15 pitanja profesoru dr Vladeti Jerotiću, neuropsihijatru

1. Mesec januar ispunjen je velikim pravoslavnim praznicima koji se danas svečano proslavljaju a četiri i po decenije nisu se ni spominjali, jer je duhovnost kod nas bila izopštena iz života, ili bar na njegovoj margini, Smatrate li da je to našoj naciji nanelo trajne štete?.

- Šteta je nesumnjiva. Nijedan narod se ne oporavlja, lako kada mu se 40 godina osporava nacionalni i verski identitet. Dinamička psihologija nas je naučila da sve što se u pojedinom čoveku ili u jednom narodu potiskuje ili silom suzbija, mora kao bumerang da se vrati u agresivnom i ubilačkom vidu. Dugo silom suzbijana prirodna čovekova osećanja, kakva su ona verska i nacionalna, provalila su i ispoljila se u grozotama građanskog rata od pre nekoliko godina. Da li smo onda ipak nešto naučili? Ako jesmo, naneta nam šteta neće biti trajna. Ako nismo, sve se može ponoviti, pa ćemo još ispasti mazohistički narod koji traži mučenje i samomučenje.

2. Sada je upadljiva želja za povratkom Crkvi, što bi mogao da bude znak da smo ipak nešto naučili. Da li u toj želji vidite iskrenu prirodnu, ranije potisnutu potrebu ili možda pomodarstvo?

I jedno i drugo. Ali tako je uvek bilo. Pre Drugog svetskog rata nije bilo prikladno da se u nekom manjem mestu u Srbiji ugledniji domaćin ne pojavi nedeljom u crkvi, a kažu da je tako danas u provincijskim gradovima u Americi! Ali... Uvek postoji razlika između hrišćanina koji ide u crkvu i upražnjava hrišćanske obrede iz unutrašnjeg ubeđenja i takozvanih institucionalnih ili i tradicionalnih hrišćana koji takođe idu u crkvu i primaju u kuće sveštenike, „jer tako valja, tako su radili naši stari”. N e treba, biti strog i previše skeptičan prema ovakvim, makar i pomodnim hrišćanima. Ako neko dugo čini dobro i trudi se da bude hrišćanin, a u ne zna tačno zašto to treba da bude, ima mnogo izgleda da on to jednog dana stvarno i postane.

3. Da li je moguće celim, svojim bićem prihvatiti nešto što je 45 godina bilo nepoznanica, a u isto vreme i prezirano? Doživeti tako brzu duševnu metamorfozu?

- Hrišćansko iskustvo dugo 2000 godina pokazuje da je takva duševna metamorfoza apsolutno moguća. Strogo psihološki i psihoanalitički posmatrano, ovakav preobražaj jedva da se može zamisliti, ali u istoriji hrišćanstva i hrišćanske Crkve govori se o direktnoj Božjoj „intervenciji” kao Božjem čudu, odnosno kao o Božjoj blagodeti. Naravno suštini da su ovakva čuda retka, ali su se u svim epohama protekle istorije događala. Najpoznatiji primer je preobraćanje Savla u plamenog Hristovog apostola Pavla. Pošto ste spomenuli mogućnost brze duševne metamorfoze, rekao bih da je ona, zbilja, psihološki posmatrano, teško zamisliva, ali kao što sam već napomenuo, za vernike je sve moguće...

4. U vezi sa okretanjem Crkvi već duže vreme se raspravlja o uvođenju veronauke u škole kao obaveznog predmeta. Mislite li da bi time bio utrt put autentičnijem duhovnom vaspitanju mladih?

- Mislim da bi bio, mada samo uvođenje veronauke u sve škole još nije dovoljno. Veoma je važno da Crkva ima unapred spremljen plan i program nastave iz veronauke. Potrebni su udžbenici i to različiti, prema uzrastu učenika. Još je važnije imati na raspolaganju dovoljan broj kvalitetnih veroučitelja koji bi se, sa dubokom i proživljenom hrišćanskom verom, posvetili pretežno pedagoškom radu sa učenicima.

