Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana

Dr. Boško V. Popović Filosofski fakultet, Beograd

Psihološka tumačenja rata

UDK 159.17(231.01)

O AUTORU: Dr. Boško V. Popović (1929), dugogodišnji profesor na katedrama za psihologiju ličnosti i psihologiju morala Filosofskog fakulteta u Beogradu; značajnije knjige: Uvod u psihologiju morala (koautor), Moralna osoba.

SAŽETAK: Nastojanja psihologa da svojim prinošenjem "zavojuju protiv rata", potpuno ili samo dobrim delom opiru se na izvornu James-ovu studiju "Moralni ekvivalenti rata" (1910) i bez obzira da li se izobražavaju pomoću psihoanalitičkih, bihejviorističkih ili inih mogućih alata, održavaju u životu nekoliko istovetnih izvornih misli. Valja naći "moralne supstitute", ekvivalente rata, ne bi li se obavila mentalna trampa sa "bogom Marsom" i "njegovim vrlinama"; umesto "privlačnosti" i "romanse rata" nudi se nekakva naizgled jednakovredna roba koja jedino nije užasna. Ona bi trebalo da obavi iste uloge (funkcije) samo na miroljubiv način! Ovi i slični mislioci sami vele za svoje predloge da su utopije – Svetska vlada i "Pohod protivu Prirode", "Epski boj Čoveka protivu Univerzuma" i sl. kao da je Priroda sama izvor zala, a čovek bespomoćna žrtva nekakvih sila. I običnom oku ne može promaći da kad god se govori o čoveku/ličnosti čine se ozbiljni propusti. Prvo, na umu je neki od njegovih delova (svejedno je li vrhunske ili zločeste naravi), kao da deo doista može predstavljati celinu; dakle, nastavlja da živi Greška rasparčavanja Zontanon Colon-a usled nehatnog ili zlonamernog zaborava da je stvoren prema liku najsavršenije celovitosti – prema Tvorčevom liku, liku troipostasnog Boga.

KLjUČNE RIJEČI: Zontanon Colon, Greška rasparčavanja, Svečovek, Troipostasni Bog

Nastojanja psihologa da pored filosofa, sociologa, političara i drugih "mirotvoraca" svojim prinošenjem "zavojuju protiv rata" – potpuno, ili samo dobrim delom, opiru se na James-ovu studiju "Moralni ekvivalenti rata" (W. James, 1970/1910) i bez obzira da li su izobražena psihoanalitičkim, bihejviorističkim ili inim mogućim alatima – održavaju u životu nekoliko istovetnih izvornih misli. Valja, naime, naći "moralne zamene" ili "ekvivalente ratnih draži", ne bi li se obavila mentalna trampa sa "bogom Marsom" i njegovim vrlinama; umesto "neizbežnosti rata" i "romanse vojevanja" traži se naizgled jednakovredna psihološka roba koja, prema osnovnoj zamisli, jedino ne bi bila ubojita i užasna te bi s pravom podmitila čoveka ili ga zavarala kao pucaljka od zove što mališane odvraća od praćke i tojage i kamenice. Dakle, zamenske vrline trebalo bi da vrše iste uloge (funkcije) samo u miroljubive svrhe, pošto se draži starih ne poriču! Ovi i slični mislioci (prilaze im i poneki antropolozi i sociolozi) sami vele za svoje predloge da su utopije – "Svetska vlada" (svejedno je li ponalik na staru Ligu naroda ili na OUN) i "Pohod protivu Prirode", "Epski boj Čoveka sa Univerzumom" i sl. kao da je sama Priroda izvor zla, bauk, a Čovek bespomoćna, nevina žrtva umišljenih mračnih sila. Heteronomija, vidi se, staje ispred autonomije i slobode posredstvom zamene i pomeranja. I običnom oku ne može promaći da kad god se priča o čoveku/ličnosti/osobi/ uopštenom ponašanju – čine se ozbiljni propusti o kojima ću posle više tolkovati, pre toga neću propustiti da navedem Allport-ovo (G. W. Allport, 1963.) ime i njegov vredan a prenebregnut poziv psiholozima kao i lični stav koji sam delimično izložio pre više godina pošto smatram da je uvod današnjem mojem stanovištu (B. V. Popović, 1972.). Ali, držaću se redosleda.

