Јагње Божије и Звијер из бездана

Мр. Петар Бојанић, Београд

Два лица једне исте медаље, али...

Carl Schmitt и Norberto Bobbio; преписка

УДК 172.15(355.015)

О АУТОРУ: Мр. Петар Бојанић (1964), философ, објавио књигу Пријатељ и непријатељ (1996).

САЖЕТАК:Преписка која је недавно објављена, наравно, захваљујући професору Piet Tommissen-u, омогућује да се уопште говори и разумева однос, разлика или близина ова два европска правника. Заједничка љубав према Thomas Hobbes-у, Schmitt-ова љубазност према непознатом италијанском правнику 1937. године када га Bobbio посећује, Schmitt-ова чежња за новим контактима после 1947. г. и непресушна потреба за књигама као последица жала за одузетом библиотеком од стране Савезника, Bobbio-во врло уздржано и ретко ослањање на идеје немачкога правника у својим радовима – све то не би било довољно да њихова имена стоје у заглављу неке озбиљне студије. Ипак, преписка која се десила, и пре свега преписка која је објављена, за живота једнога од њених актера, оставља могућност пропитивања и размишљања на траговима једног споља гледано врло успелог сусрета.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: пријатељство, сусрет из 1937., Thomas Hobbes, идеална теорија права/хришћански традиционализам, изостајање/вишак, дистанцирање, управљање прошлошћу

Рат је фигура која спаја имена ова два правника и филозофа. Рат чији су били сведоци, рат који је био основа њиховог рада, рат у чијем се контексту и десио њихов сусрет и послератна преписка. На овом месту моја намера није да објасним схватање рата и мира, права и силе, политике и државе, које су они у њиховим бројним текстовима сведочили. Није ми циљ ни да упоредим основну разлику између њих: Schmitt-ов покушај обнављања хришћанског унутар правне и политичке теорије уперен против разних "неутралиста, пацифиста..." Bobbio-ов "милитантни пацифизам" у борби за демократију а против "нашег главног заједничког непријатеља – наше ирационалности". Важније од свега тога јесте открити њихову разлику и близину у сусрету, у спријатељавању, у заједничком али краткотрајном опитовању њихових судбина и односа према учитељима и претходницима.

Нажалост, сведочења о рату у сенци су још једног рата, нашега рата, који траје и који и даље јесте. Ипак, мера нашег истинског сведочења може одиста да рачуна само на то да ће да искупи бивше и будуће мртве. Једна од сврха филозофије, од Сократа и од Христа, можда је у смислу за прецизност, за прецизно умирање, чиме би смрт могла да се избрише и суноврати. Да се сачека и победи. У том смислу, мишљење рата, као умножавања смрти, јесте задатак који једино може намирити војске и народе.

*

Управо преписка која је недавно објављена, наравно, захваљујући професору Piet Tommissen-u,^[102] омогућује да се уопште говори и разумева однос, разлика или близина ова два европска правника. Заједничка љубав према Thomas Hobbes-у, Schmitt-ова љубазност према непознатом италијанском правнику 1937. године када га Bobbio посећује, Schmitt-ова чежња за новим контактима после 1947. г. и непресушна потреба за књигама као последица жала за одузетом библиотеком од стране Савезника, Bobbio-во врло уздржано и ретко ослањање на идеје немачкога правника у својим радовима – све то не би било довољно да њихова имена стоје у заглављу неке озбиљне студије. Ипак, преписка која се десила, и пре свега преписка која је објављена за живота једнога од њених актера, оставља могућност пропитивања и размишљања на траговима једног споља гледано врло успелог сусрета. Макар једна страна у овој преписци, сагледавајући контекст и невоље против којих је требала да се бори и које је требала да победи, остала је безрезервна у исказивању свога пријатељства и своје добре воље. Ако се узме у обзир тежина коју Schmitt придаје речи пријатељ, ако се упореде Schmitt-ови "Дневници" за поједине дане^[103] када он упућује своја писма Bobbio-у и уопште атмосфера која у овим забелешкама влада, потом ословљавања и читаве конвенционалне пасаже које Schmitt преузима од Bobbio-а ("Illustre professore", "Caro professore" итд.) услед своје несигурности и пажљивости према саговорнику, – сигурно је да Schmitt нити у једном тренутку не сумња у добре намере италијанског правника и филозофа.^[104] Schmitt је необично присан од свог првог писма које упућује из Плетнберга (из Британске зоне) 15. 12. 1948, у периоду када још увек не објављује ни анонимно а сву пошту прима на адресу Armin Mohler-a. Већ у другом писму од 30. 1. 1949. Bobbio-u презентира све шта му се десило после авантуре са Русима и његова три боравка им Bauche des Lavianthan (р. 54).^[105] Пошто је пронашао рефугиум за себе и своју породицу, пошто се стабилизовао у тишини Вестфалена, мисао Hobbes-а је оно што га заокупља и што упорно жели да подели са Norberto Bobbio-m. Наравно, Bobbio није једини са којиме ову своју љубав тих година дели. Међутим, он је посебан јер припада култури која није немачка и јер представља покушај Schmitt-овог обнављања контакта са иностранством а посебно са некада врло блиском Италијом. У том смислу је прва половина преписке и посвећена љубазним разменама мишљења око Bobbio-вог издања Hobbes-а, разменама књига, адреса, повременим неспоразумима и пикантеријама око Hobbes-а.^[106]

