|
|
 |
Dušan PajinSudbina i delanjeOdlomak iz knjige "Otelovljenje i iskupljenje", Nolit, Beograd, 1995 – copyright Dušan PajinDr. Dušan Pajin, profesor filozofije umetnosti i estetike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Autor 10 knjiga iz istorije kulture, filozofije umetnosti i religije. E-mail: dpajin@f.bg.ac.yu – Home page: http://dekart.f.bg.ac.yu/~dpajinU jednu od univerzalnih šifri ljudskog spada ideja sudbine, usuda, fatuma, na jednoj strani, i delanja koje ispunjava sudbinu, ili joj se suprotstavlja, na drugoj strani. Po uprošćenoj analogiji moglo bi se reći da sudbini odgovara nužnost, a delanju sloboda. Ali, vidimo da to poklapanje nije opravdano, jer, s jedne strane, ima onog u sudbini i sudbinskom što ljudi uspevaju da izbegnu, ili da pobede (što, dakle, nije nužno), a ima i delanja koje nije slobodno nego je uslovljeno, ili iznuđeno, pa je tako pod znakom nužnosti, a ne slobode. Drugo sa čime moramo računati jeste da sudbina i delanje nisu dva jasno odvojena i suprotstavljena člana, nego se katkad kriju jedan iza drugog - nekad je naša (sadašnja) sudbina samo posledica pređašnjeg delanja, a naše delanje nekad nije slobodno suprotstavljanje sudbini nego baš "produžena ruka" sudbine, izvršavanje same sudbine, kao u mitu o Edipu. ProricanjePošto je sudbina po definiciji nešto nepoznato, nešto što ima da bude, a mi to još ne znamo, ljudi su odvajkada razvijali tehnike proricanja. Proricanje - odnosno njegova motivacija - jeste paradoksalno. Naime, na jednoj strani proricanje treba čoveku da bar deo sudbine učini poznatim, pre nego bi se ona stvarno zbila. Svrha tog saznanja nije samo da čoveka duševno pripremi za nešto neumitno, nego, još više, da se, možda, utiče na tok događaja, na tok sudbine. Na taj način, s druge strane, sudbina više, možda, ne biva (jednim svojim delom) neumitna, neizbežna, nužna, nego pod uplivom čovekove akcije. Osim toga, postoji i onaj znani deo naše egzistencije koji je "kao sudbina", baš po svojoj nužnosti, neizbežnosti, na koju čovek ne uspeva da utiče, iako zna šta mu preti i (bezuspešno) nastoji to da izbegne, ili izmeni. 1) U Indiji je bilo znano sedam načina proricanja (ganakata ili pratibha). a) Jedan od najstarijih načina bio je proricanje na osnovu različitih znakova, ili predznaka u prirodi. To su mogli biti vidovi pojedinih atmosferskih, ili nebeskih pojava; najvažnija su obično bila pomračenja. Zatim su tu spadali različiti vidovi proricanja na osnovu biljaka, ponašanja životinja (na primer, let ili krici ptica), ili delova životinjskog tela - obično posle žrtvovanja, ili jedenja (proricanje po plećki kao jedan od dosta raširenih načina).[1] b) Veoma složena pravila i tehnika proricanja razvili su se u vezi sa ritualima žrtvovanja: od ponašanja žrtvovane životinje, do vatre i dima (oblika i pravca dima). Treba imati u vidu zapletenost sudbinskog i delatnog u obredu žrtvovanja da bi se shvatio kontekst proricanja na osnovu toka obreda žrtvovanja. Žrtvovanje je imalo najrazličitije svrhe i namene: od prinošenja bogovima i precima, do iskupljenja grehova i nanošenja zla neprijateljima. Žrtvovanje je praksa kojom je čovek nastojao da utiče i na ishode i zbivanja na koja se inače na drugi način nije moglo uticati (dakle, na "sudbinska" zbivanja), ali i da pripomogne ishode koji su izvedivi delanjem. Proricanje na osnovu toka obreda značilo je predviđanje uspeha ili neuspeha obreda (da li je žrtva "primljena" ili nije), odnosno prognozu ishoda koji se želi postići, ili pospešiti. c) Proricanje po telesnim znacima je možda starije od proricanja na osnovu obreda žrtvovanja. Uzimala su se u obzir najrazličitija telesna obličja, od glave do tabana, da bi se proricala psihofizička sudbina osobe u pitanju: od toga koliko će živeti, koliko će dece imati, do toga šta je bila u pređašnjoj, a šta će biti u narednoj inkarnaciji. Kao relativno zaseban vid proricanja izdvaja se proricanje na osnovu linija dlana. Proricanje na osnovu nekih opštih i osobenih karakteristika tela prepliće se i s medicinskom dijagnostikom. Kada su u pitanju telesni znaci, pojedine religije (đainizam, budizam, višnuizam) su ustanovljavale sisteme telesnih znakova (lakšana), ili odlika, karakterističnih za svete, ili izuzetne osobe - ključne figure u istoriji date religije.[2] d) Astrologija se, verovatno, razvila iz opšteg proricanja na osnovu znakova iz prirode, kada se uočila pravilnost i izvršila određena sistematizacija astronomskih zbivanja.[3] Astrologija zahteva već značajan korpus apstraktnih znanja. Za razliku od proricanja po znacima iz prirodne okoline, ona se ne zasniva na posmatranju nego na kalkulacijama. Astrolog ne izlazi da posmatra, nego izračunava i tako pravi horoskop. Astrologija (horašastra) se - po nekima - u Indiji razvila pod grčkim uticajem, ali, ako je već u pitanju spoljni uticaj, onda je taj najpre poticao od Haldejaca i Persijanaca (pre grčkih prodora za vreme Aleksandra Makedonskog (u IV veku pre n.e.). Iako ima i svojih osobenosti, indijska astrologija deli opšte karakteristike drugih astrologija - na Istoku i na Zapadu. To je, pre svega, pretpostavka da razmeštaj nebeskih tela ima sudbinski uticaj ne samo u vreme rođenja (ili začeća) osobe, nego je njihov razmeštaj važan i u svakom potonjem trenutku života. U ekstremnim slučajevima je konsultovanje astrologa na svakom koraku (da li je sada "povoljno" ili "nepovoljno" vreme za to što se namerava) zaista izgledalo kao prisilna neuroza - današnji ekvivalent tome su razne potvrde, dozvole, dokazi identiteta i uverenja koji presudno određuju svaki korak savremenog čoveka. Istina, neki ljudi i danas tome dodaju astrologiju, ali kao neko protivsredstvo dokumentarnom ludilu, u nastojanju da se svojim "astrološkim identitetom" zaštite od razmrvljenog, postvarenog identiteta koji im nameće dokumentarno-društvena represija. Zanimljivo je da je budizam u nekim periodima odbacivao astrologiju, a kaluđerima zabranjivao tu praksu, kao i ostale vrste proricanja, smatrajući da su duhovno zagađujuće. e) Proricanje na osnovu snova (svapnavijñana) je takođe stara "tehnika" koja se - kao i astrologija - u Indiji i drugde održala do naših dana. Na Zapadu je tu tradiciju samo malo i privremeno uzdrmala psihoanaliza. U Indiji je proricanje na osnovu snova bilo popularno