Prvi propust u dosadašnjim pogledima na čoveka jeste ustvari Greška rasparčavanja po prirodi celovitog Zontanon Colon-à. Istraživači i teoretičari u ovim rasprama o kojima je reč (ne samo u njima) umesto celovitom ličnošću bave se jednim ili nekolicinom njenih delova po ličnom izboru (svejedno je li vrlinske ili zločeste i mrzničke naravi), kao da deo doista predstavlja celinu! Greškom rasparčavanja, bogohulnim raspećem, postiže se "imperijalizam dela" (date teorije) i zlonamerno ili nehatom obezličava inače bogolikost stvorenja, a dalja posledica je apstraktan, mašinoliki identitet i zaborav čovečnosti i izvornog uzora – lika najsavršenije celovitosti, lika Tvorca, Troipostasnog Boga.

Celovitost, tj. pojam ličnosti svet duguje teologiji Otaca Istoka, kao što pravomisleno pokazuje Vladika Zizjulas (Zizjulas, J. 1985), ali takvo poimanje biva tokom vekova omalovaženo ("trivijalizovano"), poljuljano ("destabilizovano") (v. više o tome R. F. Baumeister 1986) i, kao što smo otoič videli, rasparčano (v. o tome B. V. Popović 1995.). Tu treba tragati za karikaturom raspeća, za otrgnutim delovima i njihovom obesnom vlašću, ali i za zaceljenjem rane i ponovnim ucelovljavanjem Zontanon Colon-à. Analizom – setimo se Chardin-ovog vapaja (Chardin, P. T., 1959) – tim moćnim nezlonamernim sredstvom (bar isprva) ličnost je rastočena u brojne kalupe po teoretičarevom opredeljenju, a svako od njih (skoro svako) svoj deo je stavio na mesto celine i taj deo predložio za moralno vaspitanje. Otud šarolikost, čak opasna nespojivost slika koje smo sami mi o sebi stvorili, a ne Tvorac; odatle, pretpostavljam, oholost da možemo zameniti apsolutni Logos našom tvorevinom; to znači, kao što Baumeister piše, da umesto jednog merila imamo mnoštvo. To nije nužno sledilo iz analize, ali tako je ispalo zbog gramzivosti i oholosti i ko zna još usled čega. Frankl umno prodire kroz zaborav Bića: uzor prema kojem su se ljudi isprva uobličavali (poistovećivali, identifikovali, oponašali, imitovali) bio je njihov Tvorac (Frankl , V. E. 1959), poistovećenje s jednim Uzorom omogućavalo je zamisao u ljudi da "Gospod živi u svima" i to je, kao što je poznato, blisko gledište onom ranijem, iz naših duša proisteklom – o Svečoveku. Ostaću još kod Frankl -a: umopustno je poricati da je autoritet koji je nekad bio u nama svima doista božanskog porekla i da je potada sve više dobivao zemaljske karakteristike i da su se javili novi koje su društveno-moralni uslovi posadili na presto idealnih uzora. Naše doba je uverilo ljude da su oni tvorci koji valja da se uobličavaju prema liku svoje tvorevine, a u najnovije vreme to je – mašina ili bilo koja stvar. Zar treba da nas zbunjuje tvrdnja da je najbolji, najbezbedniji idealni uzor Jova Lova (Johny Money) i da strah od smrti nagoni ljude da "transcenduju smrt" posredstvom u kulturi standardizovanog sistema heroja koji na kraju poriče svoju smrtnost – ubijanjem drugih (E. Becker, 1975)? Becker jeste na pravom putu nalazeći u tome izvor zla, ali nije li on smetnuo s uma zaborav Vaskrsenja. No, bilo ovako ili onako, ljudi su se tokom vremena sve više izdvajali jedni od drugih time što su izgubili povezujuću nit, ili kako bi Baumeister kazao – moralni metakriterijum i sačinili metakriterijume. Zapamtimo: povezujuća snaga nije spoljašnje već unutrašnje naravi i o njoj ću tek potom govoriti, zasad je dovoljno zaključiti da rasparčanost i vlast samo svog izabranog (nametnutog) uzora i metakriterijuma nema mnogo prepreka za dvoboj sa tuđim. Ljudi su postali otvoreni za prinudno poistovećivanje (identifikaciju) koja je srodno s poznatim mehanizmom poistovećenja s agresorom, s moćnim uzorom – makar impersonalnim. Ovo je utoliko opasnije što takvi autoriteti obično jesu sumnjive vrednosti i prodiru u život cele nacije a pod imenom boga (C. G. Jung 1970). Izvori razjedinjenosti sveta se svakako naziru, a odatle pa do opasnih varnica i miga datog političkog trenutka da se pristupi "opravdanom ratu" – nije mnogo koračaja.