Да видимо другу страну, страну Norberto Bobbio-а, који је коначно главни "кривац" што је ова преписка објављена. Једноставно, онај који је жив, који сам располаже писмима и може да их тумачи и разјасни накнадно, за нас би требао да буде посебно интересантан. Ипак, мислим да онај који јесте жив чини унутар ове преписке, овог објављивања својих и Schmitt-ових писама, једну додатну смрт ономе који је већ од пре мртав. Наиме, пошто би једна од карактеристика писања писама била непосредност и изостајање дупликата истих, макар у времену у коме је ова преписка настајала, увек је у предности онај који писма поседује, који их добија. На жалост, у овој преписци упадљиво има више Bobbio-а од Schmitt-а. Наравно, број писама, 11 према 9 Schmitt-ових то не показује, али оно што јесте спорно јесте други део преписке који је за нас много важнији и у коме доминира италијански правник. Од шестог Bobbio-вог писма од 23. 7. 1949. (р. 66) до десетог од 27. 12. 1953. (р. 71) постоји само једно писмо Schmitt-а од 20. 1. 1951. (р. 68). Тамо где се назире отворени сукоб, јер се Bobbio врло оштро дистанцира од Schmitt-а у другој половини преписке, изостају одговори немачког правника. Интересантно је да сва писма Bobbio-а из овог периода јесу често закаснели одговори на Schmitt-ове пошиљке. Управо ово изостајање Schmitt-а, овај вишак Bobbio-а на оним најважнијим местима преписке, указује да је италијански правник, чини ми се врло вешто, управљао својом прошлошћу а тиме и својом садашњом сликом у јавности. Пошто нам се Bobbio тако сам нуди, пошто су његови ставови у центру пажње, онда би било важно разматрати стратегије и "стратегије" које покрећу његову руку, не би ли онда посредно дошли до Carl Schmitt-а. Да видимо шта је то радио у вези са "случајем Schmitt"? Шта уопште Bobbio има са Schmitt-ом?

Један недавно објављени лауреатски говор Bobbio-а може да буде добар путоказ.^[107] Између осталог, италијански правник у њему каже да оно што га је одувек занимало јесу демократија, мир и људска права, као темељи једне "идеалне опште теорије права". Ова теорија би, дакле, требала да уклопи ова три елемента, и то на један посебан начин. Bobbio на примеру мира даје и рецепт како би све то могло да буде усаглашено. Ствар је у "стабилном миру који неће имати рат за своју алтернативу". Ствар је у "аналитичком" поступку који Bobbio на много места исповеда,^[108] који се састоји прво у раздвајању, дељењу свега на две супротности, подједнаких вредности и могућности, да би потом утопијски и идеални налог ступио на сцену. Скок би се састојао у потпуно апстрактном налогу и вредновању који би имао за циљ да уништи супротност позитивном члану дијаде – рату, диктатури, десници, сили... У којој мери је ова операција интонирана личним ставом, личном жељом, која нема никакво научно утемељење, која се крије реториком "научности" и "аналитичности" или реториком "правде и једнакости", говори завршни Bobbio-ев став. Наиме, на крају говора Bobbio појашњава своје демократско правило комуникације, као "прво разумети па онда дискутовати, па дискутовати пре него осудити". И онда додаје: "Мрзим фанатике свим срцем својим" (detest i fanatici con tutta l’anima). Ипак постоје и увек ће постојати они са којима се не може, са којима Bobbio не може. Ова изненадна милитантност Bobbio-а, овај лични тон који он у многим својим књигама користи^[109], знатно умањује шансе да, на пример, мир нема своју алтернацију у рату или комуникација у екскомуникацији. На овоме месту би Bobbio-ва теорија изненада добијала своје утемељење у реалности, понестајало би лично и утопијско итд.^[110] Али фанатизам, фанатици и све изведенице из ове фигуре, за Bobbio-а а и за многе друге, имају опет посебно значење, које је много суженије и приватније од уобичајеног. Фанатизам и проблем Donoso Cortes-а је место на коме преписка са Schmitt-ом креће у једном другом смеру. Фанатик је фигура која је приписана и Schmitt-у. Фанатизам је за Bobbio-а изгледа ствар теорије, али боље једне посебне врсте теоретичара, чију је традицију он врло прецизно назначио.^[111]

