Projekat Rastko
NovostiPretragaPravilaMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
ArheologijaAntropologija i etnologijaLingvistika i filologijaBogoslovljeFilosofijaKnjizevnostLikovna umetnostDrama i pozoristeFilm i TelevizijaFotografijaStripMuzika
TIA Janus

Dušan Pajin

Religijsko i ekološko značenje smrti

Objavljeno u zborniku "Ekologija i religija", Eko centar, Beograd 1997.


Dr. Dušan Pajin, profesor filozofije umetnosti i estetike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Autor 10 knjiga iz istorije kulture, filozofije umetnosti i religije. E-mail: dpajin@f.bg.ac.yu – Home page: http://dekart.f.bg.ac.yu/~dpajin

U pojedinim religijama nalazimo različita shvatanja smrti, a često se i unutar iste religije mogu naći različita shvatanja smrti. Ovde ćemo izložiti četiri shvatanja smrti u različitim religijskim tradicijama, koja bacaju različito svetlo na smrt. Ako se uzmu u obzir približne starosti pojedinih tradicija, verovatno je shvatanje u Starom zavetu najstarije (ako se pretpostavi da je ono starije od VI veka pre n. e.). Budističko i taoističkom shvatanje su približno iz istog perioda (oko III v. pre n. e.), dok je shvatanje hinduizma (u Mahabharati i puranama) najmlađe (kraj stare i početak naše ere).

Smrt u Svetom Pismu

U Svetom pismu mogu se uočiti tri shvatanja smrti. Jedno u Starom zavetu (odlazak umrlog u podzemlje, sheol ), a druga dva u Novom zavetu (smrt kao "odlazak Bogu na istinu" i vaskrs vernika posle Strašnog suda). Ovde ćemo se zadržati na prvom shvatanju kao relevantnom za našu temu (ekološka relevantnost smrti).

Epizoda kušanja sa drveta poznanja u Starom zavetu u Prvoj knjizi Mojsijevoj (u "Knjizi postanja"), često se tumači tako da se smrt javlja kao kazna za prekršaj božje zabrane (da se kuša sa drveta poznanja), tj. da su ljudi postali smrtna bića posle "praroditeljskog greha" Adama i Eve, da je čovek postao smrtan zbog praroditeljskog greha. Ali na osnovu onog što je rečeno u tekstu, može se zaključiti da ni pre greha čovek nije bio besmrtan, nego samo možda nije bio svestan smrti (kao što nije bio svestan dobra i zla). Gospod Bog najpre kaže: "Ali s drveta od znanja dobra i zla ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš." Iz toga se može zaključiti da je pretnja smrću bila jednokratnog karaktera – tu Bog preti smrtnom kaznom ("na licu mesta"), a ne pretvaranjem besmrtnog bića u smrtno biće. Kad je prekršaj već učinjen i Bog to sazna, On kaže: "Eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo. Ali, sada, da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života i okusi, te do vijeka živi" (gl. 3: 22). Iz toga bi se moglo zaključiti da su u pitanju dva drveta – drvo poznanja (sa koga su Adam i Eva kušali na nagovor zmije) i drvo života (sa koga nisu kušali, ali čiji plod bi im dao besmrtnost). Iz toga bi se – dalje – moglo zaključiti da čovek nije bio besmrtan (ni pre, ni posle praroditeljskog greha). Jer, ovde Bog veli da bi oni mogli postati besmrtni (do vijeka da žive) ako kušaju sa drveta života. Prema tome, (i tu je Stari zavet dosledan) čovekova smrtnost i ne spada u deo božje kazne za prekršaj božje zapovesti (da se ne jede sa tog drveta), nego je – kako ćemo videti ta kazna tegoban život .

Dilema otpada i ako uočimo da u svojoj prethodnoj zabrani Bog govori o smrti kao kazni u smislu neposredne smrti (kao kad se neki prekršaj u zajednici kažnjava smrću) , a ne o smrti koja nastupa na kraju života. Bog kaže: "U koji dan okusiš s njega, umrećeš." Dakle, ovde je reč o smrti (kao kazni) koja bi nastupila kao neposredna posledica (kao kad se čovek otruje), a ne o smrtnosti (o smrti kao kraju životnog veka).

