Јагње Божије и Звијер из бездана

Др. Саво Лаушевић, Философски факултет, Никшић

Рат – основни феномен и метафора људског искуства

УДК 111(355.01)

О АУТОРУ: Др. Саво Лаушевић (1953), ванредни професор на катедри за естетику Философског факултета у Никшићу; објавио књигу Философски појам критике (1995).

САЖЕТАК: Есеј о рату испитује, на личном и колективном плану, унутрашњи духовни и душевни доживљај овог основног феномена људског живота.

Рат се прво проматра као експозиција велике моћи која није у стању да се ублажи, зато је својом разорном енергијом усмјерена на разобличење.

Ратна и антиратна идеологија промашују бит рата зато се могу размотрити на истој равни. Зато пацифизам може бити доказан као идеологија рата.

У том контексту и мир је саставни дио рата. Мир по сваку цијену је приношење жртве рату.

Право на рат је питање суверености једне државе. Међународно право не може контролисати рат јер не посједује потребни суверенитет, зато је подложно манипулацији као квази право. Пошто рат залази у суштину живота и граничне ситуације људске егзистенције, на њему се семантички гради архетип и метафора борбе који се може примјенити на ван ратне регије људског постојања.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: рат, мит, историја, смрт, право, метафора, сила.

Је ли јеретично, данас поставити философско питање о рату? Или феномен рата треба оставити изван философског дискурса? Или можда треба прихватити позицију антиратне идеологије у којој и сама ријеч – рат – има негативно значење и унапријед мора бити предложак негативног дискурса. Табу рата и избјегавање говора о њему не ослобађа нас од стварног рата, ни негативни говор, ни одлична пацифистичка реторика не може ништа пред ратном стихијом.

И кад смо потпуно убијеђени да је рат антицивилизацијски, примитиван, рушилачки, итд. налазимо га као реалност нашег доба.

Зашто ми се чини неопходним питање: Шта јесте рат? Без сумње, он јесте један од основних феномена човјековог историјског, друштвеног и личног постојања. А то значи да рат спада у оне атрибуте које приписујемо динамичном појму човјека који се обликовао и обликује у историји.

Рат је основни феномен људског постојања (доказе за ово тврђење можемо пронаћи у људској историји, која се може протумачити и као историја ратова). Са друге стране у митској и језичкој аргументацији проналазимо структуре борбе, сукоба, супротности, раскола, чији је архетип, свакако рат као основни феномен.

Због те своје темељности феномен рата јесте садржај историје у свим њеним регијама: економији, политици, култури. Историјски човјек је радник – творац, али и ратник, борац. Он је отворено поље сукобљених антиномија: живота – смрти; рата – мира; пролазности – вјечности; владања и потчињавања. Позорница историје јесте експонирање ових антиномија.

Због тога мишљење рата мора расвјетљавати, а не скривати, овај незаобилазни феномен. Јер ако га ми заобиђемо, он нас неће засигурно. Можда је боље да рат буде предмет дискурса и разговора него страха и мистификације. Страх од рата нас ставља у његову власт.

Ратова је увијек било, каже предање, оно нам слику стварних ратова испоручује у форми митске, историјске или књижевне приче, документарних или рефлексивних објашњења, а понекад и у облику доживљеног искуства. Рат је на први поглед, једноставна појава (сукоб супротстављених сила оличених у људским заједницама), али сам покушај да се рефлектује и дефинише та једноставност усложњава проблем. Ратови се тумаче увијек помоћу референтних идеја и духовних концепата времена. Историјска рефлексија је преоптерећена ратовима, они су засјенили и маргинализовали остале историјске садржаје или су им предодредили значење. Утолико је рат постао принцип и садржај историјске приповијести. Овој врсти приче свакако претходи мит као примарна структура свијести и архетип у којем ратни садржаји заузимају примарно мјесто.

Ратно митотворство у свијести сваког народа има надвремену моћ и снажан унутрашњи утицај на стварни живот. Пренесено у говорну супстанцију, у језик, оно постаје трајно урезано у духовну историју сваког народа.

Митови се укорјењују у обичном језику дајући му животност, изражајност, интенцију и смисао. Семантичке могућности овако насталог говора се шире у метафоричкој и симболичкој употреби језика. Сваки језик је препун лексике и синтаксичких конструкција, које носе ратну семантику или праве метафоричке отклоне од њеног основног значења.

Не улазећи даље у анализу присуства рата у свијету језика (иако би то било занимљиво) желим тестирати и бранити хипотезу о универзалном присуству феномена рата у личној и колективној свијести сваког народа (језик, митови).

Ово се огледа у мишљењу, самосазнању, дјеловању како у војним тако и у цивилним регијама живота. Стварни ратови уносе нове, обнављају, продубљују и преобликују старе садржаје и дискурсе.

