Јагње Божије и Звијер из бездана

Др. Јован Бабић, Философски факултет, Београд

Ратни злочин као злочин пораза

УДК 17.03(355.018)

О АУТОРУ: Др. Јован Бабић (1951), редовни професор на катедри за етику Философског факултета у Београду; објавио књигу Kant и Scheler (1986).

САЖЕТАК: Циљ чланка је да покаже да је од три врсте злочина који се третирају као "ратни" само "злочин против мира" такав да се издваја као начелно различит од скупа свих осталих могућих злочина. Код остале две врсте додатак "ратни" не додаје никакво релевантно ново морално или правно одређење. Злочин против мира састоји се у производњи узрока рата, његовом планирању и започињању. Али, са друге стране, природа рата као правила одлучивања по коме не може унапред да се зна ко је у праву онемогућава правно регулисање злочина против мира на један за право задовољавајући, конститутиван, начин пошто се победом успоставља ново право које амнестира кривицу за рат ако је страна која га је започела у њему победила. Отуда злочин против мира може да се у правном смислу заснује само преко пораза, и то само ако је страна која је започела рат – на један од два начина на који се то може учинити: нападом на другу државу и побуном – поражена. Ако је поражена она страна која се бранила (која је бранила status quo ante) онда би приписивање тог злочина тој страни значило да нема могућности да се успостави ново законито стање које се такође мора заснивати на забрани напада и забрани побуне као претпоставци саме могућности законитости неког стања. Али ни у моралном смислу не може да се заснује право на суђење пораженим браниоцима, јер би то повлачило да су нападачи или побуњеници од почетка имали право на победу, једно право које у рату не може постојати, а које такође ни у миру не може постојати јер би то значило да постоји нека инстанција која има право да додељује лиценце за (гарантовану) победу у неком ратном сукобу. То је противречно јер би таква инстанција сваку такву одлуку морала да објави, што би било довољно да спречи рат и што би она морала да уради из моралних разлога будући да се рат дефинише као једно изузетно рђаво стање ствари. Осим тога њена моћ да даје лиценце за победу морала би се заснивати на њеној моћи да победу гарантује, што би значило да је цео суверенитет код ње, па би опет била дужна да рат спречи уместо да га допусти. Међутим, право на победу у моралном смислу не може да се конституише пре свега зато што се њиме негира и укида право на одбрану, једно право које има чврсто морално утемељење у универзализацији. Пошто се тако ратни злочин у оба релевантна смисла (правном и моралном) своди на апсурд, закључак је да је ратни злочин једна политичка а не правна или морална категорија, чак и онда када за његово санкционисање постоје добри морални и правни разлози – наиме када се суди пораженим нападачима или побуњеницима. Судити пак пораженим браниоцима не може бити ништа друго до неки облик правне бласфемије.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: рат, ратни злочин, агресија, пораз, победа, морално вс. политичко оправдање, право на одбрану.

Има нечег неприличног да о ратним злочинима говоре поражени: говор је детерминисан контекстом. То може изгледати као правдање и бити неуверљиво. Уверљивост је међутим главни циљ сваког говора.

Узмимо два примера, један замишљен као мисаони експеримент, а други стварни. Прво замишљени: ако зец ловцу говори о праву на живот, какву шансу на уверљивост (плаузибилност) могу имати аргументи у том контексту? Други пример: бомбардовање Дрездена је очит и јасан пример ратног злочина – али зар се могла очекивати расправа о томе на Нирнбершком процесу? Али није то само ствар победе, већ више моћи и силе: Америка је, нпр., поражена у Вијетнаму, па ипак није било суда који би досудио ратну одштету Вијетнаму, као победнику, или бар жртвама тог рата, – или само жртвама ратних злочина, којих је, по опису лакоће са којом се тамо оперисало појмом "тактичке нужности" морало бити поприлично.^[83]