i korišćeno je u različite svrhe, uključujući i medicinsko-dijagnostičke. f) Proricanje na osnovu daha (svarodya-vijñana) je originalna tehnika izrasla iz tradicije joge, koju drugde ne srećemo, a osim u medicinsko-dijagnostičke svrhe, korišćena je i za predviđanje ostalih događaja, a ne samo zdravlja-bolesti. Ona se zasniva na komplikovanom sistemu homologija između različitih prana (dahova), pre svega para ida-pingala (levi-desni dah), elemenata i astronomsko-kalendarskih ciklusa. Poremećaj dahova nagoveštava promene, ili nepovoljne ishode u organizmu i u spoljnom svetu. Na primer: - Ako prvog dana svetle polovine lunarnog meseca dominira desni, a ne levi dah (tj. pingala, a ne ida) mogući su neki gubitak, sukob ili bolest, vezani za toplotu, sve do punog meseca. - Ako levi dah dominira tokom celih mesec dana, moguća je teška bolest. - Ako se dahovi nepravilno smenjuju tokom četiri nedelje, moguća je veća nevolja koja će snaći tu osobu, ili nekog rođaka, pa i smrt rođaka itd. d) Proricanje u transu je takođe veoma stara tehnika, a razlikuje se od svih ostalih po tome što se ne oslanja na spoljni sistem znakova - pa čak ni na već ustanovljene apstraktne odnose, kao astrologija - nego na unutrašnju inspiraciju, obuzetost ili opštenje sa ne-telesnim entitetima (bogovima, polubožanstvima, demonima, ili duhovima predaka). 2) Neki vidovi proricanja javljali su se, ili su imali svoju tradiciju u različitim kulturama, ali je bilo i onih koji su bili vezani za jednu kulturu, a kasnije su u tom obliku samo prenošeni u druge kulture. Tako se astrologija sa određenim razlikama naporedo razvija u Kini, Indiji, Vavilonu i Sredozemnom basenu. S druge strane, proricanje prema Knjizi promena postoji samo u Kini, a drugde postoji samo kao preneto iz Kine. Ne postoje slične autohtone tradicije proricanja u drugim kulturama. Isto važi i za proricanje po dahu koje je postojalo samo u Indiji, kao i za Tarot koji nastaje u Sredozemnom basenu. Proricanje je često bilo u sprezi sa magijom; ili zato što je i jedno i drugo bilo u nadležnosti iste osobe, ili što su oba delovi jednog celovitog zahvata u sudbinu. Naime, proricanje je bilo sredstvo da se zaviri u tajnu sudbine, a magija sredstvo da se utiče na sudbinsko - da se izvrši okolišni, posredni upliv na tok zbivanja koja su izvan kontrole, ili se na njih može sasvim malo uticati u ravni racionalne akcije. Proricanje, žrtvovanje i magija imali su za cilj da preduprede nesrećan i prizovu srećan slučaj. Shvatanje sudbineU indijskoj tradiciji nalazimo različita shvatanja sudbine. U rasponu od "tvrdih" do "mekih", artikulišu se shvatanja koja su uopšte moguća o toj temi - od krutog impersonalnog fatalizma oličenog u ideji sudbine (niyati) kod ađivika (i u nekim astrologijama), preko teističkih shvatanja u vedama, do moralnog determinizma pojma karme. 1) U najstarijim delovima vedske književnosti (himnama i brahmanama) vladajuća shvatanja povezana su sa obredima žrtvovanja. To je, ujedno, jedan od činilaca poimanja sudbine. Drugi činilac je veza sudbine sa kockom. Žrtvovanje je zasnovano na načelu razmene - nešto se prinosi da bi se nešto drugo dobilo zauzvrat - uprošćeno, žrtva je ponuda za bogove koji mogu značajno uticati na sudbinu osobe. Istovremeno, obred je sistem komunikacije - njime žrtva stiže bogovima, saopštava im se ono što se moli, očekuje ili traži, a (kako smo već rekli) služi i za proricanje. Mnogo je neobičnija veza sudbine i kocke, (ili opštije, veza sudbine i slučaja) koju nalazimo u gotovo svim starim civilizacijama: (Kini, Indiji, Judeji, Grčkoj) a održala se do danas i u jeziku ("kockanje sa sudbinom", "život je kocka" itd.). Kocka ili žreb je smatrana nepristrasnim sudijom kome je prepuštena odluka u mnogim važnim pitanjima: podeli ratnog plena, važnih zvanja i službi, novoosvojenih zemalja itd. Udeo-žreb-sudbina bili su i obogotvoreni u indijskom Bhagi i grčkoj Mojri. Paradoksalna veza sudbine (kao nečeg nužnog) i žreba (zasnovanog na slučajnom) nije tako paradoksalna ako se ima u vidu ova socijalna okolnost - da je od ishoda žreba (to je bio slučaj u Grčkoj i Indiji) zaista zavisila društvena sudbina pojedinca i njegovih potomaka: hoće li (i koliko) dobiti od ratnog plena, zvanja itd.[4] Ali, mimo socijalne ravni, nužno i slučajno su i u jednoj dubljoj vezi - oni se prepliću u sudbini u tom smislu što je davno zapaženo da slučajnost katkad presudno utiče na život pojedinca -nekad više od mnogih planiranih poduhvata i akcija. Vedski Indijci i drugi narodi starine su uvideli analogije između života i igre na sreću, udeo slučaja u oba područja, pošto se delanje (tj. plan) i slučaj na neshvatljiv način prepliću. Životne odluke su često kao bacanje kocke, ili opklada - odluka da se delanje veže uz jednu mogućnost sa neizvesnim ishodom. Slučaj se provlači kao nit kroz igru, kockanje, sudbinu i proricanje. Ali, dok u igri i kockanju ljudi dobrovoljno (nekad samo dok veruju u dobitak) pristaju na sud i hir slučaja kao presuditelja, u životu su protiv svoje volje podvrgnuti igri (srećnog i nesrećnog) slučaja. Kad ovo imamo u vidu biva jasnije kako to da su mnoge tehnike proricanja zasnovane na slučaju (na "slobodnom bacanju"), kao kockanje. Proricanje je kao neka "preizkušnja sudbine", pokušaj da se od "slučaja" dobije mig, koji bi izbor bio najbolji (preći, ili ne preći reku). Ovo je jedna od čvornih tačaka oko koje se razilaze različita tumačenja u pojedinim tradicijama. Za jedne, ono sudbinsko je slučajno - plod slučaja ili nepredvidljivih okolnosti: nepredvidljivih ne zato što bi one bile posebno "skrivene" ljudskom umu, nego stoga što se ishod ukrštanja ljudskih volja različitih namera, ili okolnosti okruženja, ne može predvideti. Za druge, ono sudbinsko je nužno i već određeno: rasporedom zvezda, voljom bog(ov)a, prethodnom karmom, sudbinom (kod ađivika niyati, u Kini ming, kod Grka heimarmene[5]) ili suđajama. Tu predodređenost čovek ne može saznati, ili može, ali samo delimično i pod određenim okolnostima (proricanje, astrologija itd.). Pri tome, ova dva pristupa i shvatanja objedinjuje to što se na sudbinu malo može uticati, bilo da je ona plod hirovitog slučaja, ili gvozdene nužnosti. Po definiciji sudbinsko je baš ono što je izvan našeg uticaja, ono na šta ne možemo uopšte uticati (ili, možemo sasvim malo) svojim delovanjem, bez obzira da li je to stoga što nas je zaskočio slučaj, ili stoga što se to događa pod uplivom ogromnih sila koje su izvan uticaja našeg delovanja i kontrole. U ovom drugom slučaju čovek je bespomoćan čak i kad predviđa - dakle, unapred zna - nepovoljan razvoj događaja i ishod. To se vidi u svim situacijama sudbinske prisile - bilo da je ova spoljašnja, ili unutrašnja. Spoljašnja prisila može biti sudbinska u klasičnom smislu (proročanstvo, usud, odluka bogova), ili savremenom (društveno-istorijska situacija). Unutrašnja prisila vezana je uz ogromne razorne strasti (sujetu, zavist, ljubomoru, mržnju, bes) za koje subjekt naknadno kaže: "to je bilo jače od mene". Zato smo i isticali da se odnos sudbine i akcije ne poklapa sa pojmovnim parom nužnost-sloboda. 