Greška rasparčavanja sa svojim proishodima (teorijski imperijalizam "izama": Emotivizam, Kognitivizam, Bihejviorizam itd.) trsi se pred isihazmom, ona je antipod "tihe prilike" da se čovek istinski ponovo poistoveti sa svojim dobroizvornim prauzorom – Tvorcem, tj. da ga nađe u sebi i obnovi identitet. Ili, ako hoćemo da se držimo naučnog jezika, recimo da je reč o Božjoj slici kao izvornom, najcelovitijem arhetipu. Ako je teško odgonetnuti glavnu taiteljku: otkud težnja za rasparčavanjem celovitosti, dopustimo da je makar prvi korak ka tome cilju – pretpostavka već nabrojana kad je bilo reči o analizi koja ne obezbeđuje sintezu, ili, pak samo daje sakrpljen lik celovite osobe koja je daleko od izvorne. Promisliteljski je rekao arhimandrit Justin Popović: "Nema celog integralnog, besmrtnog, bogolikog čoveka, već sami razlomci čoveka, telesna ljuštura čoveka, iz koje je proteran besmrtni duh"; pravoslavna kultura otpočinje ličnošću Bogočoveka – Hrista – a "završava idealnim, integralnim obogočovečenim čovekom" (Popović, J. 1993).

Drugi važan korak ne stiga: sinteza delova pomoću "aditivnih" ili "multiplikativnih" formula i mehanicističkih obrazaca prazna je, bez objedinjujuće moći te stoga nudi samo tobožnju integrisanost, isti takav identitet i dalje kršiumske ideje, što je, da dodam, itekako opasno. Raznolike moralnosti (videli smo njihove stance u izmima) ne obavljaju svoje mirotvoračke ciljeve, niti pak logika nabačena na razne moralne jezike. Ljubav koja bi mogla biti kopča ima mesta samo u ciničnim karikaturama celovitog Čoveka, o agape se uzgred govori ili se s prezirom pripisuje teologiji. Malobrojni su oni naučnici (s jasnom namerom sam izabrao sada samo njih) čija misao se upravo oslanja na poznate reči Bog je ljubav, a da pri tom ostaju u svojim oblastima.

Zontanon Colon je nezamisliv bez takve kopče, međutim, kopče nema (ili se sramežljivo pomalja) ni u delima filosofa. Duše valja, oni su prvi, tolkujući rat i mir, uočili da pažnja treba da se usmeri na Čoveka, a ne jedino (niti prvenstveno) na specifične sukobe, pregovore i "mirovne" konferencije. Vredi razumeti Čovekovu situaciju iz koje nastaje sukob; još jasnije: raznorodne analize rata dobivaju jedno sastajalište – samog Čoveka, tj. reč je o njegovoj prirodi. Preskočiću mnoga polemisanja i diskusije sve zbog želje da prikažem sastanak. I na njemu se vide osnovna neslaganja o činjenicama o Čoveku! Opet nema kamena stanca, no množina, ili da kažem ovako: uočen je pluralizam teorija! Za jedne "glasnik" o prošlosti i sada je Platon (rat je izopačenost duše), za druge je posledica ("prirodna") promene u ekonomskim i društvenim slojevima, u sukobu klasa i tako redom. Dakle, "činjenice o čovekovoj prirodi" resko se izdvajaju, pa se čovek pita: mogu li se razmimoilaženja oko nje sabrati u jedno, tj. u jedan upotrebljiv odgovor posredstvom empirijskih istraživanja. "Ima li univerzalne saglasnosti"? (R. N. Beck and J. B. Orr 1979). Ovo pitanje neoslabno traje već poduže čak ako ga preinačimo ovako: Šta sa konačnim dijagnozama kad se ne sabiramo oko osnovnih činjenica. Velika opasnost je u činjenici da iz pluralizma teorija proishodi pluralizam vaspitnih obrazaca, pa se krug nepomirljivosti zatvara i, još gore, ovekovečuje. Jer, ako smo doista životinje koje su stvorile slike o sebi i na njih veoma osetljivi, štono reče jedan engleski filosof (Peters R. S. 1971), znajmo da smo zato saučesnici u našim nastavnim programima, isterivanju veronauke iz škola i, naravno, saučesnici zlodela.

