Други о Јеротићу и његовом делу

Владика ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ (на промоцији књиге Учење светог Јована Лествичника и наше време у Новом Саду, 1997.)

Владика ПОРФИРИЈЕ ПЕРИЋ (на промоцији књиге Учење светог Јована Лествичника и наше време у Новом Саду, 1997.)

СИНИША ЈЕЛУШИЋ (на промоцији књиге Учење светог Јована Лествичника и наше време, Будва, 1996.)

НЕНАД ЂАКОВИЋ: Стваралаштво и личност, Кроћење несвесног (Владета Јеротић: Путовање у оба смера, "Плато", Београд, 1992)

АЛЕКСАНДАР ЈЕРКОВ: Криза и целина (Владета Јеротић: Психолошко и религиозно биће човека, "Беседа", издавачка кућа православне Епархије Бачке, Нови Сад, 1994)

СТЕВАН П. ПЕТРОВИЋ: Разговори, Лавиринти душе (Милош Јевтић: Одбрана живота – нови разговор са Владетом Јеротићем, "Партенон", Београд, 1999)

МИЛА АЛЕЧКОВИЋ НИКОЛИЋ: Само дела љубави остају (Владета Јеротић, Само дела љубави остају, Манастир Хиландар, Београд, 1996.)

БУДИМИР ДУБАК: Чинодејство неурозе (Владета Јеротић, Болест и стварање, БИГЗ, Београд, 1976)

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ: Психологија и књижевност, Сусрет са Сенком (Владета Јеротић: Дарови наших рођака, "Просвета", Београд, 1993)

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ: Мистика и психијатрија, Друга стања свести (Владета Јеротић: Мистичка стања, визије и болести; "Дечје новине", Горњи Милановац, 1991)

ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН: Писци на каучу (Владета Јеротић: Путовање у оба смера; "Плато", Београд, 1992)

Владика ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ
на промоцији књиге Учење светог Јована Лествичника и наше време у Новом Саду, 1997.

(извод)

Нови Сад, промоција, са владиком Иринејом, 1997.г.

Наслов књиге о којој вечерас разговарамо је уједно наслов који одговара тачно њеној садржини, али ја бих, макар колико то било незгодно на почетку рекао да тај наслов не говори још све о књизи "Учење светог Јована Лествичника и наше време". Када сам прочитао књигу пажљиво, колико год сам могао више бележећи, подвлачећи неке мисли које су ме посебно импресионирале, помислио сам да је књига могла да се наслови и насловом "Свети Јован Лествичник у нашем времену". Толико је наш аутор озбиљно и дубоко проучио овог давног подвижника, светитеља цркве из VI века, игумана Синајске Горе и једног од највећих, најпопуларнијих аскетских писаца цркве, чија лествица чини насталну књигу сваког манастира и сваког монаха православне цркве. Толико је, дакле, наш аутор Владета Јеротић његову духовну рајску лествицу изучио, довео је у присан дијалог са својим вишедеценијским искуством као хришћанина и научника у исти мах, лекара, психијатра, психотерапеута, да се на крају може, чини ми се, не знам да ли ће се сам аутор сложити, рећи да је свети Јован Лествичник толико свеж и актуелан, као да је наш савременик. Па сам зато дозволио себи да кажем да смо могли казати "Свети Јован Лествичник у нашем времену"...

Дакле, тај аутор, свети Јован Лествичник, као и наш аутор, његов коментар после толико векова, показују да је то искуство борбе са страстима, искуство добра и лепоте и светости, искуство присуства лика Христовог у нама и међу нама, и опажање и потом описивање понекад задивљујуће, што се види из навода у самој овој књизи. Задивљујуће са колико прецизности, Јован Лествичник и други такви списи, чак ако хоћете медицинском прецизношћу, понекада, ти древни аутори говоре иако нису били медицинари по струци. На тај начин ми видимо, дакле, да је древни духовни ауторитет, заснован не само на нашем поверењу у благодат Духа Светога, што и јесте прво и главно, него и на нашем увиду у сву ону озбиљност рада на себи као и на истраживању и испитивању људске природе, у њеној конкретној датости, али и мерењу те људске природе у светлу лика Христовог. Тако да древни духовни аутори, попут Лествичника нису никакви фантасти који о човеку фантазирају, него они говоре о реалном опипљивом човеку у свој његовој и беди и величини, а при том говоре увек искуствено, пастирски, очински са љубављу, у крајњој линији сотириолошки, нудећи и желећи и себи и ближњима спасење као пуноћу живота.

Наш аутор, показује, дакле, не само подударност или задивљујућу комплементарност, понекад у виду појединих примедби, опажаја, запажања, описа, па и предложених метода терапије код древног аскетског аутора и код заступника савремених праваца у психијатрији и психотерапеутским школама, него, мени се чини, нешто много дубље и шире, колико је хришћанска, црквена и православна антропологија, у ствари, истинита и колико она пружа један прави и здрави оквир за такав спасоносни и терапеутски приступ у сваког човека, а посебно у Бога свога. Уосталом да додам, по светом Јовану Лествичнику и по професору Јеротићу, та категорија болести и здравља, зависно у којим аспектима, у којим тренуцима наших живљења посматрамо човека, у стању себе или друге, као ниједна друга категорија обухвата сваког од нас. Сви смо на неки начин и болесни, али у Христу сви ми здрави. Да би то све показао, дакле, дубоку антрополошку, а посебно терапеутску актуелност светог Јована Лествичника, да би га довео у непосредан присан дијалог са данашњим човеком, са данашњим психијатрима посебно, професор је одабрао неколико најважнијих тема које су припремљене прво као предавања, на Коларчевом народном универзитету, када је из вечери у вечеру представљање трајало, у веома већем простору него што је овај наш, и испуњеном до последњег места, колико се ја сећам. Тих неколико тема који сачињавају поглавља ове књиге, свака од тих тема може се посебно разумети, сваки текст је заокружена целина, али сви заједно су одрасли повезано, тако да заиста књига није збирка текстова и чланака, расправа мањег обима које би биле само механички повезане тек тако да буду објављене у једном тому, него се ради о једној целини која је повезана из неколико својих битних делова ...

Владика ПОРФИРИЈЕ ПЕРИЋ
на промоцији књиге Учење светог Јована Лествичника и наше време у Новом Саду, 1997.

У Новом Саду, на промоцији књиге, са епископом Порфиријем

... Многи мисле да се православна духовност и православно искуство дели на духовност и искуство монашко и немонашко. Тако да када данас савремени човек, савремени хришћанин узме лествицу светог Јована Лествичника у своје руке и списе неких других аскетских писаца у оваквом једном контексту често нам се чини да је онда то штиво или књига која је писана за монахе, за неке херметичке затворене духовне кубуре, за некакве духовне дивове. И да садржај у тим списима углавном не могу да буду много од користи нити да се примене на човека савременог који живи данас у свету а поготово због тога што је сам човек данашњи побожан у хедонизам и материјализам и оптерећен технолошким напретком а онда све некако сагледава кроз то па чак и сам духовни живот. Међутим, и јеванђеља су пре свега историјске књиге тј. ту се описује како је Господ наш Исус Христос док је ходио на земљи у телу људском контактирао, комуницирао, саобраћао са конкретним људима са њиховим конкретним проблемима, са њиховим конкретним питањима духовним и егзистенцијалним и какве све одговоре давао на муке и невоље људи бачених у свет. Ипак поред тог, заиста, пре свега историјског карактера и контекста самих јеванђеља Господ се обраћа и сваком човеку без обзира на време и простор у којем неко живи, независно од било којих биолошких, географских или историјских одредница. Да бисмо међутим, ту универзалну реч спасења – реч јеванђеља, реч Господњу која и у историји у конкретним условима а и у вечности увек има исту снагу, исти значај могли да прихватимо неопходно је потребно да и ми сами имамо духовне отворене очи и да и сами имамо лично благодатна искуства и опит односа љубави са Богом као и оних који су јеванђеља писали. Зашто су, на пример, тумачења Светога писма од светога Јована до Толстоја заиста аутентична, жива тумачења. Управо због тога што је свети Јован Златоусти имао оно исто искуство доживљаја Христа као Спаситеља света, као и рецимо било који од јеванђелиста или на пример, свети Павле који је писао посланице. Тако и када говоримо о лествици она остаје књига запечаћена са седам печата за све оне који покушавају да сагледавају само њену историјску или књижевно-филолошку вредност. Само онај који се и сам по примеру светог Јована Лествичника, али и трагом светог Јована Лествичника отиснуо у потрагу за смислом и с ове и с оне стране, ко чезне за својим изгубљеним идентитетом, може да појми лествице светог Јована Лествичника и да заиста прихвати и искористи и самога себе. Управо стога књига "Учење светог Јована Лествичника у наше време", за нас данас, православне хришћане, а слободно можемо рећи и за оне који себе не осећају хришћанима, нису православни хришћани, јесте драгоцена.