2) U grupu onih koji su odbacivali vedsku tradiciju (tzv. nastike, gde spadaju još budisti, đainisti i materijalisti) spadale su i ađivike koji su odbacivali i zasnovanost obreda i moralnu retribuciju. Po njima, na sudbinu se ne može uticati ni obredima, ni delanjem/ponašanjem: niti dobrotom poboljšavamo, niti zloćom pogoršavamo svoju sudbinu, izuzev, naravno, što za zlo možemo biti kažnjeni po merilima datog društva. Oni sudbinu nadređuju udelu slučaja, ili prirode, koji samo predstavljaju konkretizaciju moći sudbine u ravni pojedinačnog. Pri tome sudbina je nelična i izvan svakog teološkog određenja - bogovi sa tim nemaju ništa - ona je vladajuće načelo kosmičke evolucije. Kod ađivika sudbina ima isto značenje kao nužnost (ananke) kod grčkih atomista, izuzev što kod prvih sudbina nije "slepa nužnost" nego ima svrhu (da čoveka tokom 84.000.000 velikih razdoblja pročisti - samsara-suddhi - i dovede ga do oslobođenja), dok kod atomista nužnost nema svrhu (telos). Ova svrha, međutim nije određena, ili data, nekim impersonalnim umom, ili božanskim planom, nego je sastavni deo bezličnog ustrojstva kosmosa. Shvatanje sudbine kod ađivika tesno je povezano sa njihovim atomizmom i kosmologijom, pošto je sudbina pojedinca praktično povezana sa velikim ciklusima u razvoju kosmosa. U tom izjednačavanju sudbine sveta i sudbine pojedinaca otvara se za ađivike jedno zapanjujuće iskustvo, pred kojim je stajao Niče kada je, u času dionizijske ekstaze, prihvatio večno vraćanje usklikom: "deder još jednom". 3. Najrasprostranjenije shvatanje sudbine u indijskoj tradiciji povezano je sa idejom karme. Ovde ćemo zanemariti razlike koje postoje između shvatanja karme u sankhji, vedanti, budizmu i đainizmu.[6] Zajedničko u tim shvatanjima je da ono što se smatra sudbinskim - tj. neobjašnjivim, ili neopravdanim na osnovu sadašnjeg života pojedinca - jesu dozrevajuće posledice činova (akcija) iz pređašnjeg života. Obično se kaže da je karma načelo kauzalnosti zasnovano na akciji (tj. očitovanje posledica pređašnjeg delanja). Međutim, karma se ne odnosi na neki objektivistički (naturalistički) sled uzroka i posledica, nego na odnos ljudskog čina (delanja) i njegove posledice (ploda delanja) u aksiološkom značenju (čin i njegova posledica, ili posledica, u aksiološkoj ravni). Takođe, karma uključuje i nameru (volju) koja stoji iza čina, tj. motiv akcije (delanja), pri čemu je motiv (nekad) važniji od samog čina za aksiološko određenje (tj. da li je čin karmički pozitivan - punya - ili negativan - papa). To znači da je naša sadašnja sudbina bitno određena ne samo time što smo ranije činili (uključujući tu i dela iz prethodnih života) nego i zašto smo to činili, a da je naša buduća sudbina određena našom sadašnjom motivacijom i činovima (da je čovek "kovač svoje sudbine"). Ovako gipko shvatanje objašnjava zašto je ideja karme tako uticajna ("karmička" objašnjenja za prividne nepravde data su i u našoj narodnoj priči "Sveti Sava i pravda") i zašto je (s određenim varijantama) prihvataju različite škole. Iz ovoga možemo razumeti zašto se karma može shvatiti i fatalistički (onda kada je naglasak na onome što nas snalazi kao posledica pređašnjih motiva i činova) i aktivistički (onda kada je naglasak na onome što možemo isposlovati sadašnjim motivima i činovima), pošto je i jedno i drugo stanovište zasnovano na plodu (phala) delanja. Već smo pomenuli da se u shvatanju sudbine na neobičan način stiču slučajnost i nužnost (kao spoljašnji u odnosu na čovekova htenja i slobodu delanja) i činioci sudbine: (a) spoljašnji (predodređenje, kao "klasični", ili istorija i društvo, kao "moderni" spoljašnji činilac) i (b) unutarnji (karakter, u koji ulaze egoizam, strast i druge osobine ličnosti). Za shvatanje karme karakteristično je da se tu akcenat premešta na subjekat i "unutrašnjost". U ideji karme važnija je motivacija (kratu) razlog zbog koga se nešto čini, kao i pročišćenje karaktera, nego slučajnost i nužnost kroz koje se prelamaju čovekove akcije. "Kakva mu je želja (kama), takva mu je i namera (kratu), kakva mu je namer, takav čin vrši (karman), a to i postaje" (Brhadaranjaka-upanišad, IV, 4.5.). 4) Od ideje karme razlikuje se shvatanje koje nalazimo u širokoj narodnoj tradiciji u Indiji gde se često kaže da je nešto daivam, u istom značenju kao što se kod nas u narodnoj tradiciji kaže da je nešto "od boga" i kao što se u Kini kaže da je nešto "od neba". U blažem vidu tu dolazi do izražaja ono što je prisutno i u sredinama pod uticajem semitskih religija. Reč je o tome da se sudbina i božja volja nekad razlikuju i razdvajaju, a nekad izjednačavaju. U semitskim religijama, međutim, postoji značajna opozicija i razlika između sudbine (kao nečeg zasebnog) i božje volje, ili milosti, koje se smatraju "jačim" od sudbine. Jedan od primera za to nalazimo u Hristovom vaskrsenju Lazara, koga je Hristos vratio iz mrtvih iako mu je bilo vreme da umre. Bačenost, sudbina i predodređenjeU indijskoj, a i grčkoj tradiciji, uočeno je da se može govoriti ne samo o različitim sudbinama ljudi (pojedinačno i grupno) nego i o različitim sudbinama pojedinih vrsta bića (ljudi, bogova, demona, životinja). Sa stanovišta primarnog egoizma prirodno pitanje je zašto drugi ljudi (ili druga bića, u odnosu na ljude) imaju bolju sudbinu od mene? Ako se samo malo iskorači iz primarnog egoizma onda se može pitati i obrnuto: zašto drugi ljudi (ili bića) imaju goru sudbinu od mene? 1) Nezavisno od toga kome je bolje, a kome gore - reč je o opštem