Али вратимо се на сам почетак Bobbio-ве авантуре, на летњи распуст 1937. године, на Берлин... Питање је шта уопште тражи млади италијански правник код Carl Schmitt-а? Или боље, шта тражи италијански правник који ће постати касније Norberto Bobbio? Пошто о томе јавно није никада пре полагао рачуне, да видимо како данас Bobbio ово разјашњава.^[112] Иако је приметно да је у самој преписци Bobbio на моменте затечен, притиснут љубазним молбама Schmitt-а, којима се из писма у писмо све више одупире, несумњиво је да преписке не би ни било да није било сусрета из 1937. године. На данашње питање о свом одласку код Schmitt-а, сви Bobbio-ви одговори се своде на један: "Не сећам се". Вероватно би одговор за она писма Schmitt-ова која недостају био идентичан: "Не сећам се", "Изгубио сам их", "Нису ни постојала". Ипак вештина Bobbio-ва пре указује на стратегију прећуткивања него на стратегију деменције. Дакле, Bobbio је исто проводио у Лајпцигу спремајући текст о Max Scheller-u, отишао је код професора Sombart Hartmann-a за које је имао lettere di presentazione, са њима водио кратке конвенционалне разговоре, и онда се десио са Schmitt-ом други разговор, вечера у породичном кругу, играње са децом у башти итд. Одатле и почиње Bobbio-во "Не сећам се". Да ли га је професор Emge представио Schmitt-у, шта су причали, зашто је дошао – све је то остало неизвесно. Извесно је да се сусрет збио 10. 10. 1937. године али све остало, почев од Немачке тих година и атмосфере у Берлину, Bobbio је сакрио, позивајући се поново на своје личне слабости и проблеме – на тадашњи дуги период самоће у његовом животу. Bobbio се не сећа ни утиска каквог је на њега оставило прво писмо Schmitt-ово из 1948. године. Ипак, ни благонаклоност Antonio Gnoli-a, који интервјуише Bobbio-а, не може сакрити чињеницу да је Bobbio и тада познавао Schmitt-ову делатност, поготову из 1935. и 1936., конгрес у Риму, објављивање Schmitt-а у фашистичким часописима тадашње Италије итд. Bobbio ће међутим веома ефектно умети да заштити своју авантуру из 1937. године и своја лутања и тадашње растрзаности речима да "фашистичка доктрина није имала ништа са правном мишљу Schmitt-а".^[113] Наравно, то је истина, коначно немилост Schmitt-ова и у Немачкој већ је отпочела, али спорно је то Bobbio-во касније, исувише лако преузимање улоге победника и носиоца новог утопистичког концепта. Није само "Schmitt био један од протагониста те трагичне историје" као што каже Bobbio, имајући у виду каснији рат и све што ће се десити, већ засигурно и сам Bobbio. Или, обратно, све се дешава изван њих, само ће хапшења и испитивања Schmitt-а произвести накнадно у протагонисту који је изгубио, и за разлику од Bobbio-а, правника који мора да проводи свој живот у тишини и изван катедре. У том смислу, и поред љубазности Bobbio-а, као и његово писмо од 20. 02. 1949. године после читања "Ex captivate salus", јесте благи позив Schmitt-у на одговорност (р. 56-57). "Дубок аутобиографски "pathos" делује у тој мери на Bobbio-а да се он двоуми. "У сред свих тих рушевина има ли другог пута од тишине?" или је тишина само један тренутак да се у свест вратите мирнији и наставите Ваш рад." Наравно, било је питање када ће Bobbio изгубити стрпљење, када ће престати да саучествује у судбини свога колеге, и када ће почети да се дистанцира од Schmitt-а. Писмо од 10. 12. 