Осећај ове неуверљивости јесте морална реакција из које произлази утисак да је ратни злочин политичка а не морална па ни правна категорија. Покушаћу да то образложим. Као што се дубина неке провалије мери истом мерном јединицом за дужину (метар, центиметар, километар) којом и, рецимо, путеви, тако је и мера моралне неисправности увек иста, само су поступци и ситуације који се њиме оцењују ("мере") различити. Рат као такав не може оправдати оно што је неисправно – рат је само појава у којој се неке врсте поступака дешавају, и оне "сачињавају" рат, а оне су исправне или неисправне тек кад се оцене и то не зато што се дешавају у рату (да њих нема рата не би било) већ оним истим мерилом којим се установљује морална исправност поступака – универзализацијом. Универзализација није ни механичко апстрактно уопштавање, ни утилитаристичко правило акумулације општег добра, ни апстрактно начело независно од примене: она се састоји управо у примени неког правила, примени која се манифестује као усвајање и одобравање тог правила. Тек у примени она добија своје пуно значење: то није просто пројектовање себе таквог какав сам кроз скуп свих људи, већ постављање у њихову позицију, и тако рећи провлачење свих људи кроз ту позицију. Зато је то тако тешко: не питам се шта бих ја урадио на његовом месту, за то би ми било довољно златно правило, већ шта значи бити (он или било ко други) на том месту.

Кад се тако гледа види се да рат не може ниједан поступак учинити исправним, али исто тако ни неисправним, ако он и иначе не би био такав. Али убиство, рећи ће неко, зар га рат не чини исправним. Може се рећи да је убијање у рату део правила игре или правила те институције коју зовемо рат – на исти начин на који је разбијање носа или избијање зуба део правила игре у тучи: ако неко учествује у тучи онда је бесмислено да се чуди или протестује што му је раскрвављен нос. Што не значи да се треба тући или ратовати – већ само да се не треба чудити што се у рату ратује или што се у тучи људи бију. Може се, међутим, десити, да се рат, можда за разлику од туче, не може избећи, јер је рат социјална категорија и у њој не учествују, а у начелу и не одлучују, људи као (приватни) појединци. Колективна одлучивања и колективне акције начином своје артикулације стварају детерминације које могу значајно ограничити, а у неким ситуацијама и укинути, могућност слободног одлучивања за појединце, (а након што се пређе једна тачка неповратности у одлучивању и делању и за саме колективе).

Погледајмо то мало пажљивије. Можемо се сложити да нужна самоодбрана представља основ дозволе за убиство: убиство у самоодбрани није неисправно. Али наравно само ако стварно постоји нужност за употребу баш тог средства за одбрану. Могуће је међутим да се та ситуација злоупотреби: да се одбрана могла постићи и без убиства, али је искоришћена прилика да се удари мало јаче и "доврши посао". Сасвим је могуће да се фактички не може утврдити постојање те намере, и самоодбрана може бити само застор за скривање убиства. Тако да неко убиство неће бити оправдано зато што је извршено у контексту самоодбране, већ ће бити оправдано само ако задовољава услов исправности, а то ће бити ако су вредности у таквом односу да дају оправдање за тај поступак.

Исто је тако и са ратом, рат није могући део или додатак моралном критеријуму. "Ратни злочин" је стварно злочин ако је у питању поступак који спада у злочине, или одредба "ратни" том одређењу ништа не додаје нити одузима у моралном смислу. Она само описује ситуацију или прилику (можемо рећи и "праксу" или "институцију") у оквиру које је тај поступак извршен. То је прилика да се многи такви злочини вероватно десе – али сваки од њих, да би се десио, мора бити извршен: мора се успоставити као поступак, не тек пуки догађај. Мора бити биран, а не бити нужна последица нужног узрока, на чему се заснива морална одговорност. Рат је једна врста нужности, и многи поступци у њему измичу одговорности зато што су, као и у самоодбрани, нужни. Да би било злочина не сме бити ове нужности, и зато рат, као и самоодбрана, не може дати никакво додатно морално оправдање. Ако нужности није било, онда је поступак слободан у једном смислу у коме су сви спољашњи услови само фактичке претпоставке за извршење поступка (као што за убиство пиштољем може бити потребна набавка пиштоља). То што изгледа да је у рату допуштено нешто што у миру није само је значењски дефект, јер оно што је морално допуштено у рату друкчије је само по томе што су то друге врсте поступака чије присуство дефинише да је у питању рат а не мир: ти су поступци допуштени онда када се изврше, ако су услови за њихову допуштеност такође присутни. Значењска забуна произлази из имплицитне претпоставке, засноване на охолости и површности људског оптимизма, да појам допуштености импликује да је оно што се допушта неко позитивно добро. Али сви знамо да постоје услови под којима је допуштено да се људима одсецају ноге или руке, ваде бубрези, очи или плућна крила, иако то никако није тако позитивно, већ само негативно добро – мање зло. Али да би то заиста постало допуштено мора се тзв. нормална ситуација драстично променити (нпр. у случају тешке болести), и у новој ситуацији исти критеријум даје сасвим другачију линију разграничења између допуштеног и недопуштеног.