Sada se vraćam ljubavi, kao istinskoj, zaboravljenoj ili poniženoj vrpci za objedinjavanje. Čini mi se da je A. H. Maslow (Maslow A. H. 1962. i 1973), ali samo u uskom naučničkom domenu, došao do prave reči: Ljubav Bića prema Biću, znači ljubav dveju celovitih osoba – ne može se izjednačiti s pritiskom jednog dela osobe ("biološka ipostas"?) ka odgovarajućem delu druge osobe, pošto je to ograničeno tumačenje ljubavi. Maslow iz razumljivih razloga ne govori o ljubavi kako je davno opojmljena u Svetootačkim štivima, a dotada u radovima Berđajeva, Sorokina, Tillich-a, u Svetosavlju, da navedem samo njih, i zašto se ona ne stavlja u delima psihologa (danas) u red sa ekvivalentima koje ću malo posle nabrojati nemajući tada nameru da ih svrstavam u poznate skupine, jer je moja ideja zasad sažeta u Zontanon Colon-u i Grešci rasparčavanja, što znači da ih mogu zajedno staviti u jedan tor po tom merilu.

Bez ljubavi se ne vojuje protiv boga Marsa i njegovih vrlina, jer to nisu vrline Svečoveka, no jedino Nadčoveka, Superman-a, Plave beštije i sl. i nikakva trampa se tu ne može obaviti. Da li je slučajnost to što se danas grlato razvikuju ideje o sređivanju međuljudskih odnosa bez pominjanja religije? Govori se da hrišćani, mada pripadnici "religije nenasilja", ipak se tamane među sobom oko 1500 godina (Flugel J. C. 1962). Kakvo je to sredstvo pomirenja, pitaju se istomišljenici? Nažalost, mnogo su manje čujni i brojni oprečni glasovi, kao što su Sorokinov i Tillich-ov, a o pravoslavnim misliocima da ne govorim, niti o razlogu što ih ne slušaju čak ni u ovoj sredini. Sorokin ponavlja: Bog je Ljubav! (Sorokin P. A. 1959). Promisliteljno je njegovo kazivanje da su duga veka i života upravo one zajednice i pojedinci čiji je temelj religijsko-etičke naravi – Taoizam, Konfučijanizam, Hinduizam, Hrišćanstvo, Muhamedanstvo, a da su kratka daha tvorevine mrznika kao što su Cezar, Džingis-Kan, Napoleon, Hitler i da ne domećem sa svoje strane našim danima bliske moćnike i glavare, tobožnje mirotvorce i ustoličitelje Svetskog poretka. Jedne odlikuje "stvaralačka, nesebična ljubav" i ona produžava život i jedinki, društava i ustanova, dok mržnja i rušilaštvo jesu motivi tvorevina kao što su one navedenih svedržaca. Ove potonje, dodaću i to, u istoriji obeležavaju zamisli: "Si vis pacem para bellum" i "Zločin se isplati" (ako si bogat, ako ti neko može kazati Ego te absolvo, ukoliko imaš rakete i svaštočinske političare i sl.) odnosno u pogrdnoj verziji jednog našeg autora čija sjajna obrtaljka pojašnjava osnovnu zlost: "Zločin se ne isplati. Ljudski život danas tako malo vredi" (Stanojević-Kovrdža Z., Politika, 17. februara 1996). Prvoimenovane ideje i sisteme navešćuju neračunska želja, nesebična stvaralačka ljubav, a za svetobedne sile se može kazati da neoslabno na ugled stavljaju i u dubokom poštovanju i ljubavi drže – mržnju i osionu silu i oholost a ljubav cinično tumače ili je pokazuju samo prema žrtvi koja ničim (ovostranim) ne može da se brani. Za onostrano ne haju, ono im smeta: evropski "opovršeni" čovek je proglasio sebe za boga – "Pošto nema Boga, onda sam je Bog", po rečima Justina Popovića, kao da je on još u svoje vreme video neke likove na ekranima i čitao njihove zloreči iz ovih dana.