pitanju, koje ne postavlja samo Paskal nego i mnogi pre njega: zašto ovde, a ne tamo, zašto sada, a ne onda. To znači da čovek ne postavlja samo pitanje svog udela u svom vremenu (tj. zašto je baš on ovaj čovek, a ne onaj vrabac), nego i pitanje: otkud se (kao čovek) uopšte našao u ovom, a ne nekom drugom vremenu. U pojedinim tradicijama stvorene su četiri ideje (dve pretežno filozofske, jedna religijska, a jedna različitog značenja, u zavisnosti od konteksta), da ublaže osećanje bačenosti, kontingencije ili apsurda, koje izaziva takvo pitanje. Prva je ideja kosmosa (kao reda) u Grčkoj, rte (u sličnom značenju) u indijskoj i taoa u kineskoj tradiciji. Druga je sudbina: heimarmene u Grčkoj, karma u indijskoj i ming u kineskoj tradiciji. Treća je ideja božanskog plana u hrišćanskoj tradiciji (grčki, oikonomia); u indijskom teizmu stav čoveka koji nalazi sebe u poverenju i predanosti (bhakti) božanskom bdenju nad zbivanjima u koja bog interveniše putem vlastitih otelovljenja (avatara); a u kineskoj tradiciji dekret, mandat, ili nalog neba (t'ien-ming).[7] Četvrta je ideja predodređenja. Uz ono što je u primedbi 34 rečeno o kineskom shvatanju naloga neba, treba dodati još jednu napomenu, kako bi do kraja bile jasne ideje predodređenja, proviđenja i promisli. 2) Ideja predodređenja (predestinacije) može se vezati uz jedno naturalističko shvatanje (koje nalazimo i kod indijskih i grčkih atomista ili stoika, i u novovekovnom, prirodno-naučnom determinizmu) da polazni uslovi određuju svekoliku sudbinu sveta na impersonalan način. U prvobitnom prasku (big bang) određena je svekolika istorija vasione, kako u globalu - u ravni maglina - tako i u detalju, do poslednjeg atoma, sa svekolikom dramom sveta i istorije. Drugi vid predodređenja manje je vezan za polazne uslove i uzroke, a više za imanentnu svrhu (telos), ili razlog (logos), svekolikog zbivanja (kosmičkog-istorijskog-pojedinačnog), gonjenog nabojem (u ind. term. šakti, u Grčkoj dynamis, kod Hegela "lukavstvo uma", a u marksizmu "klasna borba") ka samoispunjenju i samoostvarenju.[8] U zavisnosti od toga u kojoj meri su ova svrha i naboj shvaćeni imanentno, a u kojoj transcendentno i personalizovano, u toj srazmeri je dato stanovište više filozofsko, ili religijsko. Treći vid predodređenja vezan je uz ideju da postoji neki inteligibilni poredak, apsolutni um ili duh (logos) u kome je potencijalno sadržano svekoliko buduće dešavanje, po analogiji, kao što je u arhitektonskom planu sadržan izgled buduće građevine. Tom vidu predodređenja odgovara naziv promisao, ili proviđenje, kao i teističkom shvatanju predodređenja. Četvrti vid predodređenja vezuje se uz ideju personalizovanog božanstva, koje je ne samo tvorac sveta (tj. određuje polazne uslove i uzroke - prvi pokretač) nego određuje ukupan transcendentan plan i svrhu (telos) zbivanja, kojoj se sve saobražava i ka kojoj vodi kao ka vlastitoj transcendenciji. 3) Dakle, glavne četiri ideje su: (a) kosmički red, (b) sudbina, (c) božanski plan (i milost) i (d) predodređenje. Ove ideje u svrhu analize smo odvojili, pošto se pojam sudbine nekad javlja kao zaseban, a nekad kao povezan (ili pobrkan) sa idejom promisli (predodređenja i plana), milosti (glavne milosti božanstva su objava i spas - njih nalazimo, sa određenim varijantama u hinduizmu, hrišćanstvu i islamu, pa čak i u nekim ograncima budizma), i intervencije božanstva (glavna intervencija je otelovljenje božanstva u bogočovečanskom liku). U popularnim shvatanjima se ove ideje nekad brkaju i izjednačavaju. Na primer, ideja reda (kosmosa), ili poretka i ideja sudbine ponekad se izjednačuju, dok se one samo delom poklapaju, odnosno stoje u određenoj vezi (onda kad se sudbina tumači, recimo, astrološki, ili kad se ukazuje na naturalnu uslovljenost jedinke). Pojedini pisci (Puech, 1973:46) ističu da je hrišćanstvo odbacilo grčko shvatanje sudbine (zasnovane na ideji kosmosa, kao reda i poretka koji uslovljavaju i čovekovo mesto i mogućnosti) i stoičko mirenje sa sudbinom zamenilo odnosom čoveka prema bogu i božanskom planu spasenja.[9] Takođe, to je značilo i odbacivanje starogrčkog i gnostičkog shvatanja pročišćenja i spasenja kroz brojne reinkarnacije i uvođenje ideje o jednom životu unutar koga čovek treba da se pročisti, zasluži milost božju i uklopi u njegov plan spasenja (oikonomia). Ono što je - između ostalog - uticalo na ovu pro-menu "paradigme" bio je i odnos prema ideji pravde. Za Grke, kao i taoiste u Kini, nužnost i red zbivanja daju meru i pravedni su (mada su oni istovremeno iznad ljudskih merila pravednosti i pravde). Ali, među misliocima se javljaju nezadovoljstvo redom i pravdom sveta - taoisti smatraju da je to otuda što su ljudi uređujući svoje odnose odstupili od taoa, gnostici da je to stoga što je svet uredio zli bog (demiourgos), a hrišćani da je to zbog greha. Otuda, dok je ranije pravda bila vezana uz sudbinu, sada je sudbina slepa i nepravedna, a pravda vezana uz boga presuditelja, koji će ispraviti i poravnati nepravde svetovne sudbine (uplakani će se utešiti, poslednji će biti prvi). Pobednici sudbineU indijskoj tradiciji relativno rano uobličuju se tri stava u odnosu na sudbinu. Za prvi se vezuje nastojanje da se sudbina delanjem poboljša u sadašnjem životu, a za drugi, da se zadobije što povoljnije naredno rođenje i iskupe pređašnja zla dela (iz ovog ili prošlih života). Treći stav nije usmeren ka poboljšanju sudbine nego ka oslobađanju (mokša) od sudbine, na to da se sudbina pobedi, ili obesnaži. U osnovi malo se izmenilo za ovih tri hiljade godina, od vedsko-upanišadskih dana do danas. Poboljšanje sudbine se shvatalo na dva načina. 1) Jedni su to shvatali po meri instinkta grabeža. Za njih je onda (i sada) poboljšanje sudbine (koja je uvek shvatana samo kao spoljašnja nevolja i prikraćenost) bilo jednako uspesima u otimačini (tzv. utakmici života), kojoj su pristupali bez pravila i ograničenja.