То што ће различите етичке теорије дати различите одговоре о томе где се налази линија демаркације између допуштеног и недопуштеног неће променити ништа у домену ове вредносне логике: оне ће само испоставити различите критеријуме за оцењивање (истих) поступака, па ће неки поступци по једном бити допуштени а по другом недопуштени, али опет не због рата или мира већ због различитог одређења вредности. Тако ће рецимо теорија двоструког учинка – да су ненамераване иако предвиђене последице неког поступка морално индиферентне, и да се броји само оно што је предмет намере – допустити много оних поступака које ће деонтолошка теорија забранити, нпр. масовна бомбардовања ако су "успешна". Јер, све те ненамераване последице само су тзв. "колатерална штета" и нимало не доводе у питање моралну исправност основне намере, да се постигне праведни циљ. Утилитаризам ће оправдати још више – на пример, одмазду, застрашивање, стрељање талаца, егземпларно или колективно кажњавање, – начелно све што је у крајњем резултату корисно. Неке друге теорије, теорија природних права, теорија врлина, теорија људских права, даће другачије одговоре, често некохерентне и начелно неодбрањиве.^[84] Али све оне, чак и оне најрадикалније, неће моћи издвојити ништа специфично за "ратни злочин", као ни за, на пример, "љубавни злочин".

У праву ствар је још компликованија. С једне стране право има претензију на морално покриће. То покриће се начелно обезбеђује претпоставком о презумпцији невиности, у коју је заложено универзално поштовање и која нас штити од опште сумњичавости, морализма и вредносног фундаментализма. Али са друге стране у праву се не ради о томе шта треба да буде допуштено већ о томе шта је одлучено да се хоће да буде допуштено. Зато право захтева државу за своје важење. Држава опет, па чак и кад је у рату, не може избећи начелној обавези утеривања права, чак и кад су у питању њени највиши службеници или они њени службеници који су задужени да утерују закон. Ако закон не важи начелно једнако за све он не пружа сигурност (што је његова основна сврха) ни за кога. Друга је ствар што се закон може кршити и положај злоупотребљавати. Та могућност је у рату наравно екстремно проширена. Али нема разлога да се у рату злочини не кажњавају. Ако је држава солидна она ће то и чинити; ако није солидна она то неће чинити ни у миру.

Додуше појавиће се прилике да се на непоштен и неправедан начин постигне нека добит, или уопште прилике да се уради нешто неисправно, и те ће прилике бити карактеристичне за рат, као што су и неке друге прилике карактеристичне за бизнис или медицину или за саму правну праксу. Класификација поступака који се на тај начин инкриминишу мора онда бити законски предвиђена, и државе морају имати законе којима се то регулише; ти су закони део кривичног закона. Постојање намере да се тај закон спроводи је претпоставка да држава уопште има овлашћење на спровођење закона – да она није нека приватна агенција или разбојничка дружина која приватну вољу неке групе представља као власт и закон. Ту се такође види морална основа егзистенције права: идеја о држави без закона, у рату или миру, показује се практички противречном, па таква држава не може имати легитимитет, а без тога не може имати ни суверенитет. Може се одржавати само силом, ако има довољно и док има довољно силе.

Према томе држава ће, у рату као и у миру, бити разапета између захтева права, који тражи да се закони стриктно спроведу, и захтева политике, који захтева ефикасност у постизању постављених циљева. Али неки суд који хоће да суди за кршење закона мора имати овлашћење на државну заснованост, и то овлашћење му даје право да се не осврће на потребу државе да можда и сама крши закон. Право на суђење у правном смислу претпоставља ту врсту овлашћења које се само заснива на прећутном прихватању закона дотичне државе. Ти закони у различитим државама могу бити и различити, а саме државе могу да се међусобно односе различито не само због конкуренције у интересима већ и на основу међусобне перцепције о квалитету и унутрашњем поштовању закона у свакој од њих. Могу међусобно и ратовати. Али не могу судити за поступке који су у надлежности оне друге – хапсити на територији оне друге, судити (макар у одсуству) за преступе или злочине који су починили грађани неке друге државе на територији те друге државе.