U ovakvim i sličnim tumačenjima blizanaca – rata i zla – vidim predgovornu rečenicu, prozračenje misli o doista celovitom čoveku, samo obrisi takve hristocentrične osobe su paučinastih granica, samo ih nazirem, usled grešnog posrnuća svoga pred pritiskom vekovima trajnog obezboženja, ali razdanjuje mi se pogled da bi se takva slika, kao najnepristrasnija morala uračunati u rasprama o "Zlu i ratovanju".

Dovršiću sada Sorokinovu misao i potkrepiću je ponečim iz Tillich-ove. Računajući počev od 600. godine pre Hrista i podvlačeći račun kod naših dana^[126], pošto držim da se on ne može ni sada svesti, Sorokin pokazuje, prvo, da je oružje u Grčkoj i Rimu i u devet većih zapadnoevropskih zemalja neupotrebljeno bilo u malom rasponu (dva puta po 72 godine tokom 25 vekova), što znači da nož skoro nije bio u kaniji, niti strela u tobolcu, o topovima i otrovima ne treba pričati. Posle opsežnih proučavanja Sorokin zaključuje da ono sredstvo koje nije bilo upotrebljavano za zaceljenje duše jeste – stvaralačka, nesebična ljubav i da ona ima izgleda da zaustavi agresiju, tj. da preoblikuje neprijateljstvo u prijateljstvo. A to nije ono što je James govorio. To je činilac koji je ili izbacivan iz računice ili nije ni bio unošen u nju. Za P. Tillich-a (Tillich P. 1974) agape omogućuje "učestvovanje u drugima" te pored Pravde i Kategoričkog imperativa, ne ulaže se u lik moralne osobe kao hipotetički ulog, "uslovan" ulog, nego kao sadržinska nit Kategoričkog imperativa, tj. bezuslovnog imperativa. To je, zapravo, "Religijska dimenzija" moralnog, strogo formalnog imperativa I. Kant-a u Tillich-ovoj obradi. Bezuslovnost je religijske naravi i njena ljubav obuhvata Pravdu kao krajnje načelo moralnog zahteva. "Učestvovanje u drugima" čini da religijski zahtev za agape zajedno sa načelom bezlične pravde nalaže svakom Biću da prizna lični kapacitet kao osobi, ali sa istog izvora potiče zahtev svima da se rukovodimo božansko-humanom mudrošću otelotvorenom u moralnim zakonima prošlosti, da slušamo konkretne okolnosti i da delamo opirući se na ta načela.

I ovde se, po svemu sudeći, vidi zamisao koja podržava tezu o Zontanon Colon-u, odnosno o Greški rasparčavanja, ovostranog raspinjanja, i kao oprečna zamisao potreba za Bogolikim ucelovljenjem, upravo posredstvom "lepka" koji treba da prione Kategorički imperativ Immanuel Kant-a sa sadržinskom stranom, tj. sa agape i ostalim sačiniocima ličnosti, kao što je to odavno neko primetio^[127].