Kad se prekršaj dogodi i Adam i Eva to priznaju Bogu, Bog ne kaže: "E, sad ćete umreti" – nego ih izrekom kažnjava životnim tegobama koje dosta podrobno nabraja (3: 16-19). U istom kontekstu, smrt se ne pominje kao (moguća) kazna, nego kao dokončanje tegobnog života: "Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet. Jer si prah i u prah ćeš se vratiti." Tu vidimo da smrt (na kraju života) nije kazna nego normalan kraj ("prah prahu"), vraćanje čoveka elementu od koga je stvoren.

Prema tome, Adama i Evu Bog nije kaznio smrću (ni kao neposrednom kaznom – "u taj dan" – ni kao perspektivnom "smrtnošću") zbog njihovog prekršaja, nego ih je kaznio tegobnim životom .

Uopšte uzev, moglo bi se reći da u "Knjizi postanja" nalazimo dva pogleda na stvaranje čoveka i njegovo mesto u biološkom okruženju. Optimističko varijanta (u glavi 1), nam kaže da je Bog stvorio istovremeno muškarca i ženu po svom obličju: "I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu... muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog i reč im Bog: rađajte se i množite se i napunite zemlju i vladajte njom i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji." Bog im takođe daruje zemlju na obradu. U pesimističkoj varijanti (u glavi 2) “Knjige stvaranja” sve je nekako delimično i ne valja. Tu prvo Bog stvara Adama (od praha), a onda ga postavi da radi u Edenskom vrtu (bitna razlika: ovde je kulučar, a tamo ima svoju zemlju za obradu). Potom, naknadno uviđa da nije dobro "da čovek bude sam" i stvara Evu od Adamovog rebra (zar je moguće da se već tada javlja nestašica repro-materijala). Pošto zmija i Eva zakuvaju praroditeljski greh, Bog se naljuti i sada Adamu i Evi određuje obradu zemlje u znoju lica, kao prokletstvo i nevolju. Ovde je sad obrada zemlje kazna – nema više blagoslova iz prethodne glave.

Smrt u budizmu

Budističko shvatanje smrti je blisko principu "prah-prahu" iz Starog zaveta. Kad se telo rastoči, elementi koji ga čine vraćaju se matičnoj masi elementa, pa ulaze u dalji tok i cirkulaciju. Međutim, postoje i bitne razlike, kako u opštem okviru, tako i u viđenju stanja posle smrti. Načelna razlika je u tome što se u budizmu svet (kao celina) shvata kao nešto što postoji od vajkada, bespočetno – dakle, ne postoji Bog tvorac. Drugo, budističko shvatanje uključuje ideju reinkarnacije, ideju ponovnih rađanja u novim telima, kao u shvatanjima antičkih grčkih filozofa (Empedokla, Platona), dok su ideje u Starom zavetu (o podzemnom svetu – hebr. sheol ) bliže grčkim idejama o Hadu. Prema Starom zavetu, kad se telo rastače u prah, duša odlazi u podzemni svet ( sheol, abadon ) u carstvo seni, koje je (po nekim tekstovima Starog zaveta) stanište svih, a po nekima samo grešnih. Očigledno u jevrejskoj tradiciji dolaze do izražaja i starija shvatanja o zemlji (odnosno podzemlju) kao opštem odredištu i kasnija, koja diferenciraju boravište post-mortem , na ono namenjeno grešnima (podzemlje, pakao) i ono namenjeno dobrima (nadzemna ravan, nebo). Ova potonja ideja je bila važna u religijskom iskustvu i učenju, jer se slična shvatanja javljaju i u budizmu od početka nove ere, kada se takođe javljaju predstave o paklu (kao boravištu grešnih) i čistom kraju-zemlji (raju), namenjenom dobrima. U tom budističkom raju perspektiva je ekološki nerealna, kao i u hrišćanskom raju – sve je savršeno i nepropadljivo, u večitom cvatu i sjaju. Sve je od dragulja, a ljudi se rađaju iz rajskih lotosa. Taj budistički raj se sada pojavljuje kao suprotnost zemaljskoj realnosti u kojoj je prolaznost i propadljivost prisutna kao i nastajanje i cvetanje. Jedna kineski galerista mi je rekao da njegove mušterije koje kupuju slike cveća, ne vole slike na kojima se vidi neka opala latica ili list (jer ih to podseća na prolaznost i smrt).