И ту се приближавамо нашем проблему ратног злочина у оквиру његове правне артикулације. Тамо где је извршен обичан злочин (да га тако назовемо у разлици према термину "ратни злочин") под маском рата, на сличан начин на који је ситуација самоодбране искоришћена за то да се неко убије, тај злочин спада под "надлежну" правну санкцију, а тешкоће око доказивања су као и другим случајевима фактичке природе. Злоупотребе које се ту могу појавити су злоупотребе људске слободе, и то што је у рату могућност за те злоупотребе повећана само је део дескрипције рата као једног рђавог стања ствари. Али начелно гледано "ратни злочин" је подврста злочина, а није нека посебна категорија. Право и дужност да се за те злочине суди је начелно иста као и за било коју другу врсту злочина. Из тог права и дужности следи и овлашћење надлежних судова да суде.

Кад се све то узме у обзир ратни злочин не би требало да представља неки посебан теоријски проблем, независан од општих филозофских и моралних питања о закону, казни, преступу итд. Оно по чему се то испоставило као проблем, јесте заправо ратни злочин у контексту тзв. међународног, мада би можда боље било рећи мултинационалног, права. Мени се чини да међународно право није, и не може бити, право у основном значењу те речи. Оно не располаже конститутивним правилом једне институције, државе, већ се позива на морал, односно на морална осећања оних који су, или мисле да су, довољно моћни да своја морална осећања (узмимо да је то заиста у питању и да у позадини нема ничега другог) преточе из моралног суђења у правно суђење. Штавише сам израз "међународно право" садржи у себи једну тензију: оно би било заиста право ако би постојала једна светска држава па не би било "међународно", а ако, као што јесте случај, у свету има мноштво држава онда то "право" може располагати само једним регулативним правилом, недовољним за успостављање судова и валидност суђења, која захтева конститутивност за своја правила. Чињеница постојања мноштва држава произлази из основне људске особине, слободе, која би у једној светској држави била радикално угрожена. Док год се људска врста не одрекне слободе биће и држава, а док је држава биће и ратова, па и тешкоћа у кажњавању злочина који се изврше у рату и потребе или жеље за њиховим међународним санкционисањем, потребе ради обезбеђивања кажњавања и жеље ради сопственог укључивања у тај процес.

И ту настаје проблем. Кад се боље погледа класификација ратних злочина – они се деле на три врсте: злочини према миру, ратни злочини у ужем смислу, злочини према човечности – може се видети да само прва категорија захтева међународну инстанцу, али да анализа показује да је злочин против мира заправо злочин пораза, и потврдити да је термин "ратни злочин" једна политичка категорија и у домену права. Остала два типа ратних злочина могу се описивати у ратном праву (ius in bello) и "етици рата" и онда и санкционисати, па и међународно (на основу разних конвенција и међудржавних уговора) исто као и код свих других преступа. Планирање пак ратних злочина и злочина против човечности може се сматрати само посебним обликом криминала, и нема унутрашње везе са појмом рата. Штавише, планирање (као и вршење) обичних ратних злочина по правилу је и контрапродуктивно за остварење циљева рата, па је утолико и нерационално. Али "злочин против мира" је сложен и контраверзан појам: започињање рата је, за status quo ante, увек кршење успостављеног, етаблираног, стања и кршење међународних уговора.