... Можда би се боље могло рећи да ових шест текстова, шест предавања који су одржани на Коларчевом народном универзитету, јесу текстови који органски извиру и развијају се из саме лествице, и као такви чинили су и саму лествицу разумљивом и до те мере, да ишчитавајући лествицу кроз призму текстова професора Јеротића и духовног искуства самога професора, као искреног хришћанина и боготражитеља и ми почињемо да препознајемо своје глади и своје жеђи и своје најдубље проблеме у проблематици самога списа лествице. Враћајући се отприлике хиљаду четиристо година уназад, професор Јеротић нам помаже да видимо да је лествица са својом проблематиком актуелна и данас, у најмању руку исто онолико, колико је била актуелна и у време када је писана. Помаже нам да схватимо и видимо да ће она свакако бити својом проблематиком актуелна вероватно до краја историје и до краја света. Јер сваки човек било да је свестан тога, или не, мора да одговори на оно најдубље питање које је Бог једанпут упутио нама: "Где си, што си се сакрио?" Одјек тога питања јесте савременим језиком речено тзв. криза идентитета. А то је опет она унутарња главна човекова као непрестано егзистенцијално питање: "Ко сам ја?" То наше ја, чији је прволики циљ Христос, чини нашу немилосрдну борбу са самим собом, са својим страстима. Колико је мукотрпна и тешка та борба описано је у самој лествици, а о понеким тим питањима расправља и професор Јеротић у овој књизи. Запањујуће је међутим, како се види из ове мале, али по садржају велике и заиста богате књижице да се искуства савремене психологије и савремене медицине у вези са сазревањем и одрастањем човекове личности често поклапају са благодатним искуствима подвижника цркве, који су кроз векове живели. Овом књижицом професор Јеротић нам разбија можда комплекс од психологије и илузију да мора да постоји по сваку цену један страх од савремене психологије и психотерапије. Он потврђује да, пишући ову књигу ништа само по себи не мора да значи да је зло и да унапред мора да се одбаци, него да напротив све зависи од нашега става и од наше употребе да ли ће бити добро или зло. Искуство предања цркве и психологије-психијатрије, међусобно се плодно и допуњују. Такође стваралачки тумачећи светог Јована Лествичника, показује професор Јеротић да решења за своје духовне проблеме не морамо по сваку цену да тражимо у новим теоријама, јер данас постоји, могли бисмо рећи једна болест да мислимо да све што је ново, увек је боље од онога претходнога и старога. Повратак оцима, у ствари овом књигом верујем да ће и бити знак за евентуалне читаоце, није страх од сусрета са реалним проблемима савременог човека, него је управо стваралачки повратак ономе искуству светих отаца које као искуство које извире из реалног, личног општења са Богом може бити и једина нада и савременом човеку без обзира да ли је он православни хришћанин или не. Без обзира да ли је монах или не.

Попут самога светог Јована Лествичника професор Јеротић не само да препознаје симптоме разних болести, не само да именује болести које носи човек без обзира на време у којем живи, него он даје и конкретне савете и путоказе како се те болести могу лечити. Као што је, како сам рекао на почетку, свети Јован Златоусти када је тумачио јеванђеља или посланице свакако морао имати сличног или можда исто искуство духовно са писцима јеванђеља и посланица, да би могао да буде аутентична и жива његова егзетерска реч, тако сам сигуран да, и види се из ове књиге, будући да заиста јесте живо сведочење онога искуства, које кроз векове наше цркве заиста постоји и сам професор Јеротић није могао другачије да изнедри из своје духовне ризнице ове текстове уколико није имао сродно или слично искуство са самим светим Јованом Лествичником. Зато, усуђујем се да кажем да поред лествице светог Јована Лествичника и ова књижица је својеврсна лествица. И управо лествица која води у царство небеско, а управо као таква и својом лепотом језика и својом једноставношћу, а и пре свега и изнад свега, оним што јест предање наше цркве, препоручујем из свег срца свима , а могу да посведочим да је и литература која раме уз раме са многим другим духовним текстовима може да се чита и у монашким трпезама.

СИНИША ЈЕЛУШИЋ
на промоцији књиге Учење светог Јована Лествичника и наше време, Будва, 1996.

Студије Владете Јеротића увек су необично инспиративан, интелектуални и духовни изазов. Рекао бих да је управо изазов један од кључних појмова који инспиришу његов свеколики досадашњи опус. Подсећам да се једна његова књига управо тако и зове: "Европа као изазов". Дакле, кључних појмова који је нераздељива од особина његове личности свагда утемељених на хришћанској вери и толеранцији. Стало ми је да нагласим да се ради о уствари дијалошком мишљењу. Нимало случајно Јеротић је аутор двије студије обликованих у форми дијалога. У једној се ради о дијалогу са Ивом Андрићем, а у другој са владиком Николајем Велимировићем. Ова потања носи наслов "Како замишљам да сам разговарао са владиком Николајем Велимировићем". Следећи Ђуру Сушњића можемо рећи да дијалог представља свеопшту отвореност бића за нечија искуства тј. искуства других. Оно што долази од другог, оно што је различито и ново не узима се као претња и опрека, већ као искуство које може да угради у себе као опеку, као опеку у властитој градњи живота. Насупрот овоме, ваља признати да нашу културу данас карактерише монолошка нетолерантност, која као да се заснива на начелу манихејског дуализма. Оно што се у нас не може успоставити у односу ја и ти, као дијалошком отворењу себи према другоме, може се и то ми се чини посебно занимљивим, применити готово симетрично и на однос различитих духовних дисциплина. Наиме, код нас се још увек филозофија, психологија и теологија налазе у односу строге искључивости. На једној страни имамо текстове, примера ради, клиничке психологије и аналитичке филозофије, а на другој, насупрот њима, текстове монашког богословља, а како ствари сада стоје, нема никаквог могућег аналитичког дијалога. Ово се може просто проверити из наше филозофске и богословске литературе из које се може јасно уочити недостатак дијалошке комуникације у овим духовним дисциплинама, комуникације која нам је итекако неопходна.

Пример, савршено супротан, како сам рекао, представља књига Владете Јеротића, "Учење светог Јована Лествичника и наше време", коме аутор уместо уобичајене издвојене интерпретације дела синајског монаха из VI века, приступа као дијалошком изазову питајући о односу једног како знам радикалног монашког учења и нашег времена. Ова синтагма "наше време" овде значи модерну психолошку, психијатријску или филозофску мисао у односу на које се промишљају темељни ставови лествице светог Јована Лествичника. Другим речима, аутору је стало да покаже како је то успешно пренети Лествичникове поуке на наше време, нарочито у односу на достигнућа у савременој тзв. дубинској динамичкој психологији, као и у психосоматској медицини. Одмах ваља рећи да је одговор на ово питање потврдан. Јеротић уочава дубоку повезаност а тиме и актуелност Лествичниковог учења које учење не оспорава него потврђује модерна мисао.