[10] 2) Drugi su poboljšanje sudbine shvatali etički i kao poduhvat na duže staze, koji se proteže u sledu otelovljenja (inkarnacija). Za neke je to bilo stvar uverenja, a za neke kompenzacija u slučajevima kad im je sadašnji život uskratio osrednje podnošljivu sudbinu - Frojdovu "prosečnu patnju" - te su se samo nadali da bi sadašnjim životom mogli zaslužiti neku bolju potonju sudbinu (u svetu bogova, ili ljudi). Možda bi se, zanemarujući tekstualnu istoriju tih ideja, moglo reći da su karma i reinkarnacija postulirane (govoreći kantovski - kao postulat praktičkog uma) od strane onog čoveka koji je - kad je u magnovenju sagledao koliko ljudi (a među njima je možda bio i on sam) kroz život moraju proći sa nesrećnim sudbinama - bio užasnut mišlju da bi uz pretpostavku jednog života to za njih bilo nepopravljivo "jedno vučenje" (sada i nikad više) da su oni, dakle, definitivno "nesrećni slučajevi".[11] Sa pretpostavkom karme i reinkarnacije u individualnu sudbinu uneta je ideja progresa,[12] a ono što je izgledalo kao pojedinačan nesrećni život (nesrećna sudbina), sada se pojavljuje samo kao jedan član u sledu na čiji je progres (ili regres) čovek imao presudan uticaj.[13] 3) U treću grupu spadali su oni čiji su standardi srećnog života bili tako visoki, ili prag bola tako nizak, da više nisu hteli nikakvu sudbinu, nego oslobođenje čak i od najbolje (ljudske) sudbine.[14] Bili su to osetljivi ljudi koji više nisu računali na delimično, privremeno poboljšanje života, bilo da se sa njima računalo u ovom, ili narednom životu. Oni su obično bili "prosečnih sudbina",[15] ali one su im otvarale oko za opštu, egzistencijalnu bolnost života. To načelo preneto je i na socijalni plan, što svakako iznenađuje one sociološki orijentisane tumače koji učenje o oslobođenju smatraju namenjenim da uteše najniže slojeve. Naime, smatralo se da ljudi iz najnižih slojeva treba najpre da poboljšaju karmu da bi tek kasnije bili u stanju da odluče (sazru za odluku) o tome hoće li se poduhvatiti puta oslobođenja. Ako to imamo u vidu biće nam jasniji smisao oslobađanja od sudbine. Praktično, to je značilo da tek kad čovek poboljša svoj socijalni položaj (sudbinu sa malim s) toliko da se oslobodi elementarne fizičke bede, može sagledati egzistencijalnu bolnost života, ili sudbinu sa velikim s. Sve dok je opsednut pukim opstankom čovek ne vidi, niti može da se bavi egzistencijalnom sudbinom. Istina, nekad čovek suočen sa time beži nazad u ovu elementarnu brigu opstanka, jer mu ona izgleda rešiva (može se na nju uticati delanjem), dok se egzistencijalna bolnost ne može savladati delanjem nego oslobađanjem od sudbine. Zato neki ostaju opsednuti elementarnom brigom i kad su se već sasvim oslobodili bede i dovoljno nagrabili, kao da ne mogu da se otrgnu od moći užasa. Vidimo da stari tekstovi govore o egzistencijalnoj bolnosti, a ne o socijalnom položaju. "Rođenje je bolno, starost je bolna, bolest je bolna, smrt je bolna, tuga, jad, odbačenost i očajanje su bolni. (...) Ukratko, pet gomila (khanda) prianjanja su bolne", kaže Sidharta u prvoj propovedi. "Gde je rođenje, tu je bol... gde nema delanja nema 'rađanja', sa prestankom rađanja prestaje bol; prestanak bola praćen je konačnim oslobođenjem, koje je "najviše dobro", kaže Vatsjajana komentarišući Njaja sutru, pa dodaje. "Nalazeći da je sve povezano s bolom, čoveku se smuči; kad mu se smuči, on više ne prianja, a oslobođen prianjanja postaje oslobođen". (A Source... 1973: 359). Poništavanje, obesnaženje, raskidanje karme, ili oslobađanje od nje, različito se shvata, a poduhvat se vezuje (a) za motivaciju, (b) za delanje, ili (c) za plod delanja. Na primer, odricanje[16] se - kao jedan od načina raskidanja - javlja u tri sklopa. a) Najpre kao odricanje od motivacije (zatomljivanje želje i žudnje),[17] ili kao zamena motivacije (ne činim to radi sebe, ili za sebe, nego za druge, posvećujem božanstvu itd.). b) Kao drugo, nalazimo odricanje od delanja (od akcije) u različitim stepenima. Krajnji stepen je odricanje od delanja u najdoslovnijem smislu - čak i od delanja za svoje elementarne potrebe. Podvarijanta je odricanje od funkcionalnog, pragmatičkog delanja (sa predumišljajem), rukovođenog nekim interesom i prepuštanje spontanosti i impulsivnosti. Blaži oblik jeste delanje, ali odricanje od statusa subjekta - kroz mene dela apsolut, vršim volju božiju itd. c) Moguće je i odricanje od ploda delanja (neprijanjanje za ishod, rezultat), ili, pak, prinošenje ploda kao žrtve (ili znaka predanosti božanstvu). Praktično, u analizi pojedinih pristupa mi nalazimo jasno uobličene stavove b) i c) - tj. ili odricanje od delanja, ili delanje uz odricanje od ploda delanja.[18] Odricanje od delanja da bi se zaustavila dalja akumulacija karme, bilo je upražnjavano u monaškim redovima u đainizmu. Naročita pažnja je obraćena radnjama koje bi mogle (čak i nehotično) biti prekršaj načela ahimse.[19] Na drugoj strani vidimo pokušaje ublažavanja ove strogosti, ili uvođenja drugog načela u karma jogi, a to je odricanje od ploda čina (phala-tyaga), odnosno afirmaciju takvog delanja koje neće stvarati karmu (naiškarmya-karman), delovanja čija motivacija nije vezana za uspeh nego za samo delanje. U oba slučaja raskida se veza između čina (sadašnjeg ili pređašnjeg) i dozrevajućih plodova, ili posledica. Ali, dok je u prvom slučaju to jasno samo po sebi (jer prestaje delanje), u drugom slučaju delanje ostaje te ostaje i veza između čina i posledice u materijalnoj ravni, ali se raskida spona između subjekta i ploda delanja koja se održava prianjanjem. Karma-jogin to postiže odricanjem od ploda, a bodhisatva pronicanjem ispraznosti subjekta i akcije. Zajedničko u svim ovim pristupima jeste prevladavanje bazičnog egoizma,[20] kao osnovni način oslobađanja od karme. U đainizmu bi se moglo govoriti i o pobedi nad karmom (sudbinom) - đine[21] su pobedili sudbinu, pobedivši vlastiti bazični egoizam, porive i strasti (raga i dveša) koji čoveka nagone da sebe smatra najvažnijim na svetu. Na toj osnovi su izgradili asketsku etiku koja je za druga učenja bila prestroga, ali jedan deo asketizma i načela nenasilja našao je mesta i u drugačijim pristupima oslobođenju. Đainizam, zajedno sa vedantom, sankhjom i jogom, deli uverenje da postoji večan subjekat (u đainizmu điva, u vedanti atman, u sankhji i jogi puruša), dok budizam odriče takvog subjekta. Ovde zanemarujemo te razlike, jer u oba slučaja je poništavanje bazičnog egoizma put ka oslobođenju od sudbine. Onda kada se ističe subjekt koji postiže oslobođenje, ukazuje se da je on samo privremeno doveden u vezu sa bazičnim egoizmom; sloboda se postiže onda kad se on odvoji od bazičnog egoizma, odnosno od ljudske sudbine. Umesto o pobednicima, budisti govore o onima koji su prešli bujicu, ili okean (okean samsare, bujicu ljudske sudbine). U budizmu i jogi upražnjavanje određenih načela i meditacija postaju sredstva negacije bazičnog egoizma. U teističkim učenjima, vera, predanost i ljubav prema božanstvu su sredstva prevladavanja egoizma i iskoračivanja ka božanstvu (put bhakti). Posebni načini slamanja okova karme/sudbine jesu transgresija (namerno, ritualno kršenje normi u nekim tantričkim kultovima) i spontanost,[22] ili haotičan stil života (sidhaćarje, nath jogini). 