Појам "агресије" који се ту уводи у међународном праву требало би да буде одлучујући. Он је заиста веома обећавајући, и у неким случајевима је имао прихватљиву примену: примери су напади Индије на Пакистан 1971. и Танзаније на Уганду 1979. који нису били означени као агресије. Али цена увођења појма агресије је укидање појма рата (као што је заиста случај са документима садашње светске организације у којима се говори само о агресији али не и о рату као таквом) и свођење рата на полицијску акцију у којој је унапред одлучено ко је у праву; тиме се искључује могућност победе и пораза као кључних одређења рата јер је једној страни негирано право да своје интересе представља као легитимне, и она стога нема право ни да се брани нити да, на пример, бежи. То је ситуација светске империје, и само са том претпоставком може се говорити о једнозначном одређењу "злочина против мира". Без те претпоставке рат остаје, као што и јесте, правило игре у којој се може победити и бити поражен, и у којој се, чином уласка у рат прихвата праведност резултата. Ако је резултат праведан, онда злочина (и злочинаца) против мира може бити само ако онај ко је планирао и започео рат (тј. нападач или побуњеник или сецесиониста) буде поражен. Али то је заиста и праведно – јер он је у потпуности одговоран за пораз јер је његова одлука (да нападне или да се побуни) кључни међу узроцима његова пораза. Али ако нападач победи или побуна или сецесија успе (тј. победи) нападнута страна, прихватањем пораза, не постаје крива за "заверу против мира" (тј. за то што је за успостављање новог стања мира био потребан рат) јер она бранећи претходно стање није морала ништа да одлучује о томе шта хоће или неће. Претходно стање већ постоји и оно је заштићено или претходним миром међу државама (као једним законитим стањем чије начело забрањује државама да се међусобно нападају) или унутрашњим законом (који забрањује побуну или сецесију). Они немају шта да начелно одлучују, већ само да процењују да ли одбрана има неку шансу или нема. Подразумева се да је одлука о томе шта се начелно хоће једна институционална савршена чињеница у виду закона, за разлику од одлуке за напад, побуну или сецесију које представљају нове узроке. Па чак ни та процена не обавезује у моралном или правном смислу, већ само у смислу разборитости: да ли је паметно бранити се узалудно? Али право на одбрану није засновано на шанси на ефикасну одбрану, већ у вредности онога што се брани. Та вредност је, поред и пре осталог, начело законитости. Насупрот томе, "право на напад" се може успоставити само у односу према изгледу на победу. Такво право међутим не може постојати као право, јер не може постојати право на победу – то би било у противречности са појмом рата. Зато се оно као право успоставља тек након победе, и нема ретроактивно дејство. Иначе би се могло судити онима који су се бранили – зато што су се бранили. (Не зато што су њихове процене биле погрешне, или што су поражени, већ просто зато што су се бранили).^[85]

Таква логика заиста постоји у полицијским акцијама, али у њима нема никакве иницијалне равноправности права супротстављених страна. Примењено на поражене браниоце у рату намеће се питање: Ко је одлучио, и то унапред, ко је "агресор" на такав начин да одбрана може да се протумачи као агресија? И да ли ико може имати право да то одлучи? Ако би постојао неко такав онда би он морао имати моћ додељивања "права на победу". Али ако би имао такву моћ онда би требало да има и дужност да унапред каже ко је победник. А то значи да спречи рат. Ако га не спречи он је крив за рат. Али ако га спречава он је онда надлежна држава, и код њега је цео суверенитет. Али онда се сам рат претвара у једну полицијску акцију, у којој не важи правило игре у којој постоји могућност и победе и пораза и у којој се не зна ко је победио пре краја игре. Увођењем појма агресије у међународно право, као појма на који се редукује целокупна релеванција рата а да се при том тај појам потпуно одвоји од институционалне позадине успостављених права која чине status quo ante, управо то се дешава: унапред се и произвољно додељује или ускраћује "право на победу". Пошто такво право не може постојати, и своју претензију може заснивати само на пукој сили, то се његовим априорним додељивањем потпуно деструише сваки правни смисао "злочина против мира". Али чак и кад се ратно правило, како је горе дефинисано, ипак допусти и онда суди пораженим нападачима или побуњеницима опет ће то суђење бити један потпуно политички чин, па ће опет оно што је изгледало као ратни злочин у варијанти злочина против мира бити једна политичка а не правна категорија. Јер победа и пораз ипак нису доказ да они интереси који су на почетку рата доживљени као потенцијална права, и који би то победом заиста и постали, немају такав нормативни садржај који је довољан за валидну претензију да буду озбиљно доживљени као "право". То је зато што природа силе, која одлучује о томе ко ће бити победник, не гарантује да ће победити бољи или онај ко има више права, већ онај ко је јачи. За моралну, а поготову за правну, артикулацију одговорности ту могу бити релевантни само они изгледи и вероватноће који су на почетку могли изгледати озбиљни – озбиљном и објективном посматрачу. Али нема гаранције да ће побуна или напад, ма како добри изгледали били на почетку, на крају и успети. У томе је ризик одлуке нападача или побуњеника. Онај ко се брани улази у исти ризик што се тиче могућег резултата, али он је од суђења обезбеђен већ претходно постојећом етаблираном одлуком, заложеном у институције које чине претпоставку мира. Тако иако је злочин против мира једна у суштини политичка категорија његово правно санкционисање код побуне је могуће зато што се његове последице уливају у контекст постојеће правне регулативе. Код спољњег напада то је компликованије, и чини се да увођење ратног злочина у контекст међународног права по логици ствари укида правни карактер тог преступа и уводи у њега политичко одређење. Ако занемаримо насилнички карактер спољњих (скривено ратних) одлука и њихових оправдања, као што је на пример оправдање атинске одлуке да нападне Мелос, о чему нас извештава Тукидид, или каква је одлука да се у садашњем југословенском рату "казне" они који покушавају да бране status quo ante (или уопште покушавају да се бране) – и додатно награде побуњени сецесионисти – овај закључак има заправо врло непријатне консеквенце и за суђења у Нирнбергу и Токију 1945. године, без обзира што је тамо "суђено" пораженим агресорима.^[87]