Sve u svemu i Sorokin i Tillich ne drže do rasparčanosti, koju ću nešto posle ukratko ilustrovati, niti su na strani onih čije gledište Pitirim Sorokin ovako sažima: "Mržnja rađa ljubav, a ljubav mržnju". Dok sam još tu da podastrem i naše iskustvo: zar to nije bila ( i jeste) ideja vodilja nekih političara prema (protivu) Srbima kojima, kao štono reče jedan moćnik, život možemo učiniti još težim! A to je kazano nedavno kada je svima bilo jasno da je tim rečnikom licitirana mržnja i zlo domišljanje u velikoj kockarskoj igri Zla. Zar se mir i dobri međuosobni odnosi ne mogu "izvojevati" izborom sredstava sa skale dobra i ljubavi? Kako to da je Flugel s pravom kazao pre više godina: ispravno je voditi računa o neprijatelju koji je pobeđen, ali i o sebi kao pobedniku... mi možemo prevaspitati Nemce samo ako smo pripravni da tokom tog procesa prevaspitamo i sebe (Flugel J. C. 1962), a posle toga ni slovca o samom načinu prevaspitavanja no jedino o svojoj reinterpretaciji James-ove zamisli u slovo zakona? Naravno, to ne može biti ideja koju 1215. godine kralj Engleske ozakonjuje Magna kartom s obrazloženjem imovinsko-pravno-feudalne naravi, niti ono što čitamo o Filipu Lepom (Philipe IV dit le Bel, 1268.-1314.) i njegovim finansijskim nevoljama u spoljnoj politici (sukobi s Templarima i papom Bonifacijem VIII.) (Clericis laicos; Romana mater, Ausculta fili), a što mu je pomoglo da se prikaže 1302. i 1303. godine u najlepšem svetlu: on je štitio nacionalna laička prava od Rima, tako kaže. Teško je to porediti sa psihološko-moralnim obrazloženjem Zakonika srpskog cara iz kojeg se vidi nešto što je Sorokin izobrazio rečima: "Ljubav rađa ljubav, mržnja mržnju". Srpski carski Zakonik pored načela Princeps legibus alligatus (vladar je vezan zakonom)^[128] daje i današnje vreme nezamislivo čovečno i slavoslovno obrazloženje tačaka zakona ("preskriptivizam"!) i "povelenija". Zakonodavac obrazlaže: "Zato i ja, najodaniji rob Gospod moga Hrista, Bogom venčani i blagoverni car Stefan... poželeh nekoje vrline i najistinitije i pravoslavne vere zakone postaviti, kako ih treba držati i braniti po svetoj i svesabornoj i apostolskoj crkvi Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, po zemljama i gradovima, da se ne bi umnožila u oblasti carstva našega neka zloba, zlo domišljanje i lukava mržnja^[129], nego da svi poživimo u punoj tišini i mirnome životu i u životu pravoslavne vere sa svima ljudima carstva našega, malima i velikima, i da postignemo carstvo nebesko u onome budućem veku. Amin." (Radojčić N. 1960). Podvučene reči nisu iz feudalno, merkantilno, vlastoljubivih i sličnih rečnika uzete, a još manje iz mrzničkog. Da li treba sad podsećati da se glavni izrazi mogu univerzalizovati, a da onaj čovek (ljudi?!) što Srbima u nevolji preti još većom nevoljom ne zna da time krši i VIII. Amandman svoje države, ili ga protivno načelu univerzalizovanja zadržava na granicama svoje države. Taj Amandman glasi: "... ni određivati surove i neuobičajene kazne"^[130] (Parks H. B. 1986). Pošto u ovom slučaju nije potreban komentar, zaključiću pre nego što pristupim nabrajanju ekvivalenata ratničkih vrlina i sličnim zamislima – poznatim pravilom: uskogrudnost osećanja i formalna neuopštljivost (zajedno s "izmima"), uvek je slaba premisa sa slabim zaključcima, oni deduktivno ne slede. Uz to su sramodobitni.

U kratkim citatima čitalac će prozreti i rasparčavanje Zontanon Colon-a i odbojnost prema ljubavi, agapističkoj ljubavi. Bez svrstavanja po merilima poznatim, kao što je otoič rečeno, nabrajam ekvivalente čijim bi se posredstvom (trampa!?) ljudi umirili kao i razloge (motive) ratobornosti, odnosno Zla. Najviše se spominju čari ratovanja – pustolovstvo, privlačnost rizika, povišena međusobna zavisnost ("sinergija") i ujedinjenost (u miru raštrkanih interesa); rasterećenje od briga u miru natovarenih (nezaposlenost, porodični odnosi i sl.) i od sličnih osujećenja; pražnjenje mirnodopske agresije na nekog u ratu, a ne unutra, na sebe; uživanje u tuđem bolu pre no u sopstvenome, "večiti tanatos"; mogućnost da se uz aplauze zadobije ugled heroja, pobedioca Zla; drugarstvo po oružju; učestvovanje u ritualu "promaljanja heroja" a time obezbeđivanje sebične transdendencije; smanjivanje večitog, opšteljudskog straha od smrti (ubijanjem neprijatelja koji je zvanično tako određen, a ne "zbog lične mrzosti"), osvajanje besmrtnosti "tumaranjem za transendencijom".

