиома, сва три службена језика у Федерацији (босански језик, хрватски језик и српски језик), и то једнако у бошњачкој и хрватској језичкој верзији. С друге стране, у амандману LXXI на Устав Републике Српске, који је устројио бивши високи представник за БиХ Волфганг Петрич, не стоји ниједан (назив) језик(а), него стоје њихове језгровите дефиниције (језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа).

По нашем мишљењу, повријеђена су (понајвише) људска права свих грађана БиХ што се служе српским језичким стандардом, који уважавају норму српског језика, али не само она, јер у Српској не живе само Срби, нити у Федерацији живе само Бошњаци и Хрвати, у чију језичку норму нисмо залазили, нити смо је оспоравали. Одбор се два пута изјашњавао о називу стандардног идиома Бошњака, што смо истакли у Одлуци Одбора бр. 27 упућујући на то гдје су објављене претходне одлуке (бр. 1 и бр. 11). У складу с нормом коју смо утврдили, у српском језичком стандарду «босански језик», као стандарднојезички израз Муслимана/Бошњака, може бити само бошњачки језик, па је амандман LXXI на Устав РСп морао овако гласити: «1. Службени језици Републике Српске јесу: српски језик, бошњачки језик и хрватски језик, службена писма су ћирилица и латиница.»

Ако се амандмани на Устав доносе на бошњачком и хрватском – што би било логично јер су сва три језичка стандарда службени језици и у РСп – они се имају прилагодити норми тих двају идиома. Умјесто тога, бивши високи представник г. Петрич и његова стручна служба опредијелили су се, и то у тексту на српском језику, за избјегавање српске језичке норме, па су грађани Српске лишени права да у Уставу свог ентитета нађу своје језике, да их нађу верификоване придјевима, а не описним конструкцијама.

Ту логику г. Петрича слиједи и Омбудсман за људска права БиХ пребацујући Одбору за стандардизацију српског језика (професионалном тијелу за које је језик [сваки, па и српски] првенствено средство комуникације, па тек онда једно од националних обиљежја) да залази «у област уставног права једне суверене државе».

О б р а з л о ж е њ е

Оно што нам пребацује Омбудсман лишено је сваког смисла. Бавити се стандардизацијом једног језика само по себи нема никакве везе с уставним правом а у конкретном случају ријеч је о варијантно разуђеном стандардном језику којим говори више народа настањених у више држава. Да смо ми оспоравали било који од три идиома (три варијанте, три језика), да смо неовлашћено «залазили» у њихову норму, могло би нам се пребацити «залажење» у забрањену област, у «забран», али се ми тим залажењем, очито, нисмо бавили. Залажењем у тај забран, претпостављамо, нису се бавили ни језички стручњаци и издавачи Њемачког правописа из 1996. године (Die deutsche Rechtschreibung), на чијим корицама пише да је важећи за Њемачку, Аустрију и Швајцарску / Gültig für Deutschland, Österreich und die Schweiz.

Очито је нешто друго: правно-политички чиниоци у БиХ, и то они који имају моћ изнад сваке уставности, зашли су у нешто друго, у чему их, нажалост, слиједи Омбудсман. То није гријех, али јесте грешка, јер грешка је замјењивати тезе да би се избјегло оно за шта Омбудсман јесте надлежан. А он јесте надлежан да штити људска права, која су у конкретном случају и колективна, српска, али не само српска права, без обзира на то што молба за заштиту људских права није дошла из хрватских и из бошњачких језичкостручних организација.

Што се пак тиче назива омбудсмана, ми смо били погрешно обавијештени. Нисмо знали да постоји Омбудсман за људска права Босне и Херцеговине, али смо у међувремену схватили да је само амандман XXX на Устав ФБиХ увео три омбудсмана: «Postoje tri ombudsmana koje imenuje Parlament Federacije Bosne i Hercegovine u skladu sa federalnim zakonom. Po jedan ombudsman se imenuje iz svakog konstitutivnog naroda Bosne i Hercegovine.«

Тек сада увиђамо да нисмо знали да постоји само један омбудсман који дјелује на цијелом простору БиХ, Ombudsman za ljudska prava Bosne i Hercegovine / Омбудсман за људска права Босне и Херцеговине / The Human Rights Ombudsman of Bosnia and Herzegovina, како стоји у заглављу вашег меморандума. Нити смо знали да Ombudsman/Омбудсман/The Ombudsman има канцеларију у Бањој Луци, Јована Дучића 41, 78000 Бања Лука, којој ћемо, овог пута, доставити не само копију ове одлуке Одбора него и копију наше Одлуке бр. 27.