5. Verovati u Boga… pitanje staro koliko i naša civilizacija. Da li ta vera potiče iz srca ili iz uma?

- U Boga se veruje i srcem i umom. Sveti hrišćanski oci su govorili: „Blago tebi kada ti um u srcu počiva!” Do ovakve jedino zrele hrišćanske vere stiže se lagano, uporno i strpljivo... Jung bi rekao putem individuacije, a pravoslavni učitelji, putem oboženja. Nije toliko značajno kako smo do vere došli, srcem ili umom, najvažnije je do istinske vere uopšte stići. Pravih ateista i u svetu i kod nas ima manje nego što mislimo.

6. Kako se može od fizičara, biologa ili lekara očekivati da bude autentični vernik, kada je učenjem duboko zašao u neku prirodnu, nauku ili čak, u poslednjem, slučaju, neretko drži u rukama čovekov život?

- Odnos religije i nauke možemo pratiti od najstarijih vremena ljudske istorije. Naročito je zanimljivo pratiti razliku između zapadnjačkih i istočnjačkih pojmova i merenja: Zapadnom društvu, nastalom iz grčkog sveta, mera znači samo suštinu stvarnosti. Na Istoku, međutim, mera se shvata u svakom pogledu kao lažna i obmanjujuća. Odavno znamo da u današnjoj nauci materija poseduje na atomskom nivou dvojni aspekt: ona se javlja u vidu čestica i u vidu talasa. Nils Bor je onda uveo pojam komplementarnosti, smatrajući da su predstava čestica i predstava talasa dva komplementarna opisa iste stvarnosti, s tim da je svaka od tih predstava samo delimično ispravna i da ima samo ograničeno polje primene.

7. Hoćete da kažete da nema potrebe da se nauka i religija suprotstavljaju jedna drugoj, da su u stvari bliske?

- Da, upravo zato sam napravio ovaj uvod. Nauka i vera se dopunjuju objašnjavajući jednu istu stvarnost, jednog Boga, na dva različita, ali komplementarna načina. Čovek veruje da bi znao. Saznanje je isto tako cilj religije, kao i nauke i tu ne postoji suprotnost. Pitate se kako naučnik uopšte može da dođe do religije kada je njegova, oblast istraživanja priroda, a ne transcendencija. Naučnik ipak stiže do religije - gotovo svi veliki naučnici kroz istoriju bili su religiozni - onda kada je nezadovoljan postignutim saznanjem koje mu nauka pruža, kada se suočava sa granicom racionalnog i determinisanog, pa u jednom trenutku može da zaključi da je svet iracionalan bar koliko i racionalan, neodređen koliko i određen, da svetom vlada zakon apsolutno slobodnog i transcendentnog Logosa, koliko i imanentni prirodni zakon.

8. I kao neuropsihijatar i kao profesor Bogoslovskog fakulteta okrenuti ste čoveku, pojedincu, pogotovu mladom i dobro poznajete njegovu psihu, njegov moral. U kojoj meri - ovo je pitanje za lekara - vera u Boga može da pomogne tom pojedincu, bolesnom, uznemirenom ili poremećenom, da se vrati u duševnu ravnotežu? I više od toga da ostvari sreću?

- Vekovno iskustvo ljudi nesumnjivo je pokazalo da vera u Boga pomaže čoveku, u svakom trenutku njegovog života, posebno u patnjama, nevoljama, bolesti. Mnogo je ubedljivih slučajeva ljudi koji su samo zahvaljujući veri savladali, reklo bi se, nesavladive prepreke spoljašnje ili unutrašnje prirode. Veliki evropski psihijatar Viktor Frankl objašnjavao je preživljavanje logoraša za vreme Drugog svetskog rata prvenstveno verom u Nešto. Ovo Nešto u šta se verovalo za hrišćane je bio Bog, za komuniste njihova Ideja. Namerno pišem velikim slovom Ideju, jer je i ona imala istu snagu vere kao i kod hrišćana.

9. Prihvatanje neke ideje može da osmisli život, da nadahne čoveka elanom i nadom, Kolika je snaga preobraćanja ateiste u vernika?