4) Videli smo da je ovde osnovna ideja da se sudbina najvećma sastoji od posledica čovekovog delanja, da delanje nije neka zaštita od sudbine kao nečeg spoljašnjeg, nego delanje tvori samo tkanje sudbine. Slično shvatanje sadržano je i u jednom znamenitom Heraklitovom fragmentu (94): "Karakter je čoveku daimon (Ethos anthropoi daimon)". Marković (1967:502 i 1983:191) veli da se time hoće reći da sudbina svakog čoveka zavisi od njegovih svojstava, a ne od neke spoljne moći, da nije sudbina u usudu (u tome kakvog daimona - duha vodiča, genija - su mu bogovi dodelili) nego u karakteru: karakter je čoveku sudbina. Jedna od najlepših povesti o sudbini i delanju - mit o Edipu - upućuje nas u tom pravcu (ovde ukazujemo na drugačije čitanje od onog na koje su nas navodili čak i emancipovani pobornici psihoanalitičkog tumačenja - vidi na pr. Kristeva, 1989: 99-105). Sudbina Edipa i njegovih roditelja nije određena proročanstvom nego bazičnim egoizmom. I Edip i Laj vođeni svojim egoizmom postupali su tako da su posledice ispunile proročanstvo koje su - delimično - obojica saznali unapred. Uplašen proročanstvom, Laj je tek rođenog Edipa ostavio u brdima da umre - pošto se to nije dogodilo, kad su se kasnije njih dvojica sreli sukobili su se kao dva stranca. Da se nije uplašio za vlastiti život Laj bi pobedio sudbinu. Njihov susret (oca i sina) u klancu, opisan je kao sudar dveju nadmenosti - odbijanje da se drugome ukloni s puta (Grevs, 1987: 105). U tom času obojica su mogli da pobede sudbinu, ili vlastitu nadmenost kao izvršioca proročanstva - čak i jedan od njih je to mogao da učini za obojicu! Otuda Edipov kompleks nije opšte- ljudski u smislu potajne želje da se ubije otac i prisvoje njegova vlast, imanja i žena, nego je on opšte-ljudski kao bazični egoizam, za koga protivnik može biti, ne samo otac, nego i sin[23] i ceo svet. Najtragičniji lik tog tripleta jeste Jokasta, koja je gubitnik bez vidljive krivice.[24] 5) Pojedine tradicije sačuvale su neobične parabole o onima koji su poništavali vlastiti egoizam preko instinkta samoodržanja, kao što je ona o bodhisatvi koji žrtvuje sebe da bi nahranio zanemoćalu tigricu (The Sutra..., 1970: 89). Povesti o asketskom ustupanju pred drugim/a, o samo/po/žrtvovanju, ili mučeništvu (u hrišćanskoj tradiciji), deluju preterano, ili fanatično, sa stanovišta zdravog razuma, ali one govore o stavu čoveka koji je postao gospodar svog instinkta samoodržanja, o čoveku koga je moguće uništiti, ali ne i poraziti,[25] koji pokazuje da postoje doslednosti i vrednosti jače od bazičnog egoizma života.[26] Primedbe1 Neki smatraju da se i znameniti kineski sistem proricanja koji se zasniva na Knjizi promena, razvio iz jedne starije tehnike proricanja na osnovu pukotina na kornjačinom oklopu, koje se javljaju kad se ispražnjeni oklop greje na vatri do pucanja. U prvo vreme proricanje se vršilo na osnovu pukotina koje bi se javile na oklopu kornjače. Vremenom - navodno - različite kombinacije pukotina sređene, najpre u trigrame, a potom u heksagrame, uz koje su vezana različita tumačenja postepeno uobličena do teksta poznatog kao Knjiga promena. Istina je da je nekad u Kini postojalo proricanje na osnovu pukotina na kornjačinom oklopu. Ali, teza da je iz njega (postepeno) nastao sistem od 64 heksagrama, logički je neodrživa, jer je logički skok od pukotina na kornjačinom oklopu do osam trigrama i sistema od 64 heksagrama verovatan koliko i mogućnost da milion majmuna udarajući u milion pisaćih mašina, tokom milion godina napišu pismo Darvinu. 2 Prema jednom sistemu postoje 108 znakova (lakšana) na telu. Od toga, 76 se smatraju manje važnim, a 32 važnim. Smatralo se da će osoba koja ima 32 velika znaka uticati na svetske prilike. U okviru budističke teološke ortodoksije, sa deifikacijom Budine osobe, razvija se teza o njegovim znacima kao što su, na primer, grgurava kosa, duge ušne školjke, duge ruke, znak točka, lotosa ili svastike na šakama i/ili tabanima, ispupčenja na temenu, mali pramen između obrva itd. 3 Proricanje po znacima u prirodi je empirijsko, dok je astrologija teorijska. Ako je reč o nebeskim znacima, u prvom slučaju proricanje se vršilo prema stanju u prirodi u datom trenutku - prilikom rađanja deteta, pred bitku itd. U astrološkim predviđanjima nisu se uzimali u obzir akcidentalni znaci, nego utvrđen raspored nebeskih tela koji nije bio vezan za opažanje u datom trenutku nego se mogao izračunati unazad i unapred. Znači, natalni horoskop se mogao napraviti i mnogo posle rođenja osobe, a i za neki budući datum dok se za empirijsko proricanje moralo čekati na taj dan. 4 U jednom periodu u nekim delovima Indije postojao je sledeći običaj. Ako bi kralj umro bez naslednika onda je u posebno organizovanoj svečanosti - ritualu novog vladara birao slon tako što bi među prisutnima na nekog uperio svoju surlu. Ovaj primer nam ujedno ukazuje da "ritualizovana slučajnost" ( u Indiji, Kini, ili jevrejstvu) nije shvatana kao običan slučaj, već je smatrano da je pod uplivom volje božanstva, ili "neba". Iz tog ugla posmatrano, odluka nije prepuštana onom što mi zovemo slučajnost, nego višoj, nadljudskoj volji. To je važilo za sisteme proricanja u kojima je imala udela "ritualizovana slučajnost": bacanje novčića, štapića, kostiju itd. Smatralo se da se tako iskazivao viši, skriveni poredak stvari, a ne neki puki slučaj. Slično je važilo i za srednjevekovni dvoboj između vitezova, tzv. "božji sud". Nama on izgleda neuverljivo, jer smatramo da tu nije pobeđivao onaj ko je u pravu, nego fizički spremniji protivnik, dok su oni smatrali da će božjom intervencijom, ili po inherentnoj moći dobra, pobediti onaj na čijoj je strani istina, bez obzira na moguću neravnopravnost u snazi, ili veštini sukobljenih protivnika. Uostalom, u drugom vidu to uverenje i danas živi; zar đaci ne uče - izričito ili prećutno - da je u II svetskom ratu pobedila antihitlerovska koalicija zbog tog što je bila na strani dobra. 