***

Можемо дакле закључити да од три врсте злочина који се означавају као "ратни" само "злочин против мира" има неке карактеристике које га издвајају из скупа свих осталих злочина, и чини генуиним ратним злочином. Наиме ратни злочин у овом смислу постоји само у производњи узрока рата, а то је оно једино што рат специфично издваја у погледу примене моралног критеријума; све остало, било рђаво или не, што се у рату дешава само улази у претпоставке или дескрипцију радњи на које се примењује тај критеријум. Али то што га издваја истовремено га чини неподобним за правно регулисање, јер његово одређење злочина зависи од исхода рата, као особене врсте људске делатности која по одређењу свог правила представља привремену суспензију нормалне законитости. То правило чини да рат, односно производња његовог узрока, његово започињање, није, што се неке одређене стране у њему тиче, добар или зао према одређењу његових узрока (да ли су узроци рата такви да га оправдавају и сл.) већ према резултату: победа доноси оправдање. Она, а не праведност циља, оправдава започињање рата. Ако нема изгледа на победу започињање рата је неправедно независно од оправданости узрока који воде у ту последицу. Пораз је злочин. Али ту постоји опет важна ограда: пораз је стварно злочин само ако је поражена она страна која је почела рат на један од два начина на који се то може учинити: нападом или побуном. Ако је пак поражена нападнута страна, или страна која брани status quo ante (страна која представља претходно постојећи закон) онда злочина нема! Иначе би рат био пука полицијска акција у којој се унапред зна ко је у праву, независно од победе, тј. у којој једна страна има право на победу. Таквог права не може бити у моралном смислу јер би оно укидало право на одбрану. Не може га бити ни у правном смислу – јер би извор права и овлашћења за спровођење закона који сада имају суверене државе био потпуно уништен наводним правом на побуну са гаранцијом на победу, као и одговарајућим правом на напад сваки пут када се има право на победу. Дакле право на победу се у два важна смисла, моралном и правном, своди на апсурд пошто повлачи укидање права на одбрану и одрицање могућности успостављања овлашћења на спровођење закона. Пошто је доследно правно дефинисање ратног злочина дефиниционо повезано са овом претпоставком о праву на победу то претензија да се ратни злочин (у варијанти злочина против мира) третира на правни начин такође води у апсурд у ова два смисла. Та претензија је одраз, чини се, једне крсташке психологије, уз коју на природан начин иде не само патернализам већ и фанатизам, ескалација насиља и произвољност.