1950. коме претходи Bobbio-во читање "Donoso Cortes"-a и поновно ишчитавање Schmitt-овог "Дневника", пресудно је за обрат и одвише мирни тон преписке^[114]. Са безброј ограда и са великом реториком опрезности, Bobbio ће успети да изрекне своје незадовољство и неслагање са Schmitt-ом. На крају писма ће истаћи да су све примедбе изречене у прилог жељи да се преписка настави, да се наставља Bobbio-во дивљење Schmitt-у и његовим књигама, да је и даље присутна жеља да се евоцира путем преписке сећање на далеки сусрет од пре 15 година. Истина, сам завршетак писма, који Bobbio подвлачи, указује да је учињен напор ка дистанцирању: "данас се осећа више него икада потреба да се уђе у дијалог, док још једанпут не буде сувише касно" (р. 68). Сукоб је сада отворен, Bobbio је најавио да је он тек сада у дијалогу, да ствар може да отпочне. Ипак, није јасно, шта то поново може окаснити, или шта се може десити ако се заобиђе дијалог и форма дијалога на какву мисли Bobbio? Очигледно је да је Schmitt поново принуђен да одговара и разговара, на начин који му диктира саговорник. Није било питање дијалога и Bobbio-а и десило се то што се десило. Сада, пошто је Bobbio осетио разлику, несводиву разлику, треба да се дискутује. (По оној подели Bobbio-а, треба да следи даље осуда, па мржња, и на крају ће писма ишчезнути, јер је ствар отишла предалеко). Шта је онда изрекао Bobbio у овом писму? Као и данас, и пре 36 година, почело је класификовање и дисквалификовање. Иако хвали Schmitt-ову књигу о "Donoso"-u, Bobbio каже да нема симпатије за тог Шпанца, "јер је Шпанац и јер је реакционарни теолог, којих смо ми у Италији сити јер само осуђују модерну мисао и технику, не чинивши ништа да поправе свет..." (р. 67). Крајње упрошћавање Bobbio сада примењује и на Schmitt-ове дневничке белешке. Основна замерка Schmitt-у своди се на Schmitt-ово жаљење за уништеном Европом где "су сви жртве, и победници и побеђени". Оптимизам Bobbio-а је заснован на потреби да се катастрофа Европе разумева као рођење нечега новог, супротно од става да се у свему види крај. Bobbio позива на борбу за правду и право као наш следећи задатак. Покретач ове борбе су сиромашни и угњетени, колонијални народи "који се противе масакрима који над њима трају четири века, а да исте благосиљају Donoso и теолози као он" p. 68). Даље Bobbio наставља: "Нисам марксиста а још мање комуниста. Дивљење за писце просветитеље научило ме је да се браним од заводљивости фанатизма. Док следећи Marx-a видим народе који поседују "глад за правдом", иза теолога као што је Donoso видим само моћнике који су гладни за увек већом моћи". Нити један мирни и љубазни одговор Schmitt-а у писму од 20. 1. 1951. није смирио Bobbio-во изненадно формирање дистанце. У њему Schmitt каже да је добро разумео Bobbio-во писмо, да је писао књигу о Donoso -u управо јер се ствар слободе налази пред опасном претњом, и када се сам највише прибојава фанатизма, те се стога увек наново враћа Donoso -u. Уз позив да дође у Немачку на прославу годишњице рођења Hobbes-а, Schmitt Bobbio-у указује да то што је италијански правник штампао Томаса Hobbes-а, једнако може значити и да је он сам реакционар (р. 69). Надаље следе писма у којима се Bobbio коначно разрачунава са Schmitt-ом. Bobbio се осећа прозваним да разјасни свој однос према Hobbes-у, да поброји шта је за њега важно, и да укаже да за нас данас нису важне Hobbes-ове дијагнозе, да не треба да их прослављамо, већ да изналазимо наша сопствена решења, сматрајући "Leviatan" само за један модел. У том смислу се према Hobbes-у треба односити што више критички. Коначно и Hobbes и Machiavelli са својом изузетном луцидношћу, не искључују идеални план (Un programma ideale).