Само у кратким назнакама, ваља изложити у чему је садржана ова актуалност. Први став до кога држим и кога ћу само поменути јесте важно упозорење везано за разумевање појма здравље. Наиме, према Јеротићу не смемо заборавити да је озбиљна болест управо не смети бити болестан. Према болести се можемо односити двојако: или је сматрати апсурдом, пуким случајем, нечим што се збива, једноставно тако што се збива, или болест треба схватити као исту Божију опомену, изазов и позив на чишћење и преображавање праћен увек егзистенцијалним питањем шта ова болест хоће заправо од мене; следи на том трагу даље темељно питање нема ли можда и неке моје кривице у мојој болести, нисам ли учинио неки крупнији преступ, огрешио о свог ближњег, урадио нешто против сопствене савести и то упркос гласа ове савести да треба да учиним супротно. Упућивање на достигнућа психосоматске медицине која је базична за целу ову књигу говори да наша душевно нездрава стања, то је дакле, његов став, нарочито она која трају месецима и годинама пресудно утичу на појаву неких физичких болести. Доктор Јеротић воли, колико се сећам из ранијих предавања, да напомене да практично све болести од грипа до рака јесу психосоматске болести. Даље на овом трагу психосоматски доследно човек може превладати најтеже болести када је уверен да има наде и да његова борба има смисла. Мени је било веома занимљиво извођење једне типологије личности из лествице светог Јована Лествичника која је примењена на нека модерна психолошка истраживања. Свети Јован Лествичник тако разликује оне личности које по природи јесу саме по себи склони уздржавању, чистоти, скромности, кроткости итд, дакле, по својој природи али и оне друге које то у својој природи нису. Било би врло занимљиво да запазим да се свети Јован опредељује и приклања ка овом другим код којих се скоро сама природа противи овим врлинама, те силом приморавају ови себе па иако с времена на време доживе пораз и ја их вели Лествичник као људе коју своју сопствену природу присиљавају на добро, похваљујем ипак више него прве. Пошто смо на простору Медитерана и пошто најчешће колико се сећам у току овог фестивала помињано име Фернана Бродела, па ми је пала нека идеја да направим поређење, уствари, са једним западним схоластичарем представником средњовековног аристотелизма Пјером Аделаром из XII века који своју етику управо заснива на овом темељном Лествичниковом ставу и вели следећи Соломона према коме је човек који се савладава бољи од храбра човека и господар свог духа, бољи је од освајача градова и неће нико бити овенчан ако се ваљано не буде борио. Аделар посебно анализује услов ако се буде борио, истиче да ако нас људи, дакле, други престану нападати природа не престаје нападати никада тако да је борба с њом утолико опаснија колико је чешћа, а победа толико славнија колико је тежа. Најкраће речено следећи Лествичника Јеротић издваја основне душевне страсти које налазећи потврду у психосоматској медицини означава факторима ризика за могуће предстојеће обољење према подели, ради се о гордости. Важно је напоменути да ова са завишћу према мишљењу готово свих црквених отаца јесте најтежа и најпогубнија страст. Даље о гневу, о жалости и очајању посебно се истиче погубност суђења другим људима. Добро се присетити јунака Достојевског, старца Зосиме, који наводи да ваља нарочито упамтити да не можемо никоме бити судије, јер да сам ја сам био праведан можда злочинца који стоји преда мном не би ни било. Посебну пажњу како сам рекао Јеротић поклања управо погубности осећања других, тј. у вези и са достигнућима модерне нарочито аналитичке психологије у вези са Јунговим појмом Сенке и неким аналогним проблемима како их решава Ерих Берг или Харис у трансакционој анализи. Занимљиво ми је да овде истакнем и прочитаћу тај став доктора Јеротића, који је управо веома изазован, како сам одмах на почетку рекао. Ради се о следећем ставу: Заиста, откуд нама уопште право да испитујемо и оцењујемо, и да судимо или осуђујемо путеве побожности појединих људи или њихове болести које их до побожности могу да доведу или од ње одведу. Заложио бих се радије за хришћанску трпељивост према свима онима, нарочито младим људима који мисле да су нашли свој прави пут и за неки други облик веровања. О разним путевима побожности, које малочас спомену свети Јован Лествичник, много је путева побожности, као што је и много путева пропасти. Зато се често дешава, да онај пут који је за неког човека добар, другоме не одговара, а намера и једног и другог човека угодна је Господу.

Полазећи од једног најпре занимљивог примера Лествичниковог, о тројици монаха који су у исто време претрпели увреду исте врсте, и на ту увреду различито реаговали, нећу одузимати времена, мада би било неопходно да се потанко анализује и тај однос, различити однос ове тројице према увреди исте врсте Лествичник издваја трећег монаха који је на ту увреду одговорио тако, што је замислио штету коју је ближњи тако самом себи нанео, и заплакао само врелим сузама. И заиста, само је хришћанство таква религија која је доспела до овог за човека последњег могућег степена љубави према човеку и то управо ономе који би могао да нам се чини, односно ономе који није хришћанин. Да ли се ради о непријатељу. Дакле, о љубави према непријатељу. Важно је напоменути, јер сада сам стално на овој, чини ми се једној од базичних тачака осуђивања погубности осуђивања других, да мане које препознајемо код других наше су сопствене. Иначе, не бисмо их могли код других приметити. Свако препознаје код другог само оне недостатке које има и сам, за друге је слеп.

НЕНАД ЂАКОВИЋ
Стваралаштво и личност, Кроћење несвесног

(Владета Јеротић: Путовање у оба смера, "Плато", Београд, 1992)

[Извор: "Борба", 18. јун 1992. – извод]

Под карактеристичним насловом Путовање у оба смера, познати неуропсихијатар Владета Јеротић у збирци есеја, посвећеној стваралаштву и личности Новалиса, Пирандела, Рилкеа, Кафке и Достојевског наставља истраживање своје "опсесивне теме" о односу стваралаштва и болести (неурозе и лудила). Проширујући психоаналитичко схватање несвесног у правцу "надсвесног", јер ово може бити извор не само болести и деструкције, него пре свега, код великих уметника – стварања, и уопште, стваралачке трансформације оболеле личности, Јеротић је дао – захваљујући свом однегованом стилу и изузетној ерудицији – психоаналитичку интерпретацију личности и дела ових уметника, која умногоме превазилази оквире класичне психоаналитичке теорије.

Тако је ово "путовање" великих уметника од болести (неурозе) ка стварању, доиста ризично "путовање у оба смера", и према сведочењу самих уметника, нарочито Достојевског, коме је посвећена и најобимнија анализа у овој књизи, увек и путовање над самом провалијом. Болест тако, и најчешће код великих уметника може бити извор неизрециве патње, али и стварања. Психоаналитичко истраживање дела ових уметника показује да су ови уметници, захваљујући свом таленту, успели да трансформишу своју болесну личност, преваљујући дуг и болан пут од властитих "неуротичних истина" до универзалних истина о човеку. Болест је и извор аутодеструкције али, у ређим случајевима, и стваралачке трансформације личности: овај немогући "пут у оба смера" истовремено.

АЛЕКСАНДАР ЈЕРКОВ
Криза и целина

(Владета Јеротић: Психолошко и религиозно биће човека, "Беседа", издавачка кућа православне Епархије Бачке, Нови Сад, 1994)

[Извор: "Борба", Београд, 14. април 1994. – извод]

...Без жеље да се потцене други аспекти Јеротићевог писања, а то нису само акрибија и огромно животно искуство, зрелост душе која пружа основу читљивом и убедљивом стилу једнако као и потреби да се изговарају "крупне" истине, без жеље да се пренагласи улога књижевности у размишљањима која често иду и у другим правцима, ипак се чини како је тумачење књижевних дела нешто у чему Владета Јеротић проналази посебно задовољство.

Смисао уметничког дела за њега је, међутим, повлашћено поље ка коме га води један посебан занос. Допрети уз помоћ психотерапије до човека, допрети уз помоћ читања и темељног разумевања до уметничког смисла и вредности, те напокон отворити се усрдном и скрушеном молитвом Божјој милости, то су три пресудне црте за духовни портрет Владете Јеротића. И све три су повучене у његовој најновијој књизи Психолошко и религиозно биће човека.

У првом делу књиге су расправе везане за "теорију и праксу психотерапије", у другом се испитује "културолошки вид психотерапије", док је трећи део посудио наслов читавој књизи и креће у сусрет религији и хришћанској вери. Тај сусрет је вероватно најважнији тренутак, јер у њему аутор неспорних теоријских способности, а при томе човек окренут практичним људским дилемама и проблемима, заправо оживљава један редак и у нашој традицији најчешће нем дијалог са хришћанством. Можда се црквени људи неће сложити са оним што ће сада бити речено, али један од највећих проблема православља је управо одсуство таквог дијалога који би обезбоженог и отуђеног човека – премда је то тешко овако рећи – неспремног за јеванђељске поруке привео месту на коме његов дух може више да се отвори, а његов жуљевит слух да више чује, и његова плитка душа више да прими. Није потребна само узвишена догматика, надахнута апологетика, изворна патристика.... Ми смо сада као неписмен човек коме би у руке била стављена Библија, а да га нико не поучи азбуци. Притоме грдна пропагандна граја и популарност вере по цену да се уопште не верује могу бити погубнији и разорнији, но све што смо проживели пре тога.