Кажњавање поражених нападача или побуњеника повлачи став негирања да они имају право на статус једне од страна у рату. Зато је суђење и кажњавање и у том изнимном случају у коме постоји морално оправдање за независно одређење ратног злочина – наиме када се ради о пораженим нападачима или побуњеницима – заправо један политички чин. (Кажњавати пак поражене браниоце – зато што су се бранили – не може се никако морално оправдавати). Отуда је међународно кажњавање тзв. ратних злочина, осим према конвенцијама које су државе слободно потписале, правно неваљан и морално сумњив патерналистички поступак, који неко своје оправдање може добити само као политички чин, али само под условом да се суди стварним нападачима или стварним побуњеницима. Оно заправо и није међународно, него је суд победника над оним пораженим који је произвео рат као једно стање зла, и то зато што је управо поражени извршио суспензију закона (унутрашњег које нужно забрањује побуну, или међународног, који забрањује државама да се међусобно нападају) и победник том казном успоставља законити status quo ante. Трећа страна, која није ни победник ни поражени, а која је такође присутна у одредби "међународни", нема заправо право да суди – ни пораженом. (Она додуше може лешинарски да се придружи извршавању казне у функцији учествовања у подели ратног плена.) Али да може постојати нека међународна инстанција која би имала право да дели индулгенције или дозволе за рад или побуну у виду лиценце за победу, то би представљало негирање сваке законитости. Наравно, текућа светска организација (а у свако време је постојала нека таква) може потпасти (као што се увек изнова дешава) под превласт неке надмоћне силе која своје циљеве ради лакше и јефтиније реализације може представити као светске циљеве, и артикулисати и промовисати их као важећу светску идеологију, и онда газити принципе и уводити преседане; али то је управо део смисла када се каже да је таква пракса политичка макар да се описује правним или моралним терминима.

Белешке

83 Навешћу један пример из два дела: Први део: Поручник James Duffy упада са патролом у једно вијетнамско село и тамо заробљава једног човека у униформи без ознака, који не зна енглески језик. Након тога, пре повлачења, пита своје људе да ли би неко од њих хтео да убије заробљеника, и пошто има више "драговољаца" заробљеник добија још једну ноћ живота: сутрадан поручник бира једног од пријављених који заробљеника устрељује пуцњем у главу. Једини документ нађен код убијеног била је нека врста лекарске отпуснице која је сугерисала да се радило о бившем јужновијетнамском војнику који је био рањено па је то искористио да након отпуста дезертира и врати се својој породици. На суђењу се међутим испоставило да су наређења била да се не узимају заробљеници (што се може тумачити двојако) и да су наређени преферисали (или, како је речено, "стављали примарни нагласак" на) body-count – неку врсту евиденције "убијених непријатеља", као да су убијени у борби. То је утврђено сведочењем – и на крају је Duffy осуђен за убиство из нехата! Други део примера: При крају II. светског рата један амерички официр бива рањен и заробљен од једне немачке јединице која се у повлачењу нађе у окружењу и покушава да се сакрије и извуче. Том јединицом на терену командује поручник Gьnter Thiele. Командант батаљона, коме та чета припада, капетан Schwabe, шаље поручнику Thiele-у наређење да (због тактичких потреба скривања) убије заробљеника, а поручник онда нареди гренадиру Georg Schteinert-у да то учини што овај изврши. Сво време свуда около су у току борбе, а јединица поручника Thiele-а је опкољена надмоћним америчким трупама. На суђењу 1947. оба војника која су учествовала у убиству америчког заробљеника су била осуђена на смрт, тактичка нужност уопште није узимана у обзир, а казна је онда смањена на доживотну робију на основу доказа "вишег наређења". – Cf. Donald A. Peppers, "War Crimes and Induction: A Case for Selective Nonconscientious Objection", Philosophy and Public Affairs, Vol 3 (Winter 1974) no. 2, pp. 153-4.

84 О томе сам писао опширније у студијама "Рат као појава и пракса", Theoria, 2/1995. стр. 7-34, и "Етички проблем рата", Гледишта 9-10/1985. стр. 186-204.

85 Може се, међутим, помислити да би нека свемоћна сила могла накнадно да измени позиције напада и одбране. Ако мислиш да си свемоћан можеш мислити и да можеш да прогласиш за агресора онога за кога ти хоћеш да буде тако означен. А можеш и да производиш "агресоре" од свих оних који покушавају да те спрече да их савладаш, освојиш, поробиш или разбијеш, тј. који се усуђују да се бране. Логика силе би ту наизглед била доведена до перфекције: наговориш некога да се побуни, помогнеш му да победи, и онда из позиције победе кажеш да се бранио. Онда они који су се бранили постају "агресори". Па и "ратни злочинци". Али таква механичка примена логике резултата је насилна и насилничка. Јер да би се постало злочинцем против мира није довољно бити поражен. Иначе сила не би имала никакву унутрашњу границу и разлика између силе и насиља уопште не би могла да се конституише. За валидно функционисање разлога мора се претпоставити да сила као таква, чиста сила, не чини све разлоге без изузетка "добрим". Мора постојати независна и начелна разлика између добрих и рђавих разлога.