^[115] Реалност коју образлажу, води ка идеалној норми. "Они нису само отворили очи људима, већ су исто тако претендовали да уздигну њихове господаре. Због тога, упркос великом дивљењу за њихов ум, не можемо прихватити њихов путоказ." (р. 71). Ставови које Bobbio излаже не изгледају као позив на дијалог и на дискусију. Чини се да је Bobbio-ва претерана потреба за конфронтацијом, која је у најмању руку безразложна и у овој, посве мирној преписци, неумесна, – условила да преписка убрзо буде и прекинута. Као да је Bobbio пребрзо склизнуо у оштра пресуђивања и вредновања. Мислим да нас је Bobbio својим претеривањима лишио оних плодова дијалога, на које се и сам често позива. Ипак, да видимо реперкусије овакве стратегије и оваквог начина писања. Да видимо да ли овакав поступак доноси икакву корист за актере који га употребљавају или који су принуђени да га употребљавају или избегавају. Чињеница је да је преписка прекинута, и можда да је за Bobbio-а то логичан развој ствари. Сигурно је, исто тако, да онај који је проглашен за фанатика, или макар наследника традиционалног фанатизма, ни мало није био фанатичан. Насупрот, осуда и мржња Bobbio-а на крају је кулминирала. Пошто се код Bobbio-а непрестано мешају ова два нивоа, контемплативни и онај практични, ангажовани, увидећемо да ова збрка не доноси ништа ни у пољу истине нити у пољу праксе, до које је Bobbio-у сигурно нешто више стало. Она је међутим погодна за бескрајне и пребрзе журналне полемике чија је карактеристика да се врло брзо окончавају. Такође, ова претенциозна збрка може направити од вас можда, доживотног посланика или чак, име, тело, активисту, партизана – име Norberto Bobbio. Као и у неким својим другим књигама, Bobbio има претерану потребу да разликује, да раздваја, да од стварности прави црно-белу пројекцију, да теоретичаре дели и гура у фиоке, да унутар теорије прави лажно упрошћене поделе, да редукује и сврстава.^[116] Ова просветитељска уџбеничка логика, врло стриктна и непрецизна, врло лако бива доведена у питање, и напросто превазиђена животом, праксом или обичним озбиљним читањем. Као у случају Schmitt-а, Bobbio прави медаље које поседују два лика, два супротна лика и међусобно искључујућа. Међутим оваква аналитика, а то је сав допринос Bobbio-а истини и теорији, служи да би се на основу ње, арбитрирало, вредновало и пресудило у корист једне од њих. Ипак, ко пресуђује? Онај ко жели да изађе из својих књига, из теорије, који се ангажује, који би да поправља свет. Пароле лако изроде осуде, медаља са два комплементарна лика бива поцепана на две различите, где само једна има полеђину, и због тога је ваља искључити. Оно што преостаје јесте идеални план, идеални програм на једној, и фанатизам на другој страни. "Одбрана од заводљивог фанатизма" може тако бити и обична одбрана од заводљиве реалности. Одбрана од реакционарног, јесте одбрана од теорије и текстова који не застаревају јер се увек тичу реалности. Пароле као што су "поправљање света", "борба за правду", "наша сопствена решења", "више критике", – различите су варијације једног идеалног концепта, идеалне норме или идеалне теорије права. Истина, овај идеални потенцијал или потенцијал идеје, идеалног, одиста може да буде нека врста надзорника света и реалности. "Више права, правде и мира" – као регулативни принцип света, Bobbio мора знати, уопште није споран. Коначно, нити један из традиције "фанатика" које је Bobbio набројао није био против овога идеала.^[117] Збрка настаје, када овај идеални план, идеална норма, идеална теорија, наступа као регулативна унутар теоријског поља, транспонујући тако унутар борбе идеја – једну испражњену идеју надзора или идеју као такву. Једноставно, све насупрот њој тада постаје фанатизам. Овај вишак људског, вишак ангажмана у пољу теорије доводи до екскомуницирања и Bobbio-ве мржње. Фанатичан постаје заправо сам погон идеалног који производи име фанатизам насупрот себи.^[118]