Јеротићева размишљања о преплитању паганског, старозаветног и новозаветног у савременом човеку и о дуализму и богумилству као искушењу свакога од нас не само што су занимљива него откривају још једну важну особину Јеротићевог мишљења – уочавање сложености појава и спремност да се све жртвује да би се пришло ближе стварном човеку. Зато, у теоријским деловима огледа, Јеротић не оклева да се окрене било ком психолошком учењу ако је то од користи за објашњавање проблема. Он, дакле, спремно жртвује методолошку и теоријску конзистенцију зарад искуства практичара потребе да се због сложености и тежине питања у сваком случају примењују различита знања која човек има.

У низу психолошких теорија – класици, попут Фројда и Јунга, ипак задржавају примат – напослетку се оцртавају и оштре стене Јеротићевих ставова и интимних хтења. Основна Јеротићева позиција је да су психички поремећаји, заправо, прилика за решавање проблема и сазревање личности. Неуроза је изазов на који се одговара, криза која може водити даљем напредовању људског бића. Овакво схватање изазова посебно је обележило Јеротићево културолошко разумевање. Јеротић се одлучује за Тојнбија у историјском разумевању криза, а у психологији можда првенствено за Ериксона. "Криза је благотворна" рекао би Рене Том док је Јеротићев одговор практичан, јер он зна њену разорну, катастрофичку моћ. Јеротић тражи коначни, ултимативни хоризонт одговора на кризу.

"Стабилизатори" за кризе се морају потражити у дуготрајној човековој историји писао је Рикер питајући се да ли то питање ваља теолошки формулисати. Јеротићев одговор иде у том правцу. Целина која се пред њим помаља у свом коначном исходишту је Божји лик. Међутим, одговор пронађен у Целини је један и јединствен, он зато доводи у питање мноштвеност. Када је о књижевности реч, то нужно води у неку врсту аксиологије која се не ослања на књижевне разлоге. Јеротић, такође каткад без великог премишљања жртвује аутономију литературе. Култура и питање стваралаштва су за овакву херменеутику повлашћено поље психолошког истраживања а не вредност по себи. На таквим местима се, наравно, најбоље виде поједностављења у којима из уметничких творевина ишчезава оно што је за њих битно и она постају материјал, психолошка грађа. Било да је реч о "царском друму" за несвесно или књижевној антиципацији психолошких увида, оваква поједностављења упозоравају на то да и на неким другим местима Владета Јеротић, додуше надахнуто и са свешћу класика који има право на широке захвате, симплификује тумачења.

Јеротићево размишљање не показује методолошку сумњу у себе и зато је унапред затворено у круг чежње за Целином. Одсуство сумње се, међутим, ублажава прагматичним односом према различитим теоријама где, улазећи на мала врата, мноштво ипак доказује свој приоритет. Када би Целина имала потпуну превагу над мноштвом, онда ни у истраживању људске душе не би било потребно толико различитих приступа психолошкој истини а психотерапија би се, поједностављено речено, ипак сводила на пут до Бога, о чему Јеротић говори са великим опрезом. Ни психолошка ни књижевна истина нису истине Једног, већ многоструког и различитог што заправо показује и сам Јеротић. Одсуство сумње и чежња за Целином, међутим, иду у прилог вери – па ту ваља и потражити разлоге Јеротићеве смирене упитне мисли коју не раздире сумња у саму себе.

СТЕВАН П. ПЕТРОВИЋ
Разговори, Лавиринти душе

(Милош Јевтић: Одбрана живота – нови разговор са Владетом Јеротићем, "Партенон", Београд, 1999)

[Извор: "Политика", Београд, 25. 9. 1999. – извод]

Владета Јеротић је кроз скоро пола века дугог хода кроз бројне лавиринте човекове душе, својих пацијената, па и своје лично, прошао успешно кроз пут индивидуације и самоостварења. Он је, коначно, у својим позним годинама достигао врхунац, коме многи стреме, али га само ретки достижу – он је постао мудрац. Мудрац је вредност која се постаје, а не именује. Он је сада у добу у коме је спознао суштину живота и смрти, овладао својим страстима и успоставио душевни и духовни мир и, коначно, савладао страх. Имао је срећу да је имао велике учитеље, посредно или непосредно, пре свих Карла Густава Јунга, усвојио је од њих све оно што је било најбоље, а при том остао оригиналан у својим размишљањима. Он је сада достигао онај врхунац мудрости и унутрашњег мира, када постаје могуће говорити без страсти о најважнијим и најсуптилнијим странама живота и смрти, али и о посебним стањима духа, пре свега о односу човека према Богу, на најједноставнији начин, свима лако схватљив и приступачан.

У овој књизи Владета Јеротић одговара запањујуће лако и једноставно на бројна питања, или објашњава појмове на којима се многи људи данас спотичу, верујући да се они сами по себи подразумевају, док су им заправо услед свакодневне употребе често одузели прави смисао или их потпуно обесмислили. У овом злосрећном времену, када је реч осиромашена, злоупотребљена и постала робиња актуелне политике, изгубила је свој смисао и свој лековити ефекат. Она је, између осталог, престала да буде комуникацијско средство, у њеном најбољем виду. Она је постала једносмерна клиширана бесмислица, флоскула, ругалица, увреда, поруга...

Многи значајни појмови су у идеологизованом новоговору изгубили своје првобитно значење. Сада је преко потребно да се поново редефинишу и врате човеку. Владета Јеротић је учинио умни напор да људима обнови лепоту и вредност речи а појмовима првобитни смисао. У овој књизи, разговарајући са Милошем Јевтићем, "даровао је својим рођацима" одговоре на многа егзистенцијална питања, која човек често поставља себи али на њих не добија увек и најбољи одговор, и, што је најважније, поново нам је вратио Бога, и то баш у најсудбоноснијим тренуцима наше историје, када су се над нашег човека, који је заборавивши своје божанско порекло, јер је створен Божјом промишљу и вољом, надвиле најозбиљније претње да изгуби себе и свој идентитет. И, оде у вечни заборав.

МИЛА АЛЕЧКОВИЋ НИКОЛИЋ
Само дела љубави остају

(Владета Јеротић, Само дела љубави остају, Манастир Хиландар, Београд, 1996.)

Никада нисам имала трунке сукоба са позитивистичком мисли. Немогуће је ту мисао мрзети, не видети је. Напротив, делом јој припадам, као што и она мени припада. Она нам уосталом свима буди половину дремљивог, самозаборављеног мозга.

Али, припадам процентом и оној другој, поетској сивој маси, где као радар хватам присуство сличних душа или, мени смртнику, ретко доступних облика живота.

Шта ако песник уме да пише, али нема шта да каже? А лекар има шта да каже али не уме да пише? Има ли књига које лече овакву клевету?

Да онај који има шта да напише, неће знати да пише, а онај који зна да пише, неће имати шта да напише – преживела је позитивистичка злу намерена прича коју би сваки јак научник и сваки јак песник избрисали. На том се раскршћу њихове две хемисфере мозга виде и једна другу поздрављају, говоре и живе заједно, или праве наизменични распоред светла и таме живота. Ако је Баслар ово звао ноћ и дан, сновиђено и научно, Микеланђело је живео и по светлу и по тами. Тесла лирски познавао је Теслу научног. Свака благородност у човековом лику, удаљена светлосним годинама од просека, зато је, мислим, нужан заједнички пристанак обе хемисфере сиве масе њене, у вечност;. Преко малог жутог тела које ова два пихтијаста дела људске главе спаја, генијалност се рачва до своје зрелости, а такав човек зачуђујуће је изнијансиран, испуњен и скроман. Скроман је, јер је то његово природно стање ствари...