U budizmu se fizička smrt javlja kao deo lanca u kome se rađanje i umiranje smenjuju po nužnom sledu: ono što se rađa to umire, ono što je nastalo, to će nestati. Jedan princip – pratitya-samutpada – objedinjuje nastajanje i nestajanje (u fizičkom svetu), rađanje i smrt (u biološkom svetu) i stvaranje i razlaganje (u svetu duhovnih i kulturnih vrednosti). Pratitya-samutpada označava "uslovljeno nastajanje," "svekoliku struju nastajanja i nestajanja, slaganja i razlaganja," "pridolazeću pojavnost" i "nestajuću pojavnost" (zavisi s koje strane gledamo). To je domen "uslovljenog nastajanja," što znači da je svekoliko nastajanje-rađanje-stvaranje rezultat (plod – sanskrt. phala ) sticaja određenih uslova, uzroka i okolnosti. Kad se njihova energija, ili dejstvo "potroši," iscrpi, onda se te stvari-bića-tvorevine razlažu – tj. nestaju-umiru-propadaju. Kad se raziđu (rastoče) elementi iz kojih je sastavljeno ljudsko telo, ono nestaje. U staroj budističkoj dijaloškoj sutri Pitanja kralja Milinde, telo se poredi sa kolima – kao što kola propadaju kad više nisu na okupu delovi koji ih čine, tako se i telo rastoči.

Smrt kao recikliranje

Kad je reč o taoizmu, treba imati u vidu da postoje određene razlike između taoizma kao filozofije i religije, posebno u kasnijem razvoju (počev od prvih vekova naše ere), kad se javlja ideal besmrtnika. Ovde ćemo se ograničiti na taoističku ideju recikliranja, koja se – kako smo već rekli – javlja i u starozavetnom načelu "prah-prahu" i u budističkom "protoku-pojavnosti." Ideja recikliranja se javlja na više mesta kod Čuang Cea, a ovde ćemo je prikazati samo na citatu iz gl. VI njegovih sabranih spisa.

Epizoda počinje time što se učitelj Laj razboli, a njegov prijatelj Li dolazi da ga poseti i zatiče ženu i decu da plaču. – Š-š, tiše, nemojte remetiti proces preobražaja – kaže im on. I zatim naslonivši se na vrata kaže svom prijatelju koji kunja: – Kako je čudesan Tvorac ( Tso-wu che )! Šta li će od tebe da načini kasnije? Možda jetru pacova, ili nožicu neke bube? (Uzgred, Tvorac ovde po većini tumača označava impersonalne snage prirode ili načelo taoa, a u to vreme nije još personalizovan u nebesnika – t'ien – kao što se to događa kasnije u taoizmu, ali bi i tumačenje u duhu antičkog grčkog demijurga bilo legitimno). Na to mu bolesni Laj kaže.

– Kad vešt kovač kuje metal, pa metal skoči i kaže: "Hoću da budem samo čuveni mač mo-jeh" kovač bi pomislio da je taj metal vrlo nepovoljan. Pa tako i ja – pošto sam jednom već imao ljudski oblik – ako bih sad rekao: "Neću da budem ništa drugo do čovek – ništa drugo do čovek”, tvorac bi bi me sigurno smatrao vrlo nepodobnom osobom. Stoga mislim o nebu i zemlji kao o velikoj peći-topionici, a o Tvorcu kao o veštom kovaču. Gdegod da me uputi biće to u redu. Idem spokojno da otpočinem, a zatim ću se probuditi na nov uranak.