Sve ovo stvara "odanost ratu" i "čini ga neizbežnim", samo ako se ne preduzme ono što je već ranije navedeno, ali jasno je da je to neodrživo, makar zato što se vidi moć delova ("izmi") i, nadasve uvažavanje, čak priklanjanje moći mržnje i sile dok se o "pomanjkanju vitamina ljubavi" ne govori iako su na njega uprli prstom i Sorokin i Tillich, da ne navodim Svetootačku književnost u kojoj se o ljubavi i celovitosti mogu pročitati poglavlja i poglavlja (Nema Ja bez Ti; Svako je zarad drugog rođen; Svaki je odgovoran za sve; U svakom ima svačije duše i da ne navodim koji je kod nas "Sveti Sava proputio put duši u besmrtnost..."). Završiću ovaj odeljak pitanjem: Da li "odanost ratovanju" dolazi od prevlasti delova nad celinom, njihove "određuje ruke" za svaštočinstvo, što će reći da je jungovsko pravilo u redu – celina ne čini zlo – i da dodam: na umu je celina kao "Bogolika suština ljudske prirode"?

Sjajni Allport -ov poziv psiholozima (Allport G. W. 1963) stavio sam s onu stranu James-ovih i njima priključenih misli, razmatranja, tumačenja i mirotvoračkih ponuda kako bi se raspra održala u celovitom stanju, a tek na kraju izložiću svoje shvatanje Zontanon Colon-a i to sasvim ukratko, jer držim da se ono već projavilo ukloniteljskim stavom prema greški rasparčavanja, grešnom, veštastvenom raspeću i stavljanjem na ugled poznatih reči: "Bog stvara čovekom, čovek stvara Bogom".

Allport se obraća psiholozima rečima predvidne moći, a mogao je i svim ljudima: "Smatram da će ispit naše doraslosti da postojimo i napredujemo biti naša sposobnost da u bliskoj budućnosti istinski doprinesemo postavljanju dijagnoze i lečenju istaknute bolesti naših dana. Bolest na koju mislim nije rat, pošto je savremeno vojevanje samo simptom izvornog stanja..." I da bih ostao kod reči ispustiću nekoliko Allport-ovih rečenica, takođe izdraga kazanih, kako bih preneo čitaocu suštinu: "Izvor opasnosti nije ugrožavajuća podela sveta na dva tabora, niti uočljiva nesposobnost nas ljudi da zarad sopstvene bezbednosti nadziremo pretvaranje materije u atomsku energiju, no činjenica da čovekov smisao za moral nije kadar da prigrli (asimiluje) svoju tehnologiju". I on je rekao što i jedan filosof: Eto s jedne strane unutrašnje (naše) granice Epistemičkog čoveka, a s druge Moralnog! Zar to nije opasno rasparčavanje?

Nije li očevidna opasnost od prevlasti prvog nad drugim Čovekom? Naša kultura (zapadna) proglasila je, štaviše, stvari za boga (idolopoklonstvo u novom ruhu), "tvorevinu za Biće, za istinu" a to je novo idolopoklonstvo u očima J. Popovića, te se stoga "Zapadni čovek suočava sa sobom kao sa strancem..." (C. G. Jung).

Najzad, jasno je da u pažnji i poštovanju velikom držim tezu o Zontanon Colon-u i Svečoveku pošto sam time izložio i zamisao psihološke prirode i verovanje u Bogoliku suštinu ličnosti svih nas koja i čini Svečoveka, tj. sveprisutnost Jednog u nama i koja ne prianja uz savremene teze o oholom izdvajanju jednog nad drugima – o Nadčoveku, čovekobogu i gospodinu Jovi Lovi. Sasvim kratko o Svečoveku i time ću doći do poslednjeg reda u ovom štivu: "...ono što ne laže u lažovu, i ne krade u lopovu, i ne pali u palikući; što ne ruši u osvajaču, i ne bludi u bludniku, i ne plaši se u plašljivcu, i ne tvrdiči u tvrdici, i ne strepi u samrtniku. Ono je Svečovek" – po pravomislenom određenju Vladike Nikolaja (Episkop Nikolaj Velimirović 1988). A, pre poslednje tačke na primedbu da govorim o dvema nespojivim istinama – prirodnonaučnoj i religijskoj – uzvratiću Heisenberg -ovim (Heisenberg V. 1992) rečima da se moramo saglasiti oko osnovnog ljudskog stava: "Ubeđen sam da se to može postići ako opet uspostavimo pravu ravnotežu između dveju istina".

Beleške

126 Uzeti u obzir razmak – Sorokin je navedeni članak pisao 1959. godine.

127 V. o tome više: B. V. Popović, "Celovita moralna osoba"; "Gledišta" br. 5-6, 1984, i od istog pisca: "Strano (u nama), Stranci (u nama) i spoljašnji sukobi"; "Filosofija", br. 3, 1972.