Лекар је у српској традицији песник, писац, гуслар, историчар и сведок. Или је можда песник и писац увек и лекар. Свеједно, узрок овде није важан. Лекар прапозитивиста у својој посланици, најближи је духу и песништву већ од свитања. Тело, патња, бот, тескоба, разградња, чудна судбина ћелија и мисли, њихов грех и умирање, све то брзо води Суштини. И када моћан људски ум ту суштину наслути, он се окрене око своје осе и угледа себе: на раскршћу лечитеља, песника и духовника. Атеистичка вера о којој размишља Берђајев, или теистичка истинска припадност (у случају Владете Јеротића), саме га онда изаберу и позову.

Др Владета Јеротић беше позван. Он је данас и за времена сва, писац, приповедач, наук који живи, сведок и човек Божији.

Сведоче у његовој књизи и апостол Павле и Јустин Поповић, и Николај Велимировић, и епископ Хризостом, и свети Пантелејмон. Макарије Египатски, Кјеркегор, Платон, Вук Караџић, Солжењицин...и Исидора Секулић.

Привидна даљина у гласу аутора који има резонанцу васељенских кругова, открива само растојање између нас и вечности. Позив на схватање галактичких размера.

Одувек сам замишљала да сваки људски глас има своју посебну боју у свемиру.

'Ја Хришћанином себе не сматрам, већ оним који Хришћанином тек тежи да постане.' – каже Јеротић, човек који јесте позван. Он тај позив мисионари свима . Жели да нам уштеди животни промашај ... јер Само дела љубави остају. Свевишњи кроз њега пише, пита се о смислу самога себе у једном телу, Због чега и како људи траже Бога? Владета Јеротић исписује материјализоване у њему самоме речи: Правда Божија је Исус Христос. Вера и судбина. Ко куша човека? По чијој вољи страдамо? О страху, себичности и жалости. Љубиш ли ме Петре? О болестима, молитви и лековима. Човек је и палата и тврђава и храм ...

Језик наш српски, леп. Кратки поднаслови, као из даљине оне давне, Дучићеве, из које се он обраћао 'сиромашним и поштеним Србима у домовини'.

Позив васељенски, расточен у дубине, чујан и далек. Звони до границе примања звука, а онда се у космичкој прашини дели бескрајно.

Владета Јеротић је ту, у људском облику.

Психијатријска клиника, симболично чишћење од зла и зидови креч боје, дужни и недужни гласови располућених исповести. Скромни дани у скромним српским манастирима и путовању у време, бистре очи српских сељака који су чврсто одлучили да не сумњају. Станица у највећој православној земљи. Звона која и амнезији враћају сећање и овлаже дупље кроз које се прима свет, нагомилано искуство дотакнутог и размишљања кроз године, све је ту, у делу које остаје. У радосној тузи православних. Уписао се њиме у време Владета Јеротић, јер ако је најтеже управо у време се уписати, у времену остати, њему је то (или сили божанској преко њега) даровано.

А ипак, кроз странице књиге струји: Не плашите се, не бојте се, јер ја сам са вама. Прорез је бесмртности у сваком реду ових страница. Ниједан се ред њихов са циничним и прозаичним ромором не слаже. Не, ту је све увид искусног психијатра, усклик, интуитивно ишчитан закључак, ритам који вуче напред и увис. Читају се редови и напушта се земаљско тло. Реч психијатра смењује реч духовника. Једна с другом разговарају и претичу се. Затим хватају једна другу за руку, везује и њих неко жуто тело као и две хемисфере мозга, психијатар и духовник се више не сустижу, већ у договору пресецају нечисте силе и журе да упозоре човека, да му кажу да и он може да остане у вечности. Само ако се повремено сети прашине из које је настао. Цела књига Јеротићева сећа се: сети се. Прочитана, она вади чудно неко знање из нас. Сећамо га се.

И рат и крв, и пораз и издаја, и они и ови, и наши и њихови, све ће то проћи. Све ће проћи, све истине и наличја њина за којима је само пола стада замекетало, утопиће се поново у неком новом потопу. Делови ће се сви изделити толико да ће постати недељиви. И остаће само она што је самом обичном човеку најближе а истовремено и најнебескије, уједињавајуће. Само ће таква дела службе свете преживети.

Зове Владета Јеротић и пита: Љубиш ли ме Петре?, али не тражи бржи одговор. Ни психијатар, ни духовник, ни писац не журе, не намећу и не гурају нас. Остављају они три дуга позива животна љубиш ли ме Петре? да. целога живота смртник размишља. Нека он себе слободно тражи и упознаје без именовања. Вероваћу у Бога – рекао је Сатов. Граматичко време овде није важно. Размишљај и ако верујеш и ако не верујеш. Размишљај и покушај да осећаш. Покушај да видиш да је оно што цео живот држиш за свето, већ било свето још некоме. Покушај да стопиш мисли у том заједништву. Шири га у себи и у другима. Једног ћеш дана, својим потомцима, рећи јеси ли веровао.

Ето књиге којој ништа не може ригидна позитивистичка подела на онога који уме да пише, али нема шта да напише и оног који има шта да саопшти, али не уме да пише. Све су снажне личности у уметности и науци овој несигурности у људско поновно обједињење одолевале. Владета Јеротић вероватно о подели није ни размишљао. Просто, писао је он сам и недељив, о делима која остају.

Ко год је видео очима земаљским човеков избезумљени ум, поцепану душу и загнојено тело, сулуда скакања у слепе улице историје и ударања главом у још тврдоглавији зид, хтеће повремено да се заштити и од чињеница.

Не живи ли само милосрђе ону страну чињеница? И док чињенице понекад једна другу руше као пешаци непријатељске пешаке класичног рата, дела и чинови унутрашње религиозне љубави (у којој исписује речи Владета Јеротић) немају узак контекст, ни логику, нити условљено време.

Они, као и његова књига, остадоше без главних особина смртности. Рећи ће се једног далеког, испред нас, дана: они у историји остадоше.

БУДИМИР ДУБАК
Чинодејство неурозе

(Владета Јеротић, Болест и стварање, БИГЗ, Београд, 1976)

[Извор: "Овдје", јул 1977]

Сакупивши у цјелину низ својих чланака и предавања о проблемима односа и повезаности између болести, и то болести психичке природе, и стваралаштва великих писаца, београдски психијатар и аутор низа веома запажених есеја из области психоанализе, Владета Јеротић, недавно је објавио књигу патографских студија под заједничким насловом Болест и стварање.

Ова књига на одређени начин представља природан наставак Јеротићеве претходне књиге Психоанализа и култура, у којој је, добрим дијелом у духу интерпретације, изложио учења и оцијенио допринос развоју психоанализе знаменитих психоаналитичара, од њеног утемељивача Сигмунда Фројда, па до најновијих кретања у области ове релативно младе научне дисциплине, при том, наравно, експлицирајући и сопствена становишта. Али, можда је потребно нагласити, Болест и стварање се наслања, или, тачније, израста из последњег (VII поглавља) претходне књиге, које је насловљено Психоанализа и стварање, јер су проблеми којима се В. Јеротић занимао у овим патографским студијама у том поглављу постављени, и, више од тога, у начелним оквирима освијетљени.

Још у уводним разматрањима, која су превасходно теоријске и методолошке природе, а представљају и заједнички оквир за све радове који сачињавају ову књигу, уочљив је својеврстан спрег између психоанализе и филозофије егзистенцијализма, и то прије свега филозофије Карла Јасперса и Мартина Хајдегера. Та спона је посебно видљива и снажна у Јеротићевом прихватању и психоаналитичком третману Хајдегерових фундаменталних одређења неколиких константи наше егзистенције, које је овај филозоф назвао егзистенцијалијама. Међу најдоминантнијим егзистенцијалијама се свакако могу сврстати феномени страха и кривице, чије манифестовање у свакодневном животу и у стваралачкој активности великих писаца и филозофа Серена Кјеркегора, Франца Кафке и Ежена Јонеска представља окосницу Јеротићевих студија о њима, док је четврта студија, о њемачком нобеловцу Херману Хесеу, добрим дијелом мотивисана изванредном могућношћу "провјере" Јунгових теорија о архетиповима, колективно несвјесном и "индивидуационом процесу", на чему се базира готово цјелокупна модерна психоанализа.