Исто тако, сиромаштво и збрка ће настати ако се читаво теоријско поље сведе на чувара идеалне норме или идеалне регулативне идеје. Чини се да је ово једна од основних интенција Bobbio-а, и једино валидно разрешење конфликта између контемплативног и ангажованог. Тако се уверљивост и снага ове позиције поставља увек између.

Вратимо се на тренутак практичним реперкусијама овакве текстуалне праксе. Мислим да је лични ангажман Bobbio-а увек одвраћао од пропитивања у којој мери управо она традиција фанатика доприноси општем миру више од пуких парола – теорија које непрестано проповедају једнакост, мир и људска права. Коначно, свако Bobbio-во дубље упуштање у теорију, са идеалним инструментима којима се хвали, доноси поразне резултате и дубоко је лично. Ја код Marx-a не видим само оне који су гладни правде, нити пак код Donoso-a оне друге. Ствари су компликованије, и увек могу бити супротне.

Пошто је преписка прекинута, пошто је Bobbio успео да направи своју познату дистанцу, десило се нешто што вероватно италијански правник није очекивао. Schmitt се десио управо на оном месту у име којег је Bobbio, чини се, и престао да комуницира. Ради се о Италијанској Левици.^[119] Овога пута је Bobbio много оштрије желео да умањи Schmitt-ов значај за италијанске комунисте и за теорију левице, сматрајући да је криза марксизма условила овај неприродан сусрет.^[120] По Bobbio-у са Schmitt-ом и његовим утицајем није се отишло далеко, поготову када се утицај кретао у правцу аутономије политике. Schmitt је за Bobbio-а "недемократски писац, коме демократе супротстављају Kelsen-ову теорију чистог права."^[121] Када је постојала могућност да било шта значајно из Schmitt-ових списа одигра неку важнију улогу на италијанској политичкој сцени и унутар теорије левице, јављао се Bobbio. Тако у тексту "Nuova disputa sul decisionismo. Concordie pericolose." из 1984. Bobbio објашњава да тадашња ситуација у Италији је посве изван спора између нормативиста и децизиониста. "Schmitt је писац са деснице, употребљавају га и левичари и десничари, како стара реакционарна десница тако и нова.^[122] Непрестана потреба да амортизује утицај Schmitt-а, код Bobbio-а ствара идеју да где год може Kelsen-а супротставља Schmitt-у, и тако левици укаже на један други правац, који би сигурно за њу био плоднији. Ево како је Bobbio Schmitt-а представио у интервјуу "La norma e la bestia".^[123] Интересантна је лакоћа и сигурност Bobbio-вих баратања општим местима. Нема никаквог напретка у његовом вокабулару, никаквих нових увида, већ искључиво и само све тежих и тежих дисквалификација. Дакле, "Schmitt припада традицији реалистичког мишљења. Макијавелистичкој традицији, за коју је политика суштински израз власти и изражава се путем одлуке... насупрот, Kelsen конципира политику кроз право, легалитет и легитимитет..." За Schmitt-а је дакле карактеристичан, по Bobbio-у, примат политике над правом, владавина људи, власт, сила итд. Отуда, "Schmitt е Kelsen reppresentano le due facce della stessa medaglia: страну власти (моћи) и страну права." (р. 80) Наравно, онда следи Bobbio-ов закључак да без обзира на комплементарност ових двеју позиција, могуће је арбитрирати, и закључује да је Kelsen у праву. Сигурно наместо Kelsen-а може и треба да стоји сам Bobbio. Ипак, зачуђује овакво нечувено редуковање позиција и Kelsen-а и Schmitt-а од стране Bobbio-а, када се у најмању руку зна да се управо Pierre Paolo Portinaro веома успешно бавио проблемом децизионизма.^[124] У тексту "Che cos’e il decisionismo?" Portinaro-a налази мноштво децезионистичких ставова и код самога Kelsen-а, и закључује да је Schmitt-ова критика Kelsen-а у "Политичкој теологији" имала за објект искључиво идентификацију државе са правним поретком.^[125]

Овај провисориум трагања за Bobbio-вим формулацијама, које су у суштини неисцрпне, нажалост подстакнут је дубоким осећањем незадовољства, услед изневеравања основног принципа – принципа једнакости – једнаке заступљености унутар објављене преписке. Ако се тамо дода да италијански правник увек има права на приговор, слободу да погреши или да не буде неправичан, није баш до краја јасно како схватити још једно право које је себи присвојио. У писму Piet Tommissen-u од 5. 8. 1985. Bobbio овако коментарише интервју "La norma e la bestia": "Будући да се ради о интервјуу који је дат преко телефона, те је тако импровизован, молим Вас да му не придајете сувише важности." (р. 80).