5 Heimarméne kao i moira označava udeo koji je čoveku dopao sudbinski ili voljom Suđaja (personifikovana moira), dok je prónoia promisao. U grčkoj tradiciji za shvatanje sudbine i sudbinskog važni su još ananke (nužnost) i daimon (duh vodič, genije), pri čemu svi ovi termini mogu biti upotrebljeni filozofski kao pojmovi, ili personalizovano, religijski (kao boginje, polubožanski entiteti itd., u zavisnosti od konteksta). Važno je uočiti da heimarméne, moira i anánke označavaju "spoljašnje" činioce sudbine, a pronoia (kada se vezuje uz daimóna) i daimón "unutrašnje" činioce sudbine. Istina, prema nekim shvatanjima pronoia (promisao, predodređenje) je takođe spoljašnji činilac (vezan uz lógos, ili uz božanstvo, dok daimón nije deo same osobe, ili njena duša, nego polubožansko biće (na sredokraći između Olimpljana i smrtnika). Grci su imali i personifikaciju slučaja, ili, posebno, srećnog slučaja (kao sudbinskog činioca), u boginji Tyche, dok kao filozofski pojam tyche označava slučaj, ili neplaniranu posledicu. 6 Takođe ćemo zanemariti vedsku istoriju ovog termina. Reč karma (osnovni oblik, karman) inače označava čin (akciju, delanje uopšte). U vedskoj književnosti ona označava izvršavanje religijskih dužnosti (činova, radnji), posebno žrtvenih obreda. To znači da su u tom razdoblju terminom obuhvaćene samo etičko-religijski pozitivne bogougodne radnje. U brahmanama se javlja ideja o nužnom sledu (ishođenju) posledica, ili sazrevanju ploda, na osnovu sprovedenog obreda. Tu se ističe i ono što je osnovno u potonjoj ideji karme: nužna veza, ili sled, motivacije, čina i posledice. Ono po čemu se ipak razlikuje potonje razvijeno shvatanje karme (koje više nije obredni nego filozofski pojam) jeste to što karma sada obuhvata i dobre (punya) i zle (papa) činove, njihove motivacije i plodove, ili pristižuće, nadovezujuće posledice. Kod ađivika sudbina (niyati) je nezavisan pojam u odnosu na karmu. 7 U kineskoj tradiciji t'ien-ming, nalog neba, shvatan je i naturalistički (kao prirodan, ali etički poredak stvari - u poznijem konfucijanizmu, u dinastiji Sung), ali i teistički, tj. u značenju koje ovde uzimamo u obzir stavljajući ga u istu ravan sa indijskim i grčko-hrišćanskim teizmom (to je bio slučaj u ranom konfucijanizmu, u dinastiji Chou). U evropskoj tradiciji nalazimo suprotan sled. U grčkoj filozofiji, promisao (prónoia) se shvata impersonalno, dok se u hrišćanstvu shvata teistički (božji plan spasenja, oikonomia). 8 Na osnovu toga izrasta uverenje da čovek može sagledati, razumeti svrhu i dinamiku, ili sjediniti se sa svrhom i dinamikom univerzuma, ili istorije, pa tako i vlastitu sudbinu delanja staviti u njihovu službu i vezati sebe uz ono suštinsko. Za filozofa ta veza obezbeđuje se saznanjem, za religijskog čoveka verom, za mistika sjedinjenjem, za revolucionara društvenom akcijom. Za svakog od njih svrha zbivanja i naboj koji ga nosi pojavljuju se drugačije. Iako postoje izvesne sličnosti, one nisu takve da razlike čine nebitnim, sekundarnim. Svima njima daje snagu to što i filozofsko i religijsko i mističko i revolucionarno uverenje daju izvestan odgovor i na problem sudbine (zašto je tako), na problem delanja (šta da činimo) i na problem smisla (čemu sve to). 9 Ideje kosmičkog reda, sudbine i božanske promisli su dvoznačne. S jedne strane, one štite čoveka od osećanja apsurda i besmisla koje izaziva pomisao da je njegov život plod slučajnosti i bačenosti u kosmički i istorijski vrtlog, koji nisu pod vlašću ikakve vrednosti ili aksiološkog poretka, a s druge strane, pod određenim okolnostima, izazivaju mučno osećanje sputanosti i nezadovoljstva, onda kad je čovek nezadovoljan svojim životom (bez obzira kako ga tumačili: kao plod kosmičkog poretka, sudbine ili božanskog plana). 10 Zanimljivo je da se veoma rano, u odnosu na ovo, javljaju dva suprotna stava (na primer, taoisti naspram konfucijanaca, u Kini). Konfucijanci su smatrali da loše društvene prilike nastaju kad se ljudi ne drže pravila i podela uloga u društvu, dok su taoisti smatrali da je izvorna ljudska nepatvorenost (ne dobrota - jer o dobroti se govori onda kad već postoji podela dobro - zlo), iskvarena suviškom pravila i ograničenja i da grabež nastaje kad ljudi bivaju zavedeni društveno promovisanim idealom da imaju više nego što im treba. U oba slučaja - tj. i kad je ideal grabež i kad je ideal etičko napredovanje - zajedničke su dve pretpostavke: da se sudbina može poboljšati (da se na nju može uticati i da je to moguće postići) odgovarajućim delanjem - u prvom slučaju, grabeći dok se može u ovom životu, a u drugom, poboljšavajući svoj karmički (etičko-sudbinski) ulog za naredno rođenje. 11 Imajući pred očima istu situaciju neki drugi duševan čovek mogao je izreći drugačiji postulat etičkog poravnanja: da će se uplakani utešiti, da će poslednji biti prvi. 12 Novi vek je bio ponosan na to što je ideju progresa uneo u istoriju, što ju je iz onostranosti otrgao i uneo u stvarni, istorijski život te su ljudi počeli raditi na tome da izmene i poboljšaju istorijske uslove svog života. To je bilo dobro, ali je - s druge strane - uništilo mogućnost transcendencije, budući da nesrećne i nepravedne sudbine nisu nestale sa čovekovim aktivizmom i postoje bez obzira na društveno-istorijske formacije u kojima ljudi žive. 13 Nama danas izgleda da su to samo socijalno-kompenzatorna učenja - namenjena da uteše potlačene, nesrećne mase. Međutim, osim u nekim izvodima, za ova filozofska i religijska učenja (bilo da je reč o Grčkoj, Kini, ili Indiji) pre bi se moglo reći da su bila "elitistička" nego namenjena masama. 14 Sa stanovišta aktivizma i optimizma želja za oslobađanjem od sudbine (i izvesno "povlačenje" iz života koje ona podrazumeva) izgledaju kao defetizam ili fatalizam. Obrnuto, sa stanovišta trećeg obrasca baš to neobaziruće nastavljanje života izgleda kao fatalizam i defetizam, jer se tu čovek predaje biološkom i istorijskom srljanju - "nepodnošljiva lakoća postojanja" (samo plivaj dalje; ne pitaj zašto, kako, čemu). 