- Vrlo velika. Religiozna preobraćenja često su pomagala ljudima da ne izvrše samoubistvo onda kada su im sva vrata nade izgledala zatvorena. Iskrena molitva Bogu, izgovorena prvi put u životu mislima i ustima nekog čoveka koji nikada za Boga nije hteo da zna a koji se sam našao pred propašću ili je neko u smrt oboleo, u mnogo slučajeva dovela je do preokreta. Dokazani su slučajevi samoizlečenja od raka i drugih teških bolesti posle dubokog i potresnog uvida u laž svog dotadašnjeg života, a taj uvid je onda doveo do potpunog „preokreta svih vrednosti” u sebi i samim tim do povratka zdravom životu. Večnim sumnjalicama možda će nešto značiti podsećanje na Jungov izlaz „arhetip spasioca”. Jung tvrđi da se u svakom čoveku nalazi ovakav arhetip koji se u raznim, opasnim ili „graničnim” životnim situacijama može, ali ne mora aktivirati i tako spasiti čoveka od propasti. Psihoneuroimunologija je danas na najboljem putu da ovaj „arhetip spasioca” kod čoveka i dokaže.

10. Upadljivo je da se veliki broj mladih opredeljuje za bogoslovske studije. Gde vidite motive za biranje tog poziva koji često podrazumeva življenje koje ipak (treba da) odudara od života prosečnih ljudi svoje generacije?

- Glavni razlog porasta interesovanja mladih za bogoslovske nauke, među njima i devojaka, nalaze se, po mom mišljenju, u opštem porastu zanimanja za religiju, pravoslavlje i srpsku versku i nacionalnu prošlost. Zar ovo aktivno učestvovanje i delatnosti koja je svojstvena ljudskom duhu, a koja je bila, potiskivana i silom suzbijana, normalno? U jednom vremenu grube života, materijalizacije bezočnog manipulisanja ljudima - naročito politikom, preko masmedija i novom vrstom perfidne diktature ekonomskom moći silnih - ljudi se u celom svetu na reaktino-spasilački način spontano obraćaju veri. Oni u stvari traže da ožive svoga homo religiozusa ili svoj „arhetip spasioca”, oduvek u nama svima skriveno prisutnog na dnu srca ili, ako hoćete, urezanog u naš imunološki odbrambeni sistem.

Što se tiče razlikovanja sveštenika od ostalih profesija, oni, a naročito kaluđeri, i treba da se razlikuju od drugih, ali manje po spoljašnjim obeležjima, a mnogo više po suštini onoga što svojom spoljašnošću pred narodom predstavljaju. Nadam se da je zauvek prošlo vreme kada je sveštenik (samo u Srbiji i Crnoj Gori) zazirao od sveta zbog svoje brade ili mantije. Sveštenici i kaluđeri su vesnici i radosni „opominjači” zaboravnih Srba na onoga ko ih je pre skoro 1000 godina krstio, što znači i prosvetio, ko ih je sačuvao kroz dugo i mučno tursko doba i ko ih jedino i danas može podsećati n a njihov nacionalni i verski identitet.

11. Može li vera da pomogne ljudima, bar onim posustalim, da prežive ovo vreme, da ostanu uspravni?

- Upravo to mislim. U ovakvom katastrofičnom vremenu kao što je naše, pravoslavlje dobija veliku i neočekivanu šansu da podigne u mnogo čemu pali duh srpskog i ne samo srpskog naroda. I dok iz Rimokatoličke crkve, kao protestantske, mesečno izlaze, na desetine njenih vernika nezadovoljne aktivnostima i delanjem ovih crkava, Pravoslavna crkva svuda doživljava preporod.

12. U kojoj meri autentična religioznost može pozitivno da utiče na moral? Pitanje potiče iz opšte zabrinutosti zbog drastičnog porasta teškog kriminala...