Нисам сигуран да је овакве молбе могуће уважавати. Грешке, импровизације или непрецизности треба да се увек плаћају. Коначно, пример Schmitt-а нам показује да се и припадност народу који је изгубио рат, у овом или оном облику плаћа. Пораз је грешка, и цена му обично никад није мала. Цена пораза, између осталог, јесу и привилегије да "победник" још дуго времена после, импровизује и непрестано задаје смрт.

Белешке

102 "Diritto e cultura" archivio di filosofia e sociologia, ESI, 1995, "Schmitt e la scienza giuridica europea". "Briefwechsel", Annotiert und herausgegeben von Piet Tommissen, p. 49-81.

103 "Glossarium", 1947-1951, Берлин, 1991. Видети рецимо 15.12.48, 13.2.49. итд. управо је непријатељ тај који доминира, кога Schmitt тежи да одреди, и да се од њега дистанцира.

104 Bobbio је Schmitt-у пао на ум 15.6.1948., о чему сведочи маргина у једном тешко разумљивом одломку Дневника, заједно са Walz-ом, Jьnger-ом, Ipsen-ом, дакле неколико месеци пошто је преписка отпочела. "Glossarium" p. 125. Дирљиво делује Schmitt-ов натпис из писма Armin Mohler-у од 5.3.1951. где га извештава о недоласку Bobbio-а на годишњицу рођења Thomas Hobbes-а, те да он (Schmitt) остаје сам и да мора отворити четворо очију пред Leviathan-ом. "Schmitt- Briefwechsel mit einem seiner Schьler" Hrs. A. Mohler, Berlin, 1995, p.96.

105 Сви наводи страна се односе на "Diritto e cultura".

106 Наравно, ова преписка би била од помоћи у реконструкцији односа оба правника према Hobbes-у. И Schmitt, а нарочито Bobbio показују огромно задовољство што се уз помоћ Hobbes-а одржава преписка. Писмо Bobbio-а од 12. 6. 1949. (р. 64.).

107 "La stampa", venerdi 7. 6. 1996.

108 Аналитички метод је метод коме Bobbio даје предност у својој књизи "Destra e sinistra", Roma, sec. ediz. 1995.

109 Лични тон је последица оног конфликта између "бити контемплативан" и "бити ангажован". Ово "бити ангажован" у свим временима доноси разне фантазије, идеалисања и основни је покретач утопија и налога за "идеалним", "идеалном теоријом", итд. Мислим пре свега на мешање текстуалног, теорије са личним тоном, са сопственим телом, која често од самога текста прави непрозирну и само наизглед утемељену збрку.

У књизи "Destra e sinistra" постоје многи пасажи где Bobbio изражава своје уверење, присећа се своје младости итд. који отежавају праћење аргументације. Опет, овакви ставови својом реториком чудесно цементирају и учвршћују аргументацију. Ствар је у томе да је овакав текст препун редукција, упрошћавања и појашњавања ствари које нити мало нису јасне, и све то под девизом трагања и дефинисања суштине неке појаве (рецимо суштине разлике између деснице и левице), уместо да се разматрају функције, опредељења и правци развоја неке појаве.

Недавно је човек коме је Bobbio несумњиво задовољио жељу за појашњавањем и расветљавањем, ове Bobbio-ве излете у младост искористио у нападу на l'abe Pierra. Roger Paul Droit, приказ књиге Bobbio-а са насловом "LLe faux combat de l'abbe Pierre", ven. 26. 4. 1996.

110 Armin Mohler је у поменутој Briefwechsel (р. 46-47) објавио кратак текст Schmitt-а "Der gerechte Krieg", где се у разговору Fritza и Lehrera долази до закључка да су последња препрека Светском миру Штеточине и Злочинци, којих и даље има, и против којих се мора водити правични рат на правичном пољу са правичним људима.