У уводном разматрању Аналитички приступ уметнику и његовом делу Јеротић поставља кључна питања која се тичу односа психозе и стварања код умјетника. Тако један облик психозе као што је меланхолија, уколико уопште није спорно да ли је то болест, он посматра у контексту сложеног бића какво је умјетник, полазећи од Стендалове тврдње да је "умјетник човек помало меланхоличан и довољно несрећан", наравно под претпоставком да је умјетник који је "помало меланхоличан и довољно несрећан", а не да је умјетник захваљујући таквој психичкој структури. Занимљиво је, мада нимало чудно, да Јеротић меланхолију, ту (иако "црну жуч") можда најдоминантнију струју у психи умјетника, не посматра у својој њеној неухватљивој сложености, већ је углавном третира као љекар кад се поставља према некој болести чије је изљечење могуће. Али, аутор Болести и стварања ипак врши једну битну дистинкцију између два вида меланхолије (благе и снажне) одређујући у односу на интензитет тих карактерних тонова и саму судбину умјетника.

Наиме, Јеротић (не поричући могућност изљечења од меланхолије), добро примјећује да блага меланхолија најчешће може да буде стимулативна за стваралаштво, док снажна меланхолија готово по правилу паралишући дјелује на стваралачке силе у умјетнику. И баш у том процијепу се отвара простор за психотерапеутско лијечење умјетника, као и низ суштинских питања у вези с њим. Но, такође се поставља питање гдје је граница између та два облика меланхолије, и да ли излијечити (ми би смо ову ријеч радо омеђили знацима навода) умјетника од благе меланхолије значи неутралисати његове креативне моћи, или пак на другој страни, да ли је ослобађање умјетника из стања стваралачке парализе загарантовано изљечењем од снажне меланхолије.

Што се тиче другог Стендаловог услова за умјетничко исказивање – несреће умјетника – готово да ствари стоје идентично са првим. Наиме, многи људи су несрећни, па ипак нису, нити могу бити умјетници. Па шта је онда пресудно за оформљење једног умјетника? Ово питање нужно одводи ка новој још већој загонетки, ка непознатом фактору Џ, како га Јеротић означава, који "зовемо општим именом – таленат".

У том смислу је можда олакшано повлачење границе између неуротичара и умјетника. Обичан неуротичар се беспомоћно дави у облаку своје бесплодне неурозе, док је умјетник тотално окренут мору свог унутрашњег обиља и плодности. Но, ако је умјетник и неуротична личност (а готово да нема значајнијег ствараоца који то није или није био) као што је случај и са умјетницима који су инспирисали Владету Јеротића за ову књигу патографских студија, онда је он (умјетник), казано медицинским жаргоном, и свој "сопствени љекар". Треба нагласити да аутор "Болести и стварања" стоји на овом становишту приклањајући се на тај начин како древним увјерењима, Аристотеловим прије свега, тако и у наше вријеме широко распрострањеним, о катарзичком дејству умјетности. Наравно, при том се има у виду двоструки смјер катарзичког дејства: умјетник и примаоц.

Што се тиче овог поглавља жељели би смо да подсјетимо да је једна дистинкција нешто оштрије дата него што зато постоје објективни услови и разлози. Ријеч је о Јеротићевој јасној подјели на умјетника, сневача и неуротичара. Истина, та подјела је извршена са психолошког аспекта, па ипак, тешко је без резерве стати на њену страну. Јер нам се, хтјели ми то или не, само по себи намеће питање, зашто, управо са психолошког аспекта гледано, у једној јединој личности не би могла бит сплетена мрежа од свих тих нити, кад она, у случају умјетника, заиста и јесте таква.

Као што је створена синтеза између психоанализе и филозофије егзистенцијализма, тј. "егзистенцијалистичка психијатрија", тако В. Јеротић у својим разматрањима тежи да расвијетли проблем стваралаштва, умјетничког прије свега, у свјетлости Јунгове концепције архетипова и колективно несвјесног, што не представља пионирски захват на пољу уочавања те "каузалности", али у сваком случају нуди прихватљиву визију исходишта умјетности.

У одјељку под насловом "Неуроза страха и страх као изазов слободе", аутор испитује универзални феномен страха, који једанпут дјелује "неповољно и деструктивно", док је други пут "активатор и стимуланс стварања". Смијештајући ову егзистенцијалију у историјски контекст, Јеротић нас увјерава да се о страху никад није више мислило и писало него у наше вријеме, што, наравно, не значи да је модеран човјек у том погледу угроженији од својих предака, већ, како Јеротић добро примјећује, да се само обрнуо "смер кретања страха од споља према унутра", те је човјеков душевни живот постао простор збивања страха. А коријен сваког страха је страх од смрти, бар како Хајдегер мисли. За Кјеркегора и Сартра доминира страх од слободе, док, вјероватно најснажнији представник егзистенцијализма, Карл Јасперс, страху даје позитивно обиљежје, истичући његово присуство у човјеку као чисту неопходност, како у процесу индивидуације, тако и касније, док нам служи као "сигуран штит од сваког привидног знања и лажне сигурности".

То разматрање о страху Јеротићу служи као теоријски методолошки оквир за испитивање појединачних случајева четворице писаца: Кјеркегора, Кафке, Хесеа и Јонеска.

Оно што би се могло извући као нека врста заједничког садржатеља у радовима о четворици поменутих стваралаца, свакако је, као што смо и на почетку истакли, њихова неуроза. Заједнички је и поступак којим се Јеротић служи у трагању за коријеном њихових неуроза и утицају тих неуроза на њихов однос према свијету, и на њихово дјело.

Тако у раду о Серену Кјеркегору Јеротић испитује околности које су утицале на неуротични развој овог великог данског мислиоца. Снажна идентификација са оцем и (под његовим утицајем) потцјењивачки однос према мајци, детерминисао је његов однос према жени уопште, према "женском елементу" у себи – Аними, и, наравно, према Регини Олсен.

Други рад, о Францу Кафки, посвећен је, како сам аутор каже "феномену страха као једној од основних карика у Кафкиној личности". И опет, коријен његове неурозе, попут Кјеркегора налази се у Кафкином односу према ауторитативном оцу и њежној мајци. И ту је дакле у питању један блажи вид обрнутог Едиповог комплекса. Али Јеротић с разлогом посебну пажњу обраћа на појам кривице у Кафкином дјелу, подсјећајући нас на сцену из катедрале ("Процес"). Такође је занимљиво обратити пажњу на неколико Јеротићевих тврђења која се темеље не увјерењу да је његова неуроза имала превласт над његовим талентом, што се по нашем увјерењу са далеко више опрезности и мање категоричности смије рећи. Такође неувјерљиво звучи да је Кафка покушавао да нађе лијек за своју неурозу. То је у толико невјероватније што је у питању баш Кафка, а не неко други. Кафка са наглашеном цртом мазохизма. Кафка који је у отвореној, и само у отвореној, рани неурозе, сасвим сигурно видио извор свог стваралаштва.

Случај Хесеа и његове неурозе, која је једно вријеме блокирала пишчеве стваралачке моћи, и након чијег излечења од стране Јунговог ученика др Јозефа Ланга је Хесе написао своја најзрелија дјела, послужио је, између осталог, писцу студије, да направи једну врсту поређења између Хесеа и Јунга, и да на конкретном примјеру укаже на моћ психоанализе.

И најзад, пишући о Јонеску Јеротић открива једног другачијег писца од оног аутора "Ћелаве пјевачице", "Носорога" и др. трагикомичних позоришних комада. Открива нам Јонескову огољену личност из Дневника. У том есеју, који је писан и ритмички немирнијим језиком од осталих у овој књизи, налазимо један од најлуциднијих исказа о парадоксу умјетника "који овој инфантилности управо имају да захвале за своје стваралаштво", вели Јеротић.

Ми бисмо за крај најрадије парафразирали овај исказ, под условом да нам је допуштена једна "мала" измјена. Умјесто ријечи инфантилност употријебили би ријеч неуроза. Осим тога, надамо се да нећемо сасвим отићи у крајност ако оставимо мјеста и за једно, можда парадоксално, питање, које нам се након свега снажно намеће. А оно би можда могло да гласи: Да ли је неуроза стваралаца заиста болест?