Ми овог присуства често нијесмо ни свјесни све док наша ратна свијест не поприми неку реалну форму или пак, док не постанемо дио ратне стварности. Тек тада откривамо да смо елементарно опремљени за рат као и за љубав, рађање, за рад и владање. Европска и људска историја је толико презасићена ратовима да рат постаје неопходни предмет за њено конституисање и разумијевање. Експозиција силе је усмјеравала и сада каналише европске људе. Јан Паточка у својим "Јеретичким есејима" ... пише: "Сила нас и даље фасцинира, води нас својим путевима, фасцинира и обмањује, чини нас својим лудама".^[144]

Рат није ништа друго него "ланчана реакција" ослобођене силе. Он извире из самог живота који се надноси изнад провалије смрти. Ово ослобођење животних сила уводи нас у предио живота – смрти, егзистенционални и историјски простор људског искуства. Утолико рат воде и они који и нијесу у њему, чак и угодно медитирајући пацифисти су саучесници у ратном искуству. Али, супротставити се рату и сили није ствар пацифизма и пуке осуде ратних страдања и ужаса рата. То је само затварање очију пред силом и терором, јер смрт и страх могу увијек манипулисати људским животима и давати могућност рату, чак и кад се залажемо за мир. Парадоксално је да пацифистички схваћен мир, као страх од смрти и од уништења, као везаност за пуки живот, цинично нас изручује горопадној звијери рата.

Мир постоји зато што одређене људе шаљемо у смрт (скупо смо платили свако повлачење). Мир је приношење жртве рату и пристајање на сигурну смрт. Људи који воде рат имају за циљ другу врсту мира који се заснива на слободи која јесте у учествовању и савлађивању силе. "То је мир, преображен у вољу за рат..."^[145] каже Паточка. До таквог мира европска цивилизација још није дошла Њен мир је експозиција највеће зависти и храна за будуће ратове. Страх од рата, смрти и нестајања још је ефикасна форма и инструмент политике, економије и других регија постојања. Јер пријетња смрћу је старија и универзалнија од свих цивилизацијских форми испољавања. Зато је она основа за разумјевање силе покоравања.

Ernst Jьnger је у унутрашњем доживљају фронта видио отклон од служења рату, кроз личну драму ослобођења која се одвија управо у рату. Јер није најважније у нашем животу да избјегавамо бол и патњу, постоје и више ствари.

У нашем искуству рат је основни феномен и метафора, која прави пробој у сва подручја свјесног и несвјесног живота. Он припада ширем комплексу владања који се тиче примјене силе, наметања своје воље и примјене моћи на друге. Зато дискурс рата прожима цијелу историју а посебно политику која јесте поље експонирања и обликовања моћи. Рат је изворни феномен повезан са свим другим феноменима свијета и живота. У модерном времену он је у чврстој вези са науком и техником. Зато што је основни феномен, рат је постао један незаобилазан симбол и метафора.

"Живот је борба", каже једна метафора, а наше искуство потврђује да је овај метафорички став сублимација једне дубље истине. Јер битке се бију на многим фронтовима: вјере, знања, правде, истине... Свуда гдје је нека будућност на дјелу траје извјесна борба. Борба захтјева ангажман цијелог бића и његове укупне енергије. Она претпоставља напор, противника, отпор, побједу, губитак и неуспјех.

Метафоре рата стресају са себе директна значења и семантички се узвисују до пјесничког и метафоричког нивоа. Непосредна, денотативна значења борбе, сукоба, убијања, разарања у метафоричком дискурсу мијењају смисао, шире се, уздижу и добијају форму теолошког, философског или пак умјетничког искуства. Све су, условно речено, ратне метафоре живе, управо зато што су садржаји које означавамо њима животни, снажни и неконтролисани.

Помоћу метафоре рата улазимо у његово симболичко значење. У њему је уписана светост ратничког која допушта одступање од уобичајених забрана. У том свјетлу рат постаје светковина у којој је дозвољено оно што је обично забрањивано. Дозвољава се занос, жртвовање, изгреди, оргије, насиље, а све у циљу неког новог препорода. Наравно не заборављамо да стварни рат јесте позорница разарања, смрти и нестајања, а светковина јесте празник који нас издваја из обичног мировног живота и увиди у ванредно стање.

Roger Caillois^[146] уочава сличност рата и светковине у њиховој упућености на заједницу, на колективно, на снажну концентрацију према једном циљу што има за последицу напуштање разлика ради униформности. Војничка униформа је симбол одлуке да смо отклонили разлике, ради једног већег, заједничког циља. Сада симболика униформе мијења правила цивилног живота и ставља на пробу личност која је униформисањем пристала да оно различито стави у други план. Рат допушта што цивилни живот забрањује: убиство непријатеља се тражи, лаж је у функцији ратног лукавства, отворена су врата злочину... Ова ослобођеност од правила и забрана тражи од учесника да уложе свој живот. "Дати живот" је еквивалентно "узети живот другоме". Обоје припадају истој једначини рата којој је смрт задата. "Задајем смрт непријатељу, а своју дајем у жртвеном обреду умирући за отаџбину"^[147] каже Ј. Derrida.