111 У књизи Destra e sinistra име Carl Schmitt-а се помиње три пута. Прво у поглављу "Екстремисти и умерењаци" (р.51) где Bobbio каже да Schmitt није био само неко време присталица већ и теоретичар нацистичке државе. Ту је и формулација којој треба да се вратимо касније, у вези са "теоретичарима левице који су њега уздигли насупрот Ханс Kelsen-у, највећем теоретичару демократије." Екстремизам, фанатизам, изједначен је са антидемократијом, ирационалним антипросветитељством и "ауторима религиозне инспирације од De Mestre-а до Donoso Cortes-а" (р. 55) Наравно, на 78. страни грешка је исправљена: "Постоји у Европи стара традиција реакционарне деснице која је религиозна, од De Mestre-а, Donoso Cortes-а, до C. Schmitt-а, за разлику од паганске Nouvelle Droite...." Од прве књиге из 1944. La filosofia decadentismo тематика и начин обрачунавања је увек исти.

112 "Bobbio racconta Schmitt", интервју са Antonio Gnoli, La Repubblica, 19. 12. 1995. Такође текст Antonio Gnoli "Quel breve incontro", La Repubblica, 8. 12. 1995.

113 La Repubblica, 19. 12. 1996.

114 Истина, овом писму претходи доста варничаво објашњење Schmitt-ове молбе да му Bobbio разјасни употребу и разлику речи "stato" и "citta", где је специфичност речи "Staat", по Schmitt-у, неутралисање фронтова верских грађанских ратова (р. 65,66).

115 Много година касније у интервјуу из 1966. налазимо једнаку формулацију Bobbio-а. Bobbio каже да не постоји неусаглашеност између политичког реализма и идеала. "Marx је био један реалистички и утопистички писац у исто време... идеалиста респектује будућност, а реалиста садашњост и прошлост.", La Repubblica, 19. 12. 1995.

116 Прави пример за то је наравно књига Destra e sinistra. Мноштво подела и трагање за суштином, не може да сакрије просту чињеницу да лево-десно данас губи свој значај, да нема ни левих ни десних идеја нити мислиоца, да је свака земља пример за себе итд.

117 Bobbio је ово делимично признао само када је у питању Hobbes и донекле Machiavelli. "Hobbes је теоретичар мира." (La Repubblica, 19. dic. 1995.). (Видети Il problema della quera le vie della pace, 1984, sec. ed. Il Mulino, p. 99-100).

118 Вишак личног унутар теорије, о коме сам већ говорио, а који Bobbio сасвим отворено проповеда, доводи до врло патетичних и романсираних формулација у трагању за истинским формама идеалитета. Концепт "једнакости" из књиге Destra e sinistra поткрепљиван је невероватним формулацијама, која га напросто преокрећу у испражњени оквир. Рецимо – "ја не могу да живим добро ако тако не живе и други", "неједнакост ме је привела политици" (р. 129 или р. 24-25). Ствар је у томе да ја не могу прекинути да живим, или да Bobbio не може или неће прекинути да живи онако како живи, зато што је све ово изговорио, и зато што постоје други који живе другачије. Није никакав аргумент за одржавање идеала левице то што постоје људи који осећају незадовољство и патњу због неправди савременог света.

119 Видети интервју V. Vannucci са J. Habermas-ом, La Repubblica 24.10.1987, о близини левице Schmitt-у. Такође зборник из 1983. "Nuova destra e cultura reazionaria negli anni Ottanta", Cuneo e Provincia, и текст N. Bobbio-а Per una definizione della destra reazionaria".

120 У поглављу "Рецепција у Италији" (р. 82.) Gьnter Maschke је у књизи Der Tod des C.S. (1987. Wien) спровео истраживање о онима са левице који су се бавили Schmitt-ом. Утицај Schmitt-а је био врло различит. Massimo Kaccari у недавном интервјуу у Liberation, 13. juin. 1996., говори о свом реферирању на Schmitt-а: "J'ai toujours ete refractaire a cette anthropologie qui se trouve a la base de la politique, et meme de la philosophie, dont se reclame la gauche. Premierement, je ne croit absolument pas a une bonte naturelle de l'homme: mon anthropologie est donc en substance negative et pessimiste."

121 La Repubblica, 19. dic. 1995.

122 "Anlagen" часопис "Diritto e scuola", p. 77

123 "Rinascita", н. 15, 27. 4. 1985. p. 80, "Diritto e cultura".

124 У последњем писму Schmitt-у од 27.12.1980. Bobbio се хвали својим учеником P. P. Portinar-ом који се бави Schmitt-овом мишљу, и то пре свега делом Verfassungslehre.

125 "Rivista internazionale di filosofia del diritto", 1982, 2, p. 247-267.

Др. Бошко В. Поповић: Психолошка тумачења рата >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]