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ
Психологија и књижевност, Сусрет са Сенком

(Владета Јеротић: Дарови наших рођака, "Просвета", Београд, 1993)

[Извор: "Политика", Београд, 16. 4. 1994]

Библиотека града Београда, промоција, 1999. са Зораном Глушчевићем и Владимиром Поповићем

Једним делом своје тематике ова књига долази у незгодно време: у тренутку кад су се моћне силе Запада окренуле против нас, кад се у западним и светским медијима о нама могу чути готово само најгоре ствари, кад нас готово цео свет третира малтене као једине дивљаке којима није место у "идеалној" технолошкој цивилизацији савремености, кад нас је тзв. светска заједница осудила на тихо изумирање и биолошко затирање, а од пре неколико дана убрзала тај процес бомбама НАТО-а – ова књига се бави нашим националним манама и недостацима, позивајући да се сусретнемо са сопственим наличјем, загњуримо у своју колективну Сенку и признамо своје пороке. Велико је питање шта је сад прече: суочити се са својим психичким и моралним наличјем, ризикујући све негативне последице које отуда могу произићи (садомазохизам, колективну депресију), или аутокритичку анализу одложити за боља времена а сада уложити сву националну енергију на спасавање и опстанак.

Ако се ипак одлучимо за прво решење, онда се негативна слика о себи мора избалансирати са позитивном као што се мора дати антрополошки и историјски потпуније објашњење сопствене негативности, где Јеротић с правом истиче у први план трибални инфантилизам. Мора се при том истаћи и чињеница да се историјска успешност не постиже само прагматичким уравнотежавањем националних својстава и незрелог темперамента него и извесном безобзирношћу, аморалним прагматизмом, лицемерјем и агресивношћу, што нису нимало хришћанска својства, али су увек јемство за материјални и политички успех. Ако бисмо себе упоредили са другима, видели бисмо да и други народи имају чак и дуже листе негативности, али с том разликом што ми највише зла наносимо сами себи, најмање другима, док је то у тзв. "цивилизованих" народа обрнуто. Иако нема оправдања ни за аутодеструкцију, ипак значи моралну компензацију чињеница да су од нас мање страдали наши суседи него ми од њих.

Да закључимо. Није нимало лако да се у једној погромашкој линч-атмосфери, у којој се налазимо, наш народ одлучи да загледа у своју тамну страну бића. Зар није у праву ако се запита ко је у овом свету без греха да му положи рачуне? Али свако одлагање продужава патологију а можда и агонију незрелости, а рачуни се не полажу само људима. Тек кад су га браћа бацила у бунар, Јосиф из истоименог романа Томаса Мана почиње да сазрева, ослобађање од инфантилне нарцисоидности, само је први корак. Не знам колико је дубок наш бунар, али је Јеротић у једној ствари потпуно у праву: ми смо сада у њему и то треба искористити као шансу за самосазревање, или ћемо тешко угледати сунце са дна бунара.

Текстови у овој књизи представљају две тематски готово потпуно посебне целине: прва три есеја, заједно са последњим, баве се питањима историје, културе и националне карактерологије. Остали се баве религијском тематиком. Заједничко им је то што имају исту, у основи јунговску, методологију, док је за прву групу есеја карактеристичан психолошки поступак који полази од фројдовски инспирисане претпоставке да у развоју индивидуе и етничке заједнице постоје битна поклапања која омогућују да се и на цео народ примени психолошка дијагностика која је откривена у третману појединца.

Иако нема довољно простора за детаљну аргументацију, треба рећи да је Јеротић неупоредиво успешнији кад се бави чисто религијским проблемима неголи историјским који задиру у срж нашег националног менталитета и судбину наше историјске егзистенције, мада су, треба исто тако нагласити, и ова његова разматрања прожета низом тачних и незаобилазних опсервација. Чини ми се да Јеротић у неким тренуцима занемарује чињеницу да се историјски догађаји не могу успешно тумачити полазећи од неколико негативних особина из националног менталитета или народног предања, односно записа људи који су и сами живели у епској имагинацији, па онда епске топосе претварати у путоказе и чињенице. Одговори на најкрупнија питања културне и историјске судбине једног народа пре се могу потражити у веома сложеној и суптилној примени интердисциплинарног приступа, без било каквог, па и психолошког поједностављивања или предоминације.

У студији о Његошу Јеротић полази од утицаја дуалистичких религија на писца "Луче микрокозма", и онда, једном синтетском опсервацијом појма времена у том спеву, која се ослања на запажање Миодрага Павловића о једновремености збивања у "Лучи", закључује о дискретном присуству дуалистичке јереси у Његоша. Финим анализама Јеротић је утврдио, служећи се јунговском методологијом, карактер и порекло Његошеве религиозне мисли одређујући јој место између јудаистичког протестантизма и једног крила гностицизма.

И овај, као и следећи есеј (о Лази Костићу) показује колико песничка имагинација има да захвали колебању песника између крајности: у Његоша између паганизма и хришћанства, у Лазе Костића унутарња динамика мисли укључује хришћанство, атеизам, хеленски паганизам и дуалистичку јерес (богумилску антропологију, каже Јеротић), што се на крају разрешава хришћанском спиритуализацијом Аниме ("мадонизам"). Овим је оцртан психолошки и филозофски оквир за даља изучавања поетских структура.

Најдужи, најбољи и, по мени, књижевно и филозофски најизазовнији оглед посвећен је Бори Станковићу и његовим "божјацима". Овај оглед покреће низ питања, па и оних која спадају у највише религијске мистерије, а као људска "тајна" изванредно су плодна подлога за књижевну имагинацију. Мистичној идеји "божјака" дугују свој настанак најхерметичнији и симболски најзгуснутији Хесеов роман "Ходочашће" (1932) као и роман једног од наших највећих савремених писаца Миодрага Булатовића "Црвени петао" (1958). Оба отелотворују идеју о "скривеном Богу"

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ
Мистика и психијатрија, Друга стања свести

(Владета Јеротић: Мистичка стања, визије и болести; "Дечје новине", Горњи Милановац, 1991)

[Извор: Политика, Београд, 29. 8. 1992]

Искуство великих зналаца људске душе идентично је са судбином великих физичара које увид у празнину коначног или бесконачног света уводи у реалност метафизике. Замењујући дотадашње аксиоме видљивог света новим категоријама апсолута, Бога или појмом првог покретача, односно првог принципа, научници своје откриће реалности из физике настоје доказати вером у њену извесност и неоспорност. Владета Јеротић, свакако, не спада у ауторе који након вишегодишњег истраживања појавног и манифестног откривају и ону другу прикривену и мање видљиву стварност. Његово интересовање за религију, литературу и духовна искуства одвија се упоредо са његовом медицинском и терапијском праксом.

Бројним појединачним радовима, Јеротић је оставио убедљиве трагове о озбиљности својих интересовања за истраживање комплексних садржаја мистичког искуства. Плод тих интересовања је и књига "Мистичка стања, визије и болести" која представља и својеврсну синтезу његових дотадашњих разматрања. Искрена посвећеност истраживању тих других и другачијих стања свести, омогућила је аутору да одговоре на најизазовнија питања везана за феномене мистике и религије потражи у дијалогу различитих и често и често међусобно супротстављених знања и искуства.

Дијалошки аспект је укинуо искључивости различитих знања и омогућио аутору плодотворнији истраживачки приступ, потврђен, на најбољи начин, књигом о којој је реч. Подељена у пет посебних целина: "Мистичка стања"; "Визије и визионарска стања"; "Екстазе и екстатичка стања"; "Религиозна психопатологија" и "Преображај у других (несхизофрених) душевних поремећаја", књига пружа заинтересованом читаоцу увид у сву комплексност мистичког феномена.

