Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana

Predrag Lazarević, Banja Luka

Srbi i rat

UDK 355.01

O AUTORU: Predrag Lazarević (1929), direktor narodne i univerzitetske biblioteke "Petar Kočić" i dugogodišnji profesor teorije i istorije književnosti na Pedagoškoj akademiji u Banjoj Luci; značajnije knjige: Vihori i prkosi Krajine (koautor, 1962), Narodno pozorište Bosanske Krajine 1950-1980 (koautor, 1980), Čitanje kao preispitivanje (1989), Bez prava na ćutanje (1996).

SAŽETAK: Autor se bavi proučavanjem odnosa srpske duhovnosti i rata kroz istoriju: nasuprot uobičajenoj predstavi da su Srbi ratnički narod, samo je jedan njihov vođa – car Dušan – vodio osvajački rat, pa i on ga je napustio, ne osvojivši već nemoćni Carigrad.

Srpsku državu i duhovnost utemeljili su Stefan Nemanja i Sveti Sava, a u njihovim osnovama je zakonitost u svim oblastima života. Pa ipak, prelomni trenutak predstavlja Boj na Kosovu za koji se vezuje opredeljenje kneza Lazara za carstvo nebesko. Spremnost za žrtvu, odnosno Lazarev zavet, vremenom postaje kriterij srpskog patriotizma, što autor pokazuje na Njegošu i Rakiću. Osveta ulazi u srpsku književnost tek sa partizanskom literaturom u toku Drugog svetskog rata.

Srbi su i 1918. i 1945. postali zatočenici ideje jugoslovenstva koju je svet plasirao da bi sprečio stvaranje pravoslavnog Pijemonta na Balkanu, ali su 1991. odbili da se prevare, kako je to nagovestio i episkop Nikolaj Velimirović. No, ni ovaj put srpska misao nije do kraja sprovedena, jer nosioci zvanične politike nisu bili spremni da poraze nosioce genocida iz I. i II. svetskog rata; svet nas je opet izmanipulisao.

Nedostatak mudrosti u srpskoj politici krije se u pristupu ratu: tradicionalna spremnost da se gine za otadžbinu plemenita je kada narod od toga ima metaistorijske koristi. Nedovršenje cilja u ratu 1991-96., plod je manipulacije njome.

KLjUČNE RIJEČI: svetosavlje, zakonitost, kosovsko opredeljenje, Njegoš, "saveznici"/ manipulacija, Nedić, žrtva

Mnogi misle da su Srbi ratnički narod, iako od dalekog srednjeg veka nisu vodili osvajačke ratove. A i tada su se prevashodno borili za uspostavljanje svoje države i svoga identiteta. Dinastija Nemanjića simultano je ostvarivala ta dva cilja. Stefan Nemanja udario je temelj srpskoj srednjovekovnoj državi, a njegov najmlađi sin, arhiepiskop Sava, autokefalnoj duhovnosti, čija je bitna komponenta zakonitost u svim oblastima života. Ta svetosavska duhovnost postala je vrlo rano koheziona snaga Srpstva, pa je svako preveravanje bilo istovremeno i nacionalno otpadništvo. Zato u "Gorskom vijencu" serdar Janko i poručuje domaćim Turcima:

Ko ne misli na koran pljunuti,
neka bježi glavom bez obzira!

I sama sintagma "domaći Turci", kojom se služi Njegoš, ukazuje da promena vere povlači za sobom i promenu narodnosti. Pa ipak, vladika Danilo, oplemenjen svetosavskom duhovnošću, zazire od istrebljenja otpadnika, koji su ga hteli čak i na kolac nabiti: Zbog toga ga brat Rade kori:

s Turcima ratiš, a Turke svojakaš,
domaćima tobož da s’ umiliš;
a jednako, nemoj se varati,
kako bi im zapa, da te mogu,
glavu bi ti onaj čas posjekli,
al’ ti živu ruke savezali,
da te muče, da srce naslade.

I dok vladika prašta, poglavice onih koji su ga hteli ubiti, na skupu sa Crnogorcima prave se nevešti. Skender-aga se čak pita:

otkud dođe ta nesrećna misa
o prevjeri našoj da se zbori?
Nijesmo li braća i bez toga?