Крајње поједностављене формуле одређују живот у ратним условима јер енергија људи не смије бити инвестирана у разлике. Сви морају учествовати у рату са свом расположивом енергијом. Овако сведена и циљно усмјерена снага једне униформне заједнице мора бити рушилачка, она мора разорити свијет разлика, свијет облика и довести га до безобличности. Као да се жели завршити са једним временом и поништити једна епоха и отпочети други циклус. Зато се и говори прије и послије рата.

Уништењу слиједи обнова која је у знаку разлика и подмлађивања. На рушевинама се гради оно ново.

Насиљу и злочину сам рат даје легитимитет. Њихово оправдање је ирационално и судбинско. Премда људи и народи покрећу и воде ратове, ипак они нијесу у њиховој моћи, као у грчкој трагедији људи не управљају својом судбином. Рат је и због тога предмет страха, табуа, цивилизацијске дисквалификације и антиратне идеологије. Страх од рата лежи и у фаталним стратегијама кроз које зараћени народи постају жртве ослобођене звијери која је била уланчена у цивилизацијске окове. Зато ратови нијесу антиподи цивилизацији, они су у њој латентно присутни као потиснута могућност једног вишка моћи који не може да се уобличи у постојеће цивилизацијске формуле. Тај вишак снаге тражи да буде потрошен, катастрофално и апокалиптички по свијет облика.

Рат је опасност за човјечанство јер измиче логици сваке врсте; он има своју логику која је фатална. Та назови логика, креће се у простору хаоса и рачуна са свим енергијама, зато је опасна за сваки поредак. Испод површине поретка лежи хаос, дубина која се може сваког трена отворити. Због тога разградња сваког поретка мора рачунати са могућношћу рата.

Метафора рата се приближава свом директном значењу тек у простору политике гдје поље дјеловања јесте колективитет и заједница. У том оквиру Clauzewitz може рећи: "Рат је политика вођена другим средствима". Која су то средства? Нијесу ли то сва неполитичка средства? Како се онда политика може водити неполитичким средствима? Можда је онда исправније рећи да је политика форма рата вођена другим средствима. Ако је тако онда државе и њихови народи имају право на рат. То произилази из њихове суверености. Jean Luc Nancy пише: "Право рата сувереније је од свих права, јер оно допушта једном суверену да одлучи како је неки други суверен његов непријатељ, и да се потруди да га покори, то јест да га разори, што ће рећи да му отме сувереност".^[148]

Ратна парадигма стоји и у основи разликовања националног државног права и тзв. међународног права. Међународно право нема суверености и суверена који јамчи његово извршење. Уједињене нације само симболички фингирају постојање међународног суверенитета. У реалним условима та сувереност мора бити позајмљена или пак суверене државе са вишком суверенитета могу узурпирати међународно право и пресуђивати у име свих. Ово јесте остајање у сјенци рата и сувереног права на рат.

Међународно право је проблематично као празан простор права. Оно међу је ознака за празнину, јер народи имају своје државе и права унутар њих. Уједињене нације имају легитимитет али без суверенитета. САД и друге земље које наступају у име међународног права имају вишак суверенитета али без легитимитета. Право рата даје могућност овим државама да говоре и раде у име свих људи планете и у име њихових права. Право рата, парадоксално, даје право да се ратује против оних који користе право на рат. Произилази да на рат имају право само велике државе. Већ на овом политичком плану постаје јасно да је милитаризација паралелна са цивилизацијом. Све функционише у односу блокова сила али пак у свијету једне суперсиле.

Принцип рата залази и у друга подручја међународних односа, економију, културу, итд. Јер је пријетња смрћу универзални инструментариј експозиције рата. То експонирање рата се спушта из политике на друге државне и међудржавне форме живота.

У парадигми рата оживљавају савремени економски односи нарочито, на међудржавном плану. Једна држава пријети другој средствима економије (ембарго, суфицит, дефицит у размјени). Кад она нијесу довољна почиње да звецка и оружје.

На информативном плану води се опасни рат, он је пратилац сваког ратовања. Модерна пропаганда није више скуп католичких кардинала (првобитно значење ријечи), она је скуп пројектованих циљева моћи.

Могућности инструментализације рата као пријетеће парадигме су неограничене. Оне су данас видљиве у обичном животу људи, али и на плану заједнице. Њихово практиковање изван ратне реалности осиромашује рат као феномен и симбол живота сводећи га на техничку схему.

Духовна страна рата и његова виша реалност се губе. Та виша реалност није ништа материјално, она је прије духовна спознаја и душевни доживљај оних највиших ствари.

Те ствари због којих су људи спремни за одговорно жртвовање не могу се рационално објаснити. Оне остају у дубљем и мистичном домену вјере. Њихово познање је могуће у личном опиту тј. доживљеном искуству.

Белешке

144 Ј. Паточка: "Ратови XX века и XX век као рат", зборник Европски дискурс рата, Београд 1995. стр. 121.

145 Исто, стр. 120

146 R. Caillois, "Рат и свето", зборник Европски дискурс рата, стр. 299-317.

147 Ј. Derrida, "Задати смрт", "Источник", 11/12, Београд, стр. 90.

148 J. Derrida, Европски дискурс рата, стр. 62.

Јереј Драган Станишић: Свемогућа поезија Творца >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]