Непрозиран, нејасан и загонетан појам мистике био је повод различитим одређењима и тумачењима. Поистовећиван са нејасним, тамним и окултним, он је постао синоним за ненаучно, па су из такве перспективе и сва нерационална сазнајна искуства, термином "мистике" добијала вредносно негативно и пежоративно значење. Нејасноће у вези са овим термином потхрањивала је и његова психијатријска и клиничка употреба у значењу патолошког, сумасишавшег, лудог садржаја психе. У том контексту је и религија добијала изразито негативну конотацију. Тумачена као колективна неуроза, религија је сматрана и својеврсном заштитом појединца од индивидуалне неурозе али и тежих психичких обољења, схизофреније, на пример, која је означавана као индивидуална религија. Редукционистичко и вулгарно-материјалистичко тумачење религије искључиво из аспекта патолошког, онемогућавала су и одговарајући приступ феномену мистике и успостављању дијалога између психијатрије и религије.

Међутим, наведеним теоријским и идеолошким проблемима не окончавају се тешкоће у настојању адекватног појмовног одређења мистичких феномена. Наиме, за разлику од аутентичних религијских и парапсихолошких доживљаја, три четвртине визија као духовних виђења су чулне обмане, илузије, халуцинације, псеудохалуцинације и ејдетске слике.

Иако ова количина лажних и патолошких доживљаја чини оправданим сумње у реалност визија, једна четвртина је, како се сматра, сасвим довољна потврда аутентичности мистичких стања. Суочен са проблемом поистовећивања аутентичних и лажних мистичких стања, Виљем Џемс је критеријум њиховог разликовања заснивао на реалности психичке промене у личности и животу верника. Трагом ове дистинкције, Јеротић указује на њихове позитивне и негативне аспекте. Аутентично мистичко стање је психичко нормално, здраво, доприноси спокојству, радости, љубави, интеграцији личности и њеном преображају, док је лажно стање патолошко, ненормално, доноси очајање, неспокојство, страх, несигурност, дезинтеграцију личности и њен распад.

Аутентични мистички доживљаји потврда су и Јунговог религиозног нагона који до посебног изражаја долази у живот тзв. мистичког човека. Схватано као непосредно искуство наднаравног, мистичко искуство се тумачи и као откровење и божји дар. Аутентични мистици су, по правилу, доводили у питање догматична схватања званичне вере и долазили у сукоб са њеним посредницима. Провоцирајући та схватања, доводили су у питање оправданост институције и посредника у комуникацији са наднаравним. Оспоравани, прогањани и осуђивани, бројни мистици су тек након смрти постајали свецима.

Како ово искуство друге и потпуно другачије, свете, тајанствене реалности превазилази моћ рационалног поимања и тумачења, оно остаје изван домета уобичајеног језика и казивања. Мистички доживљај карактерише осећање свејединства, али и осећај издвојености, свест о стапању са наднаравним, али и свест о својој посебности. Комплексност мистичког доживљаја имплицира, дакле, реалност друге свести као и одређеног увида у садржај те друге стварности. На основу Хаполдовог одређења, Јеротић и разматра мистичка духовна стања као тип искуства, као пут сазнања и као стање свести.

Несводљив на било које друго искуство, мистички феномен се исказује најдубљим личним доживљајем наднаравног. Овај доживљај је и симболички прекид са дотадашњим животом и откривање пута трагања за собом, односно укидање дотадањег "ја" и рађање једног новог спиритуалног "ја" које у реалности сопства и везу између свесног и несвесног остварује на плану споја микрокосмоса са микрокосмосом. Сагледавајући из перспективе Јунгове дубинске психологије сложене феномене мистичких стања, Владета Јеротић је указао на психички идентитет који их чини различитим од других стања свести, што је потврда и важности дистинкције између визија и халуцинација дефинисаних управо у контексту њихових веза и разликовања од аутентичних мистичких стања.

ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН,
Писци на каучу

(Владета Јеротић: Путовање у оба смера; "Плато", Београд, 1992)

[Извор: "Политика", Београд]

Наш угледни психоаналитичар и књижевни критичар недавно нам је подарио нову књигу есеја са загонетним насловом Путовање у оба смера, у којој на њему својствен начин, са становишта аналитичке психологије, разматра животну судбину, личност и литерарно дело Новалиса, Пирандела, Рилкеа, Кафке и Достојевског. Ова нова књига која улази у ред оних Јеротићевих већ класичних и добро познатих дела из области психоанализе културних и књижевних творевина, као што су Психоанализа и култура, Болест и стварање и Дарови наших рођака несумњиво ће наићи на заслужено интересовање не само стручњака, психолога, психоаналитичара, књижевних теоретичара и историчара књижевности, већ свакако и оне најшире, образоване и за књижевност заинтересоване публике.

У овом кратком осврту размотрићу два, по мом мишљењу, најбоља и најтемељитија дела књиге која су посвећена Кафки и Достојевском. Та поглавља књиге добро репрезентују намере и поступак Јеротићевог истраживања света литературе, а уједно представљају и највише домете које такво истраживање пружа.

У другом делу ове књиге, др Јеротић под насловом Франц Кафка – крај или почетак?, као дубински психолог и психијатар подвргава брижљивој анализи Кафкино рано детињство, односе са родитељима и рано умрлом браћом, затим његову младост и врло сложен однос према женама, са намером да боље разуме доцније испољене психичке поремећаје писца, као и њихову улогу у књижевном стваралаштву аутора Процеса. Стицајем разматраних несрећних животних околности и одређеном неповољном породичном констелацијом, код Кафке се јављају јасно испољене неуротичне тегобе као што су интензиван страх, осећање кривице, хипохондрија, доживљај усамљености и обескорењености. Ово осећање страха, као и осећање одбачености и усамљености, постали су моћни окидачи његове страсти за писањем. Литерарним стварањем Кафка се бранио од својих ирационалних порива, ноћних мора и страхова, од свих оних демона који су га опседали и кињили. Али, добро примећује Јеротић, за овог великог и несрећног писца постоји и један други смисао писања, који се открива у овом фрагменту: "Потребне су нам такве књиге које на нас делују као несрећа, које нас терају да патимо као да смо изгубили неког кога смо волели више од нас самих, књиге које нас терају да се осећамо као да смо на ивици самоубиства или да смо изгубљени у шуми удаљеној од било каквог људског станишта – таква књига треба да буде секира којом разбијамо залеђено море у нама".

Несумњиво најобимнији и вероватно најтемељнији део ове нове Јеротићеве књиге посвећен је славном руском писцу – Фјодору Михајловичу Достојевском. Тај најопсежнији и уједно последњи део, сачињен је од осам огледа у којима се, на укупно стотинак страница, разматрају досадашња психоаналитичка тумачења овог генијалног романописца (Фројд и Адлер), утицај епилепсије на његово стварање, анализира се један мало познати сан Достојевског и са психоаналитичког и теолошког становништва преиспитују скривена значења познатих дела као што су Младић, Двојник Зли дуси.

Јеротић се, мислим сасвим оправдано, супротставља мишљењу познатог ауторитета, творца индивидуалне психологије Алфреда Адлера, према којем је Достојевски пре свега моралиста, чије је дело одређено његовом "тежњом ка моћи", као и супротстављањем овој тежњи његовим осећањем за заједницу. Док за Адлера религијска димензија великог руског писца и мислиоца није од већег значаја, дотле у интерпретацији Јеротића мистички увиди и религијска визија Достојевског имају средишње место у његовом опусу, а његови етички ставови происходе из религијских уверења. У особеном интерпретирању хришћанске идеје, као и у посебном, мистичком односу према Христосу, наш психијатар и теолог види актуелност и значај овог генијалног руског и светског писца и мистичара. "Достојевски је одлучан поборник предности религиозних идеја над социјалним, односно политичким, као што енергично заступа уверење да је 'идеал социјалног уређења продукт моралног самоусавршавања појединца'", пише Јеротић у завршеном огледу "Ставрогин и Русија, некад и сад" (стр. 205).

Низ есеја које нам је др Јеротић понудио у својој новој књизи много би добили, верујем, једним синтетичким завршним разматрањем у виду поговора или епилога који би надишао парцијалне закључке из појединих огледа о познатим светским писцима и критички обухватно захватио макар нека од кључних питања психологије књижевности (однос писца, његове личности и неурозе према делу, значај психолошких мотива за домете литерарне творевине итд.).

Књига Владете Јеротића Путовање у оба смера заслужује пажњу како због изнетих провокативних идеја и теза, нових погледа на позната дела, испољене ерудиције, тако и због занимљивог и јасног стила којим је написана.