Svetosavska duhovnost, po mišljenju Rebecca-e West, sprečila je čak i cara Dušana, tvorca feudalne, multinacionalne države, da se proširi na račun Vizantije i tako zaustavi ekspanziju Turaka u usponu. "Možda je i on (...)", piše West-ova, "umro u naponu snage zato što je želeo smrt. U trijumfu koji je bio njegova sudbina možda se posramio zato što se setio slike one krvave žrtve koja nas sve opseda". Dakle, taj hrišćanski motiv golgotske žrtve, u svetosavskoj interpretaciji, odredio je, po mišljenju Rebecca-e West sudbinu srpskog naroda. Razmišljanje o caru Dušanu ona završava ovako: "Stajao je na svojoj kapiji balkanskih planina i posmatrao zlato, slonovaču i mermer Carigrada, krstove, kupole i brodove u njegovoj luci. Znao je da on ima božansku moć nad svim tim i da svega toga neće biti ukoliko to ne sačuva kao svetlu misao u svome umu. Uplašio se toliko svoje moći, ustuknuo je od svetlosti pred svojom kapijom i povukao se u nedužni svet senki. A Carigrad je nestao poput daha na prozorskom oknu". Od Dušanovog povlačenja u "svet senki" Srbi vode samo odbrambene ili oslobodilačke ratove. Uostalom i u doba širenja nemanjićke države, vladari su imali na umu svetosavsko "čovekoljublje", zapisano, na primer, i u 55. glavi "Krmčije", gde se može pročitati i da je "robovanje ustanovljenje neznabožačkog zakona po kojem se neko potčinjava gospodarenju drugog nasuprot zakonu prirode, jer priroda

je sve učinila slobodnim, a zamisao o ratovima je donela robovanje, pošto ratni zakon nalaže da pobeđeni u ratu robuju onima koji su ih pobedili i osvojili". Dakle, ni u vreme ekspanzije Nemanjići se nisu zanosili pokoravanjem drugih, što je motivisalo i citirano razmišljanje Rebecca-e West o caru Dušanu. Ipak, prelomni trenutak predstavlja Boj na Kosovu za koji se vezuje opredeljenje kneza Lazara za carstvo nebesko. U narodnoj pesmi "Propast carstva srpskoga" Bogorodica ga stavlja pred dilemu:

Ako voliš carstvu zemaljskome,
sedlaj konje, priteži kolane!
Vitezovi, sablje pripasujte,
pa u Turke juriš učinite:
sva će turska izginuti vojska!
Ako l’ voliš carstvu nebeskome,
a ti sakroj na Kosovu crkvu,
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa pričesti i naredi vojsku:
sva će tvoja izginuti vojska,
ti ćeš, kneže, s njome poginuti!

Iz navedenih stihova sledi da se carstvo zemaljsko zadobija osvajačkim ambicijama i agresijom:

Istom kneže naredio vojsku,
na Kosovo udariše Turci.

A u carstvo nebesko vode bogougodna dela: ktitorstvo i pobožnost, odnosno identifikacija s golgotskom žrtvom.

Opredeljenjem za carstvo nebesko inicijativa, koju je do smrti imao car Dušan, prepuštena je Turcima. Episkop Nikolaj Velimirović, u tekstu "Azbuka narodne odbrane", ideju carstva nebeskog svodi na sledeću formulu: "Lazar je poginuo na Kosovu a vaskrsao u duši narodnoj". Po njegovom mišljenju: "žrtva je izraz ljubavi", a "žrtva za jedan narod visoka (je) počast, koja pada u deo ne mnogima". Prema tome, knezu Lazaru narod je za pokazanu ljubav uzvratio ljubavlju, obezbedivši mu tako život večni, odnosno carstvo nebesko. I Milan Rakić u pesmi "Na Gazi-Mestanu" kosovske junake svodi na svesne žrtve i tako ih vezuje za golgotski motiv. On kaže:

Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi!