128 V. o tome opširno: A. V. Solovjev, Zakonik Cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godine; Srpska Akademija nauka i umetnosti, Beograd 1980.

129 Podvukao B. V. P.

130 Prvih deset amandmana Kongres je usvojio 1789. a ratifikovale tri četvrtine država 1791. godine.

Izvori:

1. Vidi sledeće radove: S. Freud, "Zeitgemdsses ьber Krieg und Tod" (1915); E. Jones, "War and Individual Psychology" (1915), od istog autora "War and Sublimation" (1915); E. Glover, "War, Sadism, and Pacifism" (1933); R. Money-Kyrle, "The Development of War" (1937); E. F. M. Durbin and J. Bowby, "Personal Aggressiveness and War" (1939); J. C. Flьgel, "The Problem of War and Peace" (1945); S. Ross, "Psychological Aspects of International Conflict" (1969); B.F. Skinner, "Beyond Freedom and Dignity" (1972); K. Menninger, "Man against Himself" (1938); M. Stojanović,, "Polemologija i irinologija" (1993).

2. James, W. (1910/1979), "The Moral Equivalent of War", u knjizi "Ethical Choice", (Eds) R.N. Beck and J.B. Orr; The Free Press, New York 1970.

3. Allport, G. W. (1963), "The Emphasis on Moral Problems", u knjizi: "Theories in Contemporary Psychology", (Ed.) M.H. Marx; Mac Mullan, N.Y

4. Popović, B. V. (1972), "Strano (u nama), Stranci (u nama) i Spoljašnji sukobi"; Filosofija, br. 3, Beograd.

5. Zizjulas, J. (1985), "Od maske do ličnosti"; "Bogoslovlje", sv. 1. i 2., Beograd

6.Baumeister, R.F. (1986), "Identity – Cultural Change and the Struggle for Self"; Oxford Univ. Press, N.Y

7. Popović, B. V. (1995), "Moralnost na prelomu vekova"; u knjizi: "Moralnost i društvena kriza", Institut za pedagoška istraživanja, Beograd.

9.Frankl, V.E. (1959), "Das Menscheinbild der Seelenheilkunde"; Hippokrates, Stuttgart

10.Becker, E. (1975), "Escape From Evil"; The Free Press, London.

11. Jung, C. G. (1970), "The Conjunction"; u knjizi: "Mysterium Conjunctionis"; C. G. Jung; Princeton Univ. Press.

12. Arhim. Justin Popović (1993), "Svetosavlje kao filosofija života"; Manastir Ćelije, Valjevo.

13. Beck, R. N. and J. B. Orr (1970), "War", u knjizi: "Ethical Choice", (Eds) R.N. Beck and J.B.Orr; The Free Press, N.Y.

14.Peters, R.S. (1971), "Ethics and Education"; George Allen and Unwin, London.

15. Maslow, A.H. (1973), "The Farther Reaches of Human Nature"; The Viking Press, N.Y.

16.Maslow. A.H. (1962), "Toward Psychology of Being"; D.Van Nostrand, N. Y.

17.Flugel, J.C. (1962), "Man, Morals ans Society"; Penguin Books, London.

18.Tillich, P. (1974), "Morality and Beyond"; The Fontana Library.

19.Sorokin, P.A. (1959), "The Powers of Creative Unselfish Love"; u knjizi: "New Knowledge in Human Values"; (Ed.) A.H.Maslow; "Harper and Brothers", N. Y.

20. Stanojević, Z. Kovrdža (1996) Politika; 17. februar, Beograd.

21. Radojčić, N. (1960), "Zakonik Cara Stefana Dušana 1349. i 1354."; Naučno delo, Beograd.

22. Parks, H. B. (1986), "Istorija Sjedinjenih Američkih Država"; Rad, Beograd.

23. Episkop Nikolaj Velimirović, (1988), "Reči o Svečoveku"; Glas Crkve, Šabac.

24. Hajzenberg, V. (1973/1992), "Prirodnonaučna i religijska istina"; Istočnik, br. 3/4, Beograd.

25. Sv. Maksim Ispovednik, (VII vek /1992), "400 glava o ljubavi"; Prizren. (preveo sa starogrčkog Arhimandrit Artemije).

Dr. Jovan Mirić: Ratovi u carstvu zemaljskom >>

// Projekat Rastko / Filosofija / Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]