Smrt kao činilac ekološke ravnoteže

Shvatanja u hinduizmu su originalna, jer je to izgleda jedina tradicija u kojoj se smrt sagledava i kao regulativni, ekološki princip ograničenja broja bića. Koliko znamo, jedino tu se javlja ideja da bi svet naseljen besmrtnim bićima (uz zadržan princip rađanja, dakle, pridolaženja novih bića) ubrzo bio prezakrčen. (Kako sada stvari stoje svet je suviše zakrčen, iako smrt radi svoje – tako da ni ona više nije dovoljna. ).

U drugim tradicijama Istoka odnos prema smrti je u najboljem slučaju odnos prema nužnom poretku, prema impersonalnom principu, ali ne postoji ova ideja, da smrt ima smisla kao nužna komponenta rađanja – ali, ne u smislu recikliranja – nego da bi bilo mesta za nova bića. Jednostavno zato što zemlja ne može da podnese neprekidno uvećanje broja bića. U Mahabharati se to povezuje sa idejom prevelikog tereta, dok savremena ekologija ima u vidu pre svega ishranu i sve drugo što treba (sve brojnijim ljudima).

Mahabharata je džinovski ep, čiju okosnicu čini bratoubilački sukob dvaju plemena u staroj Indiji, ali je u osnovni "scenario" utkano bezbroj drugih epizoda i sadržaja. Između ostalog, u sedmoj knjizi (Dronaparvan) u pogl 52-54, izlaže se i poreklo smrti. Ovde ćemo pojednostaviti izvornu verziju (vidi Mahabharata, A. Cesarec, Zagreb 1989, str. 345-3480), za svrhe našeg izlaganja. Tema se razvija u trenutku kad se žali za jednim od mnogih ratnika koji su poginuli u nizu sukoba koji se razvijaju tokom eskalacije osnovnog sukoba. Pesnik Vjasa objašnjava u dijalogu kralju Judištiri otkud smrt, koji ga pita: "Smrt? Odakle smrt dolazi?"

– To je večni zakon, veli Vjasa. Praotac Brahma je u početku sazdao sva stvorenja, tako da nisu pokazivala nikakve znake prolaznosti. Ali ga je boginja Zemlja često molila da joj olakša preteško breme stvorova na njoj. Pošto nije mogao naći nikakva načina da prekine beskonačno stvaranje on se razbesneo i poslao je oganj koji je počeo sve da pretvara u pepeo. Rudra ga je onda počeo moliti da ne uništi sva stvorenja: "Budi milostiv, gospodaru Svemira, nemoj uništavati svoja stvorenja. Neka trostruki Svemir, neka prošlost, sadašnjost i budućnost postoji i dalje." Brahma onda obuzda svoj gnev, ali iz njega izađe tamnoputa žena s crvenim licem, jezikom i očima, okićena blistavim naušnicama i nakitom. Brahma joj dade ime Smrt i reče joj ovako: “Uništi ova moja stvorenja! Ti si rođena iz mog gneva..." Novi zaplet nastaje jer Smrt ne želi takvu ulogu: "Oni koji budu patili poradi gubitka dragih, mene će kriviti i ružiti. Bojim se suza koje će zbog mene prolivati." Za neko vreme Smrt uspeva da izmoli status quo (to novo odlaganje smrti traje milionima godina). Međutim Brahma ne odustaje od svog zahteva i Smrt videći da "nema kud" pristaje na svoju ulogu, ali uspeva da izmoli sledeće: "Ako to već ne može bez mene, ja ću poslušati... Ipak, ... pusti među ljude pohlepu, zavist, pakost, svađu, glupost, bestidnost i sve žestoke strasti koje će proždirati tela otelovljenih bića" "Biće kako ti kažeš" – na to će Brahma – "krivice neće biti na tebi. ... One koji čine zlo ubijaće greh." I tako je Smrt počela uzimati živote svim živim bićima kada im dođe suđeni čas.