Ne pominjući carstvo nebesko – koje je, kako reče narodni pevač, "uvek i doveka" – Njegoš u "Gorskom vijencu" razmišlja na sličan način:

Blago tome ko dovijeka živi,
imao se rašta i roditi!
Vječna zublja vječne pomrčine
nit’ dogori, niti svjetlost gubi.

On u navedenim stihovima čak i motiviše na podvig i žrtvu koji svetle u istorijskim tminama. Spremnost na žrtvu, odnosno opredeljenost za carstvo nebesko, vremenom je postala kriterij srpskog patriotizma. Zato Milan Rakić – u ime svojih vršnjaka, optuženih da ih je "zahvatila zapadnjačka reka" i da im se "duše opasnosti plaše" – u pomenutoj pesmi "Na Gazi-Mestanu" uzvikuje:

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogoše drugom svesnu ljubav dati.

i dodaje:

I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem...

Rakić, naljućen, "svesnu ljubav" pripisuje isključivo svojoj generaciji, jer su prethodne bile neobrazovane i spontano umirale za opstanak. Ali bez obzira na generacijska sporečkavanja, koja su nam poznata još iz Jakšićeve pesme "Otac i sin", činjenica je da je svetosavlje od Srba napravilo balkanske krstaše, koji su vekovima "za krst časni krvcu" prolevali "svaki svoje da pokaje stare". Žrtvujući se za pravoslavlje, oni su umirali za svoju nacionalnu duhovnost i za "slobodu zlatnu", ali su to činili da bi "pokajali", a ne "osvetili" mrtve.

Osveta je ušla u srpsku književnost sa NOB-om, iako partizanski pokret nije bio jedinstven na celom srpskom prostoru. U istočnim krajevima bio je ideologizovan: počeo je tako što je Srbin pucao na Srbina, a u zapadnim su ga izneli srpski zbegovi, nastali pred pomahnitalim Hrvatima i Muslimanima, koji su pod okriljem Rajha pokušali da promene demografsku sliku srpskih krajina. Iako su taj narod docnije izmanipulisali komunistički agitatori, iako su titoisti četrdeset i pet godina zatirali narodno predanje, proteravši ga čak i iz crkvenih porti, ono se prikrilo po srpskim kućama i u formi "porodičnog predanja" sačuvalo uspomenu na probuđenu komšijsku genocidnost u vremenu od 1941. do 1945. godine, koju su Srbi – naviknuti da se zlu suprotstavljaju žrtvovanje za nacionalno iskupljenje i vaskrsenje – dočekali nespremno. To su platili stotinama hiljada nevinih žrtava, ali se zato 1991. nisu dali prevariti, što je iznenadilo i nevernu "braću", i hipokriziji sklone saveznike iz Prvog i Drugog svetskog rata. Obistinile su se reči episkopa Nikolaja Velimirovića da se "narod može lako prevariti jedanput, teže dvaput, triput nikada" ("Azbuka narodne odbrane") Srbi su i 1918. i 1945. lako postali zatočnici ideje jugoslovenstva – koju je svet plasirao da bi sprečio stvaranje tzv. Velike Srbije kao potencijalnog Pijemonta pravoslavnih naroda Balkana – ali su 1991. postupili u duhu poruke koju im je Njegoš ostavio:

al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznavanju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!

Ipak, ni ovaj put Njegoševa misao nije konsekventno provedena, jer nosioci zvanične srpske politike nisu bili spremni da poraze genocidnu "braću". Dakle, opet se ginulo više nego što je bilo potrebno da se "srpstvo ugašeno" konačno rasplamsa, a cilj nije potpuno ostvaren. Svet nas je i ovaj put izmanipulisao u čemu mu je pomogao i naš tradicionalni pristup ratu, koji nismo preispitali nakon 1945. godine, niti se zapitali jesu li "Vidovdan i 27. mart istovetni i po značaju i po sadržini" i vode li oba "Carstvu nebeskom i odricanju života u korist otadžbine", kako je mislio čak i patrijarh g. Gavrilo Dožić. Ko je imao koristi od svesne žrtve na Kosovu – znamo, ali se nikada nismo zapitali ko je imao koristi od srpske žrtve prinesene 1941. godine. Srbi sigurno nisu. Njihovu patnju i stradanje u Drugom svetskom ratu delimično je ublažio general Nedić*, a saveznici, za koje su Srbi 1941. podneli žrtvu, surovo su ih, u više navrata, bombardovali 1944. godine. Pisac ovih redova imao je priliku da na prvi dan Uskrsa, 16. aprila, pored ostalih strahota, vidi unakažene leševe novorođenčadi u američkom bombom presečenom Porodilištu na uglu ulica Knjeginje Perside i Braće Nedića, gde je tada stanovao. Zagreb, koji je s Amerikom i Engleskom bio u ratu, nije bombardovan!? Zato je već pominjana Rebecca West zaključila da bi bilo "najumesnije da su stanovnici Beograda naučili da mrze Britance i Amerikance", ali, nažalost, nisu.