- Odnos religije i morala odavno je predmet filosofskih, religijskih i naučnih diskusija. O ovome odnosu raspravljano je još u antičko doba. Najpre da se podsetimo ukratko razlike između morala i etike: moral odgovara na pitanje - šta treba da činim, teži vrlini i vrhunac mu je svetost, dok etika odgovara na pitanje - kako živeti, teži sreći i vrhunac joj je u mudrosti. Ako ostanemo samo na moralu, onda možemo mirno reći da je autentična religioznost uvek pozitivno uticala na moral. Naravno, na moral pojedinog čoveka, naročito na čoveka hrišćanina, ali, nažalost, ne i na moral čitavog jednog naroda. Ruski religiozni filosof Konstantin Leontjev dobro je rekao: „Ima humanih ljudi, ali nema humanih država”. Mada se moral, kao i neke druge suštinske ljudske kategorije, stiče u detinjstvu, u porodici, mi ga usavršavamo čitavog života i tako postajemo, lagano, sve moralniji.

13. Čini se da je to suviše dug put za koji nema svaki čovek strpljenja...

- Naravno da ovakav mučan i spor put prema savršenijem moralnijem životu ne može da protiče bez nevolja i patnji i da zahteva strpljenje. Na često pitanje koje mi se postavlja na otvorenim diskusionim tribinama, da li postoje moralni ljudi koji nisu religiozni, odgovaram pozitivno.

14. Istorija nas uči da se mnogo ubijalo u ime Crkve i to na svirep način. Kako to objašnjavate?

- Po definiciji hrišćanska Crkva je „mističko telo Hristovo, eshatološka zajednica u istoriji i institucija”. Naravno da ovakvo poimanje Crkve može da primi i trajno nosi u srcu samo istinski hrišćanski vernik. Crkva je, međutim, i institucija, sa svim poznatim zemaljskim i materijalnim događanjima. Pošto smo svi kao ljudi i zemaljska i nebeska bića, rođeni sa dva korena, nije moguće očekivati idealnu Crkvu, jer bi to onda značilo početak ostvarivanja nebeskog carstva na zemlji, što Isus Hristos nikada nije rekao ili obećao. Tačno je da se u toku 2000 godina duge judeohrišćanske civilizacije i kulture i nešto manje islamske, odigravalo mnogo krvavih, ratova u ime vere. S jedne strane ovo svedoči o silnoj snazi vere i potrebi čoveka i naroda da svoju veru pokaže i na zemlji ostvari (eshatološka očekivanja marksizma!), a s druge o izopačenosti načina i sredstava koje su ljudi kroz vekove pronalazili da svoju metafizičku glad i žeđ za pravdom ostvare. Kad god zaboravimo, bilo kao pojedinci ili kao narod, da jedina dozvoljena, od Hrista predložena i jedino moguća uspešna revolucija jeste ona unutrašnja borba sa samim sobom, a ne revolucija nasilna, prljanjem ruku krvlju bližnjeg, nastaje katastrofa: građanski i međudržavni ratovi i svakojake druge pošasti. Činjenica da je bilo toliko mnogo ratova upravo u zemljama monoteističkih religija jako ožalošćuje hrišćanske vernike, ali ih ne pretvara zbog toga u ateiste, dok nevernicima dobro dođe kao potvrda i potpora za njihovo neverovanje. Da li su zbog toga oni srećniji ili mirniji...?

15. Među našim čitaocima ima ljudi raznih veroispovesti koji sigurno nisu ni zagriženi ni neprijateljski nastrojeni međusobno, ali njihove crkve u izvesnoj meri jesu. Šta biste njima, kao običnim građanima, poručili u smislu negovanja duhovnosti i ljubavi i tolerancije prema bližnjem?

• Što je više ljudi u jednoj zajednici, pa i naroda, koji preobražavaju sebe celog života, više je realnih izgleda da i narodi različitih veroispovesti budu tolerantniji jedni prema drugima. Da bismo, međutim, kao pojedinci došli do ovog jedino valjanog načina jačanja sebe kao religioznih i moralnih bića, neophodno je temeljno upoznati svoju religiju. Ono što treba da učimo celog života, bili mi vernici ili ne, to je spremnost na dijalog i toleranciju.