U ovoj epizodi zanimljivo je da se Smrt javlja najpre kao ekološki regulativ, a zatim se smrtnost povezuje sa ljudskim grehom i zalima kojima su ljudi skloni, tek na zahtev same personalizovane Smrti, da bi se ona oslobodila osećanja krivice. Tako u Mahabharati nalazimo (jednim delom) i rešenje koje hrišćanska teologija vezuje za Stari zavet – smrt kao kazna za greh. Samo što ovde to nije postavljeno u neposredan odnos Boga i čoveka, nego kao rezultat kompromisa između Smrti i boga Brahme.

Zanimljivo je da se u nešto kasnijim indijskim tekstovima, kao što je Višnu-purana, govori o ekološkoj katastrofi u dva navrata. Jedna je potop, veoma sličan biblijskom potopu. Druga ekološka katastrofa je vezana za zemlju, koja je u jednom trenutku zaista i potonula u okean pod teretom mnoštva bića, ali zatim u pomoć priskače jedan od Višnuovih avatara (vepar Varaha), koji spašava zemlju. Ponavljanje ove teme u indijskoj tradiciji govori da je postojala svest o tome da zemlja može biti ugrožena samim rastom broja bića.

Zemaljska i nebeska duša

Osim što nosi i hrani žive, po tradiciji Zemlja prihvata i umorne od života i daje im počinak u smrti. U staroj Grčkoj, to je Edip u gaju Erinija, koji na kraju snaga, izmoren borbom sa proročanstvom i lutanjem posle samooslepljivanja, moli majku Geu da ga primi. U staroj Indiji (u Ramajani), Sita, odbačena od Rame, moli zemlju da je primi. I u našoj tradiciji se očuvala predstava o zemlji kao odmorištu, kome se obraćaju umorni od života.

Reklo bi se da ta predstava o zemlji kao počinku i odmorištu pripada starijoj, htonskoj tradiciji, dok nove religije uvode ideju uzlaska, vaznesenja, uspenja, duhovnog uspona u nebeske visine, kao krajnjeg ishodišta egzistencije post mortem za vernike koji se nisu ogrešili.

Razlika između počinka u zemlji i uznesenja na nebo je – naravno – ogromna. Kao što su velike razlike između posthumnog života u podzemlju (Hadu) i posthumnog nebeskog prebivališta duše. Stare religije obećavaju počinak, povratak majci zemlji. Nove religije nude solarno uspenje, nebo kao posthumno boravište. U jednom trenutku napetost između jedne i druge opcije je morala biti velika. O tome znamo samo preko borbi i ratova htonskih i nebeskih (solarnih) božanstava i kultova, o kojima nam govore mitovi.

U kineskoj tradiciji je, izgleda, u jednom trenutku tražen kompromis, izmirenje. Otuda se govorilo o dve duše: nebeskoj ( hun ) i zemaljskoj ( p'o ) o kojima govore Vilhelm i Jung u Tajni zlatnog cveta. Posle smrti jedna ide zemlji, druga oblacima-nebu.

Ali, u većini tradicija čovek je u jednom trenutku izgubio svoju "zemaljsku dušu" i ostao samo sa nebeskom. Možda je zato bio tako bezdušan prema zemlji i prema drugim bićima i ljudima. Stvari se nisu mogle popraviti božjim zapovestima koje nebeska duša nije mogla da ispuni, a zemaljske duše više nije bilo, jer je bila s prezirom odbačena, pošto su joj pripisane sve "zemne" želje i "niske" strasti. Faust se obraća "duhu zemlje" kao novovekovni čovek koji hoće da povrati svoj prezreni i poremećeni odnos sa prirodom i "zemnim vrednostima". Ali, umesto naturalističkih vrednosti, novovekovni duh afirmiše glad prema dobiti – pređašnji optužujući stav prema prirodi, instinktima i telu (da su oni krivci i sedište greha), sada je zamenjen jednim pljačkaškim odnosom.

Posle nekoliko vekova tokom kojih smo varali prirodu i Indijance, uzimajući krzna za perlice, shvaćeno je (bar delimično) da smo varali duhove zemlje. Tako se zaobilazno i posle dugog lutanja došlo do "ekološkog pokreta" i "ekološke svesti," do izgubljene čovekove zemaljske duše.



// Projekat Rastko / Filosofija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]