Tradicionalna spremnost Srba da se svesno žrtvuju za otadžbinu plemenita je samo kada kao narod od toga imaju koristi, kada im ta žrtva posluži kao psihološki oslonac u nastupajućim danima nesreće. Zato besciljno umiranje ne stvara "žertve blagorodne / da prelaze s bojnijeh poljanah / u veselo carstvo poezije", kako napisa Njegoš, čije kapitalno delo još uvek nismo pročitali na pravi način. A tradicionalni pristup trebalo bi preispitati u duhu "Gorskog vijenca", ali na način kako ga je razumeo Oskar Davičo. Primajući Njegoševu nagradu, on je 1978. rekao:

"Surovost same istrage ni Danilo, ni Rade ne opravdavaju pravednošću, nego odbranom zemlje i naroda. Zar oni koji su za komad begovine, šaku pilava ili makarona, pristajali da istrebljuju svoj narod mogu da očekuju sudbinu bolju od one koja ih je snašla. Latili su se mača za račun agarjana, ili fašista, zalagali se za njihove potrebe pod njihovom komandom, pa je normalno da stradaju od mača, ali ne zbog nestrpljenja njihovog tobožnjeg verskog, ideološkog opredeljenja nego u ime borbe protiv zavojevača i njihovih slugu. Smisao "Gorskog vijenca" svodljiva je zato na saznanje da sloboda nema cene i da su u borbi za nju dozvoljena sva sredstva."

Nije li ovo pravi pristup Njegošu od koga smo zazirali da ne bi povredili renegate koji nas mrze jer ih trajno podsećamo na izdaju predaka. Primenimo ga i postaće nam jasnije mnoge naše zablude, pa i pristup ratu.

Beleška

* Izbegavši 1941. s bakom i mamom u Beograd, sticajem okolnosti, imao sam priliku da kao dvanaestogodišnji dečak izbliza vidim generala Nedića. Posetio sam ga s mamom jer nam je samo on mogao omogućiti da bez stalnih prinadležnosti (svim "državnicima Kraljevine Jugoslavije" i njihovim porodicama, po naređenju Nemaca, bile su uskraćene penzije) dobijemo dozvolu za boravak u Beogradu. Poznavao je oca, pa nas je izuzetno lepo primio. Našu želju ispunio je uz galantan komentar da je Beograd isto toliko Todin (to je bio očev nadimak) koliko i njegov. U toku razgovora digao se, prišao mi, pomilovao me po kosi i rekao: "Za ovake radimo". Posmatrao sam ga radoznalo, iako sam imao priliku da u našoj kući vidim mnoge političke ličnosti, od kojih su neke nastavile da nas posećuju i u izbeglištvu. Dakle, za mene je sve bilo obično, pa ipak njegov pogled usekao mi se u pamćenje. Generalove oči imale su neku čudnu prozračnost i dubinu. Delovale su nestvarno, kao da gledaju s onu stranu života. Bile su to oči antičke statue. A dečiji utisci obično ne varaju. Razmišljajući docnije o njima došao sam do zaključka da tako gledaju oni koji su se pomirili sa smrću, koji su svesno žrtvovali čak i čast da bi njihov narod živeo.

Radoš Mladenović: Nacionalizam i rat >>

// Projekat Rastko / Filosofija / Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]