86 Cf. Тукидид, Историја пелопонеских ратова, књ. V, одељак "Мелијски дијалог".

87 Ово не значи да појам ратног злочина изван контекста међународног права није сложен и тешко одредив појам. Оно што пада у очи јесте релативизам, можда више у његовој примени него у самом опису. Један од најзанимљивијих примера у коме се релативизам испољава јесте питање извршења наређења које резултује у ратном злочину онда би требало да је само то наређење нелегално. У том случају морало би постојати право да се наређење не изврши. То је лако рећи. Али када је наређење нелегално? Таква наређења могу бити ствар бирократске рутине, ствар општих одређења циљева – а да средства буду таква да воде у злочин. Нпр. наређење може бити да се постигне неки циљ (без спецификације средстава), а међу средствима буде и прибављање неке информације која се у датом времену најбрже или једино може постићи мучењем затвореника. Слично је и са масакром: он заиста може имати јак учинак обесхрабривања противника (нпр. масакр у Западној Славонији могао је бити тактичка припрема за напад на Книнску Крајину) што значи да криминалне активности могу бити уобичајен или директан одговор на сасвим стандардна наређења. У том контексту посебну улогу оправдавања игра тзв. тактичка нужност (cf. фн. 1) – да је неки поступак који је у супротности са "законима и обичајима рата", нпр. уништавање летине или убијање заробљеника, потребан или чак нужан управо за конкретну ратну сврху на терену. Судови, међутим, показују невероватан релативизам у приступу том појму. То можда и није необично ако се узму у обзир следећа питања: Ко суди? И како то чини? Разни судови примењују различите правне стандарде: један ће га наћи кривим ако изврши, други ако не изврши наређење. Тако се може десити да се некоме суди просто за учествовање у рату на одређеној страни – и то је онда "ратни злочин" strictu senco: тај поступак је одређен само и искључиво ратом; ништа друго не улази у његово одређење. Али какво је то суђење? Јер чин за који се суди мора прво да се инкриминише, а онда осуда следи из просте супсумције тог чина под опис: учествовање у рату на непријатељској страни! Али које наређење он онда није извршио? (На другој страни би могао бити суђен ако није учествовао, мада тада опису чина придолазе и друге одредбе: кршење закона неодазивањем, free-rider проблем, итд.). Формално гледано лакше се аргументише ако је преступ настао због неизвршавања наређења. Јер када се суди за извршавање онда се много неморалног нуди као пратећи пртљаг. Али ако се некоме суди што није извршио наређење онда он сам (тј. одбрана) мора да докаже да је наређење било нерегуларно, што је извртање принципа о презумпцији невиности; ако га суди "међународни суд" онда он не може имати валидно овлашћење; ако му суди непријатељски суд не може се обезбедити начело непристрасности; ако је могао одбити наређење, морао је то учинити, али онда одбрана мора да докаже незаконитост наређења, међутим из тога што је знао да је наређење незаконито не следи да зна и то да то може доказати. Али из претпоставке да је могао одбити изводи се да мора знати кад треба одбити што га практично оставља без одбране – овако или онако: јер то да је могао значи да није био принуђен, па је могао да одбије, али није морао моћи знати да је одбијање правно валидно, или, ако је и знао, није морао моћи знати да то може и доказати. И тако даље. (часопис Philosophy and Public Affairs објавио низ квалитетних текстова о рату и ратном злочину. Cf. нпр. Sanford Levinson, "Responsibility for Crimes of War", Vol. 2 (Spring 1973) no. 3; Donald Peppers, оp. цит.; George Mavrodes, "Conventions and the Morality of War", Vol. 4 (Winter 1975) no. 2).

Борис Б. Брајовић: Рат као политичка етика >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]