15 U poznom budizmu ta prosečna sudbina je vezivana uz ljudsku egzistenciju uopšte, pošto se smatralo da su bogovi suviše srećni da bi tražili oslobođenje od karme, a demoni suviše izbezumljeni od svoje nesreće i prianjanja da bi ga mogli tražiti. Osrednja sudbina je smatrana najboljom pretpostavkom. Za suviše nesrećna bića smatralo se da moraju prethodno donekle poboljšati karmu/sudbinu da bi mogla stupiti na stazu. 16 Odricanje je jedna od najraširenijih metoda u duhovnoj praksi, a poprimala je različit sadržaj u zavisnosti od ravni u kojoj se aktualizovala. U socijalnoj ravni to je bilo odricanje od imovine, porodice, zvanja i društvene pripadnosti (kaste), u fizičkoj ravni odricanje od nekih postupaka i radnji, ili delanja uopšte, u etičkoj ravni odricanje od namera, postupaka ili stavova koji se smatraju zagađujućim (grešnim), u emocionalnoj ravni odricanje od negativnih osećanja (zavist, bes, mržnja) a u metafizičkoj ravni neprianjanje uz bilo šta na svetu, pa čak i uz duhovne vrednosti (tu odgovara i termin "distanciranje"). 17 Pod uticajem psihoanalize, koja nam je suzila i razumevanje i upražnjavanje nekih mogućnosti, nama je danas to postalo skoro nerazumljivo. U našoj predstavi, želja se može potisnuti, ostati neispunjena (pa govorimo o frustraciji), ili biti sublimisana (sve to važi za želju koja podleže nekoj spoljnoj ili samonametnutoj zabrani). Da bi samoodricanje od neke želje ili apetita moglo biti predmet ili sredstvo neke prakse koja bi vodila višem stanju ispunjenja, ili slobode (slobode od želja, niskamatva), nama izgleda nerazumljivo. Samoodricanje nije zamena za "kiselo grožđe" - nije u pitanju pokušaj da se izađe na kraj sa nekom konkretnom frustracijom (seksualnom, ili nekom drugom) nego sa jednom "generalnom frustracijom" kakvu predstavlja sudbina. Dakle, u pitanju je jedan egzistencijalni projekt u kome je najviše dobro sloboda od želja, naspram projekta u kome je najviše dobro imati što više želja i to ispunjenih želja. 18 Emil Sioran je napisao i jedan tekst o "Dve istine" u kome se, na njemu svojstven način, osvrće na ovu temu. 19 Svođenje aktivnosti na minimum u đainizmu, ne treba brkati sa upražnjavanjem tapasa od strane "ne-pokretnih" (niš-ćalin) koji su godinama sedeli ili stajali na jednom mestu, praktično nepokretni. Njihova motivacija upražnjavanja tapasa bila je sticanje posebnih moći (siddhi), a ne oslobađanje od karme, što i nije cilj tapasa. 20 U ravni žive prirode bazični egoizam se zasniva na instinktu samoodržanja, koji svaku vrstu goni ka širenju do ekoloških granica. Kad je reč o ljudima, bazični egoizam se zasniva na uverenju o posebnosti (koje im omogućuje da delom, ili pretežno, budu zadovoljni onim šta su i kako su) i na nagonu samoodržanja. Najveći broj ljudi bazični egoizam ne doživljava kao prisilu, kao sudbinu u negativnom smislu - naprotiv, delanje motivisano njime smatra slobodnim, a ono što ga sputava, ili mu stoji na putu, smatra neslobodom, nužnošću, sudbinom u negativnom smislu. Pošto čovekov bazični egoizam ne podleže prirodnim ograničenjima, shvaćeno je da mu je potrebno postaviti neka komunalno-kulturna ograničenja kako ne bi ugrozio ono čemu služi - samoodržanje. Tako nalazimo načelo komunalne etike koje glasi: budi prema drugom kakav želiš da on bude prema tebi, da bi zajednički život bio moguć (u nešto drugačijem vidu, Konfucije ga je nazvao načelom uzajamnosti). 21 Na značenje termina đina (pobednik), ukazuje Veljačić (1983, I: 155), ističući da ta reč stoji u vezi sa iskonskim kultom heroja, ali da je njeno ranije prevođenje rečju "osvajač" pogrešno, jer navodi na pogrešnu predstavu da je u pitanju neka vojnička etika ratnika i osvajača. 22 U kineskoj tradiciji takođe nalazimo kultivisanje spontanosti kod nekih taoista i čanista. Nezavisno od toga nalazimo taoističko načelo vu-vei, kao delanje u kome čovek ne nastoji da nametne svoju volju stvarima i prilikama, već prati tako kao što se voda sliva tražeći pukotine. Prema konfucijanskom načelu "delanja ni zbog čega" (Fung, 1971: 59) čovek dela jer vrednost delanja je u samom razlogu delanja (dobra volja), a ne u spoljašnjem rezultatu - tu je čovek oslobođen prianjanja uz plod delanja, kao u indijskoj tradiciji karma-jogin, ili bodhisatva. 23 Sudhir Kakar (1986: 129) indijski psihoanalitičar, osvrćući se na pankulturne pretenzije psihoanalitički shvaćenog Edipovog kompleksa, ukazao je na kompleks suprotnog značenja, u kome su sadržani strah, fantazam i krivica vezana za ubistvo sina. Kakar smatra da je ovaj kompleks u većoj meri prisutan u indijskoj tradiciji nego Edipov kompleks, a vezuje ga za jednog od najzanimljivijih likova iz Mahabharate, Bhišmu. Zapravo, taj "Bhišmin kompleks" nalazi se u mitu o Edipu na samom početku. Naime, čuvši za proročanstvo, Laj donosi odluku da više ne održava odnose sa Jokastom, iz straha da se proročanstvo ne obistini (iz drugih razloga i Bhišma u jednom trenutku odlučuje da se ne ženi i da nema dece). Kad Jokasta na prevaru zatrudni i rodi dete, on u strahu odluči da ga posredno ubije (ostavljajući ga na planini sa ušivenim stopalima). Tu, dakle, nalazimo "Lajev kompleks": strah od sina i ubistvo sina. 24 Jokasta nije sasvim nedužna u celom zapletu ako se ima u vidu njena trudnoća stečena na prevaru. Svejedno, zastupnice ženskog pisma bi imale pravo kada bi isticale zapostavljenost Jokastinog lika u dramskim obradama i savremenim komentarima. Začudo, Kristeva - koja se svakako razume u žensko pismo - to čini (Kristeva, 1989:101). 25 Primere takvog stava možemo naći ne samo u parabolama i žitijima nego i u našem vremenu. Starca Vukašina su u Jasenovačkom logoru ustaše lomile preteći da će ga iseći na komade ako ne bude hteo da kliče poglavniku, našta je on rekao: "Samo ti, dete, radi svoj posao" - i bio je isečen (Jevtić, 1989: 28). Nešto kasnije, u drugom povodu, na dva kraja sveta spaljivali su se budistički sveštenici i Jan Palah. 26 Običnom čoveku je asketa teško razumljiv, sa svojim potpunim odbacivanjem bazičnog egoizma, kao što mu je tuđ i psihopata sa svojom apsolutizacijom bazičnog egoizma. Najviše dokle može stići bazični egoizam u samovaspitanju jeste ideja pravde, ili vrednosne ekvivalencije. Asketska etika ide dalje: ona traži istrajavanje u vlastitom stavu i kad nam je počinjena nepravda. Bibliografija
// Projekat Rastko / Filosofija // |