Наравно, нама је свеједно ко ће адекватно одговорити на нашу Одлуку бр. 34, Ured u Sarajevu, Maršala Tita 7, 71000 Sarajevo, или споменута Канцеларија у Бањој Луци. Такође нам је свеједно да ли ћемо одговор добити на овој или оној језичкој верзији, бошњачкој, српској, хрватској или енглеској, мада би било природно, и у најбољем складу с људским правима, да га, као странка која ставља приговор, добијемо на српском језику и ћириличком писму.

Природно је у овој прилици замолити управо сарајевски Ured да и претходну и ову нашу одлуку достави свима оним трима омбудсманима у Сарајеву ако они постоје, а требало би да постоје у складу с амандманом XXX на Устав ФБиХ (Službene novine Federacije BiH, broj 16, nedjelja, 28. travnja/aprila 2002, str. 604 ili str. 608), требало би да су, дакле, успостављени у складу с наведеним амандманом. И природно је очекивати да ћемо имати више среће с тим трима омбудсманима, јер и они имају посла око језичког питања, и то не само у погледу назива трију језика у њима самима него и у погледу броја издања Službenih novina FBiH / Службених новина ФБиХ, као, уосталом, и броја издања Службеног гласника РСп / Službenog glasnika RSp. Službene novine видјели смо само у два издања (бошњачком и хрватском) а Службени гласник само у једноме (српском).

Нама је, наравно, јасно да се није лако борити за људска права, нигдје па ни у БиХ. Ми разумијемо ваше тешкоће. Ипак, не разумијемо претпосљедњу реченицу вашег списа бр. 1352/02: »Budući da Ombudsman ne vidi razlogе za daljnje razmatranje ovog prigovora, ovim Vas u skladu sa članom 21. Zakona o Ombudsmanu obavještavamo da je ovaj predmet zatvoren.« Позивајући се на вашу посљедњу реченицу («Vi se svakako možete ponovo obratiti Ombudsmanu ukoliko za to budu postojali novi relevantni razlozi«), упозоравамо вас, као институцију, а не као појединце, да постоје и стари и нови разлози, приговарајући вам да сте их заобишли. Они се тичу меритума ствари, на који се у своме спису нисте ни осврнули. Ми смо вас питали да ли је у реду што су три језика у БиХ именовани у амандману XXIX на Устав ФБиХ, а нису именовани у амандману LXXI на Устав РСп. Ми мислимо да то није у реду, да то није у складу с људским (и националним) правима, која нису само индивидуална него су и колективна. И мислимо да уопште нисмо залазили «у област уставног права једне суверене државе». Устав утврђује који су службени језици (што је екстралингвистичко питање), али не утврђује њихову норму (што је интралингвистичко питање).

Прије би се рекло да је бивши високи представник залазио у проблем који недовољно познаје, у проблем народног и језичког суверенитета, који је у БиХ утројен. Уосталом, није проблем у томе да ли ко (не)овлашћено залази у проблем који недовољно познаје. Проблем је у томе да ли се проблем рјешава или се не рјешава. И још више: како се рјешава ако се рјешава, добро или лоше, исправно или погрешно, стварно или фиктивно. Да би се рјешавао добро, мора се уважавати глас струке.

Увјерени да ћете разумјети да овај предмет не смије бити затворен, јер је проблем отворен, надамо се да ћете се предмету вратити и заложити се за његово рјешавање. Ви то можете ако хоћете. На крају крајева, погријешио је бивши високи представник, а не садашњи. Ако ту грешку исправи садашњи високи представник, неће починити гријех. Гријех је разумјети грешку, а не хтјети је исправити. Људски је гријешити, а исправљати грешке – у најбољем је складу с људским правима и европским обзирима. И европским обзорјима.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]